medjunarodna trgovina seminar

Tempus IB_JEP_19027_2004 Balkan Agri-Sector Initiative for Capacity Building – BASIC

Međunarodna trgovina poljoprivredno-prehrambenim proizvodima

Prof. Dr Branislav Vlahović

SEMINAR

Međunarodna trgovina poljoprivredno-prehrambenim

proizvodima

Autor: Prof. dr Branislav Vlahović

Poljoprivredni fakultet, Novi Sad

Novi Sad, 11-16. Novembar, 2007. Novi Sad, Srbija




“Ako ne znate kojim pute treba ići,

svi putevi su dobri”

Anaksagora

1. MEĐUNARODNA TRGOVINA POLJOPRIVREDNO-PREHRAMBENIM

PROIZVODIMA

Međunarodni promet poljoprivredno-prehrambenih proizvoda, predstavlja integralni

deo ukupne svetske trgovine. Danas se odvija u uslovima veoma složenih odnosa i znača-

jnih razlika u stepenu ekonomske razvijenosti pojedinih zemalja, ali i brojnih drugih

faktora (istorijskih, kulturnih, konfesionalnih, političkih i sl.). Međunarodni promet poljo-

privredno-prehrambenih proizvoda, dobija na značaju, i odvija se pod izrazito restri-

ktivnim uslovima. Ne odvija slobodno zbog prisustva raznih barijera, pre svega, od strane

ekonomski razvijenih zemalja. Ovo otežava slobodnu cirkulaciju i deformira tokove

međunarodnog prometa pomenutih proizvoda. Takođe, ono diskriminiše ostale učesnike

u prometu (tzv. “treće zemlje”), koje su suočene sa teško savladivim barijerama za izvoz

svojih proizvoda. “Osnovni uzrok problema u trgovini u poljoprivredi je razilaženje

između intervencionističke prirode domaćih poljoprivrednih programa i pretpostavki kon-

kurentnih tržišta” (Warley, 1990.).

Industrijski razvijene zemlje, u međusobnoj, sve oštrijoj, pa i nelojalnoj konkurenciji i

borbi za tržišta, ne poštuju dogovorene principe slobodne međunarodne trgovine, i sve

više primenjuju restriktivne i protekcionističke mere (Mitrović Ljubica, 1987). U

novije vreme pomenute zemlje, u velikoj meri, koriste trgovinske preferencijale za svoje

strateške ekonomske ciljeve.

Jedan od najznačajnijih elemenata koji ima presudan uticaj na obim i dinamiku među-

narodnog prometa, poljoprivredno-prehrambenih proizvoda, uopšte, jeste delovanje agra-

rnog protekcionizma. Pored agrarnog protekcionizma, na promet deluju, i brojne multina-

cionalne kompanije, a značajan upliv u sferu prometa imaju i asocijacije zemalja čiji je

osnovni cilj unapređenje trgovine. Na obim svetske trgovine deluju i tehničko-tehnološki,


Međunarodna trgovina poljoprivredno-prehrambenim proizvodima i politički faktori. Veliki deo spoljnotrgovinske razmene odvija se pod neposrednim de-

jstvom pojedinih zemalja, odnosno Vlada, te se može reći, da je situacija na svetskom

tržištu u velikoj meri posledica državnih intervencija, a manjim delom rezultanta delova-

nja tržišnih zakonitosti. Agrarni intervencionizam je činjenica savremenog života, uprkos

pokušajima teorijskog dokazivanja preimućstava ekonomskog liberalizma i političkih de-

klarisanja na delovanje tržišnih snaga.

U međunarodnom prometu nalazi se poljoprivredno-prehrambenih proizvoda u vre-

dnosti od 400 milijardi dolara (2000-2005), da bi u 2005. godini dostigao vrednost preko

500 milijardi US dolara (grafikon 1), sa prosečnom godišnjom stopom rasta od 11,5%. U

odnosu na kraj sedamdesetih godina ukupan međunarodni promet ovih proizvoda se

udvostručio.

Grafikon 1 . Izvoz poljoprivreno-prehrambenih proizvoda u svetu, (2000-2005), milijardi dolara $

300

350

400

450

500

550

2000 2001 2002 2003 2004 2005

(milijardi $)

originalni podaci linija trenda

Promet poljoprivredno-prehrambenih proizvoda u odnosu na ukupan promet svih pro-

izvoda čini oko 10% i dugoročno posmatrano ima tendenciju smanjenja. Ono, pored po-

većanja privredne razvijenosti, posledica je toga što većina zemalja povećava svoju proi-

zvodnju i teži da postigne samodovoljnost u agroindustrijskim proizvodima i time umanji

uvoznu zavisnost od drugih zemalja. Istovremeno, uslovljeno je, pored ostalog, i delova-

njem čitavog niza barijera u sferi međunarodnog prometa ovih proizvoda. I pored toga,

on i dalje ostaje važan segment ukupne svetske trgovine.





U dužem vremenskom periodu dogodile su se značajne promene u strukturi međunaro-

dnog prometa. Ogledaju se u tome da žitarice (cerealije) gube svoj dominantni položaj

koje su imale početkom osamdesetih godina dvadesetog veka, dok se, istovremeno, pove-

ćava udeo stoke za klanje, mesa i prerađevina, kao i mleka i prerađevina. Ove promene

naročito pogoduju visokorazvijenim zemljama, koje imaju razvijenu prerađivačku

(prehrambenu) industriju i koje zahvaljujući visokoj produktivnosti mogu veoma lako da

se uključe u međunarodnu podelu rada. One nastoje da na međunarodno tržište realizuju

finalne, dakle, skuplje proizvode. S druge strane, nerazvijene zemlje i zemlje u razvoju su

u neravnopravnom položaju jer ne poseduju ovu komparativnu prednost, te su prisiljene

da na svetsko tržište iznose relativno jeftine primarne proizvode, odnosno poljoprivredne

sirovine.

U strukturi međunarodne trgovine poljoprivredno-prehrambenih proizvoda najznača-

jnije učešće imaju žitarice (cerealije) sa vrednošću od preko 60 milijardi dolara, i čine

dvadesetak posto ukupnog svetskog prometa. Na drugom mestu nalaze se stoka za klanje,

meso i mesne prerađevine, koje neznatno zaostaju za vrednošću prometa žitarica. Na tre-

ćem mestu po vrednosti prometa nalaze se mleko i prerađevine sa skoro 30 milijardi do-

lara, odnosno sa učešćem od preko osam posto (FAO, 2006).

1.1. IZVOZ POLJOPRIVREDNO-PREHRAMBENIH PROIZVODA

Izvoz poljoprivredno-prehrambenih proizvoda, posledica je, pre svega, visoke i efika-

sne domaće proizvodnje, odnosno povoljnih agroekoloških uslova za proizvodnju, ali i

delovanja odgovarajuće poljoprivredno-prehrambene politike zemlje. Na međunarodni

promet agroindustrijskih proizvoda, deluje veliki broj vrlo razrađenih mehanizama, re-

žima i instrumentarijuma, kao što su:

carinske tarife,

premije,

prelevmani,

kontingenti,

dozvole,

posebni sporazumi i zabrane, a


Međunarodna trgovina poljoprivredno-prehrambenim proizvodima politika paritetnih cena, i

kreditna politika s ciljem razvoja domaće poljoprivrede, i agroindustrije i zaštite

od inostrane konkurencije i sl.

Daleko veći izvoznici su razvijene zemlje, koje daju tri četvrtine svetskog izvoza, u

odnosu na ekonomski slabije razvijene zemlje sveta. Regionalno posmatrano najveći iz-

vozni region jeste područje Evrope koji daje skoro polovinu ukupnog svetskog izvoza.

Ovo je rezultanta intenzivne i produktivne primarne poljoprivredne proizvodnje, kao i

visoko razvijene prerađivačke industrije uz kombinaciju raznovrsnih i efikasnih mera ag-

rarne politike.

Histogram 1. Zemlje najveći izvoznici poljoprivredno-prehrambenih proizvoda (2005), milijardi dolara $

20.6

34

35.1

40.4

50

0 10 20 30 40 50

(milijardi $)

Kanada

Nemačka

Holandija

Francuska

SAD

Vodeći svetski izvoznik poljoprivredno-prehrambenih proizvoda, je SAD sa izvozom

od 50 milijardi dolara (2005), sa prosečnim učešćem od 13% svetskog izvoza (histogram

1). SAD primenjuju razne mere koje imaju značajne implikacije na međunarodni promet

poljoprivredno-prehrambenih proizvoda. Cilj je efikasna zaštita domađih poljoprivrednih

proizvođača i izvoznika.

SAD se zalaže za liberalizaciju trgovine ovim proizvodima (još od Kenedijeve runde

pregovora). Sa druge strane, evropske zemlje, (pre svega Evropska unija), kao i druge

zemlje raznim merama se brane od izvoznog ekspanzionizma SAD-a. Upravo ovi

suprotni interesi dovode do konflikata i pravog "rata" subvencijama. Subvencionisanje iz-

voza vrši se da bi SAD na međunarodnom tržištu sa svojim agrarnim proizvodima bile





konkurentne ostalim najvećim izvoznicima. Ono se vrši u vidu gotovinskih sredstava,

odnosno, raznih vidova kredita. Osnovni cilj izvoznih subvencija je da izjednače razlike

između domaćih i svetskih cena. Commodity Credit Corporation (CCC), je ustanova je u

okviru Ministrastva poljoprivrede SAD (US Department of Agriculture), i finansira pro-

grame podrške agrarnih cena i farmerskih dohodaka, programe rezervi, izvoza, ali i pro-

grame javnih službi, osiguranja, reosiguranja i sl.

Na drugom mestu među najvećim svetskim izvoznicima nalazi se Francuska, koja

predstavlja i najvećeg evropskog izvoznika, sa prosečnom vrednošću izvoza od 40

milijardi dolara odnosno sa učešćem od osam posto svetskog izvoza.

Značajan izvoznik poljoprivredno-prehrambenih proizvoda jeste i Holandija, sa

prosečnim izvozom od 35,1 milijardi dolara. Ovo je rezultanta, pre svega, izrazito

razvijene stočarske proizvodnje. U velike izvoznike spadaju još i Nemačka i Kana-

da. Napred navedene zemlje dominiraju u svetskom izvozu jer daju više od trećine istog.

Evidentno je da su najveći izvoznici zemlje Evropske unije, koja u svetskom izvozu do-

minira sa učešćem od preko 40%.

Rastući izvoz ekonomski razvijenih zemalja doveo je do njihovog sve većeg učešća u

vrednosti ukupnog svetskog izvoza. Istovremeno smanjeno je učešće zemalja u razvoju.

Znatno manji deo svetskog izvoza dispergovan je na relativno veliki broj ostalih zemalja,

koje imaju marginalnu ulogu, i koje su u poziciji da se prilagođavaju međunaro-dnom

tržištu.

Za sve visokorazvijene zemlje karakteristično je da raznim merama značajno stimulišu

izvoz poljoprivredno-prehrambenih proizvoda na direktan način (subvencionisanjem), i

kroz razne vidove državne podrške. Isti je, između ostalog, usmeren ka zemljama u

razvoju koje su značajno deficitarne u osnovnim poljoprivrednim proizvodima. Postoje

značajna ograničenja u trgovini poljoprivredno-prehrambenih proizvoda. Poslednjih de-

cenija do izražaja dolazi delovanje agrarnog protekcionizma koji je, proistekao radi

zaštite poljoprivredne proizvodnje razvijenih zemalja od izrazite konkurencije na

međunarodnom tržištu.

Globalno posmatrano, trgovina se ne prepušta slobodnom funkcionisanju tržišnih

zakonitosti, već je ograničena raznovrsnim barijerama. Modaliteti barijera slobodnoj

trgovini poljoprivredno-prehrambenih proizvoda, brojni su i raznovrsni i kreću su se od




jasno uočljivih, do suptilnih i teško prepoznatljivih (Kozomara Jelena, 1995.). Mere

agrarnog protekcionizma delom pogađaju i razvijene zemlje, ali se daleko izrazitije mani-

festuju na ekonomsku stabilnost manje razvijenih, odnosno zemalja u razvoju, te stoga on

predstavlja ozbiljan limitirajući faktor racionalnoj međunarodnoj podeli rada u oblasti

agroindustrije. Posledica ovoga jeste povećanje učešća visokorazvijenih zemalja u

ukupnom svetskom izvozu na račun nerazvijenih i zemalja u razvoju. Intervencionizam

se u oblasti poljoprivredno-prehrambenih proizvoda razvio u agrarni protekcionizam sa

veoma razvijenim spektrom raznih instrumenata. Agrarni protekcionizam podrazumeva

ekonomsku politiku i privredni režim koji mnogobrojnim sredstvima, pre svega,

carinskom tarifom, zabranama, kontingentima, premijama i drugim merama zaštićuje

poljoprivrednu proizvodnju i domaće proizvođače od konkurencije proizvoda stranih

zemalja (Ekonomska enciklopedija, 1984.).

Mnoge zemlje, među kojima prednjače SAD, Evropska unija i Japan, primenjuju oštre

restrikcije na sopstvenu trgovinu poljoprivrednim proizvodima, putem tarifa, beztarifnih

barijera (NTB) i subvencija. Cilj ovih mera je zaštita domaćih proizvođača od inostrane

konkurencije i održavanje visokog nivoa njihovog dohotka.

Na izvoz poljoprivredno-prehrambenih proizvoda deluje čitav niz faktora, od kojih su

najznačajniji sledeći:

Odnos između domaće proizvodnje, odnosno ponude i tražnje,

Postojanje izvozne tražnje,

Asortiman i kvalitet proizvoda,

Uvozni režim zemalja uvoznica,

Mere agrarne politike, pre svega, visina državnih stimulacija za izvoz,

Stanje na svetskom tržištu – u smislu postojanja i intenziteta konkurencije i sl.

Viši stepen privredne razvijenosti povezan je sa srazmerno niskim učešćem

poljoprivrednih proizvoda u vrednosti ukupnog izvoza i obrnuto.

Sve zemlje se prema pomenutom faktoru mogu klasifikovati u nekoliko više ili manje

homogenih grupa (modifikovano prema Grahovcu 1988.):

Privredno nedovoljno razvijene zemlje – u kojima poljoprivredni proizvodi čine

više od polovine njihovog ukupnog izvoza (2004.), na primer: Etiopija 97%, učešća

izvoza poljoprivrednih proizvoda u ukupnom izvozu, Sudan 83%, Uganda 82%,




Malavi 81%, Kenija, 70%, Tanzanija 62%, Somalija 50% i sl. Kao izvozni proizvodi

javljaju se: kafa, kakao, čaj, južno voće i sl. Ovo na prvi pogled može

značiti da je njihova pozicija na međunarodnom tržištu veoma dobra, međutim, najve-

ći deo međunarodnog tržišta nalazi se pod kontrolom velikih i moćnih multinaciona-

lnih korporacija.

Privredno visoko razvijene zemlje - u kojima su poljoprivredni proizvodi “nepro-

porcionalno” visoko zastupljeni u vrednosti njihovog ukupnog izvoza: npr. Danska

20%, Holandija 14%, Francuska 12%, Belgija 10% i sl.

Privredno srednje i nedovoljno razvijene zemlje - u kojima na poljoprivredne pro-

izvode otpada od 10 do 50% vrednosti ukupnog izvoza, i u kojima je taj deo u

očekivanom odnosu sa stepenom privredne razvijenosti.

Zemlje koje od izvoza poljoprivrednih proizvoda ostvaruju ispod pet posto

vrednosti ukupnog izvoza - Japan 0,4%, Saudijska Arabija 0,8%, Alžir 0,4%, Šve-

dska 2,2%, Švajcarska 2,7%, Austrija 4,6%, Nemačka 5,0%, Ruska Federacija 1,4%

i sl.

1.2. UVOZ POLJOPRIVREDNO-PREHRAMBENIH PROIZVODA

Zemlje veliki izvoznici, istovremeno, predstavljaju i velike uvoznike poljoprivredno-

prehrambenih proizvoda. Ovo je posledica visokog dohotka stanovništva, tako da se često

uvoze i oni proizvodi kojih ima dovoljno na domaćem tržištu u svrhu dopune asortimana.

Takođe, uvoze se i oni proizvodi koje je nemoguće proizvesti na domaćem tržištu.

Istovremeno, uvoz predstavlja i meru za regulisanje ponude na domaćem tržištu, u cilju

izjednačavanja sa tražnjom.

Prosečan svetski uvoz prosečno iznosi 438 milijardi US dolara (2000-2005), veći je od

izvoza, što govori da postoji reeksport proizvoda od strane pojedinih zemalja.

Grafikon 2. Uvoz poljoprivredno-prehrambenih proizvoda u svetu, (2000-2005), milijardi dolara $



300

350

400

450

500

550

600

2000 2001 2002 2003 2004 2005

(milijardi $)

originalni podaci linija trenda

Veći uvoznici su razvijene zemlje, u odnosu na nerazvijene i zemlje u razvoju, koje

apsorbuju 70% svetskog uvoza. Kao kod izvoza, najveći regionalni uvoznik je Evropa,

koja je apsorbovala skoro polovinu svetskog uvoza. Najveći svetski uvoznik poljoprivre-

dno-prehrambenih proizvoda, kao i kod izvoza je SAD sa uvozom od 54 milijardi dolara,

što čini 10% ukupnog svetskog uvoza.

Na drugom mestu među najvećim uvoznicima nalazi se Nemačka, sa uvozom od 45

milijardi dolara i sa učešćem u svetskom uvozu od osam posto. Na trećem mestu u svetu

po vrednosti uvoza nalazi se Velika Britanija sa vrednošću od 36 milijarde dolara.

Veliki uvoznici su još Japan i i Francuska. Visoki uvoz rezultanta je toga što

Japan ne poseduje pogodne agroekološke uslove za visoku i stabilnu poljoprivrednu pro-

izvodnju koja bi zadovoljila skoro 140 miliona stanovnika. Napred navedene zemlje

dominiraju u svetskom uvozu jer apsorbuju više od trećine istog.

Uočeno je da su zemlje uvoznice daleko otvorenije za uvoz sirovina te na taj način one

upošljavaju svoje prerađivačke kapacitete, prerađuju proizvode u više faze prerade.

Istovremeno, veoma su zatvorene kada se radi o uvozu finalnih, odnosno skupljih

proizvoda. Uvozne restrikcije visoko razvijenih zemalja koegzistiraju sa visokim nivoima

subvencionisanja izvoza, što ime negativne posledice i pogoršava položaj ostalih, pre

svega zemalja u razvoju, koje nisu u mogućnosti da svom izvozu “pomognu” na taj način

kako to rade razvijene zemlje.

Histogram 2. Zemlje najveći uvoznici poljoprivredno-prehrambenih proizvoda



Međunarodna trgovina poljoprivredno-prehrambenim proizvodima u svetu, (2005), milijardi dolara $

28.2

34.6

36.4

44.6

54.4

0 10 20 30 40 50 60

(milijardi $)

Francuska

Japan

V.Britanija

Nemačka

SAD

Uvoz poljoprivredno-prehrambenih proizvoda, rezultanta je brojnih faktora, pre svega,

sledećih:

Nivo domaće proizvodnje, po pravilu, manji je od nivoa potrošnje,

Obim domaće tražnje, odnosno potrošnje

Odnos domaćih (domicilnih), i cena na inostranom tržištu (inodomicilnih),

Dopuna asortimana proizvoda na domaćem trištu,

Visina dohotka potrošača,

Stepen otvorenosti domaćeg tržišta,

Mere ekonomske politike u domenu agrara i sl.

Uvoz razvijenih, iz manje razvijenih zemalja ima obeležje korektivne strukture ponude

iz domaće proizvodnje u odnosnu na strukturu tražnje. Osnovne karakteristike međuna-

rodne trgovine poljoprivredno-prehrambenih proizvoda očituju se u sledećem

(modifikovano prema Markoviću, 1989.):

Sve zemlje sveta izvoze i uvoze čak i iste vrste proizvoda – uslovljeno je razlikom

u cenama, kvalitetom, asortimanom proizvoda i sl.,

Snažan tehnološki progres iz mnogih zemalja izbacio je dugogodišnji deficit

poljoprivredno-prehrambenih proizvoda - mnoge zemlje, sistemom podsticanja

poljoprivredne proizvodnje uspele su da se oslobode deficita i postanu, uglavnom,

suficitarne u agroindustrijskim proizvodima (npr. Evropska unija, Kina, Indija,





Malezija i dr.). Istovremeno, zemlje izvoznice nastoje da povećanjem produktivnosti

rada zadrže svoje stečene pozicije na međunarodnom tržištu. Upravo iz ovih razloga

prisutna je nestabilnost svetskog tržišta poljoprivredno-prehrambenih proizvoda, što

naročito pogađa privredno nerazvijene zemlje.

Uspešna svetska razmena zavisi od produktivnosti, odnosno ekonomičnosti

proizvodnje – zemlje sa visokim nivoom ovih parametara u mogućnosti su da izvoze

proizvode po relativno niskim cenama, odnosno imaju konkurentsku prednost u

odnosu na ostale izvoznike.

Raznovrsni su oblici razmene, počev od prometa roba do izvoza tehnologije i

inženjeringa – na taj način se posredno vrši izvoz.

Sve je veći promet prehrambenih prerađenih proizvoda – na taj način racionalna

prerađivačka industrija uslov uspešnog uključenja u svetsko tržište.

Sve je veći značaj pojedinih integracionih procesa u razvoju i prometu sa

sklopom podsticajnih mera – regresi, dotacije i razni drugi oblici subvencija.

Pored navedenih, mogu se navesti i sledeće karakteristike međunarodnog prometa

poljoprivredno-prehrambenih proizvoda:

Sve je veći reeksport poljoprivredno-prehrambenih proizvoda – predstavlja uvoz

sirovina, njihovu preradu i izvoz finalnih proizvoda, (na primer, uvoz stoke za klanje,

a izvoz mesa i mesnih prerađevina, primer SAD, Francuske i dr. Takođe, uvoz

suncokreta, a izvoz jestivog ulja, primer Holandije i sl.).

Težnja za ostvarenjem samosnabdevenosti (samodovoljnosti) u osnovnim

agroindustrijskim proizvodima (niža uvozna zavisnost) - na međunarodnom

tržištu u novije vreme sve su veća nastojanja pojedinih zemalja da postignu samodo-

voljnost u osnovnim agroindustrijskim proizvodima. Na taj način smanjuje se uvozna

zavisnost od drugih zemalja. Ovo redukuje obim i menja tokove međunarodne

razmene proizvoda. Prema Ivaniću (1987.) “Samodovoljnost u oblasti poljoprivre-

dno-prehrambenih proizvoda predstavlja sinonim za sigurnost, biološko preživljava-

nje, reprodukciju i nezavisnost, kako jedinke, tako i celih državnih zajednica. Bez

sumnje je ova, inače vekovna težnja, bila akcelirana stanjem i razvojem

vojnopolitičkih i ukupnih međunarodnih odnosa”. Takođe, primenjuje se i čitav niz

mera sa ciljem kako ograničavanja uvoza, tako i podsticanja izvoza. Sve ove mere




sprovode se uz snažnu finansijsku podršku državnih budžeta. Za sve visokorazvijene

zemlje karakteristično je da merama ekonomske politike u domenu agrara pružaju

pomoć svojim proizvođačima, da bi po određenim parametrima bili ekonomski što

efikasniji. U zemljama Evropske unije carinska zaštita u poljoprivredi usklađena je sa

pravilima Svetske trgovinske organizacije i daleko je veća u odnosu na zaštitu u našoj

zemlji. Tako na primer, prelevmani u ovoj ekonomskoj grupaciji veoma su značajni,

za svinjsko i živinsko meso stopa prelevmana iznosi 60%, za med 42%, za mleko u

prahu od 70 do 80%, za jaja u prahu od 45 do 85%, za pšenicu i sve vrste brašna 25%,

za jestivo ulje od 112 do čak 126% i sl. (Eurostat, 2004.). Izuzetno su visoke

stimulacije na sopstveni izvoz agroindustrijskih proizvoda. U Evropskoj uniji za poje-

dine proizvode iznose: za goveđe meso 19%, pšenicu 17%, maslac 13%. U SAD za

pšenicu iznose 61%, mleko u prahu 14%. U Kanadi za pšenicu 47%, stočna žita 18%

i sl.

Uticaj multinacionalnih (Transnacionalnih) korporacija - na međunarodnu

trgovinu agroindustrijskim proizvodima. Vodeće multinacionalne korporacije u do-

menu poljoprivrede i prehrambene industrije su sledeće: Natisco, United Brands, RJ

Reynolds, Gergill, Jaffa, Bonita, Nestle, Coca Cola i sl. Njihov osnovni motiv je

stvaranje što većeg profita, i na taj način utiču da zemlje izvoznice ostvaruju niže

cene od onih koje bi bile bez uticaja navedenih korporacija. Istovremeno, zemlje uvo-

znice, zbog postojanja korporacija plaćaju višu cenu.

Uticaj političkih faktora - na međunarodnu trgovinu poljo-privredno-prehrambenih

proizvoda veoma je izražen (tipičan primer je spor između SAD i Kube na međuna-

rodnom tržištu šećera i sl.).

Međunarodna trgovina poljoprivredno-prehrambenih proizvoda gubi globalni

karakter - sve više se zatvara u regionalne okvire, što je neposredna posledica

jačanja međunarodnih ekonomskih regionalnih grupacija (Evropska unija, NAFTA,

APEK, ASEAN i sl). Procenjuje se da se oko 70% vrednosti prometa (izvoza i uvoza)

ostvaruje unutar Evropske unije, sa tendencijom daljeg povećanja. Na taj način otežan

je pristup tzv. “trećim” zemljama, odnosno zemljama koje nisu članice ove

ekonomske grupacije.




Veliki deo spoljnotrgovinske razmene odvija se pod neposrednim posredstvom

pojedinih zemalja (Vlada) - tako da je situacija na svetskom tržištu u velikoj meri

posledica državnih intervencija, a manjim delom je rezultanta delovanja tržišnih

zakonitosti (Vlahović, 1997.).

Osnovni trendovi na međunarodnom tržištu hrane su sledeći (modifikovano prema

Mecanoviću, 1989.):

Svetsko tržište apsorbuje značajne količine primarnih poljoprivrednih proizvoda (si-

rovina), ali po relativno niskim cenama, jer se radi o sirovinama za industrijsku

preradu.

Svetsko tržište sve više traži zdravstveno bezbednu, biološki vredniju i ekološki čistu,

prirodnu hranu. Visokorazvijene zemlje za uvoz ovih proizvoda, praktično su elimini-

sale sve uvozne barijere.

Svetsko tržište traži visoki kvalitet proizvoda. Samo visokokvalitetni proizvodi mogu

naći izbirljive kupce u razvijenim zemljama sveta.

Svetsko tržište traži što svežije primarne poljoprivredne proizvode, čemu treba da se

prilagodi proizvodnja, saobraćaj i robni promet,

Svetsko tržište traži za kupca prepoznatljiv proizvod i prepoznatljivu robnu marku

(brand), ona garantuje visok kvalitet proizvoda.

Svetsko tržište traži praktičnu ambalažu (kako za trgovinu, tako i za sve učesnike u

procesu prometa), kao i da je ista napravljena od materijala koji ne zagađuje životnu

okolinu,

Svet je pod velikim uticajem privredne propagande, koja mora odgovarati pojedinim

segmentima tržišta, tako da se ona javlja kao neophodan faktor realizacije proizvoda.

2. MEĐUNARODNE EKONOMSKE REGIONALNE GRUPACIJE

2.1. EVROPSKA UNIJA

Evropska unija predstavlja najznačajniju ekonomsku regionalnu grupaciju, koja bitno

determiniše međunarodno tržište poljoprivredno-prehrambenih proizvoda. Nastala je

1957. godine potpisivanjem ugovora u Rimu (tzv. rimski ugovor). kao Evropska ekono-

mska zajednica (EEZ), koja se kasnije transformisala u Evropsku zajednicu (EZ), a od




kraja 1993. godine u Evropsku uniju. Proširenjem, 2004. god. Evropska unija ima 25

zemalja članica. Trenutno (2007) šest balkanskih zemalja čeka na ulazak u Evropsku

uniju. Novi krug proširenja bio je 1 januara 2007. godine, kada su primljene Bugarska i

Rumunija.

Evropsku uniju čini 27 evropskih, visokorazvijenih zemalja. Geneza nastanka i

razvoja Evropske unije je sledeća:

prva faza – stvaranje zemalja »šestorice«, na osnovu Rimskog ugovora iz 1957.

godine u integraciju su ušle sledeće zemlje: SR Nemačka, Francuska,

Italija, Belgija, Holandija i Luksemburg.

druga faza – stvaranje tržišta »devetorice«, potpisivanjem ugovora u Bristolu 1972.

godine, prethodno formiranoj grupi zemalja pristupaju: Velika Britanija,

Irska i Danska.

treća faza – stvaranje zemalja »desetorice«, potpisivanjem ugovora u Atini 1979.

godine pristupa Grčka (mada ugovor stupa na snagu 1981. godine).

četvrta faza – stvaranje zemalja »dvanaestorice«, 1986. godine ovom ekonomskom

savezu pristupaju Španija i Portugalija.

peta faza – dolazi do proširenja, naime, 1995. godine pristupaju Švedska,

Finska i Austrija, takođe, dolazi do transfo-rmacije iz zajedničkog u

jedinstveno tržište Evropske unije.

šesta faza – 2004 godine pristupaju deset zemalja: Slovenija, Mađarska, Češka,

Slovačka, Poljska, Estonija, Letonija, Litvanija, Kipar i Malta.

sedma faza – 2007 godine pristupaju Bugarska i Rumunija.

To je tržište sa oko blizu 500 miliona stanovnika i značajnim privrednim, ljudskim i

finansijskim potencijalima.

Hrvatska je zvanično zatražila prijem 2003 godine, da bi u 2004 godini bila

potvrđena kao kandidat. Početak pregovora započeo je krajem 2005 godine.

Očekuje se da bi u Uniju mogla da uđe 2010 godine.

Republika Makedonija je zatražila prijem 2004 godine. Objektivne procene

ukazuju da bi pomenuta zemlja mogla da uđe u Uniju najranije 2012 godine.

Bosna i Hercegovina je pregovore o potpisivanju sporazuma o Stabilizaciji i

asocijaciji počela krajem 2005 godine. Prijem ove zemlje ne očekuje se pre 2015




godine. Brisel je učinio određene ustupke, odnosno dao je obećanje kao

diplomatsko sredstvo za promociju stabilnosti posle ratnih sukoba tokom

devedesetih godina.

Albanija od početka 2003 godine vodi pregovore o sporazumu o Stabilizaciji i

asocijaciji. Sporazum je potpisan 2006 godine. Njen prijem ne očekuje se pre

2015 godine.

Pregovori EU sa Turskom otpočeli su krajem 2005 godine, međutim 52% stano-

vnika Evropske unije protivi se ulasku ove zemlje u članstvo, 35% je za, dok je

13% neopredeljeno (Eurostat, 2005.). Prema istraživanju agencije AR Evropljani

se plaše «islamizacije starog kontinenta», navodeći da je Turska sa svojih 72

miliona stanovnika previše velika, siromašna, i kulturno različita.

Osnovni ciljevi integracije u EEZ (sada Evropsku uniju), određeni su članom Rimskog

ugovora prema kome zajednica (sada unija) ima sledeće zadatke:

• Da uspostavi zajedničko tržište, i da se postupnim približavanjem približi ekonomi-

jama zemalja članica.

• Da se osigura skladan, tj. harmoničan razvoj ekonomskih delatnosti unutar Zaje-

dnice.

• Da se osigura stalna i ravnomerna ekspanzija razvoja.

• Da se osigura veća stabilnost i ubrzan rast životnog standarda i

• Da se osiguraju tešnje veze među državama članicama Zajednice.

Politika u oblasti poljoprivrede regulisana je odeljkom II ugovora o osnivanju EEZ

(EU). Globalni ciljevi zajedničke poljoprivredne politike su sledeći:

Povećanje produktivnosti poljoprivrede unapređenjem tehničkog razvoja, raciona-

lizacija poljoprivredne proizvodnje i optimalno korišćenje faktora proizvodnje, naro-

čito radne snage.

Osiguranje odgovarajućeg životnog standarda poljoprivrednog stanovništva,

Stabilizacija tržišta,

Osiguranje primerne snabdevenosti hranom potrošača,

Obezbeđivanje dovoljne ponude poljoprivrednih proizvoda,

Osiguranje ponude proizvoda po razumnim (prihvatljivim) cenama za potrošače.




Zajednička agrarna politika spada među najznačajnije delove izgradnje zajedničke

ekonomske politike Evropske unije. Prema Rimskom ugovoru, stvaranjem zajedničke

poljoprivredne politike trebalo je postići tri cilja:

Osigurati funkcionisanje zajedničkog tržišta poljoprivrednih proizvoda,

Garantovati zadovoljavajuću snabdevenost tim proizvodima na čitavom tržištu unije,

Podržavati odgovarajuće poboljšanje prihoda poljoprivrednika uz brzu modernizaciju

poljoprivrednih farmi.

Za većinu zemalja članiva Evropske unije karakteristično je da u međunarodnoj

trgovini veoma stimulišu izvoz uz istovremeno izuzetno visok nivo zaštite domaće proi-

zvodnje. Prema Kovačeviću (1993.) u zemljama Evropske unije došlo je do hiperpro-

dukcije većine poljoprivredno-prehrambenih proizvoda, prvenstveno zahvaljujući dejstvu

zajedničke (jedinstvene) agrarne politike (Common Agricultural Policy), kao i dejstvu

mera agrarnog protekcionizma. Ovako formulisana politika Evropske unije ima veoma

inhibitorno dejstvo na međunarodnu trgovinu agroindustrijskim proizvodima. Zbog toga

dolazi i do značajnog pritiska na ovu politiku i izvan Unije, od strane trgovinskih

partnera, koji traže da ista ukine “nefer praksu u trgovini” kao što su

subvencije za izvoz. Ovaj pritisak naročito je jak od strane SAD, koja traži drastično

ograničavanje, odnosno ukidanje vladinih politika koje utiču na međunarodnu trgovinsku

razmenu.

Cilj mera agrarnog protekcionizma jeste efikasna zaštita domaće poljoprivredne pro-

izvodnje od konkurencije iz inostranstva. Mehanizam agrarnog protekcionizma pre-

dstavlja jednu od najvećih teškoća i veštačku prepreku u odvijanju i unapređenju spoljno-

trgovinske razmene, sa ovom ekonomskom grupacijom. Može se reći da su zaštita na

granici i razni vidovi subvencija srž agrarne politike ove ekonomske grupacije. Sistem

agrarne zaštite predstavlja kombinovane mehanizme tzv. defanzivnog dejstva zaštitne

politike - defanzivni protekcionizam (zaštita domaće proizvodnje i dohotka), i mehani-

zma ofanzivnog dejstva zaštitne politike - ofanzivni protekcionizam (podsticaj i podrška

izvozu). Cilj agrarne politike Evropske unije jeste, da kroz sistem subvencija i agrarnog

protekcionizma, dovodi do rasta proizvodnje hrane, i stvaranja viškova, a time, i do

preobilne ponude na svetskom tržištu (Acin-Sigulinski,Stanislava, 1988.).

Prema tome, viškovi poljoprivredno-prehrambenih prozvoda, javljaju se, kao posledica




delovanja protekcionističke politike Evropske unije.

U cilju realizacije zajedničke agrarne politike formiran je Evropski fond za poljopri-

vrednu orijentaciju i garanciju (EAGGF – European Guidance and Guarantee fund), kao

osnov finansiranja poljoprivrede. Obaveza je svih zemalja članica da finansiraju fond iz

kog se zajednički pokrivaju svi izdaci vazani za poljoprivrednu politiku. Njegova namena

je višestruka: čuva stabilnost cena poljoprivrednih proizvoda i zadovoljavajući nivo

dohotka poljoprivrednog stanovništva, sistemom pokretljivih dažbina garantuju se mini-

malne cene poljoprivrednim proizvođačima, deo sredstava fonda služi za subvenci-

onisanje izvoza. On ima značajnog uticaja na poboljšanje uslova proizvodnje, odnosno

povećanje poljoprivredne proizvodnje i izvoza. Zahvaljujući, između ostalog, i njemu

Evropska unija je postala samodovoljna u većini osnovnih poljoprivrednih proizvoda.

Prelevman predstavlja jednu od osnovnih mera agrarnog protekcionizma ovih

zemalja, često se koristi u praksi, a primenjuje se zavisno od visine i kretanja triju cena:

Orijentaciona cena – utvrđuje se jednom godišnje i ne menja se u toku godine, a

služi kao orijentacija nivoa oko koje treba da se kreću cene u tom sektoru (npr.

goveđe meso), domaće i uvozno.

Tržišna cena – utvrđuje se nedeljno, na bazi nedeljnog kretanja tržišnih cena u svim

zemljama članicama EU.

Uvozna cena – utvrđuje se nedeljno, na osnovu prosečne cene ponude franko granica

spoljnih snabdevača EU.

Za određeni proizvod stvara se zajednička organizacija tržišta, što predstavlja niz mera

kojim se ostvaruju određeni ciljevi poljoprivredne politike Unije. U tu svrhu uglavnom,

se koriste sledeće mere; garantovane cene, subvencije za proizvođače, premije za

komercijalizaciju proizvoda, mere za uskladištenje proizvoda, razne mere u cilju

stimulisanja izvoza, obezbeđenje normi kvaliteta i sl. Za veliki broj proizvoda utvrđuju se

tzv. “minimalne garantovane cene”, koje imaju niz prednosti (Lopandić,

1986.):

(a) Izbegava se pad cena ispod određenog nivoa – te se unapred osigurava minimalan pri-

hod koji proizvođač može imati za određeni proizvod.

(b) Proizvođači se podstiču da modernizuju i proširuju svoju proizvodnju (poboljšanje

poljoprivrednih struktura).




(c) Osigurava stabilnost tržišta, kroz efikasan mehanizam otkupa svih tržišnih viškova i

(d) Osigurava se efektivno postojanje jedinstvenog tržišta.

Zajednička agrarna politika dovela je do situacije koju, prvenstvano, karakteriše

sledeće:

Izraziti protekcionizam (zatvorenost) - mnogo veći nego u SAD, Kanadi ili drugim,

agrarno razvijenim zemljama.

Više cene unutar Unije - što znači specifično oporezivanje sopstvenih potrošača,

Veliko povećanje agrarne i agroindustrijske efikasnosti - ogleda se u činjenici da su

zemlje Unije od izrazitog deficita prešle u zonu velikih agrarnih suficita, kojima

(zbog visokog subvencionisanja) ozbiljno konkurišu na svetskom tržištu, čak i

agrarno efikasnijim proizvođačima iz SAD.

Evropska unija predstavlja značajnog proizvođača i izvoznika agroindustrijskih pro-

izvoda u svetskim razmerama. U strukturi svetskog izvoza učestvuje sa 47,5% (2004-

2005). Takođe, apsorbuje i značajne količine tržnih viškova poljoprivredno-prehrambenih

proizvoda (45,7%). U tabeli prikazano je učešće Evropske unije u strukturi svetske

proizvodnje i izvoza pojedinih poljoprivrednih proizvoda.

Osnovni naglasak Evropske unije u domenu agroindustrije i sela je u sledećem

(Frohberg, 2002.):

Investicije u porodična domaćinstva,

Zdravstvena kontrola biljaka i stoke,

Zaštita zdravlja potrošača,

Istraživanje tržišta i marketing,

Novi tehnološki postupci u proizvodnji hrane,

Ravnomeran regionalni i ruralni razvoj.

Tabela 1: Učešće Evropske unije u svetskoj proizvodnji i izvozu agroindustrijskih

proizvoda (2004-2005), %

Proizvodi - products Učešće u proizvodnji % učešće u izvozu %

Pšenica – wheat 20,8 24,1

Kukuruz – mays 7,4 20,4

Šećerna repa – sugar beet 52,4 55,7




Krompir – potato 19,4 76,2

Jabuka – apple 19,2 49,9

Grožđe – grape 41,2 37,3

Goveđe meso – beef and veal 13,4 30,7

Svinjsko meso – pigmeat 21,1 65,0

Pileće meso – chicken meat 13,7 27,1

Izvor: www.fao.org

Za većinu zemalja članova Evropske unije karakteristično je da u međunarodnoj

trgovini stimulišu izvoz uz istovremeno izuzetno visok nivo zaštite domaće proizvodnje.

U zemljama Evropske unije došlo je do hiperprodukcije većine poljoprivredno-

prehrambenih proizvoda, prvenstveno zahvaljujući dejstvu zajedničke agrarne politike

(Common Agricultural Policy), kao i dejstvu razuđenih mera agrarnog protekcionizma.

Ovako formulisana politika Evropske unije, pored ostalog, ima veoma inhibitorno dejstvo

na međunarodnu trgovinu agroindustrijskih proizvoda.

Zahvaljujući merama jedinstvene poljoprivredne politike Evropska unija postala je

samodovoljna u većini osnovnih poljoprivredno-prehrambenih proizvoda (tabela 2.).

Evropska unija predstavlja veoma značajnog partnera na međunarodnom tržištu

poljoprivredno-prehrambenih proizvoda. Pred Evropskom unijom stoje značajni zadaci, a

to je, da dovrši reformu poljoprivredne politike, i da se pripremi za novo širenje ka

Istoku.

Tabela 2: Stepen samosnabdevenosti Evropske unije u osnovnim agroindustrijskim

proizvodima (2004-2005.)

Grupe proizvoda samosnabdevenost %

Žitarice 124

Povrće 118

Voće 121

Šećer 120

Meso 106

Duvan 68

http://www.fao.org/




Vino 122

Jaja 104

-Indeks samosnabdevenosti =100

Izvor: Obračun na bazi FAO Production i Trade

Smatra se da bi nove članice, u Uniju trebalo da ulaze onim redosledom, u zavisnosti

od brzine kojom obave sve pripreme, i zadovolje postavljene zahteve, kao što su; tržište

zemljišta, politika poljoprivrednih kredita, slobodno formiranje cena i ukidanje mono-

pola. Takođe, bitan uslov su i savremeni, uz pomoć privatnog sektora potpuno prestru-

ktuisani sektori poljoprivrede, prerade hrane i distribucije.

2. 2. IZAZOVI I OGRANIČENJA EVROPSKIH INTEGRACIJA

Osnovni kriterijumi za ulazak u Evropsku uniju su:

Prvo – stabilna demokratija,

Drugo – poštovanje ljudskih prava, pravne države i prava manjina,

Treće – efikasna tržišna privreda,

Četvrto – prihvatanje evropskog zakonodavstva.

Bez ovih kriterijuma, praktično, nema ni ozbiljnijih razgovora o prijemu naše zemlje

u EU, oni su imperativ našeg razvoja. Osnovni izazovi pridruživanja naše zemlje

evropskim integracijama ogledaju se, pre svega, u sledećem:

U visokom nivou političke i privredne stabilnosti zemlje u celini. Ovo, naravno važi i

za domen agroindustrije. Primarna poljoprivreda podigla bi se na viši nivo, uz

uvažavanje tržišnih zakonitosti.

U lakšem pristupu fondovima Evropske unije. Sve novopridošle zemlje Evropske

unije, ovo imaju kao jedan od primarnih ciljeva. Sredstva iz fondova omogućiće dina-

mičniji razvoj poljoprivrede i prehrambene industrije. Takođe, uticaće i na

regionalizaciju primarne poljoprivrede u cilju snabdevanja «domaćeg» tržišta i

povećanje izvoza. U cilju realizacije zajedničke agrarne politike formiran je Evropski

fond za poljoprivrednu orijentaciju i garanciju (EAGGF – European Guidance and

Guarantee fund), kao osnov finansiranja poljoprivrede. Obaveza je svih zemalja




članica da finansiraju fond iz kog se zajednički pokrivaju svi izdaci vazani za poljo-

privrednu politiku. NJegova namena je višestruka: održava stabilnost cena

poljoprivrednih proizvoda i zadovoljavajući nivo dohotka poljoprivrednog stanovni-

štva, sistemom pokretljivih dažbina garantuju se minimalne cene poljoprivrednim

proizvođačima, deo sredstava fonda služi za subvencionisanje izvoza. Zahvaljujući,

pored ostalog, i njemu Evropska unija je ostvarila samodovoljnost u proizvodnji ve-

ćine osnovnih poljoprivrednih proizvoda.

U lakšem pristupu tržištima zemalja Evropske unije. Agroindustrijski proizvodi bi

lakše, bez ozbiljnijih tržišnih barijera stizali do potrošača na celoj teritoriji Unije.

Takođe, bio bi olakšan i pristup na tržišta tzv. «trećih» zemalja.

U oštroj konkurenciji u okviru Unije, koja bi podsticala produktivnost a samim tim i

sniženje cena agrarnih proizvoda. Bila bi veća orijentacija na kvalitet agrarnih proi-

zvoda, zasnovan, pored ostalog, na ekološkim principima proizvodnje. Sistem kon-

trole kvaliteta HACCP povoljno će uticati na zdravlje potrošača i smanjiti troškove

njihovog lečenja i sl.

Osnovna ograničenja odnosno (ne)opravdan strah od proširenja ogledao bi se, pre svega,

u sledećem (Republika Srbija):

U velikoj i oštroj konkurenciji u oblasti agrara. Smatramo da naša primarna poljo-

privreda i prehrambena industrija još uvek nisu u dovoljnoj meri spremne da se

uhvate u koštac sa istom u zemljama Evropske unije.

U neadekvatnim institucijama tržišne privrede (još uvek u dovoljnoj meri nije

zaživelo tržište: radne snage, kapitala, zemljišta, hartija od vrednosti itd.).

U nepripremljenosti za nove izazove. Naša tehnika i tehnologija proizvodnje još

uvek je inferiorna u odnosu na visokorazvijene zemlje Evropske unije.

U visokim standardima u domenu hrane i brojnim i strogim regulativama EU.

2.3. OSTALE MEĐUNARODNE REGIONALNE EKONOMSKE GRUPACIJE

Na međunarodni promet agrarnih proizvoda značajnu ulogu imaju uticaj i tendencije

stvaranja regionalnih ekonomskih, i trgovinskih grupacija. Ovo otežava tzv. zemljama

nečlanicama slobodan pristup na ova tržišta, što, samim tim, narušava i princip




liberalizacije međunarodne trgovine. Svetski bipolarizam, nestanak socijalističkog bloka i

Sovjetskog Saveza, a time i nestanak postojećeg balansa snaga, stvorio je sve veću zavi-

snost malih zemalja, u odnosu na mogućnosti kojih su sve više svesne. To ih upućuje na

traženje sopstvenog puta preko političke, ekonomske i socijalne integracije. Takođe,

uočava se, da se međunarodna trgovina poljoprivredno-prehrambenih proizvoda, sve više

zatvara u uže regionalne okvire. Kao najznačajnije regionalne ekonomske integracije

izdvajamo sledeće:

1. Evropa:

Evropsko udruženje slobodne trgovine (European Free Trade Area - EFTA)

nastala je 1959. godine i pretrpela je značajne promene. Od 1995. godine tri zemlje

ove grupacije (Austrija, Finska i Švedska) pristupaju Evropskoj uniji,

tako da ona potpuno gubi na značaju. Može se reći, da se vode značajni razgovori

između Evropske unije i EFTA-e o stvaranju jedinstve-nog evropskog ekonomskog

prostora (EEA - European Economic Area), što će podrazumevati integrisanje ove

dve grupacije u jedinstvenu asocijaciju.

Crnomorska ekonomska saradnja ("CES") - nastala je 1992. godine potpisivanjem

izjave o ekonomskoj saradnji Crnomorskih zemalja u Istanbulu, a polazeći od

istorijskih potreba svih naroda u regionu. Ovu grupaciju čine: Albanija,

Azerbejdžan, Bugarska, Gruzija, Grčka, Jermenija, Molda-

vija, Rumunija, Rusija, Turska i Ukrajina. Prethodna SFR

Jugoslavija je pozvana u članstvo CES-a, ali je ubrzo došlo do tragičnih zbivanja i

razbijanja zemlje. Ona trenutno predstavlja organizaciju sa, još uvek, veoma

"labavim" vezama.

Zemlje jugoistočne Evrope (CEFTA) – Hrvatska, Bosna i Herce-

govina, Srbija i Crna Gora, Makedonija, Albanija, Rumu-

nija, Moldavija i Bugarska. I pored značajnih razlika i političkih razmi-

rica, stvaraju zonu jedinstvenog tržišta. Privredna saradnja u regionu Jugoistočne

Evrope odvija se na bazi potpisanih sporazuma o slobodnoj trgovini. Sporazumi su

zaključeni na osnovu Memoranduma o razumevanju o liberalizaciji i olakšavanju

uslova trgovine, juna 2001. u Briselu u okviru Pakta za stabilnost Jugoistočne Evrope.

Zemlje: Albanija, BiH, Bugarska, Makedonija, Moldavija, SCG, Rumunija i




Hrvatska.

Cilj memoranduma:

Obezbediti rast privreda zemalja regiona,

Doprineti harmonizovanom razvoju čitavog regiona,

Olakšati pristup STO i EU

Doprineti privlačenju stranih investicija u region.

Danas (2007) u primeni je 31 bilateralni sporazum o slobodnoj trgovini u regionu

Jugoistočne Evrope. 19 decembra 2006 godine potpisan je novi jedinstveni

multilateralan sporazum o slobodnoj trgovini zemalja jugoistočne Evrope (JIE) –

CEFTA u Bukureštu. Očekuje se da se ratifikacija završi do polovine ove godine kada

će region JIE postati Zona slobodne trgovine. Sporazum o slobodnoj trgovini u

regionu JIE imao je pozitivan uticaj na rast trgovine među zemljama u regionu. Srbija

ima suficit spoljnotrgovinskog bilansa sa zemljama JIE. Isti je tri puta veći u 2005 u

odnosu na 2002. To je drugi region po značaju razmene, iza EU. U strukturi ukupnog

izvoza učešće zemalja JIE povećava se sa 29% u 2000. na 36% za prvih devet meseci

2006. godine - Srbija.

- suficit: Albanija, Bih, Crna Gora i Makedonija.

- deficit: Bugarska, Hrvatska, Rumunija i Moldavija.

Za poljoprivredne proizvode daju se liste proizvoda kojima će se ukidati ili smanjivati

carina u određenom periodu, dok su ostali proizvodi na režimu carine. Sporazum

precizira da nikakva nova opterećenja na uvoz ili izvoz poljoprivrednih proizvoda

neće biti uvođena, uključujući i kvantitativna ograničenja. Pitanja regulisanja

sanitarnih i fitosanitarnih mera će se bazirati na sporazumu koji važi i u STO.

Prednost sporazuma CEFTA:

Ubrzavanje procesa pristupanja STO i EU,

Slobodan protok proizvoda i kapitala,

Stvaranje znatno većeg tržišta (30 miliona stanovnika, bez Bugarske i Rumunije),

Povećanje priliva stranih direktnih investicija,

Povećanje konkurencije – povećava se kvalitet i smanjuju cene proizvoda.

Uvođenje i primena odgovarajućih međunarodnih standarda,

„Strah“ od primene CEFTA:




-Velika konkurencija na tržištu poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda,

-Usklađivanje nacionalnih zakonodavstava sa evropskim.

2. Amerika:

Severno-američko udruženje slobodne trgovine - (Nort America Free Trade Area

- NAFTA) - čine ga Kanada, Meksiko i SAD. One su stvorile zajedničko tržište,

skoro bez ikakvih barijera za promet poljoprivredno-prehrambenih proizvoda.

Andski pakt - ovu grupaciju čine: Bolivija, Peru, Ekvador Kolumbija i Venecuela.

Postoji od 1969. godine, i orijenti-sana je na ekonomsku saradnju zemalja članica.

Međutim, prava saradnja datira, tek, od početka devedesetih godina. Članice su se

1991. godine dogovorile o stvaranju zone slobodne trgovine i o ukidanju carinskih

barijera, što do sada, još uvek, nije u punoj meri ispoštovano.

Latino-američki parlament ("MERCOSUR") - čine ga sledeće zemlje: Argentina,

Brazil, Paragvaj i Urugvaj. Stva-ranje ovoga tržišta počelo je od 1991 godine, kada je

donesena zajednička odluka ovih zemalja da osnuju tržište slobodne trgovine. Ono je

zvanično zaživelo od 1995. godine. Ova alijansa predstavlja značajnu ekonomsku

integraciju, i dolazi u red najvažnijih područja, uspostavljanja slobodnih trgovinskih

zona u svetu. Zemlje ove grupacije su se dogovorile, da imaju jedinstveni režim

carina za 85% proizvoda, a ostatak dolazi u red specijalnih provizija koje će

određivati svaka zemlja zasebno. Pored ovih zemalja, Bolivija i Čile su izrazile

zainteresovanost da postanu punopravni članovi ove grupacije. Istovremeno, Ko-

starika i Meksiko su 1995. godine potpisale sporazum o njihovoj slobodnoj trgovini u

koji je uključena bescarinska razmena 12 hiljada proizvoda. Zemlje Merkosura imaju

i veće ambicije, one predlažu Evropskoj uniji da zajednički, stvore transatlantsko

megatržište. Za sada od Evropske unije još nema zvaničnog odgovora o ovom pre-

dlogu.

Grupa RIO – čine je: Peru, Čile, Panama, Kolumbija, Venecuela, Meksiko, Arge-

ntina, Bolivija, Paragvaj, Ekvador, Urugvaj, Brazil, Trinidad Tobago i Nikaragva.

NJihov cilj je, da se poveća integracija, jedinstvo, i bolja kooperacija. U tom cilju

nije novo što se želi stvoriti nešto nalik na Evropsku uniju - Latinoameričko

udruženje naroda. Mnogi političari ovoga regiona, navode potrebu izmene regionalne




saradnje, i zalažu se za reformulaciju latinoameričke integracije i njeno oživljavanje

do 2005. godine u slobodnu trgovinsku zonu, kontinentalnu integraciju, i stvaranje

zajedničke strategije, ekonomske i socijalne politike.

Pan-američka zona slobodne trgovine ("FTAA") - na inicijativu Merkosura-a

otpočeli su pregovori za stvaranje slobodnog trgovinskog područja, sa ciljem uje-

dinjenja tržišta obe Amerike. U toku su pripreme za osnivanje ove ekonomske

grupacije.

3. Azija:

Azijsko-pacifički forum za ekonomsku saradnju ("APEC") - čine: Australija,

Bruneji, Kanada, Čile, Kina, Hong Kong, Indonezija, Japan, Južna Koreja, Malezija,

Meksiko, Novi Zeland, Papua i Nova Gvineja, Filipini, Singapur, Tajvan, Tajland i

SAD. Osnovana je 1989. godine. Očekuje se da će ova grupacija predstavljati najveću

zonu slobodne trgovine XXI veka. Jedan od ciljeva ove organizacije je liberalizacija

regionalne trgovine. Takođe, bitan globalan cilj, jeste, postepeno pretvaranje ovoga

regiona u slobodnu trgovinsku zonu. Usvojeni dokumenat, pod nazivom "program

akcije", predviđa načine za uklanjanje svih trgovinskih barijera u regionu, i stvaranje

velike slobodne zone. U dokumentu su predviđeni uslovi za ostvarenje principa:

liberalizacije trgovine i investiranja, kao i liberalizacija ekonomske i tehničke

saradnje među zemljama regiona. Prvobitno je bilo zamišljeno da, pod snažnim

američkim uticajem, APEK preraste u pandan Evropskoj uniji, ali je zbog protivljenja

nekih azijskih zemalja, (posebno Indonezije i Malezije), individualnost pojedinih

zemalja uspela da bude očuvana. Ukupan bruto nacionalni proizvod 18 zemalja

APEK-a dvostruko je veći od Evropske unije (2000.). Takođe, udeo ovih zemalja u

svetskoj trgovini iznosi preko 40%. U okviru ove grupacije, slobodno se može reći,

postoje dve grupe zemalja, po svojim ciljevima u domenu trgovine poljoprivredno-

prehrambenim proizvodima. U prvoj grupi se nalaze veliki izvoznici; SAD, Austra-

lija, Novi Zeland, i zalažu se za bržu dinamiku otvaranja nego što je dogovor u okviru

STO-e, nasuprot tome, u drugoj grupi se nalaze Japan, Koreja, Tajvan (pa donekle i

Kina), i zalažu se za nastavljanje politike zaštite svojih proizvođača agrarnih pro-

izvoda. Ove razlike ih ne sprečavaju da intenzivno nastave započete pregovore i




operacionalizuju globalno postignute dogovore.

Udruženje zemalja jugoistočne Azije ("ASEAN") - stvoreno je 1967. godine

potpisivanjem "Aseanske deklaracije" u Bankoku (Tajland). Ovu grupaciju čine

sledeće članice: Brunei, Indonezija, Malezija, Filipini, Singapur, Taj-land i Vijetnam.

Planovi su da se ona proširi na Kambodžu, Laos, i Mijanmar (Burma), dok Papua

Nova Gvineja već ima status stalnog posmatrača. Osnovni cilj ove značajne grupacije

je regionalna saradnja, i stvaranje zone slobodne trgovine. U oblasti ekonomskih

odnosa zamalja ove grupacije mogu se identifikovati tri glavna kanala integracije -

preferencijalna trgovinska razmena, industrijska kooperacija, i industrijska

komplementarnost. Očekuje se, da će u narednom periodu, ova grupacija biti jedan od

dinamičnijih svetskih regiona u pogledu trgovine i investiranja.

Savet za saradnju zalivskih zemalja ("GCC") - čine ga: Bahrein, Kuvajt, Oman,

Katar, Ujedinjeni Arapski Emirati i Saudijska Arabija. Za ove zemlje je karakte-

ristično da predstavljaju velike uvoznike poljoprivredno-prehrambenih proizvoda.

4. Afrika:

Ekonomska zajednica zapadno-afričkih država - ("EKOVAS") - čine: Benin, Bu-

rkina Faso, Kape Verde, Gambija, Gana, Gvineja, Gvineja Bisao, Obala Slonovače,

Liberija, Mali, Mauritanija, Niger, Nigerija, Senegal, Sijera Leone i Togo. Osnovni

cilj je stvaranje zone slobodne trgovine, i pandan drugim zemljma prilikom prometa.

Južnoafrička zajednica za razvoj ("SADC") - čine sledeće zemlje: Angola,

Bocvana, Lesoto, Malavi, Mozambik, Namibija, Južnoafrička Republika, Svaziland,

Tanzanija, Zambija i Zimbabve.

Zajednica centralno i istočno-afrikih zemalja - ("KOMESA") - čine je: Etiopija,

Kenija, Lesoto, Madagaskar, Malavi, Namibija, Ruanda, Svaziland, Tanzanija,

Uganda, Zambija i Zimbabve. Međusobno se dopunjuje sa južnoafričkom zajednicom

za razvoj.

Sve integracione zajednice, praktično imaju, osnovni cilj da povećaju obim svoje

ekonomije, i povećaju standard svojih potrošača. One zemlje koje ostanu izvan ovih

grupacija, i dalje će se susretati sa velikim problemima na međunarodnom tržištu poljo-

privrednih proizvoda, jer će im pristup na ova tržišta biti značajno otežan.




3. NEISKORIŠĆENE PREDNOSTI BALKANSKOG REGIONA

Ovaj region raspolaže proizvodnim i radnim potencijalima, pre svega, obradivim

zemljištem, šumama, vodama, povoljnim klimatskim činiocima, razvijenom naukom i

tehnologijom, stručnim kadrovima, vrednim zemljoradnicima itd. Na ovom području se

sudaraju kontinentalna, umereno kontinentalna i mediteranska klima. Sem toga, u regionu

su zastupljeni ravničarski, brežuljkasti, brdoviti, planinski i primorski predeli, u kojima se

može organizovati raznovrsna poljoprivredna proizvodnja (ratarska, povrtarska,

voćarska, vinogradarska, stočarska). Tu su locirani značajni kapaciteti prehrambene

industrije.

U regionu živi stanovništvo različite veroispovesti: pravoslavne, rimokatoličke i

muslimanske. Region predstavlja svojevrstan sudar evropske i azijske civilizacije, sa

velikim uticajem i posledicama vizantijskog, rimskog, osmanlijskog i austrougarskog

carstva, a u proteklih 60 godina bio je veoma snažan uticaj komunističke ideologije.

Pored značajnih radnih i proizvodnih potencijala ovo je veoma značajan i potrošački

region. U njemu živi 128 miliona stanovnika - potrošača hrane. Sem toga, neke od ovih

zemalja (Turska, Grčka, Bugarska, Hrvatska i Srbija) su važni turistički regioni u kojima

godišnje gostuje oko 50 miliona turista (procena autora).

Pored primorskog turizma, veoma je razvijen zimski, banjski, nautički, gradski i

seoski turizam. Ukratko, ovo su komparativne prednosti balkanskih zemalja koje treba

imati u vidu prilikom pretstojećih regionalnih integracija u Evropi. Ekonomska saradnja

ovih zemalja u proizvodnji hrane nije bila dovoljno razvijena i uglavnom se svodila na

uvoz i izvoz izmedju njih.

Pored proširenja Unije sa 15 na 27 članova, u toku je donošenje Sporazuma o

asocijaciji i stabilizaciji, koji podrazumeva potpuno otvaranje tržišta za proizvode iz EU.

To može da obraduje naše potrošače, imaće veću, raznovrsniju, kvalitetniju a možda i

jeftiniju ponudu. Međutim, to će otežati polozaj proizvođača hrane, čiji proizvodi su bili

zaštićeni visokim carinama. Uskoro će se suočiti sa oštrom i beskompromisnom konkure-

ncijom, pre svega u zoni slobodne trgovine zemalja Jugoistočne Evrope.




4. MOGUĆI PRAVCI PRIVREDNE SARADNJE BALKANSKIH ZEMALJA

Neophodno je da zemlje Balkana čvršće proizvodno sarađuju. Povezivanje

proizvođača hrane na ovom području treba da ojača njihovu konkurentsku moć na tržištu.

Gospodar u tržišnoj privredi je kupac. U prodavnici kupci-posebno oni sa višim

zaradama, biraju najkvalitetnije proizvode, a oni sa nižim primanjima-manje kvalitetne ili

jeftinije proizvode. Najstabilniji i najsigurniji kupci hrane proizvedene kod nas su, upravo

domaći potrošači. U poboljšanoj komunikaciji sa njima treba ih zadržati, posebno u

uslovima liberalizacije uvoza i izvoza hrane. To je i najveća ciljna grupa. Ukoliko se oni

preorijentišu na potrošnju hrane iz uvoza u većem obimu, teško je to kompenzovati

izvozom u istom obimu. Zbog navika i tradicije u ishrani, domaćim potrošačima treba

posvetiti posebnu pažnju u marketinškim aktivnostima. Istovremeno i domaće

kompanije-proizvođači hrane moraju poboljšati kvalitet svojih proizvoda, povećati

konkurentnost po ceni i asortimanu, vodeći računa o međunarodnim standardima.

Regionalno povezivanje - što je i predmet rasprave ovog skupa - a posebno povezi-

vanje sa EU, ne znači automatski i povećanje proizvodnje hrane. To može dovesti do

pada proizvodnje. Moramo se uklopiti u proizvodne kvote Evropske unije. Kako da se

naša zemlja, a potom i regija uključi u program EU? Unija ima tržišne viškove žitarica,

mleka, mlečnih proizvoda, svih vrsta mesa, vina i sl. Zbog toga proizvodni programi

moraju biti kompatibilni sa programima Unije, a gde je moguće i konkurentni. Unija je

donela svoju regulativu za period od 7 godina (2000-2006). U tom periodu moramo se

osposobiti za ulazak u istu. U protivnom očekuje nas privredni i prehrambeni kolaps.

Jedna od mogućnosti jačanja konkurentsti naše poljoprivrede u ovim procesima jesu

zajednička ulaganja u proizvodnji hrane u zemljama regiona. Istini za volju, treba reći da

je većina balkanskih zemalja na niskom nivou privrednog razvoja. Upravo to i treba da

bude motiv čvršćeg povezivanja proizvođača hrane na dugoročnim osnovama. Mišljenja

smo da bi poljoprivredne kompanije iz naše zemlje, mogle da ulažu u druge zemlje

regiona i obrnuto, kompanije iz regiona mogu da ulažu u Srbiju.

Mogućnosti zajedničkih ulaganja su raznovrsne, kao, npr:

u semensku proizvodnju,

proizvodnju žitarica,




industrijskog bilja,

povrća,

voća,

grožđa,

lekovitog bilja,

proizvodnju stočne hrane,

priplodnog materijala,

svih vrsta stoke, ribe, alternativnih proizvodnji itd.

Osim toga, moguća su ulaganja u sisteme za navodnjavanje i odvodnjavanje, zatim u

savremene tehnologije tzv. know-how, a posebno u proizvodne kapacitete prehrambene

industrije, pre svega u male i srednje pogone za preradu voća, povrća, mesa, mleka, šum-

skih plodova, lekovitog bilja, žita, soje, itd., uz uvažavanje geografskog porekla proi-

zvoda, metoda organske poljoprivrede i principa međunarodnog marketinga. Normalno

zajednička ulaganja moraju biti zasnovana na principima ekonomske efikasnosti, dugoro-

čnosti i stabilnosti, zajedništva u raspodeli dobiti i snošenju rizika, uključivanja u među-

narodnu podelu rada, poslovnog morala, korektnosti itd.

5. LITERATURA

1) ACIN-SIGULINSKI, Stanislava,: ”Stanje i tendencije cena primarnih i

poljoprivrednih proizvoda na svetskom tržištu, Zbornik radova sa simpozijuma:

Performanse jugoslovenskog agrara na međunarodnom tržištu, Novi Sad, 1988.

2) BOGDANOV, Natalija,: “Svetsko tržište i jugoslovenska spoljnotrgo-vinska razmena

poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda”, Ekonomika poljoprivrede, broj 3,

Beograd, 1991.

3) VLAHOVIĆ, B. „Tržište poljoprivredno-prehrambenih proizvoda“, specijalni deo,

Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 2003.

4) VLAHOVIĆ, B., ZEJAK, Biljana,: “Međunarodni promet poljoprivredno-

prehrambenih proizvoda”, Letopis naučnih radova Poljoprivrednog fakulteta u

Novom Sadu, broj 2 Novi Sad, 1997.




5) VLAHOVIĆ, B., UMIĆEVIĆ, Biljana,: “Mogućnost izvoza i potrebe uvoza

poljoprivredno-prehrambenih proizvoda”, Naučno-stručni seminar: Mala i srednja

preduzeća u agrobiznisu, Novi Sad, 1999.

6) VLAHOVIĆ, B.,: “Mogućnost izvoza mesa i prerađevina iz Jugoslavije”, Zbornik

radova: Troškovi, cene i pariteti u poljoprivredi Srbije, Novi Sad, 1997.

7) VLAHOVIĆ, B.: “Komparativna analiza spoljno-trgovinske razmene agroi-ndustrije

Jugoslavije”, Letopis naučnih radova Poljoprivrednog fakulteta br.1-2, Novi Sad,

1998.

8) WARLEY, T.,K.,: “Poljoprivreda u GATT-u: prošlost i budućnost”, Glasnik

poljoprivredne proizvodnje, prerade i plasmana, broj 5-6, Beograd, 1990.

9) GRAHOVAC, P.,: ”Komparativne prednosti jugoslovenske poljoprivrede na

svetskom tržištu i struktura izvoza”, Hrana i razvoj, Beograd, 1988.

10) IVANOVIĆ, S.,: “Regionalna distribucija razmene poljoprivrednih proizvoda Srbije i

specifičnosti pojedinih tržišta”, Ekonomika poljoprivrede, broj 3-4, Beograd, 1993.

11) KOVAČEVIĆ, M.: “Kratkoročne i dugoročne mere za povećanje izvoza Srbije”,

Zbornik radova: Izvoz, sankcije i neophodne akcije, Beograd, 1993.

12) KOZOMORA, Jelena,: ”Svetska trgovinska organizacija”, Ekonomika poljo-privrede,

broj 2, Beograd, 1995.

13) KOESTER, U., TANGERMANN, S.,: “Intervencija na poljoprivrednom tržištu i

međunarodna trgovina”, Ekonomika poljoprivrede, broj 10, Beograd, 1995.

14) KEEGAN, J.W.: “International business and Global Marketing Menagement”,

Prentice-hall, New Yersey, USA, 1989.

15) LOPANDIĆ, D.,: ”Poljoprivredna politika i spoljnotrgovinski prote-kcionizam EEZ”,

zbornik radova, Novi Sad, 1986.

16) MARKOVIĆ, P.,: ”Strategija agrarnog razvoja Jugoslavije”, Beograd, 1989.

17) MECANOVIĆ, I.,: “Promene u asortimanu proizvoda kao pretpostavkka za

marketing u poljoprivredi i prehrambenoj industriji” Zbornik radova: Finalizacija i

plasman hrane, Osijek, 1989.

18) MITROVIĆ, LJubica,: “Strateško dejstvo preferencijala”, Nova trgo-vina, broj 4,

Beograd, 1987.

19) STANOJEVIĆ, S.,: “Agrarni protekcionizam”, Nova trgovina, broj 5, Beograd, 1987.




20) TOMIN, A., ĐOROVIĆ, M., STANKOVIĆ, Jelena: “Jugoslovenska razmena sa

EEZ”, Beograd, 1984.

21) HARWORD, I.,J., VAILEY, W., K.,: ”The World Market – Government Intervention

and Multilateral Polic Reform”, U.S.D.A. Economic Research Service, Washington,

USA, 1990.

22) HAX, A. MAJLUF N.,: “Strategic Management: An Integrative Perspective”,

Prentice – Hall, 1984.

STATISTIČKA DOKUMENTACIJA

1) FAO Trade Yearbook, Rim, za odgovarajuće godine.

2) FAO Food and People, Dimensios of need, Roma, 1996.

3) FAO The Fourth World Food Survey, Rim, za odgovarajuće godine.

4) FAO Commodity Review and Outlook, Rim, za odgovarajuće godine.

5) FAO The State of Food and Agriculture, Rim, za odgovarajuće godine.

6) UNCTAD - Hanbook of International Trade and Development statistics, UN, New

York, 1994.

7) UNCTAD - Trade and Development Report, UN, New York, WTO Focus,

“Overview of World trade” in 1995. and outlook for 1996. 1996.

8) UNCTAD “Hanbook of International trade and Development statistics”, UN, New

York, 1994.

9) UNCTAD, “Trade and Development Report”, UN, New York, WTO Focus,

”Overview of world trade in 1995. and outlook for 1996.

10) UN: Yearbook of International Statistics, New York, 1995-2000.

11) Eurostat, Brisel, za odgovarajuće godine.

12) www. fao.org.

13) “Beli bilten”, ekonomski odnosi sa inostranstvom, Institut za spoljnu trgovinu,

Beograd, 1997.

medjunarodna trgovina seminar

Documents