Kvalitet konačnog rešenja a ne upotreba najskupljih materijala

časopis “grenef.” • jul 2018 • broj 02 • www.grenef.com32

Moj put kao predstavnika redakcije časopisa Grenef do

ARHITEKTE JEDNOG GRADA nije bio dug. U srcu Beograda pose-

tila sam Dejana Babovića, kao reprezenta svog grada i vrsnog

umetnika koji živi svoj životni poziv u svakom aspektu života.

Biografije su uvek opšta mesta, mnogo podataka, a malo pravih

informacija koje govore o duhu čoveka. Zbog toga sam ovom

razgovoru sa Dejanom pristupila na malo drugaciji način, kroz

direktnu komunikaciju, kako bih dosegla do dubljih suštinskih

vrednosti koje ga opisuju jer bi bila šteta ne obuhvatiti u njemu

sve ono što on jeste. A on jeste arhitekta i umetnik, divna duša

koja oseća prostor i ljude koji u tom prostoru obitavaju.

Čim sam ušla u njegov dom, koji je ujedno i njegov radni prostor,

pokazao mi je svoju biblioteku u čijem centru je umetnička slika

slikara Aparina. Ona je poklon prijatelja ginekologa kao zalog za

prijateljstvo i saradnju ova dva čoveka. Dejan mi je pričao kako je

prethodno uredio enterijer stana svog prijatelja, bez želje da

naplati svoju uslugu, jer je pomenuti ginekolog doneo na svet

njegovo drugo dete, sa tolikom pažnjom da su on i njegova supru-

ga lako odlučili da prošire svoju porodicu za još jednog člana.

Čovek koji ovako doživljava ljude zaslužuje da bude angažovan

od strane svih onih koji pretenduju da im kuća bude dom i reprez-

ent njihove individualnosti i onoga što svaki njegov član u biti i

jeste, jedinka koja ne liči ni na jednu drugu.

ARHITEKTE JEDNOG GRADAZa časopis “GRENEF-Građevinarstvo&Energetska Efikasnost” govori Dejan BabovićINTERVJU:

POŠTO STE VI JEDAN OD PREDSTAVNIKA BEOGRADSKE

ARHITEKTURE, A NAŠE IDEJA KROZ OVU RUBRIKU JE DA

VI, IZ SVOG UGLA ARHITEKTE PREDSTAVITE SVOJ GRAD,

RECITE NAM ŠTA JE ONO ŠTO JE KARAKTERISTIČNO U

AKTUELNOJ ARHITEKTURI BEOGRADA?

Ja veoma volim Beograd i smatram ga svojim gradom, iako

sam u njega došao sa devetnaest godina, po završetku

srednje škole. Kada je arhitektura Beograda u pitanju, on je

grad pun kontroverzi. Ima mnogo primera i za dobru,

pismenu , kvalitetnu i inteligentnu arhitekturu, ali isto tako ,

na žalost još mnogo više, za lošu , nekvalitetnu i nepismenu

arhitekturu . To je pogubno na duge staze , jer sve što se

izgradi , bez obzira dobro ili loše ima izraženu dimenziju

trajanja i time , ono loše i ružno TRAJNO oštećuje urbani

milje grada. Bitna karakteristika toga što se dešava posled-

njih par decenija permanentno u urbanom procesu razvoja

Beograda je nešto što ja zovem “Kaluđerizacijom” Beogra-

da. To je na delu već duže vreme i prati proces tranzicije i

nažalost ostavlja dubok trag i u vremenu koje sledi. Na

veliku žalost svih pripadnika arhitektonske struke, neki

veliki projekti su nastali na bazi urbanizma koji nije korekt-

no, stručno i profesionalno određen, nego je “odozgo”

diktiran i inkorporiran u detaljne planove . Struka je tu u

drugom planu, ona više služi da realizuje neke političarske

ideje. Opet, sa druge strane , postoji veliki broj nekih drugih,

manjih projekata, gde se postigao jedan zavidan nivo

kvaliteta kako estetskog tako i funkcionalnog, kao i u smislu

materijalizacije. U poslednje vreme često je pominjan Blok A

i West 65 kao i ostali delovi grada koji su pripitomili Novi

Beograd ,dali mu neku drugu dimenziju i pokazali neko

drugo, humano lice. Novi Beograd je ,recimo, u blokovima uz

Savu , postao slika urbanog miljea grada u kakvom je lepo

živeti. Sada je dobio i nove sadržaje, objekti su izgrađeni na

međusobnoj pristojnoj udaljenosti, okruženi su zelenilom ,

pešačkim i biciklističkim stazama , dečijim igralištima , čuju

se ptičice, deca trčkaraju bez prevelike brige i straha roditel-

ja. Za razliku, recimo, od Vračara, koji je u poslednjih par

decenija urbanistički razoren i novom gradnjom je postignut

sasvim suprotan efekat od onog novobeogradskog. Podig-

nuta je spratnost objekata pa je ,na istoj (postojećoj) širini

ulica ukinuta mogućnost osunčanosti južnih fasada i dobio

Dakle, pokušaću da vam predstavim arhitekturu Beograda

kroz doživljaj Dejana Babovića, učesnika svih salona

arhitekture od 1992. do danas, člana Arhitektonske sekcije

ULUPUDS-a i dobitnika mnogobrojnih stručnih nagrada i

priznanja. Ne možemo razdvojiti njegova dva poziva,

slikarstvo i arhitekturu koliko god se trudili. On slika kada

odmara od projektovanja. On ne spava mnogo jer mu to

krade od kreativnog procesa. On smešta svoje slike u enteri-

jere koje radi i tako daje još duše prostoru iza čijeg nastanka

stoji. Prenosim vam samo deo priče sa ovim umetnikom jer

ono što sam saznala, slike koje sam videla, objekte koji su u

začetku, biofilna gradnja…sve to ostavlja prostora da kraj

ovog intervjua u suštini nije kraj, već samo nastavak…koji

sledi…

DEJANE, S OBZIROM DA STE UMETNIK, INTERESUJE ME

DA LI PRAVITE KOMPROMISE U NEKOM PROJEKTU NA

UŠTRB KREATIVNOSTI?

Nema kompromisa, iako je u građevinarstvu sve limitirano.

Ako ne postoje materijalna sredstva onda nema ni

mogućnosti da se nešto realizuje. Ali to u kreativnom delu ne

sme da bude ograničenje. Da bi nešto lepo izgledalo nije

neophodno da se kupuje najskuplja keramika ili da se kupi

najskuplji komad nameštaja. Ja pričam ljudima da, između

ostalog, uloga arhitekte u stvari jeste da od onog što je na

tržištu standardno i cenovno prosečno napravi najbolji

mogući rezultat. Kvalitet konačnog

rešenja razlikuje dobre i manje

dobre arhitekte , a ne upotreba

najskupljih materijala. To i jeste

razlika između arhitekata i

“arhitekata”. Tako da je moj odgovor

na vaše pitanje da kod mene lično

nema kompromisa sa strukom, čak i

po cenu da izađem iz projekta. Često

se javljaju problemi u fazi realizacije

projekta - izvođenju rado- va, zato je

neophodno da arhitekta bude

prisutan tokom celog procesa od

prve ideje do useljenja u objekat . Ja

volim da budem tu, veoma često čak i

samoinicijativno i ispratim projekat

do kraja njegove realizacije.

plac, divne travnjake, mnogobrojne i raznovrsne sadnice, ali

ono što je okružuje ne služi na čast ni urbanizmu ni arhitek-

turi .

Što se enterijera tiče, rado bih Vas odveo u Direktorat

civilnog vazduhoplovstva, to je enterijer dela objekta koji

sam realizovao u januaru ove godine i koji sam izložio na

ovogodišnjem Salonu Arhitekture, projekat koji pokazuje

visok nivo kvaliteta izvedenih zanatskih radova koji zadovol-

javaju moje kriterijume.

KADA RADITE NEKI PRIVATNI STAMBENI ENTERIJER ILI

NEKU KUĆU, DA LI PRVO UPOZNATE TE LJUDE ZA KOJE

RADITE I POKUŠAVATE DA IH DOŽIVITE KAO SPECIFIČNU

PORODICU ILI IDETE “NA SIGURNO”, ODNOSNO RADITE

ONAKO KAKO SE VAMA SVIĐA?

Uglavnom radim za nepoznate naručioce i u suštini mi je

veoma bitno da upoznam neke osnovne i bitne karakteris-

tike njihovog načina života .Pokušavam, u prvoj fazi , da

razumem kakva je ta porodica, kakvi su njihovi afiniteti ,

navike , potrebe jer projektujem kuću za njih. Oni su prvi

koji moraju da budu zadovoljni,a tek potom ja. U prvoj fazi

dogovora, kod formiranja tzv.”projektnog zadatka” od njih

tražim gomilu važnih informacija vezanih za funkcionalnu

organizaciju prostora , sve ono što im je bitno ulazi u jedan

kazan i sve postaje deo kase koja se kuva sa specificnom

aromom samo za tu porodicu .

Iako postoje opsti principi i pravila u organizovanju i obliko-

vanju prostora za stanovanje , svaki korisnik nosi svoje

osobenosti i svaki prostor to mora da ima u sebi. Kada sve to

obuhvatim i obradim ja tek onda izlazim sa idejnim rešenji-

ma . Ona se uglavnom rade u više varijanti koje se potom

prezentiraju budućim korisnicima, a korisnici imaju

mogućnosti odabira između ponuđenih rešenja. Bitno je da

rešenja nemaju elemente kiča, ne sme da ima neusklađeno-

sti između upotrebljenih materijala. Moram da priznam da

nemam u svom dugugodišnjem radu iskustva sa tim da na

kraju klijenti nisu zadovoljni ponuđenim rešenjima. Moji

enterijeri su karakteristični po savremenim i novim materi-

jalima , kreativnoj upotrebi svetla i besprekornoj funkcional-

noj organizaciji. Uglavnom koristim ono što je poslednja reč

tehnike. Ne razumem moje kolege arhitekte koji se u svom

radu opredeljuju za trend koji se u poslednje vreme javlja

sve više, pogotovo na Vračaru, a koji oslikavajući tako neku

eklektičku arhitekturu sa kraja XIX veka sa stilizovanim

gipsanim aplikacijama, kovanim gvožđem daju pogrešnu

informaciju o vremenu projektovanja objekta. Kao da su

kuće projektovane pre stotinjak godina , a ne u drugoj

deceniji XXI veka..

MOJE SLEDEĆE PITANJE JE U VEZI SA MLADIH ARHITEK-

TAMA, ODNOSNO ONIMA KOJI SU TEK NA POČETKU NEKE

SVOJE KARIJERE. NAIME, IMALA SAM SKORO PRILIKU DA

PRIČAM SA LJUDIMA KOJI SU BILI NAGRAĐENI ZA NEKE

PROJEKTE KOJE SU RADILI, PA UPRKOS TOME VEĆINA

NJIH ŽELI DA ODE ODAVDE I DA RADI U INOSTRANSTVU.

KAKO VI TO DOŽIVLJAVATE?

U mom ateljeu radi mlada osoba, izuzetno talentovana, sa

diplomom arhitekte sa Milanske Politehnike.Impresivno

znanje italijanskog jezika, izuzetan kreativni potencijal ,

ogromna energija i radni elan su nešto što je karakteriše i

daje mi za pravo da mislim da je to saradnja koja ima sjajnu

perspektivu.. Ona se odlučno vraća u Beograd i radi sa

mnom sa velikim entuzijazmom. Verujem da to proizilazi iz

mogućnosti ostvarenja kreativnog potencijala koji je njoj bio

izuzetno važan. U zajedničkom radu na interesantnim i

inspirativnim projektima u mom ateljeu njene želje i planovi

bivaju ostvareni i sama ideja o takvom načinu bavljenja

arhitekturom je za nju potpuno ispunjenje sna. Ona ide sa

mnom na gradilišta gde svakodnevno sreće nove situacije i

teme . Uči i stvara…. Moram da priznam da je taj način blizak

i mom poimanju rada u struci. Kao mlađi sam imao prilike

da radim u Moskvi na velikom projektu. Nisam imao ideju da

ostanem ni trenutka više nego što je to bilo predviđeno

ugovorom, iako je to bio veoma težak period, neposredno

posle bombardovanja. Mislim da bi mladi arhitekti trebalo

da ostanu, iako sam svestan da je prostor na kome se to

dešava dosta komplikovan. Mladi ljudi, čak i ako odu da

nešto novo nauče, sa tim novim idejama iz sveta bi trebalo

da se vrate kako bi kvalitetnije i inovativnije pomogli u razvo-

ju našeg Beograda na pravi način.

NA KRAJU MORAM DA POMENEM I TO DA STE VI I SLIKAR I

TO, KOLIKO SAM IMALA PRILIKE DA VIDIM, SJAJAN

SLIKAR. KOLIKO STE BILI U MOGUĆNOSTI DA BIRATE

IZMEĐU ARHITEKTURE I SLIKARSTVA I DA LI JE

SLIKARTSVO KAO VAŠA VELIKA LJUBAV BILO

ZAPOSTAVLJENO ZBOG ARHITEKTURE?

Ja slikam i crtam kad god ne projektujem i uvek sam u neka-

kvom kreativnom procesu. U period tokom završetka studija

i u godinama neposredno po diplomiranju imao sam niz

izložbi. To je kraj osamdesetih i početak devedesetih godina.

Zatim se dešava period od skoro dvadeset godina bez ijedne

izložbe mojih slika. Od 2011 godine i moje samostalne

izlozbe slika i crteža “Svi smo iz iste igre” u galeriji SKC-a na

Novom beogradu opet sam ušao u period skoro redovnih

izložbi .Bilo ih je PET u poslednjih šest godina. Učestvujem i

na kolektivnim izložbama kako Slikarsko-grafičke sekcije

ULUPUDS-a tako i šire. Postigao sam to da ne odustajem ni

od jedne svoje ljubavi i da se paralelno bavim i jednim i

drugim.. U ovom trenutku, čak, imam materijala za dve

samostalne izložbe.

se efekat mračnih klanaca i tunela bez sunca .Zelenilo je

potpuno iskorenjeno u ovim ulicama. Nekada je ,recimo,Šu-

matovačka ulica bila jedna lepa, pitoma ulica, ali to je sada

prostor bez sunca i zelenila , preuska za visinu objekata koji

se prave i sa naročito izrazenim problemom parkiranja kako

stanara , tako i posetilaca ovog dela grada .

ŠTO SE TIČE OBJEKATA, OSIM VAŠE KUĆE KOJA JE ZAISTA

IMPRESIVNA I IZNUTRA I SPOLJA I NEKAKO JE DEO VAS I

ONOGA ŠTO VI RADITE, GDE BISTE ME JOŠ ODVELI DA MI

POKAŽETE NEKI OBJEKAT I KAŽETE OVDE JE MATERIJA-

LIZOVAN MOJ ARHITEKTONSKI KREDO?

Moram da priznam kada su objekti u pitanju imam nekoliko

takvih mesta koja čak i nisu sva u Beogradu. Što se Beogra-

da tiče, to je sigurno kuća u Neznanog junaka koja je odlična

ilustracija mog poimanja arhitekture u punom smislu te reci

. Takođe mislim da je funkcionalna azbuka arhitekture kuće,

kuća mog prijatelja na Medakoviću koja je zaista sadržajna,

ali nažalost lokacija i urbanizam devedesetih su učinili da je

taj objekat “dragulj u blatu”. Ona ima sjajan sadržaj, veliki

www.grenef.com • broj 02 • jul 2018 • časopis “grenef.” 33

Moj put kao predstavnika redakcije časopisa Grenef do

ARHITEKTE JEDNOG GRADA nije bio dug. U srcu Beograda pose-

tila sam Dejana Babovića, kao reprezenta svog grada i vrsnog

umetnika koji živi svoj životni poziv u svakom aspektu života.

Biografije su uvek opšta mesta, mnogo podataka, a malo pravih

informacija koje govore o duhu čoveka. Zbog toga sam ovom

razgovoru sa Dejanom pristupila na malo drugaciji način, kroz

direktnu komunikaciju, kako bih dosegla do dubljih suštinskih

vrednosti koje ga opisuju jer bi bila šteta ne obuhvatiti u njemu

sve ono što on jeste. A on jeste arhitekta i umetnik, divna duša

koja oseća prostor i ljude koji u tom prostoru obitavaju.

Čim sam ušla u njegov dom, koji je ujedno i njegov radni prostor,

pokazao mi je svoju biblioteku u čijem centru je umetnička slika

slikara Aparina. Ona je poklon prijatelja ginekologa kao zalog za

prijateljstvo i saradnju ova dva čoveka. Dejan mi je pričao kako je

prethodno uredio enterijer stana svog prijatelja, bez želje da

naplati svoju uslugu, jer je pomenuti ginekolog doneo na svet

njegovo drugo dete, sa tolikom pažnjom da su on i njegova supru-

ga lako odlučili da prošire svoju porodicu za još jednog člana.

Čovek koji ovako doživljava ljude zaslužuje da bude angažovan

od strane svih onih koji pretenduju da im kuća bude dom i reprez-

ent njihove individualnosti i onoga što svaki njegov član u biti i

jeste, jedinka koja ne liči ni na jednu drugu.

POŠTO STE VI JEDAN OD PREDSTAVNIKA BEOGRADSKE

ARHITEKTURE, A NAŠE IDEJA KROZ OVU RUBRIKU JE DA

VI, IZ SVOG UGLA ARHITEKTE PREDSTAVITE SVOJ GRAD,

RECITE NAM ŠTA JE ONO ŠTO JE KARAKTERISTIČNO U

AKTUELNOJ ARHITEKTURI BEOGRADA?

Ja veoma volim Beograd i smatram ga svojim gradom, iako

sam u njega došao sa devetnaest godina, po završetku

srednje škole. Kada je arhitektura Beograda u pitanju, on je

grad pun kontroverzi. Ima mnogo primera i za dobru,

pismenu , kvalitetnu i inteligentnu arhitekturu, ali isto tako ,

na žalost još mnogo više, za lošu , nekvalitetnu i nepismenu

arhitekturu . To je pogubno na duge staze , jer sve što se

izgradi , bez obzira dobro ili loše ima izraženu dimenziju

trajanja i time , ono loše i ružno TRAJNO oštećuje urbani

milje grada. Bitna karakteristika toga što se dešava posled-

njih par decenija permanentno u urbanom procesu razvoja

Beograda je nešto što ja zovem “Kaluđerizacijom” Beogra-

da. To je na delu već duže vreme i prati proces tranzicije i

nažalost ostavlja dubok trag i u vremenu koje sledi. Na

veliku žalost svih pripadnika arhitektonske struke, neki

veliki projekti su nastali na bazi urbanizma koji nije korekt-

no, stručno i profesionalno određen, nego je “odozgo”

diktiran i inkorporiran u detaljne planove . Struka je tu u

drugom planu, ona više služi da realizuje neke političarske

ideje. Opet, sa druge strane , postoji veliki broj nekih drugih,

manjih projekata, gde se postigao jedan zavidan nivo

kvaliteta kako estetskog tako i funkcionalnog, kao i u smislu

materijalizacije. U poslednje vreme često je pominjan Blok A

i West 65 kao i ostali delovi grada koji su pripitomili Novi

Beograd ,dali mu neku drugu dimenziju i pokazali neko

drugo, humano lice. Novi Beograd je ,recimo, u blokovima uz

Savu , postao slika urbanog miljea grada u kakvom je lepo

živeti. Sada je dobio i nove sadržaje, objekti su izgrađeni na

međusobnoj pristojnoj udaljenosti, okruženi su zelenilom ,

pešačkim i biciklističkim stazama , dečijim igralištima , čuju

se ptičice, deca trčkaraju bez prevelike brige i straha roditel-

ja. Za razliku, recimo, od Vračara, koji je u poslednjih par

decenija urbanistički razoren i novom gradnjom je postignut

sasvim suprotan efekat od onog novobeogradskog. Podig-

nuta je spratnost objekata pa je ,na istoj (postojećoj) širini

ulica ukinuta mogućnost osunčanosti južnih fasada i dobio

Dakle, pokušaću da vam predstavim arhitekturu Beograda

kroz doživljaj Dejana Babovića, učesnika svih salona

arhitekture od 1992. do danas, člana Arhitektonske sekcije

ULUPUDS-a i dobitnika mnogobrojnih stručnih nagrada i

priznanja. Ne možemo razdvojiti njegova dva poziva,

slikarstvo i arhitekturu koliko god se trudili. On slika kada

odmara od projektovanja. On ne spava mnogo jer mu to

krade od kreativnog procesa. On smešta svoje slike u enteri-

jere koje radi i tako daje još duše prostoru iza čijeg nastanka

stoji. Prenosim vam samo deo priče sa ovim umetnikom jer

ono što sam saznala, slike koje sam videla, objekte koji su u

začetku, biofilna gradnja…sve to ostavlja prostora da kraj

ovog intervjua u suštini nije kraj, već samo nastavak…koji

sledi…

DEJANE, S OBZIROM DA STE UMETNIK, INTERESUJE ME

DA LI PRAVITE KOMPROMISE U NEKOM PROJEKTU NA

UŠTRB KREATIVNOSTI?

Nema kompromisa, iako je u građevinarstvu sve limitirano.

Ako ne postoje materijalna sredstva onda nema ni

mogućnosti da se nešto realizuje. Ali to u kreativnom delu ne

sme da bude ograničenje. Da bi nešto lepo izgledalo nije

neophodno da se kupuje najskuplja keramika ili da se kupi

najskuplji komad nameštaja. Ja pričam ljudima da, između

ostalog, uloga arhitekte u stvari jeste da od onog što je na

tržištu standardno i cenovno prosečno napravi najbolji

mogući rezultat. Kvalitet konačnog

rešenja razlikuje dobre i manje

dobre arhitekte , a ne upotreba

najskupljih materijala. To i jeste

razlika između arhitekata i

“arhitekata”. Tako da je moj odgovor

na vaše pitanje da kod mene lično

nema kompromisa sa strukom, čak i

po cenu da izađem iz projekta. Često

se javljaju problemi u fazi realizacije

projekta - izvođenju rado- va, zato je

neophodno da arhitekta bude

prisutan tokom celog procesa od

prve ideje do useljenja u objekat . Ja

volim da budem tu, veoma često čak i

samoinicijativno i ispratim projekat

do kraja njegove realizacije.

plac, divne travnjake, mnogobrojne i raznovrsne sadnice, ali

ono što je okružuje ne služi na čast ni urbanizmu ni arhitek-

turi .

Što se enterijera tiče, rado bih Vas odveo u Direktorat

civilnog vazduhoplovstva, to je enterijer dela objekta koji

sam realizovao u januaru ove godine i koji sam izložio na

ovogodišnjem Salonu Arhitekture, projekat koji pokazuje

visok nivo kvaliteta izvedenih zanatskih radova koji zadovol-

javaju moje kriterijume.

KADA RADITE NEKI PRIVATNI STAMBENI ENTERIJER ILI

NEKU KUĆU, DA LI PRVO UPOZNATE TE LJUDE ZA KOJE

RADITE I POKUŠAVATE DA IH DOŽIVITE KAO SPECIFIČNU

PORODICU ILI IDETE “NA SIGURNO”, ODNOSNO RADITE

ONAKO KAKO SE VAMA SVIĐA?

Uglavnom radim za nepoznate naručioce i u suštini mi je

veoma bitno da upoznam neke osnovne i bitne karakteris-

tike njihovog načina života .Pokušavam, u prvoj fazi , da

razumem kakva je ta porodica, kakvi su njihovi afiniteti ,

navike , potrebe jer projektujem kuću za njih. Oni su prvi

koji moraju da budu zadovoljni,a tek potom ja. U prvoj fazi

dogovora, kod formiranja tzv.”projektnog zadatka” od njih

tražim gomilu važnih informacija vezanih za funkcionalnu

organizaciju prostora , sve ono što im je bitno ulazi u jedan

kazan i sve postaje deo kase koja se kuva sa specificnom

aromom samo za tu porodicu .

Iako postoje opsti principi i pravila u organizovanju i obliko-

vanju prostora za stanovanje , svaki korisnik nosi svoje

osobenosti i svaki prostor to mora da ima u sebi. Kada sve to

obuhvatim i obradim ja tek onda izlazim sa idejnim rešenji-

ma . Ona se uglavnom rade u više varijanti koje se potom

prezentiraju budućim korisnicima, a korisnici imaju

mogućnosti odabira između ponuđenih rešenja. Bitno je da

rešenja nemaju elemente kiča, ne sme da ima neusklađeno-

sti između upotrebljenih materijala. Moram da priznam da

nemam u svom dugugodišnjem radu iskustva sa tim da na

kraju klijenti nisu zadovoljni ponuđenim rešenjima. Moji

enterijeri su karakteristični po savremenim i novim materi-

jalima , kreativnoj upotrebi svetla i besprekornoj funkcional-

noj organizaciji. Uglavnom koristim ono što je poslednja reč

tehnike. Ne razumem moje kolege arhitekte koji se u svom

radu opredeljuju za trend koji se u poslednje vreme javlja

sve više, pogotovo na Vračaru, a koji oslikavajući tako neku

eklektičku arhitekturu sa kraja XIX veka sa stilizovanim

gipsanim aplikacijama, kovanim gvožđem daju pogrešnu

informaciju o vremenu projektovanja objekta. Kao da su

kuće projektovane pre stotinjak godina , a ne u drugoj

deceniji XXI veka..

MOJE SLEDEĆE PITANJE JE U VEZI SA MLADIH ARHITEK-

TAMA, ODNOSNO ONIMA KOJI SU TEK NA POČETKU NEKE

SVOJE KARIJERE. NAIME, IMALA SAM SKORO PRILIKU DA

PRIČAM SA LJUDIMA KOJI SU BILI NAGRAĐENI ZA NEKE

PROJEKTE KOJE SU RADILI, PA UPRKOS TOME VEĆINA

NJIH ŽELI DA ODE ODAVDE I DA RADI U INOSTRANSTVU.

KAKO VI TO DOŽIVLJAVATE?

U mom ateljeu radi mlada osoba, izuzetno talentovana, sa

diplomom arhitekte sa Milanske Politehnike.Impresivno

znanje italijanskog jezika, izuzetan kreativni potencijal ,

ogromna energija i radni elan su nešto što je karakteriše i

daje mi za pravo da mislim da je to saradnja koja ima sjajnu

perspektivu.. Ona se odlučno vraća u Beograd i radi sa

mnom sa velikim entuzijazmom. Verujem da to proizilazi iz

mogućnosti ostvarenja kreativnog potencijala koji je njoj bio

izuzetno važan. U zajedničkom radu na interesantnim i

inspirativnim projektima u mom ateljeu njene želje i planovi

bivaju ostvareni i sama ideja o takvom načinu bavljenja

arhitekturom je za nju potpuno ispunjenje sna. Ona ide sa

mnom na gradilišta gde svakodnevno sreće nove situacije i

teme . Uči i stvara…. Moram da priznam da je taj način blizak

i mom poimanju rada u struci. Kao mlađi sam imao prilike

da radim u Moskvi na velikom projektu. Nisam imao ideju da

ostanem ni trenutka više nego što je to bilo predviđeno

ugovorom, iako je to bio veoma težak period, neposredno

posle bombardovanja. Mislim da bi mladi arhitekti trebalo

da ostanu, iako sam svestan da je prostor na kome se to

dešava dosta komplikovan. Mladi ljudi, čak i ako odu da

nešto novo nauče, sa tim novim idejama iz sveta bi trebalo

da se vrate kako bi kvalitetnije i inovativnije pomogli u razvo-

ju našeg Beograda na pravi način.

NA KRAJU MORAM DA POMENEM I TO DA STE VI I SLIKAR I

TO, KOLIKO SAM IMALA PRILIKE DA VIDIM, SJAJAN

SLIKAR. KOLIKO STE BILI U MOGUĆNOSTI DA BIRATE

IZMEĐU ARHITEKTURE I SLIKARSTVA I DA LI JE

SLIKARTSVO KAO VAŠA VELIKA LJUBAV BILO

ZAPOSTAVLJENO ZBOG ARHITEKTURE?

Ja slikam i crtam kad god ne projektujem i uvek sam u neka-

kvom kreativnom procesu. U period tokom završetka studija

i u godinama neposredno po diplomiranju imao sam niz

izložbi. To je kraj osamdesetih i početak devedesetih godina.

Zatim se dešava period od skoro dvadeset godina bez ijedne

izložbe mojih slika. Od 2011 godine i moje samostalne

izlozbe slika i crteža “Svi smo iz iste igre” u galeriji SKC-a na

Novom beogradu opet sam ušao u period skoro redovnih

izložbi .Bilo ih je PET u poslednjih šest godina. Učestvujem i

na kolektivnim izložbama kako Slikarsko-grafičke sekcije

ULUPUDS-a tako i šire. Postigao sam to da ne odustajem ni

od jedne svoje ljubavi i da se paralelno bavim i jednim i

drugim.. U ovom trenutku, čak, imam materijala za dve

samostalne izložbe.

se efekat mračnih klanaca i tunela bez sunca .Zelenilo je

potpuno iskorenjeno u ovim ulicama. Nekada je ,recimo,Šu-

matovačka ulica bila jedna lepa, pitoma ulica, ali to je sada

prostor bez sunca i zelenila , preuska za visinu objekata koji

se prave i sa naročito izrazenim problemom parkiranja kako

stanara , tako i posetilaca ovog dela grada .

ŠTO SE TIČE OBJEKATA, OSIM VAŠE KUĆE KOJA JE ZAISTA

IMPRESIVNA I IZNUTRA I SPOLJA I NEKAKO JE DEO VAS I

ONOGA ŠTO VI RADITE, GDE BISTE ME JOŠ ODVELI DA MI

POKAŽETE NEKI OBJEKAT I KAŽETE OVDE JE MATERIJA-

LIZOVAN MOJ ARHITEKTONSKI KREDO?

Moram da priznam kada su objekti u pitanju imam nekoliko

takvih mesta koja čak i nisu sva u Beogradu. Što se Beogra-

da tiče, to je sigurno kuća u Neznanog junaka koja je odlična

ilustracija mog poimanja arhitekture u punom smislu te reci

. Takođe mislim da je funkcionalna azbuka arhitekture kuće,

kuća mog prijatelja na Medakoviću koja je zaista sadržajna,

ali nažalost lokacija i urbanizam devedesetih su učinili da je

taj objekat “dragulj u blatu”. Ona ima sjajan sadržaj, veliki

Moj put kao predstavnika redakcije časopisa Grenef do

ARHITEKTE JEDNOG GRADA nije bio dug. U srcu Beograda pose-

tila sam Dejana Babovića, kao reprezenta svog grada i vrsnog

umetnika koji živi svoj životni poziv u svakom aspektu života.

Biografije su uvek opšta mesta, mnogo podataka, a malo pravih

informacija koje govore o duhu čoveka. Zbog toga sam ovom

razgovoru sa Dejanom pristupila na malo drugaciji način, kroz

direktnu komunikaciju, kako bih dosegla do dubljih suštinskih

vrednosti koje ga opisuju jer bi bila šteta ne obuhvatiti u njemu

sve ono što on jeste. A on jeste arhitekta i umetnik, divna duša

koja oseća prostor i ljude koji u tom prostoru obitavaju.

Čim sam ušla u njegov dom, koji je ujedno i njegov radni prostor,

pokazao mi je svoju biblioteku u čijem centru je umetnička slika

slikara Aparina. Ona je poklon prijatelja ginekologa kao zalog za

prijateljstvo i saradnju ova dva čoveka. Dejan mi je pričao kako je

prethodno uredio enterijer stana svog prijatelja, bez želje da

naplati svoju uslugu, jer je pomenuti ginekolog doneo na svet

njegovo drugo dete, sa tolikom pažnjom da su on i njegova supru-

ga lako odlučili da prošire svoju porodicu za još jednog člana.

Čovek koji ovako doživljava ljude zaslužuje da bude angažovan

od strane svih onih koji pretenduju da im kuća bude dom i reprez-

ent njihove individualnosti i onoga što svaki njegov član u biti i

jeste, jedinka koja ne liči ni na jednu drugu.

časopis “grenef.” • jul 2018 • broj 02 • www.grenef.com34

POŠTO STE VI JEDAN OD PREDSTAVNIKA BEOGRADSKE

ARHITEKTURE, A NAŠE IDEJA KROZ OVU RUBRIKU JE DA

VI, IZ SVOG UGLA ARHITEKTE PREDSTAVITE SVOJ GRAD,

RECITE NAM ŠTA JE ONO ŠTO JE KARAKTERISTIČNO U

AKTUELNOJ ARHITEKTURI BEOGRADA?

Ja veoma volim Beograd i smatram ga svojim gradom, iako

sam u njega došao sa devetnaest godina, po završetku

srednje škole. Kada je arhitektura Beograda u pitanju, on je

grad pun kontroverzi. Ima mnogo primera i za dobru,

pismenu , kvalitetnu i inteligentnu arhitekturu, ali isto tako ,

na žalost još mnogo više, za lošu , nekvalitetnu i nepismenu

arhitekturu . To je pogubno na duge staze , jer sve što se

izgradi , bez obzira dobro ili loše ima izraženu dimenziju

trajanja i time , ono loše i ružno TRAJNO oštećuje urbani

milje grada. Bitna karakteristika toga što se dešava posled-

njih par decenija permanentno u urbanom procesu razvoja

Beograda je nešto što ja zovem “Kaluđerizacijom” Beogra-

da. To je na delu već duže vreme i prati proces tranzicije i

nažalost ostavlja dubok trag i u vremenu koje sledi. Na

veliku žalost svih pripadnika arhitektonske struke, neki

veliki projekti su nastali na bazi urbanizma koji nije korekt-

no, stručno i profesionalno određen, nego je “odozgo”

diktiran i inkorporiran u detaljne planove . Struka je tu u

drugom planu, ona više služi da realizuje neke političarske

ideje. Opet, sa druge strane , postoji veliki broj nekih drugih,

manjih projekata, gde se postigao jedan zavidan nivo

kvaliteta kako estetskog tako i funkcionalnog, kao i u smislu

materijalizacije. U poslednje vreme često je pominjan Blok A

i West 65 kao i ostali delovi grada koji su pripitomili Novi

Beograd ,dali mu neku drugu dimenziju i pokazali neko

drugo, humano lice. Novi Beograd je ,recimo, u blokovima uz

Savu , postao slika urbanog miljea grada u kakvom je lepo

živeti. Sada je dobio i nove sadržaje, objekti su izgrađeni na

međusobnoj pristojnoj udaljenosti, okruženi su zelenilom ,

pešačkim i biciklističkim stazama , dečijim igralištima , čuju

se ptičice, deca trčkaraju bez prevelike brige i straha roditel-

ja. Za razliku, recimo, od Vračara, koji je u poslednjih par

decenija urbanistički razoren i novom gradnjom je postignut

sasvim suprotan efekat od onog novobeogradskog. Podig-

nuta je spratnost objekata pa je ,na istoj (postojećoj) širini

ulica ukinuta mogućnost osunčanosti južnih fasada i dobio

Dakle, pokušaću da vam predstavim arhitekturu Beograda

kroz doživljaj Dejana Babovića, učesnika svih salona

arhitekture od 1992. do danas, člana Arhitektonske sekcije

ULUPUDS-a i dobitnika mnogobrojnih stručnih nagrada i

priznanja. Ne možemo razdvojiti njegova dva poziva,

slikarstvo i arhitekturu koliko god se trudili. On slika kada

odmara od projektovanja. On ne spava mnogo jer mu to

krade od kreativnog procesa. On smešta svoje slike u enteri-

jere koje radi i tako daje još duše prostoru iza čijeg nastanka

stoji. Prenosim vam samo deo priče sa ovim umetnikom jer

ono što sam saznala, slike koje sam videla, objekte koji su u

začetku, biofilna gradnja…sve to ostavlja prostora da kraj

ovog intervjua u suštini nije kraj, već samo nastavak…koji

sledi…

DEJANE, S OBZIROM DA STE UMETNIK, INTERESUJE ME

DA LI PRAVITE KOMPROMISE U NEKOM PROJEKTU NA

UŠTRB KREATIVNOSTI?

Nema kompromisa, iako je u građevinarstvu sve limitirano.

Ako ne postoje materijalna sredstva onda nema ni

mogućnosti da se nešto realizuje. Ali to u kreativnom delu ne

sme da bude ograničenje. Da bi nešto lepo izgledalo nije

neophodno da se kupuje najskuplja keramika ili da se kupi

najskuplji komad nameštaja. Ja pričam ljudima da, između

ostalog, uloga arhitekte u stvari jeste da od onog što je na

tržištu standardno i cenovno prosečno napravi najbolji

mogući rezultat. Kvalitet konačnog

rešenja razlikuje dobre i manje

dobre arhitekte , a ne upotreba

najskupljih materijala. To i jeste

razlika između arhitekata i

“arhitekata”. Tako da je moj odgovor

na vaše pitanje da kod mene lično

nema kompromisa sa strukom, čak i

po cenu da izađem iz projekta. Često

se javljaju problemi u fazi realizacije

projekta - izvođenju rado- va, zato je

neophodno da arhitekta bude

prisutan tokom celog procesa od

prve ideje do useljenja u objekat . Ja

volim da budem tu, veoma često čak i

samoinicijativno i ispratim projekat

do kraja njegove realizacije.

plac, divne travnjake, mnogobrojne i raznovrsne sadnice, ali

ono što je okružuje ne služi na čast ni urbanizmu ni arhitek-

turi .

Što se enterijera tiče, rado bih Vas odveo u Direktorat

civilnog vazduhoplovstva, to je enterijer dela objekta koji

sam realizovao u januaru ove godine i koji sam izložio na

ovogodišnjem Salonu Arhitekture, projekat koji pokazuje

visok nivo kvaliteta izvedenih zanatskih radova koji zadovol-

javaju moje kriterijume.

KADA RADITE NEKI PRIVATNI STAMBENI ENTERIJER ILI

NEKU KUĆU, DA LI PRVO UPOZNATE TE LJUDE ZA KOJE

RADITE I POKUŠAVATE DA IH DOŽIVITE KAO SPECIFIČNU

PORODICU ILI IDETE “NA SIGURNO”, ODNOSNO RADITE

ONAKO KAKO SE VAMA SVIĐA?

Uglavnom radim za nepoznate naručioce i u suštini mi je

veoma bitno da upoznam neke osnovne i bitne karakteris-

tike njihovog načina života .Pokušavam, u prvoj fazi , da

razumem kakva je ta porodica, kakvi su njihovi afiniteti ,

navike , potrebe jer projektujem kuću za njih. Oni su prvi

koji moraju da budu zadovoljni,a tek potom ja. U prvoj fazi

dogovora, kod formiranja tzv.”projektnog zadatka” od njih

tražim gomilu važnih informacija vezanih za funkcionalnu

organizaciju prostora , sve ono što im je bitno ulazi u jedan

kazan i sve postaje deo kase koja se kuva sa specificnom

aromom samo za tu porodicu .

Iako postoje opsti principi i pravila u organizovanju i obliko-

vanju prostora za stanovanje , svaki korisnik nosi svoje

osobenosti i svaki prostor to mora da ima u sebi. Kada sve to

obuhvatim i obradim ja tek onda izlazim sa idejnim rešenji-

ma . Ona se uglavnom rade u više varijanti koje se potom

prezentiraju budućim korisnicima, a korisnici imaju

mogućnosti odabira između ponuđenih rešenja. Bitno je da

rešenja nemaju elemente kiča, ne sme da ima neusklađeno-

sti između upotrebljenih materijala. Moram da priznam da

nemam u svom dugugodišnjem radu iskustva sa tim da na

kraju klijenti nisu zadovoljni ponuđenim rešenjima. Moji

enterijeri su karakteristični po savremenim i novim materi-

jalima , kreativnoj upotrebi svetla i besprekornoj funkcional-

noj organizaciji. Uglavnom koristim ono što je poslednja reč

tehnike. Ne razumem moje kolege arhitekte koji se u svom

radu opredeljuju za trend koji se u poslednje vreme javlja

sve više, pogotovo na Vračaru, a koji oslikavajući tako neku

eklektičku arhitekturu sa kraja XIX veka sa stilizovanim

gipsanim aplikacijama, kovanim gvožđem daju pogrešnu

informaciju o vremenu projektovanja objekta. Kao da su

kuće projektovane pre stotinjak godina , a ne u drugoj

deceniji XXI veka..

MOJE SLEDEĆE PITANJE JE U VEZI SA MLADIH ARHITEK-

TAMA, ODNOSNO ONIMA KOJI SU TEK NA POČETKU NEKE

SVOJE KARIJERE. NAIME, IMALA SAM SKORO PRILIKU DA

PRIČAM SA LJUDIMA KOJI SU BILI NAGRAĐENI ZA NEKE

PROJEKTE KOJE SU RADILI, PA UPRKOS TOME VEĆINA

NJIH ŽELI DA ODE ODAVDE I DA RADI U INOSTRANSTVU.

KAKO VI TO DOŽIVLJAVATE?

U mom ateljeu radi mlada osoba, izuzetno talentovana, sa

diplomom arhitekte sa Milanske Politehnike.Impresivno

znanje italijanskog jezika, izuzetan kreativni potencijal ,

ogromna energija i radni elan su nešto što je karakteriše i

daje mi za pravo da mislim da je to saradnja koja ima sjajnu

perspektivu.. Ona se odlučno vraća u Beograd i radi sa

mnom sa velikim entuzijazmom. Verujem da to proizilazi iz

mogućnosti ostvarenja kreativnog potencijala koji je njoj bio

izuzetno važan. U zajedničkom radu na interesantnim i

inspirativnim projektima u mom ateljeu njene želje i planovi

bivaju ostvareni i sama ideja o takvom načinu bavljenja

arhitekturom je za nju potpuno ispunjenje sna. Ona ide sa

mnom na gradilišta gde svakodnevno sreće nove situacije i

teme . Uči i stvara…. Moram da priznam da je taj način blizak

i mom poimanju rada u struci. Kao mlađi sam imao prilike

da radim u Moskvi na velikom projektu. Nisam imao ideju da

ostanem ni trenutka više nego što je to bilo predviđeno

ugovorom, iako je to bio veoma težak period, neposredno

posle bombardovanja. Mislim da bi mladi arhitekti trebalo

da ostanu, iako sam svestan da je prostor na kome se to

dešava dosta komplikovan. Mladi ljudi, čak i ako odu da

nešto novo nauče, sa tim novim idejama iz sveta bi trebalo

da se vrate kako bi kvalitetnije i inovativnije pomogli u razvo-

ju našeg Beograda na pravi način.

NA KRAJU MORAM DA POMENEM I TO DA STE VI I SLIKAR I

TO, KOLIKO SAM IMALA PRILIKE DA VIDIM, SJAJAN

SLIKAR. KOLIKO STE BILI U MOGUĆNOSTI DA BIRATE

IZMEĐU ARHITEKTURE I SLIKARSTVA I DA LI JE

SLIKARTSVO KAO VAŠA VELIKA LJUBAV BILO

ZAPOSTAVLJENO ZBOG ARHITEKTURE?

Ja slikam i crtam kad god ne projektujem i uvek sam u neka-

kvom kreativnom procesu. U period tokom završetka studija

i u godinama neposredno po diplomiranju imao sam niz

izložbi. To je kraj osamdesetih i početak devedesetih godina.

Zatim se dešava period od skoro dvadeset godina bez ijedne

izložbe mojih slika. Od 2011 godine i moje samostalne

izlozbe slika i crteža “Svi smo iz iste igre” u galeriji SKC-a na

Novom beogradu opet sam ušao u period skoro redovnih

izložbi .Bilo ih je PET u poslednjih šest godina. Učestvujem i

na kolektivnim izložbama kako Slikarsko-grafičke sekcije

ULUPUDS-a tako i šire. Postigao sam to da ne odustajem ni

od jedne svoje ljubavi i da se paralelno bavim i jednim i

drugim.. U ovom trenutku, čak, imam materijala za dve

samostalne izložbe.

se efekat mračnih klanaca i tunela bez sunca .Zelenilo je

potpuno iskorenjeno u ovim ulicama. Nekada je ,recimo,Šu-

matovačka ulica bila jedna lepa, pitoma ulica, ali to je sada

prostor bez sunca i zelenila , preuska za visinu objekata koji

se prave i sa naročito izrazenim problemom parkiranja kako

stanara , tako i posetilaca ovog dela grada .

ŠTO SE TIČE OBJEKATA, OSIM VAŠE KUĆE KOJA JE ZAISTA

IMPRESIVNA I IZNUTRA I SPOLJA I NEKAKO JE DEO VAS I

ONOGA ŠTO VI RADITE, GDE BISTE ME JOŠ ODVELI DA MI

POKAŽETE NEKI OBJEKAT I KAŽETE OVDE JE MATERIJA-

LIZOVAN MOJ ARHITEKTONSKI KREDO?

Moram da priznam kada su objekti u pitanju imam nekoliko

takvih mesta koja čak i nisu sva u Beogradu. Što se Beogra-

da tiče, to je sigurno kuća u Neznanog junaka koja je odlična

ilustracija mog poimanja arhitekture u punom smislu te reci

. Takođe mislim da je funkcionalna azbuka arhitekture kuće,

kuća mog prijatelja na Medakoviću koja je zaista sadržajna,

ali nažalost lokacija i urbanizam devedesetih su učinili da je

taj objekat “dragulj u blatu”. Ona ima sjajan sadržaj, veliki

Moj put kao predstavnika redakcije časopisa Grenef do

ARHITEKTE JEDNOG GRADA nije bio dug. U srcu Beograda pose-

tila sam Dejana Babovića, kao reprezenta svog grada i vrsnog

umetnika koji živi svoj životni poziv u svakom aspektu života.

Biografije su uvek opšta mesta, mnogo podataka, a malo pravih

informacija koje govore o duhu čoveka. Zbog toga sam ovom

razgovoru sa Dejanom pristupila na malo drugaciji način, kroz

direktnu komunikaciju, kako bih dosegla do dubljih suštinskih

vrednosti koje ga opisuju jer bi bila šteta ne obuhvatiti u njemu

sve ono što on jeste. A on jeste arhitekta i umetnik, divna duša

koja oseća prostor i ljude koji u tom prostoru obitavaju.

Čim sam ušla u njegov dom, koji je ujedno i njegov radni prostor,

pokazao mi je svoju biblioteku u čijem centru je umetnička slika

slikara Aparina. Ona je poklon prijatelja ginekologa kao zalog za

prijateljstvo i saradnju ova dva čoveka. Dejan mi je pričao kako je

prethodno uredio enterijer stana svog prijatelja, bez želje da

naplati svoju uslugu, jer je pomenuti ginekolog doneo na svet

njegovo drugo dete, sa tolikom pažnjom da su on i njegova supru-

ga lako odlučili da prošire svoju porodicu za još jednog člana.

Čovek koji ovako doživljava ljude zaslužuje da bude angažovan

od strane svih onih koji pretenduju da im kuća bude dom i reprez-

ent njihove individualnosti i onoga što svaki njegov član u biti i

jeste, jedinka koja ne liči ni na jednu drugu.

www.grenef.com • broj 02 • jul 2018 • časopis “grenef.” 35

POŠTO STE VI JEDAN OD PREDSTAVNIKA BEOGRADSKE

ARHITEKTURE, A NAŠE IDEJA KROZ OVU RUBRIKU JE DA

VI, IZ SVOG UGLA ARHITEKTE PREDSTAVITE SVOJ GRAD,

RECITE NAM ŠTA JE ONO ŠTO JE KARAKTERISTIČNO U

AKTUELNOJ ARHITEKTURI BEOGRADA?

Ja veoma volim Beograd i smatram ga svojim gradom, iako

sam u njega došao sa devetnaest godina, po završetku

srednje škole. Kada je arhitektura Beograda u pitanju, on je

grad pun kontroverzi. Ima mnogo primera i za dobru,

pismenu , kvalitetnu i inteligentnu arhitekturu, ali isto tako ,

na žalost još mnogo više, za lošu , nekvalitetnu i nepismenu

arhitekturu . To je pogubno na duge staze , jer sve što se

izgradi , bez obzira dobro ili loše ima izraženu dimenziju

trajanja i time , ono loše i ružno TRAJNO oštećuje urbani

milje grada. Bitna karakteristika toga što se dešava posled-

njih par decenija permanentno u urbanom procesu razvoja

Beograda je nešto što ja zovem “Kaluđerizacijom” Beogra-

da. To je na delu već duže vreme i prati proces tranzicije i

nažalost ostavlja dubok trag i u vremenu koje sledi. Na

veliku žalost svih pripadnika arhitektonske struke, neki

veliki projekti su nastali na bazi urbanizma koji nije korekt-

no, stručno i profesionalno određen, nego je “odozgo”

diktiran i inkorporiran u detaljne planove . Struka je tu u

drugom planu, ona više služi da realizuje neke političarske

ideje. Opet, sa druge strane , postoji veliki broj nekih drugih,

manjih projekata, gde se postigao jedan zavidan nivo

kvaliteta kako estetskog tako i funkcionalnog, kao i u smislu

materijalizacije. U poslednje vreme često je pominjan Blok A

i West 65 kao i ostali delovi grada koji su pripitomili Novi

Beograd ,dali mu neku drugu dimenziju i pokazali neko

drugo, humano lice. Novi Beograd je ,recimo, u blokovima uz

Savu , postao slika urbanog miljea grada u kakvom je lepo

živeti. Sada je dobio i nove sadržaje, objekti su izgrađeni na

međusobnoj pristojnoj udaljenosti, okruženi su zelenilom ,

pešačkim i biciklističkim stazama , dečijim igralištima , čuju

se ptičice, deca trčkaraju bez prevelike brige i straha roditel-

ja. Za razliku, recimo, od Vračara, koji je u poslednjih par

decenija urbanistički razoren i novom gradnjom je postignut

sasvim suprotan efekat od onog novobeogradskog. Podig-

nuta je spratnost objekata pa je ,na istoj (postojećoj) širini

ulica ukinuta mogućnost osunčanosti južnih fasada i dobio

Dakle, pokušaću da vam predstavim arhitekturu Beograda

kroz doživljaj Dejana Babovića, učesnika svih salona

arhitekture od 1992. do danas, člana Arhitektonske sekcije

ULUPUDS-a i dobitnika mnogobrojnih stručnih nagrada i

priznanja. Ne možemo razdvojiti njegova dva poziva,

slikarstvo i arhitekturu koliko god se trudili. On slika kada

odmara od projektovanja. On ne spava mnogo jer mu to

krade od kreativnog procesa. On smešta svoje slike u enteri-

jere koje radi i tako daje još duše prostoru iza čijeg nastanka

stoji. Prenosim vam samo deo priče sa ovim umetnikom jer

ono što sam saznala, slike koje sam videla, objekte koji su u

začetku, biofilna gradnja…sve to ostavlja prostora da kraj

ovog intervjua u suštini nije kraj, već samo nastavak…koji

sledi…

DEJANE, S OBZIROM DA STE UMETNIK, INTERESUJE ME

DA LI PRAVITE KOMPROMISE U NEKOM PROJEKTU NA

UŠTRB KREATIVNOSTI?

Nema kompromisa, iako je u građevinarstvu sve limitirano.

Ako ne postoje materijalna sredstva onda nema ni

mogućnosti da se nešto realizuje. Ali to u kreativnom delu ne

sme da bude ograničenje. Da bi nešto lepo izgledalo nije

neophodno da se kupuje najskuplja keramika ili da se kupi

najskuplji komad nameštaja. Ja pričam ljudima da, između

ostalog, uloga arhitekte u stvari jeste da od onog što je na

tržištu standardno i cenovno prosečno napravi najbolji

mogući rezultat. Kvalitet konačnog

rešenja razlikuje dobre i manje

dobre arhitekte , a ne upotreba

najskupljih materijala. To i jeste

razlika između arhitekata i

“arhitekata”. Tako da je moj odgovor

na vaše pitanje da kod mene lično

nema kompromisa sa strukom, čak i

po cenu da izađem iz projekta. Često

se javljaju problemi u fazi realizacije

projekta - izvođenju rado- va, zato je

neophodno da arhitekta bude

prisutan tokom celog procesa od

prve ideje do useljenja u objekat . Ja

volim da budem tu, veoma često čak i

samoinicijativno i ispratim projekat

do kraja njegove realizacije.

plac, divne travnjake, mnogobrojne i raznovrsne sadnice, ali

ono što je okružuje ne služi na čast ni urbanizmu ni arhitek-

turi .

Što se enterijera tiče, rado bih Vas odveo u Direktorat

civilnog vazduhoplovstva, to je enterijer dela objekta koji

sam realizovao u januaru ove godine i koji sam izložio na

ovogodišnjem Salonu Arhitekture, projekat koji pokazuje

visok nivo kvaliteta izvedenih zanatskih radova koji zadovol-

javaju moje kriterijume.

KADA RADITE NEKI PRIVATNI STAMBENI ENTERIJER ILI

NEKU KUĆU, DA LI PRVO UPOZNATE TE LJUDE ZA KOJE

RADITE I POKUŠAVATE DA IH DOŽIVITE KAO SPECIFIČNU

PORODICU ILI IDETE “NA SIGURNO”, ODNOSNO RADITE

ONAKO KAKO SE VAMA SVIĐA?

Uglavnom radim za nepoznate naručioce i u suštini mi je

veoma bitno da upoznam neke osnovne i bitne karakteris-

tike njihovog načina života .Pokušavam, u prvoj fazi , da

razumem kakva je ta porodica, kakvi su njihovi afiniteti ,

navike , potrebe jer projektujem kuću za njih. Oni su prvi

koji moraju da budu zadovoljni,a tek potom ja. U prvoj fazi

dogovora, kod formiranja tzv.”projektnog zadatka” od njih

tražim gomilu važnih informacija vezanih za funkcionalnu

organizaciju prostora , sve ono što im je bitno ulazi u jedan

kazan i sve postaje deo kase koja se kuva sa specificnom

aromom samo za tu porodicu .

Iako postoje opsti principi i pravila u organizovanju i obliko-

vanju prostora za stanovanje , svaki korisnik nosi svoje

osobenosti i svaki prostor to mora da ima u sebi. Kada sve to

obuhvatim i obradim ja tek onda izlazim sa idejnim rešenji-

ma . Ona se uglavnom rade u više varijanti koje se potom

prezentiraju budućim korisnicima, a korisnici imaju

mogućnosti odabira između ponuđenih rešenja. Bitno je da

rešenja nemaju elemente kiča, ne sme da ima neusklađeno-

sti između upotrebljenih materijala. Moram da priznam da

nemam u svom dugugodišnjem radu iskustva sa tim da na

kraju klijenti nisu zadovoljni ponuđenim rešenjima. Moji

enterijeri su karakteristični po savremenim i novim materi-

jalima , kreativnoj upotrebi svetla i besprekornoj funkcional-

noj organizaciji. Uglavnom koristim ono što je poslednja reč

tehnike. Ne razumem moje kolege arhitekte koji se u svom

radu opredeljuju za trend koji se u poslednje vreme javlja

sve više, pogotovo na Vračaru, a koji oslikavajući tako neku

eklektičku arhitekturu sa kraja XIX veka sa stilizovanim

gipsanim aplikacijama, kovanim gvožđem daju pogrešnu

informaciju o vremenu projektovanja objekta. Kao da su

kuće projektovane pre stotinjak godina , a ne u drugoj

deceniji XXI veka..

MOJE SLEDEĆE PITANJE JE U VEZI SA MLADIH ARHITEK-

TAMA, ODNOSNO ONIMA KOJI SU TEK NA POČETKU NEKE

SVOJE KARIJERE. NAIME, IMALA SAM SKORO PRILIKU DA

PRIČAM SA LJUDIMA KOJI SU BILI NAGRAĐENI ZA NEKE

PROJEKTE KOJE SU RADILI, PA UPRKOS TOME VEĆINA

NJIH ŽELI DA ODE ODAVDE I DA RADI U INOSTRANSTVU.

KAKO VI TO DOŽIVLJAVATE?

U mom ateljeu radi mlada osoba, izuzetno talentovana, sa

diplomom arhitekte sa Milanske Politehnike.Impresivno

znanje italijanskog jezika, izuzetan kreativni potencijal ,

ogromna energija i radni elan su nešto što je karakteriše i

daje mi za pravo da mislim da je to saradnja koja ima sjajnu

perspektivu.. Ona se odlučno vraća u Beograd i radi sa

mnom sa velikim entuzijazmom. Verujem da to proizilazi iz

mogućnosti ostvarenja kreativnog potencijala koji je njoj bio

izuzetno važan. U zajedničkom radu na interesantnim i

inspirativnim projektima u mom ateljeu njene želje i planovi

bivaju ostvareni i sama ideja o takvom načinu bavljenja

arhitekturom je za nju potpuno ispunjenje sna. Ona ide sa

mnom na gradilišta gde svakodnevno sreće nove situacije i

teme . Uči i stvara…. Moram da priznam da je taj način blizak

i mom poimanju rada u struci. Kao mlađi sam imao prilike

da radim u Moskvi na velikom projektu. Nisam imao ideju da

ostanem ni trenutka više nego što je to bilo predviđeno

ugovorom, iako je to bio veoma težak period, neposredno

posle bombardovanja. Mislim da bi mladi arhitekti trebalo

da ostanu, iako sam svestan da je prostor na kome se to

dešava dosta komplikovan. Mladi ljudi, čak i ako odu da

nešto novo nauče, sa tim novim idejama iz sveta bi trebalo

da se vrate kako bi kvalitetnije i inovativnije pomogli u razvo-

ju našeg Beograda na pravi način.

NA KRAJU MORAM DA POMENEM I TO DA STE VI I SLIKAR I

TO, KOLIKO SAM IMALA PRILIKE DA VIDIM, SJAJAN

SLIKAR. KOLIKO STE BILI U MOGUĆNOSTI DA BIRATE

IZMEĐU ARHITEKTURE I SLIKARSTVA I DA LI JE

SLIKARTSVO KAO VAŠA VELIKA LJUBAV BILO

ZAPOSTAVLJENO ZBOG ARHITEKTURE?

Ja slikam i crtam kad god ne projektujem i uvek sam u neka-

kvom kreativnom procesu. U period tokom završetka studija

i u godinama neposredno po diplomiranju imao sam niz

izložbi. To je kraj osamdesetih i početak devedesetih godina.

Zatim se dešava period od skoro dvadeset godina bez ijedne

izložbe mojih slika. Od 2011 godine i moje samostalne

izlozbe slika i crteža “Svi smo iz iste igre” u galeriji SKC-a na

Novom beogradu opet sam ušao u period skoro redovnih

izložbi .Bilo ih je PET u poslednjih šest godina. Učestvujem i

na kolektivnim izložbama kako Slikarsko-grafičke sekcije

ULUPUDS-a tako i šire. Postigao sam to da ne odustajem ni

od jedne svoje ljubavi i da se paralelno bavim i jednim i

drugim.. U ovom trenutku, čak, imam materijala za dve

samostalne izložbe.

se efekat mračnih klanaca i tunela bez sunca .Zelenilo je

potpuno iskorenjeno u ovim ulicama. Nekada je ,recimo,Šu-

matovačka ulica bila jedna lepa, pitoma ulica, ali to je sada

prostor bez sunca i zelenila , preuska za visinu objekata koji

se prave i sa naročito izrazenim problemom parkiranja kako

stanara , tako i posetilaca ovog dela grada .

ŠTO SE TIČE OBJEKATA, OSIM VAŠE KUĆE KOJA JE ZAISTA

IMPRESIVNA I IZNUTRA I SPOLJA I NEKAKO JE DEO VAS I

ONOGA ŠTO VI RADITE, GDE BISTE ME JOŠ ODVELI DA MI

POKAŽETE NEKI OBJEKAT I KAŽETE OVDE JE MATERIJA-

LIZOVAN MOJ ARHITEKTONSKI KREDO?

Moram da priznam kada su objekti u pitanju imam nekoliko

takvih mesta koja čak i nisu sva u Beogradu. Što se Beogra-

da tiče, to je sigurno kuća u Neznanog junaka koja je odlična

ilustracija mog poimanja arhitekture u punom smislu te reci

. Takođe mislim da je funkcionalna azbuka arhitekture kuće,

kuća mog prijatelja na Medakoviću koja je zaista sadržajna,

ali nažalost lokacija i urbanizam devedesetih su učinili da je

taj objekat “dragulj u blatu”. Ona ima sjajan sadržaj, veliki

Moj put kao predstavnika redakcije časopisa Grenef do

ARHITEKTE JEDNOG GRADA nije bio dug. U srcu Beograda pose-

tila sam Dejana Babovića, kao reprezenta svog grada i vrsnog

umetnika koji živi svoj životni poziv u svakom aspektu života.

Biografije su uvek opšta mesta, mnogo podataka, a malo pravih

informacija koje govore o duhu čoveka. Zbog toga sam ovom

razgovoru sa Dejanom pristupila na malo drugaciji način, kroz

direktnu komunikaciju, kako bih dosegla do dubljih suštinskih

vrednosti koje ga opisuju jer bi bila šteta ne obuhvatiti u njemu

sve ono što on jeste. A on jeste arhitekta i umetnik, divna duša

koja oseća prostor i ljude koji u tom prostoru obitavaju.

Čim sam ušla u njegov dom, koji je ujedno i njegov radni prostor,

pokazao mi je svoju biblioteku u čijem centru je umetnička slika

slikara Aparina. Ona je poklon prijatelja ginekologa kao zalog za

prijateljstvo i saradnju ova dva čoveka. Dejan mi je pričao kako je

prethodno uredio enterijer stana svog prijatelja, bez želje da

naplati svoju uslugu, jer je pomenuti ginekolog doneo na svet

njegovo drugo dete, sa tolikom pažnjom da su on i njegova supru-

ga lako odlučili da prošire svoju porodicu za još jednog člana.

Čovek koji ovako doživljava ljude zaslužuje da bude angažovan

od strane svih onih koji pretenduju da im kuća bude dom i reprez-

ent njihove individualnosti i onoga što svaki njegov član u biti i

jeste, jedinka koja ne liči ni na jednu drugu.

POŠTO STE VI JEDAN OD PREDSTAVNIKA BEOGRADSKE

ARHITEKTURE, A NAŠE IDEJA KROZ OVU RUBRIKU JE DA

VI, IZ SVOG UGLA ARHITEKTE PREDSTAVITE SVOJ GRAD,

RECITE NAM ŠTA JE ONO ŠTO JE KARAKTERISTIČNO U

AKTUELNOJ ARHITEKTURI BEOGRADA?

Ja veoma volim Beograd i smatram ga svojim gradom, iako

sam u njega došao sa devetnaest godina, po završetku

srednje škole. Kada je arhitektura Beograda u pitanju, on je

grad pun kontroverzi. Ima mnogo primera i za dobru,

pismenu , kvalitetnu i inteligentnu arhitekturu, ali isto tako ,

na žalost još mnogo više, za lošu , nekvalitetnu i nepismenu

arhitekturu . To je pogubno na duge staze , jer sve što se

izgradi , bez obzira dobro ili loše ima izraženu dimenziju

trajanja i time , ono loše i ružno TRAJNO oštećuje urbani

milje grada. Bitna karakteristika toga što se dešava posled-

njih par decenija permanentno u urbanom procesu razvoja

Beograda je nešto što ja zovem “Kaluđerizacijom” Beogra-

da. To je na delu već duže vreme i prati proces tranzicije i

nažalost ostavlja dubok trag i u vremenu koje sledi. Na

veliku žalost svih pripadnika arhitektonske struke, neki

veliki projekti su nastali na bazi urbanizma koji nije korekt-

no, stručno i profesionalno određen, nego je “odozgo”

diktiran i inkorporiran u detaljne planove . Struka je tu u

drugom planu, ona više služi da realizuje neke političarske

ideje. Opet, sa druge strane , postoji veliki broj nekih drugih,

manjih projekata, gde se postigao jedan zavidan nivo

kvaliteta kako estetskog tako i funkcionalnog, kao i u smislu

materijalizacije. U poslednje vreme često je pominjan Blok A

i West 65 kao i ostali delovi grada koji su pripitomili Novi

Beograd ,dali mu neku drugu dimenziju i pokazali neko

drugo, humano lice. Novi Beograd je ,recimo, u blokovima uz

Savu , postao slika urbanog miljea grada u kakvom je lepo

živeti. Sada je dobio i nove sadržaje, objekti su izgrađeni na

međusobnoj pristojnoj udaljenosti, okruženi su zelenilom ,

pešačkim i biciklističkim stazama , dečijim igralištima , čuju

se ptičice, deca trčkaraju bez prevelike brige i straha roditel-

ja. Za razliku, recimo, od Vračara, koji je u poslednjih par

decenija urbanistički razoren i novom gradnjom je postignut

sasvim suprotan efekat od onog novobeogradskog. Podig-

nuta je spratnost objekata pa je ,na istoj (postojećoj) širini

ulica ukinuta mogućnost osunčanosti južnih fasada i dobio

časopis “grenef.” • jul 2018 • broj 02 • www.grenef.com36

Dakle, pokušaću da vam predstavim arhitekturu Beograda

kroz doživljaj Dejana Babovića, učesnika svih salona

arhitekture od 1992. do danas, člana Arhitektonske sekcije

ULUPUDS-a i dobitnika mnogobrojnih stručnih nagrada i

priznanja. Ne možemo razdvojiti njegova dva poziva,

slikarstvo i arhitekturu koliko god se trudili. On slika kada

odmara od projektovanja. On ne spava mnogo jer mu to

krade od kreativnog procesa. On smešta svoje slike u enteri-

jere koje radi i tako daje još duše prostoru iza čijeg nastanka

stoji. Prenosim vam samo deo priče sa ovim umetnikom jer

ono što sam saznala, slike koje sam videla, objekte koji su u

začetku, biofilna gradnja…sve to ostavlja prostora da kraj

ovog intervjua u suštini nije kraj, već samo nastavak…koji

sledi…

DEJANE, S OBZIROM DA STE UMETNIK, INTERESUJE ME

DA LI PRAVITE KOMPROMISE U NEKOM PROJEKTU NA

UŠTRB KREATIVNOSTI?

Nema kompromisa, iako je u građevinarstvu sve limitirano.

Ako ne postoje materijalna sredstva onda nema ni

mogućnosti da se nešto realizuje. Ali to u kreativnom delu ne

sme da bude ograničenje. Da bi nešto lepo izgledalo nije

neophodno da se kupuje najskuplja keramika ili da se kupi

najskuplji komad nameštaja. Ja pričam ljudima da, između

ostalog, uloga arhitekte u stvari jeste da od onog što je na

tržištu standardno i cenovno prosečno napravi najbolji

mogući rezultat. Kvalitet konačnog

rešenja razlikuje dobre i manje

dobre arhitekte , a ne upotreba

najskupljih materijala. To i jeste

razlika između arhitekata i

“arhitekata”. Tako da je moj odgovor

na vaše pitanje da kod mene lično

nema kompromisa sa strukom, čak i

po cenu da izađem iz projekta. Često

se javljaju problemi u fazi realizacije

projekta - izvođenju rado- va, zato je

neophodno da arhitekta bude

prisutan tokom celog procesa od

prve ideje do useljenja u objekat . Ja

volim da budem tu, veoma često čak i

samoinicijativno i ispratim projekat

do kraja njegove realizacije.

plac, divne travnjake, mnogobrojne i raznovrsne sadnice, ali

ono što je okružuje ne služi na čast ni urbanizmu ni arhitek-

turi .

Što se enterijera tiče, rado bih Vas odveo u Direktorat

civilnog vazduhoplovstva, to je enterijer dela objekta koji

sam realizovao u januaru ove godine i koji sam izložio na

ovogodišnjem Salonu Arhitekture, projekat koji pokazuje

visok nivo kvaliteta izvedenih zanatskih radova koji zadovol-

javaju moje kriterijume.

KADA RADITE NEKI PRIVATNI STAMBENI ENTERIJER ILI

NEKU KUĆU, DA LI PRVO UPOZNATE TE LJUDE ZA KOJE

RADITE I POKUŠAVATE DA IH DOŽIVITE KAO SPECIFIČNU

PORODICU ILI IDETE “NA SIGURNO”, ODNOSNO RADITE

ONAKO KAKO SE VAMA SVIĐA?

Uglavnom radim za nepoznate naručioce i u suštini mi je

veoma bitno da upoznam neke osnovne i bitne karakteris-

tike njihovog načina života .Pokušavam, u prvoj fazi , da

razumem kakva je ta porodica, kakvi su njihovi afiniteti ,

navike , potrebe jer projektujem kuću za njih. Oni su prvi

koji moraju da budu zadovoljni,a tek potom ja. U prvoj fazi

dogovora, kod formiranja tzv.”projektnog zadatka” od njih

tražim gomilu važnih informacija vezanih za funkcionalnu

organizaciju prostora , sve ono što im je bitno ulazi u jedan

kazan i sve postaje deo kase koja se kuva sa specificnom

aromom samo za tu porodicu .

Iako postoje opsti principi i pravila u organizovanju i obliko-

vanju prostora za stanovanje , svaki korisnik nosi svoje

osobenosti i svaki prostor to mora da ima u sebi. Kada sve to

obuhvatim i obradim ja tek onda izlazim sa idejnim rešenji-

ma . Ona se uglavnom rade u više varijanti koje se potom

prezentiraju budućim korisnicima, a korisnici imaju

mogućnosti odabira između ponuđenih rešenja. Bitno je da

rešenja nemaju elemente kiča, ne sme da ima neusklađeno-

sti između upotrebljenih materijala. Moram da priznam da

nemam u svom dugugodišnjem radu iskustva sa tim da na

kraju klijenti nisu zadovoljni ponuđenim rešenjima. Moji

enterijeri su karakteristični po savremenim i novim materi-

jalima , kreativnoj upotrebi svetla i besprekornoj funkcional-

noj organizaciji. Uglavnom koristim ono što je poslednja reč

tehnike. Ne razumem moje kolege arhitekte koji se u svom

radu opredeljuju za trend koji se u poslednje vreme javlja

sve više, pogotovo na Vračaru, a koji oslikavajući tako neku

eklektičku arhitekturu sa kraja XIX veka sa stilizovanim

gipsanim aplikacijama, kovanim gvožđem daju pogrešnu

informaciju o vremenu projektovanja objekta. Kao da su

kuće projektovane pre stotinjak godina , a ne u drugoj

deceniji XXI veka..

MOJE SLEDEĆE PITANJE JE U VEZI SA MLADIH ARHITEK-

TAMA, ODNOSNO ONIMA KOJI SU TEK NA POČETKU NEKE

SVOJE KARIJERE. NAIME, IMALA SAM SKORO PRILIKU DA

PRIČAM SA LJUDIMA KOJI SU BILI NAGRAĐENI ZA NEKE

PROJEKTE KOJE SU RADILI, PA UPRKOS TOME VEĆINA

NJIH ŽELI DA ODE ODAVDE I DA RADI U INOSTRANSTVU.

KAKO VI TO DOŽIVLJAVATE?

U mom ateljeu radi mlada osoba, izuzetno talentovana, sa

diplomom arhitekte sa Milanske Politehnike.Impresivno

znanje italijanskog jezika, izuzetan kreativni potencijal ,

ogromna energija i radni elan su nešto što je karakteriše i

daje mi za pravo da mislim da je to saradnja koja ima sjajnu

perspektivu.. Ona se odlučno vraća u Beograd i radi sa

mnom sa velikim entuzijazmom. Verujem da to proizilazi iz

mogućnosti ostvarenja kreativnog potencijala koji je njoj bio

izuzetno važan. U zajedničkom radu na interesantnim i

inspirativnim projektima u mom ateljeu njene želje i planovi

bivaju ostvareni i sama ideja o takvom načinu bavljenja

arhitekturom je za nju potpuno ispunjenje sna. Ona ide sa

mnom na gradilišta gde svakodnevno sreće nove situacije i

teme . Uči i stvara…. Moram da priznam da je taj način blizak

i mom poimanju rada u struci. Kao mlađi sam imao prilike

da radim u Moskvi na velikom projektu. Nisam imao ideju da

ostanem ni trenutka više nego što je to bilo predviđeno

ugovorom, iako je to bio veoma težak period, neposredno

posle bombardovanja. Mislim da bi mladi arhitekti trebalo

da ostanu, iako sam svestan da je prostor na kome se to

dešava dosta komplikovan. Mladi ljudi, čak i ako odu da

nešto novo nauče, sa tim novim idejama iz sveta bi trebalo

da se vrate kako bi kvalitetnije i inovativnije pomogli u razvo-

ju našeg Beograda na pravi način.

NA KRAJU MORAM DA POMENEM I TO DA STE VI I SLIKAR I

TO, KOLIKO SAM IMALA PRILIKE DA VIDIM, SJAJAN

SLIKAR. KOLIKO STE BILI U MOGUĆNOSTI DA BIRATE

IZMEĐU ARHITEKTURE I SLIKARSTVA I DA LI JE

SLIKARTSVO KAO VAŠA VELIKA LJUBAV BILO

ZAPOSTAVLJENO ZBOG ARHITEKTURE?

Ja slikam i crtam kad god ne projektujem i uvek sam u neka-

kvom kreativnom procesu. U period tokom završetka studija

i u godinama neposredno po diplomiranju imao sam niz

izložbi. To je kraj osamdesetih i početak devedesetih godina.

Zatim se dešava period od skoro dvadeset godina bez ijedne

izložbe mojih slika. Od 2011 godine i moje samostalne

izlozbe slika i crteža “Svi smo iz iste igre” u galeriji SKC-a na

Novom beogradu opet sam ušao u period skoro redovnih

izložbi .Bilo ih je PET u poslednjih šest godina. Učestvujem i

na kolektivnim izložbama kako Slikarsko-grafičke sekcije

ULUPUDS-a tako i šire. Postigao sam to da ne odustajem ni

od jedne svoje ljubavi i da se paralelno bavim i jednim i

drugim.. U ovom trenutku, čak, imam materijala za dve

samostalne izložbe.

se efekat mračnih klanaca i tunela bez sunca .Zelenilo je

potpuno iskorenjeno u ovim ulicama. Nekada je ,recimo,Šu-

matovačka ulica bila jedna lepa, pitoma ulica, ali to je sada

prostor bez sunca i zelenila , preuska za visinu objekata koji

se prave i sa naročito izrazenim problemom parkiranja kako

stanara , tako i posetilaca ovog dela grada .

ŠTO SE TIČE OBJEKATA, OSIM VAŠE KUĆE KOJA JE ZAISTA

IMPRESIVNA I IZNUTRA I SPOLJA I NEKAKO JE DEO VAS I

ONOGA ŠTO VI RADITE, GDE BISTE ME JOŠ ODVELI DA MI

POKAŽETE NEKI OBJEKAT I KAŽETE OVDE JE MATERIJA-

LIZOVAN MOJ ARHITEKTONSKI KREDO?

Moram da priznam kada su objekti u pitanju imam nekoliko

takvih mesta koja čak i nisu sva u Beogradu. Što se Beogra-

da tiče, to je sigurno kuća u Neznanog junaka koja je odlična

ilustracija mog poimanja arhitekture u punom smislu te reci

. Takođe mislim da je funkcionalna azbuka arhitekture kuće,

kuća mog prijatelja na Medakoviću koja je zaista sadržajna,

ali nažalost lokacija i urbanizam devedesetih su učinili da je

taj objekat “dragulj u blatu”. Ona ima sjajan sadržaj, veliki

Moj put kao predstavnika redakcije časopisa Grenef do

ARHITEKTE JEDNOG GRADA nije bio dug. U srcu Beograda pose-

tila sam Dejana Babovića, kao reprezenta svog grada i vrsnog

umetnika koji živi svoj životni poziv u svakom aspektu života.

Biografije su uvek opšta mesta, mnogo podataka, a malo pravih

informacija koje govore o duhu čoveka. Zbog toga sam ovom

razgovoru sa Dejanom pristupila na malo drugaciji način, kroz

direktnu komunikaciju, kako bih dosegla do dubljih suštinskih

vrednosti koje ga opisuju jer bi bila šteta ne obuhvatiti u njemu

sve ono što on jeste. A on jeste arhitekta i umetnik, divna duša

koja oseća prostor i ljude koji u tom prostoru obitavaju.

Čim sam ušla u njegov dom, koji je ujedno i njegov radni prostor,

pokazao mi je svoju biblioteku u čijem centru je umetnička slika

slikara Aparina. Ona je poklon prijatelja ginekologa kao zalog za

prijateljstvo i saradnju ova dva čoveka. Dejan mi je pričao kako je

prethodno uredio enterijer stana svog prijatelja, bez želje da

naplati svoju uslugu, jer je pomenuti ginekolog doneo na svet

njegovo drugo dete, sa tolikom pažnjom da su on i njegova supru-

ga lako odlučili da prošire svoju porodicu za još jednog člana.

Čovek koji ovako doživljava ljude zaslužuje da bude angažovan

od strane svih onih koji pretenduju da im kuća bude dom i reprez-

ent njihove individualnosti i onoga što svaki njegov član u biti i

jeste, jedinka koja ne liči ni na jednu drugu.

POŠTO STE VI JEDAN OD PREDSTAVNIKA BEOGRADSKE

ARHITEKTURE, A NAŠE IDEJA KROZ OVU RUBRIKU JE DA

VI, IZ SVOG UGLA ARHITEKTE PREDSTAVITE SVOJ GRAD,

RECITE NAM ŠTA JE ONO ŠTO JE KARAKTERISTIČNO U

AKTUELNOJ ARHITEKTURI BEOGRADA?

Ja veoma volim Beograd i smatram ga svojim gradom, iako

sam u njega došao sa devetnaest godina, po završetku

srednje škole. Kada je arhitektura Beograda u pitanju, on je

grad pun kontroverzi. Ima mnogo primera i za dobru,

pismenu , kvalitetnu i inteligentnu arhitekturu, ali isto tako ,

na žalost još mnogo više, za lošu , nekvalitetnu i nepismenu

arhitekturu . To je pogubno na duge staze , jer sve što se

izgradi , bez obzira dobro ili loše ima izraženu dimenziju

trajanja i time , ono loše i ružno TRAJNO oštećuje urbani

milje grada. Bitna karakteristika toga što se dešava posled-

njih par decenija permanentno u urbanom procesu razvoja

Beograda je nešto što ja zovem “Kaluđerizacijom” Beogra-

da. To je na delu već duže vreme i prati proces tranzicije i

nažalost ostavlja dubok trag i u vremenu koje sledi. Na

veliku žalost svih pripadnika arhitektonske struke, neki

veliki projekti su nastali na bazi urbanizma koji nije korekt-

no, stručno i profesionalno određen, nego je “odozgo”

diktiran i inkorporiran u detaljne planove . Struka je tu u

drugom planu, ona više služi da realizuje neke političarske

ideje. Opet, sa druge strane , postoji veliki broj nekih drugih,

manjih projekata, gde se postigao jedan zavidan nivo

kvaliteta kako estetskog tako i funkcionalnog, kao i u smislu

materijalizacije. U poslednje vreme često je pominjan Blok A

i West 65 kao i ostali delovi grada koji su pripitomili Novi

Beograd ,dali mu neku drugu dimenziju i pokazali neko

drugo, humano lice. Novi Beograd je ,recimo, u blokovima uz

Savu , postao slika urbanog miljea grada u kakvom je lepo

živeti. Sada je dobio i nove sadržaje, objekti su izgrađeni na

međusobnoj pristojnoj udaljenosti, okruženi su zelenilom ,

pešačkim i biciklističkim stazama , dečijim igralištima , čuju

se ptičice, deca trčkaraju bez prevelike brige i straha roditel-

ja. Za razliku, recimo, od Vračara, koji je u poslednjih par

decenija urbanistički razoren i novom gradnjom je postignut

sasvim suprotan efekat od onog novobeogradskog. Podig-

nuta je spratnost objekata pa je ,na istoj (postojećoj) širini

ulica ukinuta mogućnost osunčanosti južnih fasada i dobio

www.grenef.com • broj 02 • jul 2018 • časopis “grenef.” 37

Dakle, pokušaću da vam predstavim arhitekturu Beograda

kroz doživljaj Dejana Babovića, učesnika svih salona

arhitekture od 1992. do danas, člana Arhitektonske sekcije

ULUPUDS-a i dobitnika mnogobrojnih stručnih nagrada i

priznanja. Ne možemo razdvojiti njegova dva poziva,

slikarstvo i arhitekturu koliko god se trudili. On slika kada

odmara od projektovanja. On ne spava mnogo jer mu to

krade od kreativnog procesa. On smešta svoje slike u enteri-

jere koje radi i tako daje još duše prostoru iza čijeg nastanka

stoji. Prenosim vam samo deo priče sa ovim umetnikom jer

ono što sam saznala, slike koje sam videla, objekte koji su u

začetku, biofilna gradnja…sve to ostavlja prostora da kraj

ovog intervjua u suštini nije kraj, već samo nastavak…koji

sledi…

DEJANE, S OBZIROM DA STE UMETNIK, INTERESUJE ME

DA LI PRAVITE KOMPROMISE U NEKOM PROJEKTU NA

UŠTRB KREATIVNOSTI?

Nema kompromisa, iako je u građevinarstvu sve limitirano.

Ako ne postoje materijalna sredstva onda nema ni

mogućnosti da se nešto realizuje. Ali to u kreativnom delu ne

sme da bude ograničenje. Da bi nešto lepo izgledalo nije

neophodno da se kupuje najskuplja keramika ili da se kupi

najskuplji komad nameštaja. Ja pričam ljudima da, između

ostalog, uloga arhitekte u stvari jeste da od onog što je na

tržištu standardno i cenovno prosečno napravi najbolji

mogući rezultat. Kvalitet konačnog

rešenja razlikuje dobre i manje

dobre arhitekte , a ne upotreba

najskupljih materijala. To i jeste

razlika između arhitekata i

“arhitekata”. Tako da je moj odgovor

na vaše pitanje da kod mene lično

nema kompromisa sa strukom, čak i

po cenu da izađem iz projekta. Često

se javljaju problemi u fazi realizacije

projekta - izvođenju rado- va, zato je

neophodno da arhitekta bude

prisutan tokom celog procesa od

prve ideje do useljenja u objekat . Ja

volim da budem tu, veoma često čak i

samoinicijativno i ispratim projekat

do kraja njegove realizacije.

plac, divne travnjake, mnogobrojne i raznovrsne sadnice, ali

ono što je okružuje ne služi na čast ni urbanizmu ni arhitek-

turi .

Što se enterijera tiče, rado bih Vas odveo u Direktorat

civilnog vazduhoplovstva, to je enterijer dela objekta koji

sam realizovao u januaru ove godine i koji sam izložio na

ovogodišnjem Salonu Arhitekture, projekat koji pokazuje

visok nivo kvaliteta izvedenih zanatskih radova koji zadovol-

javaju moje kriterijume.

KADA RADITE NEKI PRIVATNI STAMBENI ENTERIJER ILI

NEKU KUĆU, DA LI PRVO UPOZNATE TE LJUDE ZA KOJE

RADITE I POKUŠAVATE DA IH DOŽIVITE KAO SPECIFIČNU

PORODICU ILI IDETE “NA SIGURNO”, ODNOSNO RADITE

ONAKO KAKO SE VAMA SVIĐA?

Uglavnom radim za nepoznate naručioce i u suštini mi je

veoma bitno da upoznam neke osnovne i bitne karakteris-

tike njihovog načina života .Pokušavam, u prvoj fazi , da

razumem kakva je ta porodica, kakvi su njihovi afiniteti ,

navike , potrebe jer projektujem kuću za njih. Oni su prvi

koji moraju da budu zadovoljni,a tek potom ja. U prvoj fazi

dogovora, kod formiranja tzv.”projektnog zadatka” od njih

tražim gomilu važnih informacija vezanih za funkcionalnu

organizaciju prostora , sve ono što im je bitno ulazi u jedan

kazan i sve postaje deo kase koja se kuva sa specificnom

aromom samo za tu porodicu .

Iako postoje opsti principi i pravila u organizovanju i obliko-

vanju prostora za stanovanje , svaki korisnik nosi svoje

osobenosti i svaki prostor to mora da ima u sebi. Kada sve to

obuhvatim i obradim ja tek onda izlazim sa idejnim rešenji-

ma . Ona se uglavnom rade u više varijanti koje se potom

prezentiraju budućim korisnicima, a korisnici imaju

mogućnosti odabira između ponuđenih rešenja. Bitno je da

rešenja nemaju elemente kiča, ne sme da ima neusklađeno-

sti između upotrebljenih materijala. Moram da priznam da

nemam u svom dugugodišnjem radu iskustva sa tim da na

kraju klijenti nisu zadovoljni ponuđenim rešenjima. Moji

enterijeri su karakteristični po savremenim i novim materi-

jalima , kreativnoj upotrebi svetla i besprekornoj funkcional-

noj organizaciji. Uglavnom koristim ono što je poslednja reč

tehnike. Ne razumem moje kolege arhitekte koji se u svom

radu opredeljuju za trend koji se u poslednje vreme javlja

sve više, pogotovo na Vračaru, a koji oslikavajući tako neku

eklektičku arhitekturu sa kraja XIX veka sa stilizovanim

gipsanim aplikacijama, kovanim gvožđem daju pogrešnu

informaciju o vremenu projektovanja objekta. Kao da su

kuće projektovane pre stotinjak godina , a ne u drugoj

deceniji XXI veka..

MOJE SLEDEĆE PITANJE JE U VEZI SA MLADIH ARHITEK-

TAMA, ODNOSNO ONIMA KOJI SU TEK NA POČETKU NEKE

SVOJE KARIJERE. NAIME, IMALA SAM SKORO PRILIKU DA

PRIČAM SA LJUDIMA KOJI SU BILI NAGRAĐENI ZA NEKE

PROJEKTE KOJE SU RADILI, PA UPRKOS TOME VEĆINA

NJIH ŽELI DA ODE ODAVDE I DA RADI U INOSTRANSTVU.

KAKO VI TO DOŽIVLJAVATE?

U mom ateljeu radi mlada osoba, izuzetno talentovana, sa

diplomom arhitekte sa Milanske Politehnike.Impresivno

znanje italijanskog jezika, izuzetan kreativni potencijal ,

ogromna energija i radni elan su nešto što je karakteriše i

daje mi za pravo da mislim da je to saradnja koja ima sjajnu

perspektivu.. Ona se odlučno vraća u Beograd i radi sa

mnom sa velikim entuzijazmom. Verujem da to proizilazi iz

mogućnosti ostvarenja kreativnog potencijala koji je njoj bio

izuzetno važan. U zajedničkom radu na interesantnim i

inspirativnim projektima u mom ateljeu njene želje i planovi

bivaju ostvareni i sama ideja o takvom načinu bavljenja

arhitekturom je za nju potpuno ispunjenje sna. Ona ide sa

mnom na gradilišta gde svakodnevno sreće nove situacije i

teme . Uči i stvara…. Moram da priznam da je taj način blizak

i mom poimanju rada u struci. Kao mlađi sam imao prilike

da radim u Moskvi na velikom projektu. Nisam imao ideju da

ostanem ni trenutka više nego što je to bilo predviđeno

ugovorom, iako je to bio veoma težak period, neposredno

posle bombardovanja. Mislim da bi mladi arhitekti trebalo

da ostanu, iako sam svestan da je prostor na kome se to

dešava dosta komplikovan. Mladi ljudi, čak i ako odu da

nešto novo nauče, sa tim novim idejama iz sveta bi trebalo

da se vrate kako bi kvalitetnije i inovativnije pomogli u razvo-

ju našeg Beograda na pravi način.

NA KRAJU MORAM DA POMENEM I TO DA STE VI I SLIKAR I

TO, KOLIKO SAM IMALA PRILIKE DA VIDIM, SJAJAN

SLIKAR. KOLIKO STE BILI U MOGUĆNOSTI DA BIRATE

IZMEĐU ARHITEKTURE I SLIKARSTVA I DA LI JE

SLIKARTSVO KAO VAŠA VELIKA LJUBAV BILO

ZAPOSTAVLJENO ZBOG ARHITEKTURE?

Ja slikam i crtam kad god ne projektujem i uvek sam u neka-

kvom kreativnom procesu. U period tokom završetka studija

i u godinama neposredno po diplomiranju imao sam niz

izložbi. To je kraj osamdesetih i početak devedesetih godina.

Zatim se dešava period od skoro dvadeset godina bez ijedne

izložbe mojih slika. Od 2011 godine i moje samostalne

izlozbe slika i crteža “Svi smo iz iste igre” u galeriji SKC-a na

Novom beogradu opet sam ušao u period skoro redovnih

izložbi .Bilo ih je PET u poslednjih šest godina. Učestvujem i

na kolektivnim izložbama kako Slikarsko-grafičke sekcije

ULUPUDS-a tako i šire. Postigao sam to da ne odustajem ni

od jedne svoje ljubavi i da se paralelno bavim i jednim i

drugim.. U ovom trenutku, čak, imam materijala za dve

samostalne izložbe.

se efekat mračnih klanaca i tunela bez sunca .Zelenilo je

potpuno iskorenjeno u ovim ulicama. Nekada je ,recimo,Šu-

matovačka ulica bila jedna lepa, pitoma ulica, ali to je sada

prostor bez sunca i zelenila , preuska za visinu objekata koji

se prave i sa naročito izrazenim problemom parkiranja kako

stanara , tako i posetilaca ovog dela grada .

ŠTO SE TIČE OBJEKATA, OSIM VAŠE KUĆE KOJA JE ZAISTA

IMPRESIVNA I IZNUTRA I SPOLJA I NEKAKO JE DEO VAS I

ONOGA ŠTO VI RADITE, GDE BISTE ME JOŠ ODVELI DA MI

POKAŽETE NEKI OBJEKAT I KAŽETE OVDE JE MATERIJA-

LIZOVAN MOJ ARHITEKTONSKI KREDO?

Moram da priznam kada su objekti u pitanju imam nekoliko

takvih mesta koja čak i nisu sva u Beogradu. Što se Beogra-

da tiče, to je sigurno kuća u Neznanog junaka koja je odlična

ilustracija mog poimanja arhitekture u punom smislu te reci

. Takođe mislim da je funkcionalna azbuka arhitekture kuće,

kuća mog prijatelja na Medakoviću koja je zaista sadržajna,

ali nažalost lokacija i urbanizam devedesetih su učinili da je

taj objekat “dragulj u blatu”. Ona ima sjajan sadržaj, veliki