Haplogrupa R1a M458 definitivno upućuje na prostor na kojem danas žive Lužički Srbi. R1a M458 se zapravo u Evropi nalazi u najvišem procentu kod Lužičkih Srba (oko 64%), a potom kod Poljaka. Manje oaze postoje i u Rusiji, ali je pitanje mogućih seoba zapadnoslovenskih plemena na istok. Mi smo je na forumu često nazivali vendskom, jer su Sloveni formirani kao etnos od tri velike grupacije naroda: Slovena u užem smislu (I2a M423), Venda (R1a M458) i Anta (R1a Z280). Današnji Lužički Srbi potiču od Venda, a neki i danas sebe zovu Vendima.

Међутим, и раније и данас се у свакодневном говору за Лужичке Србе употребљавало, односно употребљава се име Wenden (сг. Wende), које потиче од имена народа Venedi, Venethi, односно Henethi, традицијом сачуваног преко античких писаца (Птоломеј, Јорданес, Тацит). То име је изворно означавало преисторијски народ који је живео у Источној Европи.

Lusatian Sorbs have along with the Poles some of the highest proportion of M458. Close to 90% of Lusatian Sorb R1a1 is M458. Underhill's paper though indicated from the distribution and age, an origin for M458 in the modern Poland region.

1. Kaszuby (Ka) - 62 %2. Kociewie (Ko) - 58 %

3. Kurpie (Ku) - 61 %5. Łużyce (Lu) - 65 %6. Slovakia (Sl) - 45 %

7. Meklemburgia (Me) - 14 %

narodna zastava lužičkih srba

Stajao sam prěd jednom baroknom palatom u gradu Kotbusu, stotinak kilometara južno od Berlina, gotovo ne věrujući svojim očima. Pored elegantnog ulaza, zlatnim slovima bilo je napisano: SERBSKI MUZEJ. Prostrani dvorac na dva boja, otkrio sam odmah zatim, bio je jedan od najlěpših i najzanimljivijih muzeja u Němačkoj: "Da, mi smo Srbi", rekao mi je kustos muzeja Verner Meškank. ”Sa svim južnim Srbima dělimo ime i zajedničko porěklo. Ali mi smo čisti Srbi. Dok ste se vi měšali sa starobalkanskim stanovništvom i drugim narodima mi smo uglavnom ostali onakvi kakvi smo bili prě 1400 godina. ” I to sve na jeziku koji sam razuměo, srpskom. Čudnom, arhaičnom, ali shvatljivom i bliskom po sazvučju.

Ovo se podudaram i sa genetskom analizom. Kod Lužičkih Srba je R1a prisutno oko 65%, a kod balkanskih Srba oko 15%.

Počelo děobom braće

Pod stalnim franačkim pritiskom, Srbi su počeli da se iseljavaju prěma Jugu. Ovdě počinje nova istorijska enigma. Kada su, kako i kojim putem prěci današnjih Srba stigli na Balkan? Ugledni naučnik dr Relja Novaković uložio je gotovo cěo svoj naučni věk i objavio několiko knjiga i naučnih radova da bi dokazao da su naši prěci upravo ovi sěverni, Polapski, Lužički Srbi. I ne samo on. Veliki děo naučne javnosti Lužičkih Srba, pa i Němaca, danas to ne spori. I danas će vam Lužani sa tugom ispričati prastaru legendu o děobi dvojice sinova moćnog bodričkog kneza Dervana.

Odluče dakle braća da se oděle. Jedan sa narodom ostane u Polablju, a drugi se sa polovinom naroda odseli daleko na Jug.

Legendu od rěči potvrđuje Porifirogenit. On balkanske Srbe smatra potomcima drugog brata, a narod se, prěma caru i piscu, naselio na velikom prostoru Nerětve, Zahumlja, Trěbinja, ali naročito Zetske doline i današnjih crnogorskih Brda. Bějaše to někad plodna zemlja, sa bogatim rimskim gradovima poput Duklje. Tako su Lužani, u stvari, naselili jezgro buduće srpske države.

Sve to potvrđuju nalazi srpske etnologije, naročito Jovan Erdeljanović i Petar Šobajić. U svojim monografijama o plemenima Piperima, Bretonožićima, Bělopavlićima, i Plěšivcima, obojica iznose mnoštvo podataka da je prvo srpsko stanovništvo ovog pojasa bilo veliko doseljeničko pleme Lužana.

Doseljeni ovdě u tako davno doba održali su se kao kompaktno stanovništvo (Stari svět) sve do dolaska Turaka. Druga srpska plemena naselila su Južni Banat i Braničevo (Bodrići), odatle Lužnicu u ističnoj Srbiji i konačno Kosovo, Lužane kod Samodreže crkve i rěku Lab, kojoj su dali ime prěma svojoj nezaboravnoj Labi, mada se njihov hod u seobi može pratiti i dalje na Jug.

Лужички Срби су све што је остало кроз векове од бројних полапских словенских племена која су се током сеобе народа од 2. до 4. векa населила на граници Римског царства као миран земљораднички и сточарски народ.[3] Најзначајнија полапска словенска племена била су: Полапски Срби (чији су део били Лужички Срби), Љутићи (Велети) и Ободрити (Бодрићи). У оквиру ове три велике групације налазила

су се мања племена, као што су: Милчани, Гломачани, Студорани, Нишани, Прекопјенци, Доленчани, Рујанци (Рујини), Древљани, Глињани и друга.Око 500. године српска племена су представљала самосталну политичко-војну целину, са својим жупанима и војводама, који би се пред опасностима и ратовима на краће време уједињавали, а после опет остајали раздвојени све до појаве Германа и њихових освајачких похода.

Дерванова Србија, 7. векУ VII веку жупан Дерван, dux ex gente Surbiorum, пришао је Самовој држави. Сматра се да је један од синова жупана Дервана повео део Срба на Балкан 626. године.

Легенда о настанку

И данас ће вам Лужани са тугом испричати прастару легенду о диоби двојице синова моћног бодричког кнеза Дервана. Одлуче, дакле, браћа да се одијеле. Један са народом остане у Полабљу, а други се са половином народа одсели далеко на југ.

Легенду потврђује Порифирогенит. Он балканске Србе сматра потомцима другог брата, а народ се, како је записао, населио на великом простору Неретве, Захумља, Требиња, али нарочито Зетске долине и данашњих црногорских Брда. Тако су Лужани, у ствари, населили језгро будуће српске државе.

лужички пјесник Јав Сакла, кроз пјесму моли за помоћ браћу са Балкана:

„Браћо на југу, зар баш нико од вас тамо нема ни срца ни душе, да на сјевер погледа мало, само, гдје се, изгубљени у мору, шака људи за живот бори до крви? У пакленом ћутању, браћо, немилосрдна песница пријети да нас умрви, пију нам крв, преко хиљаду љета, напуштени, тукосмо се, да ђаволу душу не предамо.... Браћо на југу, зар не можемо рачунати са вама да нам се хитно пружи братска помоћ смјела, у тренутку кад смрт лебди над нама свима?

Од оних, браћо, што нас тлаче вјековима! На кољенима је србска земља цијела, Славене моли: смилујте се над нама...!”

Главна Ираклијева брига било је очување Мале Азије. На то су га терали и државни интереси, али и лични (сам је био из Кападокије, за време Маврикија ратовао је с Персијанцима, афричке и азијске чете су му били главни помагачи против Фокаса). Персијско надирање, као и освајање саме Александрије (619) натерали су га да све своје снаге усмери ка Истоку. Западни део Империје малтене је препуштен својој судбини.

Словени су добро осећали немоћ Империје да брани своју територију. Ускоро, поред пљачкања, почеше се они задовољавати тиме да отму туђу земљу и на њој се с породицама настане. Вероватно је то било стога што је аварска власт над њима била врло окрутна. Ако је и било сукоба с Ромејима, они су постепено губили

карактер војних битака. У првом делу VII века надирања њихова била су необично честа: највећи део старих градова пропада тих година и губе им се постепено трагови. Вести из средине истог века говоре о јаким и сталним колонијама словенским на Балкану.

Словени су били јако експанзивни- насеља су им била у VII веку све од Црног мора па до баварске границе, а по јачини чета изгледа да нису били ни ретко насељени. Године 611. Словени пљачкају Истру, а исте године воде и битке по Баварској. Друге чете харају по Византији. У Тесалоники (Солун) побегоше многе избегле породице, највише из Наисе (Ниша) и Сардике (Софије). Солунска легенда о св. Димитрију говори како се дигао огромни словенски народ племена Друговића, Сагудата, Велегезита, Вајунита, Брзита и других (од којих многа, чини се по називу, и нису била словенска) и како је опљачкао не само унутрашњост, већ на чуновима прешао и опленио Тесалију, околна острва, грчка острва са Цикладама, Ахају, Епир и чак део Мале Азије, а онда напао и сам Тесалоники. Напад је био с мора и са сува. Ово није био прост пљачкашки напад, пре свега зато што су Словени дошли са својим женама и децом и пртљагом, што значи да су били спремни да се настане одмах по освајању града. Значи да је словенско насељавање највероватније вршено тако и на другим местима, где су се Словени већ били населили. Ни овај словенски напад није успео, пре свега зато што су словенски морнари лоше маневрисали својим чуновима и сопственом кривицом их извртали, изазвавши узбуну у флоти. Сам вођа словенски Хацон беше ухваћен и каменован. Али Словени не одустају и зову самог хагана да им помогне. Хаган дође под град, претходно покупивши ратнике, међу којима је било Словена и Бугара, али и он изгуби од упорних бранилаца потпомогнутих из Констатинополиса.

У ово време се догодило и освајање Далмације. Далматински градови, веома богати, били су по правилу освајани, па рушени. Стара и чувена Салона је освојена преваром (Словени и Авари су ушли у град пресвучени у ромејска одела) по Константину Порфирогениту, а по градској традицији- после дуже опсаде. Градско се становништво ту спасавало преласком на далматинска острва. Сем Салоне, страдали су и други градови- Доклеа (код Подгорице), Дамавијум, а неоштећени осташе једино Јадер (Задар) и Трагурион (Трогир). Уместо Салоне је изграђен Сплит, уместо Епидаура је изграђена Рагуза (Дубровник), уместо Доклее изграђен је Бар. Чувени Сингидунум је у то доба тешко страдао и изгубио заувек тадашње име. Слично се десило и Виминацијуму и Цибали (Винковци).

У исто време Империја је била најтеже притешњена од Персије- године 614. пада Јерусалим, 619. Александрија. Египат, житница Империје, беше такође угрожен. Ираклије одлучује да војску у потпуности усмери против Персије, а сам узе врховну команду у рату. Да би како-тако спречио аварско-словенско надирање, он понуди хагану повољне услове ако буде лојалан сусед, а заказа у Хераклеји (надомак престонице) лични састанак са хаганом. Император је са својим људима дошао у бљештавој одећи, богатим поклонима и свој могућој императорској слави, но хаган је поставио заседу, те се Ираклије једва жив извуче. Авари узеше све оне поклоне и јурнуше на саму престоницу. Сама престоница се без много жртава одбранила, али су предграђа до Златних Врата потпуно страдала. Авари, пустошећи Тракију, вратише се кућама. Ираклије је ипак морао да одржи односе са Аварима, јер да води рат на две стране, нити је смео, нити је могао. Он је зато пристао на аварске услове, који су били изузетно тешки- император је морао да плаћа двоструки годишњи данак (200000 златника) и да да таоце за мир (међу којима су били и његов сестрић и ванбрачни син).

Коначно решивши проблеме на западној страни, Ираклије се свом силом баци на Персију. Козрој, персијски владар, склопи погодбу са Аварима, који су били спремни на погодбу зато што Персија није имала шта да тражи у Европи. У лето 626. је изведен заједнички напад на Константинополис. Авари су напали са европске, а Персијанци са азијске стране. Са Аварима био је и велик број Словена. Хаган је на Петровдан стигао пред Дуги Зид, водећи са собом аварске, бугарске, гепидске и словенске борце. Један ромејски савременик наводи да "напуни се море и земља дивљих народа", док други говори да стиже "бесни вихор непријатеља, бљујући, као неизмерна пучина, варварски муљ". Јула 31. почео је општи јуриш. На једној страни јуриша били су Авари, док су на другој били у првим редовима "голи пешаци" словенски, док су иза њих били словенски оклопници. Са собом су вукли и опсадне справе. На једном делу дигли су 12 опсадних кула, једнаких по висини константинопољским кулама. Словени су такође имали задатак да превозе Персијанце са азијске стране. Међутим, њихови се чунови нису могли поредити са ромејским бојним бродовима. Ромеји су приметили да се Словени и Авари споразумевају преко знакова ватром, па су их збуњивали дајући им погрешне сигнале. Једно лукавство Јермена одлучило је исход ове операције- они су запалили у луци св. Николе ватре, а Словени, мислећи да су то Авари, похиташе ка луци. Тамо упадоше у заседу и тешко настрадаше. Хаган је био толико бесан због тога, приписујући пораз не јерменској превари, већ словенској неспособности, да оне Словене које је успео да спаси, нареди поубијати. Каже један савременик "услед многе крви зацрвене се морска вода". Цео залив Златни Рог је био пун лешева и празних чамаца. Словени побегоше на све стране, бојећи се више Авара но Ромеја. Хаган нареди да се сруше опсадне куле, па се и он са својом војском повуче. Опсада се заврши 8. августа 626. године.

Овај пораз је створио промене у односима између Авара и Словена. Поступање хагана било је непријатељско. Ово, као и чињеница да хаганова моћ није толика колико се мислило, изазваше огорчење међу словенским живљем. Авари осташе без финансијских средстава која су им осигуравала превласт над околним народима. Старе хронике говоре колико је та превласт била свирепа. Када су ишли у поход против неког, Авари су слали Словене напред, а сами остајали испред табора. Уколико Словени победе, Авари су истрчавали да покупе плен, а уколико изгубе, Авари су им давали помоћ. Зими су долазили међу Словене да се хране и да спавају са њиховим женама и кћерима. Једна руска хроника, тзв. Несторова хроника, наводи да су насиље чинили словенским женама племена Дуљеба. Чак су и словенске жене упрезали уместо коња. Због овога словенски живаљ подиже буну, чим се за то створи прилика. На подручју данашње јужне Чешке, Аустрије и северне Словеније подигну се Словени под вођством Сама, франачког трговца. Чак успеше и да створе државу, која је трајала око тридесет година. Саму се ускоро придружио Дрван, вођа Лужичких Срба (dux gente Surbiorum, que ex genere Sclavinorum erant). Ово је најстарији историјски помен имена Срба.

Не усташе само Словени против Авара. После Бајанове смрти подигоше се и Бугари, који су се с Аварима борили за наследство. Није најјасније на основу чега су Бугари тражили удео у власти, али је јасно да је ово веома утицало на пад аварског угледа. У тим борбама су страдали Бугари, те је један део дошао међу Словене, а затим се, из непознатих разлога упутио ка Италији, тј. ка граду Беневенту. Други део Бугара, Уногундури, створи Аварима озбиљне проблеме. Они становаху на подручју од Дњестра до Азовског мора. Бугарски поглавица Куврат створи савез са Источном римском империјом, а император Ираклије га произведе чак за патриција. Империји

је добро дошао овај сукоб, те је она Бугаре помагала издашно, да би истрајали и били Ромејима од користи.

Срби у оквиру словенских племена

Константин VII Порфирогенит.Ираклије је после аварско-словенског пораза успео да потуче Персијанце у бици код Ниниве (627) на истоку и да изазове грађански рат код њих. После овога Персија засвагда престаје да буде опасност за Империју. Али Ираклије не успева да извојује дуго жељени мир на тој страни. Сада се јавља исто толико опасан противник, ако не и опаснији, вођен верским одушевљењем- Арапи, још познати и као Сарацени, вођени пророком Мухамедом и његовим наследницима. Мухамед је од 630. постао неоспорни вођа Арапа. Ислам, сем верског, имао је и политички карактер- захваљујући њему ујединила су се арапска племена. Арапи под његовим наследницима освајају Сирију, Палестину, Ирак, западну Персију, Месопотамију, а после и Египат и Триполис. Ислам постаје главна религија већине народа Мале Азије. Средином VII века арапска је држава постала један од главних чинилаца у Средоземљу. Ираклије је спремао нове војске на њих, али тешко болестан, не дочекује крај ових борби, умревши 641. године.

Време од Маврикија до Ираклија је представљало време учвршћивања Словена на Балканском полуострву, јер је Империја гледала на исток, где је имала снажног и уједињеног противника са вођама изузетне способности, док су на западној страни имали међусобно закрвављене чете за које се веровало да нису у стању ставити Империју на несавладиве муке. Сем тога, аварско-словенски сукоб је био добродошао Ромејима, који су помагали Словене против Авара. Међутим, Словени су долазили на Балканско полуострво у огромним масама, насељавајући читаво Балканско полуострво, а староседелачко становништво асимилирајући и истискујући их по свим линијама.

Каснији император Константин VII Порфирогенит пише, с нешто митских елемената, да су за Ираклијево време почеле прве сеобе Срба и Хрвата на Балканско полуострво. Напомињући да су Хрвати на југ дошли пре Срба, где су били најближи суседи на франачким границама, он казује да су они добегли до императора Ираклија отприлике у исто време кад су Авари опустошили Далмацију. Са Ираклијевим одобрењем су Хрвати истиснули Аваре и населили се на простору који су ови опустошили.

За Србе је слично причање- два су брата наследила оца, па је један с пола народа кренуо на територију Империје и дошао до Тесалоникија (Солуна)- отуд и име једног тамошњег насеља "Сервија". После неког времена се Срби упутише назад, али, прешавши Дунав, они се предомисле, те замоле императора преко сингидунумског заповедника да им да другу земљу за настањивање. Ираклије опет пристаде, те им даде крајеве које су Авари опустошили: Рашку, Зету, Неретљанску Крајину, Захумље, Травунију и Конавље. За Србе се не говори да су се тукли с Аварима. Да ли су ти Срби били раније у вези са Аварима, није познато, али постоји могућност, с обзиром на њихов географски смештај. Српска насеља се директно граниче са областима где је била пре аварска власт.

Порфирогенит је навео једно причање, највероватније српског и хрватског порекла, да су Хрвати дошли из Беле Хрватске, а Срби из Беле Србије (или Бојке), која се вероватно налазила на Висли. На основу писања арапских путника из X века може се закључити да је Бела Хрватска обухватала велики део Чешке и Словачке, а Србија Галицију и подручје око извора Висле и Дњестра. Да ли је и колико било Срба и Хрвата у Балкану и Панонији пре ових сеоба, тешко је рећи, мада постоји могућност. Тим више што се српско и хрватско име срећу по Тесалији и Пелопонезу где их је могао бацити талас пређашњих словенских похода. По Ћоровићевом мишљењу словенске сеобе су ишле преко данашње Румуније и Мађарске, а словенска племена Срба и Хрвата су учествовали у њима према приликама, са већим и мањим масама. Међу балканским словенским племенима су Срби и Хрвати, најактивнији у борбама против Авара, преузели вођство.

На истоку, између Дунава и планине Балкан, Словени станују у толиком броју, да се читава та област називала Склавинија (Словенска земља). Ромејски писци говоре да је тамо било седам словенских племена. Исто тако је насељена била и Далмација. Средином VII века је та област била смирена од ратовања, што доказује долазак опата Мартина, изасланика папе Ивана IV, у Далмацију, са сврхом откупљивања робља и свештеничких моштију 642. године. Исте те године су Словени са огромном флотом напали Беневентску Кнежевину у Италији и покушали се искрцати код града Сепонта, што нису успели, али што показује да су имали сигурна упоришта у Далмацији и што још једном показује словенски нападачки дух.

Од Словена је поприлично остала ненасељена долина Мораве, главна прометна артерија Империје. Словенска насеља туда, ако их је уопште и било, нису била већег значаја. У ромејским рукама остадоше Наиса (Ниш) и Сардика (Софија) све до IX века. Остали делови Балканског полуострва, од Бара до Балкана (планине), изузимајући приморске градове, беху већ словенски. Током VII века словенска колонизација Балкана била је углавном већ завршена.

Територије првих српских државаPictureСрпске државе у IX веку.Читаво подручје Балканског полуострва на ком су се населили Словени било је названо Σκλαβινία (на грчком), Slavenia или Sclavonia (на латинском), што у преводу значи "словенска земља". У документима из Венеције, Дубровника и Котора се читаво подручје између Приморја и Вардара звало Sclavonia, чак и када су се већ формирале државе Срба и Хрвата. Од XIII века у документима из Дубровника и Котора се назив Sclavonia често сужава на Србију. Траг овог назива се и данас чува у имену покрајине Славоније.

Из списа императора Константина VII Порфирогенита и Летописа попа Дукљанина, може се разазнати подела српских земаља. Граница између српског и хрватског подручја у X веку била је на рекама Цетини и Пливи. Хрватској су припадале области од Ливна до Јајца. Од Цетине почиње подручје Неретљана, чувених гусара, које Порфирогенит помиње као потомке непокрштених Срба (отуд се ова област још зове и Паганија). Њено подручје је обухватало три жупе: Расток (од Имотског до Љубушког), Макар, Дален (највероватније од Dalmesium - латинског назива за Омиш). Такође су у њиховој власти била и острва Мљет, Корчула, Брач и Хвар. Најважнији градови су били: Вруља (данас Горња Брела), Макарска, Острог, Лавћен врг Граца, као и најважнији од свих неретљанских градова, Омиш.

На Неретви, где је била неретљанска граница, почињала је захумска држава. Име је добила по Хуму (изнад Благаја), испод кога је извирала река Буна. На том Хуму постојала су два града: Бона и Хум. У тој области је владао род Вишевића, који своје порекло изводе са простора око реке Висле. Захумље су чиниле жупе Стон, Зажабље и Попово, које су биле на приморју, док су у залеђу били Дубрава и Дабар. Најважнија места Захумља била су: Стон, Јосли ( данас Ошље), Доброскик (данас Дабар), Мокриски (можда Мокро код Мостара) и Галумаиник (можда Глумине или Калиновик). Источна граница Захумља ишла је вероватно до планина око Калиновика или Гатачког поља.

Тачне границе између Захумља и Травуније не могу се тачно повући. Зна се да су Попово, Љубиње и Дабар припадали Захумљу, а да се травунијско-захумска граница рачвала код самог Дубровника. Травунијска држава, која је почињала код Котора, имала је целу леву обалу Боке Которске, као и Конавле. Допирала је до Дубровника, а на север до Гацка, док јој је на истоку граница ишла Требишњицом и бањанским планинама. Порфирогенит говори да су одувек требињски владари били вазали владару Рашке, односно Србије. У Летопису попа Дукљанина помињу се девет жупа: Љубомир, Фатница, Рудине, Крушевице, Врм, Рисан, Драчевица, Конавле и Жрновица. Као најважнији градови помињу се: Травунија (Требиње), Рисан, Врм, Луковац и Зетливи (можда Сливје). Дубровник, стешњен зидинама, ширио се углавном на рачун Травуније и Захумља, постављајући пољска добра (посебно винограде) на њихове територије и плаћајући им кирију од 36 златника за то, која се звала могориш.

Дукља, која се после XII века све чешће почела називати Зета, ишла је од Драчке теме, од Бара, па до Травуније. На западу је, од Скадарског језера и самог Скадра ишла реком Зетом до Пиве. Код Дукљанина се појављује појављује број од девет жупанија: Луска (Љешка), Подлужје, Кучево (Чево са Будвом), Коплик, Облик, Папратна (између Бара и Улциња), Црмница и Грбаљ; такође се помиње и област Подгорје са жупама: Оногошт, Морача, Комарница, Пива, Језеро, Тушина, Гусиње, Ком, Дабар, Неретва и Рама. Подгорје је обухватало, дакле, северну Херцеговину од Раме до Мораче. На територији Дукље помињу се три важна града: Градац (Будва), Нови Град (вероватно Превлака) и Лонтодокла (могуће је да је и ово стари назив за Диоклеју). Најважнији град била је Диоклеја, по којој је Дукља и добила име.

Босна је представљала у X веку малу област око истоимене реке. Помињу се свега два града: Которац и Десник (вероватно Краљева Сутјеска). Била је у вези са Србијом и сматрана је за српско подручје. Подручје Соли (око Тузле) изричито се наводи као српски. Помиње се такође и област Усора око истоимене реке, а од XIV века ове две области се помињу заједно, а територија им допире до Дрине. Доњи Краји су били северозападно од Усоре, с градовима Кључем и врбањским Котором. Жупе између Ускопља и Ливна се заједно називају Завршја- ту су се често померале границе Босне и Хрватске, те су те жупе покаткад биле и у саставу хрватске државе.

У Србији, чија граница са Босном јесте река Дрина, помињу се следећи градови: Дестиник/Достиник (још није идентификован, могуће је да је Сјеница или њена близина), Град Црнобушки (такође неидентификован), Међуречје -и то изгледа читава област са градом (можда Самобор код Горажда или Соко над спојем Пиве и Таре), Дрежник, Лесник (Лешница) и Соли. Источна граница Србије била је средином IX века код данашњег Новог Пазара, а у XI веку око Звечана. До Стефана Немање

Србија није прелазила Мораву на истоку, на северу није прелазила Рудник, а на југоистоку Пећ и Ђаковицу.

Овако распоређена српска племена, недовољно повезана и без много самопоуздања, а и заплашена судбином словенске сабраће на истоку која су постала плен Ромеја и Бугара, остала су на овим територијама читавих пет векова, све док се не стуште са својих планина у XII веку као лавина и за два века поставши господари највећег дела Балканског полуострва и одржати се до данас.