Borivoje Adašević

Krf

Beograd2013.

© Borivoje Adaãeviñ© Knjiæevna radionica Raãiñ

Za Ljubinku

Da li je to bila naša borba? O ne!Bejaše to sasvim tuđ svet.

Anonim, XXI vek

PROLOG

Rođeni smo iz ljubavi. Ma kakva da je ona bila, došlismo na svet. Stvarani smo u strasti. Ona je zatim nekudnestala, zamakla za horizont, ustupajući mesto ponavljanji-ma bez kraja. U onom najličnijem tananom Ja ljudsko bićeneprestano traga za tom nestalom strašću.

Poznavao sam jednog čoveka. Umro je. Sa dvadesetpostao je ovisnik o heroinu. Znaš, govorio je dok je jošmogao da govori, svake noći u krvi osetim đavola. On je kat-kad lepa žena, ponekad gospođa, a pokatkad zanosna nim-fica. Bog u meni živi i ne može mi pomoći jer ne dozvolja-vam da mi pomogne. Bog nije sila već ljubav i može sve davoli. Čak i đavola. Kad sam prvi put okusio heroin, zaslepi-la me je svetlost. To bejaše lučonoša došao po me. Posle samtragao za tim svetlom, koje se nekud sakrilo, strasno, godi-nama. Eto, nema me više, otišao sam za njim, zauvek.

Toliko godina kasnije, pitam se da li je to bila ljubav.Da li je i to Bog mogao da voli?

Neko udara u vrata. Lupa bez prestanka, silovito. DvojeCigana, oštrač noževa i njegova žena. Ona pije, on ne puši,on ne pije, ona puši. Traže mi da im prodam Kokošku. A janemam Kokošku. Imam samo roman koji pišem i koji volim,a njima on nije potreban. Oni žive roman svog života, gla-san, dragovoljan. I galame pred mojim vratima. Gazda, kažu,daj nam bar malo rakije! Osmehnem se: Šta će vam obomarakija kad pije samo ona?! Uh, veli on, što si ti neki namćor,pa to je isto! Ja sam sad k’o i ona, ne daš njoj to i meni nedaš, moram onda da je trpim. I jesi, velim smejući se slatko,k’o i ona si, jedno ste telo, tako ćete i ući u carstvo nebesko!Kažem im da uz put iznad kuće živi mnogo ljudi i da tamopotraže svoj bazar. A na kraju tog puta, iza groblja, sasvimblizu starih vojnih skladišta, ima jedna šuma sa prastarimbrestom u koju povremeno odlazim da sakrijem svoj porok.

9

Kad mi je teško, dovikujem ovim dragim posetiocima kojise udaljavaju putem, strčim sa svog brega u trgovinu i kupu-jem na komad cigaretu od one vrste koja mi odgovara, apotom odlazim u tu šumu i sedim pod brestom, pušeći. Tako,da niko ne zna. I lupkam potiljkom u stablo, dugo, dok mi seu glavi sasvim ne zamuti i dok, na kraju, ne osetim ljubav zaživotom koja u meni beše posustala. Onda se smejem, sla-dostrasno, iščekujući da ugledam anđele koji su tu moju lju-bav vratili sobom. Vera je čudnovat Božji dar, uzvikujemsasvim opustelom putu.

Ona je uže kojim ćemo se ispeti na nebo.

Postoji pismo jedne žene koja piše sinu vojniku, uKotor, 1920. Ono mi dolazi u sećanje dok se vraćam u sobui prilazim prozoru širom raskriljujući zavesu i otvarajući nje-gova belokosna krila kao korice drage knjige. Praunuk ovežene to pismo čuva u nedrima i krza mu stranice udarcimavlastitog srca, nežnošću nasledstva vezan za nj, kad ga pome-ne oči mu zare radošću, kao da iznosi dete na svetlost popo -dneva, da mu se nebesa osmehnu, i nada se, u sebi duboko,da ono nije bez razloga na ovom svetu i da mu radost nijebez svrhe, te da će jednog dana svet saznati za tu ljubav.Majka voli svoje dete, o, ima li iskonskije slike koja je usvim vremenima ista?! Ista, ponavlja taj gospođin praunuk,dok nadlanjen na prozorski ragastov gledam u divne žutecvetove izrasle u travi. Dok uživam u nastalom miru (jer okomene nanovo nema nikog), jedna duga neprekinuta nit sklupka može da se nastavi odmotavati. Ona voli svog sina,a sin je mladić i tek se bejaše oženio kad ga digoše poziva-ri pa ode u grad Kotor, a ženu ostavi kod kuće s majkom daga čeka. Od neveste ka nevjesti ode. Prva da ga iščekujesanjajući o njemu kao da je Odisej koji će se kući s mora vra-titi, druga da ga primi u svoj nevestinski zagrljaj i sačuva dopovratka, šapuće mi odnekud onaj praunuk, uznemireno, kaoželeći da ga jasno čujem, ukoliko to sada već nisam sâm ja

10

koji za sebe sasma tiho pripovedam. Penelopa i NevjestaJadrana, šapućem iznenada sa sarkazmom, pokušavajući daobuzdam obilje literarnih asocijacija koje izaziva ova dospe-la slika preda mnom. Mi smo različiti, dragi gospodine pra -unuče, i svaki od nas posebnom bogazom ide za svojim lju-bavima, ne videći nikog na tom proputovanju. Najčešće i nemože da vidi, od sujete i taštine posute duž svog puta. Ali,dobro. Ta ga žena voli i sedi kod kuće a on jede vojničkilebac s drugim, njemu kao jaje jajetu nalik, vojnicima, i kartase, igra krajcarice ili, može biti, masturbira u vojničkom klo-zetu, gledajući fotografiju kakve igračice na trapezu, iseče-nu iz novina. I pije rakiju, možda vino. Pre će biti rakiju. Idok pijan leže pod ćebad kojom su do prethodne večeripokrivali konje u štali (sećanje na rat još uvek je sveže, voj-nik mora podeliti i deku i koricu hleba s konjem do sebe,kaže jedna razglednica iz tog doba), on u daljini, jasno ili kaokroz maglu, svejedno, gleda lice svoje drage, njenu nagotu,njenu čistotu ostavljenu na nemilost pogledima tuđinaca. Alinjegova brižna mati mu piše: Tvoja je ženica dobro i poru-čuje ti, čuješ li, da te čeka! Dok ne dođeš, ona ti je verna imeni na pomoći. A ti ne brini, nego služi otadžbinu i vrati sezdrav i živ, jesi li čuo?! Ona te uvek i jednako čeka, kako tije i obećala.

Ova žena i njeno pismo sinu u jednom su času posvesigurno mogli spasiti svet, a njena nežnost, uzvikujem isto-dobno s gospođinim praunukom koji polagano odlazi, zami-čući onim istim putem kojim i moji malopređašnji posetio-ci, obezbedila je još pokoju deceniju mira našim precima!Sve se u našim životima na ovom evropskom tlu dešava uistoj životnoj dobi, a u raznim vremenima gotovo identično,i sve shvatamo kako su naše preteče shvatale. Naše preteče,ponavljam naglas pred sobom dok stojim ispred prozorazagledan u svoje žute cvetove u travi, preteče, koje su možebiti zaista i pretekle a sada skupa, u nekoj provetrenoj ono-stranoj čekaonici, razmišljaju o nama na isti način kao i mi

11

o njima, samo naopačke, poput kakvog ludog odraza u ogle-dalu.

Jedna zastarela sentencija, koja podjednako pripadasvim narodima sa zemaljskog šara, veli kako su sve ljubaviu stvari slepe. To bi sasvim izvesno trebalo da znači da one,dok traju, ne znaju ništa o svom cilju, o bićima i apstraktnimkategorijama ka kojima su upućene njihove svrhovite stre-le. Ali, koliko uistinu znamo o svojim ljubavima? Čemu sunas one naučile, te koliko su se rodile iz nas samih, a kolikosu doista dar? Kad volimo, prostor za drugačije tumačenjeobjekta ka kojem odašiljamo banderilje svoje ljubavi suženje u potpunosti, nespreman da se ispuni ičim do tim lucid-nim idolopoklonstvom. Ima nečeg onespokojavajućeg učinjenici da neko može voleti biće, predmet ili imaginarnustvar zapravo onakvim kakvi oni nisu, već takvim kakvi seu umu zaljubljenika uobličiše. Kad volimo, srljamo i u bludi u kal, nema granice pred nama koja bi nas zaustavila, anema je jer je uklonjena, jer su to vrata koja je pred namaotvorio Bog. Prolaz u slobodu i vlast nad sobom i drugimakoja ne ugrožava ni sebe ni druge – to je zapravo ljubav kojase rađa u nama.

Trebalo bi je razlučiti od imitacija dospelih do nas s onedruge, ognjevite strane.

Kad se okrenem od svog prozora, na stolu, ugledamstranice rukopisa poslagane jedne pored drugih, tako stojedanima da mogu da ih vidim kad se s jutra probudim ili kads večeri krenem na počinak. To su zapisi skinuti s tonskogsnimka jedne starice s Krfa, odavde gledano, umrle odavno,čiji glas volim žarko, jer je ljudski i neispunjen ničim osimljubavlju, a to je tako retko, gotovo kao susret s anđelima ilis plamtećim žbunom. Nju sam učinio svojom porodicom,kao i zamišljene likove s fotografija na zidovima moje sobe:gospođu koja je u ovaj čas zapalila svoju cigaretu a koja meje naučila da se misliti dâ i mišljenjem bez oslonca, mladića

12

naročito bujne kose, francuske svežine i nebeski slojevitogknjiževnog dara, drugog s one anglosaksonske, gospodstve-ne strane, visokog poput jarbola na čijem se vrhu mesto jeda-ra nalaze naočari goleme dioptrije kao kopnu upereni durbi-ni i trećeg, odbeglog za svojom zvezdom nekud ka sever-noameričkim stranama, a kome duboki mir lica ruši tekčudna prozračnost oka nalik na okean, na veliku sveznajućuvodu što, sred svoje stišane strasti, sve pamti. Njihove su rečipostale sastavnim delom moje tradicije koju sam stvaraoboreći se za svaki čitalački udah, mojih želja koje su iz te tra-dicije nikle kao cvetovi proleća, moje tuge koja me slama iuzdiže u isti mah, kao porađajući me iz pepela. U ovoj sobipre sedamnaest godina umro je moj otac, odmah iza njenogzida netom je umrla njegova mati, tik uz nju, doneto iz mrt-vačnice jednog poznog februarskog dana mnogo godina rani-je, telo njenog muža, izjedeno metastazom kancera, postav-ljeno je na pijedestal obednog stola, da ga s tog mesta ispra-te do konačišta, a malko iza, u pokrajnjoj sobi u kojoj je sta-jala minijaturna priručna biblioteka s čije police sam uzeoprve knjige svog života, umrla je očeva baka, jedna staricakoja nije imala jedno svoje oko te su joj, dok su je kupali zaukop, na očnu bezdan stavljali petobanku. To ti je za lađu,čujem negde iza sebe kako joj dovikuje neko, biće onaj sobednog stola dok i sam kreće put ukopa, možda moj otackoji s poda ove sobe odlazi ka goletnom predelu što vodi doiza smrti, ili sam to ja sâm, s ove strane, koji sa svima njimau dosluhu i tananoj vezi živim. Rukopis počiva u miru pločestola, nalik na kakvo otelovljeno sećanje na jedan ljudskiživot, kao relikt nekadašnje duše ili relikvije relikvijarumjedne usamljene ljubavi. Poslednjih dana sam ga iznosio sdna fioke na videlo, delio mu listove u minijaturna poglav-lja, ponovo raslovljavao i slagao na sto na isti način na kojislažem svoje rukopise, sladostrasno uživajući u njegovompostojanju. Kad dođe vreme i priča počne da se odmotava,govorim sebi jutrima i večerima dok posmatram ove strani-

13

ce, on će delić po delić ulaziti u nju kao u dobro znanu sobuu kojoj svaka stvar leži na poznatom mestu. Svi oni likovikoje sam stvarao, prekopavajući tresetište svoje i porodičneprošlosti, načinjeni od komada porozne mase minulog živo-ta, tušta i tma uzgrednih dokoličara i glavnih aktera jedneknjiževne egzistencije, zauvek dobrodošli u moj svet, doćiće opet na pozdrav, jedan po jedan, u svečanoj povorci. Časpisanja je i čas opraštanja od života koji utiče u večnost knji-ževnosti – neka i dođu svi u pozdrav onom što se zauvek seli.Eto časa da se obrušim sa hridina svog prozora u tu dubokumorsku grobnicu, da uronim pod taj gusto tkan adski ćilimnastanjen senima, pod tu barku kojom brode ljudi pretvore-ni u uspomene.

14

(I)KAKO SU PRIDOЉLICEPRIDOLAZILE MOREMPLAVIM KAO OЕI U

BELIH MAЕAKA

Da bi se čovek izbavio iz jednog ćorsokaka valja mu da se zaputi drugim.

Rober Penže: Gospodin Sonž

Upozorenje za čitaoca koji na ovom mestu uranja utalase odisejske povesti. – Ovo je vreme plastike, pokloni-mo se plastičnom gospodu lebdećem u etru nad ćelom sve-štenika. (Što je duža brada, to je kose manje.) Naše ruke odplastike. Naši lažni dodiri. Usne od silikona. Elastični nampoljupci, gipki da gipkiji ne mogu biti. Naši jezici, lažni.Palacanje plastikantsko. Sluzi naše, izmišljene. Seme našihtela, takođe od plastike. (Plastični spermatozoidi!) Jutranakon strasti, veštačka jutra kao iz prodavnica sve za € u srcudrage Evrope. Tango plastičnih tela. Vojnik Švejk od plasti-ke. Olovni vojnici od plastike; šahovske figure idealnih pro-porcija, plastične; šahovska tabla po kojoj kližu tela ovihfigura, kao na zaleđenom jezeru. Labudovo jezero od plasti-ke. Odeća, protkana plastičnim nitima. Šujtaš od plastike.Plastična svila. Raskriljene zavese od sintetičkih materijala.(Sunce ulazi u sobu kroz prozor od polivinilhlorida, blagopadajući na parfemske bočice od polietilena sred polipropi-lenskog toaletnog stočića.) Naša veštačka koža, zubi, mla-deži, nokti, trepavice. Raj naše sigurnosti što se prodaje na

15

svakom ćošku s natpisima Durex ili Romed. (Plastični Raj!)Plastične lepeze. Poslednja reč u domenu plastičnih igala zanajnoviju generaciju intravenskih narkomana. Novi papir odplastičnih masa. Plastična folija za bezbedan transport sen-dviča sa šunkom ili pečenicom. Umjetna folija za kobasice.Svinjske kobasice u vidu igračaka za decu. Fotografije naplastičnom papiru. Naša lica na ovim fotografijama. Plasti-čni sjaj naših očiju. Veštačko oko naše prabake po ocu. Suzakoja izlazi iz tog oka. (Plastično oko koje plače!) Karanfilineograničenog trajanja u vodi plastičnih grobljanskih vaza.Zeleni listovi cveća u baštama kafea; uzalud lomite svojpalac, veštački su. Zelene korpice s kvazigeranijumima dužperona železničke stanice. Pljuvaonice od glatke ali tvrdeplastike, kante za smeće, đubrovnici, metle od plastičnimvlatima imitirane trske, čaše i čašice (dupli konjak u plastič-noj čaši), termosi, baloni za vino, bokali, tanjiri, knjige napolicama usred prodavnice nameštaja (plastični Prust, Frans,Sartr i Bodler u duplim povezima od plastike), police za knji-ge (naravno, plastične), plastična zavesa za plastificiranukadu, leptir zastao na ivici te kade u trgovini sanitarijama –od sintetičkog materijala. Plastične podne pločice, jezičakbrave ulaznih vrata, ključ u ključaonici kupatila. Plastičnašpijunka, razvodna kutija za struju, violina, stalak za parti-ture, korpa za novine, štafelaj, mišolovka s oprugom (ubijasamo malo, do pola i bez bola), plastični zvekir ulaznih vrata.Automobilska šoferšajbna od specijalnih sintetičkih masa,prednja krila za automobil (svakako plastična), kese, boce,dugmići košulje, korpe grudnjaka, silikonske grudi, plasti-čne bradavice, đonovi cipela po najnovijoj modi, ženske šti-kle (2-10 cm), strujni prekidači, šuko, muholovka, mamci zarečni ribolov, trzalice za gitaru, palice za dečiji doboš (podra-zumevano, takođe plastičan), kostobrani, mudobrani, mudaod plastike, plastična brezova metla, plastično govno (imi-tacija u originalnoj boji i obliku), plastični pauci, muve,gušteri, ribe, Nojeva barka, Isus na krstu od matirane plasti-

16

ke, razne dečije igračke od plastičnih materijala, pištolji zajednokratnu upotrebu (za teroriste), mušema za baštenski sto,baštenske stolice, kanta za zalivanje cveća, beraljka za jabu-čnjak, plastični kramponi za kopačke, tobogan na gradskombazenu, oglasna tabla za umrlice u blizini gradskog suda ukojem je pak sve lažno, od podruma do krova (po sistemu:plastični ključ u ruke)...

O, dajte mi istinu, rođaci! Kapu iskrenosti pružam zauz-vrat! Kao plutočep valjan talasima, na brodu pramca zarive-nog u Jonsko more, prilazim Krfu. Oslonjen na ogradu, išče-kujući galeba što će mi netom sleteti na glavu, posmatramLenu kako čudesom svojih ruku hrani ptice duž palube. Nunaje sišla u utroblje broda i odozdo će se, duše mi, kao izpodzemnog sveta vratiti noseći svog Orfeja u naručju! Onaće njega doneti, ne on nju!, čujem sebe kako vičem u šam-panjskoj peni talasa koju presecamo, svestan da će me na tojgaliji malo ko čuti! Videćeš, Leno, nosiće ga žedna k’o malovode na dlanu, od nemila do nedraga, brinuće se o njemu izvaće ga svakog jutra drugim imenom: Angelos, Orfeus, Spi-ridon... sve dok joj ne dosadi! „Jer telo je vatra, voda iliništa, a duša je alfa i omega“, a njena se nikad ne smiruje!Njikagda, vičem, smejući se, uglas, s Lenom, sred mnoštvasveta što brodi ustalasanim morem i, stojeći na palubi, tik uznas, nazdravlja, kikoće se, svađa i pije a jedan se šašavi Rus,pijan kao motka, naginje nad belokosnom brodskom ogra-dom, te dugo i glasno bljuje put mora. Ne povraćaj mi nadedu, putinska svinjo, dovikuje pijanom Rusu, smejući se,jedan isto tako ludo opijeni Srbin, teturajući se uz one ste-penice kojima iščekujemo da će se, u oblaku ljubavi, s gali-jotom u naručju, ispeti Nuna. Onda osluškujemo kako se okonas putnici glasno i uporno cerekaju ovom pijanom sloven-skom pozorištu, a mi stojimo, tako, iščekujući galeba i Nunu,još dugo...

17

Ti si bila daleka, nesputana kao plamen, pre nego štosam te ukrao u onom školskom haljinčetu oslikanom zrelimvišnjama, zažarenim višnjama što se sažižu u vatrama stra-sti, kose u tonu divljeg kestena i očiju nalik na boju septem-barskog lišća. Bedra tvoja, Leno, zanosi kraljevstava mrakai svetlosti što iz memljivih grobnica podižu Lazare natrulihtela, ruke tvoje – tako stvaraju bozi ubojite strele, a tvoji zubi– tako u kosti leda krupnim zrnom plaču oči sibirskih reka!Ne voliš dodire pod budnim pogledima inih, a toliko bihžudno dotakao tvoj struk, stručak tvoj, Leno, skovan od lju-bica, stopalo ti izraslo na ljubavi kao u dvorištu cvet, živo iogoljeno, o, postojanja sito! I tren pošto ćeš klonuti oslonje-na na brodsku ogradu, čas nakon što će ti glava, opijena sun-cem i solju Jonskog mora, poleći na grudi, osmeh će ti i daljelebdeti nad licem, u vazduhu, tek tren ili dva, nad tim Posej-donovim, nad Odisejevim svetom, vilinski natprisutno, u istimah prekrivši svojom čarolijom sve: i trajekt koji pramcemrovi talasima kao ralom, i ljude, vavilonski vašar jezika i puti,i oblake, prosute mrve neba, i mene u tom metežu, u tojpometnji, s jednim belim oživelim oblakom na glavi; krila-tim. Vitka si, tanana, u zanosnim oblinama tela kriješ viševatre no što ima plamena kojim izgaraju one avgustovskegrčke šume, iz dodira jagodica tvojih prstiju izvire ljubavkao voda iz dodira Savinog štapa, mesta gde si punačkimusnama takla moje telo sveta su i svetle u noćima bez mese-ca kao svetionici u začaranom moru kojim plovimo, nutrinatvoja izvor je svakojake, ali anđeoske kovine strasti, tvojastopala gaze u susret ostvarenog života, lako, kao baricamaiza letnjeg pljuska, ruke su ti tanke, prsti nežni, nokti oštrekandže planinske pume, kosa miomirisima ukroćena goro-pad, poglede divljenja nosiš na sebi kao zlatni đerdan, ženeti zavide na prvom slovu kontakta i, dok uzdrhtali mužjačkizanos hrli ka tebi, odsutno bludiš kroz prostor i vreme smislima neuobličenim u reči i neposlatim na adresu sago-vornika – ta nije ni važno, sve je toliko mutno i sporo, sve bi

18

trebalo ubrzati, zagrejati do tačke belog usijanja. Nakon štosam te prvi put dotakao, danima sam u svesti nosio taj dodir,lepljiva brid tvojih usana na mom licu je ostavila drage rane,miris jagnjeće kože kojom si, u vidu italijanske ženske jaknekrojene po najnovijoj modi, bila ogrnuta one večeri u tamiulice nadomak zgrade gimnazije, upamtio sam do te mere dabih mogao da ga, ponovljenog, raspoznam među hiljadamadrugih, istih takvih mirisa, a tvoje kratko o-ho, uzvik kojimsi sprečila moje marljivo prodiranje kroz tvoju, hirovitomupornošću, raskopčanu bluzu, i dalje tutnji svojim kružnimznamenjem po mojim uzavrelim mislima. Prometej koji jebogovima ukrao vatru, tako sam doživljavao sebe u časukada sam te iz zagrljaja mladog skorojevića oteo za se, nose-ći te u naručju, istovremeno, nežno kao ženu i pažljivo kaodete! Sada stojiš sklopljenih očiju i glave klonule sred grudina palubi trajekta što nas tegli ka obali Krfa, stežući rukamaogradu, klatiš se u ritmu muzike što dopire iz potpalublja,igraš za mene svoje mantričko kolo, svoj zanosni vudu ples.Tu, naočigled vavilonske zbrke i karnevala puti, gde se neboili srce dozivaju na desetinu različitih, isto toliko lepih inežnih načina, ja vidim tebe i pripadam tebi do granice dokoje smrtni naš pogled i smrtna nam tela mogu videti i pri-padati i znam, znanjem kakvo se možda daruje samo jednojduši za jednu dušu, znam da ću, ako posrneš, prići i zadrža-ti tvoj pad, da te neću dati, da ću te oteti padu i sačuvati. Daje to moje poslanje.

Nuna. U svemu nalik turistkinji prispeloj iz Japana,kakvih je u naše doba popriličan broj, ona izlazi iz potpalu-blja u kratkim belim pantalonama i majičici pripijenoj uztelo, tamnosmeđe kose vezane u rep i sa golemim bubama-ra naočarima za sunce koje joj skrivaju blago iskošene oči,malko nabubrelih podočnjaka, držeći u ruci fotoaparat dugogobjektiva kojim je do pre čas ili dva u unutrašnjosti trajektafotografisala vodene kapi na kružnom prozoru zapljuskiva-

19

nom talasima i grozd veselih turista dok se tiskaju ispreduzane prostorije na čijim vratima opredmećeno stoji natpisWC, a dospelih na plovilo odnekud iz Holandije, Danske iliNorveške, ona poskakuje veselo na elegantnim sandalamaposve nalik na one Lenine, ona, njena devetnaestogodišnjasestra, planer za buduće šarmere Balkana i zadatak koji sene da ispuniti. Dugokosa kosooka neosvojiva tvrđava, kami-kaza ubeđena da u životu sve mora biti po njenom, četvoro-slovlje otelovljeno u ženi, imenica nalik uspavankama izdetinjstva, Nuna! Ne plazi se kome mora već kome hoće,klati se na nogama isključivo u ritmu unutrašnjeg, dubokoukorenjenog valcera, miriše kožom natopljenom esencijomparfema, drhti jedino tragajući za muškarcem koji će znatida je spase, da je sačuva najpre od nje same, pametna, nafra-kana, ljuta, bezmilosna, putena, nežna, eterična, grandilo-kventna kad se za to ukaže prilika, tiha, erotična, vila i vešti-ca, ala i Alisa skrivena iza površine vlastitog ogledala, naćilimu leteća princeza, na oblaku oblakom zaogrnuta, odo-rom od zlatne kiše – koja bi pred njom ustuknula – odeve-na. Iskrenost stasala u četiri ćirilična slova. Čemer muška-raca s kraja na kraj sveta, Lolita ustala u devojku, skandalčula i ženskog prkosa spakovan u nevinom telu. Večita tajnasrpske civilizacije, svastika na proputovanju kroz svet anti-čkih bogova i klasične ljubavi, linijom večnosti put beskra-ja odaslata strast, žena u prazametku, jaje nastupajućeg sveta,ptić ogladneo sred gnezda Zevsa i Afrodite, poluboginja -poludevojka, prasak slova koja igraju učetvoro, N-u-n-a!

Ko iz nje bude oslobodio ženu, jednom je smrtnomnogom već zakoračio u Raj.

To je komad mora podalje od obale ostrvceta Vido, ugrčkom narodu vekovima zvanog Ostrvo zmija ili, kako jezabeleženo u sećanjima vojnika, Ostrvo smrti. Jedna od enci-klopedija koju namernik u ove krajeve može imati predsobom kaže da je to naziv koji se koristi za more oko ostrv-

20

ceta Vida, u gradu Krfu, u koje su tokom Prvog svetskog ratasahranjivani preminuli srpski Vojnici kada na samom Viduviše nije bilo mesta. Iz Igumenice [Igoumenitsa (en grecΗγουμενίτσα / Igoumenítsa) est une ville du nord-ouest de laGrèce. C’est la capitale de la préfecture de Thesprotie. Laville fait partie de la région de l’Épire. Igoumenitsa fait l’ob-jet de liaisons maritimes régulières avec l’Italie (Ancône,Bari, Brindisi). On y trouve un petit port bien abrité, face àCorfou.] polazi se rano izjutra, golemim belim trajektomnalik na čeličnog bika, nakon što se u luku stupi autobusompristiglim iz unutrašnjosti Grčke. S mora se podiže tanak veobelokosne izmaglice zatomljene solju, dok je miris mora tipi-čno grčki, kakav se ne može pronaći ni u jednoj drugoj luciudaljenih krajeva sveta. Nakon toga, u zavisnosti od uzbur-kanosti mora i vremenskih nepogoda, do Krfa se putujenekoliko časova. Mada to najvećma zavisi od stanja vašeduše (što je samo draže ime za neku vrstu duha koji u sebiteglimo kroz ono što nazivamo svojim životom), gotovo danema čoveka koji dospeva do ovog plavetnog komada sveta,dolazeći iz podneblja pokrivenog srpskim nebom, koji ćeravnodušno posmatrati kako se primiče Ostrvu spasa. Činimi se da je to snažnije od ljudskog života, kao da je ta pričajedna od onih koje su nam utisnute duboko i koja je posisa-na s majčinim mlekom te progovara kroz naše žlezde i misli,svešću i podsvešću podjednako. Putnik prve klase, kako jeto napisao jedan slavni pesnik, koji u ove krajeve hodočastipočetkom XXI veka, noseći znanje o istoriji što je pokazalasvoju nakaznu meru, nad ovom plavetnom grobnicom nemože da ne oseti obavezu da senima mrtvih vojnika, sinovačasne otadžbine, uputi misao o tome koliko se stidi sebe isvojih kompatriota, kao i Evrope koja je u naše doba posta-la sasvim malim kontinentom. Putnik, dakle, pristupa nadPlavu grobnicu, prostor bez vremena i političkog konteksta,u kojem vlada etika više duhovne etaže a komanduje zapo-vednik svih vojski, čuvar groblja, Tvorac lično.

21

Kad čovek bolje razmisli, turisti u naše doba nalikujukakvoj mirnodopskoj vojsci dobrodošloj u tuđinu, spretni su,hrabri, osvajaju svaki komad u namerenoj zemlji, a ima ihtačno onoliko koliko je odredila mobilizacijska komisijaMinistarstva turizma države u kojoj su se našli, te koja ih jei dozivala. Svaka stvar, svaki gest iznesen u poznato okoljeljudskog kosmosa imaju svoju dobru i nakaznu stranu, svakose dobro jutro na dva načina saopštava i svaka se ljubav dvo -značno da ispoljiti, pa ovi turisti (a koga tu sve nema, Dana-ca, Holanđana, Belgijanaca, ponajviše Rusa i Nemaca, zatimFrancuza, Italijana i Srba, poneki Hrvat, Slovenac ili Austri-janac), svi međusobno nalik i svi oslonjeni jedni na druge,uniformisani osmesima, dobrim raspoloženjem i ponekomčašicom preko mere, te izgledaju upravo kao kakva dobro-namerna mirnodopska vojska! Razmišljam nekako tako sto-jeći u redu pri izlasku s trajekta koji je prispeo obali Krfa, jošuvek, odozgo, s palube, izdignut u visinu kao ptica, posma-trajući sav taj uskomešani svet i ispraćajući svog galeba kojije odleteo nekud, na nečiju tuđu glavu valjda i čiji se kliktaju daljini već meša sa zvukom brodskih sirena i žamorom sve-tine na gatu. Najmiliji mi u životu bejahu časovi kad uranjamu ljudsku masu, sluhom crpeći desetine, čini se i stotine raz-ličitih jezika, kad gotovo telesno osećam nežnost u dobruizgovorenih reči, bez nasilja, bez zla jezika i mržnje, znajućida sam na sigurnom, zaštićen Božjom milošću prava na raz-ličitost u večnom pluralizmu kulturâ. Bog kakvim sam ga odmalena prihvatio kosmopolita je, zato je i stvorio ovakvimovaj zvukom i mirisima bogat svet! Jedni za drugim ljudiiskoračuju s pristupne platforme na obalu Krfa, osvajajući jeu sunčevini koja sve jarosnije počinje da žeže ljudskim teli-ma. Koračam u koloni, tegleći kofere sa stvarima, poputni-nom jednog dobrovoljnog egzodusa koju smo, iz ne znamkog razloga, izneli sa sobom na palubu, idući pred Lenom iNunom koje u mnoštvu, iscrpljeno ali vedro, stupaju napred.

22

Koji časak kasnije naći ćemo se na obali usred povika vodi-čâ koji kao znak raspoznavanja nose najrazličitije stvari, crve-ne i plave kišobrane, goleme lilihipe s modrim mašnicama odkrepdešina, kupljene ko zna kad i kakvim povodom na baza-rima usred pijanih karnevalskih svetkovina, zelenskaste šeši-re s petlovim perjem ili pak klovnovske halbcilindre iz kojihsvakomalo iskaču izbekeljene federlutke sablasno nasmeja-nih lica. Nanovo formirajući svoje grupe, kao vojničke odre-de, ovi vodiči onda nastavljaju dalje u dubinu grada zaštiće-ni gvožđem i staklom autobusa kao oklopnim kolima. Mi pro-nalazimo vođu svoje grupe i krećemo jedno za drugim izanjegove crvene leptir mašne obešene na štap, ka autobusu kojise, izmilevši kroz gužvu s trajekta, zaustavio u blizini. Nastav-ljamo potom dalje, ka pansionima smokvine boje razasutimoko grada, među stablima maslina i limunova.

Mora da je bio obuzet osećanjem da mu se posrećilo,kada je tog letnjeg dana 1915. pilot Miodrag Tomić, u dru-štvu izviđača Mihajlovića, kao kopilota, poleteo sa piste ublizini Požarevca, u avionu marke Blerio XI-2, nazvanomOluj, prvom naoružanom avionu srpske avijacije. Bejaše točast kakvu nije imao nekoliko godina ranije, kada se usredbalkanskog rata na nebu iznad Krive Palanke susreo s bugar-skim pilotom, s kojim je tek razmenio pozdrave mahanjemruku, budući da ni jednom ni drugom avioni nisu bili naoru-žani. Što se potonjeg slučaja tiče, izvori koje koristimo velenam da je Gojko Lazić, majstor Vojno-tehničkog zavoda uKragujevcu, avion naoružao mitraljezom Švarcloze MG07/12 koji je za tu svečanu priliku dobio poseban doboš, kaoi redenik, a bejaše i zglobno povezan s vrhom piramide nači-njene od metalnih cevi pričvršćenih ispred drugog sedišta uavionu. Kalibar mitraljeske cevi bio je 8 mm, dok su masa ibrzina gađanja iznosile 22,4 kilograma, odnosno 400 meta-ka u minutu. Može biti da je izgledao zastrašujuće za tada-šnju ratničku svest, budući da je prilikom jednog okršaja iz

23

tog doba neprijateljski pilot, prepadnut iznenadnom vatromnekadašnjeg krivopalanačkog zdravljaka, utekao sa nebe-skog borilišta za tili čas, odmaglivši u svojoj ptici prekoDunava put nepoznatog. (Mada, iz današnje perspektiveposmatrano, na prizoru aviona fotografisanog na pisti nepo-sredno pre uzletanja, ukoliko izuzmemo namračena lica pilo-ta i kopilota/izviđača/mitraljesca, ne možemo pronaći nijedan zastrašujući detalj.)

O tome razmišljam dok stojim pokraj Lene pred recep-cijskim kućerkom u dugom redu onih koji čekaju na svojesobe, Nuna pretura po slamnatim šeširima i konzervama svoćem u magazi preko uličice, a zadivljujuće veliki putničkiavioni u sve nižem letu sleću na pistu nama u tom času nevi-dljivog ostrvskog aerodroma. (Može biti da je tim avionima,što liče na metalne vojne sarkofage džinovskih proporcija,do moje svesti i doletela priča o pilotu Tomiću i njegovimavanturama visoko na nebu iznad Balkana.) I mada smo naovu tačku zemaljskog šara prispeli s mora, recepcioner brkaj-lija, nalik na kakvog antičkog poluboga, posmatra nas upra-vo kao da smo pred ove razdragane svatove i njegovu pot-leušu dospeli ex abrupto, s neba pa u rebra. Međutim, mrkje i tužan pa me ta njegova tuga, dok čekam, odvlači putmoje tuge koja, uskoro, obuzeće me sasvim. Postoji jednaosobina grčkog sveta, tipična za stanovnike Krfa: ako ste imsimpatični, mogu učiniti za vas bilo šta, što će izgledati upra-vo apstraktno u ovo naše materijalizmom obremenjeno doba:platiti vam letovanje, odvesti vas nakon njega do kuće pri-vatnim avionom, pozajmiti vam svoju jahtu na nedelju dana,ustupiti vam prijateljicu za večeri dokolice, vozati vas vla-stitim automobilom tamo-amo po ostrvu, i ne samo ponjemu, a da vam za to nikad ne zatraže ni drahme, zvati vasna ručak svakog bogovetnog dana za vašeg boravka na ostr-vu i smatrati se odgovornim za vašu sreću, prostosrdačno,čisto, kako bi to, valjda, činili još samo anđeli. Na tu ple-menitu manu koja se prikazuje isključivo na ovom delu

24

zemaljskog globusa naprosto ne možete ostati ravnodušni ijedino je možete voleti!

Intermezzo: postoji studija jednog američkog istraži-vača koja belodano iznosi činjenicu da u ponekim godina-ma više od deset procenata ljudi, uključenih u društveni životna bilo koji od raspoloživih načina, završi na mestima nakoja nisu aplicirali. Tako čovek što usred Njujorka krene upapučama do prodavnice hrane za životinje završi na posluu vladi SAD, a domaćica koja je krenula po hranu za sinov-ljevo društvo, koje u sobi njenog stana u urnebesu gleda tele-vizijski prenos utakmice američkog fudbala, dospe na tajniplatni spisak Al Kaide, ili činovnik gradske uprave negde uLisabonu iz čista mira započne saradnju sa finasijskim ode-ljenjem Théâtre de l’Odéon u Parizu. Primeri su, veli namovaj istraživač, mnogobrojni, a kreativnost i svemogućamašta slučaja upravo zapanjujući. Religiozna svest, među-tim, u ovome jedino može videti ruku svemogućeg Stvori-telja, a njegov naizgled slučajan ili apsurdan izbor protuma-čiti čudesnošću božijih puteva ili, naprosto, prstom sudbine.Tako ruka onog od koga je sve i poteklo učestvuje u uređe-nju sveta u odsudnim časovima, vodeći nas a da sami ne vidi-mo kuda.

Continua: posmatram na Krfu dvorište vile koju smodobili na upotrebu Nuna, Lena i ja, upravo dejstvom jednogkomedijanta slučaja ili, pak, usled tradicije i prefinjenogmanirizma Krfljana, razmišljajući koliko su pokatkad slabinaši naukom utemeljeni svetonazori o ustrojstvu sveta,samom sebi u tom času nalikujući na pomičnog pajaca čijekonce, usred kakvog lutkarskog pozorišta, pokreće sigurnalutkareva ruka. Pogledam zatim u našu kuću, trosobnu vilukoja meni – turisti dospelom iz skromnih regija – liči upra-vo na dvorac iz mašte i koja nimalo ne odgovara onome štosmo ugovorili kao svoj smeštaj na ovom ostrvu te mi se svečini da mora postojati razlog za to. Uprkos užitku u ugodnojčinjenici, posmatrajući kako dve novoprispele stanarke iste-

25

žu svoje zlatne gležnjeve na balkonu naših dvora, odluču-jem da se, nakon odmora, pozabavim samom kućom, dvori-štem kao i komšilukom s kojim ga delimo, ne bih li se, pri-padnik sveta nesviklog na ljubaznost i dobrotu, dograbiokakvog opipljivog dokaza bilo kojoj od narastajućih sumnji.(Exemplum: izgnanici iz balkanskih krajeva zahvaćenihratom, dolazeći u zemlje Zapadne Evrope ili na Američkikontinent, najpre se mesecima moraju privikavati na ljubaz-nost prema kojoj će do kraja života zadržati neku vrstu rezer-visanosti i koja će im izgledati sumnjivo, te zbog koje,sasvim suprotno njenoj svrsi, neće osećati radost izbavlje-nja. Time se njihovo prokletstvo doneseno iz krajeva Bal-kana, u kojima se očita ljubaznost na kraju plaća ili glavomili karijerom, nastavlja i tamo gde su pobegli, kao neka vrstazlog traga koji ih prati.)

To je povelika četvorougaona kuća sa zidovima smo-kvine boje i krovom prekrivenim crvenim crepom. Sa svakestrane nalazi se po jedan veliki stan s tri prostorije i kupati-lom, opremljen za život cele porodice. Napolju su prilaznostepenište i, okružen ogradom od kovanog gvožđa, prostra-ni balkon s belim stolom i četiri stolice. Ka unutrašnjostikuće vode ulazna vrata bojena u zeleno. U trenutku kad seuseljavamo, dva od tri preostala stana su prazna, dok je nasta-njen jedino onaj s druge strane kuće, u kojem boravi poro-dica Danaca što čitavog dana larma i čiji stariji članovi ispi-jaju pivo do iznemoglosti, kucajući se staklenim bocama,svaki put sve snažnije. Taj deo kuće je zaklonjen i gleda nasvoj deo dvorišta, tako da se stiče utisak da ne pripada tamogde gledaju naši prozori i gde već od prvog sata boravka uži-vamo u ukusu sazrelih smokava. Staze su popločane braon-kastim kamenim pločama, a pored smokve tu rastu i jedanlimun i, na ostrvu neizbežna, maslina. U dnu avlije, desno ipreko puta nas, nalazi se još jedna manja kuća. To je dalekoskromniji kutak od ovog u kojem smo smešteni, s prozori-

26

ma napola otvorenim, prekrivenim rustikalnim starinskimzavesama što odaju prisustvo starije osobe unutar kuće,nezainteresovane za pseudokulturu svakodnevnog života.(Što je duh stariji, veli pametna knjiga, to manje za životomtraga među stvarima.) Iščekujem nekoliko trenutaka da se naprozoru stare kuće pojavi naš(a) misteriozn(a)i sused(a), tap-kam u mestu papučama osluškujući odjek tog zvuka, potomčujem Lenino dozivanje. Već se navikla na ambijent i tekgotova grčka kafa vrelo izdiše na balkonskom stolu.

Ovde je to gotovo obred i može biti da nikad nećetedoživeti da vas neko uznemirava dok pijete kafu zureći uzamišljenu tačku u daljini. U trenutku ispijanja zadnjeggutljaja neće vam tražiti da platite račun u kafeu niti će vas,ma kolika im bila hitnja, požurivati od stola i od gledanja uprazno. U Grka kafenisanje je čin poštovanja tradicije, a iztog poteklo lenstvovanje smatra se činjenjem dela. Grci sulenjivci plemenita roda, hrabri i mahniti u strastvenoj neor-ganizovanosti, ni nalik svojim precima. Dolazeći na grčkotle iz srbijanskih krajeva, putnik oseća srodstvo u toj konfu-ziji, a ona differentia specifica balkanskih naroda, koja ihizdvaja na posebnu stranu, čini da ih vidi braćom. Na ovomrajskom ostrvu, na Krfu, Grci se doimaju kao Srbi odgajeniuz more, a njihova lenjost kao neka vrsta zagledanosti u ver-tikalu duhovnih vrednosti. Meni ta vertikala, dok na balko-nu svoje vile ispijam grčku kafu koju je znalački skuvalaLena, vo vjeki vjekov zaljubljena u Grčku, izgleda u najma-nju ruku utešno, budući da su dokolica i lenjost, u svim vre-menima podjednako, dobre književničke majke.

27