Izdavai:Centar za slobodne izbore i demokratiju i Nacionalni demokratski Institut za meunarodne odnose (NDI)

Urednik: Dr ore Vukovi

Lektura: Julijana Jankovi

Prelom i oblikovanje: Koncepta, Beograd

tampa: La Mantini, Beograd

Tira:500 primeraka

CIP - ,

342.8(497.11)"1990/2013"342.8(497.16)"1990/2013"342.8(497.1)"1992/2003"

, , 1939-Izbori u Srbiji i Crnoj Gori od 1990. do2013. i u SRJ od 1992. do 2003. / VladimirGoati. - Beograd : Centar za slobodne izborei demokratiju : Nacionalni demokratskiinstitut za meunarodne odnose (NDI), 2013(Beograd : La Mantini). - 191 str. ; 24 cm

Tira 500. - Bibliografija: str. 186-191.

ISBN 978-86-83491-53-7

a) - - 1990-2013 b) - - 1990-2013 c) - () - 1992-2003COBISS.SR-ID 198636812

Centar za slobodne izbore i demokratiju (CeSID)Belimarkovieva 9, 11000 BeogradTelefon: 011/2582-886; 011/2852 887e - mail: cesid@cesid.rswww.cesid.org

SADRAJ

UVODNE NAPOMENE

Kontroverze oko izbora Vana razlikovanjaNovi oblik nedemokratinosti Cilj studije i plan izlaganja Prvo poglavljeVIESTRANAKI IZBORI U SRBIJI I CRNOJ GORI 1990. I U SRJ 1992.

I PARLAMENTARNI I PREDSEDNIKI IZBORI 1990. 1. Parlamentarni izbori 1990.

1.1 Izborni dobitnici i gubitnici1.2 ta je uslovilo nejednak izborni uinak

2. Predsedniki izbori 1990.2.1 Razlika u rejtingu 2.2 Neravnopravni uslovi

II PARLAMENTARNI I PREDSEDNIKI IZBORI 1992. 1. Parlamentarni izbori 1992.

1.1 Prihvatanje novih izbora1.2 Dominantne predizborne teme1.3 Ishod izbora1.4 Izborna neravnopravnost

2. Predsedniki izbori 1992.3. Partijski sistemi

III IZBORI ZA PARLAMENT SRJ 1. Majski izbori

1.1 Institucionalni okvir1.2 Izborni uinak1.3 Postizborne tenzije

2. Decembarski izbori 2.1 Ishod izbora2.2 Rezervna strategija vladanja

Drugo poglavljePARLAMENTARNI I PREDSEDNIKI IZBORI U SRBIJI OD 1993. DO 2013.

I PARLAMENTARNI IZBORI 1. Parlamentarni izbori 1993.

1.1 Rasputanje Narodne skuptine1.2 Dobitnici i gubitnici 1.3 Pokuaj objanjenja 1.4 Partijski sistem1.5 Regularnost izbora

11

11151617

2323

23

232728313132

33

34343537393941

46

47474849515152

5555

55

555657596262

2. Parlamentarni izbori 1997.2.1 Velika kraa na lokalnim izborima2.2 Opoziciona scena2.3 Inferiorni poloaj opozicije2.4 Ishod izbora2.5 Socijalisti i radikali2.6 Slabiji uinak SPS 2.7 Crveno-crna koalicija2.8 Kosmetski izazov2.9 Regularnost izbora

3. Parlamentarni izbori 2000.3.1 Ishod izbora 3.2 Dezintegracija DOS-a 3.3 Socijalno uporite partijskih polova 3.4 Konflikt izmeu bivih lanica DOS-a 3.5 Uzroci konflikta

4. Parlamentarni izbori 2003.4.1 Izborni rezultati4.2 Programska orijentacija i sastav pristalica4.3 Fijasko SPS-a4.4 Postizborna zbivanja

5. Parlamentarni izbori 2007.5.1 Kolebanja oko saveznitava5.2 Dilema oko stoerne partije5.3 Raspisivanje predsednikih izbora

6. Parlamentarni izbori 2008. 6.1 Novi institucionalni okvir6.2 Izlaznost graana 6.3 Postizborna zbivanja 6.4 Ekonomska kriza6.5 Ubrzavanje puta u EU

7. Parlamentarni izbori 2012. 7.1 Izborne platforme i participacija7.2 Izborni uinak 7.3 Formiranje Vlade

II PREDSEDNIKI IZBORI

1. Septembarski predsedniki izbori 1997. 2. Decembarski predsedniki izbori 1997. 3. Septembarski predsedniki izbori 2002.

3.1 Predizborne prilike3.2 Izborni ishod

4. Decembarski predsedniki izbori 2002.5. Novembarski predsedniki izbori 2003.6. Predsedniki izbori 2004.

110111111112112113

115115

115

115115116117117118119120121122124125126127129129130132134136136136137138

139

139139140142143145146

6.1 Dve suprostavljene orijentacije6.2 Efekat izbora

7. Predsedniki izbori 2008.8. Predsedniki izbori 2012.

8.1 Politika opredeljenja uesnika drugog kruga8.2 Nagovetaj buduih zbivanja

Tree poglavljePARLAMENTARNI I PREDSEDNIKI IZBORI U CRNOJ GORI OD 1993. DO 2013. GODINE

I PARLAMENTARNI IZBORI 1. Parlamentarni izbori 1996.

1.1 Izborni rezultati1.2 Slabljenje ekstremnih opcija

2. Vanredni parlamentarni izbori 1998.2.1 Predizborna zbivanja2.2 Izborni rezultati2.3 Sluaj LS CG 2.4 Znaaj i posledice2.5 Postizborna zbivanja2.6 Partijski sistem dveju republika

3. Parlamentarni izbori 2001.3.1 Prekomponovanje partijske scene 3.2 Struktura pristalica3.2 Postizborna zbivanja

4. Parlamentarni izbori 2002. 4.1 Predizborna zbivanja4.2 Izborni rezultati4.3 Opredeljenja partija i sastav pristalica 4.4 Postizborna zbivanja

5. Parlamentarni izbori 2006.5.1 Predizbore prilike 5.2 Pobednici i poraeni

6. Parlamentarni izbori 2009.7. Parlamentarni izbori 2012.

II PREDSEDNIKI IZBORI

1. Predsedniki izbori 1997.1.1 Suprotstavljene platforme 1.2 Efekti izbora1.3 Poraz partijskog voe 1.4 Interni rascep

2. Predsedniki izbori 2002.3. Februarski predsedniki izbori 2003.

63636566676869707172737374757678808081838489899091929293939494959597

102

103

103105107107109110110110

4. Predsedniki izbori u maju 2003.4.1 Promena institucionalnog okvira4.2 Ishod izbora

5. Predsedniki izbori 2008.5.1 Ponuene opcije5.2 Izborni ishod

etvrto poglavlje PARLAMENTARNI I PREDSEDNIKI IZBORI U SRJ

I PARLAMENTARNI IZBORI1. Parlamentarni izbori 1996.

1.1 Predizborne okolnosti 1.2 Dobitnici i gubitnici1.3 Regularnost izbora

2. Savezni izbori 2000. 2.1 Predizborne prilike2.2 Izborni proces2.3 Ishod izbora2.4 Proputena ansa DOS-a2.5 Cena brzog meunarodnog priznanja

II PREDSEDNIKI IZBORI

1. Predsedniki izbori 2000.1.2 Vanost izbora1.2 Suprotstavljeni programi 1.3 Izborni rezultati1.4 Dalekoseni efekti

Peto poglavljeNEKOLIKO OPTIH UVIDA

1. Partije i partijski sistemi2. Pitanje institucionalizacije3. Vanost rukovodstva4. Promena prirode izbora5. Efekti izbornih sistema LITERATURA

147147147147147148

151151

151

151151152154154155156157158160

164

164164164165166

171171

171175178180181

186

11

Kontroverze oko izboraDemokratija (bez obzira na to to re etimoloki znai vladavina naroda) ostvaruje se u neposredno u ivotu jedino kao vladavina izabranih predstavnika u ime naroda. U takvim uslovima institucija izbora ima kljuni znaaj. Funkcija izbora, kako realno zapaa Sartori, nije u tome da demokratiju uine vie demokratskom, nego da je uine moguom i praktino ostvarljivom. U trenutku kad prihvatimo potrebu da pribegnemo izborima, mi minimiziramo demokratiju, jer shvatamo da sistem ne moe delovati sam od sebe. Jasno, dakle, smisao izbora jeste da selekcionie rukovodstvo, a ne da maksimalizuje demokratiju (1965, 108). Izbori jaaju legitimitet date politike zajednice, jer uestvujui u izbornim aktivnostima, graani prihvataju institucije, procedure i simbole te zajednice. Izborima se odreuje sastav suverenih tela, a izborni zakon po svojoj vanosti izdvaja se od ostalih po tome to se njime odreuje ko e donositi ostale zakone. Nadasve je znaajno to izbori na miran nain reavaju pitanje politike sukcesije i predstavljaju jedinu alternativu nasilju ili prihvatanju monarhijskog naela smene na vlasti. To oslikava i stara engleska izreka: Brojimo glave da ih ne bismo sekli. Neki princip moe legitimisati (politiki- V. G.) sistem samo u onom sluaju kada izmeu onih koji vladaju i onih kojima se vlada postoji bar minimalan konsenzus, s obzirom na istinu tog pirncipa (Vajda, 1983, 56). U takvoj situaciji, demokratski izbori kao jedan od univerzalno prihvaenih osnova legitimnosti dobijaju na znaaju; nedostaci u izbornom postupku krnje legitimitet politikog poretka. Zbog tih nedostataka izabrani predstavnici ne uivaju kod biraa neophodno poverenje, te oni ne mogu delovati kao njihovi autentini predstavnici. Time dolazimo do poverenja ugraenog u sam pojam demokratije. Nedovoljno poverenje mora se kompenzovati suvikom prinude ili rezultira neefikasnou i anomijom politikog sistema.

Izbori - dobro zapaa Luhman - doprinose smanjenju eksplozivnosti politikih konflikata, zato to se njima odreuju nosioci politikih uloga, a ne izraavaju se direktno razliiti interesi delova populacije. Zahvaljujui tome, izabrani nosioci politikih uloga mogu, kroz dijalog - mada ne moraju - ublaiti postojee interesne razlike i time doprineti regulisanju protivrenih interesa. Kembel i saradnici to slikovito saoptavaju: Izriit zadatak biraa nije da odluuje ta e vlada da radi, nego ko e odluivati o tome ta e vlada da radi (1960, 541). Demokratski izbori su nuan, ali ne i dovoljan osnov legitimiteta politike moi, zato to politiki sistem, da bi zadobio legitimitet, mora u duem razdoblju demonstrirati i sposobnost podmirivanja egzistencijalnh potreba svojih graana na prihvatljivom nivou. O vanosti ekonomsko-socijalnih postignua (engl. achievement) za odranje politikog sistema dobro govori primer SR Nemake posle Drugog svetskog rata. Uporedo sa fascinantno brzom i uspenom ekonomskom obnovom, opadao je u toj zemlji, kako pokazuju rezultati sukcesivnih parlamentarnih izbora, procenat graana koji su podravali stranke sa izraenim simpatijama za Hitlerov reim. Povezanost se oitava i na drugi nain, jer primer iste zemlje nekoliko decenija ranije - kao i nekih drugih demokratskih zemalja - pokazuje da ekonomski kolaps (Velika ekonomska kriza, 1929-1933)

UVODNE NAPOMENE

12 13

moe dovesti do kraha politikog reima ili ga bar moe ozbiljno ugroziti. Imajui to u vidu, ini mi se tanom sledea Lasvelova teza: Ouvanje elite je ojaano razlonom kombinacijom efikasnosti i prihvatljivosti. Opasno je rtvovati prihvatljivost za efikasnost i opasno je dopustiti da trenutne brige zbog prihvatljivosti zamagle dugoronu opasnost od izvesnih formi neefikasnosti (1971, 85).

U ovoj studiji posveenoj identifikovanju socio-politikih inilaca i okolnosti koji su uticale na razliite izborne rezultate u Srbiji, Crnoj Gori i Saveznoj Republici Jugoslaviji (SRJ), u razdoblju od 1990. do 2013, potpuno sam svestan injenice da je svaki pokuaj objanjenja rezultata izbora izuzetno sloen i teak. To naglaava Mekkalum na sledei nain: Zato su birai glasali kako su glasali? Koje su grupe biraa i u kojim oblastima promenile miljenje i ugrozile balans politike moi? Postavljati ta pitanja jeste ljudski, tano odgovarati na njih bilo bi boanski (prema: Rose, 1974, 919). Uzimajui to u obzir, u mnogim sluajevima u umesto celovitih objanjenja i nedvosmislenih odgovora izneti pretpostavke koje tek treba verifikovati novim istraivanjima.

Prvim viestranakim izborima u Srbiji i Crnoj Gori (koje su 1990. bile republike u sastavu Savezne Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ), pristupam kao epohalnoj vododelnici u odnosu na prethodno razdoblje, premda su u SFRJ, kao i u ostalim zemljama realnog socijalizma u Centralnoj iIi Jugoistonoj Evropi, u razdoblju od 1945. do 1990. takoe realizovani izbori. Ali, tu je pre svega re o terminolokom podudaranju, koje prikriva sutinske razlike. Izbori organizovani u SFRJ pre 1990. nisu se mogli smatrati demokratskim, jer su bili puka fasada za dominaciju monopolistike partije, Saveza komunista Jugoslavije (SKJ), ije rukovodee jezgro nije moglo biti podvrgnuto nikakvoj demokratskoj proveri. Re je, zapravo, o polimorfnoj partiji (Lowit, 1979) koja je delovala u politikom ivotu kroz razliite organizacije (masovne organizacije, sindikati, enske i omladinske organizacije). Impresivna normativna zgrada politikog sistema sa deklarativno naglaenom ulogom parlamenta, o kojoj govore ustavi zemalja realnog socijalizma i njegove jugoslovenske varijante, samoupravni socijalizam, bili su samo kulisa iza koje je povlailo konce rukovodstvo polimorfne partije. U takvim okolnostima daleko je od istine teza Talkota Parsonsa da glasati znai vriti mo (1958, 83). Drugi razlog zbog kog se izbori odravani od 1945. do 1990. ne mogu smatrati slobodnim i ravnopravnim, jeste to to su opozicione partije bile zabranjene ili su, u zemljama u kojima su postojale (Poljska, Bugarska), bile svedene na potpuno zavisne organizacije (organizacije-makete), liene prava da zastupaju alternativne politike programe. Na taj nain ukinuta je mogunost biraa da se na izborima opredeljuju izmeu vie razliitih politikih opcija.

U gro planu ove studije nee biti samo neposredni i posredni politiki efekti izbornih nadmetanja u Srbiji, Crnoj Gori i SRJ, nego i stepen u kojem su izbori bili slobodni i ravnopravni, to Majkl Braton (1998, 52) naziva kvalitetom izbora. Na osnovu uvida u tok izbornih procesa, pokuau da odgovorim na pitanje da li su dosadanji izbori u Srbiji i Crnoj Gori, kao i izbori za organe SRJ (dok je postojala) bili slobodni i ravnopravni (engl. free and fair) ili nisu. Da li se, u posmatranom razdoblju, pod kojim uslovima i kada, eventualno promenio kvalitet izbora? Ovde je nuno izneti neka pojmovna i terminoloka preciziranja. Pridev slobodan u danas esto korienoj sintagmi slobodni i ravnopravni izbori implicira da graani mogu da se, bez ikakve prinude, opredeljuju za neku od ponuenih izbornih opcija. Drugi pridev, ravnopravan (poten, fer), govori, u stvari, o poloaju uesnika, prvenstveno politikih partija, u izbornom nadmetanju. Naravno, obe dimenzije prihvaene definicije, sloboda i ravnopravnost, jesu ideali do kojih je mogue samo asimptotiki doi, to jedan autor slikovito istie na sledei nain: Ne postoji zemlja u kojoj se izborno nadmetanje odvija na potpuno ravnom terenu (Markoff, 1996, 109). Ba zato to svi izbori sadre element nesavrenosti, oni uvek mogu biti iz idealne

perspektive predmet osporavanja i kritika.Ta neizbena nesavrenost izbora - koja se oitava i u zemljama stabilne demokratije esto se koristi u politikoj propagandi u autoritarnim i protodemokratskim politikim sistemima da bi se opravdale krupne izborne prevare u tim zemljama. Na kritike i osude zbog tih prevara, propaganda u tim sistemima neretko odgovara tvrdnjom da ne postoje potpuno poteni izbori ime, u stvari, nastoji da izjednai krupne izborne neregularnosti kojima se hotimino deformie volja graana, sa neizbenom izbornom nejednakosu izbornih uesnika, posebno u finansijskim resursima. Korienje novca u izbornom nadmetanju uvodi volens-nolens nejednakost koja postoji u posedovanju bogatstva (to je invarijanta savremenog drutva) u izborni proces i u velikoj meri utie na njegove efekte (Nassmacher, 2003, 5). Ipak, treba istai da ne postoji pozitivna korelacija izmeu iznosa novanih sredstava kojima raspolau izborni akteri i njihovog izbornog uinka (o tome: Goati, 2008, 199-200).

Poznato je, takoe, da u zemljama stabilne demokratije biraki spiskovi nikad nisu u potpunosti aurirani, pre svega zbog velike teritorijalne mobilnosti stanovnitva. Ali, politike posledice neaurnosti su bezmalo zanemaljive, jer se njihovi efekti ravnopravno distribuiraju svim partijama koje uestvuju na izborima. Nasuprot tome, primeri masovnog ponitavanja ili preinaavanja izbornih rezultata ili dopisivanje stotina hiljada glasova, koje dobro poznajemo u izbornoj praksi u Srbiji u poslednjoj deceniji prolog milenijuma (o emu e biti podrobnije rei u tekstu), uticale su presudno na ishod izbora. Postavlja se pitanje da li je mogue unapred napraviti jasnu razliku izmeu, sa jedne strane, sitnih i nenamernih propusta u izbornom procesu i, sa druge strane, znaajnog i hotiminog krenja slobode i ravnopravnosti, da bi se po svaku ocenu obezbedio poeljan ishod izbornog procesa. Mogunost uspostavljanja te razlike postoji ukoliko se to preciznije odredi sadraj pojmova slobode i ravnopravnosti. Za takav pristup su se opredelili Jergen Elklit i Pale Svanson (1997, 37) koji su ponudili konkretnu listu kriterijuma koju prihvatam uz neznatna skraivanja. Za dimenziju slobodni (izbori), kriterijumi su podeljeni u tri grupe, s obzirom na razdoblje izbornog procesa: pre izbornog dana, na dan izbora i razdoblje posle izbora. U prvoj grupi (pre izbornog dana) su sloboda kretanja, sloboda govora, sloboda udruivanja, sloboda okupljanja, sloboda od straha u vezi sa izborima i izbornom kampanjom, odsustvo prepreka za uee na izborima i jednako i univerzalno pravo glasa. U drugoj grupi (na dan izbora) jeste mogunost da se uestvuje u glasanju, i u treoj grupi (period posle izbora) postoji postojanje legalnih mogunosti albe oteenih izbornih aktera.

Za dimenziju ravnopravni (poteni izbori), Elklit i Svanson ponudili su takoe mnogo konkretnih kriterijuma vezanih za pojedine periode izbornog procesa. Pre odravanja izbora, lista kriterijuma sadri: transparentan izborni proces, izborne zakone koji ne daju prednost nijednoj partiji, nepostojanje smetnji za upisivanje u biraki spisak, postojanje nezavisne i objektivne izborne komisije, nepristrasno tretiranje kandidata od strane policije, armije i sudova, jednake mogunosti za partije i nezavisne kandidate da se takmie na izborima, nepristrasne programe obrazovanja glasaa, regulisanu izbornu kampanju, ravnopravni pristup javno kontrolisanim medijima, ravnopravne uslove za uee u raspodeli javnih finansijskih sredstava partijama i onemoguavanje zloupotrebe vladinih sredstava (enlg. government facilities) u predizbornim promotivnim aktivnostima od strane nosilaca vlasti. Kriterijumi na dan izbora su: obezbeeni pristup izbornim mestima od strane partija, internih i stranih posmatraa kao i medija, tajnost glasanja, odgovarajui oblik glasakih listia, prikladne birake kutije, nepristrasna pomo glasaima, odgovarajua procedura brojanja glasova, jedinstveni tretman nevaeih listia, primena preventivnih mera zatite prilikom transporta izbornog materijala i nepristrasna zatita birakih mesta. Posle zavretka izbora kriteruijumi su: zvanino

14 15

i brzo objavljivanje izbornih rezultata, nepristrasno i aurno razmatranje svih izbornih albi, objektivno izvetavanje o izborima u medijima i prihvatanje rezultata izbora od strane svih koji su u njima bili angaovani. Samo ispunjavajui sve uslove, o kojima piu Elklit i Svanson, ostvaruje se bitno obeleje demokatskih izbora po kome su su sva izborna pravila i procedure unapred poznati i sigurni, a rezultat izbornog izjanjavanja graana neizvestan. Nije preterano tvrditi da neregularnosti koje zapravo znae koliziju sa prethodno iznetim uslovima, postoje otkad postoje i izbori. Ali, istorija izbora je i istorija borbe protiv neregularnosti, tj. protiv direktnog/ indirektnog favorizovanja odrenog kandidata (partije), nautrb ostalih uesnika izbornog nadmetanja. Realno posmatrano, i uz najbriljiviju kontrolu izbornog procesa nije mogue potpuno spreiti mogunost izbornih zloupotreba. Svrha striktnog normativnog regulisanja svih faza izbornog procesa - ukljuujui tu i do tanina razraeni postupak identifikacije biraa, pa ponekad i korienje nevidljivog identifikaciong spreja da bi se spreilo viestruko glasanje - kao i obezbeivanje kontrole svih faza izbornog nadmetanja od strane predstavnika politikih partija i potpuni uvid u izborni proces od strane predstavnika civilnog drutva i spoljnih posmatraa - jeste poveati rizik za potencijalnog poinioca izbornih neregularnosti i odvratiti ga od istih. Generalno uzevi, izborni akteri (pre svega politike partije) e odustati od pokuaja da na nelegalan nain ostvaruju svoje izborne ciljeve onda kada cena takve strategije (utroak sredstava, vremena i energije, uz visoke rizike od sankcija protiv aktera nergularnosti) prevazie moguu izbornu dobit.

Iako izbori u zemljama realnog socijalizma i uopte u totalitarnim i autoritarnim reimima, izgledaju potpuno izlino, oni su ipak nefunkcionalni za te reime. Na to upuuje okolnost to su izbori sloena i izuzetno skupa operacija, te je sasvim verovatno da iza njihovog sistemataskog upranjavanja stoje vani interesi vladajuih politikih elita. Tu je re o razliitim intresima. Prvo, to je korienje rezultata izbora za spoljnu propagandu, to su naroito iinile zemlje realnog socijalizma (ilas, 1961, 93). Iako su podaci o stoprocentnoj podrci graana kandidatima vladajue komunistike nomenklature na izborima u nekoj od zemalja realnog socijalizma izazivali u zemljama predstavnike demokratije uglavnom podsmeljive komentare, ne treba zanemariti da je deo javnosti u nekoj od tih zemalja, koji je bio pod uticajem monih komunistikih partija (npr. u Italiji i Francuskoj), takve izborne podatke decenijama uzimao sasvim ozbiljno i interpretirao ih kao (jo jedan) dokaz superiornosti socijalistike demokratije nad formalnom buroaskom demokratijom.

Drugo, periodini izbori stvaraju kod jednog broja graana (po pravilu manje obrazovanih) iluziju, korisnu za vladajui reim, da ti graani sudeluju u politikom ivotu. Iako je tu re o prividnoj, a ne o stvarnoj politikoj participaciji, deo stanovnitva zemalja realnog socijalizma nije bio toga svestan, pa su smatran istinskim akterima politikog procesa i zauzvrat pruili iskrenu podrku vladajuem reimu. Ocenu da su pomenuti reimi poivali na podrci znaajnog dela populacije, a ne samo na represiji i strahu, potvrdili su rezultati prvih viepartijskih izbora 1990. Na tim izborima, ekskomunistike partije su, dodue, u veini zemalja ovog regiona doivele poraz, ali su ipak uspele da osvoje glasove znaajnog dela birakog tela. Povrh toga, ekskomunistike partije su ak trijumfovale u Bugarskoj i dvema republikama SFRJ, Srbiji i Crnoj Gori. Tree, vladajue elite nedemokratskih poredaka esto koriste stoprocentnu podrku koju zvanini kandidati dobijaju na izborima za surov obraun sa onima koji su oznaeni kao interni neprijatelji. Najzad, izbori u nedemokratskim reimima (posebno u reimima realnog socijalizma) imaju i naglaenu informativnu funkciju. Vladajue elite koriste ih kao pogodnu priliku da, u atmosferi intenzivne politike mobilizacije, potpunije informiu graane o svojim ciljevima, a esto i da najave krupne zaokrete u politici. Ovu funkciju izbora u zemljama realnog socijalizma Diter Nolen odreuje kao objanjavanje mjera komunistike politike (Nohlen, 1992, 22).

Vana razlikovanjaNi sluajevi neslobodnih i neravnopravnih izbora nisu jedinstveni. Istraujui izbornu praksu u zemljama realnog socijalizma, Aleks Pravda (1978) je uspostavio razliku izmeu dva tipa izbora, od kojih nijedan ne ispunjava ranije iznete uslove Elklita i Svansona. Jedni su plebiscitarni izbori (engl. plebiscitary election), a drugi ogranieni izbori (engl. limited choice election). Graanin - belei Pravda - ima malo slobode kada je re o glasanju na plebiscitarnim izborima. Nema legalne prinude, ali nadmoni socijalni i organizacioni pritisci da glasa, ine da tekoe apsentizma daleko preteu nad neugodnostima glasanja. Kao rezultat toga, uee na izborima kretalo se od niskog od 99.4 odsto u ehoslovakoj, do visokog od 100 odsto u Albaniji (Pravda, 1978, 176). Za razliku od plebiscitarnih izbora kod kojih je vailo pravilo da nema vie kandidata, kod drugog tipa izbora koji pominje ovaj autor, ogranienih izbora, postojala je mogunost da se graani izjanjavaju o vie kandidata, ali ti kandidati nisu predstavljali razliite politike opcije. U stvari, broj kandidata je kljuan, mada ne i jedini kriterijum razlikovanja izmedu dva pomenuta tipa izbora. Kad je broj kandidata jednak broju mesta, re je o plebiscitarnim izborima, a ako je vei, posredi su ogranieni izbori (Pravda, 1978, 174-175). Kod ogranienih izbora re je zapravo o odsustvu vie autonomnih partija koje predstavljaju oslonac kandidatima. Povrh toga, kao kriterijume razlikovanja ovaj autor pominje karakteristike izborne platforme i izborne kampanje, nain glasanja (posredno ili neposredno), proceduru selekcije kandidata i uticaj izbora na vlast.

Sledei svoju tipologiju, Aleks Pravda je svrstao izbore do kojih je dolazilo u drugoj Jugoslaviji u tip ogranienih izbora. Moda se ta ocena moe prihvatiti, ali samo za izbore odrane u drugoj polovini ezdesetih godina na osnovu Ustava iz 1963. (izbori 1967. i 1969). Na tim izborima jugoslovenski graani su bili u prilici da se opredeljuju - dodue, u retkim izbornim jedinicama samo nekih jugoslovenskih republika - izmedu vie kandidata. Meutim, Pravdina ocena ne vai za izbore odrane na osnovu Ustava SFRJ usvojenog 1974. (1974, 1978, 1982, 1986), kada se, po mom sudu, sintagma ogranieni izbori pokazala previe blagom, jer nije isticala ogroman hijatus izmeu tih izbora i ideala slobodnih i ravnopravnih izbora.

U stvari, obesmiljavanje opisanog ideala slobodnih i ravnopravnih izbora, odvijalo se u Jugoslaviji od 1945. do 1990. na dva naina. Prvi nain zapoet je ve 1945. bitnim suavanjem delovanja opozicionih politikih partija, to je okonano poetkom ezdesetih godina prolog stolea zatiranjem i poslednijih znakova njihovog postojanja. Tehnologija i etape ukidanja politike opozicije u Jugoslaviji dobro su opisane u studiji Stranaki pluralizam ili monizam, Vojislava Kotunice, i u studiji Koste avokog, Drutveni pokreti i politiki sistem u Jugoslaviji 19441949. (Beograd, 1983). U ovaj metod (dodue, ublaen) treba ukljuiti i prihvatanje uea veeg broja kandidata koji su proli kroz selekciju Socijalistikog saveza radnog naroda (SSRN). Do toga je dolo u razdoblju poputanja autoritranih stega posle Brionskog plenuma (1. juli 1966), kada se jugoslovenski reim deklarativno zalagao za razvoj socijalistike demokratije. U takvim okolnostima odrani su izbori 1967. i 1969. na kojima se, u nekoliko izbornih jedinica, vie kandidata nadmetalo za jedno poslaniko mesto. Pri tome je, razume se, bila iskljuena svaka mogunost obrazovanja opozicionih partija. Rezultati pomenutih izbora na kojima su, u nekoliko sluajeva, pobedili tzv. nezavisni kandidati (koji nisu imali podrku partije), oznaili su kraj i eksperimenta sa veim brojem kandidata.

16 17

Novi oblik nedemokratinostiUsvajanje Ustava SFRJ 1974. i uspostavljanje delegatskog sistema, oznaava drugi korak kojim je prethodno opisana nedemokratinost izbora bitno pojaana. Do toga je dolo na jedan osobeni nain, u odnosu na druge zemlje realnog socijalizma, te je zato prethodno izneta dihotomna podela nedemokratskih izbora nepotpuna. Dok je u Jugoslaviji ranije, kao i u pomenutim zemljama, demokratinost izbora ukidana onemoguavanjem politike opozicije i veeg broja kandidata (uz napred pomenuti izuzetak 1967. i 1969), u SFRJ je tome dodata i viestruka posrednost izbora (podvukao V. G.). Kao to sam prethodno citirao, Pravda je dobro predvideo posredni karakater izbora kao imanentno ogranienje njihove demokratinosti, zato to ugroava vezu izmeu biraa i izabranog, ali nipoto mu ne treba zameriti to nije predvideo etvorostruko (!) posredni karakter izbora uspostavljen Ustavom SFRJ (1974), to je institucionalna inovacija jugoslovenskih politiara i pravnika. Viestruko posrednim izborima, Ustav SFRJ je potpuno ukinuo vezu izmeu biraa i izabranih.

Inae, kad je re o predstavnikim telima graana, uobiajeni (jednokratno) posredni izbori (kada graani biraju elektore) su na loem glasu u main stream-u savremene demokratske teorije. U nepovollne efekte posrednih izbora Don Stjuart Mil, pre skoro jednog i po stolea, ubraja poskupljenje izborne procedure, spreavanje razvoja javnog duha i politike svesti i neodgovornost izabranih prema prabiraima (graanima). Napominjem da se Mil na kraju svoje davno pisane rasprave izvinjava itaocima to toliko prostora posveuje institucionalnom reenju koje kako pie, moe biti, ne bi moglo u ovoj zemlji (Velikoj Britaniji V. G.) nijednog pristalicu zadobiti (1876, 170). Ovde treba napomenuti da neto vie razumevanja kod savremenih autora postoji za posredne izbore drugog doma u dvodomnim parlamentima, iz razloga koje ovom prilikom ne mogu iznositi.

Nedemokratski smisao posrednih izbora za predstavnika tela graana, majstorski je rezimirao, pre vie od jednog stolea, Raul de la Graseri na sledei nain: Zapravo, kao i sve ostale stvari, glasanje se razlae i izvitoperava prolazei kroz mnogo ruku: prvi izabrani ostaje obeleen demokratskom bojom koju e odmah izgubiti njegov delegat Dok je u stanju larve, ponaa se demokratski, a kad doe do metamorfoze u insekta, postaje aristokrata. To je fatalan hod (1911, 144- 145). Evo kako je - prema Ustavu SFRJ 1974 - tekao proces izbora delegata u Vee republika i pokrajina Skuptine SFRJ. Radni ljudi i graani (koristim terminologiju Ustava 1974 V. G.) birali su delegacije (1), koje su vrile izbor delegata u sva vea optinskih skuptina (2), a optinske skuptine, odnosno njihova vea birala su delegate za vea Pokrajinske i Republike skuptine (3), da bi, konano, ta vea birala delegate Vea republika i pokrajina Savezne skuptine (4). U ovakvim izborima pitanje broja kandidata na niim nivoima bilo je potpuno irelevantno, pa je na tim nivoima vladajui reim mogao velikoduno da dozvoli postojanje konkurencije veem broju kandidata. Tu je, naravno, re samo o prividu, jer to nije imalo nikakvog uticaja na vie, strateke nivoe politikog reima. U etvorostruko posrednim izborima u SFRJ - kojima po broju posredovanja nisam uspeo da naem premca u parlamentarnim istorijama drugih zemalja - graani uopte nisu znali kakav je znaaj njihovog glasanja, a jo manje ko je, zapravo, njihov predstavnik. O tome svedoi sledei bizaran primer. Jedan delegat u Saveznom veu Skuptine SFRJ predano je obavljao svoju dunost od 1986. do 1988. godine, premda mu je mandat istekao u julu 1986. (Politika, 13. mart 1988). Zbog iznetih razloga smatram da su, pored dva tipa nedemkratskih izbora o kojima govori Aleks Pravda, izbori odrani u Jugoslaviji u razdoblju 1974-1986. predstavljali trei tip, koji u nazvati glasanjem bez izbora. Naravno, ni glasanje bez izbora nije bilo potpuno lieno politikog znaaja, jer su birai preko

nevaeih listia izraavali svoj protest, to znai da su i rezultati glasanja bez izbora izbora mogli da poslue, bar u izvesnoj meri, kao barometar politikog raspoloenja (o tome: Goati, 1989, 159-160). Zanimljivo je da je korienje posredne komponente radi obesmiljavanja izbora nastavljeno na inovativan nain takoe nepoznat u istoriji izbonog nadmetanja u proporcionalnom izbornom sistemu Srbije, Crne Gore i SRJ od 1992. do 2011. godine, o emu e biti vie rei na odgovarajuem mestu.

Ako idemo dublje u prolost, ni pre plebiscitarnih izbora, ogranienih izbora i glasanja bez izbora graani SFRJ nisu uestvovali na slobodnim i potenim izborima, jer su na prvim izborima 1945. bili izloeni sistematskim politikim pritiscima u korist Komunistike partije Jugoslavije (KPJ), a na tetu opozicije. Opoziciji je na tim izborima bilo onemogueno da izae sa svojom izbornom listom, a biraima je bila ponuena samo jedna, Savezna kandidatska lista Narodnog fronta Jugoslavije. Birai su, dodue, mogli da glasaju za kutiju bez liste (orava kutija), ali to je bilo rizino, jer je tehnika glasanja (glasalo se gumenim kuglicama) uinila izbore praktino javnim. To je ostvareno na taj nain to je bira - prema lanu 55 Zakona o izboru narodnih poslanika za Ustavotvornu skuptinu (Saveznu skuptinu i Skuptinu naroda), usvojenog 1945 - bio duan da zatvorenu ruku zavue u obe kutije i da kuglicu spusti u onu koja pripada kandidatskoj listi, odnosno kandidatu kome hoe da d svoj glas. S obzirom na to da u veini sluajeva dno opozicione kutije nije bilo obloeno mekom podlogom da bi se amortizovao zvuk kuglice, lanovi birakog odbora su lako mogli da identifikuju izborno opredeljenje glasaa. Povrh toga, jedan deo graana Jugoslavije (194.153 ili 2.3 odsto punoletne populacije) bio je 1945. brisan iz birakih spiskova, zbog saradnje sa okupatorom. Imajui sve to u vidu, izbori 1945. ne mogu se smatrati slobodnim i ravnopravnim.

Ako zakoraimo jo dublje u prolost, znaajne primedbe mogu se uputiti i izborima sprovedenim u Kraljevini Jugoslaviji. Izbori odrani od 1931. do 1938. nisu bili slobodni i poteni, jer je na njima, prema Izbornom zakonu iz 1931, glasanje bilo javno, to znai da je graanin zbog svog izbornog opredeljenja bio izloen rizicima sankcija kao nosilac drugih socijalnih uloga (na radnom mestu, u susedstvu, crkvi). Najzad, izbori odrani u razdoblju od 1921. do 1929. bili su tajni, premda su i oni imali veliki nedostatak u tome to su ene (prema Izbornom zakonu od 3. septembra 1920) bile liene prava glasa. Izneo sam kratak istorijat izbora u Jugoslaviji da bih naglasio da su viestranaki izbori 1990. znaili politiki novum za njene graane.

Cilj studije i plan izlaganjaU ovoj studiji obuhvatiu hronoloki kratko, ali politiki izuzetno znaajno i burno razdoblje izmedu 1990, kada su u Srbiji i Crnoj Gori - koje su bile dve od est republika SFRJ - odrani prvi viestranaki izbori (parlamentarni, predsedniki), preko izbora u dvema republikama dok su bile u sastavu SRJ (od 1992. do 2006), ukljuujui i izbore za institucije SRJ (od 1992. do 2000), do izbora koji su u Srbiji Crnoj Gori, kao samostalnim dravama, odrani od 2006. do 2013. Dramatinost posmatranog razdoblja (1990-2013) ini splet dogaaja koji su svojom sudbinskom vanou natkrilili sve ostale, od kojih emo ovde izdvojitii samo nekoliko najvanijih. Prvi je raspad SFRJ 1991. koji je poeo otcepljenjem Republike Slovenije i eskalirao krvavim graanskim i etnikim ratovima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Meunarodna zajednica je dugo nastojala da vlastitim intervencijama zaustavi ratni vihor koji je pretio da se proiri, kao kap ulja na vodi, i na ostale etiri republike SFRJ. Osnovna dilema sa kojom su se suoili meunarodni posrednici, olieni prvenstveno u Evropskoj zajednici (EZ) i

18 19

SAD, bilo je definisanje kriterijuma po kojima se e se odvijati dezintegacija SFRJ. Na taj problem jugoslovenske republike su davale dva oprena odgovora koja su vodila meusobno suprostavljenim politikim reenjima. Prvi odgovor, koji su vrsto podravale Srbija i Crna Gora, zagovarao je podelu SFRJ po etnikim granicama kao najispravnije reenje. Slabost te opcije bila je u tome to je podelu po etnikim granicama bilo teko praktino sprovesti, zbog velike etnike izmeanosti stanovnitva koje je podsticalo razliite republike da polau pravo na iste teritorijalne celine. Drugim odgovorom - koji su smatrale ispravnim ostale etiri republike SFRJ - prihvaene su postojee unutranje granice izmeu republika u SFRJ za liniju razgranienja. U dilemi izmeu dve meusobno suprostavljene opcije, Badinterova komisija Evropske zajednice (EZ) opredelila se za to da meurepublike granice u SFRJ budu granice izmeu buduih samostalnih drava.

Oslanjajui se na stav Badinterove komisije, najpre je Slovenija proglasila nezavisnost, a nju su brzo sledile Hrvatska, Makedonija Bosna i Hercegovina. Nasuprot tome, Srbija i Crna Gora odluile su 1992. da nastave funkcionisati u federativnoj dravi, Saveznoj Republici Jugoslaviji (SRJ), koju su Srbija i Crna Gora proglasile 27. aprila 1992. Korienjem termina proglaavanje umesto obrazovanje ili uspostavljanje rukovostva dveju republika teila su da naglase da SRJ predstavlja kontinuitet sa SFRJ. Insitirajui na kontinuitetu, Srbija i Crna Gora su (nasuprot stanovitu Badinterove komisije) uporno tvrdile da su se etiri republike SFRJ (od ukupno est) otcepile od SFRJ i da su Srbija i Crne Gora, delujui u novoimenovanoj federaciji, SRJ, oznaavale nastavak SFRJ. To stanovite nisu, meutim, prihvatile meunarodne oranizacije, prvenstveno Ujedinjene nacije, u kojima SRJ nije omogueno da zauzme upranjeno mesto SFRJ. Pre proglaenja SRJ (tree Jugoslavije), graani Crne Gore su odluili na referendumu (1. marta 1992) da ele da ive u zajednikoj dravi sa Srbima. U Srbiji su vladajua Socijalistika partija Srbije (SPS) i najvanije opozicione partije podravale uspostavljanje SRJ, ali su potonje partije otro kritikovale nain na koji je to ostvareno (potpunije: Goati, 1996, 15). SRJ, kao dvolana federacija, trajala je, kao to sam prethodno pomenuo, od 1992. do 2003, da bi se 2003. transformisala u labavu i vremenski ogranienu Dravnu zajednicu Srbije i Crne Gore (DZ SiCG). Posle tri godine (2006), veina graana Crne Gore (55.5%) odluila je na referendumu da eli da ivi u samostalnoj dravi, ime je DZ SiCG definitivno otila u istoriju.

Drugi dogaaj (neraskidivo vezan sa prvim) koji je bitno obeleio posmatrano razdoblje, jeste nametanje ekonomskih sankcija UN SRJ (Srbije i Crne Gore) 30. maja 1992. koje su kasnije, u dva navrata, pootrene rezolucijama Saveta bezbednosti UN. Ekonomskim sankcijama UN, SRJ je izolovana od svetskog trita, to je njenu privredu dovelo na ivicu katastrofe i drastino ugrozilo inae nizak ivotni standard graana. Ekstremno teke ekonomsko-socijalne prilike u SRJ snano su uticale na politika opredeljenja biraa i ostavile neizbrisive tragove u politikom ivotu SRJ u itavom posmatranom razdoblju. Trei dogaaj jeste rascep vladajue partije Crne Gore, Demokratske partije socijalista (DPS) 1997/1998. na reformsko i ortodoksno krilo. U tom rascepu prevagu je odnelo reformsko krilo koje je zadralo izvorni naziv partije (DPS), dok se poraeno krilo opredelilo za naziv Socijalistika narodna partija (SNP). Posle rascepa, centralno mesto u novom politikom projektu DPS zauzeli su demokratizacija drutva, uspostavljanje trine privrede i pridruivanje Crne Gore Evropskoj zajednici. Posle parlamentarnih izbora 1998, DPS je, kao stoerna stranka, obrazovala koalicionu Vladu uz pomo partnera iz dojueranje opozicije i energino otpoela proces temeljnih demokratskih i trinih reformi crnogorskog drutva. Demokratskim zaokretom u Crnoj Gori, SRJ je postala neobina federacija, jer je u Srbiji bio na snazi Miloeviev autokratski poredak, dok su se

u Crnoj Gori pomaljala obeleja rane faze demokratskog poretka. U takvim okolnostima, saradnja dveju republika SRJ je potpuno prestala, a na nivou SRJ sve kljune odluke donosio je vladajui vrh Srbije, uz pomo crnogorskih opozicionih partija, ignoriui, pri tom, vladajuu partiju Crne Gore (DPS). Neizbean rezultat nepremostivog sukoba politikih opredeljenja vladajuih partija dveju republika i spremnost viestruko demografski vee i ekonomski snanije Srbije da preglasavanjem Crne Gore preuzme sve poluge vlasti u federaciji, jeste jaanje independistikih tendencija u Crnoj Gori. To je kulminiralo u prolee 1999. kada je rukovodstvo Srbije sa Miloeviem na elu, odbilo ultimativne zahteve Severnoatlantskog pakta da prekine vojnu intervenciju u Autonomnoj Pokrajini Kosovo i Metohija (ija je masovna rtva bilo civilno stanovnitvo) i da obezbedi visok stepen politike autonomije toj pokrajini, naseljenoj uglavnom albanskim ivljem. Kad je Srbija odbila te zahteve, otpoelo je od strane Severnoatlanskog saveza (23. marta 1999) bombardovanje SRJ, ukljuujui i neke vojne ciljeve u Crnoj Gori, iako se politiko rukovodstvo te republike javno distanciralo od politike Srbije i SRJ. Bombardovanje je prekinuto 9. juna 1999. poto je SRJ prihvatila Kumanovskim sporazumom sve zahteve Severnoatlantskog pakta i povukla vojne i policijske jedinice sa Kosova i Metohije.

Razorni efekti bombardovanja i porazni efekti ekonomskih sankcija UN (1992-1995) na graane Srbije, intenzivirali su suprostavljanje autoritarnom reimu Slobodana Miloevia. Kao okida za erupciju nezadovoljstva prema tom reimu posluio je pokuaj vladajueg vrha da preinai volju graana izraenu na predsednikim izborima 2000, na kojima je kandidat opozicije, Vojislav Kotunica, ve u prvom krugu pobedio kandidata vladajue SPS, Slobodana Miloevia. Pokuaj da se prikrije Miloeviev izborni brodolom izazvao je demonstracije graana u itavoj Srbiji koje su dostigle vrhunac u masovnom graanskom protestu u Beogradu, 5. oktobra 2000. u kojem je sudelovalo oko 700.000 uesnika. Taj protest je iznudio raspad Miloevievog autoritarnog reima i uspostavljanje demokratskog poretka. To je etvrti epohalni dogaaj u posmatranom razdoblju. Najzad peti, izuzetno znaajan dogaaj, jeste transformacija SRJ u DZ SiCG (2003), to je bio samo korak do uspostavljanja samostalnih drava Srbije i Crne Gore, koji je ostvaren referendumskim izjanjavanjem graana potonje republike za nezavisnost 2006.

U vrtlogu epohalnih politikih dogaaja, od kojih sam neke ranije pomeuo, nastojau da analiziram izbore u Srbiji i u Crnoj Gori, kao i izbore na federalnom nivou, vodei uvek rauna ne samo o tome koliko je uinak tih izbora uticao na drutveno okruenje, posebno na odnose izmeu republika i mogunost funkcionisanja SRJ, nego i o tome da li je, i eventualno u kojoj meri, ishod izbora bio uslovljen efektima delovanja inilaca u drutvenom okruenju. Na taj nain, analiza izbornih nadmetanja neizbeno e prerasti u analizu globalnih politikih procesa i zbivanja u dvema republikama, sa jednog ueg monografskog stanovita.

U fokusu prvog poglavlja ovog teksta su prvi (1990) i drugi (1992) viestranaki izbori u Srbiji i Crnoj Gori i izbori za predsednike republika, kao i izbori za Parlament SRJ (odrani dva puta: u junu i decembru 1992). Razlozi za grupisanje izbora u obema republikama i u SRJ, u periodu od 1990. do kraja 1992, su ne samo njihovo hronoloko podudaranje, nego i ideoloko-politika bliskost rukovodstava dveju republika, kao i njihovo potpuno politiki usklaeno delovanje u institucijama SRJ.

U sledeim poglavljima, odstupio sam od principa istovremene analize izbora u dvema republikama i federaciji, kao i parlamentarnih I predsednikih izbora, najpre zato to je

20

ve vanrednim parlamentarnim izborima u Srbiji 1993. naruena hronoloka simetrija republikih parlamentarnih izbora, a o vremenskom podudaranju predsednikih izbora nije se uopte moglo govoriti, izmeu ostalog zato to je u obema republikama u posmatranom razdoblju odrano vie neuspelih predsednikih izbora (zbog izlaznosti koja je ispod cenzusa predvienog odgovajuim zakonima). Drugi, jo vaniji razlog jesu sve vee razlike u politikim mikroklimama Srbije i Crne Gore, koje su prerasle u njihov otar politiki sukob 1997, a institucije SRJ redukovane su na puku ekspozituru rukovodstva Srbije. Vodei rauna o tome, opredelio sam se za pojedinano analiziranje po hronokom redu izbornih nadmetanja (od 1993. naovamo) u Srbiji, Crnoj Gori i SRJ. Prihvatajui, dakle, parcijalni pristup kao nametnuti izbor, nastojau da izbegnem opasnost izolacionizma tako to u teiti da interpretiram izborne podatke i izborima uslovljena politika zbivanja u jednoj republici kroz njihovu interakciju sa zbivanjima u drugoj republici i sa funkcionisanjem SRJ.

Drugo poglavlje studije posveeno je analizi izbora u Srbiji od 1993. na 1913, a u fokusu treeg poglavlja su izbori u Crnoj Gori u istom razdoblju. U etvtom poglavlju predstavljena je analiza izbora na nivou SRJ (od 1992. do prestanka njenog funkcionisanja, 2003).

Na kraju teksta u izneti nekoliko zakjunih ocena.

23

VIESTRANAKI IZBORI U SRBIJI, CRNOJ GORI 1990. I 1992. I U SRJ 1992.Izborna nadmetanja koja su odrana na teritoriji dveju republika, 1990. i 1992, kao i izbore za Skuptinu SRJ 1992. (dva puta), povezuje to to su ostvareni u razdoblju programsko-politike saglasnosti vladajuih partija dveju republika izmeu kojih se jedva uoavala poneka sitna razlika, ije e se dimenzije poveati do nesluenih razmera posle 1992. Napominjem da su izbori 1990. i 1992. odrani u razliitom dravnom okviru: prvi viestranaki izbori u dvema republikama (parlamentarni i predsedniki) organizovani su 1990, kad su Srbija i Crna Gora bile deo SFRJ, a izbori 1992, kad su sainjavale SRJ.

I PARLAMENTARNI I PREDSEDNIKI IZBORI 1990.1. Parlamentarni izbori 1990.Prvi viestranaki izbori 1990. predstavljali su istinski prelom u politikom ivotu, jer pre tih izbora u Srbiji i Crnoj Gori, odnosno u SFRJ - kao i u drugim socijalistikim zemljama Jugoistone Evrope - pravo na vladanje nije zasnivano na prihvatanju predstavnika od strane graana koje se izraava na izborima, ve na predestiniranim kvalitetima avangardne Komunistike partije koji ne podleu proveri. Potcenjivanje izbora, kao i svih drugih demokratskih institucija, proizilazilo je iz vladajue marksistike filozofije istorije koja je u proletarijatu i avangardnoj Komunistikoj partiji videla jedine legitimne aktere neizbenog kretanja ka socijalizmu i komunizmu, kojima e biti okonana dotadanja eksploatatorska istorija drutava. Na osnovu pomenute filozofije istorije koja je posedovala zaokruen scenario buduih zbivanja, u Jugoslaviji je dolo 1945. do zaposedanja vlasti od strane Komunistike partije Jugoslavije (KPJ), posle ega je usledilo bitno ograniavanje autonomije opozicionih politikih partija, a potom i njihovo ukidanje, te su demokratski izbori postali nemogui. Iz te perspektive, viestranaki izbori odrani 1990 uprkos nedostacima o kojima e biti rei predstavljaju epohalni raskid sa prethodnim zbivanima. Viestranaki izbori odrani su u svim republikama, ali ne i na nivou SFRJ, jer su se tome odupirala politika rukovodstva Srbije i Slovenije. Okolnost da su prvi viestranaki izbori odrani samo na republikom nivou, doprinela je, kako dobro zapaaju Linc i Stjepan (1998, 476 i 478), jaanju legitimiteta republikog nivoa vlasti i eroziji ve naruenog legitimiteta SFRJ.

Treba naglasiti da prvi viestranaki izbori 1990. (parlamentarni i predsedniki) nisu sprovedeni istovremeno u svim jugoslovenskim republikama. Za izbore se prvo odluilo Slovenako partijsko rukovodstvo naglaavajui, jo u martu 1989, spremnost da sie sa vlasti ako ne dobije izbornu podrku graana. Takva odluka Saveza komunista Slovenije predstavljala je, sa gledita vladajue marksistike doktrine, pravu jeres jer osporava dogmu o diktaturi proletarijata o predestiniranoj ulozi Komunistike partije kao avangarde koja e omoguiti ostvarenje besklasnog drutva.

PRVO POGLAVLJE

24 25

Spektakularni krah realnog socijalizma u zemljama Centralne i Jugoistone Evrope krajem 1989, ohrabrio je reformski orijentisane pojedince i u vladajuim partijama ostalih republika SFRJ, pa su za slovenakim primerom ubrzo poli hrvatski komunisti, tako da su u time dvema republikama najpre odrani viestranaki izbori (prolee 1990). Pola godine nakon izbora u Sloveniji i Hrvatskoj, do izbora je dolo u Makedoniji i Bosni i Hercegovini, a tek u decembru 1990. u Srbiji i Crnoj Gori. U potonje dve republike izbori su odrani za jednodomne skuptine, kakve su predviene Ustavom Srbije, usvojenim 28. septembra 1990, a u Crnoj Gori ustavnim amandmanima od LXIV do LXXXII na Ustav Socijalistike republike Crne Gore (1974). Istovremeno, u Srbiji su odrani izbori za predsednika republike, a u Crnoj Gori za predsednika i Predsednitvo republike.

Uee graana veine jugoslovenskih republika na prvim slobodnim izborima bilo je relativno visoko. Na izbore je izalo u Hrvatskoj i Makedoniji po 85 odsto, a u Sloveniji 84 odsto graana. Otprilike isti procenat graana sudelovao je na izborima u Maarskoj, DR Nemakoj i Rumuniji. Radi poreenja, pomenimo da su procenti uea graana na prvim slobodnim izborima u veini republika SFRJ - i uopte u postkomunistikim zemaljama - vii u proseku za oko 10 odsto nego procenti sudelovanja graana na izborima u zemljama stabilne predstavnike demokratije. U pogledu izlaznosti na izbore, od pomenutih ekskomunistikih zemalja odstupaju ehoslovaka i Bugarska, sa jedne strane, u kojima je na izborima 1990. uestvovalo 96 odsto, odnosno 90 odsto graana i, sa druge strane, Poljska u kojoj je na biraka mesta izalo samo 65 odsto graana za Sejm i 62.7 odsto za Senat. Istini za volju, izbori u Poljskoj (odrani u junu 1989) nisu imali ni privid slobodnih i ravnopravnih izbora, jer je veina poslanikih mesta (65 odsto) bila unapred dodeljena vladajuoj Poljskoj ujedinjenoj radnikoj partiji (PURP) dogovorom za okruglim stolom izmedu te partije i pokreta Solidarnost. Ali, ni na drugim izborima u Poljskoj u oktobru 1991 - koji nisu imali unapred obezbeeni udeo vladajue PURP - nije zabeleena vea participacija. Naprotiv, na tim izborima sudelovalo je samo 43.4 odsto graana.

Ocena o relativno visokoj participaciji na prvim slobodnim izborima ne vai za tri jugoslovenske republike: BiH, Crnu Goru i Srbiju, u kojima je izlazak graana na izborna mesta bio ispod 80 odsto (BiH - 77%, Crna Gora 75.8 %, Srbija 71.5%). Jo je indikativnija dijahronina komparacija koja pokazuje da je izborno uee graana postkomunistikih zemalja na prvim viestranakim izborima 1990. nie za oko 15 procentnih poena nego participacija na izborima odranim u razdoblju diktature proletarijata. U tom periodu, politiki pritisak reima na graane bio je tako intenzivan da je postotak izlaska graana na biralita prelazio 95 odsto i pribliavao se maksimalnoj vrednosti. Procenat sudelovanja graana na glasanjima bez izbora od 1974. do 1986. u SFRJ, u odnosu na druge zemlje realnog socijalizma (Albanija, DR Nemaka, ehoslovaka, Rumunija), bio je neto skromniji i kretao se od 86 do 93 odsto. Ta razlika je posledica manje rigidnosti reima samoupravnog socijalizma u SFRJ, u odnosu na ostale socijalistike reime u Jugoistonoj Evropi.

Ali, vratimo se rezultatima prvih slobodnih izbora u Srbiji i Crnoj Gori. Kao to sam ve prethodno naveo, u Srbiji (kao i u Crnoj Gori) izborna apstinencija bila je neto izraenija nego u ostalim republikama SFRJ. U Srbiji je to velikim delom rezultat odluke Albanske alternative (koja okuplja partije albanske nacionalne manjine na Kosmetu) da bojkotuje izbore. Ali, i ako uzmemo u obzir Srbiju bez Kosmeta, pokazuje se da je i na tom podruju manje graana izalo na biralita nego u veini republika SFRJ. Postoji nekoliko meusobno povezanih obrazloenja manje izborne participacije graana Srbije i Crne Gore na izborima u odnosu na

graane ostalih jugoslovenskih republika. Prvo objanjenje, koje se spontano namee, jeste da je visoka izborna apstinencija biraa rezultat rezervi prema novom pluralistikom poretku koji viepartijski izbori snano simbolizuju. U prilog takvoj interpretaciji posredno govore podaci iz empirijskih istrazivanja sprovedenih u SFRJ u predpluralistikom razdoblju, iz kojih se moe zakljuiti da su graani Srbije i Crne Gore znatno ire i intenzivnije prihvatali institucije i vrednosti vladajueg reima socijalistikog samoupravljanja nego graani Slovenije i Hrvatske (Goati, 1989, 91-99; To i ost., 1998, 12). Privrenost populacije samupravnom socijalizmu nije u Srbiji bitnije uzdrmana ni neposredno nakon kraha realnog socijalizma, to potkrepljuje nalaz empirijskog istraivanja koje je u oktobru 1990. realizovao Institut za politike studije u Beogradu. U tom istraivanju sprovedenom na teritoriji Srbije bez Kosmeta (reprezentativni uzorak), 40 odsto ispitanika prihvatilo je tvrdnju koja glasi: Rado bih podrao nekog ko nudi pravi socijalizam (Politika, 21 oktobar). Zbog toga, premda zvui paradoksalno, nije preterana ocena da je 1990. u Srbiji (a verujem i u Crnoj Gori) dolo u izvesnom smislu do preuranjene pluralistike promene, jer je ancien regime jo uvek uivao snanu podrku u populaciji. Upravo zato apstinenciju znaajnog dela graana Srbije i Crne Gore na prvim slobodnim izborima treba, verovatno, shvatiti kao protest protiv novog pluralistikog poretka ije uspostavljanje obznanjuju ti izbori. U tom pogledu Srbija i Crna Gora bile su bitno razliite, kako od drugih bivih republika SFRJ, Slovenije i Hrvatske, tako i nekih postkomunistikih zemalja ovog regiona, naroito ehoslovake, Poljske i Maarske u kojima su integrativne ideje realnog socijalizma izgubile privlanu snagu pre 1989/1990. Uoena razlika nije samo opis tadaneg stanja, nego i uporite za ocenu da e u razdoblju posle 1990. otpori uspostavljanju i konsolidaciji viepartijskog sistema biti intenzivniji u Srbiji i Crnoj Gori nego u drugim poskomunistikim zemljama u kojima je ve ranije usahnuo mobilizatorski potencijal ideja politikog monizma. Nije suvino naglasiti da zbivanja koja analiziram u okviru ovog teksta - u razdoblju od 1990. do 2013 - vrsto potkrepljuju iznetu ocenu.

Drugo objanjenje relativno niske izborne participacije u Srbiji i Crnoj Gori valja traiti u tome to se vladajui establiment obeju republika opredelio za odravanje viepartijskih izbora posle dugog oklevanja, ne obezbeujui pri tom opozicionim partijama ni izdaleka ravnopravne izborne uslove. Opozicija je pokuala, dodue bezuspeno, da prinudi vladajue stranke u Srbiji i u Crnoj Gori na poputanje pretnjom da e bojkotovati izbore, to je odravanje izbora uinilo do kraja neizvesnim i to je, verovatno, podstaklo deo graana da ne izau na biralita.

Pretpostavljam, naime, da je tu posredi naglaeno nepoverenje graana Srbije prema korenitim politikim promenama en general, to je rezultat viestrukih negativnih iskustava sa politikim promenama u duem periodu i to je postalo deo dominantne politike kulture. Na pretpostavku da su graani Srbije skeptini prema temeljnim politikim promenama uopte, upuuje podatak da su oni manje uestvovali od graana ostalih republika Federativne narodne republike Jugoslavije (FNRJ) i na izborima 1945. (Tomi, 1983, 87). Ti izbori obznanjivali su, takoe, uspostavljanje novog politikog poretka, ali sasvim razliite ideoloko-politike usmerenosti od izbora 1990. Poto politike promene koje snano simbolizuju izbori 1990, kao to i izbori 1945. nose suprotne ideolokopolitike predznake, rairena izborna apstinencija graana Srbije u oba sluaja, ne moe se jednoznano interpretirati kao skepsa prema demokratiji. ini mi se da je tu je pre re o nepoverenju prema velikim politikim promenama, bez obzira na njihovu ideoloku boju.

Apstinenti, koji su na prvim viepartijskim izborima 1990. inili u Srbiji 28.5 odsto, a u Crnoj Gori 24.2 odsto birakog tela, nehomogena su skupina. Meu apstinentima treba, najpre,

26 27

razlikovati deo graana koji su bili stvarno spreeni da glasaju (bolest, neodloni poslovi) ili su bili isputeni ili pogreno evidentirani u birakim spiskovima. an Blondel procenjuje, na primer, da taj broj apstinenata u Velikoj Britaniji ini otprilike sedam-osam odsto birakog tela (Blondel, 1970, 53). Poto su 1990. u Srbiji i Crnoj Gori, kao i u drugim jugoslovenskim republikama, odrani prvi viepartijski izbori, verujem da su greke u birakim spiskovima bile znatno vee. Ipak, graanima je bilo omogueno da glasaju, iako nisu uvedeni u biraki spisak pod uslovom da poseduju uredne line isprave (lina karta, prijava prebivalita). To je, barem delimino, reilo jedan problem, ali je otvorilo drugi - irok prostor za viestruko glasanje, poto su pojedinci koji su glasali na svojim birakim mestima mogli da glasaju, koristei line dokumente, i na drugom birakom mestu (ili na drugim birakim mestima). Drugi deo apstinenata ine graani koji su mogli da glasaju ali to, ipak, nisu uinili. Meu njima an Blondel razlikuje dve grupe: negativne apstinente i pozitivne apstinente (Blondel, 1970, 53). U prvu grupu spadaju oni koji su nezainteresovani za politika zbivanja, istinski pasivni. Sudei prema empirijskim istraivanjima politikog angaovanja sprovedenim u SFRJ u osamdesetim godinama (Goati, 1989, 76-78), politiki pasivni su imali sledea obeleleja: nii poloaj na lestvicama bogatstva, obrazovanja, moi i ugleda, slaba informisanost, pripadnost enskom polu i obavljanje manuelnih zanimanja. Za razliku od negativnih apstinenata, pozitivni apstinenti su oni kojima se ne dopadaju kandidati ili partije koje sudeluju na izborima, i zbog toga ne izlaze na biraka mesta. Verovatno da ovu injenicu moe objasniti to to jedan deo graana nije izaao na biraka mesta, ali nemam pouzdane indikatore za procenu broja tih apstinenata.

ini mi se da bi se u Srbiji i Crnoj Gori, s obzirom na to da je re o prvim viestranakim izborima, mogla sainiti jo bogatija tipologija apstinenata od one koju je ponudio an Blondel. Pored objektivno spreenih da glasaju, zatim pozitivnih i negativnih apstinenata, sainio bih jo dve skupine: politiki razoarane i zbunjene. Najvei deo razoaranih inili su lanovi SKJ, istinski vernici, koji su zvanine stavove svoje partije o avangardnosti komunista, istorijskoj ulozi radnike klase, diktaturi proletarijata i superiornosti komunizma nad kapitalizmom shvatali ne samo kao politike mantre koje olakavaju vladanje, ve kao principe vieg reda od vrednosti i institucija predstavnike demokratije. Naputanjem vrstog jezgra komunistike doktrine i usvajanjem novih programskih opredeljenja do kojih je dolo pred izbore 1990, Savez komunista Srbije i Savez komunista Crne Gore izneverili su upravo istinske vernike, te se njihova njihova izborna apstinencija moe interpretirati kao protest protiv takvog postupka partije. U zbunjene spadaju graani koji nisu mogli da se snau u burnim politikim previranjima do kojih je dolo 1989. i 1990. godine. U okolnostima koje se brzo i dramatino menjaju, deo biraa nije stigao da formira kognitivnu mapu nove politike scene, te je odustao od glasanja. Tome je svakako doprineo veliki broj partija, slinih po programu i po imenu, koje su nastajale izuzetno brzo i koje su se obraale istoj izbornoj klijenteli. Pretpostavljam da je hiperprodukcija partija slinog imena i programskih opredeljenja bila pomognuta od strane vladajueg reima u obema republikama, upravo radi stvaranja izborne konfuzije.

Pored dela graana Srbije i Crne Gore koji su glasali neizlaskom na biralite, izvestan procenat biraa (u Srbiji 3.4%; za Crnu Goru nema podataka u izvetaju Republke izborne komisije) glasao je krei vaea izborna pravila na vie naina: ne zaokruujui ime nijednog kandidata ili izborne liste, opredeljujui se za vie od jednog kandidata ili nekoliko izbornh lista i, najzad, dopisujui nova imena na glasaki listi. Takvi listii svrstani su u nevaee. Verujem, ipak, da i takvo glasanje treba shvatiti i analizirati kao politiki gest, iako se to, po pravilu, ne ini ni u zemljama sa dugom tradicijom istraivanja izbornog ponaanja (Deloye et Ihl, 1991, 141).

Moda je razlog tome to, po pravilu, istraivai smatraju da su takvi listii iskljuivo posledica nenamernih pogreaka biraa. Dakako, ne mogu se iskljuiti pogreke, naroito kad je re o biraima nieg obrazovnog nivoa, ali to je, po mom uverenju, samo deo objanjenja. U sutini, bar izvestan procenat nevaeih listia jeste politiki protest, ije uzroke moe utvrditi samo konkretna istorijska analiza. Pretpostavljam da je na izborima 1990. u Srbiji i Crnoj Gori nevaeim glasovima izrazio svoje negodovanje pre svega deo biraa koji oseaju nostalgiju za starim vremenima glasanja bez izbora, kao i deo graana koji nisu hteli da izostanu sa prvih viestranakih izbora, ali su nevaeim glasom demonstrirali svoje neslaganje sa izbornim menijem. To su samo dva od vie moguih objanjenja ove politiki znaajne pojave koja je do sada neopravdano bila na marginama interesovanja istrazivaa politikih procesa i zbivanja.

1.1 Izborni dobitnici i gubitniciNa izborima 1990. u Srbiji korien je veinski izborni sistem (u dva kruga) koji odgovara najveim strankama. Prvim izborima izvrena je otra selekcija stranaka; od oko 50 stranaka koje su istakle kandidate na parlamentarnim izborima, samo je 14 uspelo je da obezbedi mandate u Republikom parlamentu. Najvei broj glasova osvojile se SPS, SPO i DS. Osobena su vrednosna obeleja biraa pomenutih triju partija, koje e igrati izuzetno vanu ulogu i na kasnijim izbornim nadmetanjima u Srbiji. Na osnovu briljivih empirijskih istraivanja, Panti i Pavlovi opisuju vrednosni profil njihovih biraa na sledei nain: za birae SPS bili su karakteristini autoritarnost, nacionalizam, nereligioznost i nostalgija za socijalizmom, za naklonjene DS-u nacionalizam, neautoritarnost, nereligionost i vrlo retka nostalgija za prethodnim politikim sistemom, a za simpatizere SPO nacionalizam, religioznost, osrednja autoritarnost i odsustvo nostalgije za socijalizmom (2006, 52-53). U Crnoj Gori, u kojoj je na snazi bio proporcionalni izborni sistem, sudelovale su 23 stranke, a samo dve stranke i dve stranake koalicije osvojile su poslanika mesta. Veina ostalih patuljastih stranaka (stranaka meteora) u obema republikama tiho je nestala sa politike pozornice, a paralelno sa tim, nastajale su, kao peurke posle kie, nove stranke koje su ekale sledeu izbornu priliku.

S obzirom na razliit uspeh ekskomunistikih partija na prvim slobodnim izborima, republike SFRJ mogu se razvrstati u tri grupe. U prvoj grupi su Srbija i Crna Gora u kojima su ekskomunistike SPS i SK CG izvojevale ubedljive pobede. U drugoj grupi su Slovenija, Hrvatska i Makedonija, u kojima su ekskomunistike partije zadobile podrku od jedne estine do jedne etvrtine birakog tela, to je slian ili neto bolji rezultat od rezultata komunista u DR Nemakoj (16.4%), ehoslovakoj (13.5%), Poljskoj (12%), i Maarskoj (8.5%). Najzad, treoj grupi pripadaju Bosna i Hercegovina, u kojima su na izborima trijumfovale nacionalistiki orijentisane stranke: Stranka demokratske akcije (SDA), Srpska demokratska stranka (SDS) i Hrvatska demokratska zajednica (HDZ), dok je samo 6 odsto biraa dalo svoj glas reformisanim komunistima. U toj republici dolo je do pravog izbornog kraha komunista kome, po razmerama, nema premca u Centralnoj i Istonoj Evropi. Raskid SPS i SK CG, koje su ubedljivo pobedile u Srbiji i Crnoj Gori sa svojom ideolokom prolou bio je manje odluan nego to je to sluaj sa veinom drugih ekskomunistikih partija Jugoistone Evrope. SPS i SK CG nisu, na primer, insistirale, poput veine reformisanih ekskomunistikih partija u ovom regionu, na slabostima i manama starog reima, nego su ga prikazivale kao jednu od neizbenih etapa politiko-ekonomskog razvoja. Povrh toga, SPS i SK CG se u svojim novim programima usvojenim 1990. nisu zalagale za brzu i obaveznu privatizaciju kao to su to, primera radi, uinile SK Slovenije - partija drutvenih promena i SK Hrvatske - partija drutvenih promena. Umesto

28 29

toga, SPS i SK CG su insistirale na socijalnoj pravdi i sigurnosti za najire slojeve zaposlenih. Obeanje da trine neizvesnosti nee ugroziti egzistenciju najsiromanijih graana nije samo, moda ni pre svega, promiljeni taktiki potez SPS i SK CG kojima je cilj da obezbede to iru podrku graana na prvim slobodnim izborima, nego je rezultat jo uvek snanog uverenja rukovodstava dveju partija, posebno SPS, da je socijalizam i dalje poeljna istorijska alternativa, dok je pluralistki ok 1989/1990. samo kratka i prolazna epizoda. Tome u prilog govori stav zapisan u Programskim osnovama SPS (1990) da je drutvena svojina temelj socijalistikog ekonomskog poretka.

Veliki uticaj na ishod izbora 1990. u Srbiji i Crnoj Gori - kao i ostalim jugoslovenskim republikama - imao je izborni sistem. Kao to se i moglo oekivati, u Crnoj Gori, u kojoj je primenjen proporcionalni sistem, partijski sastav Parlamenta odgovarao je u veoj meri, partijskim opredeljenjima birakog tela nego u Srbiji, u kojoj je primenjen dvokruni veinski sistem. Podudarnost ostvarena na izborima za Parlament Crne Gore ipak je neto nia (indeks proporcionalnosti je 92.1) nego to je u to u veini proporcionalnih sistema zemalja stabilne demokratije u kojima je vrednost indeksa uglavnom iznad 95 poena. Inae, indeks proporcionalnosti, pomou kojeg se ocenjuje podudarnost izmeu partijskih opredeljenja biraa i partijskog sastava parlamenta, formira se sabiranjem pozitivnih i negativnih razlika izmeu procenta glasova odreene parlamentarne stranke (koalicije) i procenta mesta koje je zadobila u Parlamentu, pa se dobijena vrednost deli se sa dva i oduzima od 100 (Loosenphore and Hanby, 1971). Napominjem da u idealnom sluaju indeks proporcionalnosti iznosi 100, to govori o potpunom skladu izmedu strukture birakog tela i parlamenta, a nie vrednosti ukazuju na nesklad i razlike. Uzrok neto niih vrednosti indeksa u Crnoj Gori na izborima 1990. u odnosu na zemlje stabilne demokratije koje primenjuju proporcionalni izborni sisem, posledica je toga to je u Crnoj Gori propisan izuzetno veliki broj od 20 izbornih jednica (koje se podudaraju sa optinama), te je prosean broj poslanikih mesta koja se biraju u jednoj jedinici iznosio samo 4.35. U proporcionalnom izbornom sistemu, zadovoljavajua proporcionalnost obezbeuje se samo ako se u izbornim jedincama bira najmanje 10 poslanika (Rae, 1967,140). Jo nii indeks proporcionalnosti (73.6) ostvaren je u Srbiji u kojoj je, kao to je prethodno reeno, primenjen veinski sistem. U Srbiji oigledno nije bila re o sitnoj i nevanoj, ve o dalekosenoj deformaciji volje biraa, jer je vladajua SPS, koja je zadobila podrku samo relativne veine biraa (46,1 odsto), osvojila troetvrtinsku veinu (77.6 odsto) u Parlamentu!

1.2 ta je uslovilo nejednak izborni uinakPostavlja se pitanje zbog ega su ekskomunistike partije, koje su u razdoblju samoupravnmog socijalizma predstavljale deo jedinstvenog SKJ, ostvarile tako neujednaene rezultate na prvim slobodnim izborima u est jugoslovenskih republika. U potrazi za odgovorom na to pitanje treba svakako uzeti u obzir osobenosti republikih drutava, posebno stepen etnike heterogenosti. U BiH etnika heterogenost se, pod dejstvom monoetnikih stranaka, pretvorila u osnovni politiki rascep i bitno odredila strukturu viestranakog Parlamenta. Uoljivo je, takoe, da su u ekonomski najrazvijenim republikama SFRJ (Slovenija i Hrvatska) prevagu odnele nove opozicione partije (Demos i HDZ), dok su ekskomunististike partije ubedljivo pobedile u dvema ekonomski manje razvijenim republikama (Srbija i Crna Gora). Uvid u rezultate prvih viestranakih izbora u zemljama realnog socijalizma u Centralnoj i Jugoistonoj Evropi pokazuje, takoe, da su komunisti pobedili jedino u najmanje ekonomski razvijenoj Bugarskoj,

dok su u ekonomski razvijenijim zemljama (Maarska, DR Nemaka, Poljska, ehoslovaka) pretpeli ubedljiv poraz. Ovde se suoavamo sa pitanjem da li se negativna korelacija izmedu nivoa ekonomske razvijenosti i uspeha ekskomunista uoava i unutar jedne zemlje (republike), na primer Srbije. Da bih odgovorio na to pitanje, uporedio sam postotak glasova za kandidate SPS u deset ekonomski najrazvijenijih optina Srbije sa postotkom u deset najnerazvijenijih optina. Kako bi bio iskljuen upliv etnikog faktora, analizom su obuhvaene samo optine sa dominantnim srpskim stanovnitvom. U ekonomski razvijene optine svrstane su Vraar, Stari grad, Savski venac, Lazarevac, Majdanpek, Bor, Trstenik, Titovo Uice, Obrenovac i Valjevo, a u nerazvijene optine Trgovite, Surdulica, Babunica, Vlasotince, Bojnik, itoraa, Kuevo, Malo Crnie, Varvarin i Doljevac. Rezultati poreenja nedvosmisleno potvruju pozitivan odgovor na postavljeno pitanje; u grupi ekonomski najrazvijenijih optina, SPS je dobila 44 odsto glasova, a u grupi od deset najnerazvijenijih optina, 58 odsto glasova (ili 14 odsto vie).Opisana negativna korelacija izmeu podrke SKJ i ekonomske razvijenosti republike uoavala se i u predpluralistikom razdoblju. Podrka graana Savezu komunista Jugoslavije i samoupravnom socijalizmu bila je vea u ekonomski manje razvijenim republikama nego u ekonomski razvijenijim republikama. U Srbiji i Crnoj Gori populacija je i pre pluralistikog preokreta 1990. pokazivala izrazito afirmativniji stav prema monopolistikoj Komunistikoj partiji i prema socijalistikom samoupravnom drutvu nego to je to bio sluaj u ekonomski razvijenijim republikama, Sloveniji i Hrvatskoj. U jednom ranijem radu (Goati, 1989, 97-98) uzeo sam u obzir sledee pokazatelje stava graana pojedinih republika prema SKJ: gustinu lanstva SKJ u populaciji date republike, priliv i odliv lanstva iz SK u pojedinim republikama (na godinjem nivou), ocenu ugleda SKJ, spremnost pojedinaca iz republika da stupe u SKJ i razmiljanje lanova SKJ u republici o naputanju partije. Koristei pomenute indikatore, utvrdio sam da je u ekonomski razvijenijim republikama, Sloveniji i Hrvatskoj, bio manje rairen afirmativan stav prema SKJ nego u ekonomski nerazvijenijimm republikama SFRJ, Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i Makedoniji. Pokuavavajui u istom radu da objasnim negativnu korelaciju izmedu ekonomske razvijenosti i stava prema SKJ, zapisao sam: Teko je sa sigurnou oceniti da li objanjenje za to valja traiti u neizbenom ideolokom hlaenju, koje ide u korak sa ekonomskim razvojem (varijanta D. Belove teze o kraju ideologije), u nekim drugim sredinskim varijablama, kao to su kulturno naslee i nacionalne osobenosti, ukljuujui i rairenost i intenzitet religijskih opredeljenja (kao i specifinost religije), okolnosti da je SKJ u nerazvijenim sredinama jedini mogui okvir ispoljavanja aktivizma i kanal drutvene promocije, ili pak klju za objanjenje treba traiti u samom SKJ, u primerenosti njegovog delovanja i modela organizacije nerazvijenim sredinama (Goati, 1989, 98-99).

Na izborni uspeh ekskomunistkih partija Srbije i Crne Gore 1990. bitno je uticala brzina kojom su te partije usvojile svoj nacionalni program. Pod nacionalnim programom u ovom radu podrazumevam celinu akcija i mera koje partije predlau i preduzimaju radi poboljanja poloaja veinske nacije u republici, kao i one akcije i mere radi ostvarenja dravnog aranmana koji u najveoj meri odgovara dominantnoj naciji te republike. Tenja za poboljanjem poloaja podrazumeva da je u Srbiji i u Crnoj Gori (kao i u ostalim republikama SFRJ) krajem osamdesetih godina prolog stolea dominiralo uverenje da je veinska nacija republike bitno prekraena i potisnuta u drugoj Jugoslaviji. To, ipak, nije bila osobenost republika SFRJ, jer je isto uverenje postalo deo cajtgajsta u svim nacionalno heterogenim zemljama Centralne i Jugoistone Evrope. U Srbiji je preovlaivalo uverenje da su prava autonomnih pokrajina Srbije (Kosova i Metohije i Vojvodine) predimenzionirana Ustavom 1974, ime su pokrajine praktino izjednaene sa republikama. Zbog toga je rukovodstvo Srbije - bezrezevno podrano

30 31

od crnogorskog rukovodstva - smatralo da po svaku cenu treba smanjiti ustavne ingerencije pokrajina, uz istovremeno jaanje nadlenosti federacije. Slovenija i Hrvatska nisu imale razumevanja za jaanje federacije i, nasuprot tome, zahtevale su poveanje ovlaenja republika u odnosu na federaciju. O toj kontroveznoj temi Bosna i Hercegovina i Makedonija imale su uzdran stav, jer su bile izloene unakrsnim pritiscima. Sa jedne strane, one su strepele od dominacije Srbije koja se iz svojih razloga borila za to jau federaciju, a sa druge strane, one su se protivile obespravljivanju federacije, jer je preko federalnog Fonda za nerazvijena podruja vrena znaajna preraspodela bogatstva u korist siromanijih republika, u koje spadaju Bosna i Hercegovina i Makedonija.

U gubitnike na prvim viepartijskim izborima u Srbiji i Crnoj Gori valja svakako ubrojati ekstremno nacionalne stranke, o emu govore podaci da je u Srbiji Srpski pokret obnove (SPO) osvojio 15.8 odsto glasova, a u drugoj republici Narodna stranka (NS) 12.8 odsto glasova. Nasuprot tome, u ostale etiri republike SFRJ, opozicione, nacionalno opredeljene partije ostvarile su izborne pobede i same ili u koaliciji sa drugim strankama obrazovale republike vlade. Objanjenje neuspeha nacionalistikih partija u u Srbiji i Crnoj Gori na izborima 1990. treba traiti, pre svega, u tome to su njihov prostor prethodno okupirale ekskomunistike partije. U takvim okolnostima, nove opozicione partije bile su prinuene da se pomeraju na ekstremno nacionalistike pozicije to je, neizbeno, suzilo njihovu izbornu osnovu. Na prvim viestranakim izborima sudelovale su i partije liberalno-demokratskog usmerenja, ali su pretrpele neuspeh. U Crnoj Gori to je bio Savez reformskih snaga Jugoslavije za Crnu Goru (SRSzCG), sastavljen od partija liberalne i socijaldemokatske orijentacije koji je privukao 13.6 odsto glasova, a u Srbiji je to bila Demokratska stranka (DS) za koju je glasalo samo 7.4 odsto biraa. Uzrok neuspeha navedenih stranaka u razdoblju renesanse liberalizma u Centralnoj i Istonoj Evropi treba, verovatno, traiti u slabostima srednje klase koja je prirodni nosilac liberalnih ideja. Te ideje nisu u Srbiji i Crnoj Gori pustile dublje korene u periodu izmeu dva svetska rata, a jo manje kasnije u doba diktature proletariata i samoupravnog socijalizma. Uoljivo je, takoe, da su na ovim izborima doivele poraz stranke socijaldemkratske orijentacije. Te stranke u Crnoj Gori (Socijalistika partija CG, Partija socijalista CG, Socijaldemokratska unija) su sudelovale na izborima u okviru koalicije SRSzCG, o ijem neuspehu je ve bilo rei, a u Srbiji je Socijaldemokratska partija Jugoslavije doivela pravu katastrofu, jer je osvojila samo 0.03 glasova. Nasuprot tome, istorijske socijdemokratske partije u ehoslovakoj, Maarskoj i Poljskoj privukle su iznad 5 odsto biraa. Pridev istorijski slui za razlikovanje tih stranaka od bivih komunistikih partija koje su se u nekim zemljama Centralne i Jugistone Evrope preimenovale u socijaldemokratske. Verujem da su potpuno razliiti razlozi neuspeha partija u Srbiji i Crnoj Gori, sa jedne strane, i u zemljama Centralne i Jugoistone Evrope, sa druge strane. U Srbiji i Crnoj Gori socijaldemokratija nije bila dovoljno leva, pa su zato birai masovno podrali ekskomuistike partije, dok su spomenute tri zemlje navedenog regiona bile previe leve. U tim trima zemljama privlanost socijalizma bila je izuzetno mala zbog negativnih iskustava sa realnim socijalizmom. Vermer (1991, 6) je duhovito primetio da je ak i nauni termin socijalna psihologija sumnjiv u Istonoj Evropi.

Bilo bi, meutim, pogreno tvrditi da je nesupeh partija koje su na prvim viepartiskim izborima otvoreno nastupale sa socijaldemokratskim obelejima, oznaio definitivnu eliminaciju socijaldemokratskih ideja. Deo tih ideja prisvojile su ekskomunistike partije, a to isto vai za opozicione partije koje su 1990. preuzele vlast od reformisanih komunista. Kompromitovanje socijaldemokratskih ideja socijalne pravde, pravinog oporezivanja bogatstva, maksimalne

zatite i sigurnosti zaposlenih, pomoi graanima sa posebnim potrebama od strane vladajuih partija realnog socijalizma imalo je pardoksalan uinak u percepciji graana mnogih zemalja ovog regiona; osporavanje same socijaldemokratije. Teko je ne sloiti se sa ocenom da je u razdoblju prvih viestranakih izbora na ovim prostorima socijaldemokratija (bila - V. G.) ideologija koja ne sme da izgovori svoje ime (Glenny, 1990, 200).

2. Predsedniki izbori 1990.Kandidati vladajuih paritija Srbije i Crne Gore trijumfovali su na istovremeno odranim izborima za predsednika republike (Srbija), odnosno za Predsednitvo republike i predsednika predsednitva (Crna Gora). Ishod predsednikih izbora bio je od naroite vanosti u Srbiji, jer prema Ustavu te republike, usvojenom 28. septembra 1990, predsednik republike poseduje izuzetno velika ovlaenja. Predsednik, prema lanu 83 Ustava Srbije, izmeu ostalog, rukovodi oruanim snagama, utvruje postojanje ratne opasnosti i proglaava ratno stanje. Predsednik je, takoe, prema stavu 6 istog lana ovlaen da kad Narodna skuptina nije u mogunosti da se sastane i po pribavljenom miljenju predsednika vlade, raspusti Narodnu skuptinu. Zbog toga se u Srbiji moe govoriti o polupredsednikom sistemu.

2.1 Razlika u rejtinguNa predsednikim izborima u Srbiji uestvovalo je 65.3 odsto graana. Pobeda kandidata SPS u toj republici, Slobodana Miloevia, ubedljivija je nego Bulatovieva u Crnoj Gori, jer je Miloevi trijumfovao ve u prvom krugu sa 65.3 odsto osvojenih glasova (od deset kandidata). Povrh toga, u apsolutnom broju glasova Miloevi je daleko nadmaio svoju partiju (SPS) na istovremeneo odranim parlamentarnim izborima (3.285.799 prema 2.20.587). Moe se pretpostaviti da je Miloevi uspeo da prekorai granice uticaja svoje partije i da ostvari ekspanziju svoje ideologije i u delu nacionalistiki orijentisanih biraa. Ti birai su, zbog uverenja o uspenom angaovanju Miloevia na kursu nacionalne politike (koje se ogledalo u beskompromisnom stavu prema zapadnim republikama i u bitnom ograniavanjavanju autonomije Kosova i Metohije i Vojvodine) pokazali spremnost da zaborave njegovu pripadnost ekskomunistikoj SPS. Ostali kandidati na ovim izborima daleko su zaostali za Slobodanom Miloeviem, o emu dobro svedoi podatak da je drugoplasirani kandidat, predsednik opozicione SPO, Vuk Drakovi, osvojio samo 16.4 odsto glasova, a ostalih osam kandidata ukupno 18.3 odsto glasova.

Miloevieva harizma daleko je prevazila granice njegove vlastite partije, to mu je omoguavalo da arbitrarno donosi odluke ne samo kao predsednik Srbije, nego i da u partiji uspostavi (kao to u kasnije pokazati) apsolutnu vlast.

U Crnoj Gori je 9. novembra 1990. odran (uz sudelovanje 75.7 odsto graana) prvi krug izbora za predsednika i lanove Predsednitva SR CG, kao to je to predvieno Zakonom o izboru predsjednika i lanova Predsjednitva SR CG (Slubeni list Crne Gore, br. 36/90, 3. oktobar 1990). Po tom zakonu, graani su odvojeno birali predsednika i lanove Predsednitva. Ovde treba naglasiti da su prava predsednika i Predsednitva Crne Gore bila neuporedivo manja nego prava predsednika Republike Srbije. U Crnoj Gori je ustavnim promenama 1990. zapravo uspostavljen klasian parlamentarni sistem, za razliku od polupredsednikog sistema u Srbiji. U Crnoj Gori Momir Bulatovi je, takoe, ostvario pobedu, ali tek u drugom krugu, dok je u prvom krugu dobio samo relativnu veinu i tom prilikom je dobio neto manje glasova nego SK CG na

32 33

parlamentarnim izborima (170.092: 171.318). Ogromna razlika u stepenu podrke Miloeviu i Bulatoviu uticala je na nain rukovoenja vladajuim partijama dveju republika; Miloevieva vladavina je primer monistikog, a Bulatovieva oligarhijskog rukovoenja partijom, o emu e potpunije biti rei u treem poglavlju.

Od trojice kandidata za predsednika Predsednitva Crne Gore u drugom krugu, najvie uspeha je imao kandidat SK CG, Momir Bulatovi, koji je u prvom krugu osvojio 42.2 odsto glasova, dok su Ljubia Stankovi (SRSzCG) i Novak Kilibarda (NS) znatno zaostali za njim (16.4 odsto, odnosno 8.3 odsto glasova). U drugom krugu, odranom 23. decembra 1990, Bulatovi je osvojio 76.1 odsto glasova i tako ubedljivo pobedio drugoplasiranog kandidata SRJ CG, Ljubiu Stankovia (23.1 odsto).

2.2 Neravnopravni usloviBa zato to su se na prvim viestranakim izborima 1990. (parlamentarnim i predsednikim), u Srbiji i Crnoj Gori sukobile ekskomunistike partije, koje su vie decenija bile na vlasti, sa tek formiranim opozicionim partijama, teko se moe govoriti o ravnopravnim izbornim uslovima. U Srbiji i Crnoj Gori vreme odravanja prvih viestranakih izbora, kao i izborne uslove (zakonski okvir, finansijski poloaj izbornih uesnika, sastav izborne administracije) odredile su, jednostranim odlukama, same ekskomunistike partije, to su jednopartijski parlamenti obeju republika samo ratifikovali. Opozicione partije Srbije i Crne Gore uporno su zahtevale ravnopravne izborne uslove i otro osuivale to to su vladajue SPS i SK CG izdejstvovale, bez ikakvog dogovora sa opozicionim partijama, usvajanje izbornih zakona i zakona o izbornim jedinicama, u jo uvek jednostranakim parlamentima. Istini za volju, vladajua partija Crne Gore je pokazala izvestan stepen uvaavanja opozicije osnivanjem Demokratskog foruma u kome je u prvoj polovini 1990, uz uee svih partija, voena rasprava o izbornom sistemu. U istoj republici je omogueno predstavnicima opozicije i da prisustvuju sastancima Republike skuptine, ali bez prava odluivanja (vie o tome: Pavievi, 1997, 90).

Lideri dveju najveih opozicionih partija u Srbiji, SPO i DS, pred izbore 1990. su u vie navrata pretili da e pozvati svoje pristalice da bojkotuju izbore ako SPS ne pristane na promenu jednostrano usvojenih zakonskih reenja, ali to se pokazalo kao prazna pretnja, jer se opozicione partije nisu mogle dogovoriti o uslovima koje vlast mora da usvoji da bi sudelovale na izborima. Opozicione partije Srbije su, bez ikakvog efekta, protestovale i zbog toga to su podvrgnute sistematskoj diskriminaciji u zvaninim medijima (posebno od Radio Televizije Srbije) u toku predizborne kampanje. Diskriminacija se nije vrila u odreenim specijalnim emisijama na televiziji i na radiju, posveenim izborima (u kojima su sve stranke koristile svoj unapred odreeni deo vremena), nego u preostalom informativnom programu. Tako su recimo - belei Slobodan Antoni - samo u poslednjoj sedmici pred izbore u Srbiji, dakle, u zavrnici predizborne kampanje, najvie pominjane linosti u televizijskom Dnevniku i u 2 glavne radio-emisije informativnog programa bili upravo predstavnici SPS, S. Miloevi (133 puta u trajanju od 37 minuta), B. Jovi (46 puta - 3 minuta), R. Boovi (43 puta - 7 minuta) i Z. Radmilovi (30 puta - 7 minuta) i svi, razume se, u pozitivnom kontekstu (Antoni, 1993, 10). Konano, opoziicija u Srbiji i u Crnoj Gori isticala je mnogobrojne izborne mahinacije do kojih je dolo u korist vladajuih ekskomunistikih partija u toku samih izbora. U te mahinacije spadaju: viestruko glasanje, zloupotrebe glasanja pismenim putem i manipulacija u brojanju glasova. Ali, to to je opozicija, uprkos javnim protestima, ipak uestvovala na izborima, uinilo je njene primedbe manje uverljivim. Moda je upravo pristanak opozicionih partija

da izau na izbore bio jeziak na vagi koji je veinu eksperata i meunarodnih posmatraa ujedinio u oceni da su decembarski izbori 1990. u dvema republikama ipak bili slobodni. Pri tome, oni su, verovatno, imali u vidu da je re o prvim izborima na kojima je bilo bezmalo nemogue, u kratkom roku, potpuno eliminisati tragove poluvekovnog politikog monopola komunistikih partija. Uostalom, ti tragovi (zamani finansijski resursi ekskomunistikih partija, kadrovski sedimenti komunista na najuticajnijim poloajima u sredstvima informisanja i u izbornoj administraciji, primena u izbornom procesu mnogih prateih propisa koji su doneti u starom reimu i dr.) bili su uoljivi i na prethodno odranim izborima u etiri republike SFRJ (Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Makedonija), ali su, uprkos tome, ekskomunistike stranke pretrpele poraz.

II PARLAMENTARNI I PREDSEDNIKI IZBORI 1992.Posle prvih viestranakih izbora u Srbiji i Crnoj Gori odvijalo se organizaciono uvrivanje politikih stranaka, to je bio pre svega znaajan proces, jer stranke igraju kljunu ulogu u konsolidaciji demokratskog poretka. Identinu ulogu stranke su imale u procesu konsolidacije u zemljama June Evrope tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prolog stolea (Pasquino, 1990, 52). Dodue, imajui u vidu da je veina opozicionih partija u Srbiji i Crnoj Gori obrazovana neposredno pred prve izbore 1990, te partije nisu mogle za neto vie od dve godine formirati vrstu partijsku identifikaciju koja oznaava snanu psiholoku privrenost biraa jednoj partiji, nezavisno od saglasnosti sa pojedinanim odlukama te partije, pa i od njenog trenutnog izbornog uspeha. Ovako shvaena partijska identifikacija je neka vrsta sidra koje spreava, u zemljama stabilne demokratije, drastine promene u izbornoj snazi partija i unosi u politiki ivot nuan stepen predvidljivosti i izvesnosti. To metaforino opisuje Rouz na sledei nain: Za veinu pojedinaca glasanje na datim optim izborima ne podrazumeva kalkulaciju i uzimanje u obzir sveih alternativa, ve vie potvrivanje privrenosti utvrene pre vie godina. Govoriti da veina biraa na izborima bira partiju, pogreno je kao i govoriti o verniku u nedelju da bira da li e ii u anglikansku, radije nego u baptistiku ili katoliku crkvu (1974, 102). Prema Galupovim nalazima sa poetka druge polovine prolog stolea, na primer, 80 odsto biraa u SAD glasa za istu partiju, a preostalih 20 odsto ine birai koji menjaju partijsku zastavu, ili koji apstiniraju (prema: Blondel, 1970, 74).

Odsustvo snane partijske identifikacije u Srbiji i Crnoj Gori posle prvih slobodnih izbora 1990. poveavalo je stepen kontigencije, jer je birako trite bilo otvoreno za nove politike preduzetnike (Mair, 1997, 173). Zbog toga su bile oigledne pojave koje karakteriu formativnu fazu partijskog sistema; eksponencijalni porast broja novih partija, fuzija vie partija u jednu i este promene partijske afilijacije pripadnika rukovodeih partijskih stratuma. U zemljama stabilne demokratije pripadinici rukovodeih stratuma retko menjaju partijski dres, a kada to ine, u novoj partiji ih, po pravilu, eka dugi novicijat pre nego to otponu uspon u partijskoj hijerarhiji. U partijama Srbije i Crne Gore to je bila a u velikoj meri je to i na kraju posmatranog razdoblja - obina seoba iz jednog u drugo partijsko predsednitvo ili iz jednog u drugi glavni odbor.

34 35

1. Parlamentarni izbori 1992.Posle prvih izbora, opozicije u Srbiji i u Crnoj Gori izraavale su nezadovoljstvo svojim rezultatima i pripisivale ih favorizovanju (materijalnom, medijskom, institucionalnom) vladajuih partija od strane zvaninih institucija dveju republika. Osim prvih viestranakih izbora, u fokusu kritike panje opozicije bili su prvi izbori za Skuptinu SRJ u maju 1992. (o kojima e kasnije biti rei). Moda mnogo jai razlog za politiko nezadovoljstvo - koje se sredinom 1992. razbuktalo naroito u Srbiji bio je dramatino teka ekonomsko-socijalna situacija, koja je pogorana nametanjem ekonomskih sankcija UN SRJ. Graani su zbog uvoenja sankcija bili suoeni sa masovnim gubitkom zaposlenja, smanjivanjem realnih nadnica, hroninom nestaicom mnoge robe (naroito naftnih derivata) i strmoglavom devalvacijom dinara u odnosu na nemaku marku. Uprkos brzom opadanju bruto nacionalnog proizvoda, SRJ je pruala obimnu materijalnu i finansijsku pomo srpskim etnikim zajednicama u dvema bivim republikama SFRJ (Hrvatska i Bosna i Hercegovina), to je samo umanjivalo ionako niska primanja stanovnika SRJ. U takvim okolnostima, opozicija je zahtevala prevremene izbore na svim nivoima politikog sistema. U Srbiji, u toku sukoba sa reimom, deo opozicije ujedinio je svoje snage u Demokratskom pokretu Srbije (DEPOS) u koji su uli: SPO, Pokret za Srbiju - Nova demokratija (PS ND), Graanski savez Srbije (GSS) i Demokratska stranka Srbije (DSS), koja je nastala otcepljenjem iz DS-a upravo zato to je rukovodstvo DS-a odbilo da se prikljui DEPOS-u.

1.1 Prihvatanje novih izboraPosle brojnih masovnih protesta u Beogradu, Miloeviev reim je sredinom 1992. nevoljno usvojio zahtev opozicije za odravanje prevremenih izbora, pristajui, takoe, (sa dvogodinjim zakanjenjem) na organizovanje okruglih stolova, na kojima vlast i opozicija - na nivou federacije i u obema republikama - treba da postignu konsenzus o pravilima izbornog nadmetanja. Posle dugih razgovora za okruglim stolovima u toku avgusta 1992, rukovodstvo Srbije je prihvatilo da se na predstojeim izborima glasanje odvija po proporcionalnom sistemu u Srbiji i SRJ, dok je u Crnoj Gori taj sistem bio na snazi i na izborima 1990. Usvajanje propocionalnog sistema u Srbiji je bilo izuzetno znaajno jer je time prihvaen izborni princip koji je pogodniji od veinskog principa socijalno heterogenog drutva Srbije. Na to upuuje preovlaujui stav politike doktrine koji govori da je u zemlji u kojoj linije politike podele vrsto slede linije etnikih i konfesionalnih rascepa proporcionalni izborni sistem prikladnije reenje od veinskog (Bogdanor, 1983, Daalder, 1966; Lijphart 1984; Lijphart 1991; Lorwin, 1971; Nordlinger, 1972 i mnogi drugi). Naglaavajui da je proporcionalna formula primerenija za Srbiju od veinske, polazim od stava da razliiti tipovi izbornog sistema ostvaruju irok spektar meusobno esto neusaglaenih politikih vrednosti kao to su: uee graana u politici, politiko predstavnitvo, jednakost graana, konsenzus, politika stabilnost, vladavina veine i jaka vlada (Kirkpatrick, 1981, 344-345). Ni veinski ni proporcionalni sistem ne ostvaruju sve vrednosti istovremeno i u istoj meri, nego daju prednost nekim vrednostima nautrb ostalih. Veinski izborni sistem daje prednost vladavini veine i obrazovanju jake vlade, ali neizbeno oteava predstavljanje nacionalnim i konfesionalnim manjinama, to je izuzetno ozbiljan nedostatak u socijalno heterogenim drutvima, kakva su drutva Srbije i Crne Gore. Ba zato to politike podele vrsto slede nacionalne i verske podele, manjinska pozicija nije privremena nego trajna; jednom uspostavljene manjine su veite manjine. Manjinska pozicija je neka vrsta sudbine askriptivna karakteristika, teret koji male grupe stalno nose (McRea, 1974, 300).

Nasuprot tome, izborni sistem zasnovan na proporcionalnom principu obezbeuje prioritet uea svih u odluivanju, srazmernost politike zastupljenosti i konsenzus u odluivanju, a u manjoj meri ostvaruje princip vladavine veine i jake vlade, to upravo odgovara pluralnom drutvu Srbije. Prema Lijphartu, pluralna drutva su ona koja su otro podeljena du religioznih, ideolokih, jezikih, kulturnih, etnikih ili rasnih linija na sutinski odvojena subdrutva sa svojim politikim partijama, interesnim grupama i sredstvima komuniciranja (Lijphart ,1984, 22).

Prihvatajui (dodue, nevoljno) proporcionalni izborni sistem, zakonodavac je u Srbiji objektivno optirao za zatitu malih partija, ukljuujui tu partije manjinskih etnikih i religioznih grupa, koje teko mogu da ostvare parlamentarno predstavnitvo ako je na snazi veinski sistem. Posle prihvatanja proporcionalnog sistema od strane SPS, najvie kontroverzi na okruglim stolovima u Srbiji i SRJ izazvalo je pitanje broja izbornih jedinica. Na prevremenim izborima 1992, teritorija Srbije podeljena je na devet izbornih jedinica, dok je itava Crna Gora postala jedna izborna jedinica (vie o tome, Goati, 2001, 85). U pripremi prevremenih izbora, Skuptina Crne Gore je ve 12. oktobra 1992. usvojila Zakon o izboru odbornika i poslanika i Zakon o izboru saveznih poslanika u Vee republika Savezne skuptine. Gledita vlasti i opozicije u toj republici bila su znatno slinija nego u ona u Srbiji, tako da je konsenzus lake uspostavljen.

Usvojeni propocionalni sistem sa listama u obema republikama i na federalnom nivou, sadrao je jedan znaajan nedostatak, jer je predlaga liste (partija, koalicija) bio duan da od mandata koje osvoji njegova lista obezbedi poslanika mesta po redosledu na listi samo prvoj treini poslanika u Srbiji, a u Crnoj Gori prvoj polovini, dok je ostale mandate bio ovlaen da po arbitrarnoj oceni podeli meu kandidatima na listi najkasnije deset dana posle zvaninog objavljivanja rezultata izbora! Na taj nain je uspostavljen nedemokratski posredan proporcionalni izborni sistem (o tome vie: Goati, 2008) koji j