1=1,:;' H ; iftLi/;-: . -''ir?'^''.V'fri'

,. I'M: V.' ,,.,

-.; . ,^ ' .-i 'iiii t; ' t:

SOCIJALIZAM I PLEBISCITARNI CEZARIZAM

LJUBOMIR TADIC

-.1

1.

U ovom radu nameravamo:

1. da ponovo pretresemo neka stara pitanja o od-nosu socijalizma i birokratije koja su pokrenuli Max Weber i Robert Michels i da pokusamo utvrditi tacnost ili problematicnost njihovih teza i prognoza;

2. da utvrdimo odnos izmedu revolucije i birokratije, odnosno principijelnu razliku izmedu revolucionarne i birokratske organizacije;

3. da analiziramo odnos izmedu birokratske uprave i socijalisticke samouprave kao medijuma u kome se u zgusnutom i ostrom obliku postavlja pitanje o istorijskim oblicima samoodredenja i samoostvarenja coveka, i

4. da pokusamo ispitati istorijske mogucnosti prevla-davanja birokratskih tendencija u socijalizmu kao forme dehumanizacije posredstvom direktne demokratije.

Iz procesa birokratizacije socijalistickog drustva na-staje rastuca opasnost za njegovu humanisticku sustinu. Stoga tema o odnosu socijalizma i birokratije sve do sada nije izgubila nista od svoje aktuelnosti. Naprotiv, moglo bi se kazati da njena aktuelnost raste u onoj meri u kojoj se birokratske tendencije u socijalistickim drustvima sve izrazitije okostavaju, a samim tim sprecavaju socijalizmu inace imanentno svojstvo procesualnosti i tecnosti.

87.

Max Weber je, kao sto je poznato, u okviru svog op-seznog socioloskog razmatranja problema birokratije, uz-gred postavio i problem birokratskih perspektiva soci-jalizma. Za njega je birokratija sveobuhvatna pojava mo-dernog drustva koje pociva na racionalizaciji svih procesa rada i upravljanja.

Pctreba za kalkulabilnom upravom uslovljava sudbo-nosni karakter birokratije kao jezgra svake masovne upra-ve, te je, usled toga, svaki racionalni socijalizam mora ne samo preuzeti nego i povecati. Duznost birokratije sledi, po Weberovom misljenju, iz saobracajno-tehnickih uslova koje, npr., namecu: zeleznica, telegram i telefon. Te uslove jedan socijalisticki poredak ne moze nikako da promeni. Ako bi ih promenio, izlozio bi se velikoj opasnosti od ira-cionalnosti i diletantizma u upravljanju. Weber u to nije verovao, nego se, stavise, pitao nece li socijalizam stvoriti jednu jos stroziju i snazniju birokratiju.^'

Max Weberova razmatranja odnosa socijalizma i birokratije su, kao sto se vidi, tesno povezana sa sirim pitanjem racionalne organizacije modernog drustva koja je, doduse, kapitalistickog porekla, ali je neizbezna i u socijalizmu. Ta organizacija kao da neumitno izrasta iz sveta modernog rada koji determinise sve drustvene pro-cese i oblike i utiskuje im formalno-racionalno obelezje. Weber je svoj model moderne organizacije i uprave izgra-dio nasuprot pretkapitalistickim tipovima tradicionalne ili harizmatske vladavine u kojima je prevladavala iracio-nalna forma rada i organizacije. On je, istina, priznavao da strucno znanje" (berufmassiges Wissen) i racionalna stvarstvenost" (die rationale ,,Sachlichkeit") izazivaju birokratsko ,,obezljudenje" ili dehumanizaciju (die biiro-kratische Entmenschlichung"), ali je, stavljajuci pod na-vodnike izraze stvarstvenost" i obezljudenje", stavljao do znanja da se birokratizacija i dehumanizacija drustva kompenzuju efikasnoscu, tacnoscu i preciznoscu delova-nja usavrsene birokratske masinerije.^'

Robert Michels usmerava svoju analizu birokratizma na socijalisticku politicku partiju. I za njega, kao i za

1) Up.:Max Weber, Wirtschait und Gesellschaft, str. 129. 2) Ibid., str. 589.

88

Webera, kvantitativni element je najvaznija poluga biro-kratizacije drustvenih struktura. Taj kvantitativni ele-ment je dat u masi kao bezoblicnom i nesposobnom mno-stvu, cija je suverenost apstraktna i iluzorna. Stvarna je samo vladavina elite, demagoske oligarhije". Masa ne moze a da ne bude vodena, a njeni vode i upravljaci su fakticki neopozivi, cime je i u demokratiji, a u demokratiji upravo neobicno snazno, osiguran kontinuitet ,,politicke klase", kako je Gaetano Mosca nazvao perpetuiranu vla-davinu elite.

Michels ukazuje da izmedu aristokratije i demokra-tije u pogledu odnosa onih koji vladaju i onih kojima se vlada nema supstancijalne razlike. To proizlazi, po njego-vom misljenju, iz same prirode organizacije, drzavne kao i partijske. Ni demokratija se ne moze zamisliti bez orga-nizacije. U njoj se nalazi izvor iz koga nastaje prevlast izabranih nad biracima, mandatora nad davaocima man-data, delegiranih nad o'nima koji delegiraju. Ko kaze organizacija, kaze tendencija prema oligarhiji. U sustini oligarhije pociva duboko aristokratsko obelezje."^'

I socijalisticka partij a, zbog potreba politicke i du-hovne borbe, kopira modele upravljanja svojstvene drza-vnoj organizaciji. Otuda nuzno nastaju birokratski prero-gativi partijskih sekretarijata. Partijski aparat posluje na osnovi bezdusne rutine. Njegov birokratizam se ispoljava kao zakleti neprijatelj individualne slobode kod svake smele inicijative u unutrasnjoj politici. ,,Birokratski duh potire karakter i stvara lumpersko ubedenje.""'

' Po Michelsu, demokratija je vladavina mase, ili, de-mokratija je uvek masovna demokratija. Veoma je karak-teristicno i za nas problem odlucujuce da Michels mesa politicki pojam naroda sa psiholoskim pojmom mase, sistematski utvrdujuci ,,inherentnu nemoc mase", potre-bu mase za vodenjem" (das Bediirfnis der Masse nach Fiihrung), zahvalnost masa" (die Dankbarkeit der Mas-sen), potrebu masa za postovanjem" (die Verehrungsbe-

3) Up.: Robert Michels, Zur Soziologie des Parteiwesens in der modernen Demokratie, str. 25.

1) Ibid., str. 166.

diirfnis der Massen).^' Pomocu ovih obelezja mase Michels objasnjava i nastanak plebiscitarnog cezarizma i bonapar-tizma, te ,,sinteze demokratije sa samovoljom" kao legi-timnu konsekvenciju ideje narodnog suvereniteta. Pri tom se poziva na izjave Napoleona I i Napoleona III, koji su svoju mod opravdavali suverenom voljom francuskog na-roda, tj. svoju pojedinacnu (monarhijsku) volju izvodili iz opste (demokratske) volje.^'

Za to preokretanje odnosa vode i mase (vode kao sluge mase) u njegovu suprotnost, Michels pruza meta-fizicko obrazlozenje pomodu ljudske grade", koja nije takve prirode da opravdava optimizam. Naprotiv, on nas podseda na pesimisticko resenje ovog problema koje nam pruza istorija". Drugim recima, nista novo pod suncem!".

Postoji, razume se, slicnost, a ponekad i istovetnost Weberovog odnosa prema demokratiji sa Michelsovim. I za Maxa Webera je demokratija jedna neprecizna ozna-ka". I po njemu birokratija nastaje uporedo sa demokra-tijom. Max Weber je smatrao ideju o odstranjenju biro-kratije naivnim uverenjem. On je, kao sto je poznato, umesto revolucije kao negacije birokratske vladavine, do-pustao samo drzavne udare, tj. takvu promenu politicke vlasti koja samo perpetuira birokratsku vladavinu. n

Pokusajmo sada da kriticki razmotrimo sadrzaj We-berovih i Michelsovih zapazanja o odnosu socijalizma i birokratije. Najpre pada u oci cinjenica da Weber svoju analizu birokratije tesno povezuje sa analizom racionali-zacije. Ako bismo se sada zapitali koji je osnovni krite-

5) Ibid., str. 52, 53, 57. Da Michels demokratiju posmatra sa psi-holoske tacke gledista pokazuje se najjasnije u sledecoj formula-ciji: ,Neposredna samouprava putem oblika narodne skupstine, ideal demokratije, ogranicava, istina, sirenje delegatskog sistema, ali ne nudi nikakvo jemstvo protiv nastajanja oligarhijskog vod-stva. Narodnu skupstinu, big meeting, comizio, savladavaju zakoni psihologije mase" (Ibid., str. 28).

6) Ibid., str. 208/209. ., i. i,,.,. ..

9a

rijum racionalnosti u Weberovoj teoriji, morali bismo naj-pre zapaziti da je taj kriterijum usidren u duhu" kapita-listicke privrede: racionalnim postupcima Weber naziva ona ponasanja koja su sracunata na uspeh, i to uspeh koji se moze unapred izracunati kao kapitalisticka dobit ili profit. Pojam Weberovog ,,ratio" poklapa se sa prora-cunljivom (kalkulabilnom") efikasnosdu privredivanja, odnosno, sire uzeto, delatnosti. Tu racionalnost (za raz-liku od materijalne) Weber naziva formalnom racional-nosdu". Formalna racionalnost je, po Weberu, jedno od bitnih obelezja birokratske vladavine i tesno je povezana sa kategorijom podrustvljenja" (Vergesellschaftung). I obrnuto, druga vazna kategorija Weberovog socioloskog sistema, pozajednicenje" (Vergemeinschaftung), obu-hvata odnose koji su izgradeni na subjektiv'nim kriteriju-mima afektivne povezanosti i tesno je povezana sa tipom ,,tradicionalne" vladavine.'^'

Analiza Weberovog stanovista nuzno nas upucuje na drugi problem naseg izlaganja o istorijskim i duhovnim pretpostavkama moderne birokratije. Razume se, ovo ras-pravljanje mora da se ogranici na najvaznije elemente i ne moze da zalazi u inace znacajne pojedinosti.

Weber je tacno zapazio da je i delatnost moderne birokratske uprave potcinjena kriterijumu proracunlji-vosti i efikasnosti, i to kako u privrednom pogonu" (Betrieb) tako i u klasicnom birokratskom nadlestvu" (Behorde). Jednom recju, prisutnost tog kriterijuma oseca se u jednakoj meri u ekonomiji i u administraciji, odnosno pravosudu.

Vladavina birokratije je vlast apstraktne drzave i formalnog prava. Ako je sve podredeno uspehu, onda naj-kradi put koji vodi njemu i koji ga osigurava pociva u bez-licnoj vlasti i bezlicnoj normi, u masini ili aparatu kao zgrusanom duhu". Birokratska racionalizacija, dakle, pretpostavlja postojanje jednog socijalnog mehanizma, a njegove upravljace zamislja samo kao socijalne inze-njere. Weber nije bez razloga upudivao na cinjenicu da je birokratska uprava vladavina pomocu znanja. Tip biro-krate kao socijalnog inzenjera ne moze se zamisliti bez

7) Up.: Max Weber, navedeno delo, str. 2931,

strucnog skolovanja (Fachschulung), koje je sam Weber principijelno razlikovao od kulturnog obrazovanja.^' Nad-mocnost birokratije nad ostalim tipovima vladavine Weber je video u tacnosti i preciznosti njene masinerije. A ta svojstva se postizu upravo pomocu znanja.

Ovde skrecemo paznju na principijelan znacaj tog ,,znanja", koji je od presudne vaznosti za sam nas pro-blem koji se bavi ukazivanjem na tendencije dehumaniza-cije u socijalistickom drustvu. Utvrdujuci da je birokra-tija vladavina pomocu znanja. Max Weber sledi onaj put, ili onaj obrt, koji su u novovekovnoj filozofiji obelezili Descartes i Hobbes. Oni su, kao sto je poznato, inicija-tori scijentifikacije prakticne filozofije, po meri i uzoru matematike kao egzaktne nauke.

Moramo upozoriti da je vec Aristotel ukazao na to da je znanje shvatanje onoga sto je opste i onoga sto je nuzno" i da ono sto znamo moze da bude samo tako i nikako drugacije". Znanju je svojstvena apodikticka iz-vesnost i nesumnjivost, a sposobnost misljenja kao znanja naziva se demonstracijom. Medutim, ma koliko cenio znacaj znanja, Aristotel mu je osporavao odlucujucu ulo-gu u prakticnom zivotu, tj. tamo gde imamo posla sa ,,eticki ispravnim htenjem", gde se tezi promeni, gde ne mozemo izbeci postavljanje ciljeva i gde nase misljenje kao rasudivanje ima kao svoju bitnu svrhu jedan cin koji se naziva odluka. Buduci da se prakticno misljenje ne odnosi samo na opste, vec mora da poznaje i pojedina-cno, koje je uvek povezano sa ljudskom akcijom usme-renom na promenu, nase rasudivanje je uvek suoceno sa teskocama i problemima za cije resavanje nije prime-rena apodikticka izvesnost znanja. Za izbor i odluku nam je potrebna dijalektika, zakljucivanje na osnovu verovatnih premisa, a na osnovu logicke nuznosti. Dija-lekticko misljenje pociva na sudovima argumentacije, a ne demonstracije. Da bismo doneli ispravnu odluku, mo-ramo pribeci razgovoru, savetovanju, diskusiji, odnosno disputaciji. Ako to ne cinimo, onda su nase odluke ne-izbezno tiranskog karaktera. Drugim recima, u praktic-

8) Ibid., str. 586.

92

mom zivotu vaze principi filozofije o ljudskim stva rima".^' Ali o tome kasnije.

Apstrakcija politickog i formalizacija pravnog zivota u sistemu birokratske vladavine pomocu znanja ne osta-vlja mnogo prostora za filozofiju o ljudskim stvarima". Weber je ukazao na to da se birokratska delatnost lisava svih licnih motiva (ljubavi, strasti i mrznje) zato sto se ne mogu proracunati i rukovodi se nacelom sine ira et studio".

To iskljucivanje ili ogranicavanje kvalitativnih Ijud-skih svojstava Weber je mogao pravdati ne samo potre-bama kalkulabilnosti i kvantifikacije nego i odbranom od provale iracionalne nepravde koju je nazivao ,,Kadijustiz". Drugim recima, birokratsko F.ntmenschlichung" u obla-sti pravosuda imalo bi biti opravdano strogom formal-ncm procedurom i hijerarhijom koja sprecava zloupo-trebe razne vrste. To je, razume se, tacno, ali krajnje nepotpuno zapazanje. Da ne spominjemo primere iz lite-rature Franza Kafke, bice dovoljno da podsetimo na, na zalost, jos uvek sveze primere sudskih procesa u nekim socijalistickim zemljama u kojima su se Weberova pred-vidanja u pogledu dosledne birokratizacije potpuno obi-stinila.""

Ni racionalni" socijalizam Weber nije zamisljao kao negaciju kapitalistickog drustva, nego kao njegov svoje-vrsni produzetak: kao razvijenu i na tehnicko-ekonom-

9) Up.: Aristotel, Nikomahova etika, Kultura", Beograd, 1970, str. 148; Aristotel, Organon, Kultura", Beograd, 1965, str. 371. i dalje; kao i Theodor Viehweg, Topik und Jurisprudenz, vier-te Auflage, C. H. Beck, 1969, str. 5. i dalje, i Wilhelm Hennis, Politik und praktische Philosophie, Luchterhand, 1963, str. 89. i dalje.

10) U svojoj Kritik des Hegelschen Staatsrechts Karl Marx s tim u vezi primecuje Hegelu: Kao da hijerarhija nije glavna zloupo-treba i kao da se nekoliko licnih grehova Cinovnika moze uporediti sa njihovim nuznim hijerarhijskim gresima; hijerarhija kaznjava cinovnika ukoliko gresi protiv hijerarhije ili ukoliko je za hije-rarhiju ufinio suvisan greh; ali ona ga uzima u zastitu Cim sama hijerarhija grei preko njega; uostalom, hijerarhija se tesko ube-duje o gresima svojih clanova." (Up.: MarxEngels, Werke, Dietz, Band I, 1958, str. 255). . , :. i . .i.. ^.i , .

93

skim osnovama kapitalizma usavrsenu vladavinu biro-kratije. To sledi iz cvrstog Weberovog uverenja o Schic-ksalhaftigkeit" (sudbonosnosti) birokratije. Weber nije mogao zamisliti racionalno organizovanje privrede u so-cijalistickom drustvu drukcije nego kao autoritarno-biro-kratsko planiranje. Razvitak vecine socijalistickih zemalja potvrdio je tacncst tih Weberovih prognoza. Stoga je uza-ludno osporavati dalja Weberova izvodenja o politickom i drustvenom karakteru socijalistickog poretka koji je izabrao takav put razvitka, buduci da organizacija drus-tvenog rada i karakter svojine odreduju prirodu i karak-ter politicke organizacije jednog drustva. Sasvim je dru-go pitanje da li je takav razvitak sudbinski" neizbezan, kako je mislio Weber i kako misle pristalice drzavnog socijalizma.

Svojim shvatanjem formalne racionalnosti Max We-ber je dosao u sukob ne samo sa prosloscu (tradiciona-lizmom) nego i sa buducnoscu (socijalizmom). I s obzi-rom na izvore njegovih inspiracija, u cijem sredistu stoji ideja da birokratiji pripada buducnost, i s obzirom na rasireno shvatanje u teoriji i praksi da je socijalizam jedino moguc kao drzavni socijalizam, bilo bi, kao sto dobro primecuje Vojin Milic, zaista potrebno da se te-meljito prouci ovaj izvor zamisli autoritarnog socijalisti-ckog drustva, jer ova ne pokazuje srodnosti samo sa tra-dicijom ruskog, samodrzavlja, vec i sa prusko-junkerskim shvatanjima drustvenog uredenja"."'

Kada dokazuju iluzornost demokratije i neumitnost jobede birokratije ili demagoske oligarhije". Max We-5er i Robert Michels se rado bave pitanjem plebiscitarnog cezarizma, odnosno bonapartizma kao njegovog moder-nog oblika. Upravo zato sto se svojstva plebiscitarne, pse-udodemokratske vlasti snazno ispoljavaju u savremenom drzavnom socijalizmu, moramo se posebno osvrnuti na njenu usku povezanost sa modernom birokratijom i po-kusati da objasnimo kako se ona pojavljuje kao nuzna konsekvencija onoga fenomena koji je Marx nazvao aps-trakcijom drzave i spiritualizacijom njene vlasti.

Up.: Vojin Milic, Kapitalizam, religija, racionalnost, str. 298.

94

Bonapartizam kao burzoaski oblik plebiscitarne vla-sti upravo je uzoran istorijski primer za onu neprekidnu teznju birokratije da se iz prostog oruda u rukama vla-dajuce klase emancipuje u samostalnu vlast, tj. da svoju ulogu sluge zameni ulogom gospodara u drzavi i drustvu. Ako je to bila jos samo tendencija u vreme apsolutne monarhije i Napoleona I, u doba Luja Bonapartea ta tendencija je postala gotovo stvarnost.^^' Bonapartizam kao burzoaski cezarizam stvorio je prostor za najvise osamostaljenje birokratije u devetnaestom veku i na tlu gradanskog drustva. U dvadesetom veku njegov primer slede nacisticke i fasisticke diktature, koje takoder imaju jos snaznije izrazene karakteristike cezaristicke vlasti.

Ovi primeri upecatljivo pokazuju tacnost Marxove klasicne teze o gradanskom svetu imanentnoj suprotno-sti izmedu drustva i drzave. Drzava i njena birokratija kao ,,oficijelni resume" gradanskog drustva imaju stalnu tendenciju da se od njega osamostale, ali u tome nikada do kraja ne uspevaju. Medutim, moze se utvrditi kao zakonitost da one postizu najvisi stepen samostalnosti u vreme velikih socijalnih kriza, tacnije, u doba kada je vladajuca klasa najvise malaksala, istrosena ili zamorena bilo u klasnim borbama bilo u ratovima. Plebiscitarna vlast, oslonjena na birokratiju i deklasirane elemente drustva, penje se prema svome tronu beskrupulozno ko-risteci politicku apatiju naroda, tj. svih drustvenih klasa. Narod je doista tada najblizi bezvoljnoj masi koja zivi u neizvesnosti i koji piebiscitarnom aklamacijom poziva u pomoc jaku sablju" samozvanih ,,spasilaca" i oceva" domovine. Tako su se na gotovo istovetan naicn docepali zezla moci i oba Bonapartea, i Mussolini i Hitler, i . .. Staljin! Tajna fenomera koji je poznat kao idee napo-leonienne", a koji Michels i Weber pogresno smatraju konsekvencijom demokratije, otkriva se u formuli: slabo

12) Kazemo ,gotovo", jer se birokratija pod Louisom Napoleo-nom, kako je pokazao Marx (up. njegov Der achtzente del Louis Bonaparte", u Karl Marx Friedrich Engels, Studienausgabe, Bd. 4, hrsg. von Iring Fetscher, Fischer, 1966, str. 112), oslanjala na par-^elne seljake. ,... ,,,

drustvo stvara jaku drzavu ili, sto izlazi na isto, plebis-citarna, cezaristicka i birokratska vladavina nuzno slede iz slabosti vladajuce klase. U tim istorijskim trenucima izvrsna vlast (pouvoir executif), kao sila bez fraze" (Marx), jezgro i ishodiste birokratske moci, postize svoje najvise osamostaljenje, svoju ,,apstrakciju" od drustva i svoj birokratski spiritualizam". Maksimalna centrali-zacija omogucava da se klasna despotija zameni despoti-jom jedne licnosti i njenih cinovnika. U tom slucaju, kako je tacno zapazio Marx, sve klase podjednako ne-mocno i podjednako bezglasno klece pred kundakom".'^' Tada je put birokratskom voluntarizmu sirom otvoren.

Posto se autoritarna vlast zasniva na prividu narodne podrske, kritika plebiscitarnog cezarizma se zavrsava kao Kritika demokratije, uz pozitivisticko proterivanje vred-ncsnih sudova iz oblasti prava i politike. U tu prazninu biva gotovo neopazeno i necujno smestena ideologija moci i nasilja. Premier representant du peuple" i obicni uzur-pator zauzimaju isti polozaj u hijerarhiji vrednosti te poli-ticke i pravne mizosofije snabdevene beznadeznim pesi-mizmom i prognoziranjem zla. U pogledu buducnosti Max Weber pateticno predlaze zivotnu maksimu: lasciate ogni speranza! Suprotno Michelsovoj tvrdnji da moc vrha po-civa jedino na direktnoj volji naroda, mi cemo nastojati da pokazemo kako upravo obrnuto: odsustvo demokra-tije osigurava uzurpatorsku moc.

Mi smatramo osnovnom pogreskom mesanje socija-listicke demokratije sa piebiscitarnom vladavinom. Ta opasna zbrka nastala je kao zajednicko delo mizosofskih kriticara socijalizma i apologeta drzavnog socijalizma kao jedinog moguceg oblika socijalisticke zajednice.

Vec smo istakli da osnovna zakonitost koja vazi za postanak burzoaskog cezarizma vazi i za uslove nastanka proleterskog" cezarizma ili staljinizma. Na tu okolnost snazno je ukazao L. Trocki u svom delu Izdata revo-lucija.'"*^

13) Ibid., sir. 111. 1*) Up.: Leon Trotski, De la Revolution, Les Editions de Minuit,

s. a., str. 511. i dalje.

96

Trocki upucuje na to kako je sovjetski termidor" mogao nastati usled dugotrajne iscrpljenosti individual-nih i kolektivnih snaga Revolucije, dakle na analogan nacin kao i francuski termidor. Dogadaji su se razvijali brze nego sto je priliv novih revolucionarnih snaga mogao nadoknaditi gubitke. Tome treba dodati i okolnost da je ruska radnicka klasa, koja se razvijala u uslovima caris-tickog varvarstva i zaostalog kapitalizma, bila i sama jos zaostala, a brojne nedostatke njene klasne svesti nije mogao nadoknaditi inace nevideni polet i zanos ispoljen u Revoluciji. Opadanje njenog revolucionarnog entuzi-jazma islo je uporedo sa osekom revolucionarnih pokreta na evropskom Zapadu. U gradanskom ratu i usled vanj-ske intervencije izgubio je zivot najbolji deo inace tan-kog sloja revolucionarnih radnika. Kada je posle zavrset-ka rata iz Crvene armije demobilisano oko pet milio'na ljudi i kada su pobednicki komandanti zaposeli mesta u svim oblastima javnog zivota, revolucionarna narodna de-latnost u sovjetima postupno je potiskivana delatnoscu te novostvorene armije cinovnika.

Na ovom primeru lepo se pokazuje kako je prakticna energija Revolucije bila suspendovana i zamenjena prak-ticnom energijom" izvrsne, birokratske vlasti, ili kako je sovjetska vlast bila preobrazena u sovjetsku vlast.

Stara je istina da u doba revolucionarne plime iz-vrsna vlast gubi svoju ulogu posto je sam revolucionarni narod autenticni izvrsilac javnih poslova. Tada doista javna vlast gubi svoj negativni politicki karakter. U revo-lucionarnim vremenima postize se najvisi stepen isto-vetnosti onih koji upravljaju i onih kojima se upravlja: revolucija je najpotpuniji oblik i obistinjenje demo-kratije.

Revolucionarna organizacija je principijelno razli-cita od birokratske organizacije. Ta razlika se ispoljava u razlicitom karakteru njihove delatnosti. Delatnost re-vovlucionarne organizacije usmerena je na istorijsku promenu i progres. Delatnost birokratske organizacije, ono sto je Hegel nazivao hijerarhijom znanja i rada", usmerena je na konzerviSucu konstruktivnost. Revolucio-narna orga'nizacija je izraz samoodredenja i samoostvare-

9?

nja coveka, birokratska organizacija je tipican oblik po-stvarene organizacije/^'

I u revolucionarnoj i u birokratskoj organizaciji dis-ciplina igra vaznu ulogu. Ali u prvoj disciplina proistice iz demokratske svesti, dobrovoljnosti i solidarnosti cla-nova kao subjekata istorijskog procesa, snabdevenih pra-vima, a ne samo opterecenih duznostima. U drugoj, na-protiv, disciplina je posledica hijerarhijske zavisnosti, ka-rijeristickih pobuda i interesa, stvarnosti i obezlicenja svojstvenog objektu kome se zapoveda. U revolucionarnoj organizaciji prevladava demokratska samosvest grada-nina, u birokratskoj organizaciji svest Staatsrasona, drzavotvornost".

Dakle, demagoska oligarhija" ne proizlazi, kao sto je mislio Michels, iz same prirode organizacije, nego iz prirode birokratske organizacije. To se desava kada par-tijski aparat pocinje kontrolisati rad clanstva, umesto clanstvo rad svojih biroa", kada poslusnost, a ne revo-lucionarna budnost, postane najveca politicka vrlina, ka-da, kako je pisao Trocki, funkcioner zameni revolucio-nara", kada, konacno, jizicka sila poretka stavi pod svoju kontrolu celokupni javni zivot.

Despotski socijalizam ili proleterski" cezarizam je pravi milieu" birokratizacije i dehumanizacije socija-listickog drustva. On zapocinje svoje delo" pre svega u oblasti produkcije i u znaku pobede shvatanja da je iz-gradnja socijalizma pre svega administrativni posao bi-rokratskih planera, ministara i raznih tipova inzenjera (a u birokratskom socijalizmu, koji je blizi Saint-Sinionu nego Marxu, inzenjerski poziv je najvise cenjeno zanima-nje), a ne pre svega posao ukupne stvaralacke energije samosvesnih gradana. Podrzavljenje sindikata, tj. nji-hovo pretvaranje u puku transmisiju" drzavnih i par-tijskih foruma, a zatim likvidacija tzv. radnicke opozi-cije" i demokratskih centralista" kao najznacajnijih eksponenata i cuvara demokratske tradicije boljsevizma, predstavljaju poUticki cin koji je osigurao konacnu po-

15) O tome poblize u radu ^Birokratija postvarena organi-zacija", Praxis, Zagreb, 1968, br. 12. ... / .

98

bedu staljinisticke plebiscitarne vlasti nad socijalistickom demokratijom. ^.-t-

4.

Premda pateticno istice da je radnicka klasa glavna snaga i nosilac vlasti u socijalizmu, staljinisticki cezari-zam, u stvari, osigurava svoju vladavinu u prvom redu pomocu tutorstva i ugnjetavanja same radnicke klase.

Trocki je sa valjanim razlozima isticao da je staljini-sticki rezim postao aparat prinude bez presedana u isto-riji"^6), a kasnije i sam Staljin, naravno iz sasvim drugih razloga, trijumfalno zakljucio na XVIII kongresu svoje partije: Sada imamo potpuno novu, socijalisticku drza-vu, jos nevidenu ii istoriji, koja se po svom obliku i funkcijama znatno razlikuje (sve podvukao Lj. T.) od so-cijalisticke drzave prve faze."^^'

Doista, takvu drzavu istorija jos nije ni videla ni po-znavala. Oktobarska revolucija srusila je carsku vlast i ukinula privatnu svojinu nad sredstvima za proizvodnju, ali radnicka klasa, kao njen pokretac, nije uspela da nad tim sredstvima i javnim zivotom osigura svoju kontrolu u ime i u interesu oslobodenog covecanstva. Naprotiv, plodovi njene istorijske pobede pali su u ruke osamosta-Ijene birokratije.

Ali proleterska" birokratija predstavlja nesto vise i nesto manje od burzoaske birokratije. Nikada u istoriji vlast birokratije nije bila postignuta u cistijem vidu nego u socijalistickoj" drzavi. Ovde se imanentna teznja bi-rokratije, teznja koju je zapazio vec Marx, da opste pos-love pretvori u svoju privatnu svojinu, najpotpunije os-tvarila. Ona je na najgori nacin ukinula drustvo i rastvo-rila ga u sveobuhvatnoj organizaciji drzavne, birokratsko--harizmatske moci. To je, pre svega, postigla ponovnim porobljavanjem radnicke klase, tj. ukidanjem svih demo-

16) Up.: Leon Trotski, navedeno delo, str. 477. ") Up.: J. V. Staljin, Pitanja lenjinizma, Kultura", Beograd,

1946, str, 603,

99 ^ .

kratskih oblika u organizaciji rada i njihovim podredi-vanjem nehumanim, drzavnim i kaznenim pravom osigu-ranim oblicima birokratskog planiranja kao vrhunskog kriterijuma birokratskog ratio". Birokratska masi'ne-rija u drzavnom socijalizmu ponovo pretvara radnika u prosti dodatak masini u prvom redu zato sto je plani-ranje privrede stvar administrativne odluke cinovnika i tehnokrata, a ne demokratske odluke slobodnih proiz-vodaca.

Propisani obrasci i stereotipi delovanja koji zane-maruju svaku posebnost i pojedinacnost, monotonija bi-rokratske rutine koja unistava afektivnu zainteresova-nost za kreativnim cinom, izaziva i u sferi proizvodnje materijalnih dobara, uprkos budnom oku Staatsrasona, najsiromasnije rezultate, tako da produktivnost rada" u uslovima birokratske kontrole ostaje ahilova peta svakog staljinistickog rezima. To je prividno paradoksa-lan rezultat ideologije rada, koja predstavlja vaznu du-hovnu podlogu staljinistickog cezarizma.

U sferi materijalne proizvodnje u kojoj proizvodaci stoje pod tutorstvom komandanata industrije" (Staljin), dakle, gde vlada kasarnski red i poredak, producenti nisu i ne mogu biti zainteresovani za rad ni moralno, ni mate-rijalno, ni intelektualno. Ovde iskrsava problem produk-tivnosti rada" kao ocigledna posledica sterilnosti, te bru-talne duhovne pauperizacije i monotonije. Postoji ocigle-dna korelacija izmedu javne delatnosti i radnog procesa: ona ista apatija koja gradane pretvara u podanike u poli-tickom zivotu, stvara nezainteresovanu i bezvoljnu masu radnika. Otudena drzava i otudeni rad medusobno se uslovljavaju. Stara suprotnost izmedu upravljaca i onih kojima se upravlja, koju je Isaac Deutscher s pravom nazvao preludijum" klasnog drustva, pojavljuje se u drzavnom socijalizmu kao epilog toga drustva.

Mi se ovde necemo upustati u raspravljanje starog problema da li je, naime, birokratsko orgijanje nuzna posledica pobede socijalizma u nerazvijenim zemljama. Prema Deutscheru, koji ocigledno stoji pod uplivom Troc-kog u prognoziranju trajnosti birokratske vlasti u soci-jalizmu, tako dugo dok svako bude placen prema svom

100

radu, birokratija ce ostati privilegovana grupa".'^' Anta-gonizam radnika i cinovnika koji inace moze biti bes-irimerno ostar proistice, po Deutscheru, iz nejedna-costi potrosnje, pa stoga moze biti najpre ublazen, a za-

tim uklonjen sa porastom nacionalnog bogatstva i pobolj-sanjem vaspitanja, a niposto ne moze biti ukinut nasilnim putem.^^'

Nema sumnje da prst ekonomije" (Ernst Bloch) mora biti upleten u konstrukciju mreze svake politicke, a pogotovo despotske vlasti. Pa ipak, izgleda da ova ana-liza isuvise precenjuje ulogu ekonomskog cinioca i pre-cutno potcenjuje sve drugo. Medutim, pre nego sto bu-demo ukazali na znacaj ostalih cinilaca koji su merodavni za objasnjenje birokratske vladavine u socijalizmu, mo-ramo istaci da birokratija u socijalistickoj" drzavi pred-stavlja i nesto manje nego birokratija u burzoaskoj drzavi. U drzavnom socijalizmu ne postoji privatna svojina nad sredstvima za proizvodnju, koja je uvek predstavljala jezgro klasne vladavine. Birokratija u socijalistickom dru-stvu ne moze nikada da postigne unutrasnje jedinstvo koje bi joj obezbedilo trajnost i sigurnost. Naprotiv, ona je uvek izlozena korozivnom delovanju vlastitih unutras-njih suprotnosti.

Najprominentniji kriticari birokratije cesto su isti-cali da birokratski ratio" pociva na siromastvu duha. Za ovu tvrdnju mogu se navesti brojni i ubedljivi dokazi. Pre svega, uska specijalizacija ogranicava duhovni hori-zont posto strucno" skolovanje skriva pogled na celinu, totalitet drustvenih odnosa. Ta posledica nuzno proizlazi iz sektorskog" usitnjavanja znanja i svima dobro pozna-tog cepidlacnja koje namece cinovnicka poslovnost. Na taj nacin, birokratija stalno reprodukuje uniformnost pogleda koja u korenu sece svaku inicijativu i smanjuje ne samo licnu autonomiju nego i licnu odgovornost: nize instance u birokratskoj hijerarhiji se uvek oslanjaju na pretpostavljeni autoritet visih instanci.

18) Up.: Isaac Deutscher, Koreni birokratije", Vhomme et la societe, revue internationale de recherche et de syntheses socio-logique, No 14, octobrenovembredecembre 1966, ed. Anthropos.

19) Ibidem. Up. takoder: Trotski, navedeno delo, str. 484. i dalje.

101 ,

Jaka vlast u slabom drustvu potencira te tendencije birokratske racionalnosti, stvarajuci obezlicenje koje pro-izlazi iz prevlasti krute mehanizovane organizacije nad pojedincem i njegovom spontanom, stvaralackom delat-noscu. Birokratska vladavina ne samo sto ne ostavlja pro-stor za razvoj i stvaralastvo nezavisnih licnosti, vec pogo-duje nastanku atmosfere u kojoj klijaju karakterne oso-bine mediokriteta i slabica.

Pustosenju ljudskog duha efikasno pridonose tipicno birokratska literatura" i njen postvareni jezik koji se masovno sire preko ,,ekspertiza", referata" i informa-cija" i onog birokratiji svojstvenog stila koji je K. Rakov-ski tacno nazvao statistickim sarlatanstvom". Tim ,,du-hovnim" proizvodima birokratija je neprekidno zasuta i njima stalno zasipa celo drustvo. Iz takve vestine, bez koje se ne da zamisliti rad moderne birokratsko-tehno-kratske masinerije, stvorena je birokratska nauka", ta svojevrsna alhemija birokratske i cezaristicke moci.

Klasicno" birokratsko znanje, koje je Marx, u sup-rotnosti sa istinskom naukom, nazvao birokratskim po-krstavanjem znanja" ili transsupstancijacijom profanog znanja"^'", impregnirano je, s jedne strane, konzervativnim i statickim legalitetom koji licnu moc zamenjuje spiritu-alizovanim pravnim poretkom, ali, s druge strane, svojom prividno vrednosno-neutralnom apoliticnoscu, stvara pro-stor za pravo jacega" i za vladavinu slucaja u politic-kom zivotu.2^'

Sledeci svoju metodolosku orijentaciju, prema kojoj su uspeh i ucinak kriterijum racionalnosti, birokratizo-vana politicka nauka vidi u drzavi samo instituciju, snab-devenu orudima moci i stabilnosti, dakle, jedan cinicki shvacen realitet, monopol legitimnog fizickog nasilja".

20) Up,: Karl Marx Friedrich Engels, Werke, Bd. I, str, 25.3, 21) Max Weber je, kako je poznato, osecaju sluzbene duznosti

racionalne" birokratije protivstavljao osecaj licne odgovornosti velikog preduzimaca ili politickog vode. Spas individualne slobode u birokratskoj vladavini Weber je trazio u iracionalnoj harizmat-skoj licnosti, kao sto je Hegel na celo svoje umne drzave postavio monarha u njegovom naturalistickom vidu. Sloboda je na taj na-cin dovedena u zavisnost od dobre volje" ili cak samovolje.

102

U ime principa objektivnosti", ta nauka zanemaruje normativni, odnosno preskriptivni problem opravdanja drzave ili, u krajnjoj liniji, prihvata silu kao jedinu paz-nje vrednu normu i realnost, ismejavajuci ideju pravde kao golu iluziju proslih vremena.

Ali politicka nauka nuzno unistava svoj humani pa-tos i ela'n kada se odrice kritike postojeceg i ogranicava na njegovu puku deskripciju. Sa identitetom racionalnog i postojeceg, politicka nauka priznaje da je stvarni covek nesposoban da ovlada drustvenim snagama i da ih mora predati u ruke otudene drzavne moci. Ovde se suocavamo sa problemom socijalistickog humanizma i sa njegovom svesnom borbom protiv drustvenih i politickih oblika otudenja.

5.

Ranije smo, istina sasvim uzgred, ukazali na princi-pijelan znacaj filozofije o ljudskim stvarima" za huma-nisticki sadrzaj i smisao prakticnog zivota. Sada cemo pokusati da se poblize zabavimo ovim pitanjem.

Klasicna politicka filozofija i kako je to nedavno lepo pokazao Ernesto Grassi^^' talijanski humanizam smatrali su da je u prakticnom zivotu uopste, a u politici i pravu posebno, neprimereno rigorozno, apodikticko za-kljucivanje ako ne zelimo da se izlozimo opasnosti da nase odluke, lisene vrednovanja i elasticnog procenjivanja, do-biju tiranski karakter. Prakticni zivot sav je satkan od problema, smislenih a ne apsurdnih sumnji, dilema i kon-troverzi, a oni ne mogu, bez spomenutog rizika, biti pre-seceni na naucno apodikticki nacin. U svetu gde je sve diskutabilno, misao ne sme biti okovana krutim sponama i regulama. Problemi se resavaju samo kroz borbu mne-nja, putem debate. Ovde verovatnoca zauzima mesto isti-nitosti: jedan dijalekticki sud je utoliko bolje zasnovan ukoliko se u njegov prilog navodi vise dokaza, tj. argu-menata.

22) Up.: Ernesto Grassi, Da li je marksizam humanizam" (u casopisu Filozolija, Beograd, 1970, br. 2/3, str, 77, i dalje), a naro-tSito njegovu raspravu Marx i italijanski humanizam" (u casopisu Praxis, Zagreb, 1970, br. 4, str. 559, i dalje).

103 ; .

Prakticno misljenje je, pre svega, dijalosko misljenje. Ono jedino dopusta potpuni razvitak bogatstva ideja i daje krila nasoj masti. Ono nam pomaze da se snademo u raznim prilikama i neprilikama. Cilj prakticnog mis-ljenja je ispravna delatnost.

Topika, odnosno dijalektika i retorika, kao oblici prakticne filozofije, pre su stil misljenja nego metoda.^^'' Taj stil neguje istancani smisao za pojedinacno, kon-kretno i promenljivo. Njegova gipkost ispoljava se u neprestanom i neumornom traganju za novim formama ljudskog izrazavanja i ostvarivanja, u iznalazenju novih uglova posmatranja ljudske zajednice, u sirenju hori-zonta novih mogucnosti i napretka.

Za dijalekticko misljenje problemi ljudskog zivota, nacini i oi3lici njegovog oblikovanja nisu jednom za sva-gda reseni. Ono stoga izbegava krute definicije i jedno-znacnost i sklono je neprekidnom problematizovanju i imaginativnoj interpretaciji. Upravo zato protivnik je svakom lenom misljenju kao i svakoj neplodnoj sistema-tizaciji, kojima je sve jasno i koji se zadovoljavaju goto-vim apstrakcijama.

Problemsko misljenje topike temelji se na stalnom naporu za preispitivanjem prakticnog zivota i stoga ostaje otvoreno prema svetu. Ono nije dogma, vec rukovodstvo za misao i akciju. Otuda potice i razlika izmedu ,,izume-vanja" i znanja", izmedu pametnih" i ucenih" ljudi, izmedu onoga sto se naziva bonum" i onoga sto se na-ziva verum", izmedu ars inveniendi" i ,,ars iudicandi".

Socijalizam, kao visi zivotni oblik, istorijski je mo-guc samo u savezu sa onim bonum", kao medijumom samoostvarenja coveka.

Ortodoksni marksisti ovde mogu pozivajuci se na Engelsa prigovoriti da je socijalizam istorijski moguc samo kao naucni socijalizam. Na takav prigovor mogli bismo odgovoriti sledece: Ako se pojam nauke" shvata iskljucivo u uskom smislu racionalisticke spoznaje i u duhu kartezijanske tradicije, uvereni smo da ,,naucni so-cijalizam" nema druge buducnosti osim birokratske i despotsko-cezaristicke. Ali smo isto tako ubedeni da

4*A , .j ,,,,^,,:,.,

23) Up.: Theodor Viehweg, navedeno delo, str. 5.3. . .

104

Marx nikada nije na taj nacin shvatio svoju dijalekticku metodu. Naprotiv, njegova intransigent'na usmerenost na kritiku svih prakticnih i teorijskih oblika egzistira-juce stvarnosti (kritika prava, politike, religije, filozofije) kao osamostaljenja" i apstrakcije", kao istorijskih for-mi otudenja i dehumanizacije, jasno nam govori o uda-Ijenosti ove metode od jedne racionalisticko-scijentificke tacke gledista. Po Marxu, socijalizam nije jedna shema ili model" koji teoreticar priprema svetu i nudi mu ga kao gotov nacrt za buducu odluku. Odnos teorije i prakse nije shvacen kao operacionalizacija naucnih otkrica. Ka-da bi to bio slucaj, onda Marx ne bi imao pravo da kriti-kuje druge socijaliste kao popravljace sveta". I ne samo to: on bi morao ostaviti niz nacrta koji bi opisivali oblik i organizaciju buduceg drustva. Posto to, kako znamo, 'nije bio slucaj, onda mora biti jasno da kriterijum socijalis-tickog humanizma valja traziti u ciljevima i principima koji nastaju tek u procesu razvoja onih dinamickih poten-cija ili narodnih potreba" koje teze promeni postojeceg u jedno bolje drustvo.

Dakle, novi principi socijalistickog humanizma ne razvijaju se iz bilo kojih oblika onostranosti, vec iz samih principa ovoga sveta. Marx u pismu Rugeu podvlaci da kriticar iz vlastitih oblika egzistirajuce realnosti razyija istinsku realnost kao njeno trebanje i njen krajnji cilj".^'" Invenciji i kritickom daru socijalistickog teoreticara tada ostaje veliki zadatak da iz potreba i teznji samog revolu-cionarnog pokreta formulise njegovo trebanje" i njegov krajnji cilj". Tek na osnovu tog uvida mogao je Marx pregnantno formulisati konkretni cilj socijalistickog hu-manizma: Srusiti sve odnose u kojima je covek unizeno, porobljeno, napusteno i prezreno bice."^^'

U revolucionarnom socijalistickom pokretu uvek se postavljalo pitanje o putevima i nacinima izbavljanja co-veka iz odnosa ponizenja, porobljenosti, napustenosti i prezira. Marx je nacelno upozoravao da je to moguce oslobodenjem radnika ili ukidanjem proletarijata, jer je u ropstvu radnika involvirano celokupno ljudsko ropstvo.

2*) Up.: Karl Marx Friedrich Engels, Werke, Bd. I, str. 345. 25) Ibid., str. 385.

105

Ali iz potrebe revolucionarnog radnickog pokreta za stva-ranjem organizacije koja bi se suprotstavljala organizo-vanoj sili posednickih klasa, dakle, jedne kolektivne moci i svesti, postupno se razvijalo uverenje na osnovu koga je to puko sredstvo revolucionarne borbe pretvoreno u sa-mocilj, u apstrakciju i misticnu silu izbavljenja. Sasvim je verovatno da su teski porazi radnickog pokreta u pro-lom i u ovom veku posredno pridoneli porastu autoritar-nih na stetu humanistickih tendencija, koje su dovele do paradoksalnog suprotstavljanja revolucije i humanizma.

Ovde nije mesto da zalazimo u pojedinosti tog pro-cesa. Dovoljno je da podsetimo da su potcenjivanje i pre-zir prema humanizmu posledica njegovog sistematskog raskrinkavanja kao ideologije nemoci, kao iluzorne filan-tropije koja se poistovecivala sa oportunizmom i slabo-scu. Fetisiziranje revolucionarne organizacije, a zatim diktature proletarijata znacilo je u pocetku ohrabrivanje moci protiv nemoci, a zatim je postupno vodilo spiri-tualizaciji nasilja kao revolucionarne vrline. Socijalizam je izgubio svoj humanisticki cilj kada je jednoznacno bio sveden u uski horizont politicke revolucije. Pri tom je palo u zaborav i samo Marxovo upozorenje da revolucio-narnu organizaciju niposto ne treba shvatiti kao efemerni oblik partijskog zivota, vec kao partiju u velikom isto-rijskom smislu", tj. kao organizam koji je sposoban da asimilira inicijativu svojih subjekata i omoguci njihovo svesno ucesce u istorijskom procesu. Ali ostajuci u kru-tim i uskim okvirima politickog razuma", radnicki po-kret je postupno gubio svojstva pokreta, a njegovu prak-ticnu energiju zamenila je birokratski strukturisana par-tija. Cim je revolucionarna organizacija izgubila svojstvo asocijacije, morala je nuzno biti pretvorena u instituciju moci, koja na osnovu hijerarhijske zavisnosti i podrede-nosti osigurava prevlast privilegovane manjine. j,

Istini za ljubav, valja upozoriti da je Baku'njin pred-video rasplet tog procesa kada je pisao:

Ali ova manjina, kazu marksisti, bice sastavljena od .,, . radnika. Da, svakako, od bivsih radnika, koji ce, cim posta-

nu upravljaci i narodni predstavnici, prestati biti radnici i

106

chin poCeti da gledaju na sav svet fiziCkih radnika sa drzavne visine; oni tada nece predstavljati narod, nego sebe i svoje

, pretenzije za upravljanje narodom."26)

Bez spontanosti i inicijative koja dolazi odozdo", demokratija u drzavnom socijalizmu postaje obicna cere-monija bez stvarnog sadrzaja. To je, izmedu ostalog, pos-ledica naivnog uverenja mnogih socijalistickih teoreticara da politicka drzava sama priprema svoje vlastito uki-danje.

Ali to je nemoguce u jednom poretku u kome su hu-manizam i revolucija odvojeni i izigrani jedno na racun drugog, gde je efikasna odluka na visoj ceni od ispravne odluke i, napokon, gde su res publica" i javno mnenje potcinjeni birokratskoj cenzuri, gde je napredak, kako kaze Marx, odozgo nareden".

6.

Birokratsko sekretiranje, kao sto je poznato, vidi u javnosti svog smrtnog neprijatelja. Njen drugi neprija-telj je duhovno bogatstvo. Ovde se pokazuje sukob biro-kratije i njenog racionalnog znanja" sa mastom. U borbi protiv duha i javnosti birokratija se sluzi cenzurom kao najpouzdanijim sredstvom gusenja drustvene kritike i sva-ke javno iskazane inicijative. Javno i bezobzirno traganje za istinom birokratija smatra najvecom opasnoscu jer ono potresa same temelje njene otudene moci. Otuda proizlazi njeno uporno nastojanjc da se ljudski duh, masta i fan-tazija okuju i sputaju u okvire priglupe skromnosti i nat-murene ozbiljnosti. Sukob sa duhom ne moze a da ne izazove sukob birokratije sa ljudima od duha. Pomalja-nje duha na svetlost dana izaziva cenzorsku reakciju. Nesputana snaga i neregulisanost estetickog stava koji hu-morom i satirom razara nedotupavnu natustenost drzav-nog razloga", izaziva najljucu reakciju i okomljavanje birokratske cenzure. Ona nagoni ljude od duha da se

26) Up.: Michel Bakounine, FocydapcToeHHOCTb u aHapxua, E. J. Brill, Leiden, 1967, str. 148.

107

izrazavaiu ezopovskim jezikom: skracenicama, siframa i simbolima, svojevrsnim oblicima duhovne gerile.

Birokratska cenzura osakacuje govornistvo, to obe-lezje gradanske slobode, siromasi recnik i stil i stvara onaj poznati uskopljeni zargon i jezicki korov koji svojom do iznemoglosti ponavljanom stereotipijom ima jedinu fun-kciju masovno zaglupljivanje gradana. *

Cenzurisana stampa i neretko autocenzura lako se mogu prepoznati po supljoj frazi, apologetici i odsustvu iskrenosti i ubedljivosti. Ona sistematski ubeduje svoju publiku" da je obmana najbolje sredstvo za udoban ^i-vot, zivot bez trzavica, zivot bez problema". Stil cenzu-risanja i kontrolisane stampe, radija i televizije odlikuje se suvim rezonerstvom ili Ijigavom sentimentalnoscu. On bije u oci svojom sirovoscu i nezgrapnoscu u serviranju cinjenica" svakodnevnog zivota. On pomaze u stvaranju masovnog i nekritickog poverenja iracionalnim autorite-tima. On razara kriticku svest i ugrozava gradansku bud-nost, demobilise volju i uspavljuje misao.

Birokratsko javno" mnenje neprekidno apeluje na nisku strast, jeftino uzivanje i dembeliranje u komforu. Leprsava povrsnost i operetska sentimentalnost jesu kva-liteti koje birokratska mass media" najvise cene i naj-bolje placaju. Svoj antidemokratski karakter birokrat-ski duh pokazuje izlazeci u susret plebiscitarnoj, cezari-stickoj V asti, kojoj priprema teren za nekriticko odobra-vanje tiranskih odluka bez otpora i bez prigovora.^^'

Pseudorevolucionarna organizacija ne poznaje otpor i prigovor kao nacin unutrasnjeg duhovnog zivota. Ona, naprotiv, poziva duh i ljude od duha na disciplinsku od-govornost, jer ne priznaje invenciju kao stil misljenja. U drzavnom socijalizmu politicke organizacije deluju na birokratsko-centralisticki nacin. Zato je dijalog kao oblik opstenja izobicajen ili precutno stavljen van zakona. Us-led svoje krute strukturisanosti i antidemokraticnosti, te organizacije, cak i kada odrzavaju ritual kongresa i kon-

27) Verovatno najbolju i najdublju kritiku birokratske cenzure dao je Marx u svojim Die Verhandlungen des 6. rheinischen Landtags (up.: Karl Marx Friedrich Engels, Werke, Bd. I, str. 3. i dalje i str, 28, i dalje).

108

ferencija, poznate su po svojim dosadnim monolozima sracunatim na to da se ne prekoraci granica odozgo za-crtane linije" i da se pridonese" njenoj razradi". Biro-kratska, voluntaristicka intransigencija ne poznaje prin-cip tolerancije, diskusije i debate.

Pa ipak, istorija revolucionarnog radnickog pokreta poznaje i sasvim drukcije prakticno iskustvo. Naravno, to iskustvo postoji svugde gde postoji stvarni pokret, a ne njegov imaginarni, himericki oblik. To je iskustvo Pa-riske komune, iskustvo sovjetske vlasti prvih godina Okto-barske revolucije i iskustvo radnickih saveta svugde gde se pojavilo kao demokratska alternativa birokratskom postvarenju. Ne nose komuna, sovjet i radnicki savet uzaludno ta imena: zajednistvo i savetovanje su bitne oznake po kojima se lako prepoznaje njihova demokrat-ska sustina. Oni su slobodne asocijacije, a ne institucije moci. Kao oblici demokratske samouprave gradana i pro-izvodaca-stvaralaca, komuna, sovjet i radnicki savet su nedrzava i antidrzava, prakticna i iskustvena negacija po-stvarene birokratske uprave, organizacija slobodnog ud-ruzivanja u kojoj je moguce ostvariti ne samo slobodu u javnom zivotu nego i oslobodenje u svetu rada, ne samo demokratiju u republici nego i demokratiju u tvornici.

Stoga socijalisticka samouprava nije puka forma administracije koja bi svojom efikasnoscu konkurisala racionalnoj" birokratskoj upravi. Socijalisticka samo-uprava ima smisla samo kao drustveni oblik u kome bi bio stvoren Slobodan prostor za postanak coveka i nje-gove istorije, tj. drustveni oblik samoodredenja i samo-ostvarenja coveka. To je onaj drustveni oblik u kome se drustvo ukida kao apstrakcija koja stoji nasuprot indi-viduumu i u kome pojedinac nema druge, drustvene ili politicke, prepreke za svoj licni razvitak osim granica koje mu namece njegova vlastita priroda.

Ranije smo ukazali na to da opasnost od degenera-cije revolucije raste iz iscrpljenosti i zamorenosti revolu-cionarnih snaga u ratovima ili klasnim borbama. Protiv te opasnosti nema drugog leka osim permanentne revolu-cije. Ali permanentnu revoluciju ne treba, kao sto se cesto cini, shvatiti u pukom politickom znacenju permanentnog prolivanja krvi. Pre je rec o jednom duhovnom stanju i

109

kritickoj svesti koja pociva u gradanskoj budnosti. Cini mi se da je Ernesto Grassi izrekao pravu rec kada je fan-taziju nazvao ,,korenom" permanentne revolucije. Fanta-zija je nuzna korekcija racionalne" institucionalizacije i njene imanentne teznje za stvaranjem onih, kako Grassi kaze, ,,kristaliziranih", a mi bismo dodali i postvarenih formi drustvenog zivota koje predstavljaju covekovo otu-de'nje. Ako bez revolucije nema istinskog ljudskog napret-ka, onda nema ni revo ucije bez fantazije, bez one Kan-tove Einbildungskraft", koja nijednoj drustvenoj formi ne dopusta da se okameni i da tako okamenjena postane kocnica ljudskog napretka. Tako je permanentna revolu-cija duhovna pretpostavka socijalistickog humanizma, a neposredna demokratija njegov neizbezni politicki oblik.

110 t

, l i I ' , . . t r , , , , -^ , > ' . . . ,-

i . i : . , V : . .1 ; > . : : 't >

JEZIK I INTERSUBJEKTIVNOST i J i ' ALBRECHT WELLMER

Universitat Konstanz

'i u ovom tekstu zeleo bih da iznesem neka razmislja-nja povodom Kripkeovog tumacenja tzv. argumenta o privatnom jeziku. Naime, zeleo bih da zastupam eksten-zivno tumacenje argumenta o privatnom jeziku, otpri-like u Kripkeovom smislu. Narocito bih zeleo da pokazem da ideja o usamljenom govomiku, onako kako su je ne-davno ponovo zastupali neki tumaci Vitgenstajna (npr., Mekgin, Bejker i Haker), pociva na neodrzivim pretpo-stavkama. Pod usamljenim govornikom ne podrazume-vam ovde govomika koji igrom slucaja zivi sam (kao, recimo, Robinzon Kruso), vec govornika koji je svoju jezicku sposobnost stekao i ispoljava je nezavisno od konteksta intersubjektivnog jezickog oblika zivota. U dru-gom koraku, zeleo bih da uspostavim povezanost izmedu ideje o usamljenom govomiku i tradicionalnih filozofskih pojmova subjekta, koji, verujem, sa tom idejom komu-niciraju na osoben nacin. Najzad, u trecem i poslednjem koraku, zeleo bih da razjasnim u cemu se moja razmis-Ijanja razlikuju od Dejvidsonovih razmisljanja, sa koji-ma se ponegde dodiruju. Moja sopstvena razmisljanja spadaju u kontekst pokusaja da neke osnovne teze Ape-love i Habermasove transcendentalne, odnosno univer-zalne pragmatike rekonstruisem do one tacke do koje ih smatram uverljivim. To su, medutim, samo prvi ko-raci na putu za koji, uostalom, ne verujem da ce dovesti do univerzalne pragmaticke teorije jezidkih cinova.

i

111