ka borbenoj grupi zapadni balkan - bezbednost.org · zapadni balkan do 2020. godine ne samo u...

KA BORBENOJ GRUPI

ZAPADNI BALKAN

Vizija odbrambene integracije Srbije u EU 2010–2020.

Filip Ejdus – Marko Savković – Nataša Dragojlović

Centar za civilno-vojne odnoseBeograd,

Maj 2010.

IMPRESUM

Autori: Filip Ejdus, Marko Savković i Nataša Dragojlović

Izdavač: Centar za civilno-vojne odnose, Beograd

Kontakt podaci izdavača: Gundulićev venac 48/I, Beograd, telefon + 381 11 32 87 226, e-mail [email protected]

Lektura i korektura: Tatjana Hadžić

Dizajn i kompjuterska priprema: Saša Janjić

Štampa: Unagraf, Beograd

Tiraž: 600

Centar za civilno-vojne odnose je organizacija civilnog društva iz Beograda. Osno-van je 1997. godine radi istraživanja celine odnosa između vojske i društva u Sr-biji. U istraživačkom zahvatu Centra su se potom našli preoblikovani koncepti i iz njih iznikle prakse – zasebnog i/ili udruženog – dostizanja i očuvanja individualne, nacionalne, regionalne i globalne bezbednosti. U skladu sa tim Centar istražuje raznovrsne oblike, sadržaje, metode i ciljeve bezbednosne saradnje i integracije, kao i njihove praktične učinke. Pored toga, Centar se posebno bavi istraživanjem tokova i merenjem dometa reforme sektora bezbednosti i državnih aparata sile u tranzicijskim i postkonfliktnim državama. Odatle je pažnja njegovih istraživača usmerena na propitivanje ne samo izgleda za uspostavljenje demokratske civilne kontrole i javnog nadzora nad sektorom bezbednosti, već i na njihovu delotvor-nost, kao i na delotvornost aktera sektora bezbednosti.

Ovaj dokument predstavlja proizvod Škole za evropsku bezbednost koja je održa-na tokom 2008/2009. godine u okviru projekta Communicating European Securi-ty Policies. Centar je ovaj projekt realizovao uz podršku Evropske unije, odnosno uz podršku Fonda za EU integracije. Ovim Fondom rukovodi Delegacija Evropske Komisije u Republici Srbiji, a tehnički ga realizuje Press Now.

Centar za civilno-vojne odnoseGundulićev venac 4811000 Beogradtel: 0113287226Email: [email protected] Internet: http://www.ccmr-bg.org http://www.eursec.org/

Sažetak

Cilj ove vizije praktične politike jeste da ponudi argumente koji će govoriti u prilog proaktivnoj integraciji Srbije u Zajedničku bezbednosnu i odbrambenu politiku (ZSBP) EU ostvarivanjem koncepta borbenih grupa u periodu do 2020. godine. U tekstu koji sledi prvo su predstavljeni kratak pregled ZSBP i koncept borbenih grupa EU. Zatim je obrazloženo to zbog čega je u interesu Republike Srbije da što pre počne pripreme za učestvovanje u borbenim grupama EU. Posebna pažnja poklonjena je argumentima koji obrazlažu to zašto je stvaranje Borbene grupe Zapadni Balkan do 2020. godine ne samo u interesu Srbije i njenih suseda, već i u interesu EU. Konačno, izložen je četvorofazni model uključivanja Srbije u borbene grupe EU. Modelom su obuhvaćene (1) faza pripremanja i posmatranja (2010–2012), (2) faza prilagođavanja (2013–2015), (3) faza unapređenog učestvovanja, planiranja i pripreme (2016–2018) i (4) faza razvoja inicijalnih operativnih spo-sobnosti i formiranja Borbene grupe Zapadni Balkan (2018–2020).

Skraćenice

ABHO Atomsko-biološko-hemijska odbrana

BG Borbena grupa

BGEUZB (Borbena grupa Evropske unije „Zapadni Balkan“)

GAERC Savet za opšte i spoljne poslove Evropske unije (General Affairs and External Relations Council)

EU Evropska unija

EBOP Evropska bezbednosna i odbrambena politika

ZBOP Zajednička bezbednosna i odbrambena politika

JNA Jugoslovenska narodna armija

KiM Kosovo i Metohija

NVO Naoružanje i vojna oprema

OSM Oružane snage Makedonije

OSRH Oružane snage Republike Hrvatske

OUN Organizacija Ujedinjenih nacija

PARP Proces planiranja i revizije (Peace Planning and Review Process)

PBK Političko-bezbednosni komitet (Political Security Committee)

PzM Partnerstvo za mir

VKEU Vojni komitet Evropske unije (European Union Military Committee)

VS Vojska Srbije

VŠEU Vojni štab Evropske unije (European Union Military Staff)

ZB Zapadni Balkan

ZSBP Zajednička spoljna i bezbednosna politika

Sadržaj

Uvodne napomene 9

I Namena vizije praktične politike i metodološke napomene 11

II Razvoj Zajedničke bezbednosne i odbrambene politike i koncept borbenih grupa EU 13

Ugovor iz Lisabona i Evropska bezbednosna i odbrambena politika 15

Borbene grupe EU 17

III Pregled učestvovanja država Zapadnog Balkanau operacijama ZBOP i u borbenim grupama EU 23

Hrvatska 23

Makedonija 26

Albanija 28

IV Republika Srbija i Zajednička bezbednosna i odbrambena politika 30

Evropska komponenta bezbednosnih integracija –

neiskorišćena mogućnost? 30

Prednosti i izazovi Borbene grupe Zapadni Balkan 34

Mapa puta uključivanja Republike Srbije u ZBOP 37

1. Faza pripremanja i posmatranja (2010–2012) 37

2. Faza prilagođavanja (2013–2015) 41

3. Faza unapređenog učestvovanja, planiranja i pripreme (2016–2017) 42

4. Faza razvoja inicijalnih operativnih sposobnosti i formiranja

Borbene grupe Zapadni Balkan (2018–2020) 43

V Zaključak 45

Ka borbenoj grupi Zapadni Balkan

9

Uvodne napomene

Proces globalizacije doveo je svet u stanje međuzavisnosti koja je bez preseda-na u ljudskoj istoriji.1* Dva svetska rata donela su velika razaranja, ali i uverenje da su mir i bezbednost nedeljivi. Završetak Hladnog rata, liberalizacija svetske ekonomije i informatička revolucija s kraja prošlog veka samo su ubrzali procese bezbednosne integracije u svetu, a posebno na evropskom kontinentu. U mnoš-tvu organizacija koje sačinjavaju evropsku bezbednosnu arhitekturu u posthlad-noratovskom periodu dve su se istakle kao najznačajnije. To su Severnoatlantski savez (NATO), koji se i dalje stara za kolektivnu odbranu država u evroatlantskom prostoru, i Evropska unija (EU), koja je odgovorna za ekonomsku i političku in-tegraciju evropskog kontinenta. Međutim, u poslednjih deset godina EU razvija sopstvenu Zajedničku bezbednosnu i odbrambenu politiku (ZBOP), čime posta-je sve vidljiviji bezbednosni akter na međunarodnoj sceni.2 Nažalost, Republika Srbija se po uključenosti u ovu politiku EU trenutno nalazi na samom začelju zemalja u regionu Zapadnog Balkana.

Cilj ovog teksta je da predstavi razloge zbog kojih je u nacionalnom interesu Republike Srbije to da što pre počne da učestvuje u ZBOP. Osim toga, u tekstu je predložen jedan od načina na koji je to moguće učiniti, i to pokretanjem i realizacijom inicijative za stvaranje Borbene grupe Zapadni Balkan (BGZB). U pr-vom delu teksta obrazloženi su namena i metodološki pristup teksta. U drugom delu izneseni su razvoj ZBOP i koncept borbenih grupa EU. U trećem delu izložen je pregled dosadašnjeg učestvovanja država Zapadnog Balkana u operacijama ZBOP. U četvrtom delu teksta obrazložene su manjkavosti dosadašnje politike Republike Srbije u ovoj oblasti i razlozi zbog kojih je u njenom nacionalnom inte-resu to da što pre počne da učestvuje u ZBOP.3 U petom delu razvijen je model četvorofaznog uključivanja Republike Srbije u ZBOP učestvovanjem u borbenim grupama EU.

1* Zahvaljujemo se Miroslavu Hadžiću, Tanji Miščević, Srđanu Gligorijeviću, Adelu Abusari i Dragani Đurašinović na tome što su pogledali prvi nacrt ovog teksta i dali nam korisne ideje i komentare. Odgovornost za sve nedostatke i propuste snose isključivo autori.2 Pre stupanja na snagu Ugovora iz Lisabona 1. decembra 2009. godine ova politika zvala se Ev-ropska bezbednosna i odbrambena politika (EBOP) (eng. European Security and Defence Policy).3 Potrebno je napomenuti da je učestvovanje u borbenim grupama samo jedan od mogućih modaliteta integracije Republike Srbije u ZBOP. Ovaj dokument neće se baviti ostalim aspektima ZBOP, kao što su učestvovanje u postojećim civilnim i vojnim misijama EU, rad Evropske odbram-bene agencije itd.


11

I Namena vizije praktične politike i metodološke napomene

Tekst koji je pred vama predstavlja viziju učestvovanja Republike Srbije u borbe-nim grupama EU u periodu od 2010. do 2020. godine. Potrebno je napomenuti da se radi o viziji praktične politike (eng. policy vision), tekstu koji bi trebalo da posluži kao dugoročna inspiracija za donošenje odluka u ovoj oblasti. Njegova svrha je najpre u tome da predstavi trenutno stanje ZBOP i borbenih grupa EU. Zatim, u tekstu se nude razlozi za proaktivno pristupanje Republike Srbije ovoj politici EU. Konačno, on želi da ukaže na mogući put koji bi Republika Srbija tre-balo da pređe i da od trenutnog stanja, odnosno od 2010. godine u kojoj je pre-ma učestvovanju u ZBOP na začelju kolone država u regionu, stigne do željenog stanja, odnosno do 2020. godine kada bi mogla da bude ne samo članica EU, već i predvodnica BGZB.

Ova vizija praktične politike prevashodno je namenjena donosiocima odluka u Republici Srbiji, kako onima u izvršnoj vlasti – predsedniku Republike, Vladi i nadležnim resornim ministarstvima, tako i onima u zakonodavnoj vlasti – Narod-noj skupštini, a prevashodno njenim odborima nadležnim za odbranu i bezbed-nost, evropske integracije i inostrane poslove. Takođe, ovaj dokument namenjen je i ostalim akterima u sistemu nacionalne bezbednosti i bezbednosno-obave-štajnoj zajednici, koji svojim radom doprinose bezbednosnoj integraciji Republi-ke Srbije u evropske i druge međunarodne tokove. Konačno, ova vizija praktične politike može biti korisna i nevladinim organizacijama, naučnoistraživačkim usta-novama, univerzitetima, medijima i svim ostalim akterima građanskog društva koji učestvuju u javnoj i stručnoj raspravi o evropskoj integraciji Srbije i o njenoj politici nacionalne bezbednosti.

Ovaj tekst ima i određena ograničenja sa kojima bi čitaoci trebalo da budu upoznati. Najpre, ova vizija ne može i ne bi trebalo da bude korišćena kao kom-pletan pregled aktivnosti koje je neophodno obaviti u procesu integracije Srbi-je u ZBOP u narednih deset godina. Autori su akcenat u ovom tekstu stavili na borbene grupe koje predstavljaju samo mali deo ZBOP. Osim toga, format ovog dokumenta ne dopušta detaljan popis svih koraka koje je neophodno učiniti u procesu uključenja u aktivnosti borbenih grupa EU, već samo onih koje u ovom trenutku izgledaju kao najznačajnije. Konačno, u tekstu se ne bavimo ni izuzet-no značajnim problemom finansiranja ovih aktivnosti, jer bi trebalo da on bude

12

predmet posebne analize.4

U ovom radu je kao osnovni metodološki pristup upotrebljena linearna ek-strapolacija, odnosno zamišljanje budućnosti na osnovu podataka iz sadašnjosti bez uzimanja u obzir mogućih rizika. Ovakav metodološki postupak je izuzetno problematičan ukoliko postoji velika verovatnoća da će u budućnosti osnovni trendovi od kojih se polazilo biti značajno promenjeni. Stoga je uputno da na ovom mestu budu predstavljene osnovne pretpostavke o trendovima unutraš-njeg i međunarodnog političkog ambijenta u periodu od 2010. do 2020 godine, od kojih se pošlo prilikom izrade ove vizije praktične politike.

Prvo, podrazumeva se da mir i stabilnost na Zapadnom Balkanu neće biti dovedeni u pitanje. Drugo, očekuje se da Republika Srbija, kao i ostale države re-giona, u pomenutom periodu neće napuštati svoje spoljnopolitičko opredeljenje za ostvarivanje članstva u EU. Treće, pretpostavlja se da će se tokom datog pe-rioda proces demokratske tranzicije i unutrašnjih reformi u Republici Srbiji, kao i u ostalim državama Zapadnog Balkana, odvijati nesmetano i bez većih poteš-koća. Četvrto, podrazumeva se da EU neće zaustaviti ili značajno usporiti proces proširenja na države Zapadnog Balkana. Ostvarivanje pomenutih pretpostavki delimično će zavisiti i od toga u kakvu će vezu Srbija i EU staviti status Kosova i Metohije i proces evropske integracije. Ukoliko ovi procesi budu tretirani odvo-jeno, kao što je to činjeno i do sada, postoji mogućnost da ovaj težak problem neće zaustaviti integraciju Zapadnog Balkana u EU. Peto, očekuje se da će EU postepeno pojačavati svoju bezbednosnu ulogu na međunarodnoj sceni. Šesto, pretpostavlja se da će EU nastaviti postepeno da razvija institucije i sposobnosti ZBOP. Sedmo, podrazumeva se da će EU postepeno povećavati intenzitet svo-jih aktivnosti u oblasti upravljanja krizom, uključujući u to i sprovođenje vojnih operacija van teritorije EU. Osmo, očekuje se da će u posmatranom periodu biti otpočeta upotreba borbenih grupa koje će realizovati operacije upravljanja kri-zom u okviru ZBOP.5 Ukoliko jedna ili više pomenutih pretpostavki u periodu od 2010. do 2020. godine bude značajnije dovedena u pitanje, realizacija ove vizije praktične politike biće otežana, a možda i u potpunosti onemogućena. Pre nego što se osvrnemo na argumente koji govore u prilog proaktivnom pristupu Repu-blike Srbije u oblasti ZBOP koji se ostvaruje učestvovanjem u borbenim grupama, potrebno je osvrnuti se na sam razvoj ove politike EU.

4 Za razliku od vojnih komponenti ZBOP koje finansiraju države učesnice, civilne komponente ZBOP finansiraju se iz budžeta EU. Stoga je opravdano pretpostaviti da će u narednom periodu Republika Srbija pokazati veće interesovanje za učestvovanje u civilnim nego u vojnim misijama.5 Do trenutka objavljivanja ovog teksta EU još uvek nije upotrebila nijednu od osamnaest postojećih borbenih grupa. Izazovi sa kojim se suočavaju borbene grupe su operativni (finansir-anje, obuka, strateški vazušni transport itd) i politički (odnos sa UN i NATO i njenim snagama za brzo dejstvo NRF).

Nam

ena

vizi

je p

rakti

čne

politi

ke i

met

odol

oške

nap

omen

e


13

II Razvoj Zajedničke bezbednosne i odbrambene politike i koncept borbenih grupa EU

Od svog nastanka početkom pedesetih godina dvadesetog veka današnja Evrop-ska unija, a tadašnja Evropska zajednica (EZ), imala je značajnu ulogu na međuna-rodnoj sceni. Zbog neuspeha ideje o stvaranju Evropske odbrambene zajednice 1954. godine, tokom Hladnog rata njena uloga bila je prevashodno ekonomska. Međutim, završetak Hladnog rata stvorio je novu realnost na evropskom konti-nentu, koja je, pored ostalog, zahtevala jačanje političke i bezbednosne uloge EU u međunarodnim odnosima. Zbog njene nespremnosti da odigra značajniju ulogu tokom rata u Iraku 1991. godine, tadašnji ministar spoljnih poslova Belgije Mark Ejskens (Mark Eyskens) opisao je EU kao „ekonomskog džina, političkog patuljka i vojnog mrava“.6

Međutim, već 1992. godine, a nakon usvajanja Ugovora iz Mastrihta, EU po-činje da razvija i svoju Zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku (ZSBP). U članu B ovog Ugovora definisano je da je jedan od ciljeva EU da „potvrđuje svoj iden-titet na međunarodnoj sceni, posebno sprovođenjem ZSBP, uključujući eventu-alno uobličavanje zajedničke odbrambene politike, koja tokom vremena može dovesti do zajedničke odbrane“.7 Ipak, u godinama koje su dolazile, ZSBP EU je, pokušavajući da spreči krvoproliće u bivšoj Jugoslaviji, nažalost zabeležila niz di-plomatskih neuspeha. Jedan od osnovnih razloga tih neuspeha proistekao je iz činjenice da EU, za razliku od SAD, svoje diplomatske napore nije mogla da podu-pre uverljivom vojnom silom.

Na francusko-britanskom samitu održanom u francuskoj luci Sen Malo, de-cembra 1998. godine, doneta je odluka da EU mora igrati značajniju ulogu na međunarodnoj sceni. Deklaracija koju su tada potpisali Žak Širak (Jacques Chirac) i Toni Bler (Tony Blair), između ostalog predvidela je da „EU mora imati kapacitet za preduzimanje autonomne akcije podržane uverljivom vojnom silom, sredstvi-ma koja omogućavaju da se ona upotrebi i spremnošću da ih sprovede kao odgo-

6 The New York Times, „Gulf Fighting Shatters Europeans’ Fragile Unity”, January 25, 1991, http://www.nytimes.com/1991/01/25/world/war-in-the-gulf-europe-gulf-fighting-shatters-euro-peans-fragile-unity.html [pristupljeno 6. decembra 2009]. 7 Ceo tekst Ugovora dostupan je na: http://eur-lex.europa.eu/en/treaties/dat/11992M/htm/11992M.html

14

vor na međunarodne krize“.8 U junu naredne godine, na sastanku Evropskog sa-veta u Kelnu, šefovi država i vlada doneli su istorijsku odluku da uspostave Evrop-sku bezbednosnu i odbrambenu politiku (EBOP) i otpočeli njenu institucionalnu izgradnju. Evropski savet je decembra meseca iste godine u Helsinkiju definisao i Helsinški naslovni cilj 2003. Njime je predviđeno da EU do 2003. godine postane sposobna za to da u roku od 60 dana nakon izbijanja krize koja bi bila na udalje-nosti do četiri hiljada kilometara od Brisela pošalje do šezdeset hiljada vojnika i da ih tamo održi najmanje godinu dana. Osim toga, u zaključcima donetim na ovom samitu navedeno je da će posebna pažnja biti posvećena „sposobnostima za brzo reagovanje“. Ovim je postavljen temelj onome što će kasnije biti nazvano borbena grupa EU (eng. EU Battlegroup).

Evropska unija je 2003. godine usvojila Evropsku strategiju bezbednosti pod nazivom Bezbedna Evropa u boljem svetu. Ovim dokumentom, kojim je EU poku-šala da formuliše svoj jedinstveni bezbednosni identitet, definisano je pet glavnih pretnji po bezbednost Evrope. To su terorizam, proliferacija oružja za masovno uništenje, neuspeh država, regionalni konflikti i organizovani kriminal. Takođe, EU je kao svoj primarni bezbednosni interes u Strategiji navela jačanje bezbed-nosti i stabilnosti u svom susedstvu, kao i stvaranje međunarodnog poretka koji će biti zasnovan na efektivnom multilateralizmu, međunarodnom pravu i jačanju OUN.9 Iste godine, države članice EU dogovorile su se i o strukturnoj saradnji, odnosno o stvaranju borbenih grupa.

Za primenu Evropske strategije bezbednosti bila je prelomna 2003. godina, jer je tada najpre pokrenuta prva civilna misija - EUPM u Bosni i Hercegovini, a zatim i prva vojna misija EU - CONCORDIA u Makedoniji. Od tada do danas, EU je pokrenula ili okončala čak dvadeset i tri misije na tri kontinenta.

Isto tako, misija EULEX razmeštena je 2008. godine na Kosovu i Metohiji i predstavlja najveću civilnu misiju EU, dok je misija EUFOR ALTHEA u Bosni i Her-cegovini njena, za sada, najveća vojna operacija. Operacije koje su vođene na Zapadnom Balkanu i na Bliskom istoku dokaz su toga da EU ima ambiciju da brine kako o svom „dvorištu“, tako i o svom najbližem susedstvu. Međutim, u perio-du od 2003. do 2010. godine EU je pokazala da ima sposobnost da deluje i kao globalni akter. Misija ARTEMIS u Kongu pokazala je da je Unija sposobna da, ne-zavisno od NATO, pokrene autonomnu vojnu operaciju daleko od svojih granica. Štaviše, 2008. godine pokrenuta je i prva pomorska misija EU uz obalu Somalije

8 Tekst deklaracije iz Sen Maloa. http://www.atlanticcommunity.org/Saint-Malo%20Declara-tion%20Text.html [pristupljeno 6. decembra 2009].9 Bezbedna Evropa u boljem svetu: Evropska strategija bezbednosti, ISAC Fond, Beograd 2006. Dostupno na: http://www.isac-fund.org/download/Evropska%20strategija%20bezbednosti.pdf [30. maj 2010]Ra

zvoj

Zaj

edni

čke

bezb

edno

sne

i odb

ram

bene

pol

itike

i ko

ncep

t bor

beni

h gr

upa

EU

pod nazivom ATALANTA. Ovom operacijom EU se uključila u borbu protiv pira-terije u Adenskom zalivu, koja sve više predstavlja globalnu pretnju slobodnoj pomorskoj trgovini. Pri tom, po rečima bivšeg Visokog predstavnika za spoljnu i bezbednosnu politiku Havijera Solane (Javier Solana), EBOP se sa svakom novom operacijom razvijala učeći na sopstvenom iskustvu.10

Ugovor iz Lisabona i Evropska bezbednosna i odbrambena politika

Ugovor iz Lisabona, koji je stupio na snagu 1. decembra 2009. godine, uneo je neke značajne novine u oblast spoljne, bezbednosne i odbrambene politike. Što

10 Xymena Kurowska, „The Role of ESDP Operations”, u: Michael Merlingen and Rasa Os-trauskaite, European Security and Defense Policy: An Implementation Perspective, London: Routledge, 2008, str. 27.

Slika 1: Dosadašnje misije ZBOP


15

16

se tiče spoljne politike, umesto dosadašnjeg rotirajućeg Predsedništva ulogu predstavljanja Unije u međunarodnim odnosima preuzeo je novouspostavljeni predsednik Evropskog saveta. Takođe, Visoki predstavnik Unije za spoljne od-nose i bezbednosnu politiku, koji je nasledio Visokog predstavnika za spoljnu i bezbednosnu politiku, istovremeno je preuzeo i ulogu evropskog komesara za spoljne poslove, odnosno potpredsednika Evropske komisije. U službi Visokog predstavnika nalaziće se i Služba za spoljne poslove EU, sastavljena od zvaničnika iz Generalnog sekretarijata Saveta EU, iz Evropske komisije i iz nacionalnih diplo-matskih predstavništava.11

U oblast bezbednosne i odbrambene politike je, takođe, uvedeno niz novina. Prvo, EBOP je promenila ime u Zajednička bezbednosna i odbrambena politi-ka (ZBOP). Drugo, iako su odbrana i bezbednost ostale u domenu međuvladi-ne saradnje, gde je konsenzus glavni način donošenja odluka, neke odluke će od sada moći da budu donete i većinski. To se, pre svega, odnosi na uvođenje mogućnosti „trajne strukturne saradnje“, čime se stvaraju preduslovi za to da jedna grupa država, ukoliko želi, donese većinsku odluku da ubrza međusobnu saradnju u oblasti odbrane.12 Ovim se stvara i pravna mogućnost za to da se intenzivira i olakša odbrambena integracija u okviru koncepta borbenih grupa EU. Treće, Petersburški zadaci (videti tabelu 3) prošireni su novim zadacima, kao što su združene misije razoružavanja, vojno savetovanje i pomaganje, nametanje mira i postkonfliktna stabilizacija, prevencija konflikata i pomoć trećim državama u borbi protiv terorizma. Četvrto, Evropska odbrambena agencija, koja je osno-vana 2004. godine radi koordiniranja evropske odbrambene industrije, sada je uključena u ugovorni okvir. Konačno, Ugovor iz Lisabona uvodi i klauzulu o me-đusobnoj odbrani, kao i klauzulu o solidarnosti država članica. Iako ove klauzule ne utiču na postojeće obaveze i odbrambene politike država, njima se članice EU obavezuju da pruže pomoć jedna drugoj u slučaju da neka od njih bude objekat oružanog ili terorističkog napada, odnosno prirodne ili industrijske katastrofe.

Izmenama koje je predvideo Ugovor iz Lisabona stvoreni su uslovi za to da EU vodi koherentniju i delotvorniju spoljnu, bezbednosnu i odbrambenu politi-

11 U decembru 2009. godine na funkciju predsednika Evropskog saveta postavljen je Herman Van Rompuj, a na funkciju Visokog predstavnika Ketrin Ešton.12 Ugovor iz Mastrihta omogućavao je Pojačanu saradnju (eng. Enhanced Cooperation) između najmanje devet država članica u oblasti spoljne i bezbednosne politike, ali ne i u oblasti odbrane. Sporazum iz Lisabona ukinuo je ovo ograničenje i uveo mogućnost Trajne strukturne saradnje (eng. Permanent Structured Cooperation). Ona omogućava užu saradnju u oblasti odbrane između bilo kog broja država članica, čije odbrambene sposobnosti ispunjavaju visoke kriterijume i koje međusobno žele da preuzmu određene obaveze. Videti: The Impact of the Lisbon Treaty on CFSP and ESDP, http://www.isis-europe.org/pdf/2008_artrel_150_esr37tol-mar08.pdf Ra

zvoj

Zaj

edni

čke

bezb

edno

sne

i odb

ram

bene

pol

itike

i ko

ncep

t bor

beni

h gr

upa

EU


17

ku, kao i za to da postane još ubedljiviji činilac međunarodnih odnosa.13 Poseb-no značajno za temu kojom se bavi ovaj tekst jeste i uvođenje koncepta trajne strukturne saradnje, kojim se otvara značajan prostor za razvoj borbenih grupa EU. Da li će to zaista i biti tako, zavisiće kako od političke volje država članica, tako i od detaljnije operacionalizacije odrednica koje su u Ugovoru iz Lisabona ostale pomalo neodređene.14

Borbene grupe EU

Nakon što su se u Helsinkiju 1999. godine države članice obavezale da će razvi-jati „manje snage dostupne i spremne za brzo reagovanje“, ova tema bila je na dnevnom redu nekoliko sledećih sastanaka Evropskog saveta.15 Značajan pod-strek ovom procesu dala je i operacija ARTEMIS u Kongu 2003. godine, koja je pokazala značaj relativno malih snaga koje mogu brzo da reaguju u udaljenim područjima. U junu 2004. godine usvojen je Helsinški naslovni cilj 2010, u kome se navodi da je „EU globalni akter, spreman da preuzme odgovornost za global-nu bezbednost“. Države članice preuzele su tada obavezu da do „2010. godine budu u stanju da odgovore brzom i odlučnom akcijom, primenjujući koherentan pristup u celokupnom spektru operacija upravljanja krizom koje pokriva Ugovor o Evropskoj uniji“.16 Novembra iste godine države članice preuzele su obavezu da razviju trinaest borbenih grupa, a 1. januara 2007. godine koncept borbene grupe postao je operativan.17 Iako je EU od 2003. godine do danas pokrenula dvadeset tri civilne i vojne misije, borbene grupe kao celina u trenutku pisanja ovog teksta još uvek nisu bile upotrebljene.

U žargonu EU, borbena grupa predstavlja najmanju vojno uverljivu i efektiv-nu silu, koja može brzo da bude pokrenuta i koja je u stanju da operacije izvodi

13 Videti: Steven Blockmans and Ramses A. Wessel, „The European Union and Crisis Menage-ment: Will the Lisbon Treaty Make EU More Effective?”, Journal of Conflict & Security Law, Vol. 14, No. 2, 2009. p. 265–308.14 To se, pre svega, odnosi na nadležnosti Službe za spoljne poslove EU, kao i na podelu posla između Visokog predstavnika i predsednika Evropskog saveta.15 Helsinki Headline Goal http://www.consilium.europa.eu/uedocs/cmsUpload/Helsinki%20Headline%20Goal.pdf [pristupljeno 6. decembra 2009].16 Helsinki Headline Goal 2010 http://www.consilium.europa.eu/uedocs/cmsUpload/2010%20Headline%20Goal.pdf [pristupljeno 6. decembra 2009].17 Koncept borbenih grupa nastao je prevashodno kao britansko-francusko-nemačka inicijativa.

18

samostalno ili koja je pak u stanju da pripremi veće operacije. 18 Predviđeno je da borbena grupa EU, sastavljena od oko 1.500 vojnika, bude spremna za pokre-tanje u periodu od pet do deset dana po usvajanju odluke u Savetu EU. 19 Ona bi trebalo da bude sposobna da se održi najmanje trideset dana, uz mogućnost da bude produžena do sto dvadeset dana. Danas EU raspolaže sa 17 borbenih grupa, od kojih je istovremeno sposobna da angažuje dve.

Na rednoj listi raspoloživih borbenih grupa (eng. Battlegroup Roster) nave-deno je koje su dve borbene grupe „dežurne“ i u kom šestomesečnom periodu. Ova redna lista usaglašava se i popunjava na konferencijama za koordinaciju bor-benih grupa, koje se održavaju dva puta godišnje, a izrađuje se za pet narednih godina. Poslednja konferencija za koordinaciju borbenih grupa održana je u apri-lu 2009. godine. Spisak dežurnih borbenih grupa u potpunosti je popunjen sve do 2011. godine, a delimično i do 2013. godine.

Spisak BG 2009–2014. godine

Semestar („polugodište“)

Države učesnice Vodeća država

2010–1 Poljska, Nemačka, Litvanija, Letonija, Slovačka Poljska

Velika Britanija i HolandijaVelika Britanija

2010–2 Italija, Rumunija i Turska ItalijaŠpanija, Francuska i Portugalija Španija

2011–1 Holandija, Nemačka, Finska, Austrija, Litvanija HolandijaŠvedska, Finska, Norveška, Estonija, Irska („Nordijska BG“)

Švedska

2011–2Grčka, Bugarska, Rumunija, Kipar, Ukrajina (tbc) - HELBROC ili „Balkanska BG“

Grčka

Portugalija, Španija, Francuska i Italija Portugalija

2012–1 Francuska, Nemačka, Luksemburg FrancuskaNepopunjeno

2012–2 Italija, Slovenija, Mađarska Italija

18 Odličan uvodni tekst o konceptu borbenih grupa: Gustav Lindstrom, Enter the EU Battlegroups, Chaillot paper 97, EUISS, February 2007.19 Ako ovom broju dodamo i osoblje koje je angažovano za pružanje operativne i strateške podrške, njeno ukupno ljudstvo čini više od 2.500 pripadnika.Ra

zvoj

Zaj

edni

čke

bezb

edno

sne

i odb

ram

bene

pol

itike

i ko

ncep

t bor

beni

h gr

upa

EU


19

Nemačka, Austrija, Češka Republika, Hrvatska, Makedonija, Irska (tbc)

Nemačka

2013–1 Poljska, Nemačka, Francuska (Vajmarska BG) PoljskaNepopunjeno

2013–2 Velika Britanija i ŠvedskaVelika Britanija

nepopunjeno Belgija

2014 –1Grčka, Bugarska, Rumunija, Kipar (HELBROC ili „Balkanska BG“)

Grčka

Nepopunjeno

2014 – 2 Belgija, Holandija, Nemačka, Luksemburg, Estonija

Španija, Italija Španijasemestar ili „polugodište“: 1 = od januara do juna; 2 = od jula do decembra date godine

Tabela 1: Redna lista borbenih grupa20

Da bi jedna država razvila svoju borbenu grupu, sama ili u saradnji sa drugim državama, ona mora da zadovolji određene standarde. „Sertifikacija“ borbenih grupa u nadležnosti je samih država, ali se odvija pod nadzorom Vojnog komiteta EU (VKEU), uz pomoć Vojnog štaba EU (VŠEU), i po procedurama koje su dogo-vorene na nivou EU.21 Pre nego što jedna borbena grupa preuzme šestomesečno „dežurstvo“ njeni pripadnici moraju da prođu zajedničke vojne vežbe kako bi grupa mogla da dobije sertifikat.22

Struktura borbene grupe je fleksibilna i zavisi od odluka država koje u njoj učestvuju. Sastav borbene grupe zavisi od izbora vojnih sposobnosti, koji opet zavise od prirode operacije EU (videti šemu 1). Obuka sastava borbene grupe takođe je u nadležnosti država članica. Ukoliko se borbena grupa aktivira za po-trebe realizacije vojne misije EU, komandanta operacije imenuje Savet EU (gene-

20 Izvor Vojni komitet EU21 U toku je proces standardizacije i sertifikacije borbenih grupa EU. Sadašnje fleksibilne proce-dure za sertifikaciju odražavaju se na stepen interoperabilnosti. Države kontributori su slobodne da oblikuju pakete borbenih grupa i trening u skladu sa svojim potrebama. „Kad god je to moguće i primenjivo, standardi, metode i procedure treba da budu analogni NATO (NRF) kako bi članice EU bile u mogućnosti da stave na raspolaganje svoje kapacitete i za borbene grupe i za NRF“. EU BattleGroups Concept, doc.10501/04 Council of the EU, 20/7/2005.22 Tako je, primera radi, u maju 2007. i septembru 2008. godine borbena grupa HELBROC na čelu sa Grčkom sprovela vojne vežbe EVROPI I i II European Union, EU Battlegroups, http://www.consilium.europa.eu/uedocs/cmsUpload/090720-Factsheet-Battlegroups_EN.pdf [pristupljeno 5.decembra 2009].

20

ral iz vodeće države) koji ima mogućnost da komandnu strukturu i sposobnosti prilagodi potrebama te operacije. Države članice nisu zadužene za operativnu komandu borbene grupe, već se ona organizuje na nivou EU. Međutim, one su u potpunosti zadužene, zajedno sa svojim partnerima, za taktičku komandu nad svojim jedinicama na terenu.

Borbene grupe mogu biti upotrebljene prilikom obavljanja zadataka koji su navedeni u članu 17.2 Ugovora o Evropskoj uniji, a koji su poznatiji kao Peter-sberški zadaci, kao i prilikom obavljanja onih zadataka koji su navedeni u Evrop-skoj strategiji bezbednosti (videti tabelu 3).23

23 Videti: Bezbedna Evropa u boljem svetu: Evropska strategija bezbednosti, http://www.isac-fund.org/download/Evropska%20strategija%20bezbednosti.pdf

Šema 1: Generička struktura borbene grupe

Razv

oj Z

ajed

ničk

e be

zbed

nosn

e i o

dbra

mbe

ne p

oliti

ke i

konc

ept b

orbe

nih

grup

a EU


21

Petersberški zadaciCiljevi navedeni u Evropskoj strategiji bezbednosti

humanitarni i spasilački zadaci združene operacije razoružavanja

održavanje mirapružanje podrške trećim državama u borbi protiv terorizma

borbeni zadaci u upravljanju krizom, uključujući u to i nametanje mira

preduzimanje operacija radi sprovođenja reforme sektora bezbednosti kao dela šireg napora na izgradnji institucija

Tabela 2: Zadaci borbenih grupa

U zavisnosti od situacije, misije borbenih grupa mogu biti operacije premo-šćavanja, operacije inicijalnog i brzog ulaska i autonomne operacije. Operacije premošćavanja (eng. bridging operations) odnose se na operacije u kojima bor-bena grupa treba da odmeni ili ojača snage koje su već raspoređene na terenu, kao što je to bilo u slučaju operacije ARTEMIS u Kongu. Operacije inicijalnog i brzog ulaska predstavljaju operacije u kojima borbena grupa treba brzo da uđe na bojno polje kao prethodnica većim snagama koje će doći kasnije. Konačno, autonomne operacije su operacije ograničenog trajanja i opsega, koje bi borbena grupa trebalo samostalno da izvršava.

Konačno, značajno je napomenuti da u borbenim grupama ne učestvuju sve države članice EU. Danska uopšte ne učestvuje u vojnim aspektima delovanja EU pošto je dobila pravo na izuzeće (eng. opt-out) još Sporazumom iz Edinburga sklopljenim 1992. godine.24 Malta za sada, iako je punopravan član EU od 2004. godine i programa „Partnerstvo za mir“ (PzM) od 2008, ne učestvuje u borbenim grupama.25 Kipar učestvuje u borbenim grupama EU, ali zato što još uvek nije

24 Izuzeće (eng. opt-out) predstavlja mogućnost koja stoji na raspolaganju svakoj članici EU koja ne želi da se pridruži ostalim članicama u primeni određene politike Zajednice. Ugovorom iz Mas-trihta uvedena je ova mogućnost kako bi bio sprečen eventualni zastoj dalje integracije. Članica se za „opt-out“ opredeljuje onda kada proceni da bi pristajenjem na određenu odluku EU ugrozila neki od svojih vitalnih interesa ili onda kada se iz bilo kog razloga ne slaže sa usvojenom poli-tikom i njenim prioritetima. Na osnovu toga, Velika Britanija, na primer, ne učestvuje u trećoj fazi razvoja ekonomske i monetarne unije (EMU). Isto čini i Danska kada je reč o EMU, ali i o odbrani i pravu (EU) građanstva. Slično tome, Šengenski sporazum obuhvata sve članice osim Irske, Velike Britanije i Danske. Potonje dve države o njegovoj primeni odlučuju od slučaja do slučaja. Videti: Filip Ejdus, Marko Savković (ur.), Rečnik evropske bezbednosti, Centar za civilno-vojne odnose, Beograd, 2010.25 Prema dogovoru sa samita EU u Kopenhagenu 2002. godine države koje nisu članice programa „Partnerstvo za mir“ (PzM) ili NATO ne mogu učestvovati u operacijama EBOP u kojima se koriste NATO kapaciteti. Malta je primljena u PzM na samitu NATO u Bukureštu 2008. godine, ali i dalje ne učestvuje u borbenim grupama.

22

član PzM, ne može učestvovati u operacijama koje se oslanjaju na NATO kapaci-tete. Sve ostale države članice EU, uključujući u to i vojno neutralne države po-put Irske, Švedske, Finske i Austrije, učestvuju u borbenim grupama. Međutim, učestvovanje u borbenim grupama nije ograničeno samo na države članice EU. U njima mogu učestvovati i države koje nisu članice EU, ali su članice NATO, poput Norveške i Turske. Takođe, mogu učestvovati i druge zainteresovane države koje se nalaze u procesu evropske integracije, kao što je to za sada slučaj sa Hrvat-skom i Makedonijom.

Razv

oj Z

ajed

ničk

e be

zbed

nosn

e i o

dbra

mbe

ne p

oliti

ke i

konc

ept b

orbe

nih

grup

a EU


23

III Pregled učestvovanja država Zapadnog Balkana u operacijama ZBOP i u borbenim grupama EU

Zajednička spoljna i bezbednosna politika (ZBOP) nastala je u velikoj meri i kao reakcija na bezbednosne izazove koji su Evropi dolazili sa prostora Zapadnog Balkana. Ona je svoje prve korake napravila upravo na ovom prostoru pre nego što su pokrenute misije na drugim geografskim područjima. Iako još uvek nisu postale članice EU, pojedine države Zapadnog Balkana danas počinju i same da učestvuju u ovoj sve značajnijoj politici EU. Za sada su to Hrvatska, Makedonija, Albanija i Crna Gora.26

Hrvatska

Prema podacima iz marta 2009. godine, 3,4% ukupnog sastava Oružanih snaga Republike Hrvatske (OSRH) učestvuje u 14 operacija na četiri kontinenta.27 Od ovog broja, 12 operacija se vodi pod komandom OUN, jedna pod komandom NATO, a jedna je pokrenula EU. Od 433 hrvatska vojnika, koliko trenutno uče-stvuje u ovim operacijama, 283 je angažovano u operaciji NATO u Avganistanu ISAF (očekuje se da hrvatski kontingent bude uvećan za još 12 pripadnika tokom 2010. godine), 135 u operacijama UN i 15 u operacijama EU.28

Kada je reč o angažovanju pripadnika OSRH, prioritetna misija je ISAF u Av-ganistanu, što ne iznenađuje, s obzirom na to da je strateški cilj spoljne politike i politike odbrane ove države proteklih godina bio učlanjenje u NATO. Prema resursima koji se izdvajaju, na drugom mestu po važnosti nalazi se misija UN na Golanskoj visoravni (UNDOF), gde hrvatski kontingent čini 95 vojnika OSRH. Sa napretkom procesa evropske integracije, donosioci odluka u Hrvatskoj počeli su ozbiljnije razmatrati i mogućnost upućivanja civilnog i vojnog osoblja u operacije EU.

26 Crna Gora potpisala je ugovor sa EU 24. marta 2010. godine o upućivanju tri vojnika u pomor-sku operaciju EU NAVFOR ATALANTA.27 NATO, „Topics: Commitment to Operations and Missions: Croatian Armed Forces in Peace Sup-port Operations“, http://www.nato.int/issues/commitment/docs/090409-croatia.pdf [pristu-pljeno 8. septembra 2009].28 Ibid.

24

U skladu sa odlukom Hrvatskog Sabora, usvojenom 15. jula 2008. godine, i sa sporazumom sklopljenim sa EU, OSRH su se početkom oktobra 2008. go-dine, slanjem 15 izviđača-pripadnika Bojne (bataljona) za specijalna djelovanja (BSD), uključile u operaciju EUFOR u Čadu i u Centralnoafričkoj Republici.29 Cilj ove operacije, pokrenute na osnovu zajedničke akcije Saveta EU od 15. oktobra 2007. godine, bio je da se „prebrodi“ period od godinu dana koji je potreban za raspoređivanje misije UN u toj oblasti (MINURCAT).30 Međutim, zbog problema koji su nastali prilikom prikupljanja snaga, ova inače druga najveća, a pretežno vojna, operacija po broju učesnika u istoriji ZBOP pokrenuta je tek krajem janu-ara 2008. godine.

Zajedničkom akcijom predviđeno je da operacija EUFOR u Čadu započne onog časa kada bude postignute inicijalne operativne sposobnosti.31 To se dogo-dilo 15. marta 2008. godine. Mandat snaga EUFOR obuhvatio je zaštitu stanov-ništva, naročito izbeglica i interno raseljenih osoba, zatim obezbeđenje dostave humanitarne pomoći i slobodnog kretanja humanitarnog osoblja, kao i zaštitu osoblja UN, njihove infrastrukture, instalacija i opreme.32 U najvećoj vojnoj ope-raciji koju je EU do danas preduzela u Africi, komandanti su na raspolaganju imali ukupno 3.700 vojnika iz dvadeset tri članice EU, kao i iz Albanije, Hrvatske i Rusi-je. Snage su bile organizovane u tri multinacionalna bataljona: „Sever“ (područje Iriba) pod vođstvom Poljske, „Centar“ (područje Forhana) pod vođstvom Francu-ske i „Jug“ (područje Goz Beida) pod vođstvom Irske.

Upućeni na period od šest meseci i raspoređeni na području multinacional-nog bataljona „Sever“, pripadnici hrvatskog kontingenta bili su zaduženi za patro-liranje, izviđanje i nadzor situacije u svom području odgovornosti, kao i za pruža-nje pratnje i zaštite konvoja i važnih osoba. Hrvatski kontingent je ujedno trebalo svojim delovanjem da demonstrira prisustvo EUFOR. To ga je pak obavezivalo da

29 Agreement between the European Union and the Republic of Croatia on the participation of the Republic of Croatia in the European Union military operation in the Republic of Chad and in the Central African Republic (Operation EUFOR Tchad/RCA), Official Journal of the European Union L 268/33, October 10, 2008, http://eur-lex.europa.eu/LexUriServ/LexUriServ.do?uri=OJ:L:2008:268:0033:0035:EN:PDF [pristupljeno 8. septembra 2009].30 The Council of the European Union, „Council Joint Action 2007/677/CFSP on the European Union military operation in the Republic of Tchad and in the Central African Republic“, http://eur-lex.europa.eu/LexUriServ/site/en/oj/2007/l_279/l_27920071023en00210024.pdf [pristupljeno 9. septembra 2009]: 231 Inicijalne operativne sposobnosti bi trebalo da garantuju efektivnu upotrebu oružja, opreme i borbenih sistema pod upravom adekvatno obučene i opremljene vojne jedinice. Razlikuje se od „pune operativne sposobnosti“. Preuzeto sa www.thefreedictionary.com/initial+operational+capability [pristupljeno 8. septembra 2009].32 Council of the European Union, „EU Operations: EUFOR TCHAD/RCA“, http://www.consilium.europa.eu/showPage.aspx?id=1366&lang=en [pristupljeno 8. septembra 2009].

Preg

led

učes

tvov

anja

drž

ava

Zapa

dnog

Bal

kana

u op

erac

ijam

a ZB

OP

i u b

orbe

nim

gru

pa E

U


25

izvodi planirane vojne vežbe ne bi li njima učvrstio poverenje lokalnog stanov-ništva, odnosno odvratio neprijateljski nastrojene aktere u području operacije.33 Rezolucijom SB UN br. 1834 iz 2008. godine odobreno je da posebna operaci-ja UN zameni snage operacije EUFOR. Operacija UN MINURCAT preuzela je 15. marta 2009. godine odgovornost operacije EUFOR za sprovođenje mandata koji im je poverio Savet bezbednosti u Centralnoafričkoj Republici i Čadu.34

Više je razloga učestvovanja OSRH u ovoj operaciji. Prema rečima državnog sekretara Ministarstva odbrane Mate Rabotega, učestvovanjem u ovoj operaciji Hrvatska, na prvom mestu, izražava svoje opredeljenje za to, da kao buduća čla-nica EU, aktivno doprinosi ostvarenju dugoročnih ciljeva ZSBP EU.35 Zatim, ovim aktom Hrvatska nastoji da potvrdi da je pouzdan partner država članica EU, tako što pokazuje da je sposobna da u sadejstvu sa njima odgovori na bezbednosne izazove izlistane u Evropskoj strategiji bezbednosti. Učestvovanje u EUFOR, kao i u sličnim operacijama, omogućava OSRH da „testiraju ne samo svoju intero-perabilnost, nego i osposobljenost za vođenje udaljenih i logistički zahtjevnih operacija u okviru misija Europske unije i NATO-a“.36

O tome svedoči i poslednji u nizu Izveštaja o napretku Hrvatske na putu evropskih integracija, koji je u novembru 2008. godine, zajedno sa Strategijom politike proširenja, objavila Evropska komisija. Hrvatska je, prema navodima ovog Izveštaja, nastavila proces izgradnje kapaciteta u resornim državnim organima. Nastavila je aktivno da učestvuje u civilnim operacijama upravljanja krizama, do-prinoseći time i unapređenju prakse EU.37

Hrvatska, za sada, skromno doprinosi civilnim operacijama EU. U julu 2007. godine dvojica policajaca, koja su bila u sastavu nemačkog Tima za rekonstrukciju

33 Ministarstvo obrane Republike Hrvatske, „Sudjelovanje pripadnika OSRH u mirovnim oper-acijama UN-a i EU-a“, http://www.morh.hr/hr/smos-sudjelovanje-pripadnika-osrh-u-mirovnim-operacijama-un-a-i-eu-a.html [pristupljeno 8. septembra 2009].34 Za više informacija videti http://www.un.org/Depts/dpko/missions/minurcat/index.html [pristupljeno 9. septembra 2009]. 35 Ministarstvo obrane Republike Hrvatske, „Državni tajnik Mate Raboteg na sastanku sa ministri-ma obrane EU Trojke“, http://www.morh.hr/hr/vijesti-najave-i-priopcenja/vijesti/drzavni-tajnik-mate-raboteg-na-sastanku-s-ministrima-obrane-eu-trojke.html [pristupljeno 8. septembra 2009].36 Ministarstvo obrane Republike Hrvatske, „Pripadnici hrvatskog kontingenta u misiji EU u Čadu i Srednjeafričkoj Republici“, http://www.morh.hr/hr/vijesti-najave-i-priopcenja/vijesti/pripad-nici-hrvatskog-kontingenta-u-misiji-eu-u-cadu-i-srednjeafrickoj-republici.html [pristupljeno 8. septembra 2009].37 Commission Staff Working Document Com (2008) 674, „Croatia 2008 Progress Report“ Accom-panying the Communication from the Commission to the European Parliament and the Council Enlargement Strategy and Main Challenges 2008–2009, http://ec.europa.eu/enlargement/pdf/press_corner/key-documents/reports_nov_2008/croatia_progress_report_en.pdf [pristupljeno 8. septembra 2009]: 67

26

provincija u Fajzelabadu (Avganistan), upućena su na službu u civilnu policijsku misiju EUPOL.38 Reč je o misiji koju EU sprovodi radi obučavanja avganistanske policije od juna 2007. godine. Takođe, Hrvatska pruža logističku podršku opera-ciji EUFOR ALTHEA u Bosni i Hercegovini, slično kao što je pružala i prethodnoj NATO misiji SFOR.

Najzad, u junu 2009. godine je pet pripadnika OSRH započelo učestvovanje u prvoj pomorskoj operaciji, pod nazivom ATALANTA, koju je EU preduzela u svo-joj istoriji. U ovoj operaciji, čiji je cilj suzbijanje piratskih napada na trgovačke brodove u Adenskom zalivu, pripadnici OSHR naći će se pod zapovedništvom Belgije.39

Konačno, tokom susreta sa ministrima odbrana država predsedavajuće „Troj-ke“, državni sekretar u Ministarstvu odbrane Hrvatske Mate Raboteg najavio je osnivanje borbene grupe sa Nemačkom, Austrijom, Češkom Republikom, Irskom i Makedonijom. On je tom prilikom dodao kako očekuje da ova borbena grupa postane operativna u prvoj polovini 2012. godine. Ministarstvo odbrane Hrvat-ske ponudilo je motorizovanu četu i vod inženjerije. Prema postojećem Spisku, ova borbena grupa biće dežurna u drugoj polovini 2012. godine.40 Najzad, u sa-stavu misije EULEX trenutno je angažovano dvanaest pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova Hrvatske.41

Makedonija

Kao i Hrvatska, Makedonija još uvek nije učestvovala u borbenim grupama EU, ali je najavila svoje učestvovanje u borbenoj grupi koju smo pomenuli, a koju bi trebalo da predvodi Nemačka. Inače, Makedonija je do sada učestvovala u ZBOP operaciji EUFOR ALTHEA u Bosni i Hercegovini. U Izveštaju o napretku Make-donije na putu evropskih integracija u 31. poglavlju, koje se odnosi na spoljnu, bezbednosnu i politiku odbrane, pohvalno je okarakterisan doprinos Makedoni-je operaciji EUFOR ALTHEA. Takođe, navodi se kako su institucionalni kapaciteti

38 EU Police Mission in Afghanistan Fact sheet http://www.consilium.europa.eu/uedocs/cms_data/docs/missionPress/files/090708%20FACTSHEET%20EUPOL%20Afghanistan%20-%20version%2015_EN.pdf 39 Jutarnji.hr, 10. mart 2009, „U borbi protiv pirata i pet časnika HRM“, http://www.jutarnji.hr/vijesti/clanak/art-2009,3,10,,155358.jl [pristupljeno 9. septembra 2009].40 Ministarstvo obrane Republike Hrvatske, „Državni tajnik Mate Raboteg na sastanku sa ministri-ma obrane EU Trojke“, http://www.morh.hr/hr/vijesti-najave-i-priopcenja/vijesti/drzavni-tajnik-mate-raboteg-na-sastanku-s-ministrima-obrane-eu-trojke.html [pristupljeno 8. septembra 2009]. 41 EULEX Staff Info, http://www.eulex-kosovo.eu/?id=36&m=2 [pristupljeno 8. decembra 2009].

Preg

led

učes

tvov

anja

drž

ava

Zapa

dnog

Bal

kana

u op

erac

ijam

a ZB

OP

i u b

orbe

nim

gru

pa E

U


27

Ministarstva odbrane Makedonije na zadovoljavajućem nivou.42

Za Makedoniju, kao za državu koja je kandidat za učlanjenje u EU, ova ope-racija predstavlja izraz njene spremnosti da prioritete svoje spoljne politike usa-glašava sa EU. Sporazum sa EU o učestvovanju trupa potpisao je 3. jula 2006. go-dine ministar odbrane Makedonije Jovan Manasijevski.43 Uspeh oružanih snaga Makedonije (OSM) tim je veći ukoliko se u obzir uzme to da je svega tri godine ranije ova bivša jugoslovenska republika bila „korisnik“ bezbednosti koju je pru-žala prva vojna operacija EU CONCORDIA.44

Sa 6.000 vojnika i više od deset „trećih država“ koje su u njoj nakon pokretanja učestvovale, ALTHEA predstavlja najveću operaciju koju je EU ikada vodila. Njen mandat uključuje pružanje podrške implementaciji misije Kancelarije Visokog predstavnika koja je zadužena da, pored ostalog, pomogne ekonomski razvoj BiH i učvrsti vladavinu prava. Prvi konkretan doprinos Makedonije ovoj operaciji ostvaren je upućivanjem dva helikoptera Mi-17, kao i upućivanjem 21 pripadnika OSM. Zatim je, u novembru 2006. godine, medicinski tim, koji je bio sačinjen od deset lekara i ostalog medicinskog osoblja, raspoređen u vazduhoplovnu bazu Butmir kako bi vojnicima pružio osnovnu medicinsku podršku. Značaj helikop-terskog transporta iziskivao je nastavak angažovanja pripadnika OSM i u dve na-redne rotacije.

Sledeći korak kojim je uvećano učestvovanje makedonske vojske načinjen je u junu 2007. godine kada je u štab EUFOR upućen savetnik za pravna pitanja – vojni advokat. Tako je dostignuta brojka od 32 angažovana pripadnika OSM. Ovome treba dodati dva helikoptera koja smo već pomenuli.45 Nakon procene Ministarstva odbrane Makedonije, u periodu od januara do juna 2008. godine izvedena je četvrta šestomesečna rotacija sa samo jednim helikopterom.

42 Commission Staff Working Document Com (2008) 674, „Former Yugoslav Republic of Macedo-nia 2008 Progress Report“ Accompanying the Communication from the Commission to the Euro-pean Parliament and the Council Enlargement Strategy and Main Challenges 2008–2009, http://ec.europa.eu/enlargement/pdf/press_corner/key-documents/reports_nov_2008/the_former_yugoslav_republic_of_macedonia_progress_report_en.pdf [pristupljeno 2. septembra 2009]: 7243 „Signature of an agreement on the participation of the former Yugoslav Republic of Mace-donia in Operation ALTHEA”, Brussels, 3 July 2006, http://www.consilium.europa.eu/ueDocs/cms_Data/docs/pressdata/EN/declarations/90366.pdf [pristupljeno 9. septembra 2009].44 Za više informacija o mandatu misije Konkordija, pogledati: ESDP Operations: Concordia FYROM, http://www.consilium.europa.eu/showPage.aspx?id=594&lang=en [pristupljeno 9. septembra 2009].45 Republic of Macedonia Ministry of Defence, „Contribution of the Republic of Macedonia to the EU Crisis Management Military Operation ALTHEA in Bosnia and Herzegovina”, http://www.morm.gov.mk:8080/morm/en/ARM/missions/althea.html [pristupljeno 8. septembra 2009].

28

Ipak, nakon što je okončana četvrta rotacija helikopterske jedinice, make-donske vlasti donele su odluku da povuku i drugi helikopter i da tako okončaju ovaj vid angažovanja u operaciji. Medicinski tim na aerodromu Butmir je zadr-žan, kao i savetnik za pravna pitanja, odnosno podoficir zadužen za preventivnu zdravstvenu zaštitu raspoređen u štabu EUFOR. Ukupno, u 2009. godini 12 pri-padnika OSM učestvovalo je u operaciji ALTHEA.

U „Izveštaju o napretku“ konstatovano je povlačenje borbenih kapaciteta OSM iz operacije ALTHEA. Posebno se, međutim, naglašava spremnost Make-donije da učestvuje u borbenoj grupi koja će kao dežurna na raspolaganju biti 2012. godine. Ovu borbenu grupu će, pored Makedonije, činiti pripadnici oruža-nih snaga Austrije, Češke Republike, Irske i Hrvatske, dok će ulogu vodeće države preuzeti Nemačka.46

Albanija

Vojnici oružanih snaga Albanije su još od 1996. godine prisutni u sastavu nemač-kog kontingenta u Bosni i Hercegovini. Tada su dva oficira i trideset tri vojnika prošli odgovarajuću obuku u Nemačkoj, gde su im izdati i standardno naoruža-nje i oprema. Njihov primarni zadatak bio je da fizički obezbeđuju francusko-nemačku bazu „Kapetan Karo“, koja se nalazi u Rajlovcu, 12 km severozapadno od Sarajeva.47 Albanski kontingent u misiji EUFOR ALTHEA trenutno broji trinaest vojnika.48 Na sličnom zadatku albanski vojnici našli su se u Čadu, u drugoj polovi-ni 2008. godine. Tadašnji Visoki predstavnik za spoljnu i bezbednosnu politiku EU Havijer Solana i albanski premijer Sali Beriša potpisali su u Parizu, 13. jula 2008. godine, Sporazum o učestvovanju oružanih snaga Albanije u operaciji EUFOR u Čadu i u Centralnoafričkoj Republici. Ova operacija je u tom trenutku bila ope-rativna nešto manje od šest meseci. Šest dana po potpisivanju sporazuma, 62 albanska vojnika upućena su u Čad. Nakon perioda adaptacije, dobili su zadatak da fizički obezbeđuju bazu „Evropa“ u Nđameni i bazu „Zvezde“ koja se nalazi u

46 Commission Staff Working Document Com (2009) 533, „Former Yugoslav Republic of Macedo-nia 2009 Progress Report“ Accompanying the Communication from the Commission to the Euro-pean Parliament and the Council Enlargement Strategy and Main Challenges 2009–2010, http://ec.europa.eu/enlargement/pdf/key_documents/2009/mk_rapport_2009_en.pdf [pristupljeno 27. januara 2009].47 Ministry of Defense of the Republic of Albania, „Albanian Contingent in Bosnia and Herzegov-ina”, http://www.mod.gov.al/index.php?option=com_content&view=article&id=33 [pristupljeno 4. decembra 2009].48 EUFOR Althea, „Troop Strength: EUFOR Troop Strength in Theatre”, http://www.euforbih.org/eufor/index.php?option=com_content&task=view&id=145&Itemid=62 [pristupljeno 4. decembra 2009].

Preg

led

učes

tvov

anja

drž

ava

Zapa

dnog

Bal

kana

u op

erac

ijam

a ZB

OP

i u b

orbe

nim

gru

pa E

U


29

mestu Abeće. Primer Albanije, prve zemlje koja nije članica EU, a koja kao „treća država“ učestvuje u ovoj operaciji, sledile su Hrvatska i Rusija.49 Koliko je auto-rima poznato, Albanija do sada nije najavila učestvovanje u borbenim grupama EU.

U „Izveštaju o napretku“ za 2009. godinu, budući da je Albanija u statusu potencijalnog kandidata za učlanjenje, kao posebna tema ne razmatra se uče-stvovanje/saglasnost sa spoljnom i bezbednosnom politikom EU.50

49 Council of the European Union, „EU Operations: EUFOR TCHAD/RCA: News in Brief, Third Quarter of 2008”, http://www.consilium.europa.eu/showPage.aspx?id=1531&lang=en [pristu-pljeno 4. decembra 2009].50 Commission Staff Working Document, „Albania 2009 Progress Report“, accompanying the Communication from the Commission to the European Parliament and the Council Enlargement Strategy and Main Challenges 2009-2010. COM (2009) 533, http://ec.europa.eu/enlargement/pdf/key_documents/2009/al_rapport_2009_en.pdf [pristupljeno 27. januara 2009].

30

IV Republika Srbija i Zajednička bezbednosna i

odbrambena politika

Evropska komponenta bezbednosnih integracija – neiskorišćena mogućnost?

Kada je gvozdena zavesa u Evropi pala, gotovo sve bivše istočnoevropske komu-nističke države su najpre zatražile, a zatim i stekle članstvo u EU i NATO. Dok se ostatak Evrope tokom devedesetih godina prošlog veka u miru ujedinjavao, pro-stor Zapadnog Balkana se politički usitnjavao. Čim su oružani sukobi okončani, novonastale države na ovim prostorima su uključivanje u evroatlantske bezbed-nosne tokove prepoznale kao svoj primarni nacionalni interes. Sve do kraja 2007. godine Srbija nije predstavljala izuzetak u tom pogledu. Međutim, u decembru 2007. godine, uoči jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova i Metohije, Na-rodna skupština je proglasila vojnu neutralnost Republike Srbije. Time je atlant-ska komponenta bezbednosne integracije Republike Srbije za sada ograničena na članstvo u NATO programu „Partnerstvo za mir“ (PzM). Evropska komponenta bezbednosnih integracija ostala je za Srbiju otvorena, ali još uvek neiskorišćena, mogućnost.

Nakon jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova i Metohije u februa-ru 2008. godine, Republika Srbija je nastavila svoj put ka EU. On je najpre bio potvrđen potpisivanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) u aprilu 2008. godine, a zatim i odmrzavanjem Prelaznog trgovinskog sporazuma, kao i liberalizacijom viznog režima u decembru 2009. godine. U prvoj polovini 2011. godine očekuje se i dobijanje statusa kandidata za članstvo u EU. Članstvo Srbi-je u Evropskoj uniji predstavlja ključni spoljnopolitički prioritet Republike Srbije. Aktuelna Vlada je pristupanje EU, pored očuvanja teritorijalnog integriteta Srbije i regionalne saradnje, postavila kao jedan od tri prioriteta spoljne politike. Uskla-đivanje domaćih zakona i propisa sa evropskim predstavlja u ovoj fazi integracije prioritet reformi i u ostalim oblastima politike. Međutim, za razliku od gotovo svih ostalih država u regionu Zapadnog Balkana, Republika Srbija do sada, osim reformi u oblasti pravosuđa i unutrašnjih poslova koje su bile preduslov za viznu liberalizaciju, nije učinila značajniji napor da se uključi u bezbednosne integrativ-ne tokove unutar EU. To se posebno odnosi na ZBOP, što je u ovoj fazi procesa integracije donekle razumljivo. Iako se, formalno gledano, to može odlagati sve do sticanja punopravnog članstva u EU, autori ovog teksta smatraju da je u naci-


31

onalnom interesu Republike Srbije da što pre počne da učestvuje u ZBOP.

Da je proaktivno učestvovanje u ZBOP u nacionalnom interesu Republike Sr-bije, posredno proističe i iz Strategije nacionalne bezbednosti, koju je Narodna skupština usvojila u oktobru 2009. godine. U ovom dokumentu, koji je definisao osnovne nacionalne interese u oblasti bezbednosti, navedeno je da „poseban značaj za razvoj i napredak Srbije imaju očuvanje unutrašnje stabilnosti, vladavi-na prava i razvoj demokratije i demokratskih institucija i integracija u Evropsku uniju i druge međunarodne strukture“.51 Takođe, u njoj piše da „svojom spoljnom politikom, unapređivanjem saradnje sa susedima i izgradnjom zajedničkih kapaci-teta i mehanizama za rešavanje protivrečnosti, sporova i svih vrsta izazova, rizika i pretnji na regionalnom i globalnom planu, Republika Srbija doprinosi stvaranju mirnog, stabilnog i sigurnog bezbednosnog okruženja“.52 Takođe, Strategija ističe da se „Republika Srbija (se) zalaže za regionalnu saradnju u oblastima zajedničke obuke i angažovanja elemenata sistema bezbednosti u multinacionalnim opera-cijama, upravljanju krizama i upravljanju granicom”.53 Dalje, u ovom dokumentu navodi se da „kroz proces evropskih integracija, Republika Srbija izražava spre-mnost da izgrađuje kapacitete i sposobnosti sistema nacionalne bezbednosti, u skladu sa standardima i obavezama koje proizilaze iz Evropske bezbednosne i odbrambene politike“.54

Nažalost, ostali strateški dokumenti Republike Srbije ovu mogućnost za sada nisu u dovoljnoj meri prepoznali kao važnu. U Nacionalnoj strategiji Srbije za pristupanje Srbije i Crne Gore EU, koju je Vlada Republike Srbije usvojila u junu 2005. godine, piše da će „Srbija nastojati da svoju spoljnu politiku vodi što više u skladu sa načelima Zajedničke spoljne i bezbednosne politike EU“.55 Međutim, ovaj dokument nijednom rečju ne pominje Evropsku bezbednosnu i odbrambe-nu politiku. U Nacionalnom programu za integraciju u EU, koji je Vlada Republike Srbije usvojila 2008. godine, piše da „Republika Srbija kontinuirano unapređuje dijalog sa Evropskom unijom i reformiše civilne i vojne kapacitete kako bi, između ostalog, bila spremna da nakon punopravnog članstva preuzme obaveze koje

51 Republika Srbija, Strategija nacionalne bezbednosti, oktobar 2009, str. 13. 52 Ibid, str. 11.53 Ibid. str. 16.54 Ibid. str. 16. Ovakva strateška opredeljenja potvrđena su i Strategijom odbrane (2009). Autori ovog teksta smatraju da je ovo opredeljenje potrebno potvrditi i konkretizovati izradom i usva-janjem ostalih strategijsko-doktrinarnih dokumenata, čija je izrada u toku, a usvajanje najavljeno u dokumentu „Nacionalni plan integracija“ do kraja 2010. godine. To su Strategijski pregled odbrane, Doktrina vojske, Dugoročni program razvoja sistema odbrane i Srednjoročni programi i planovi razvoja sistema odbrane.55 Vlada Republike Srbije, Nacionalna strategija Srbije za pristupanje Srbije i Crne Gore, Beograd, jun 2005, str. 43.

32

proizilaze iz Evropske bezbednosne i odbrambene politike i učestvuje u oper-acijama upravljanja krizama pod vođstvom EU“.56 Međutim, na primeru ostalih država u regionu vidi se da je nepotrebno odlagati integraciju u ZBOP do puno-pravnog članstva u EU. U poslednjoj verziji ovog dokumenta iz decembra 2009. godine, u prilogu koje je dalo Ministarstvo odbrane, kaže se da je „Republika Srbija (je) spremna da učestvovanjem u aktivnostima Evropske bezbednosne i odbrambene politike, učestvovanjem u NATO programu „Partnerstvo za mir“, kao i u okviru regionalnih inicijativa, jača sopstvenu bezbednost i da dijalogom i saradnjom doprinosi miru i stabilnosti“.57 Takođe, ističe se spremnost Republike Srbije da, nakon stupanja na snagu SSP, intenzivira dijalog sa EU o pitanjima koja se odnose na bezbednost i odbranu.

Uprkos polovičnom deklarativnom zalaganju, donosioci odluka u Republici Srbiji su do sada bili izuzetno pasivni kada je reč o ZBOP. Oni su se do sada, koliko je poznato autorima ovog teksta, samo u nekoliko navrata javno izjasni-li o mogućem učestvovanju Srbije u ZBOP. Prvi put je novembra 2008. godine tadašnji načelnik Generalštaba Zdravko Ponoš, nakon susreta sa šefom Vojnog komiteta generalom Anri Bantežeom (Henri Bentegeat) u Briselu, izneo nekoliko ideja koje su išle u ovom pravcu. Tom prilikom on je izjavio da Srbija treba da razvija saradnju u okviru EBOP, a potencijalno i u borbenim grupama EU kao i da „postoji mogućnost da na vojnom planu uradimo čak i korak dalje u odnosu na neke druge oblasti pridruživanja Evropskoj uniji”, jer je stvorena „mogućnost da naši oficiri učestvuju u vežbama EU u statusu posmatrača, isto kao i da oficiri iz EU budu pozvani da prisustvuju vežbama Vojske Srbije”.58 Takođe, ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić je, najpre u aprilu a potom i u julu 2009. godine, nagovestio mogućnost učestvovanja srpske policije u operacijama EU.59 Mediji se ovom temom u Srbiji nisu mnogo bavili, a njihova pažnja je uglavnom usmer-ena na odnos Srbije i NATO. Osim toga, stručna javnost se, uz nekoliko izuzetaka, nije značajnije bavila problemom integracije Srbije u ZBOP.60 Osim na nekoliko

56 Ibid. str. 785. 57 Ovaj dokument se periodično revidira, tako da ova formulacija u skoroj budućnosti može opet biti promenjena.58 Vojska Srbije, „General Ponoš na sastanku vojnog komiteta Evroatlantskog partnerstva”, http://www.vs.rs/index.php?news_article=219be3cc-0cfb-102c-ad2f-79b934d89d8d [pristupljeno 21. decembra 2009].59 RTS, 1. april 2009, „Srpski policajci u misijama EU“, http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/9/Srbija/53278/Srpski+policajci+u+misijama++EU.html [pristupljeno 4. februara 2010]; RTS, 2. jul 2009, „Policija spremna za mirovne misije“, http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/Društvo/71345/Policija+spremna+za+mirovne+misije.html [pristupljeno 6. decembra 2009].60 Jedan od prvih koji je predložio proaktivan stav Srbije u ovoj oblasti bio je Srđan Gligorijević iz ISAC fonda. Videti: Srđan Gligorijević, „Partnerstvo je moguće”, Evropski forum, novembar–decembar 2006, br. 11–12.

Repu

blik

a Sr

bija

i Za

jedn

ička

bez

bedn

osna

i od

bram

bena

pol

itika


33

obrazovnih seminara, o ovoj temi se još uvek nije povela šira stručna, odnosno javna rasprava.61

Postavlja se, stoga, pitanje da li Srbija zaista treba da čeka da postane puno-pravni član EU kako bi počela da učestvuje najpre u civilnim i vojnim operacijama kriznog menadžmenta EU, a zatim i u njenim borbenim grupama. Iako proakti-van pristup ovoj oblasti nije formalna obaveza države koja još nije postala ni kan-didat za članstvo, on bi predstavljao snažan adut diplomatije Republike Srbije u procesu evropske integracije.62 Osim toga, integracija kroz ZBOP može delimično predstavljati kompenzaciju za prilike propuštene privremenim ili trajnim odusta-janjem od članstva u NATO. Konačno, time bi Srbija pokazala da može da bude konstruktivan partner, kao i da može da doprinese bezbednosti Evrope. Kao što smo videli, to su već uveliko prepoznale druge države Zapadnog Balkana, koje su otpočele integraciju u ZBOP i već učestvuju u misijama EU. Takođe, i u samoj EU postoji pozitivan stav o uključivanju Srbije u ZBOP. O tome svedoči i izjava pome-nutog generala Bantaža da bi „Evropska unija (bi) veoma cenila kada bi se Srbija uključila u mirovne operacije EU“.63

Potrebno je napomenuti da EU u ovoj fazi pregovora o učlanjenju Sr-bije neće insistirati na ZBOP, s obzirom na to da i sama nema izgrađene kriterijume i standarde u ovoj oblasti. U prethodnim talasima proširenja, koordinacija reformi sistema odbrane i odbrambena integracija tekla je uglavnom posredstvom NATO. Članstvo bivših komunističkih država u ovom vojnom savezu bilo je dovoljan signal Evropskoj uniji da su ove

61 Državni službenici Republike Srbije u nekoliko ciklusa učestvovali su u kursevima o EBOP koji se sprovode u saradnji MO Austrije, Nemačke, Mađarske i Evropskog bezbednosnog i odbrambenog koledža. Videti: ESDP Course open to Western Balkan states. http://www.eu2006.at/en/News/information/2905esvp.html [pristupljeno 6. decembra 2009].Takođe, u okviru nevladinog sektora održano je nekoliko kurseva specijalizovanih za EBOP, kao na primer u okviru ISAC fonda ili Škole za evropsku bezbednost Centra za civilno-vojne odnose. Videti: ISAC fond: http://www.isac-fund.org/lat/esdp.php[pristupljeno 6. decembra 2009]; CCVO: http://www.ccmr-bg.org/Obrazovanje/3158/Skola+za+evropsku+bezbednost+%282008-2009.%29.shtml [pristupljeno 6. decembra 2009].62 U Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju strane se obavezuju da će unapređivati politički dijalog radi većeg približavanja „stavova strana o međunarodnim pitanjima, uključujući u to i pi-tanja u vezi sa Zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom“. Međutim, u ovom Sporazumu uopšte se ne spominju približavanja u oblasti ZBOP. 63 „Srbija treba da se uključi u mirovne misije“, intervju sa generalom Anri Bantažeom, http://www.consilium.europa.eu/uedocs/cmsUpload/090619_Politika_Daily-Tereza_Bojkovic.pdf [pristupljeno 6. decembra 2009].

34

zemlje obavile neophodne reforme u ovoj oblasti.64 Međutim, Lisabonski ugovor, koji je stupio na snagu 1. decembra 2009. godine, dalekosežno će uticati na sposobnost EU da se nosi sa izazovima 21. veka, posebno u oblasti spoljne i bezbednosne politike.

Ukoliko želi da ubrza proces svoje evropske integracije i da nadoknadi izgubljeno vreme, Srbija nesumnjivo treba da, mnogo pre sticanja puno-pravnog članstva, otpočne i svoju bezbednosnu integraciju u EU. Jedan od načina da to učini jeste taj da u periodu između 2010. i 2020. godine zajedno sa ostalim državama Zapadnog Balkana razvije borbenu grupu. Stvaranjem zajedničke borbene grupe države Zapadnog Balkana bi učinile simboličan gest, ne samo istorijskog pomirenja među narodima na ovom prostoru, već i nagoveštaja nove ere u kojoj bi region, od bezbednosnog tereta za EU, prerastao u bezbednosni dobitak.

Prednosti i izazovi Borbene grupe Zapadni Balkan

Postavlja se pitanje zašto bi države na Zapadnom Balkanu osnivale posebnu borbenu grupu kada jednostavno mogu da sarađuju unutar drugih postojećih borbenih grupa i da na taj način izbegnu čitav niz komplikovanih političkih, finan-sijskih i tehničkih izazova. Postoji niz argumenata zbog kojih je usvajanje upra-vo ovakvog regionalnog pristupa u interesu svih država regiona. Prvo, kulturne i jezičke sličnosti koje postoje na Zapadnom Balkanu bi olakšale komunikaciju unutar BGZB. Jezička interoperabilnost je izuzetno važan kohezioni faktor me-đunarodne vojne integracije. Dakle, kulturna i jezička bliskost, baš kao što je slu-čaj u ostalim borbenim grupama EU, mogle bi da budu vezivno tkivo efikasnijeg funkcionisanja i BGZB.

Drugo, učestvovanje u mnogobrojnim regionalnim inicijativama, članstvo u pro-gramu „Partnerstvo za mir“ i prihvatanje NATO standarda učiniće ove vojske tehnički i organizaciono interoperabilnim. Iako su njihove doktrine nacionalno obojene, činjenica da je nekoliko vojski Zapadnog Balkana izraslo iz bivše JNA, u izvesnoj meri utiče na sličnosti obuka. Pri tom, vojske na Zapadnom Balkanu koriste slično naoružanje i vojnu opremu, koji su u dobroj meri nasleđeni od JNA.

64 Izuzetak su, naravno, neutralne države. Kada je Irska ušla u EZ 1973. godine još uvek nije pos-tojala Zajednička spoljna, bezbednosna i odbrambena politika. Austrija, Finska i Švedska ušle su u EU 1995. godine. Tada je EU već stvorila Zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku, ali još uvek ne i Evropsku bezbednosnu i odbrambenu politiku. Kipar i Malta, koje su u EU ušle 2004. godine, i dalje imaju prilično ograničenu ulogu u EBOP.

Repu

blik

a Sr

bija

i Za

jedn

ička

bez

bedn

osna

i od

bram

bena

pol

itika


35

Stvaranje zajedničke borbene grupe od država Zapadnog Balkana zahtevalo bi i funkcionalnu podelu posla, u kojoj bi svaka država pored borbenih elemenata ra-zvijala svoje „posebne sposobnosti“. Na primer, Hrvatska bi mogla da doprinese svojim transportnim kapacitetima, Srbija sanitetom i ABHO, BiH svojim timovima za deminiranje, a Makedonija svojim iskustvom specijalne jedinice, koja je an-gažovana u Iraku. Time bi bili smanjeni troškovi i dodatno unapređena profesi-onalizacija oružanih snaga. Međutim, za punu interoperabilnost nesumnjivo su potrebni zajednička obuka i vojne vežbe. Ovo bi otpočelo najpre učestvovanjem u drugim borbenim grupama EU, a kasnije i učestvovanjem unutar zajedničke BGZB.

Treće, ovakav regionalni pristup doprineo bi razvoju međusobnog pove-renja između nekada zaraćenih strana. Baš kao što je francusko-nemačka bri-gada osnovana 1987. godine predstavljala simbol ujedinjene Evrope, tako bi i BGZB mogla da predstavlja simbol trajnog pomirenja država i naroda Zapadnog Balkana integrisanog u EU. Osim toga, ovakav angažman doprineo bi integraci-ji odbrambene industrije, usaglašavanju zajedničkih programa modernizacije i nabavke naoružanja i vojne opreme. Zajedničko iskustvo u oblasti odbrambene politike pozitivno bi uticalo na jačanje poverenja kako unutar Zapadnog Balkana, tako i između zemalja Zapadnog Balkana i EU. Multinacionalna borbena grupa, sastavljena od nekada zaraćenih strana, mogla bi da predstavlja izuzetno snažan simbolični doprinos Zajedničkoj spoljnoj i bezbednosnoj politici EU. Time bi EU ojačala svoju poziciju „meke super sile“, koja je u stanju da ratom zahvaćene re-gione transformiše u bezbednosne zajednice, a „neuspešne države“ u uspešne demokratije.

Svakako je neophodno imati u vidu potencijalne teškoće i izazove formiranja BGZB. Prvi izazov predstavlja još uvek sveže sećanje na međusobne sukobe do kojih je došlo tokom raspada Jugoslavije devedesetih godina dvadesetog veka. Postavlja se pitanje kako bi nekada sukobljene vojske sarađivale u jednom mul-tinacionalnom bataljonu. Međutim, iz evropskog iskustva je poznato da ukoliko dođe do pomirenja na političkom nivou vojske ne predstavljaju prepreku u sarad-nji. Drugi, naizgled mnogo veći izazov, predstavljaju nerešeni politički problemi i teritorijalni sporovi. Da li je realno očekivati da države, čije odnose opterećuju nerazrešeni politički sporovi, odluče zajedno oforme borbenu grupu? Međutim, kao što je pokazao proces evropske integracije, međudržavne probleme je mno-go lakše rešavati u atmosferi saradnje. Odbrambenom saradnjom moguće je iz-graditi poverenje, a poverenje odstranjuje neizvesnost, umanjuje bezbednosnu dilemu i uklanja revizionističke motive. Vojna integracija država Zapadnog Balka-na je deo rešenja a ne deo problema.

Treći problem je organizacioni i odnosi se, na prvom mestu, na problem „vo-deće države“ (eng. framework nation), odnosno na problem države koja bi bila

36

predvodnik BGZB. Za sada je teško pretpostaviti da bi se lokalne države mogle dogovoriti oko toga da neka od dve najveće države u regionu, tj. Srbija ili Hrvat-ska, bude „vodeća država“. Možda je najbolje da tu ulogu stoga preuzme Bosna i Hercegovina, koja bi u međuvremenu mogla da bude opcija koja je prihvatljiva za sve. Međutim, ukoliko do dogovora ne bi moglo da dođe, možda je mogu-će pronaći treću vanregionalnu državu koja bi bila prihvatljiva za sve i koja ima relevantno iskustvo učestvovanja u borbenim grupama EU. Države koje bi bile prihvatljive za ceo region mogle bi da budu Grčka, Rumunija i Austrija. Izazov bi mogli da predstavljaju i unutrašnji politički otpori desno orijentisanih snaga u dr-žavama Zapadnog Balkana, ali i levo orijentisanih snaga, za koje bi u perspektivi angažovanje u operacijama nametanja mira moglo biti neprihvatljivo.

Svaka država u ovom multinacionalnom bataljonu oslanjala bi se na sopstve-ne posebne sposobnosti. Iako je u ovom trenutku moguće iznositi samo speku-lacije, navešćemo neke od posebnih sposobnosti na koje države u regionu mogu da računaju. Bosna i Hercegovina bi mogla da iskoristi svoje dokazano uspešno razvijene snage za deminiranje, dok bi Hrvatska mogla da iskoristi iskustvo svog voda vojne policije, koji se u ovom trenutku nalazi u Avganistanu. Pripadnici ma-kedonskih specijalnih snaga imaju iskustvo asimetričnog ratovanja u Iraku, te bi u tom pogledu mogli da doprinesu BGZB. Načelni nivo ambicija ukupnog učešća jedinica Vojske Srbije mogao bi da bude jedan pešadijski bataljon, vod vojne po-licije, vod ABHO, medicinski timovi, laka poljska bolnica, što predstavlja struk-turne elemente slične onima koji su već deklarisani kroz učešće Vojske Srbije u NATO Procesu planiranja i revizije (PARP).

Takođe, odlučioci i planeri će tokom implementacije koncepta BG morati, između ostalog, da reše pitanje obuke, odnosno pitanje toga da li će se ona odvi-jati zajednički ili odvojeno. Primera radi, obuka za HELBROC najpre je realizovana posebno po kontingentima, da bi u kasnijoj fazi realizacije bili iskorišćeni kapaci-teti Centra za obuku učesnika u multinacionalnim operacijama u mestu Kilkis, u Grčkoj. Takav model bi mogao da bude iskorišćen i u BGZB, a Srbija bi mogla da ponudi kapacitete na Vojnoj akademiji, svoj Centar za mirovne operacije u Beo-gradu, kao i kapacitete novoizgrađene baze „Jug“ („Cepotina“).

Veoma važno je i pitanje taktičkog i strateškog transporta. Kao što smo ranije u tekstu naveli, borbena grupa može da bude razmeštena na udaljenosti do 6.000 km. Ovaj problem je u slučaju HELBROC rešen tako što su oružane snage Grčke ustupile transportne avione Antonov An-14 i Herkules C-130. Oružane snage dr-žava u regionu mogle bi zajednički da pristupe ovom problemu i da udruženim naporima i investicijama, zajedno sa ostalim državama EU, razviju sposobnosti za taktički i strateški transport.

Repu

blik

a Sr

bija

i Za

jedn

ička

bez

bedn

osna

i od

bram

bena

pol

itika


37

Neformalne pregovore o osnivanju BGZB neophodno je započeti što pre. Teško je reći kako će za par godina izgledati procedure za oblikovanje, trening i sertifikaciju borbenih grupa, s obzirom na činjenicu da se u ovom trenutku odvija proces prilagođavanja procedura za odlučivanje u ZSBP promenama koje je do-neo Lisabonski sporazum. Stoga, i za prilagođavanje u ovoj oblasti i za dostizanje standarda važi poznata teza da je Evropska unija za sve zemlje u procesu pristu-panja pokretna meta.

U svakom slučaju, do formalnog osnivanja borbene grupe svakako je potreb-no uspešno okončati pregovore u Vojnom komitetu EU, zatim pregovore sa par-tnerima koji učestvuju u stvaranju borbene grupe, a potom odabrati „vodeću državu“ i dovršiti usaglašavanje standarda za oblikovanje, trening i sertifikaciju borbene grupe. U narednom delu teksta iznećemo četvorofaznu mapu puta koja bi do 2020. godine dovela do formiranja BGZB.

Mapa puta uključivanja Republike Srbije u ZBOP

1. Faza pripremanja i posmatranja (2010–2012)

Iz nekoliko razloga upravo je 2010. godina pogodna za otpočinjanje prve faze. Najpre, Lisabonski sporazum je stupio na snagu 1. decembra 2009. godine, čime su otvorena vrata za dalje proširenje EU. Odnosi Srbije i EU su unapređeni stu-panjem na snagu odluke o viznoj liberalizaciji, 19. decembra 2009. godine, kao i stupanjem na snagu Prelaznog trgovinskog sporazuma, 1. februara 2010. go-dine. Srbija je 22. decembra 2009. godine podnela i zahtev za dobijanje statu-sa kandidata, a očekuje se da bi ovaj status mogla dobiti tokom prve polovine 2011. godine. Osim toga, na mesto evropskog komesara za proširenje i susedsku politiku je izabran nekadašnji ambasador Češke Republike pri NATO i ministar za evropske integracije Štefan File (Stephan Fule). Češka Republika snažno po-država ulazak Srbije u EU, a i sam komesar File je u nekoliko navrata podržao brzu evrointegraciju Srbije.65 I ostale države u regionu mogu u 2010. godini da očekuju ubrzanje evropskih integracija. Tokom 2011. godine, Hrvatska bi mogla da završi pregovore, a Makedonija da ih otpočne. Konačno, svetska ekonomska kriza i evropska monetarna kriza bez sumnje su u pojedinim evropskim prestoni-cama pojačali skepticizam prema daljem proširenju Unije nakon ulaska Hrvatske.

65 Primera radi, prva delegacija koju je komesar File primio početkom februara 2010. godine bila je delegacija Republike Srbije.

38

Stvaranje BGZB biće najsnažniji adut država u regionu protiv ovakvih negativnih tendencija.

Španija, sa kojom Srbija ima odlične diplomatske odnose, predsedava EU tokom prve polovine 2010. godine. Tokom ovog perioda Srbija je mogla da za-vrši sve pripremne radnje kako bi pripadnici srpskih oružanih snaga mogli da od druge polovine 2010. godine budu poslati kao posmatrači u redove španske borbene grupe, koja će biti na „dežurstvu“ u drugoj polovini 2010. godine.66 Taj proces može biti nastavljen i u drugoj polovini 2011. godine u okviru grčke bor-bene grupe HELBROC, koja se još naziva i Balkanskom borbenom grupom. Grčka i Španija, kao članice EU i NATO koje nisu priznale nezavisnost Kosova i Metohije i sa kojima Srbija ima izuzetno dobre diplomatske odnose, mogle bi dugoročno da postanu ključni partneri u integrisanju Srbije u ZBOP.

U fazi pripremanja i posmatranja Republika Srbija treba da usmeri svoje na-pore u tri pravca. Prvi pravac bio bi institucionalno pripremanje za učestvovanje u ZBOP. To najpre podrazumeva sve aktivnosti koje su usmerene na izgradnju i jačanje institucionalnih i ljudskih kapaciteta unutar Ministarstva odbrane. Po-sebno je značajno dostići punu funkcionalnost organizacione јedinice unutar Mi-nistarstva odbrane Republike Srbije koјa radi na poslovima ZBOP. Ministarstvo odbrane je, uz Ministarstvo spoljnih poslova, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Ministarstvo finansija, Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja i Kancelarije za evropske integracije, nadležno za sprovođenje aktivnosti Republike Srbije u oblasti evropske bezbednosne i odbrambene politike (Podgrupa stručne grupe 31). U institucionalnom pogledu, u ovoj fazi neophodno je stvoriti pretpostavke za horizontalnu saradnju ovih institucija. U prilogu koje je Ministarstvo odbrane dalo za NPI piše da je prioritet u institucionalnom smislu za 2010. godinu osni-vanje odseka za Evropske integracije i regionalne inicijative, koji će se u okviru sektora za politiku odbrane baviti studijsko- analitičkim i stručno-operativnim poslovima iz oblasti saradnje sa institucijama EU. Dalje, „imajući u vidu defini-sane misije vojske, Centar za mirovne operacije Združene operativne komande Generalštaba Vojske Srbije je intenzivirao aktivnosti radi pripreme pripadnika Vojske Srbije za učešće u multinacionalnim operacijama“. Uvažavajući relevan-tnost ovakvog opredeljenja, poželjno je formirati i јezgro nacionalnog elementa EU voјnog osoblja u sastavu Generalštaba. Osim toga, u Ministarstvu odbrane bilo bi poželjno razviti komunikacionu strategiju za pristupanje Srbije Evropskoj

66 Španski ministar spoljnih poslova Migel Anhel Moratinos (Miguel Ángel Moratinos ) posetio je 12. decembra Beograd, a dan kasnije srpski ministar odbrane izavio je da Srbija ima nameru da, zajedno sa španskim kontingentom, učestvuje u misiji UN u Libanu, kao i da će vrlo brzo otpočeti pripreme za te aktivnosti. Videti: „Šutanovac o budžetu za Vojsku“, 13. decembar, http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2009&mm=12&dd=13&nav_category=11&nav_id=398049 [13. decembra 2009].

Repu

blik

a Sr

bija

i Za

jedn

ička

bez

bedn

osna

i od

bram

bena

pol

itika


39

uniji u oblasti ZBOP. Takođe, treba intenzivirati proces obrazovanja i osposoblja-vanja zaposlenih u Ministarstvu odbrane za rad u oblasti ZBOP. Težište ovog pro-cesa treba da bude na njihovoj praktičnoj obuci, tj. na praksi u instituciјama EU/ZBOP, ministarstvima i generalštabovima država članica EU. Takođe, potrebno je osposobiti službenike i oficire koji bi, po pristupanju Srbije u EU, bili upućeni u Vojni štab EU. Stoga je u godišnji plan školovanja pripadnika MO i VS potrebno uvrstiti i obuku iz oblasti ZBOP, koju organizuje i sprovodi EU kako za države člani-ce, tako i za države kandidate. Poželjno je otpočeti i pripremanje stalnog voјnog predstavnika Republike Srbije pri Voјnom komitetu EU. Dalje, moguće je otpočeti opremanje, uvežbavanje, pripremu i sertifikaciјu za pripremu snaga Vojske Srbi-je za učestvovanje u borbenim grupama EU. Paralelno sa ovim, potrebno je da Vojska Srbije dostigne punu usklađenost sa standardima i procedurama NATO. Konačno, potrebno je započeti uključivanje planiranih aktivnosti Vojske Srbije u borbenim grupama EU u Godišnji plan upotrebe Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama. Ovim će biti stvorene pravne i tehnič-ke pretpostavke za učestvovanje Vojske Srbije u vojnim operacijama EU koje se sprovode uz pomoć kapaciteta NATO, a u okviru Berlin plus sporazuma.67

Drugi pravac u kome je potrebno usmeriti napore u prvoj fazi bio bi ostva-rivanje niza političkih i vojnih oblika saradnje sa EU. To se, pre svega, odnosi na uspostavljanje redovnih konsultacija sa Političko-bezbednosnim komitetom (eng. Political-Security Committee), telom Saveta EU koje upravlja ZBOP. Zatim, moguće je otpočinjanje projekata „bratimljenja“ (eng. twinning), odnosno otpo-činjanje postavljanja eksperata iz EU u Ministarstvo odbrane Republike Srbije. Po pravilu, zemlja korisnik bira partnera među zemljama članicama EU, a ovakvi projekti doprinose ostvarivanju konkretnih operativnih rezultata u okviru neke od politika EU (u ovom slučaju ZBOP). Takođe, dobro bi bilo da odabrani pripad-nici MO i Vojske Srbije stažiraju u institucijama, u kojim mogu posmatrati rad svojih kolega angažovanih na poslovima vezanim za ZBOP, i to kako u državama EU, tako i u državama regiona koje u ovoj politici učestvuju. Osim toga, poželjno bi bilo otpočeti redovne konsultativne sastanke ministara odbrane država čla-nica EU i država Zapadnog Balkana u sklopu Vojnog komiteta EU (eng. EU Mi-litary Committee), kao i otpočeti kontakte sa predstavnicima Vojnog štaba EU (eng. EU Military Staff). Tokom ovog perioda bilo bi poželjno završiti pregovore i potpisati bezbednosni sporazum sa EU, koji će omogućiti razmenu poverljivih

67 Sa ovim je saglasan i NPI, u kome Ministarstvo odbrane kaže da „u okviru NATO programa Partnerstvo za mir, Republika Srbija postepeno ispunjava preuzete obaveze i razvija saradnju sa ostalim članicama ovog Programa. U 2009. godini usvojen je dokument Procena PARP, koji obuh-vata 19 ciljeva partnerstva za Republiku Srbiju. Planirano je da Republika Srbija do 2012. godine pripremi deklarisane snage za angažovanje u operacijama u okviru Partnerstva za mir“. Pošto ovaj dokument (PARP) nije dostupan javnosti, nije moguće proceniti da li su te snage pogodne i za učestvovanje u operacijama kriznog menadžmenta EU ili za učestvovanje u borbenim grupama.

40

podataka između Republike Srbije i EU.68 Konačno, bilo bi korisno da Odbor za odbranu i bezbednost, eventualno i Odbor za spoljne poslove Narodne skupštine Republike Srbije, uspostavi kontakt sa Potkomitetom za bezbednost i odbranu Komiteta za spoljne poslove Evropskog parlamenta69, kao i da sa nadležnim par-lamentarnim odborima država u regionu otpočne razmenu iskustava iz oblasti ZBOP.70 Time bi na vreme bilo otpočeto izgrađivanje kapaciteta za demokratsku kontrolu učestvovanja Vojske Republike Srbije u operacijama EU. Konačno, do-maća odbrambena industrija bi u ovoj fazi već mogla da počne da pronalazi svoje mesto u poslovnim planovima Evropske odbrambene agencije (eng. European Defence Agency). Faza pripremanja i posmatranja bila bi krunisana stavljanjem snaga Vojske Srbije na rednu listu operativnih borbenih grupa EU po odluci Poli-tičko-bezbednosnog komiteta EU, a na predlog Vojnog štaba EU.

Treći pravac aktivnosti u fazi pripremanja i posmatranja bio bi započinjanje političkog dijaloga koji bi vodio stvaranju BGZB. Kako bi 2020. godine BGZB bila sertifikovana i stavljena na raspolaganje, o njoj je neophodno otvoriti dijalog već 2010. godine. Kako kaže Terje Haverstad, nekadašnji vojni ataše Kraljevine Norveške u Beogradu, „naravno da je sada suviše rano za realizaciju ove vizije. Međutim, ovo ne bi trebalo da spreči donosioce odluka u državama Zapadnog Balkana da već sada počnu razgovor o tome kako je moguće ostvariti ovu viziju. Potrebno je mnogo vremena da se uspostavi BGZB zbog velike složenosti, inve-sticija koje su neophodne i političkih pitanja koja treba rešavati.“71

68 O tome govori u svom intervjuu listu „Danas“ državni sekretar MO Dušan Spasojević. „Inicirali smo i zaključenje Sporazuma o bezbednosnim procedurama za razmenu poverljivih informacija sa Evropskom unijom, što će stvoriti mogučnost da se angažujemo i u misijama EU.“ http://www.mod.gov.rs/novi.php?action=fullnews&id=1968 [pristupljeno 30. maja 2010].Pored toga, trebalo bi, možda, uporediti zakonska rešenja zemalja iz regiona koja su u vezi sa prisustvom pripadnika stranih oružanih snaga na teritoriji države (npr. zajedničke vežbe, manevri i sl.). To se odnosi na slučaj da je potrebno održati zajedničke vežbe ili obuku. Takođe, razmena poverljivih informacija između zemalja u regionu treba da bude propisana na odogovarajući način. Naznake o tome pogledati u http://www.politika.rs/rubrike/vesti-dana/Sporazum-o-vojnoj-saradnji-Srbije-i-Hrvatske.sr.html [pristupljeno 30. maja 2010].69 S tim u vezi, svakako je celishodno slediti praksu drugih članica EU i odrediti predstavnika nacionalnog parlamenta – NSRS u Evropskom parlamentu, makar i na neredovnoj (neformalnoj) osnovi. Više o ovome na: http://www.europarl.europa.eu/webnp/cms/lang/en/pid/18/cache/of-fonce [pristupljeno 30. maja 2010].70 Jedan od najefikasnijih vidova međuparlamentarne saradnje u ovoj oblasti, sasvim izvesno, biće i održavanje interparlamentarne konferencije (na redovnoj osnovi) za razmatranje pitanja iz oblasti ZSBP/ZBOP, koja je predviđena članom 9 Protokola Lisabonskog ugovora o ulozi nacio-nalnih predstavnika država članica. Očekuje se da će na ove sastanke biti pozivani i predstavnici zemalja kandidata (npr. COSAC).71 Intervju obavljen elektronskim putem 13. 10. 2009. godine.

Repu

blik

a Sr

bija

i Za

jedn

ička

bez

bedn

osna

i od

bram

bena

pol

itika


41

2. Faza prilagođavanja (2013–2015)

Za otpočinjanje druge faze prilagođavanja i planiranja potrebno je ispuniti dva uslova. Prvi je da Vojska Srbije raspolaže osposobljenim snagama koje su obuče-ne i sertifikovane za angažovanje u borbenim grupama EU. Drugo, potrebno je postizanje političke saglasnosti sa EU o učestvovanju Srbije u nekoj od borbenih grupa EU.

U ovoj fazi jedinice Vojske Srbije bi se postepeno prilagođavale integrisa-njem u neku od postojećih borbenih grupa EU. Zbog vojne intervencije NATO protiv SRJ 1999. godine, kao i zbog nerešenog statusa Kosova i Metohije, javno mnjenje u Srbiji postalo je dosta skeptično kada je reč o učestvovanju Vojske Srbije u multinacionalnim operacijama.72 Zbog toga je u fazi prilagođavanja pre-poručljivo ograničeno učestvovanje Vojske Srbije u borbenim grupama EU. To, pre svega, znači da će u njima učestvovati isključivo službe koje nisu direktno uključene u borbena dejstva.

Takođe, bilo bi poželjno da jedinice Vojske Srbije budu integrisane u borbenu grupu EU u u kojoj su države učesnice vojno neutralne (Švedska, Austrija, Finska i Kipar) ili pak države koje nisu priznale nezavisnost Kosova i Metohije (Španija, Slovačka, Grčka, Rumunija). Republika Kipar je jedina država koja je vojno nesvr-stana i koja nije priznala nezavisnost Kosova i Metohije, tako da svaka vojna sa-radnja sa ovom državom u okviru Balkanske borbene grupe HELBROC ima dobre šanse da naiđe na odobravanje javnog mnjenja. Balkanska borbena grupa biće dežurna tokom prve polovine 2014. godine što je odlična prilika i za učestvovanje srpskog kontigenta. On bi mogao biti jačine do 50 pripadnika iz redova vojne po-licije, timova za deminiranje, medicinskih timova i, svakako, štabnih oficira.

Tokom ove faze potrebno je intenzivirati i političke pripreme za stvaranje BGZB. Ovo pitanje je, najpre, moguće pokrenuti u bilateralnim kontaktima kako sa ostalim državama regiona, tako i sa državama članicama EU. Kada ideja bude prihvaćena, moguće je sazvati i regionalnu konferenciju na kojoj je neophodno postići multilateralni politički konsenzus o stvaranju BGZB do 2020. godine. Re-gionalnu konferenciju poželjno je organizovati u saradnji sa Grčkom koja će to-kom prve polovine 2014. godine predsedavati EU. Tokom ove konferencije, osim iskazivanja opšte političke volje, bilo bi odlučeno i to koja država će biti kontakt-država (eng. Point of Contact) za koordinaciju planiranja i pripremanja borbene grupe, kao i to koja država bi mogla da igra ulogu “vodeće države“. Prema po-stojećim procedurama, proces formalnog osnivanja borbene grupe započinje na

72 Više o tome vid u: Miroslav Hadžić i Milorad Timotić, Javnost i vojska, Centar za civilno-vojne odnose, Beograd, 2006.

42

zasedanju Saveta EU za opšte i spoljne poslove (eng. General Affairs and External Relations Council, skr. GAERC). Tada ministri odbrana država učesnica u borbenoj grupi potpisuju pismo u kome izražavaju nameru da u određenom roku Evrop-skoj uniji ponude svoju borbenu grupu kao potpuno operativnu.

3. Faza unapređenog učestvovanja, planiranja i pripreme (2016–2017)

Tokom ove faze Republika Srbija bi mogla da unapredi svoje učestvovanje u borbenim grupama EU uključivanjem drugih rodova Vojske Srbije, poput peša-dije, artiljerije, transportne avijacije i helikopterske jedinice. Jedan od najtežih izazova u fazi unapređenog učestvovanja biće pridobijanje podrške javnosti u Srbiji. To će posebno biti komplikovano ukoliko borbena grupa EU u kojoj Srbija učestvuje bude upotrebljena za sprovođenje neke misije EU. Profesionalizacija Vojske Srbije i dodatne investicije u obuku pripadnika koji će učestvovati u bor-benoj grupi EU mogu smanjiti, ali ne mogu u potpunosti isključiti rizik od toga da, ukoliko borbena grupa bude upotrebljena za neku operaciju ZBOP, može biti žrtava među pripadnicima Vojske Srbije. Stoga je, ukoliko do toga ipak dođe, na vreme potrebno napraviti strategiju komunikacije sa javnošću. Osim toga, potrebno je napraviti detaljan plan socijalnog zbrinjavanja žrtava i njihovih po-rodica.

Tokom ove faze potrebno je otpočeti i sa planiranjem stvaranja BGZB.73 U tom cilju poželjno je nastaviti politički dijalog sa budućim državama učesnica. Politički osetljivim temama, kao što su proces donošenja odluka za razmeštanje borbene grupe, pravni mandat i nacionalna ograničenja, potrebno je posvetiti posebnu pažnju. Ovaj dijalog bio bi krunisan potpisivanjem Memoranduma o ra-zumevanju između budućih država kontributora. Ovi dokumenti mogu da sadrže principe: donošenja odluka za razmeštanje borbene grupe; konsultacija između država kontributora tokom planiranja i pripremanja BGZB, kao i nakon sticanja sertifikacije u tzv. stand-by fazi; komandovanja i kontrole tokom operacija u ko-jima bi bile uključene borbene grupe; uvežbavanja i obuke; kao i ostala pravna i finansijska pitanja. Pored Memoranduma o razumevanju države kontributori potpisuju i na njima zasnovane Tehničke sporazume kojima se definišu postavlja-nje osoblja u strukturama borbene grupe, obuka i uvežbavanje, kao i upotreba borbene grupe. Ukoliko pojedina pitanja ostanu nerešena, pored Memorandu-ma o razumevanju i Tehničkih sporazuma, u ovoj fazi moguće je sklopiti i druge multilateralne, odnosno bilateralne sporazume. Koordinaciju ovog procesa vrši-

73 Za standardizovan vodič kroz stvaranje borbene grupe pogledati: Council of the European Union, Military Staff, EU Battlegroup Preparation Guide, Brussels, 8 September 2009.

Repu

blik

a Sr

bija

i Za

jedn

ička

bez

bedn

osna

i od

bram

bena

pol

itika


43

će kontakt-država.

4. Faza razvoja inicijalnih operativnih sposobnosti i formiranja Borbene grupe Zapadni Balkan (2018–2020)

U ovoj fazi Srbija bi, zajedno sa ostalim državama učesnicama, nastavila pripre-manje BGZB. Najpre je potrebno započeti proces razvijanja paketa BGZB, koji koordinira kontakt-država. Iz ovog procesa treba da proisteknu sastav i sposob-nosti paketa borbene grupe, tzv. ORBAT (eng. order of battle), uključujući u to i nacionalna ograničenja. Takođe, neophodno je dogovoriti standardne operativ-ne procedure za funkcionisanje BGZB. Kontakt-država je zadužena i za planiranje osposobljavanja komande snaga BGZB. Osim toga, potrebno je napraviti dobru koordinaciju procesa donošenja odluka o upotrebi BGZB, koji obavljaju države učesnice. Poželjno je da se ovaj proces maksimalno ubrza i harmonizuje kako bi BGZB mogla da poštuje predviđeni rok za brzo razmeštanje u periodu od 5 do 10 dana nakon odluke Saveta EU. Neophodno je razviti i obaveštajnu zajednicu BGZB, koja bi se sastajala dva puta godišnje. Bilo bi dobro da na ovim sastancima učestvuju i obaveštajni oficiri drugih borbenih grupa, po mogućstvu i iz one bor-bene grupe koja će biti dežurna kada i BGZB, tako i iz borbenih grupa koje će biti dežurne u polugodištu pre dežurstva BGZB i posle njega.

Za uspešnu sertifikaciju BGZB ključni su obuka i uvežbavanje. Kontakt-država koordinira proces obuke, uvežbavanja i sertifikacije. Oni treba da budu usaglaše-ni sa NATO procedurama koje su predviđene za Snage za brzo reagovanje (eng. NRF). Proces obuke sastoji se od četiri nivoa: individualna obuka, obuka jedinice, obuka jezgra BG (pešadijskog bataljona) i obuka paketa BGZB. Interoperabilnost i operativna efikasnost postižu se združenim kombinovanim uvežbavanjem. Ser-tifikacija borbene grupe u nadležnosti je država učesnica, ali se odvija u skladu sa procedurama koje su dogovorene na nivou EU. Vojni komitet Evropske unije je organ koji vrši praćenje procesa evaluacije i sertifikacije borbene grupe. Kon-takt-država dužna je da, najkasnije mesec dana pre stavljanja u pripravnost, ser-tifikuje to da paket BGZB odgovara dogovorenim kriterijumima BG. Druge države članice EU mogu, takođe, biti pozvane da posmatraju proces sertifikacije BGZB, što bi bilo izuzetno poželjno s obzirom na to da će BGZB uglavnom ili u potpuno-sti činiti države koje još uvek nisu članice EU.

Ova faza bila bi okončana najpre stavljanjem BGZB u pripravnost (eng. stand-by) za vreme predsedavanja Finske u prvom polugodištu 2020. godine, a zatim i na rednu listu tokom prve naredne Konferencije za koordinaciju. Time bi države Zapadnog Balkana, prilikom ulaska u EU, pokazale ne samo to da mogu individu-

44

alno da budu one koje obezbeđuju bezbednost, već i mnogo više od toga. Stvara-nje BGZB bio bi najbolji dokaz toga da su one prevazišle sukobe iz prošlosti i da su u stanju da integrišu svoje odbrambene kapacitete kako bi zajednički doprinele evropskoj bezbednosti.

V Zaključak

Repu

blik

a Sr

bija

i Za

jedn

ička

bez

bedn

osna

i od

bram

bena

pol

itika


45

Srbija je već izgubila mnogo vremena na putu evropskih integracija. Države Cen-tralne i Istočne Evrope potpisale su sporazum o pridruživanju sa EU samo godinu dana nakon političkih promena, a kandidaturu za učlanjenje podnele su četiri ili pet godina nakon toga. Hrvatska je samo godinu dana nakon političkih prome-na, tačnije 2001. godine, potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU. Kandidaturu za učlanjenje je podnela 2003, a dobila 2004. godine. Srbija je Spo-razum o stabilizaciji i pridruživanju potpisala osam godina nakon političkih pro-mena, a status kandidata steći će u najboljem slučaju početkom 2011. godine.

Uzrok sporom kretanju Srbije ka EU delom se nalazi u izuzetno teškom i komplikovanom postautoritarnom i postkonfliktnom nasleđu. Međutim, dobrim delom uzrok toga nalazi se i u politici koja je vođena od 2000. godine do danas. Reforme su sprovođene izuzetno sporo, spoljna politika Srbije bila je reaktivna, a njena bezbednosna politika neodređena i često veoma zbunjujuća. Ukoliko se nastavi ovim tempom, postoji opasnost da promene unutar EU, ali i reforme unutar susednih država Zapadnog Balkana nastave da teku brže nego promene u Srbiji. Istina, u poslednje dve godine vidljivi su ohrabrujući pomaci. Proaktiv-na politika Srbije u odnosu na Zajedničku bezbednosnu i odbrambenu politiku mogla bi da ubrza integraciju Srbije u EU. Stvaranjem BGZB bili bi postavljeni te-melji bezbednosne zajednice na Zapadnom Balkanu, ali i još bezbednije Evrope u boljem svetu. Realizacija vizije Borbene grupe Zapadni Balkan do 2020. godine bila bi u najboljem interesu ne samo Republike Srbije i ostalih država Zapadnog Balkana, već i u interesu celokupne Evropske unije.

O autorima

46

Filip Ejdus je asistent i doktorant na Fakultetu političkih nauka, Univerziteta u Beogradu. Magistrirao je međunarodne odnose na Londonskoj školi za ekonomi-ju i političke nauke (LSE), kao i na Institutu za političke studije u Parizu (Sciences po Paris). Urednik je časopisa Bezbednost Zapadnog Balkana i edicije Beogradske studije bezbednosti. Autor je i urednik nekoliko knjiga i naučnih radova u doma-ćim i međunarodnim publikacijama iz oblasti evropskih integracija, međunarod-nih odnosa i studija bezbednosti, kao i jednog dokumentarnog filma pod nazi-vom „Da li Srbija treba da bude vojno neutralna?“ Od januara 2007. do marta 2009. godine bio je na funkciji izvršnog direktora Centra za civilno-vojne odnose i zamenika direktora Beogradske škole za studije bezbednosti. Član je Upravnog odbora Centra za civilno vojne odnose, nacionalnog komiteta Unije evropskih federalista u Srbiji i Foruma za međunarodne odnose. Trenutno je gostujući istra-živač na Institutu za istraživanje mira u Frankfurtu (PRIF). Kontakt: [email protected]

Marko Savković je istraživač (2006-) i PR (2009-) Centra za civilno-vojne odno-se. Njegovi radovi objavljivani su u naučnim časopisima Bezbednost Zapadnog Balkana, Vojno delo, Revija za bezbednost i Međunarodna politika, kao i magazi-nima Odbrana i Evropske sveske. Pisac je poglavlja o Kosovu u „Panorami global-nog bezbednosnog okruženja“ slovačke CENAA. Koordinirao je projekat „Škola za evropsku bezbednost“ Centra od novembra 2008. do novembra 2009. godine. Koautor je Pojmovnika evropske bezbednosti. Interesuju ga politike bezbedno-sti i odbrane EU, multinacionalne operacije, industrija odbrane i tokovi reforme sektora bezbednosti u regionu. Trenutno je na magistarskim studijama Fakulteta političkih nauka u Beogradu. Kontakt: [email protected]

Nataša Dragojlović je politikolog za međunarodne odnose i specijalista za naci-onalnu i globalnu bezbednost. Trenutno na magistarskim studijama istog smera na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Kao državni službenik u Ministarstvu za ekonomske odnose sa inostranstvom i Ministarstvu odbrane bila je angažo-vana na poslovima savetnika u oblasti evropskih integracija i regionalne sarad-nje. Bila je predstavnica Republike Srbije u Upravnom odboru Trening programa ESDP za države Zapadnog Balkana, predstavnica Ministarstva odbrane u Ko-misiji za evropske integracije Vlade Republike Srbije, koordinator Radne grupe


47

„Pravosuđe, slobode i bezbednost“ Nacionalnog konventa o EU. Radila je kao konsultant na projektima UNDP, Saveta Evrope, Centra za civilno-vojne odno-se i Evropskog pokreta u Srbiji, kao predavač na obukama za poslove evropskih integarcija i Škole evropske bezbednosti. Autor je tekstova za Evropske sveske i priručnika Srbija u procesu evropskih integracija, koautor Pojmovnika evropske bezbednosti. Članica je Izvršnog odbora Evropskog pokreta u Srbiji i generalni se-kretar Alumnija studenata nacionalne i globalne bezbednosti. Trenutno obavlja funkciju pomoćnice direktora Kancelarije nacionalnog saveta za decentralizaciju Republike Srbije. Jedanaest godina je Stefanova mama. Kontakt: [email protected]

CIP - Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд

355.3(497.11)327.56:351.88(497.11)

ЕЈДУС, Филип, 1979- Ka borbenoj grupi Zapadni Balkan : vizijaodbrambene integracije Srbije u EU 2010-2020./ Filip Ejdus, Marko Savković, Nataša Dragojlović. - Beograd : Centar za civilno-vojne odnose, 2010 (Beograd : Unagraf). - 46 str. : ilustr. ; 22 cm

“Ovaj dokument predstavlja proizvod ‘Škole zaevropsku bezbednost’ koja je održana tokom 2008-2009. godine u okviru projekta ‘Communicating European Security Policies’.” --> str. 2. - Tiraž 600. - O autorima: str. 45-46. - Napomene i bibiliografske reference uz tekst.

ISBN 978-86-83543-82-3

1. Савковић, Марко [аутор], 1980- 2. Драгојловић, Наташа [аутор]a) Безбедносни сектор - Србија b) Безбедност (политика)

COBISS.SR-ID 175995916

ka borbenoj grupi zapadni balkan - bezbednost.org · zapadni balkan do 2020. godine ne samo u...

Documents