Poglavlje V- Od tradicionalne do moderne poijoprivrede

artikala koje čovek troši. I ne samo da se ne može više govoriti o zadovoljenju eiementarnih potreba u ishrani stanovništva, već se i sve ostale funkcije poljoprivrede modifikuju u stalnom procesu razvijanja U2ajamnih veza i odnosa poljoprivrede i nepoijoprivrednih delatnosti. Tako se u funkcije modeme poljoprivrede ubrajaju sledeće: ( 1 ) proizvodnja sirovina za čitav niz industrijskih grana koje se bave doradom i l i preradom primarnih poljoprivrednih proizvoda u cilju zadovoljenja modifikovanih čovekovih potreba, bilo u ishrani, bilo u odevanju i sl; (2) obezbedenje tržista za industrijske proizvode 1 to ne samo tržišta široke potrošnje, već i tržišta za proizvode industrije koja oprema modernu poljoprivredu potrebnim inputima; (3) daleko značajnija uloga u regulisanju odnosa izvoz - uvoz (kako hrane tako i sirovina za agropreradivačku industriju), odnosno u reguiisanju spoljnotrgovinskog bilansa.

Iz svega ovoga može se izvući zaključak o apsolutnoj neminovnosti izmene zastarelih pristupa poljoprivredi i to ne samo u tehničko-tehnološkom smislu, već i daleko šire. O tome danas nema spora ni u jednoj teoriji privrednog razvoja i rasta nacionalnih ekonomija u bilo kome delu sveta. Transfonnacija poljoprivrednog sektora se posmatra kao tehničko-tehnološki i društveno-ekonomski proces. Ovde treba ipak istaći i da se sve više ukazuje na probleme koje donosi proces transformacije poljoprivrede preko koga se često zloupotrebljavaju mogućnosti nauke i nove tehnologije, a koji narušava prirodni odnos čoveka i njegovog okruženja.

^oS Tehničko-tehnoloŠki aspekt transformacije poljoprivrede

5.3.1 Pojam, uzrok i ciljevi zelene revolucije

Zelena revolucija, shvaćena kao era razvoja moderne poljoprivrede podrazumeva skup hiperrevolucionarnih pojava u domenu proizvodnje hrane. U tom smislu onaje simbol primenjene nauke za opšte poboljšanje života na našoj planeti, i to ne za pedeset i l i sedamdeset pet godina, već u roku od desetak godma. Ne poričući trijumf prve faze zelene revolucije, protagonisti altemativnih sistema u poljoprivredi budućnosti, o kojima se sve više govori tokom poslednje decenije 20. veka, argumente za svoje pristupe nalaze, tzmeđu ostalog i u početnim formama revolucionisanja proizvodnje hrane, upravo zato

što su one usko ■ povezane sa samom prirodom i čovekovim vekovnim nastojanjem da poboljša uslove svoje egzistencije. U tom smislu, može se izdvojiti nekoliko značajnijih etapa u razvoju poljoprivrede: period evolucije, poljoprivredna revolucija, zelena revolucija i postmdustrijska era, ili druga zelena revolucija. Prva era evolutivnog razvoja poljoprivrede prcdstavlja dugi i veoma spori put razvoja koji se proteže sve do 19. veka. Druga era svoje temelje nalazi početkom 20. veka i traje narednih pet decenija. Era zelene revolucije svoje obrise dobija početkom pedesetih godina i uz sve snažnije nagoveštaje postindustrijske ere u proizvodnji hrane traje sve do danas.

Fenomen zelene revolucije se ne bi smeo posmatrati jednodimenzio-nalno, tj. isključivo kao era izvanrednog tehničko-tehnološkog progresa, U tom smislu, problematiku zelene revolucije treba razmatrati bar u dvc dimenzije, koje potom omogućavaju otkrivanje još čitavog niza njenih poddimenzija. Osnovne dimenzije se svode na sledeće: (1) zelena revolucija kao osnova revolucionisanja transformacije tradicionalne poljoprivrede, koja je dovela do pojave određenog kompleksa nazvanog moderna poljoprivreda; (2) zelena revolucija kao uzročnik čitavog niza pratećih pojava o kojima se danas razmišlja kao o ozbiljnim problemima daijeg razvoja ovako utemeljenog kompleksa modeme poljoprivredc.

Da bi se shvatio smisao prve ditnenzije, mora se poći od osnovnih uzročnika pojavc, vremena i područja u kojima se primenjuje zelena revolucija. Opšte je poznata činjenica da je tehnički progres, koji je donela inđustnjska revolucija, daleko sporije prodirao u oblast poijoprivrede. Istina, opšta poljoprivredna revolucija pokrenuta je u Engleskoj još u 16. vekii (pa i u drugitn evropskim zemljama), da bi bila nešto ubrzana u Engleskoj u toku 18. veka. Međutim, njeno rapidno ubrzanje javlja se tek u 20. veku. Neposredni uzrok revolucionisanja poljoprivrede leži u problemu zvanom ,,hrana-siromaštvo-populacija" koji, iako poznat od ranije, postaje alarmantan polovinom 20. veka, kada dolazi do prave eksplozije stanovništva. O tome svedoče podaci o kretanju broja stanovnika u svetu tokom 20. veka: 1930-tih 2 milijarde, 1960-tih 3 milijarde, 1970-tih preko 4 milijarde, 1980-tih 4,4 milijarde, 1990-tih 5,5 milijardi i krajem veka preko 6 milijardi.

Ovaj probiem zaokuplja pažnju istraživača počev još od Maltusa do naših dana. Postavljajući tzv. zakon o stanovništvu Maltus je tvrdio da će ljudska popuiacija koja teži eksponencijalnom povećanju (2, 4, 8, 16), prevazići mogućnosti sveta da proizvede dovoljno hrane koja teži da se povećava linearno (1, 2, 3, 4). Rešenje ovoga probletna on je video u ratovima, pojavama gladi i drugih prirodnih katastrofa, kao normalnim fenomenima koji dovode u ravnotežu rast populacije i proizvodnje hrane. Ovi Maltusovi teorijski pogledi,

246 247

Poglavlje V~Od tradicionalne do modeme poljoprivrede

bez obzira na njihovu krajnje reakcionamu, naučno netačnu, neodrživu i iznad svega nehumanu suštinu, neprestano su izazivali diskusije od 1789. godine, pa sve do danas. Međutim, pozitivna strana tih diskusija jeste isticanje dinamike razvoja u prvi plan, te otuda i indirektni izazov za revolucionisanje u proizvodnji hrane.

Pitanje modemizacije poljoprivrede, naročito od pete decenije našeg veka (kada je na pomolu najveća eksplozija stanovništva), postavlja se kao vcoma urgentno: povećati poljoprivrednu proizvodnju, odnosno revolucionisati sredstva ove proizvodnje, ili prihvatiti katastrofu koju čovečanstvu već odavno nagoveštava „gladna budućnost". Sesta decenija je sva u znaku uzbune zbog nagoveštene budućnosti. To jc doba borbe za razvoj i istovremenog saznanja da ovaj ,,rat" neće biti kratak. Jaz između bogatih i siromašnih je ne samo velik, već se on stalno povećava. Period između sredine šczdesetih i sredine sedamdesetih neki nazivaju „dekadom budenja" u odnosu na svetski problem zvani „hrana-siromaštvo-populacija".'1 Svet je pred dilemom: povećati poljoprivrednu proizvodnju ili se predati maituzijanstvu. Eksplozija stanovništva se sve više ubrzava, čemu posebno doprinosi činjenica da zemlje trećeg sveta, na dostignutom nivou medicinsko-zdravstvene zaštite, imaju „industrijsku stopu mortaliteta", a „poljoprivrednu stopu nataliteta" (Graf. 5.1). 5

Ovakva kombinacija kretanja stope mortaliteta i nataliteta u zemljama "trećeg sveta", mcdutim, nije praćena odgovarajućim ekonomskim razvojem, naročito ne razvojem poljopnvredne proizvodnje. Otuda se ova situacija upravo i ispoljava kao izazov šezdesetib godina: do kraja veka utrostručiti poljoprivrcdnu proizvodnju ili pnhvatiti Maltusove hipoteze.

Razvoj nauke i sve veće korišćenje naučnih dostignuća u razvijenim zemljama omogućuje daleko širu primenu induslrijskih metoda i u poljoprivredi nerazvijenih zemalja, odnosno zemalja u razvoju. To postaje jedan opšti pokret. Tvorac ,,paketa" zelene revolucije, Norrnan Borlaug, dobija Nobelovu nagradu 1970. godine, upravo za rad iz oblasti visokorodnih sorti pšenice i pirinča - t ih osnovnih hraniva sveta siromašnih. Tom prilikom predsednik Komiteta za nagrade izjavljuje: „Konačno ne moramo više biti pesimistični u pogledu ekonomske budućnosti nacija u razvoju". 6 Tako je zelena revolucija, postavši

Videti više: Wortman S. and Cummings R., op.cit. p. 83, 5 Dumont R. and Rosicr B. (1970): The Hungry Future, Methuen and Co. Ltd., London.

John Todd u članku ,,A Modest Proposal: Science For The People", objavljen u Radical Agnculture, p, 264-266 i Michael Perelman, Op.cit. p. 112 , kao primer šta se rmože dogoditi navodc slučaj proizvodnjc krompira u Irskoj koji je, presadcn iz zapadne hemisfere, omogućavao izvanrednc prinose po jcdinici površine sve dok, u 1840-lim godinama pojavom epidemije, nije b i l o uništeno nckoliko uzastopnih žetvi. To je odvelo u smrt od gladi oko milion Ijudi, a drugi

simbol jednog od pozitivnih aspekata posmatranja budućeg sveta, predstavljena kaosimbol snage primenjene nauke i tehnologije, koje su usmerene na opštepoboljšanje života svih ljudi na Zemlji.

Graflk 5.1: Demografski rast do kraja 20. vekaPreuzeto od: Dumont R. and Rosier B., The Hungry Future, Op.cit. p. 30.

I dok su počeci revolucionamih promena u poljoprivredi bili usmereni na povećanje proizvodnje hrane u cilju izbegavanja pojava gladi u zemljama sa

sve većom eksplozijom stanovništva, dotle su kasniji zahteviza

milion oteralo u prekomorsku emigracija. Sličan primer može se navesti za proizvodnju suncokrcta kod nas kojj je iztneđu sedamdesetih i osamdesetih godina bio vrlo podložan pojavi bolesti, mada blažih epidcmioloških razmera. Srećom, naučnici u naSim institufima su brzo i uspešno sanirali ovaj problem.

i- - - -1---1---1---1---1---1---1---1---1—i—i

- populacija - - o- - - proizvodnja ' 'trend

3 -2 5 . Model zemlje u razvoju

populacija - - -o- • • proizvodnja

248 249

Poglavlje V- Od tradicionalne do moderne poljoprivrede

revolucionarnim promenama daleko širi (sprovođenje programa tzv. ruralnog razvoja, programa horizontalne i vertikalne integracije u poljoprivredi i dr.). Sve više je u žiži strategija integralnog razvoja koja bi doprinela i smanjenju stope rasta stanovništva. S druge strane, čak i pod pretpostavkom značajnijeg smanjenja rasta populacije, stvoreno je uverenje da se stanovništvo „trećeg sveta" može prehraniti jedino brzim širenjem tzv. zapadne poljoprivrede, a što podrazumeva i razvoj određenih organizacionih formi moderne poljoprivrede u sklopu sveukupnog privrednog razvoja. Takvoj poljoprivredi (kompleksu u domenu proizvodnje hrane), kao vrlo atraktivnoj privrednoj orijentaciji pristupa se iz sledećih razloga: (1) poljoprivreda predstavlja delatnost u kojoj je većina ruralnog stanovništva, direktno ili indirektno, već uključena; (2) budući da se veliki deo porodičnog dohotka troši lokalno to omogućuje da se multipliciraju efekti da]jeg razvoja; (3) brojne delatnosti, u sklopu moderne agroprivrede, mogu se uspešno razvijati kao njeni snabdevačj (proizvodnja semena, traktora, mineralnih đubriva, sredstva za zaštitu bilja, preradivačka industrija i sl). Tako su udareni temelji jednoj novoj agroprivredi koja je ponikla u zapadnim, industrijski razvijenim zemljama, a presadena, najčešće neadaptirana, u zemlje ,,trećeg sveta". Upravo ova činjenica znatnog stepena njene neadaptiranosti kreiraće onu drugu, problemsku dimenziju zelene revolucije.

5.3.2 Sadržaj i faktori zelene revolucije

Osnovna sadržina zelene revolucije može se sumirati kroz set sledećih tačaka: (1) otkrića novih proizvoda u oblasti primarne poljoprivredne proizvodnje i njihovo Širenje na druge regione izvan mesta pronalaska; (2) genetička ukrštanja daleko efikasnijih biSjnih vrsta i stočnih rasa; (3) razvoj proizvodnje i šira upotreba hemijskih đubriva i čitavog niza naučno-baziranih sredstava za zaštitu i kontrolu biljnog i životinjskog sveta od štetočina i boiesti epidemioloških razmera; (4) razvoj poljopnvredne mehanizacije, izgradnja puteva i hidrotehničkih sistema; (5) razvoj sredstava masovne komunikacije i informatike; (6) razvoj agrobiznisa kao organizacione forme složenog sistema u domenu proizvodnje i distribucije hrane; (7) sve veća kvalifikovanost i šira obrazovanost poijoprivrednika; (8) sve veća poslovna efikasnost u oblasti proizvodnje hrane, koja se bazira, pre svega, na ostvarenju sve većih prinosa po jedinici proizvodnje (zemljišna površina ili grlo stoke), po jedinici utrošenog ljudskog rada iskazanog utroškom vremena, te po jedinici investiranja u nove poduhvate iz domena agroprivrede. U osnovi svih ovih pojedinačnih elemenata, koji čine sadržinu zelene revolucije, nalazi se nauka kaja je i u poljoprivredi primenjena kroz industrijske metode. Upravo ovaj napredak nauke

revolucionisao je poljoprivredu, omogućavajući vidni skok u svim siučajevima gde je ta nauka korišćena sistematski.

Faktori koji su omogućili pojavu zelene revolucije, odnosno direktno đoveh do postizanja visokih prinosa po jedinici proizvodnje u poljoprivredi, istovremeno su snage njenog uticaja na transformisanje tradicionalne u modernu poljoprivredu. NajznaČajniji faktori zelene revolucije su: (1) biotehnologija; (2) klasiranje zemljišta za svrhe korišćenja mineralnih đubriva; (3) pronaiazak zaštitnih sredstava u biljnoj proizvodnji; (4) naučno bazirani sistemi korišćenja vode; (5) pojava novih izvora energije; (6) pojava i dalji razvoj novih deSatnosti u sklopu modeme agroprivrede.

Napredak u povećanju prinosa (biogenetika) - otkriće Mendclovih zakona o nasledu (oko 1900. god) poslužilo je kao osnova za razvoj oblasti genetike, koja je opet, sa svoje strane, omogućila revolucionami napredak u razvoju biljnog sveta i uzgoju stoke. Polazeći od same tradicije seiekciomranja najboljeg roda koji će poslužiti kao seme, odnosno najboljeg grla za priplod, ovome postupku su dodate nove dimenzije - omogućene napretkom u domenu genetike, hemije, fizike, psihologije, patologije, entomologije, matematike kao i drugih oblasti nauke. Naučnici su uspeli da otkriju nove biljke koje su dalcko efikasnije u konvertovanju većeg stepena upotrebljavanih hraniva (naročito mineralnih dubriva). To se posebno odnosi na pšenicu i pirinač, a zatim i na kukuruz. Ove nove sorte, u stvari, efikasnije konvertuju ne samo navedena hraniva, već i vodu i energiju u ugljene hidrate sadržane u zrnu - za raziiku od tradicionalnih sorata, koje su obično više i lisnatije, te uz primenu azotnih đubriva imaju tendenciju da relativno veći deo dodatnih ugljenih hidrata, koje proizvodi sama biljka, deponuju u lišće i ostale vegetativne delove biljke, a manje u plod (zrno). Tako je već 1920-tih godina u SAD osvojena proizvodnja hibridnog kukuruza, koga je ovde sledila pšenica, pirinač, zatim povrće, stočna hrana, voće, pa čak i šumarstvo. Dalje, zahvaljujući napretku nauke u drugim oblastima (narodito patologija bilja i entomologija) omogućeno je stvaranje posebnih sistema proizvodnje koji su najefikasniji kada su prilagođeni uslovima određenih regiona.

Klasiranje zemljišta prema kvalitetu često se vrši radi upotrebe mineralnih đubriva, Tako je napredak nauke o sastavu zemljišta i potrebi ishrane biljaka, omogućio da se determiniše sistem kombinacije mineralnib đubriva za odredene biljne kulture u svakom pojedinačnom lokalitetu. Otuda se povećane mogućnosti korišćenja mineralnih đubriva tretiraju kao giavni faktor ubrzanja poljoprivredne revolucije. U tom smislu mogu se navesti i podaci FAO koji potvrduju izuzetan rast svetske potrošnje ovih đubriva. Ta potrošnja (bez NR Kme) izgleda ovako: početkom dvadesetog veka 2 mil. tona; pred prvi

250 251

Pogiavlje V-Od tradicionalne do moderne poljoprivrede

svetski rat 4 mil. tona; pred drugi svetski rat 9 mil. tona; sredinom pedesetih godina 21 mil. tona; sredinom šezdesetih godina 41 mil. tona i sredinom sedamdesetih godina 70 mil. tona. S obzirom da je to input modeme poljoprivrede koji dolazi izvan njenog segmenta zvanog „primarna proizvodnja" razumljivo je da je u početku upotrebljavan, prvenstveno, u „visoko-vrednosnim", komercijahzovanim kulturama, kao što su pamuk, duvan, povrće I sl. Tek sa smanjenjem troškova proizvodnje ovih mineralnih đubriva omogućena je šira pnmena i kod „nisko-vrednosnih" kultura, kao štoje pšenica (Meksiko pedesetih godina, Azija i ostali deo sveta u razvoju, gde spada i Jugoslavija, šezdesetih godina). Od tada je revolucija u poljoprivredi, u stvari, i promovisana u zelenu revoluciju, i to upravo preko visokoprinosnih sorti pšenice i pirinča uz odgovarajući „paket" pratećih tehničko-tehnoloških mera u primarnoj poljoprivredi.

Pronalazak zaštitnih sredsiava u biljnoj proizvodnji - takođe spada u obavezni „paket" mera koje uslovljavaju visoke prinose novih sorti semena. Tako pronalaženje fungicida, insekticida i herbicida omogućava prevazilaženje tradicionalno-intenzivnog sistema korišćenja zemljišta (plodored), odnosno uvođenje sistema monokulture koji poijoprivrednike vodi ka sve većem stepenu specijalizacije I u primamoj poljopnvredi. Slične posledice javljaju se i u domenu stočarske proizvodnje, gde se uvodi čitav sistem hemijskih hraniva u vidu koncentrata. No, oba ova sistema su još skupa i isplativa samo pri ostvarenju optimalmh prinosa.

Sistem koriščenja voda (irigacije) - koji je poznat još iz antičkih vTemena danas predstavlja obavezni elemenat „paketa" moderne tehnologije u poljoprivredi, Omogućuje racionalno korišćenje zemljišta i ostalih faktora proizvodnje u cilju ostvarenja optimalnih prinosa u biljnoj proizvodnji, a indirektno i u stočarskoj proizvodnji.

Pronalazak novih izvora energije koji se masovno mogu koristiti i u oblasti proizvodnje hrane - tokom našeg veka, modernom poljoprivredniku omogućuje da postane efikasnij!. Poseban značaj pridaje se električnoj energiji l nafti, čija upotreba omogućuje širi razvoj irigacionih sistema (uređenje zemljišta, drenaža, ogledna polja za uvođenje odredenih sistema proizvodnje), zatim mehanizaciju čitavog niza poslova (obrada zemljišta, zastita useva čak i IZ aviona, brza žetva specijalizovanim mašinama), te uvođenje novih delatnosti kao što su industrijska dorada, prerada i skladištenje poljoprivrednih proizvoda. Zahvaljujući ovim lzvorima energije takođe je usavršen l ubrzan transport u svim segmentima modemog agrokompkksa.

Pojava i razvoj novih delatnosti u sklopu agrokompleksa kao sinonima moderne agroprivrede - ovde se razvija fiitav niz delatnosti u vidu industrijskih grana kao što su: proizvodnja semenske robe, proizvodnja mineralnih đubriva i hemijskih sredstava za zaštitu bilja i stoke. Takođe se uvode industrijske metode u stočarsku proizvodnju. Tu su i specijalizovane prometne organizacije za snabdevanje stanovništva hranom, a primarne poljoprivrede, "vanpoljopri-vrednim" inputima. Svemu ovome treba dodati izgradnju infrastrukture i stvaranje specijalizovanih organizacija za transport poljoprivrednih proizvoda od kojih je još uvek većina lako kvarljiva.

Ovako tretirani faktori zelene revolucije upućuju na potrebu uvodenja novog termina — tzv, paketa zelene revolucije. Pod ovim pojmom se podrazumeva da visokorodne sorte ne mogu dati očekivane rezultate ukoliko se paralelno ne usvoji nova tehnologija koja podrazumeva klasiranje zemljišta, upotrebu mineralnih đubriva, zaštitnih sredstava i mehanizacije, korišćenje voda i novih izvora energije.

5.3.3 Problemi zelene revolucije

Kao što je istaknuto na početku razmatranja ove probiematike, zelena revolucija ima dve dimenzije. Kada je reč o njenoj drugoj dimenziji u daljoj analizi treba računati sa dokazanom hipotezom da je zelena revolucija (kao i većina brzih revolucija) stvorila ipak više dugoročnih problema nego što je dala kratkoročnih rešenja. Činjenica da jedna kultura može da da više proizvoda pomoću većeg prinosa po. jedinici i uz manji ljudski napor, sama po sebi se ističe kao primer ljudskog progresa. Sve do skoro bilo je malo razloga da se ovo dovodi u pitanje. Najznačajnije je bilo da poljoprivreda proizvodi dovoljno brane za domaće potrebe uz određene viškove za izvoz, čime se mogu opravdati podsticaji za tehnologiju koja se koristi u ovakvoj proizvodnji. Tako je svakovrsna propaganda, godinama upotrebljavana, uspela da zatvori svet u iluzije po kojima je jedini cilj poljoprivrede da proizvede hranu, dok je njena istorijska uloga - očuvanje produktivnosti zemljišta u cilju opstanka čovečanstva - bila skoro zaboravljena. Otuda se mora prihvatiti kao činjenica da je zeiena revolucija, suočena sa zahtevima da da brzo rešenje problema „hrana-siromaštvo-populacija" u modernoj agroprivredi, porcd izvanrednih dostignuća, kreirala istovremeno i dve velike skupine problema. Prva skupina se javlja na relaciji potreba za sve većom količinom hrane, a to je visina troškova proizvodnje. Druga skupina se odnosi na mnogovrsne limite i hazarde modeme agroprivrede.

252 253

Poglavlje V - Od tradicionaJne do modernepoljoprivrede

Visina troškova - danas u svetu sve više prevladava definitivno ubeđenje da je vreme proizvodnje jevtine hrane ostalo daleko iza nas. U stvari, mogućnosti proizvodnje ogromnih količina hrane, koje bi zadovoljile rastuće potrebe ljudi, danas su vezane, pre svega, za velike troškove društva kao celine. I ne samo direktne troškove, već posebno one posredne, kao što su: pogoršanje kvaiiteta hrane, razaranje ruralne kulture i njenog okruženja, porast negativnih posledica masovnog, i sve manje kontrolisanog, odliva stanovništva sa sela u gradove, sve češća pojava monopola u proizvodnji hrane i sl.

Limiti i hazardi moderne poljoprivrede - nekontrolisanom primenom modeme tehnologije u proizvodnji hrane zagađuje se čovekovo okruženje dok istovremeno rastu zdravstveni problemi koji se javljaju kao posledica upotrebe vestačkih đubriva i pesticida u biljnoj proizvodnji, kao i hemikalšja u stočarskoj proizvodnji. U savremenoj literaturi iz ove oblasti sve češće se nailazi na ozbiljne rasprave koje se bave dokazima da su već dostignute granice potencijalnog rasta prinosa po jedinici proizvodnje koji bi pokrio troškove tehnoloških inovacija, uz garanciju očuvanja čovekove okoSine i njegovog zdravlja. Ovakva zelena revolucija (za koju se sve glasnije tvrdi da je, u stvari, hemijska revolucija ponikla u Americi i presađena u zernlje trećeg sveta) nije oblikovana sa stanovišta čitavog niza etičkih komponenata. Pre svega, tu se misli na ekološku, zatim na socijalnu, pa i političku etiku.

Ekološki aspekt zelene revolucije - vezuje se za tvrdnju da najveći pobomici nove tehnologije u proizvodnji hrane, nisu poljoprivredni proizvodači i naučnici koji su, gledano u celini, svesni kompleksnosti problema jednog stabilnog svetskog sistema proizvodnje hrane. Najveći pobomici ove tehnologije očito su proizvođači hemikalija koji je vrednuju isključivo preko visine ostvarenog profita. Na samotn početku pojave nove tehnologije u poljoprivredi ona je cenjena, pre svega, zbog toga što je omogućavala milionima ljudi da napuste zemlju i sela u zamenu za „urbani raj", oslobođen od dugotrajnog i napornog rada u poljoprivredi. Tačno je da su sredstva ovakvog oslobađanja, kao što su hemikalije, mašinerija, monokultura i hibridne sorte semena, ublažile oskudice i težinu rada u oblasti proizvodnje hrane, ali je tačno i to da su istovremeno prouzrokovale mnoštvo ekonomskih i ekoloških problema.

Preplićući se u uzajamnom intenzitetu stvaranja problema, negativne posledice zelene revolucije posebno ugrožavaju osnovne potencijale raspolo-živog obradivog zemljišta. Uz to, tokom postednjih Četrdesetak godina, ruralna sredina razvijenog sveta je iz temelja izmenjena: postala je potpuno zavisna od jedne jedme strategije proizvodnje hrane - hemijske strategije. U takvoj strategiji se ovaj svet poslednjih decenija suočava sa ogromnim naporima da je

nastavi, između ostalog, i zbog pojave sve vidnijih nestašica fosiimh energetika i hemijskih sredstava na kojima je bazirana ova strategija.

Nema sumnje da se danas među teže ekološke posledice zelene revolucije ubraja pogoršanje kvaliteta humusa, koji je osnovni indikator zdravog zemljišta. Ovo pogoršavanje je neposredna posledica tzv. zaćaranog kruga hemijske komponente u primeni zelene revolucije. Slikovito objašnjenje ove propratne pojavc zelene revolucije dao je Ričard Meril kroz prikaz stalno vrtećeg točka u koji je poljoprivreda gurnuta preko njene zavisnosti od upotrebe hemijskih hraniva (Sl. 5.1). Uz ove posSedice zelene revolucije javljaju se i drugi ekološki problemi. Najavljuje se i alarmantno povećanje koncentracije nitrata u podzemnim vodama nekih plodonosnih područja u svetu.

Jedna od težih, možda ironičnih posSedica zelene revolucije, jesle činjenica da tehnologija, koju nudi ova revolucija, u cilju rešenja problema „hrana-siromaštvo-populacija", može dati upravo obrnute rezultate. Naime, danas je već poznata pojava pogoršanja kvaliteta ishrane koja se javlja kao posledica smanjenja proteina u nekim proizvodima novih sorti (naročšto kod žita kao finansijski najrentabilnijih). Takođe se smanjuje proizvodnja proteina preko upotrebe hemijskih hraniva na pirinčanim poljima, koja su istovremeno i ribnjaci iz kojih je riba, posle upotrebe ovih hemijskih sredstava, neupotrebljiva za ljudsku ishranu.

Smanjenjem proizvodnje legutninoza (za račun rentabilnijih žita) u mriogim delovima sveta, smanjuju sc ne satno količine proteina u ishrani vegetarijanaca (kojih je najviše u zemljama trećeg sveta), već i aminokiseline znaČajne za reprodukciju Ijudskih bića, a koju ne sadrže žita već upravo određene vrste leguminoza. Sve to zajedno onemogućava veće zaokrete u planiranju porodice - pošto pogoršana struktura ishrane ne garantuje održanje života novorođenih, radi čega se većina odlučuje na rađanje onog broja dece koji bi im, po njihovoj proceni, mogao obezbediti naslednike. Tako zelena revolucija proizvodi obrnuto dejstvo od željenog u pogledu regulisanja stope rasta popuJacije u nerazvijenijim zemljama.

Na kraju ovih razmatranja ekoloških posledica zelene revolucije treba navesti i činjenicu da revolucija u proizvodnji žita (pa 1 drugih kultura) ima i svoju „ahilovu petu". To su česte pojave biljnih bolesti epidemioloških razmera u fazi kada se zamenjuju tradicionalne sorte (već otporne prema takvim bolestima) novim sortama koje nudi zelena revolucija. Naravno, to može da dovede do neizmerljivih gubitaka genetskih raznovrsnosti. Jedini način da se prevaziđe ovaj problem su dalja istraživanja na polju ukrštanja tradicionalnih i novih (visokoprinosnih) sorti, sve do iznalaženja sorte optimalno prilagođene

254 255

Poglavlje V — Od tradicionalne do tnoderne poljoprivrede

uslovima regiona u kome se uzgaja. Da takve mogućnosti ne bi bile izgubljene za svagda obično se osnivaju ,,geno banke" svake tipične srcdine, kako bi se sačuvale endemične sorte na osnovu kojih se mogu razvijati adekvatne, po visini prinosa optimalne sorte.

osetijivi usevi zahtevaju up otrebu u cilju

iruekte-šietočinehemij=ki fertilizer je projsvodnju useva osteljivih na stetočme

još više pe5ticiAs;

sm&njenje piitiosi pojediiuci pojoš viSe hemijskihfertilizera

Slika 5.1: Vrteška zavisnosti moderne poljoprivrede od hemijske strategije i negativne ekološkc posledice. Usled sve veće proizvodne orijentacije na monokulturu na određenim površinama, koju omogučuje upotreba velikih količina hemijskih sredstava, opada kvalitet zemljišta; to, sa svoje strane, prouzrokuje veću osetljivost useva na napade šietočina i biljnih bolesti; ovo, opet zahteva upotrebu jos večih količina pesticida i fungicida kako bi se odriao određeni nivo proizvodnje... I tako, opet u krug. (Adaptirano iz članka "Toward a Self-suslaining Agriculture, print. in Richard Merrill, Radical Agricuhure, Op.cit. p. 303.)

U smislu svojevrsnog zaključka ovih razmatranja o nedostatku ekološke etike u korišćenju rezultata zelene revolucije, treba podsetiti na upozorenje čitavog tima svetskih ekologa (koji su na pnmeru tako duga konšćenog DDT pesticida, došli do saznanja da se njegovo štetno dejstvo ispoljava na ljudima i

životinjama čak 25 godina posle primene) planerima koji predviđaju da će se upotreba pesticida, u zemljama „trećeg sveta", do kraja 20. veka povećati za čitavih 600%.7 Imajući to na umu može se postaviti pitanje: neće li nacije u razvoju, kao korisnici nekontrolisanog eksperimenta, već do kraja ovoga veka, imati razloga da zažale zbog „blagoslovene" tehnologije u proizvodnji hrane.8

Iz svega ovoga jasno proizilazi da konvencionalna poljoprivreda, koja se žestoko bori da razbije sumnje u rezultate jednostrano postavljene vizijc zelene revolucije, ekološki nije razborita, bez obzira kako ta vizija izgledala produkti\Tia, efikasna i ekonomski opravdana. Imajući na umu razmatrane ekološke probleme, koji se javljaju kao posledica hemijske revolucije u obksti proizvodnje hrane, mnogi istraživači (možda previše pesimistički nastrojeni) blisku budućnost sveta porede sa potapanjem Titanika: razlika je samo u tome što se ovoga puta radi o nekohko milijardi putnika.9

Društveno-ekonomski aspekt zelene revolucije se dovođi u vezu sa određenim situacijama koje su joj prethodile. Kao što je već spomenuto, proces modernizacije po]jopri\Tede započeo je davno pre naših dana. 10 Međutim, ni tada, kao ni danas, svi revolucionami izumi nisu imali samo željeno pozitivno dejstvo. Na pr. najveće koristi od "čarobnih plodova" (krompiraj, koji su davaii daleko veći prinos po jedinici površine nego žita, pripada!e su lendlordovima ali ne i siromašnim zakupcima u Irskoj. Veoma su slične posledice moderae zelene revolucije u zemljama „trećeg sveta". Na primer, u nizu azijskih zemalja krupni kapitalistički posedi, pomoću mehanizacije, redukuju potrebe za radnom snagom i za 50%. Oslobođeni seljaci, odnosno poljoprivredni radnici, odlaze u gradove u nadi đa će naći zaposlenje u ostalim segmentima agrobiznisa - na primer u fabrici za proizvodnju traktora, mineralnih đubriva, pesticida i sl. Ali obično takvo zaposlenje nađe samo manji broj od ove armije „oslobođenih". Većina završi na „šalterima" za beskonačno čekanje posla. Čak i ako bi se zanemario ovaj problem pojave nezaposlenosti (opravdavajući ga ciljem povećanja proizvodnje) ostaje činjenica da je „paket" faktora moderae poljoprivrede veoma skup. Stoga se on i primenjuje samo na manjem delu obradivih površina u svetu. Dalje, u zemljama tržišne ekonomije, gde je motiv

Paddock W. (1970): How Green is the Green Revolution, Bio-Science 20, N°I6, cit. prema Radical Agriculture, ed. By R. Merrill, p. 265. O ovim slutnjama svedoči pojava BSE, opasne bolesti "ludih krava1'. Navod prema: Todd J., Op.cit p. 264

Još su Inke, pa i ostali drevni narodi, vršili selekciju najboljeg roda za seme; u l l , veku u Kini su uspeli da skrate vegetacioni period u proizvodnji pirinča od 180 na 100 dana, a potom na 30-40 dana; u Irskoj je uvedena visokorodna sorta krompirajoš 1588. godtne, (doneo gaje Voiter Raili /Walter Raleigh/, koji se smatra Borlaug-om svoga vremena).

pruodire

eJ* usevi sa razistentnim ali Tjrirodiljo oslobođenim

vfsokoprinosni use1

Jioliciiifi

256 257

Poglavlje V - Od tradicionalne do moderne poljoprivrede

svakog posla profit, činjenica je da se hrana proizvodi prevashodno za tržište, pa tek onda za potrebe egzistencije ljudi. Otuda se ovde i dovodi u pitanje postavka da zelena revolucija, u ovakvim uslovima njenog praktikovanja, može da eliminiše problem gladi na planeti Zemlji. Sve ovo navodi na zaključak da je zelena revolucija, posmatrana sa društveno-ekonomskog stanovišta, u neparitetnim uslovima formiranja cena na relaciji input-output, prednost koja je nedostižna većini poljoprivrednika naše planete.

Poiitičko-klasni aspekt zelene revolucije se može vezati za prethodna izlaganja iz kojih proizilazi da zelena revolucija deluje krajnje obećavajuće samo bogatijim slojevima društva: pre svega veleposednicima, a zatim segmentu „novih farmera" (penzionisani oficiri, činovnici, lekari, advokati i poslovni ljudi svih profesija) koji se javlja u zemljama u razvoju, Najveći beneficijenti zelene revolucije svakako su velike multinacionalne korporacije, koje se pojavljuju kao snabdevači moderne poljoprivrede „industrijskim inputima".

Tokom šezdesetih godma Borlaug je, sa svojim saradnicima iz Centra za poljoprivredna istraživanja Rockefeller-ove i Ford-ove fondacije, usavršio „paket" zelene revolucije koji znači siedeće: nove sorte semena mogu da prevazidu tradicionalne samo ako se njihova upotreba kombinuje u optimalnim odnosima sa upotrebom mineralnih đubnva i ostahh inputa, kao što su mehanizovana obrada i korišćenje vode. Kao takav, „paket" je prodat većini zemalja u razvoju, i to najčeŠće po relativno niskoj ceni, uz relativno povoljne kreditne uslove. Na osnovu njega, u većini zemalja sveta kreirana je „poljoprivredna industrija", i ne sluteći tada kako će ona biti trajno zavisna od proizvodnje vanpoljoprivrednih inputa. Otuda i proizilazi tvrdnja da je zeiena revolucija najviše dobra doneta petrohemijskoj industriji razvijenog sveta, koja je fantastičnom brzinom širila svoju mrežu agroservis centara." Na taj način je zelena revolucija učinila svet u razvoju još više zavisnim od razvijenih, ne samo ekonomski, već i politički, daleko više nego što se to može sagledati preko direktnog korišćenja novih faktora proizvodnje u modernoj agroprivredi, koja bi se uslovno mogla nazvati agrokompleksom naše planete. Imajući ovo u vidu, vredno je navesti defmiciju zelene revolucije, koju je, kao moto jednog svog članka, Perelman pozajmio od Harry Cieavr-a, a koja glasi: „Obično se smatra da je zelena revolucija ono što se danas preduzima za ubrzani rast poljoprivredne proizvodnje u zemljama trećeg sveta, i to onaj rast koji je

" Izmedu ostalih, kao primer, niože se navesti arnerička kompanija Standard Oil of Nevv Jersey (Exxon), koja je krajem sedamdesetih godina imala 400 ovakvih servisa gde farmer može da kupi seme, pesticide i mineralno dubrivo (videti više: Brow L., „Seeds of Change", Radical Agricullure, Op. cit. p. 121).

kombinacija novog semena - uglavnom pšenice i pirinča - uz korišćenje velikih količina mineralnih đubriva i odgovarajućeg načina upotrebe vode preko irigacionih sistema. Medutim, zelena revolucija je daleko više od razvoja jedne biljke i genetike. Ona je utkana u osnove američke spoljne politike, ispoljavajući se tako kao integralm deo njenih posleratnih nastojanja da socijalne revolucije drži u određenim granicama koje bi svet profita činile bezbednim".12

5.3.4 Radikaina (organska) poljoprivreda

Ne poričući pozitivne rezultate koje je zclena revolucija dala u rešavanju problema „hrana-siromaštvo-populacija" u zemljama u razvoju (kao i izvanrednom povećanju produktivnosti poljoprivrede u razvijenim zemljama) poslednjih godina se sve glasnije izražava zabrinutost za budućnost naše planete, ukoliko se nastavi sa favorizovanjem hemijske strategije u proizvodnji hrane. Među prvima koji su sagledali ovu prob!emsku stranu zelene revolucije, je Richard Merrill, koji je okupio tim istomišljenika već sredinom 1970-tih, objavivši knjigu pod provokativnim nazivom „Radical Agriculture".13 Ovome pokretu pridružuje se čitav niz drugih naučnika, angažovanih u određenim mstitucijama u kojima se istražuju alternative u proizvodnji hrane, čija deiatnost se posebno širi posle shvatanja posledica naftne krize u svetu. Radi ovoga, osamdesetih godina 20-og veka (u kojima se ispoljavaju vidm oblici krize u poljoprivredi razvijenih zemalja, pa i zastoj u korišćenju „paketa" zelene revolucije u zemljama u razvoju), među naučnicima dolazi do svojevrsnog vapaja za revizijom ovakve zelene revolucije.14 U tim vapajima sve se vise govori o drugoj zelenoj revoluciji, koja se identifikuje sa poimanjem „radikalne poljoprivrede", „regenerativne poljoprivrede", „organske poljoprivrede", odnosno nove poljoprivrede koja će naći svoje mesto u postindustrijskom razvoju, nezavisno od toga kako se takva poljoprivreda nazivala.

Istražujući savremenu probiematiku proizvodnje hrane, odnosno alternativne sisteme moderne poljoprivrede, Merrill je utemeljio čitav niz

Perelman M., Op.cit. p. I I I .Merrill R. je u ovo vreme direktor New Alchemy Inslitute of Cahfornia, inače profesor

univerziteta koji predaje alternativne sisteme u proizvodnji hrane.Ovde se mogu navesti brojna imena naučnika koji čine "The Consultative Group of

International Agricultural Research", među kojima su: Glaeser B., Agriculture Between the Green Revolution and Ecodevelopment: Which Way To Go?; The Green Revolution Revisited; Oasa K.E., Criticisms of The "Green Revolution" and Political Economy of New Agricultural Technology; Sachs I, Towards A Second Green Revolution i drugi.

258 259

T Poglavlje V- Od tradicionalne do modernepoljoprivrede

pitanja vcć srcdinom sedamdesetih, čija aktuelnost je i danas prisutna, kako u razvijenim zemljama, tako t u zemljama u razvoju. Evo nekih od tih pitanja:

1. Kakav je sveukupni uticaj kompleksa modeme poljoprivrede na naševitalne prirodne resurse?

2. Koji su dugoročni efekti pesticida i sintetičkih fertilizera na zdrovljeIjudi i kontinualnu sposobnost zemljišta da omogući proizvodnjukvalitetne hrane?

3. Da li je zamena naše ruralne kulture visoko-energetskom tehnologijomu proizvodnji hrane jedna ncizbežna i l i čak poželjna posledicadruštvenog progresa? Ako nije, onda kako da promenimo ekonomskupolitiku I javno mnjenje u pravcu podrške nezavisnih poljoprivrednihproizvodača, koji upravo i jesu najkvalifikovaniji segment društva zaočuvanje ruralne sredine koja jc narnenjena budućim generacijama?

4. Kakve su posledice jednog sistema poljoprivrede koji je totalnozavisan od neobnovljivih fosilnih izvora energije? Nije li takvapoljoprivreda, sama po sebi, neobnovljiva?

5. Da li dalja povećanja proizvodnje hrane opravdavaju dodatnu upotrebuograničenih szvora fosilnih energetika?

6. Ncće li povećani troškovi fosilnih energetika dovesti do totalnogmonopola u poljoprivredi od strane korporacija iz oblastipetrohemijske industrije? Ako se to dogodi, onda se postavlja pitanjekakvi će biti efekti na cenu, visinu ponude i kvalitet hrane?

7. Zašto naučno-istraživački rad u domenu poljopnvrede i dalje u žižurazmatranja stavlja metode proizvodnje koje su isključivo zavisne odfosilnih energetika, umesto da u tu žižu stave ljude l obnovljiveenergetske inpute? Zašto se poljopnvredna tehnika koja je ekološkiprečišćena tretira, od strane niza postojećih naučnih institucija, kao„neefikasna", pa čak i „nazadna"?

8. Do kojeg stepena može zagađivačka, energo-intenzivna tehnikapoljoprtvredne proizvodnje biti zamenjena obnovljivim isamoodrživim, prirodnim izvorima energije i biološkim procesima?

Ništa manje izazovna pitanja nisu ni ona koja postavljaju ostali protagonisti radikalnijih zaokreta u proizvodnji hrane tokom postindustrijske ere. I ovde se radi o tutnačcnjima alternativnih tehnologija koje bi značile drugu zelenu revoluciju u proizvodnji hrane u svetskim razmerama. Najviše se propagira model ekorazvoja koji bi se zasnivao na sistemu ekogazdovanja unutar modeme agroprivredc. Kritički pristupi početnc faze zelene revolucije i njenog trijumfa ni ovde ne znače njenu negaciju. Radi se samo o zahtevima

radikalnije revalorizacije kriterija pri vrednovanju kompleksnih rezultata i posledica ovakve zelene revolucije. Stoga sc danas ističu novi pravci i ciljevi istraŽivanja :

1. dostizanje proizvodnih funkcija koje bi jasno reflektovale povezanostsistema hrana - energija, što ovde znači da bi proizvodnja hranetrebalo da bude manje energo-intenzivna i, istovremeno, više energo-efikasna,

2. trajno očuvanje ekološke komponente u proizvodnji hrane, što sc unovijoj literaturi identifikuje sa pojmom "održiva poljoprivreda".

3. brži razvoj nauke posvećene akvakulturi koja još uvek čeka svojuvlastitu, neolitsku revoluciju (koncept tzv. Plave ili Akvamarinerevolucije).

U okviru navedenih novih vizija tnodeme (altemativne) poljoprivrede, izmedu ostalog, nalazi se i apel da navike globalnih trendova unifominosti u potrošnji hrane treba da budu ozbiljno preispitane. Umesto toga treba težiti optimalnoj kombinaciji ekosistema i tradiciji svakog područja koja bi bila racionalizovana modemim know-how.

Na kraju ovih izlaganja o savremenoj problematici sistema proizvodnje hrane, još jednom treba podvući neke značajne momente u procesu uvođenja ovoga sistema. Naime, od samoga momenta kada su zanemarena ozbiljnija istraživanja kompleksnog uticaja novih faktora poljoprivredne proizvodnje, kojima se zamenjuju tradicionalni faktori (pre svega radna snaga) moglo se očekivati da će ovakva „moderna poljoprivreda" brže prouzrokovati nove probleme, nego što će rešiti postojeće. To je upravo stanje u kome se svet nalazi danas. Tako je modema poljoprivreda (bazirana na energo-intenzivnoj strategiji, suočena sa svakovrsnim nestašicama u zemljama u razvoju, kao i brojnim problemima u razvijenim zemljama) dovedena pred dilemu: kuda i kako dalje?

Razumljivo je da će sve veća nestašica faktora proizvodnje koji su bazirani na nafti kao osnovnom energetiku, neminovno voditi daijem smanjenju proizvodnje hrane ukoliko se brže ne pronađe zamena za njih. Takva konstatacija sugeriše da nema previše izbora u traženju rešenja: svet mora da se okrene iznalaženju mogućnosti kako da se prihvati strategija koja bi značila korišćcnje tehnologije bazirane na tzv. obnovljivim izvorima energije, a koji kao neistrošivi, samoobnovljivi, stoje na domak ruke čoveku. Između ostalog ovde se misli na reciklažu organskih otpadaka koja bi zamenila veštačka dubriva; zatim na upotrebu raspoloživih izvora energije (sunce, vetar i organska goriva); tu se uključuje i praćenje plodoreda koji bi omogućio prirodnu

260 261

Poglavlje V - Od tradicionalne do moderne poljoprivrede

proizvoditi hranu? Jedna od mteresantmh vizija budućeg poljoprivrednog gazdinstva u okviru radikalne poljoprivrede nalazi se u delu Richard Merrill-a, velikog zagovomika alternativnih sistema proizvodnje u poijoprivredi (Slika 5.2).

Društveno-ekonomski aspekt transformacije poljoprivrede

Slika 5.2; Nova vizija poljoprivrednog gazdinstvaRichard Menili, Radicat Agriculture. Harper Colophon Books, New York 1976. p. 3/9.

LEGENDA:A=žita, zelena masa za dubrivo i furaž

(stočna hrana) 8=solarna sušara za žita

C=otvoreno uskladištenje zelene mase za nadubravanje (kompost) locirano na parceli koja je podvrgnuta prelogu

D=mešoviti voćnjak sa meduusevomzaštitnag bilja i zelenc mase zađubrivo £=odeljak za proizvodnju riblje

hrane ihidroinsektanj F=vetro - gcneratori

G=solarni sistem zatvorenih ribnjaka zaproizvodnju toplovodne ribe iIjuskara

Posmatrano sa društveno-ekonomskog aspekta transformacija poljoprivrede se izjednačavaju sa optimalnim putem difuzije novih tehnologija putem institucionalnih promena. U tom kontekstu, posmatrano sa istorijske tačke gledišta, obicno se istiću dve vrste tehnologije: (1) mehanička koja počiva na „radnoštednom" pristupu; (2) biološka i hemijska koje se zasnivaju na pristupu „zemlja-štednja". Stvaranje sektora za ponudu nove tehnologije (realokacija resursa unutar jedne zemlje ili grupc zemalja) se ispoljava kao fundament procesa razvoja poljoprivrede. Naravno, daleko težc pitanje od prethodnog jeste uspostavljanje odnosa između tehnoloških i institucionalnih promena. Konkretno, tu se radi o pitanju kojim procesima se ekonomske institucije transformišu u smislu omogućavanja društvu da iskoristi nove tehničke potencijale. Tehnološko-tehničke i inslitucionalne promene su tretirane kao endogeni faktori.17

Cilj procesa transformacije tradicionalne poljoprivrede je njeno pretvaranje u stabilni izvor konstantnog rasta proizvodnje hrane.18 Istorijski posmatrano, razmatranja vezana za transfcrmaciju poljoprivrede u društveno-ekonomskom smislu svode se na analizu početnih oblika prodora kapitalizma u poljopri\Tedu. S druge strane, povezanost tehnološkog i institucionalnog inoviranja u kontekstu povećanja ponude hrane u literaturi je analizirana i u kontekstu pokušaja rešenja agrarnog i seljačkog pitanja u bivšim socSjalističkim zemljama. Zato je učinjen kratak osvrt na osobenosti primenjenih modcla transformacije poljoprivrede kako na Zapadu tako i na Istoku. Savremena analiza društveno-ekonomskog aspekta transformacije poljoprivrede odnosi se na istraživanja struktumih reformi u agraru, s jedne, i specifičnih problema agrotranzicije, s druge strane.

17 Hayami Y, & Ruttan W. (1985): Agricullural Development, Tlie Johns Hopkins UniversityPress, Baltimore and London, p.3. Trcba napomenuti da je fenomen međuzavisnosti izmeđutehnološko-tehničkih i institucionalnih promena proučavao je i Marks. On je to nazvaomeđuzavisnost razvoja proizvodnih snaga i društvenih odnosa. Temu raspravljaju na isti način iMarksovi slcdbenici, a u novije vreme i predstavnici škole „nova institucionalna ekonomika",18 Videti više: Hayami & Ruttan, Ibidem p. 73-114.

H=otvoreni ribnjak i rasadnics pojedinihkultura l=insektarij za uzgoj korisnih

insekatau biljnoj proizvodnji

J=eksperimentalno polje (povrće)zaštitno bilje (cveće, korov) zzispitivanje različitih sistemaplodoreda K=živinarnik sa

klasifikatorima hrane nametanski pogon, siivnicima za izmeti cisternama z.a piin

L=kupolasta staklena bašta

M=laboratorija (poslovno-stambeni blok u kome se konsti solarna energija)

264 265