Гистав Флобер

JEДНОСТАВНО СРЦЕ

I

Током пола столећа грађанке Пон-Левека завиделе су госпођи Обен на њеној служавки Фелисите.

За сто франака годишње она је кувала и чистила, шила, прала и пеглала; знала је да заузда коња, да тови живину, да улупа маслац и својој је газдарици, једној не баш пријатној особи, остала верна.

Муж госпође Обен, човек лаке нарави, без иметка, умро је почетком 1809. оставивши јој двоје мале деце и пуно дугова. Стога она прода своја имања, осим фарме у Туку и оне у Жефосу, чије ренте нису премашивале пет хиљада франака, напусти кућу у Сен-Мелену и настани се у другој, скромнијој, која је припадала њеним прецима и била смештена иза пијаце.

Та кућа1, обложена шкриљцем, налазила се између једног пролаза и уличице која је водила до реке. Унутра се спотицало због разликa у нивоу просторијa. Уско предсобље раздвајало је кухињу од одаје у којој је госпођа Обен крај прозора проводила читав дан у фотељи од прућа. Уз бело офарбану декорацију на зиду низало се осам столица од махагонија. На једном старом клавиру, под барометром, налазила се хрпа дрвених и картонских кутија у облику пирамиде. Две наслоњаче с извезеном пресвлаком биле су постављене по једна са сваке стране камина од жутог мермера у стилу Луја Петнаестог. Часовник на средини представљао је храм богиње Весте, а у читавом стану се помало осећала буђ јер је под био нижи од дворишта.

На првом спрату налазила се најпре врло велика госпођина соба, обложена тапетама са бледим цветовима, у којој је висио портрет господина у кицошком оделу. Из ње се улазило у другу, мању собу са два дечија креветића без душекâ. Потом је долазио салон, увек затворен и пун намештаја прекривеног сукном. За њим, један ходник водио је у радну собу где је велики радни сто од црног дрвета са три стране био окружен полицама библиотеке пуним књигâ и којекаквих списа. Два четвртаста панела нису се видела под цртежима рађеним пером, пејзажима у гвашу и Одрановим2 гравурама, сећањима на једно боље време и ишчезлу раскош. На другом спрату, истурени кровни прозорчић осветљавао је Фелиситину собу из које се поглед ширио ка прерији.

1 Да је реч о кући на тргу Робер-де-Фле, бр.14 у Пон-Левеку, утврдио је Жерар-Гаји. – Мишел Турније (МТ)22 Без сумње, ради се о Жерару II Одрану (1640-1703) рођеном у породици сликарâ и граверâ и чији су радови у стилу Луја XIV једноставни и помало халадни. – МТ

Она је устајала у цик зоре да не пропусти мису и непрекидно радила све до вечери; затим би, када је вечера била завршена, посуђе сређено и врата закључана, запретала цепаницу под пепео и са својом бројаницом у руци заспала ту пред оњиштем. У ценкању, упорније од ње није било. Када је реч о чистоћи, сјај њених шерпи задавао је муку осталим слушкињама. Будући штедљива, јела је споро, прстима скупљајући са стола мрвице свог хлеба – хлеба од дванаест фунти, печеног нарочито за њу и који је трајао двадесет дана.

У свако доба носила је шарену мараму прикачену на леђима прибадачом, капицу која јој је скривала косу, сиве чарапе, црвену подсукњу и изнад кратке кошуље прегачу сличну оној коју носе сестре у болници.

Лице јој је било мршаво а глас пискав. У двадесет и пет као да је имала четрдесет. Од педесетих више није изгледала ни старија ни млађа; увек тиха, усправног држања и одмерених покрета, личила је на жену од дрвета која свој посао обавља аутоматски.

II

Као и друге, и она је имала своју љубавну причу. Њен отац, зидар, погинуо је када је пао са једне скеле. Онда јој умре и мајка, сестре одоше куд која, а њу прихвати неки сељак и сасвим малу запосли да у пољу чува говеда. Смрзавала се у ритама и на празан стомак пила воду из барâ. Тукли су је без разлога и коначно отерали због крађе тридесет сола1 коју није починила. Она пронађе другу фарму на којој је задужише за живину; другови су јој завидели, зато што се допадала газдама.

Једне августовске вечери (тада је имала осамнаест година) они је одвукоше у Колевил на вашар. Била је запањена чим је чула ларму сеоских свирача, зачуђена светлима у крошњама дрвећа, шаренилом одела, чипкама, златним крстовима, светином која се комешала. Држала се скромно по страни, кад јој један младић имућног изгледа, који је пушио лулу налакћен на руду омањих кола, приђе и замоли за игру. Купио јој је јабуковачу, кафу, колач, свилени шал, и верујући да је и сама наслутила, понуди да је отпрати. Покрај једног поља овса, грубо је обори. Она се уплаши и стаде да виче. Он оде.

Једне друге вечери, на путу за Бомон, хтела је да обиђе велика кола натоварена сеном која су споро одмицала, и пролазећи крај самих точкова, препозна Теодора.

Он јој се обрати мирно, говорећи да треба све да му опрости, јер је то било „због пића”.

Није знала шта да одговори и желела је да побегне.

11 Стари француски новац у употреби до 1947. Двадесети део старог франка (пре 1960.) или пет сантима – прим. прев.

2

Он одмах поче да прича о жетви и угледним људима у општини, јер његов је отац напустио Колевил зарад фарме у Екоу, тако да су сада били суседи. – „А!” рече она. Он дода да су његови желели да га ожене. Иначе, није журио већ је чекао жену по својој мери. Фелисите обори главу, а он је упита да ли размишља о удаји. Осмехујући се, она одврати да није лепо ругати се. – „Ма не, кунем Вам се!” и левом је руком загрли око струка. Ходала је тако, у његовом загрљају. Успорише. Ветар је био благ, звезде су сјале, огромни товар сена њихао се пред њима, a четири коња, вукући се, подизала су прашину. Oнда, без наредбе скренуше десно. Још једном је пољуби. Она се изгуби у сенци.

Следеће седмице пристала је да се редовно виђају.Састајали су се у дну двориштâ, иза неког зида, под једним

усамљеним дрветом. Фелисите није била невина незналица као каква госпођица – од животиња је она доста научила, али су је разум и инстинкт за чашћу спречавали да се превари. То опирање толико огорчи Теодора да јој он, да би се задовољио (али можда и сасвим наивно) предложи да је ожени. Није могла у то да поверује. Он се чврсто закле.

Ускоро јој признаде нешто неугодно: родитељи су прошле године за њега купили човека1, али је сваког часа могао да буде одведен; помисао на војску га је застрашивала. Та бојажљивост била је за Фелисите доказ нежности, која се код ње удвостручи. Ноћу се искрадала, а кадa би стигла на место састанка, Теодор би је мучио својом забринутошћу и наваљивањем.

Коначно рече да ће сам отићи у префектуру да се распита и да ће јој донети информације следеће недеље између једанаест сати и поноћи.

Чим га угледа, потрча му у сусрет.Али уместо њега дочека је један његов пријатељ.Он јој рече да Теодора више неће моћи да виђа, јер је он, да

би избегао регрутацију, оженио једну врло богату старицу, госпођу Леусе из Тука.

Јад је сада раздирао Фелисите. Она се баци на земљу, узвикну, дозивала је доброг Бога и све до зоре сасвим сама јецала у пољу. Када се врати на фарму, саопшти да има намеру да оде, те пред крај месеца, пошто је исплатише, завеза свој мали пртљаг у мараму и оде у Пон-Левек.

Пред гостионицом је разговарала са једном грађанком, удовицом у црном огртачу с капуљачом, која је управо тражила куварицу. Девојка није знала богзна шта, али се чинило да има пуно добре воље и тако мало захтева, да госпођа Обен на крају рече:

- „Нека буде, узимам Вас!”Након четврт сата Фелисите се уселила код ње.

11 Регрутација се углавном обављала извлачењем: војсци су се придруживали само младићи који би извукли „лош број”, али с правом на замену. Тако су „заменици” добили вредност робе, што је биo повод за праву трговину. У Сентименталном васпитању отац Шарла Делорије постављен је за „трговца мушкарцима” у граду Троа. Успостављен 1688. и примењиван у различитој мери током више од два века, овај систем је престао да постоји тек 1905. – МТ

3

У почетку је ту живела у некој врсти стрепње, због саме куће и сећања на господина које је лебдело свуда у њој. Пол, стар седам година и Виржини1, скоро четири, за њу као да су били сачињени од неке драгоцене материје; носила их је на леђима као коњ, а када јој госпођа Обен забрани да их љуби сваки минут, она се увреди. Па опет, била је срећна. Благост средине учини да њена туга нестане.

Сваког четвртка долазили су стални гости на партију бостона. Фелисите је унапред припремала карте и шофрете2. Они су стизали тачно у осам, а повлачили се пре него откуца једанаест.

Сваког понедељка ујутру старинар који је становао низ алеју, распоређивао је по земљи своју гвожђурију. Затим би се варош испунила жагором у коме су се рика коња, блејање јагањаца и гроктање свиња мешали са тупим бучањем двоколица на улици. Око подне, у највећој пијачној вреви, на прагу би се појавио старији сељак, висок, кукаста носа, с качкетом окренутим унатраг; био је то Роблен, фармер из Жефоса. Нешто касније стигао би и Лијебар, омален, румен, дебео фармер из Тука у кратком сивом капуту и гамашнама с мамузама.

Обојица су власници нудили кокошке и сиреве. Сваки пут Фелисите је прозрела њихова лукавства и они су одлазили, пуни поштовања према њој.

Без икакве најаве госпођу Обен је посећивао маркиз од Греманвила3, један од њених ујака, упропашћен од пића, који је живео у Фалезу на последњем парчету своје земље. Он се увек појављивао у време ручка с једном ужасном пудлом која је шапама прљала сав намештај. Упркос напорима да се држи као племић, чак дижући шешир сваки пут када би рекао „Мој покојни отац”, из навике, непрестано је сипао да пије и причао свакакве простоте. Фелисите га је учтиво терала напоље: - „ Доста Вам је, господине од Греманвила. Неком другом приликом!” и затварала је врата.

Са задовољством их је отварала господину Буреу, негдашњем адвокату. Његова бела кравата и његова ћелавост, чипка његове кошуље на грудима, широки смеђи реденгот, начин на који је дижући руку шмркао бурмут, читаво његово биће стварало јој је оно узбуђење у које нас баца призор изванредних људи.

Пошто је управљао госпођиним имањем, затварао се с њом сатима у господиновом кабинету. Стално је страховао да се не обрука, бескрајно поштовао суд и нагињао ка латинском.

Желећи да на забаван начин поучи децу, даде им на поклон једну илустровану географију. У њој су била представљена разна места на земљи, људождери с перјаницама, мајмун који отима девојку1, Бедуини у пустињи, лов на кита харпунима итд.

11 Сложићемо се да детињство Пола и Виржини овде врло директно представља детињство самог Флобера и његове сестре Каролин рођене 1824. дакле три године млађе од њега. Чини се да смрћу Виржини и описом сећања на њу прича евоцира смрт Флоберове сестре 1846. – МТ 22 Кутија у коју се ставља жар да би се њом загревала стопала. – прим. прев.33 Флобер овде описује, под готово истим именом, свог деда-ујака Шарл-Франсоа Фуе од Креманвила. – МТ

11 Није ли ово наговештај чувеног мита (оног о лепотици и звери) данас оживљеног у америчким филмовима, стриповима итд. – МТ

4

Пол објасни Фелисити ове гравуре и то беше све њено књижевно образовање.

За образовање деце био је задужен Гијо, један јадничак запошљен у општини, познат по свом лепом рукопису, који је свој перорез оштрио на чизми.

Када је време било ведро, рано изјутра одлазили су на фарму у Жефосу.

Двориште је на падини, кућа у средини, а у даљини, као сива мрља, назире се море.

Фелисите је вадила из своје сламне торбе кришке хладног меса и они су ручали у стану који се настављао на млекару. Тај стан било је све што је остало од некадашње куће за одмор. Подерани папир на зидовима дрхтао је на промаји. Госпођа Обен, претрпана сећањима, сагињала је главу и деца би се тада ућутала. – „Па играјте се! Шта је било?” говорила је и они би отишли.

Пол се пео у амбар, хватао птице, бацао каменчиће да одскачу по површини баре или ударао штапом велике бачве које су одјекивале као бубањ.

Виржини је хранила зечеве и док је поскакујући брала различак, брзи покрети њених ногу откривали су мале извезене панталоне.

Једне августовске вечери враћали су се преко лединâ.Месец у првој четвртини осветљавао је део неба а над

завојима реке Тук, као шал, лебдела је магла. Волови, полегали по ниској трави мирно су гледали како четири прилике пролазе. На трећем пашњаку неколико се животиња диже и стаде у круг око њих. – „Ништа се не бојте!” рече Фелисите и мрмљајући као неку тужбалицу, помилова по хрбату најближег вола; он се окрену око себе, а остали учинише исто. Али када пређоше још један пашњак, зачу се страховитa рика. Био је то један бик који се није видео од магле. Он крену ка двема женама. Госпођа Обен хтеде да потрчи. – „Не, не! Спорије!” Ипак су убрзавале корак и осећале да је снажан дах иза њих све ближи. По преријској трави копита су лупала к΄о маљеви. Гле, бик је сада трчао. Фелисите се окрену и у очи му поче бацати грудве земље које је обема рукама узимала са тла. Он је повијао њушку, тресао роговима и уз страшну рику дрхтао од беса. Госпођа Обен била је ван себе. На крају ливаде, са своја два детета тражила је начин да пређе насип. Фелисите је још увек узмицала пред биком и непрестано му бацајући у очи бусење које га је заслепљивало, викала: - „Пожурите! Пожурите!”

Госпођа Обен сиђе у јарак, гурну Виржини, затим Пола, више пута паде покушавајући да се успне на бедем и уз много храбрости на крају успе.

Бик је сатерао Фелисите уз ограду; из уста му је навирала пена и да је прошао још само секунд, распорио би јој трбух. Имала је времена да се провуче између две пречаге на огради, а велика се животиња, изненађена, заустави.

О овом се догађају много година причало у Пон-Левеку. Фелисите није осећала никакав понос, шта више, није сматрала да је учинила ишта херојски.

5

Њу је једино бринула Виржини, јер су јој због страха који је претрпела нерви били попустили. Господин Пупар1, доктор, препоручи купање на трувилским плажама.

У то време нико их није посећивао. Госпођа Обен се добро обавести, консултова Буреа и изврши припреме за дуг пут.

Ствари су послате увече Лијебаровом двоколицом. Он сутрадан доведе два коња, једног са женским седлом допуњеним наслоном од велура, другог са смотаним огртачем на сапима, што је чинило неку врсту седишта. На њега се попе госпођа Обен, иза Лијебара. Фелисите се побрину за Виржини а Пол узјаха магарца господина Лешаптоа2, којег им је позајмио под условом да на њега добро пазе.

Пут је био толико лош да је за тих осам километара било потребно два сата. Коњима су се копита глибила у блато па су бедрима чинили нагле покрете да их извуку. Некад су се спотицали о бразде на коловозу, некад морали да скачу. На понеком месту Лијебарова кобила би одједном стала. Он је стрпљиво чекао да поново крене и причао о људима чија су се имања налазила крај пута, додајући њиховим повестима разна морална размишљања. Тако, у Туку, док су пролазили под прозорима с расцветалим драгољубом, он рече дижући рамена: - „Е, ево једне госпође Леусе, која уместо да узме једног младића...” Фелисите не чу остатак. Коњи су касали, магарац трчао; кренуше једном стазом; отвори се нека капија, појавише се два момка, па сви сјахаше пред осоком3, на самом прагу улазних врата.

Спазивши своју газдарицу, тетка Лијебар нештедимице ода знаке претеране радости. Она послужи обед сачињен од печенице, шкембића, крвавице, пилећег паприкаша, пенушаве јабуковаче, воћног колача и шљива с ракијом, и не заборављајући да се покаже учтивом, дода да је госпођа изгледала здрава к΄о дрен, да је госпођица постала „предивна”, господин Пол необично „ојачао”. Није заборавила ни њихове покојне деду и бабу које су Лијебарови познавали, будући у служби породице од пре више колена. Фарма је, као њих двоје, одисала старошћу. Плафонске греде биле су изједене од црва, зидови црни од дима, прозорска окна сива од прашине. У једном храстовом креденцу било је справâ свих врста, бокала, тањира, зделâ од калаја, кљусâ за вукове, маказа за шишање оваца. Један огроман клистир засмеја децу. Ни у једном од три дворишта није било дрвета коме уз корен нису расле печурке или жбунови имеле у крошњи. Ветар је више њих оборио, али су по стаблима ницале нове и савијале се од тежине својих бобица. Кровови од сламе неједнаке дебљине, боје мрке кадифе, одолевали су најјачим олујама, док се коларница рушила. Госпођа Обен рече да ће то имати на уму, па нареди да животињама ставе амове.

Прође још пола сата до Трувила. Путници малог каравана, да би прошли Екор, стрму обалу која се нагињала над чамце, сиђоше с

11 Можда је извесни доктор Жифар из Трувила оригинал овог лика. – МТ 22 У рукопису се види да је Флобер овај лик најпре назвао Лестибудоа, али је то име већ дао црквењаку из Госпође Бовари. – МТ 33 Течност коју чине животињски урин, кишница, вишак течности из стајског ђубрива и која се такође користи за ђубрење. – прим. прев.

6

коњâ и три минута касније, на крају кеја уђоше у двориште Златног јагњета код тетка Давидове1.

Од првих дана Виржини поче да јача захваљујући промени климе и купању у мору. Купала се у кошуљи јер није имала костим, а њена је слушкиња пресвлачила у колиби за царинике коју су користили купачи.

После подне су с магарцем одлазили с ону страну црних стена у близини Енквила. Стаза се најпре пела по терену валовитом као травњак неког парка, а затим долазила до заравни на којој су се смењивали пашњаци и изорана поља. На ивици путање у гомилама трња расла је зеленика. Ту и тамо, укрштале су се на плавом небу гране неког великог мртвог дрвета.

Готово увек одмарали су на једној ливади, између Довила с лева, Авра с десна и отвореног мора пред собом. Оно је сјало на сунцу, глатко као огледало, толико тихо да се једва чуо његов шум. Врапци су цвркутали, скривени, а цели призор био је прекривен огромним сводом неба. Госпођа Обен је седела и шила, Виржини је поред ње правила плетенице од шевара, Фелисите је прашила цветове лаванде, а Пол је хтео да крене, пошто се досађивао.

Понекад, прешавши реку бродићем, тражили су шкољке. Осека је за собом остављала морске јежеве, годфише, медузе. Деца су трчала за пахуљама морске пене које је носио ветар. Успавани таласи, доспевши до песка, котрљали су се дуж морског жала који се простирао у недоглед, али који је с копна био ограничен динама што су га одвајале од Мареа, пространог поља налик тркалишту. Када су се враћали одонуд, Трувил је далеко, на падини, растао са сваким кораком и његове су се неједнаке куће у том веселом нереду истицале у свој својој лепоти.

Када је било превише топло, нису излазили из своје собе. Заслепљујућа спољна светлост задржавала се на засторима жалузина. У селу ни гласа. Доле, на тротоару, никог. И та свеопшта тишина увећавала је спокој Трувила. У даљини шуперски чекићи ударали су о трупове бродова. Поветарац је доносио тежак мирис катрана.

Главна разонода био је повратак барки. Оне би, прошавши бове, запловиле насупрот ветру нагињући се час на један час на други бок. Једра су се спуштала на две трећине јарбола, а оно на предњој катарки било је надувено као балон и барке су пловиле напред, клизиле по таласима који су их запљускивали све до средине пристаништа где су се наједном спуштала сидра. Онда су бродиће постављали уз док. Бродари су са својих барки бацали рибе које су дрхтале; низ двоколицâ је чекао, а жене са памучним капама хитале су да узму корпе и загрле своје мужеве.

Једна се од њих обрати једног дана Фелисити, која нешто касније уђе у собу сва радосна. Пронашла је једну сестру и Настази Барет1, удата Леру, појави се носећи једно одојче на грудима, у десној 11 Стеновита обала Екор простире се директно над реком Тук, којој је ток још онда био скренут ка западу. Што се тиче крчме и њене власнице, Флобер их је добро познавао и наводи њихова права имена. Управо је тамо у својој младости упознао једну енглеску породицу, Колијерове. Према једној од њихових ћерки гајио је нежна осећања која никада неће нестати. Такође у Трувилу срео је 1836. први пут госпођу Шлезингер. Многа овде споменута места била су у поседу његове породице. – МТ 11 Стварна личност чије је право име било Барбет. – МТ

7

руци држећи друго дете, а левом једног дерана, руку опуштених дуж тела, с беретком преко једног ува.

Након четврт сата госпођа Обен је одби.Стално су се сретали код улаза у кухињу или приликом

шетњи у које су ишли. Муж се није појављивао. Фелисите их заволе. Купила им је покривач, кошуље, шпорет.

Очигледно, искоришћавали су је. Ова слабост раздраживала је госпођу Обен која, уосталом, није волела простоту Фелиситиног сестрића, јер се њеном сину обраћао са „ти”, а и Виржини је кашљала и време се погоршало, па се она врати у Пон-Левек.

Господин Буре јој поможе око избора школе – она у Каену важила је за најбољу. Тамо су послали Пола који се храбро опрости, задовољан што ће живети у кући у којој ће имати другове.

Госпођа Обен се помирила с тим да јој син буде далеко јер је то било неизбежно, Виржини је на то мислила све мање, Фелисите је жалила његову судбину. Али, ускоро је добила нови посао да је забави. Од Божића водила је девојчицу сваког дана на веронауку.

III

Пошто би на вратима понизно клекла, приближавала се главном лађом између двоструких редова столицâ, отварала клупу госпође Обен, села и разгледала око себе.

У хору, на дрвеним седиштима с уздигнутим наслонима седели су десно дечаци, лево девојчице. Жупник је стајао покрај сталка за псалтир. На једном витражу у абсиди над Маријом девом лебдео је Свети дух, на другом она је клечала пред малим Исусом, дрвена фигура иза табернакла представљала је светог Михаила како убија аждају2.

Свештеник3 најпре укратко исприча догађаје из Светог писма. Фелисите као да је видела рај, потоп, Вавилонску кулу, читаве градове у пламену, народе који изумиру, срушене идоле и у том заносу чувала поштовање према Свевишњем и страховала од његовог гнева. Онда је слушајући пасију плакала. Зашто су га разапели, њега који је волео децу, који је хранио народ, враћао вид слепима, њега који је из самилости желео да се роди међу сиромашнима, на стајском буњишту? Сетве, жетве, муљаче, све те добро познате ствари о којима прича Јеванђеље налазиле су се у Фелиситином животу. Силазак Бога на земљу учинио их је светим, те она из љубави према јагњету божјем још више заволе јагањце, а голубице због Светог духа.

Било јој је тешко да замисли његов лик, јер није он само птица, већ огањ и понекад дах. Можда то баш његова светлост лепрша

22 Ово је опис Сен-Мишела, цркве „пламеног” стила (позна готика), која и данас постоји, али чији су витражи уништени 1944. године. – МТ 33 У Флоберовом досијеу за Једноставно срце, који се данас налази у Националној библиотеци, једна од белешки тиче се веронауке. Види такође фусноту 1... – МТ

8

крај мочвара, моджа његов дах покреће велике густе облаке, његов глас одзвања складно у звонима; и Фелисите је, обузета љубављу, уживала у свежини зидова и спокоју цркве.

Што се догми тиче, није их разумела, нити је у томе настојала. Жупник је причао, деца су понављала и она би се на крају успавала. При одласку нагло се будила од клепета дрвених ципела по даскама.

Будући да је њено верско образовање било занемарено у младости, она, ето на тај начин, слушајући, научи катехизам. Отад је подражавала све што је Виржини радила, постила је као она, с њом се исповедала. На дан Пресветог Тројства заједно спремише сточић за нафору.

Прво причешће унапред је задавало бриге Фелисити. Била је узнемирена због ципела, због бројанице, књиге, због рукавица. Како је само дрхтала помажући газдарици да обуче своју кћер!

Током читаве мисе осећала је зебњу. Господин Буре јој је заклањао једну страну хора, али је она, право пред собом, у групи девица са белим венцима на спуштеним веловима, попут поља прекривеног снегом, препознала драгу девојчицу по љупком вратићу и повученом држању. Звоно се огласи. Повише се главе и завлада тишина. Кад оргуље јекнуше, појци и народ запеваше Агнус Деи, затим колона дечака крену. После њих усташе девојчице. Корак по корак, држећи се за руке, ишле су ка олтару свом у светлу, клекнувши на првом степенику, једна за другом примале су хостију и истим се редом враћале до својих клецала за молитву. Када Виржини дође на ред, Фелисите се нагну да је види и, у машти насталој из најискреније нежности, чинило јој се да она сама беше та девојчица; лице Виржини било је њено, носила је њену хаљину, њено срце лупало јој је у грудима; у тренутку када, склопивши трепавице, девојчица отвори уста, она се умало не онесвести.

Сутрадан, рано, појави се у сакристији да јој господин жупник дâ причест. Прими је смерно, али не окуси исту срећу.

Госпођа Обен је од своје ћерке желела да начини потпуну личност, а како Гијо није могао да јој покаже ни енглески ни музику, она одлучи да је дâ у завод Урсулинки1 из Онфлера2.

Девојчица не рече ништа. Фелисите је уздисала, сматрајући да је госпођа безосећајна, али је касније помишљала да јој је газдарица можда била у праву. Она сама није се разумела у те ствари.

Најзад, једног дана, пред вратима се заустави стара дилижанса из које изађе једна калуђерица. Фелисите попе кофере у пртљажник, објасни се с кочијашем и у сандук под седиштем стави шест тегли џема и туце крушака са букетом љубичица.

У последњем тренутку Виржини се оте снажан јецај; грлила је мајку која је љубила у чело понављајући: - „Хајде, само храбро! Само храбро!” Склонише помоћни степеник и кола кренуше.

11 Калуђерице из реда свете Урсуле, основаног 1537. године од свете Анђеле од Медичија из Бреше. – прим. прев. 22 Подсећање, можда, на манастир у Онфлеру у коме је Флоберова мајка била подигнута. – МТ

9

Након тога госпођа Обен клону, па сви њени пријатељи, брачни пар Лормо, госпођа Лешаптоа, оне госпођице Рошфеј, господин од Упвила и Буре, дођоше да је теше.

У почетку је одсуство ћерке за њу било врло болно. Али три пута недељно од ње је примала писмо, другим данима писала је она њој, шетала у башти, помало читала и на тај начин испуњавала дуге и празне сате.

Фелисите је по навици ујутру улазила у собу девојчице и гледала у зидове. Досађивала је јер није имала коме да очешља косу, коме да запертла чизмице, кога да ушушка у кревету; више није било тог љупког лица, више није могла да је држи за руку када заједно изађу. Беспослена, покушала је да ради чипку, али се конац кидао под њеним исувише тешким прстима. Није знала шта да ради, добила је несаницу и, како је сама говорила, била је „пропала”.

Да би се „забавила”, она затражи дозволу да прима свог сестрића Виктора3.

Долазио је недељом после мисе, црвених образа и раздрљаних груди, миришући сав на поља која је прешао. Фелисите је одмах постављала прибор за јело. Ручали су једно наспрам другог; она је јела што је мање могла да би уштедела, а њега је толико кљукала храном да се он на крају успављивао. По првом звону на вечерње будила га је, четкала му панталоне, везивала му кравату и с материнским поносом одлазила у цркву ослоњена на његову мишицу.

Њему су родитељи увек стављали у дужност да нешто донесе од тетке, било кутију смеђег шећера, сапуна, ракије, а понекад чак и новца. Доносио је своје прње да му их окрпи, а она је прихватала тај посао, срећна што постоји повод да јој сестрић изнова свраћа.

У августу отац поведе дечака у приобалну пловидбу.Било је то у време одморâ. Повратак деце био је утеха за

Фелисите. Али Пол је постајао хировит, а Виржини је била у годинама у којим јој се више није могла обраћати са „ти”, због чега се међу њима стварала нека нелагодност, нека ограда.

Виктор је узастопце ишао у Морле, Данкерк и Брајтон и по повратку са сваког пута доносио јој поклоне. Први пут је то била кутија од шкољки, следећи пут шоља за кафу, трећи пут хлеб са зачинима у облику човечуљка. Пролепшао се, имао је лепа широка рамена, брчиће, добре крупне очи и мали кожни шешир окренут унатраг као у крманоша. Забављао је тетку причама пуним морнарских израза.

Једног понедељка, 14. јула 1819. (никада неће заборавити тај дан) Виктор јој јави да су га узели у службу за прекоокеанску пловидбу и да ће прекосутра, по ноћи, кренути паробродом из Онфлера до свог једрењака који је убрзо требало да исплови из Авра. Отпутоваће можда на две године.

Помисао на тако дуго одсуство ражалости Фелисите и да би му рекла збогом, она у среду увече, након госпођине вечере, обу каљаче и прелете четири миље између Пон-Левека и Онфлера.

33 Викторова повест изведена је из причâ Пјера Барбе Флоберу и већ употребљена тридесетак година пре тога у првом Сентименталном васпитању. Флобер је такође чуо пуно прича о морепловцима у сопственој породици и круговима Пон-Левека, Трувила, итд. – МТ

10

Кад би пред Калваријом1, она уместо лево скрену десно и пошто залута у бродоградилиште, врати се натраг. Људи којима се обратила рекоше јој да пожури. Обиђе око дока пуног бродова спотичући се о ужад којом су били везани за обалу; нешто ниже укрштале су се светиљке и она, спазивши коње у ваздуху, помисли да је луда.

Обалом се разлегала рика коња уплашених од мора. Дизалица с чекрком преносила их је на брод на коме су се путници тискали међу бурадима јабуковаче, гајбама сира и џаковима жита. Чуло се кокодакање кокошки; капетан је псовао, а један млади морнар, налакћен на носач сидра, равнодушно је посматрао. Фелисите, која га није препознала, викала је: - „Виктореее!” Он подиже главу, она потрча, кад наједном повукоше лестве.

Певајући, жене су вукле конопце с пароброда док је испловљавао из луке. Чуло се како пуцкета и како му тешки таласи лупају о прамац. Брод заокрену. На њему се нико више није могао видети, а на мору, сребрном од месечине, видела се само црна тачка која постепено ишчезава; онда утону у пучину и неста.

Пролазећи близу Калварије, Фелисите се молила Богу за оно што је највише волела. Молила се дуго, на ногама, лица окупаног у сузама, очију упртих у небо. Град је спавао, цариници су шетали. Кроз отворе на брани базенâ за спуштање бродова вода се без прекида преливала, страшно хучећи. Звоно огласи два сата.

Урсулинке неће отворити пре зоре, а ако закасни, госпођа ће се сигурно наљутити. Зато, упркос жељи да загрли и Виржини, Фелисите пође натраг. Слушкиње су се будиле када је улазила у Пон-Левек.

Јадни дечак имао се, дакле, месецима љуљати на таласима! Његова претходна путовања нису била страшна; из Енглеске и Бретање сви се врате, али Колоније, Антили – та су места затурена на другом крају света, несигурна.

Одонда је Фелисите мислила само на свог сестрића. За сунчаних дана мучила је себе жеђу, за време олуја страховала да га не погоди муња. Слушајући како ветар тутњи у оџацима и како односи шкриљце, замишљала је да му је брод захваћен тим истим невременом, а он виси наглавачке на врху јарбола који се ломи, под плаштом пене, или је пак, сећајући се илустроване географије, замишљала да су га појели дивљаци, да су га у некој шуми отели мајмуни или да умире на пустој плажи. О својим бригама никада није говорила.

Бриге госпође Обен тицале су се Виржини.Часне сестре су сматрале да је била пуна пажње, али

осетљива. И најмање узбуђење чинило је нервозном. Требало је оставити клавир.

Њена је мајка захтевала редовну преписку с манастиром. Једног јутра, када поштар није дошао, она изгуби стрпљење. Шетала је у соби од своје фотеље до прозора. То је заиста било невероватно! Од пре четири дана нема новости!

Не би ли је утешила својим примером, Фелисите јој рече:

11 У католичким земљама, крст подигнут на неком брежуљку, постољу или платформи на јавном месту у знак сећања на мучење Исуса Христа. Губилиште крај Јерусалима, библијска Голгота (данас у самом граду). – прим. прев

11

- „Ја, гопођо, ево има четири месеца нисам примила писмо!...”- „А од кога то?...”Служавка тихо одврати:- „Па...од свог сестрића.”- „А, Ваш сестрић!” И дижући рамена, госпођа Обен настави

да шета, што је отприлике значило: „Нисам се ни сетила... Штавише, баш ме брига! Неки морнарчић, пробисвет. Грдна ствар! Док моја кћи... Та помислите само!”

Иако навикла на грубост, Фелисите се наљути на госпођу, али касније заборави. Чинило јој се сасвим једноставно изгубити главу за малом. Оба детета била су подједнако важна, њено срце је билo веза која их је спајала и требало је да имају исту судбину.

Од апотекара је сазнала да је Викторов брод стигао у Хавану. Он је то прочитао у неким новинама.

Замишљала је због цигара да је то земља у којој се осим пушења ништа не ради и како Виктор пролази између црнаца у облаку дуванског дима. Може ли се „у случају нужде” одонуд вратити копном? Колико је то далеко од Пон-Левека? Да би сазнала, питала је господина Буреа.

Он дохвати свој атлас па, пред збуњеном Фелисите, с осмехом каквог паметњаковића стаде говорити о географској ширини. Коначно, на неравној ивици једне дугуљасте мрље показа својом оловком неприметну црну тачку: „Ево”. Она се наже над карту. Та мрежа линија у боји замарала јој је очи и она ништа није разумела; када Буре упита шта није јасно, она затражи да јој покаже кућу у којој је становао Виктор. Буре подиже руке, кину и силно се насмеја; веселила га је таква простодушност, а Фелисите, која је можда очекивала да види чак портрет свог сестрића, није схватала разлог тe Буреoвe раздраганости. Толико је њен разум био ограничен.

Петнаест дана после тога Лијебар, као по обичају за време пијаце, уђе у кухињу и преда јој писмо од зета. Како ни једно ни друго нису знали читати, Фелисите затражи помоћ од своје газдарице.

Госпођа Обен је баш бројала петље на свом плетиву, онда га одложи поред себе, отпечати писмо, уздрхта и дубоким гласом и озбиљног погледа изусти:

- „О једној несрећи... вест је о... Ваш сестрић...”Умро је. У писму ништа више.Фелисите се спусти на столицу ослањајући главу о зид и

затвори наједном поруменеле очне капке. Потом је, спуштеног чела и руку и скамењеног погледа, понављала у маховима:

- „Јадни дечак! Јадни дечак!”Лијебар је посматрао, чујно уздишући. Госпођа Обен је

помало дрхтала.Она предложи Фелисите да оде до своје сестре у Трувил.Фелисите једним гестом показа да за тим није било потребе.Завлада тишина и добричина Лијебар схвати да треба да се

повуче.Кад он оде, Фелисите рече:- „Баш их брига. Њих!”

12

Глава јој поново клону; с времена на време нехотично је подизала дугачке игле са сточића за ручни рад.

Неке жене прођоше двориштем с носиљком из које се цедило рубље.

Спазивши их кроз прозор, она се сети свог рубља које је синоћ потопила и које је данас требало испрати, па изађе из стана.

Даска и корито чекали су крај Тука. Она баци гомилу кошуља на стрму обалу, засука рукаве и узе тучак; јаки ударци чули су се у околним баштама. Поља су била пуста, воду је усталасао ветар, а на дну реке травуљина се повијала попут косе неког плутајућег леша. Задржавала је своју бол, све до вечери држала се храбро. Али у својој соби, лежећи потрбушке, лица заривеног у јастук и шака стиснутих на слепоочницама, подлеже јој.

Много касније сазнаће од Викторовог капетана лично околности у којима је умро. Пустили су му много крви због жуте грознице. Четири лекара су се борила за њега. Умро је одмах, а шеф је рекао:

- „Па, још један!”Родитељи су с њим грубо поступали. Фелисите их радије не

би посетила, а они из заборава или окорелости сиромашних нису начинили први корак.

Виржини је слабила. Гушење, кашаљ, непрестана грозница, модре јагодице на образима – све је указивало на неко озбиљно обољење. Господин Пупар предложи боравак у Прованси. Госпођа Обен је морала да се одлучи и, да време у Пон-Левеку није било толико рђаво, она би своју кћи одмах вратила кући.

Договорила се с једним изнајмљивачем кола да је сваког уторка вози у манастир. С једне терасе у манастирској башти види се Сена. Ту је, по попадалом лишћу винове лозе, Виржини шетала под руку са својом мајком. Жмирећи од сунца које се пробијало кроз облаке, гледала је једра у даљини и читав хоризонт од танкарвилског замка до светионикâ Авра. Затим су одмарале под вењаком. Њена је мати набавила буренце одличног вина из Малаге и смејући се при помисли да ће се напити, попила би два прста, не више.

Виржини се поврати снага. Јесен лагано прође. Фелисите је храбрила госпођу Обен. Али једне вечери пошто је у околини обавила неки посао, затече пред вратима кабриолет господина Пупара који је стајао у предсобљу. Госпођа Обен је везивала свој шешир.

- „Дајте мој шофрет, моју кесу с новцем, моје рукавице! Хајде брже!”

Виржини је имала запаљење плућа; можда није било наде.- „Још увек се не зна!” рече доктор. Напољу је ветар витлао

пахуље снега док су улазили у кола. Спуштала се ноћ и било је врло хладно.

Фелисите похита у цркву да упали једну воштаницу. Затим трчећи, након једног сата, сустиже кабриолет, скочи лагано позади и ухвати се за ужад, кад дође на помисао да би лопови могли да уђу у двориште јер није било затворено. И она сиђе с кола.

Сутрадан, у цик зоре појави се код доктора, који је по повратку из Онфлера отишао на село. Она читав дан оста у гостионици

13

верујући да ће неко донети какво писмо. На послетку се, у свитање, попе у поштанска кола из Лизијеа.

Манастир се налазио на крају једне стрме уличице. Пењући се, она чу необичан звук – звоно које је оглашавало смрт. „То је за неког другог”, помисли и нагло лупи звекиром о врата.

После више минута чу како неко вуче изанђане ципеле и једна калуђерица одшкрину врата.

Часна сестра, озбиљног лица, рече да је „управо отишла”. У том часу звоно Сен-Леонара зазвони још јаче.

Фелисите се попе на други спрат.Већ с прага собе она опази Виржини под црним крстом који

се између завеса, мање бледих од њеног лица, нагињао ка њој. Лежала је на леђима, скрштених руку, отворених уста, главе повијене унатраг. Грчевито држећи ногару кревета оспођа Обен грцаше као на самрти. Десно је стајала настојница. На једној комоди догоревале су четири лојанице у свећњацима, налик црвеним мрљама; на прозорима белила се магла. Калуђерице одведоше госпођу Обен.

Две ноћи Фелисите није напуштала покојницу. Понављала је молитве, светом водицом прскала постељину, па би опет села да је посматра. На крају прве вечери она примети да је лице пожутело, а усне поплавеле, да су се ноздрве слепиле, очи упале у дупље. Више пута их пољуби и не би се нимало зачудила да их је Виржини поново отворила – за такве душе натприродно је сасвим могуће. Онда уми тело, уви га у покров, положи у ковчег; на главу Виржини стави венац, распростре јој плаву косу, необично дугу у њеним годинама и исече велики прамен од кога половину гурну у груди, решена да се од њега никада не одвоји.

Тело је одвезено у Пон-Левек по жељи госпође Обен, која је пратила мртвачка кола у једном затвореном возилу.

После мисе ишли су још три четврт сата до гробља. Пол је ходао на челу, јецајући. Иза је био Буре, па најзначајнији житељи, жене у црним огртачима и Фелисите. Мислила је на свог сестрића, а пошто му није могла одати последњу пошту, њена туга је расла, као да су и њега сахрањивали.

Очајању госпође Обен није било краја.Она се најпре побуни против Бога што јој је узео кћи, њу

која никада ништа лоше није учинила и чија је савест била тако чиста! О, не! Требало је да је одведе на југ. Други доктори би је спасили! Оптуживала је саму себе, губила жељу за животом, викала од ужаса у сред сна. Од свих снова један је нарочито био мучан: њен муж у морнарском оделу вратио се са дугог пута и плачући говорио да је добио наређење да одведе Виржини, па су се морали договорити где да је сакрију.

Једном госпођа уђе из дворишта, сва потресена. Малочас је (показивала је место) видела оца и кћи, једно поред другог; стајали су и посматрали је.

Више месеци, сва учмала, није излазила из своје собе. Фелисите је тихо опомињала да је и даље потребна свом сину и да се чува зарад сећања „на њу”.

14

- „Њу?” одврати госпођа Обен, као тргнута из сна. „А, да... да...! Немојте је случајно заборавити!” Мислила је на гробље које јој је најстроже било забрањено.

Фелисите је тамо одлазила сваког дана.Тачно у четири сата пролазила је поред кућâ, пењала се

брежуљком, отварала капију и стизала на Виржинин гроб. Био је то мали стуб од розикастог мермера са даском у темељу, затворен ланцима у малој башти пуној цветних леја. Фелисите је поливала цвеће, поравњавала песак, пажљиво на коленима обрађивала земљу. Зато госпођа Обен, када би спремна да дође, осети олакшање и неку врсту утехе.

Године су пролазиле, једна налик другој, без других догађаја осим повратка великих празникâ – Ускрс, Велика госпојина, Сви свети. Догађаје у кући памтиле су као посебне датуме по којима су се касније орјентисале у времену. Тако, 1825. двојица биљура окречише предсобље, 1827. део крова падајући у двориште умало не уби неког човека. У лето 1828. у време тајанственог Буреовог нестанка, дошао је ред на госпођу да спреми освештан хлеб, а стари је познаници, мало по мало, напустише: Гијо, Лијебар, госпођа Лешаптоа, Роблен и ујка Греманвил, који је већ одавно био непокретан.

Једне ноћи возач поштанских кола објави у Пон-Левеку Јулску револуцију1. Неколико дана након тога наместише за новог префекта бившег конзула у Америци, барона од Ларсонијера који је осим жене са собом довео и њену сестру са своје три, већ прилично одрасле девојке. Често су, одевене у лепршаве блузе, шетале по свом травњаку. Поседовале су једног црнца и папагаја. Убрзо су посетиле госпођу Обен која није пропустила прилику да им посету узврати. Чим их је спазила, још из далека, Фелисите потрча да јави газдарици. Али једна једина ствар је њу могла да покрене – писма њеног сина.

Пошто је све трошио на кафану, није могао да напредује ни у једној служби. Мајка му је плаћала дугове, а он је изнова упадао у нове. Фелисите је, док је у кухињи окретала своје вретено, могла чути како госпођа уздише плетући крај прозора.

Шетале су заједно дуж реда воћака, увек ћаскајући о Виржини и питајући се да ли би јој се допала ова или она ствар, питајући се шта би она вероватно рекла тим и тим поводом.

Један плакар у соби са два кревета био је напуњен свим њеним маленим стварима. Госпођа Обен га готово никада није отварала, а кад се једног дана ипак одлучи на то, из њега полетеше мољци.

Под даском на којој су се налазиле три лутке, колутви, прибор за хигијену и умиваоник којим се Виржини служила, биле су поређане њене хаљине. Извукоше и подсукње, чарапе, мараме и пре но што их поново склопише, оне их простреше по лежајима. Сунце је 11 После Наполеоновог пада у Француској је завладао режим Рестаурације (1815-1830) под краљевима бурбонске династије Лујем XVIII и Шарлом X, који су, настојећи да врате стари феудални поредак, завели тзв. „бели терор” против учесника револуције. Ојачала буржоазија се с тим није мирила и оборила је режим у Јулској револуцији 1830. На власт ступа Јулска монархија са краљем Луј-Филипом Првим Орлеанским. Долази до развоја индустрије, а тиме и до јачања радничке класе. Након наредне револуције 1848. (Фебруарска револуција) проглашена је Друга Република. – прим. прев.

15

обасјавало те жалосне предмете и чинило видљивим флеке и наборе настале под покретима тела. Ваздух је био топао и плав, негде је цвркутао кос, чинило се да живот протиче у дубоком миру. Две жене пронађоше вунен шешир браон боје и дугих влакана, али који је сав био изједен од црва. Фелисите га затражи за себе. Њихови погледи се сусретоше, очи им се испунише сузама; најзад газдарица рашири руке, служавка јој паде на груди и оне се загрлише, гасећи своју бол пољубцем који их је чинио једнаким.

Било је то први пут у њиховом животу – госпођа Обен је нерадо показивала своја осећања. Фелисите јој је за то била захвална као за какво доброчинство и од тог јој је момента била готово животињски одана и пуна неког дубоког религиозног поштовања према њој.

Сва доброта њене душе се испољи.Када би чула добоше неког пука у пролазу, изашла би на

врата с крчагом јабуковаче и давала војницима да пију. Неговала је болесне од колере, штитила Пољаке1, а један од њих чак изјави да жели да је ожени. Али, посвадише се. Једног јутра, по повратку с јутрења, затече га у кухињи, где се ушуњао и мирно јео говедину у сосу од сирћета коју је сам себи припремио.

Након Пољакâ био је ту чича Колмиш, један старац за кога се причало да је правио страхоте ′93. Живео је крај реке у рушевинама неког свињца. Дечаци су гвирили кроз прозоре на зидовима и бацали каменчиће на његову болесничку постељу, на којој је он непомично лежао, без престанка дрхтећи од грознице. Имао је веома дугу косу, упаљене вежњаче и на надлактици израслину већу од своје главе. Фелисите му набави рубље и реши да почисти рупу у којој је живео. Сањала je о томе да га збрине у пекарници, а да не смета госпођи. Када му је отеклина пукла, свакодневно га је превијала, понекад му је доносила колаче, стављала га да на сунцу седи на снопу сламе, а јадни јој се старац, балавећи и дрхтећи захваљивао својим угашеним гласом; страхујући да ће је изгубити опуштао је руке чим би видео да одлази. Кад он умре, Фелисите замоли попа да за покој његове душе одржи мису.

Баш тог дана догоди јој се велика срећа: за време вечере појави се црнац госпође од Ларсонијера, држећи кавез с папагајем, један штап, ланац и катанац. Бароница је послала цедуљу са обавештењем да је њен муж био премештен у другу префектуру и да су из тог разлога одлазили исте вечери и молила госпођу Обен да у знак сећања и њеног поштовања прихвати птицу.

Већ одавно је папагај заокупљао Фелиситину машту, јер је дошао из Америке, а та је реч толико подсећала на Виктора да се

11 Пуно Пољака свих сталежа су после гушења буне против руског угњетавања пребегли у Француску. Отуд код Француза морални шок, чије одјеке чујемо такође у Сентименталном васпитању. Флобер је у младости лично био у контакту са члановима пољске колоније у Руану, посредством музичара Орловског, учитеља клавира његове сестре Каролин: „Ашил, ја и Бизе позвани смо у недељу да ждеремо, пушимо и слушамо музику код Орловског. Сви избегли Пољаци биће тамо. Тридесеторо их је. Неки је њихов национални празник. Сваке недеље Ускрса тако је код једног од њих. Једу се кобасице, крвавице, тврдо кувана јаја, свињетина и не може се изаћи ако ниси пијан и тек пошто си повраћао пет-шест пута”. Писмо Ернесту Шевалије, 24. марта 1837. – МТ

16

морала распитати код црнца. Једном је чак изјавила: - „Госпођи би било драго да га има!”

Црнац је својој газдарици рекао за овај разговор, а она се на тај начин отарасила птице, пошто је није могла понети са собом.

IV

Звао се Лулу. Тело му је било зелено, крајеви крила ружичасти, чело плаво, а врат боје злата1.

11 Дванаестак година раније Флобер је проучaвао папагаја свог пријатеља Пјера Барбе, за кога нам кажу да је на две миље био познат по својој говорљивости. Досије Једноставног срца показује да је Флобер за проучавање те јединствене птице користио више природњачких дела. А од природњачког музеја у Руану позајмио је једног препарираног папагаја који је, изгледа још увек тамо и који у Флоберовој преписци налази своје место баш као што је обузимао његов дух. На пример у писму нећаки Каролин од 22. јула 1876. каже: „Тренутно пишем пред једним „Амазонцем” који ми стоји на столу, с мало искошеним кљуном и који ме посматра својим стакленим очима”. Или пак, у писму госпођи Брен од 28. јула 1876: „Знате ли ког имам пред собом, на столу, од пре три недеље? Препарираног папагаја. Ту је, не мрда са свог места. Његово присуство чак почиње да ми смета. Али чувам га да ми испуни мисли идејом папагаја. Сада пишем о љубави једне старе девојке и једног папагаја.” Види белешке. – МТ

17