Zvoncica&Foxy

~ 1 ~

Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

Iva Mili

NEPOŽELJNA VERENICA

~ 2 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

Ledi Elizabeta Vudridž uđe u salon. Za stolom u uglu sedeo je njen

sin Vilijam i pisao neka pisma. Okrenuo se kada je primetio da ona stoji, neuobičajeno napeta. Njegova majka, još mladolika i vitka žena četrdesetih godina, obično je bila besprekorno smirena i uzdržana, baš kako pravila visokog društva nalažu. Mora da se nešto krupno dogodilo što ju je ovako izbacilo iz takta.

Ustao je i prišao joj, i tek onda primetio pismo u njenim drhtavim rukama.

- Nije valjda opet neki hir strica Hauarda? - nezadovoljno je prokomentarisao, gledajući pismo.

- U stvari, jeste. I to baš veliki. Ovo se tiče lično tebe i tvoje budućnosti, tvoje sreće... Šta će sada misliti ledi Rutam o nama? Sinoć sam počela da se raspitujem za njenu ćerku, a sada... Uvredićemo je i ispašćemo neozbiljni. A što je još gore, - pogledala ga je sa bolom - unesrećiće nas, naročito tebe - srušila se na sofu, zaboravljajući na uvežbanu otmenost.

- Nije valjda... - seo je pored nje. - Jeste, ugovorio ti je ženidbu. - Uh! - uzdahnuo je ali, videvši majku očajnu, smirio se i uzeo je za

ruku. - Pa... nije baš kao da nisam očekivao ovako nešto. Ne smemo da budemo previše iznenađeni. Svi znamo kakav je lord Hauard.

- Da, nažalost - smrknuto potvrdi ona. - Ne mogu da verujem da ti nameće ženidbu. Kamo sreće da su njega oženili pre nego što je nasledio titulu i bogatstvo i počeo drugima da nameće svoju volju. Možda ne bi postao ovakav okoreli stari namćor da je imao neku razumnu ženu pored sebe. Uh, mogla bih sada da ubijem Fransis Glenstok.

- Zašto nju? Kakve ona veze ima sa ovim? - Kladim se da je ona umešala svoje spletkarske prste u ovu njegovu

iznenadnu odluku. Toliko godina se nije interesovao ni kako živimo, ni da li imamo dovoljno za život... A trebalo je, on je glava porodice, ti si njegov naslednik, jedini sin njegovog pokojnog brata... Sigurna sam da ga je ona nekako obrlatila da uradi ovo - pogledala je u njega. - On zahteva da odmah objaviš veridbu sa njenom unukom. Zato sam se ovako iznervirala. Evo, sve tu piše... - pružila mu je pismo.

On ga uze. Nekoliko minuta je čitao u tišini, ne pokazujući šta misli ili oseća. Bio je to veoma lep mladić, tamne kose i očiju, vrlo sličan svojoj

~ 3 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

elegantnoj majci. Ona je sa strepnjom čekala njegovu reakciju. Sklopio je pismo i pružio joj ga nazad.

- Zaista zahteva da se oženim unukom ledi Glenstok. Kako sam razumeo, one će ovih dana stići kod nas i veridba bi trebalo da se proglasi odmah posle toga. To je njegov uslov da bi mi ostavio titulu i bogatstvo - rekao je naoko mirno.

- Pisaću gospodinu Ričardsu - njegova majka energično ustade. - On je naš advokat, mora da postoji neko rešenje da se ovo izbegne...

- Majko, ne možemo to da uradimo. Ričards je i stričev advokat, porodični. Nije časno da ga teramo da radi stricu iza leđa, a ni on to neće hteti. Osim toga, to bi moglo da dodatno podbode starog da se još više zainati. A svi dobro znamo kakav je u takvim prilikama. Moglo bi da bude još gore.

- Ne mogu da dozvolilm da ti on bira ženu... i to unuku jedne Fransis Glenstok. Ne znam da li znaš, ona je svojevremeno bila verena sa njim, međutim, njegov otac, tvoj deda nije hteo da čuje da se njegov naslednik ženi običnom parohovom ćerkom, što je ona tada bila, pa je veridbu rasturio. Ona se onda udala za Glenstoka, i nije loše prošla. Glenstok je bar ispao normalniji od tvog strica, koji se nikad posle toga nije oženio, kivan na svog oca, porodicu i ceo svet zbog te rasturene veridbe. Možda to objašnjava sve ovo. Nije mi jasno zašto želi da se osveti i kome, uništavajući tebe? Zar ne zna šta je njemu svojevremeno učinilo to porodično mešanje, pa sada hoće nešto slično da uradi drugome, ko mu ništa nije kriv... Ne, ja moram odmah da mu pišem i tražim da povuče svoj zahtev.

- Rekao bih da to nije najbolja ideja. Već smo to pomenuli. Moglo bi da izazove kontraefekat.

- Misliš da samo treba da pristanemo na njegov nerazumni zahtev i prihvatimo tu devojku, ma kako nepoželjna bila? Da sedimo skrštenih ruku i dozvolimo da ti neko drugi određuje kakva će da ti bude sudbina, kime ćeš da se oženiš. Unukom jedne... čekaj... unuka Glenstokove... Da nije to Blanš Beltam? - raspoloženje joj se blago popravilo kada je sa nadom podigla pogled.

- Mislim da jeste. Upoznali smo se sa njom i Beltamovima prošle sezone na balu kod Klarensovih.

- Oh, sećam se. Zato si ti tako smiren. To je onda u redu. Ona je baš lepa devojka i ima dobar miraz. Možda si u pravu. Ne treba da prenagljujemo.

~ 4 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

Oboje su zaćutali, prisećajući se prelepe, plavokose gospođice Beltam, koja je prošle godine debitovala u visokom društvu i odmah postigla veliki uspeh. Elizabeta Vudridž sede ponovo pored svog sina.

- Čudno mi je da je Fransis Glenstok uticala na lorda Hauarda da izvrši ovakav pristisak na tebe. Blanš Beltam uopšte ne bi bila nepoželjna verenica... za bilo kog muškarca. Pretpostavljam da se i tebi dopala?

- Ostavila je veoma jak utisak na mene - izjavi on biranim rečima, ali i dalje nije pokazivao šta zaista misli. Bio je suviše dobro istreniran da bi pokazao bilo kakvo osećanje, kako dobro, tako i loše. Njegova majka bila je iz veoma otmene i stare porodice, i njeni besprekorni maniri bili su nadaleko poznati. Tako je vaspitala i svog sina.

- Pitam se šta gospođica Beltam ima da kaže na sve ovo. Nisam sigurna da će ona tek tako pristati na ovu veridbu. Ti jesi Hauardov naslednik, ali još si daleko i od titule i od nasledstva. Verujem da je ona do sada već imala nekoliko povoljnih ponuda. Ona je veoma privlačna mlada dama. Pretpostavljam da ledi Glenstok zna šta radi i da je to uradila uz saglasnost svoje unuke. Vilijame, ovo uopšte neće biti tako loše kao što sam se u prvom momentu uplašila.

- Tako izgleda. - Onda... čekamo da Fransis Glenstok zvanično dovede Blanš Beltam

ovamo i da proglasimo veridbu. Pitam se, u čemu se onda sastoji njena osveta, ako će svoju lepu unuku da uda za bratanca onog čoveka za kog joj svojevremeno nisu dozvolili da se uda?

- Možda nije nikakva osveta u pitanju, majko? Možda je samo želela da unuku uda za mladog naslednika. Ili je to sve stric sam smislio, bez nje?

- On se već potpuno pogubio, ne verujem da razmišlja o tim stvarima. Odavno je postao čudak, potpuno mimo sveta. Ništa ga ne interesuje, ničim se ne bavi. Sigurna sam da je sve ovo njena zamisao. Pitam se samo šta zaista hoće - zastala je, utonuvši u misli.

Fransis Glenstok nije bila osoba koja će bilo šta nepromišljeno da uradi, ili bez određene koristi. Samo da se iza ovoga ne krije neka zamka, razmišljala je. Vilijam je njen sin jedinac, i za njegovu budućnost bi se borila kao lavica.

On ustade da završi svoju prepisku. Isplanirao je da to obavi danas, a nije voleo da odlaže svoje obaveze. Zato je prionuo, ne obraćajući više pažnju na svoju majku, koja se brzo vratila u svoju smirenu stabilnost, kao da pre pola sata nije onako usplahireno uletela ovamo.

Ustala je i tiho izašla da mu ne smeta. Trebaće da izda naređenja u vezi sa dočekom gošći. Nije ni najmanje sumnjala da će se ledi Glenstok

~ 5 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

pobrinuti da se njena zamisao ostvari i da će se ovamo pojaviti najviše za dva dana. Ona ništa ne prepušta slučaju.

Posle dva dana, oboje su sedeli u onom istom salonu, iščekujući gošće. Pre pet minuta čula se kočija kako se zaustavlja ispred kuće. Elizabeta je provirila kroz prozor i videla Fransis kako izlazi iz nje, u pratnji mlade devojke, dok su sluge skidale prtljag. Odmah je obavestila sina, i sada su ukočeno sedeli na sofi, čekajući da se gošće popnu u salon.

- Ledi Fransis Glenstok! - obavestio ih je lakej pošto je otvorio vrata. - Gospođica Henrijeta Koneli! - začulo se odmah zatim i oni se iznenađeno pogledaše.

U salon je oštrim korakom umarširala stara dama, na čijem licu je lako mogao da se primeti sjaj nekadašnje lepote. Njene žive, nemirne oči odmerile su brzim pogledom celu sobu, kao i dvoje malo zatečenih domaćina. Nasmejala se u sebi, prilazeći im.

- Draga Elizabeta! Vilijame... - pozdravila ih je. Za njom je poslušno išla mlada devojka u sivom putnom kostimu

jednostavnog kroja. Njena smeđa kosa bila je pokrivena isto tako sivom putnom kapom sa širokim obodom. Blago se zarumenela kada joj se pogled zaustavio na divnom mladiću koji je ustao sa sofe i pošao im u susret nekoliko koraka. A sada je zastao i ozbiljno se zagledao u njih. Srce samo što joj nije iskočilo iz grudi kada je prišla bliže i mogla još bolje da ga pogleda. A tek kad je on zaustavio pogled na njoj! Nije mogla da izdrži, osećajući kako joj vatra pali vrat i obraze. Spustila je glavu, prateći svoju baku. Dakle, to je on! Prekrasni mladoženja koga joj je baka obećala. Zaista je baka bila u pravu, uopšte nije preterivala kada ga je opisivala i hvalila. Nije smela da podigne pogled, plašeći se da više neće moći da ga odvoji od njega. A bilo bi nepristojno zuriti u nekoga, bez obzira koliko je privlačan i lep. I njoj namenjen. Srce joj je zaglušujuće lupalo dok je čekala da mu je predstave.

- Ledi Glenstok - začuo se ledeni glas Elizabete Vudridž kada je uspela da progovori. Od njenog pogleda neki osetljivilji ljudi mogli bi da se smrznu. Ali ne i njena protivnica, ledi Glenstok. Ona je bila dama starog kova, energična, opasna i uporna.

- Tako mi je drago što vas vidim - reče ležerno ledi Glenstok, praveći se da ne primećuje ledeno iznenađenje koje ih je dočekalo. - Dozvolite mi da vam predstavim moju unuku, Henrijetu Koneli - dodala je značajno,

~ 6 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

proučavajući lica domaćina, čiji su se pogledi prikovali za njenu unuku. Ugušila je veseli kikot, posmatrajući kako se neverica i nezadovoljstvo šire njihovim licima pri pogledu na neuglednu smeđokosu devojku, nimalo glamurozne pojave.

- Čekajte... - prvo je progovorila Elizabeta Vudridž. - Ovo je vaša unuka? Mi smo očekivali da dovedete Blanš Beltam - otvoreno je rekla. Nije bilo vremena za uvijanje. Ona je dobro poznavala ledi Glenstok. Ah, tačno je znala da se iza svega krije neka zamka! Fransis ih je sve nasamarila! Dovela im je neku devojku koju niko drugi nije hteo, niti će hteti! Ah, Hauarde, ludo matora! Svašta joj je prolazilo kroz glavu dok je ledenim pogledom streljala gošće.

- Ah, Blanš... Ona nije ni bila u planu za ovo. Naravno, i ona mi je unuka, ali od starije ćerke. Verujem da je malčice zauzeta u Londonu. A Henrijeta mi je druga unuka, od mlađe ćerke - ljubazno je objasnila, pokazujući rukom na zbunjenu devojku pored sebe.

- Ne znam, - poče ledi Vudridž posle kraće pauze, skupljenih očiju - ne znam o čemu se ovde radi. Mi smo dobili pismo od lorda Hauarda. Pretpostavljam da ste verovatno i bolje upućeni od nas o čemu se ovde radi. I da ćete i nama objasniti - dodala je suvo.

- Svakako, lord Hauard je bio ljubazan da insistira na veridbi između vašeg sina, njegovog naslednika, Vilijama Vudridža, i moje unuke. A to je upravo ova ovde, Henrijeta Koneli. Dovela sam je, baš kako je najavljeno.

- Zar nije stajalo u pismu da će to biti Blanš Beltam? - bila je uporna ledi Elizabeta, odvraćajući pogled od bezbojne devojke u sivom, koja je stajala u pozadini, malo bleda, i slušala raspravu o sebi kao da nije pristuna. Što je bilo krajnje ponižavajuće, ali nju niko nije pitao za mišljenje.

- Sigurna sam da u pismu uopšte nije pomenuto ime moje unuke. Pošto ga lord Hauard i ne zna - dodala je zabavljeno ledi Glenstok. Ona je obožavala ovakve situacije, koje su drugima bile neprijatne.

- Očigledno je da ste dobro upoznati sa sadržinom tog pisma. Znate šta tačno piše u njemu - dodala je besno ledi Elizabeta.

- Moram priznati da jesam - nasmejala se ledi Glenstok, bez traga neugodnosti.

Njena mlada unuka stajala je iza nje i ozbiljno posmatrala i slušala. Isto kao i Vilijam Vudridž, koji se nije mešao u raspravu, ali je zato sa distanciranim mirom proučavao pridošlice, naročito ni po čemu posebnu devojku koja bi trebalo da mu postane verenica. Zaslugom njegovog zlog, pokvarenog strica, koji je obožavao da ovako nervira ljude.

~ 7 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

- Tačnije, zadesila sam se kod lorda Hauarda u poseti, baš kada mu je na pamet pala tako fina ideja... da brakom spoji naše naslednike i potomke - dodala je ledi Glenstok.

Usta ledi Elizabete bila su ravna crta. Bez obzira na svoje prefinjene manire, postajala je oštra kao sečivo kad je u pitanju bio njen sin, a naročito sve vezano za njegovo nasledstvo i budućnost. Ovo što se dešavalo bila je katastrofa koje se bojala.

- Hoćete da kažete da je lordu Hauardu, koji i ne razmišlja o svom bratancu, iznenada pala na pamet ideja da ga oženi vašom unukom... koju uopšte ne poznaje, čak ne zna ni njeno ime, niti je znao za njeno postojanje? - upitala je ledeno.

Bar je devojka spustila postiđeno glavu, ako njena baba nije znala za stid, pomislila je. Da je pogled mogao da ubija, njene gošće bi sada ležale mrtve. Umesto toga, ledi Glenstok izgleda da se osećala sasvim prijatno. Kakva drskost! Nije ni čudo što je matori lord, Vilijamov deda, nije hteo za snaju.

- Baš tako. Lord Hauard se prisetio starih, dobrih vremena - nastavljala je da prede ledi Glenstok, ne skidajući oči sa svojih protivnika - i iznenada mu je pala na pamet ta zaista divna ideja. Priznaćete da su vaš sin i moja mlađa unuka kao stvoreni jedno za drugo - nije izdržala, pa se na kraju tiho zakikotala.

Svi ostali bili su smrtno ozbiljni. Njena unuka zabrinuto je pratila razvoj situacije, koji nije mnogo obećavao. Sada je crvenilo na njenom licu poticalo od stida i ljutnje, iznad svega od beskrajnog poniženja kome je ovde bila izložena, ne samo od Vudridžovih, nego još više od njene bake, koja je volela da se zabavlja na tuđ račun. Jedva se uzdržavala da se ne okrene i izađe. Ali to se njenoj baki nikako ne bi dopalo, a ona je bila nezgodna kada bi joj se neko suprotstavio. Zato je i dalje stajala tu gde se zatekla, sa nogama kao od olova. Nije više smela da pogleda u tamnokosog, prelepog mladića. Videla je jedan njegov hladni, procenjivački pogled i to joj je bilo sasvim dovoljno da se potpuno i trajno oneraspoloži i odrekne predivnih snova koje je zamišljala na putu dovde.

- Ledi Glenstok, - nije odustajala Elizabeta Vudridž - pretpostavljam da je ipak posredi neki nesporazum. Ne mogu da verujem da je lord Hauard insistirao da se moj sin oženi ovom... šta vam je otac, gospođice?

- Paroh u selu - odgovori jedva čujno postiđena devojka. Njena baka nije želela da joj unapred mnogo objašnjava, samo joj je

obećala iznenađenje, predivnog, osiguranog verenika. Doduše, iznenađenje je bilo prijatno prvih nekoliko trenutaka, kada je ugledala prelepog Vilijama Vudridža. Ali odmah posle toga, kada je krenulo

~ 8 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

objašnjavanje, počelo je da se pretvara u noćnu moru. I pored njihovog otvorenog odbijanja, baka se nameračila da je silom uda za njega! Radosno uzbuđenje još nije stiglo ni da se formira u njenom srcu, kada je počelo da se pretvara u bolno osećanje odbijanja i uvređenosti. I ovo sve je još uvek trajalo, a možda najgore nije ni došlo na red, pošto majka tog divnog mladoženje nije nameravala da se preda bez borbe. Očigledno sledi još niskih udaraca i uvreda na njen račun.

Ledi Glenstok bila je kao stena. Nju ništa nije moglo da obeshrabri. Najmanje neka prepreka na putu do ostvarenja ciljeva.

- Paroh? Nije li to divno, ledi Glenstok - optužujuće se okrenula prema staroj dami Elizabeta Vudridž.

- Mogu li prvo da zamolim da sednemo? - odgovorila je ova i odmah sela na najbližu fotelju.

Henrijeta je u nedoumici zastala, a onda se spustila na ivicu susedne fotelje. Činilo se da će stojeći biti još upadljivija. Ledi Elizabeta Vudridž spustila se na sofu, nezadovoljna podsećanjem kako ih nije ponudila ni da sednu. Što nimalo nije doprinosilo popravljanju zategnute atmosfere.

- Ledi Elizabeta, razumem vaše iznenađenje, čak i negodovanje. Ali ovo su činjenice. Verujte da je lord Hauard veoma dobro promislio pre nego što mi je izneo svoj predlog - bezočno ih je gledala u oči pri ovoj tvrdnji.

Njena domaćica bi verovatno već počela da se puši od ljutnje, samo da se nije tako dobro kontrolisala.

- A predlog je da se vaša unuka, ćerka jednog paroha, uda za budućeg lorda od Velbija, naslednika lorda Hauarda Vudridža.

- Baš tako. Naravno, lord Hauard se posle našeg susreta odmah spremio da krene za London. Balska sezona je već počela, a on želi da u svoj testament unese odgovarajuću klauzulu. I verovatno da proveri da li je njegov nalog ispunjen. Uostalom, i ja sam svojevremeno bila parohova ćerka. Što mi ni najmanje nije smetalo da se odlično snađem u visokom društvu, kome i dalje uspešno pripadam.

- Ledi Glenstok... - Elizabeta Vudridž počela je da ostaje bez teksta od ovakve bezočnosti - i dalje mislim da je došlo do neke greške. Pisaću odmah lordu Hauardu da razjasnimo nesporazum. Verujem da je on hteo da se moj sin oženi vašom drugom unukom, gospođicom Blanš Beltam... Ako je tako nešto uopšte i bila njegova ideja.

- Možete da pokušate, ali uverena sam da je sve baš onako kako i treba da bude. Vidite, lord Hauard uopšte i ne zna da Blanš postoji. Tako da sigurno nije mislio na nju kada je iznosio svoj predlog. A predlog je

~ 9 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

zaista njegov. Verujte da se ja tu nisam skoro ništa pitala - nevino se osmehnula.

Ledi Elizabeta iznervirano ustade, ne mareći više za strpljenje, gostoljubivost i manire.

- Sluga će vam pokazati sobe. Oprostite, moram da izađem. Vilijame...? Hoćeš li, molim te, da mi se pridružiš? Oboje su ustali, ukočeno se naklonili gošćama i izašli iz salona. Ledi

Glenstok se spokojno naslonila i počela da znalački razgleda sobu kada su ostale same. Njena unuka okrenula se prema zidu da sakrije suze poniženja i uvređenosti.

- Draga, ništa se ne sekiraj. Biće sve u redu. Rekla bih da im je iznos koji godišnje dobijaju od lorda Hauarda jedva dovoljan da održavaju privid blagostanja i bogatstva. Zavise od njegove volje i velikodušnosti. Tako da će sve biti kako je planirano. Udaćeš se za njega i uživaćeš kada nasledi titulu i bogatstvo.

- Bako! - Dogovorile smo se još pre polaska da mi se tako ne obraćaš -

odvrati oštro stara dama. - Ledi Glenstok... - ispravila se devojka, obuzdavajući se za trenutak.

A onda je iz nje pokuljalo nezadovoljstvo. - Kako ste samo mogli tako da ugovorite... oni me ne žele. Ne žele ni veridbu ni mene.

- Što čini situaciju još zanimljivijom. Da, ovo je prilično zadovoljavajuća reakcija.

- Kako samo možete da budete tako bezdušni? Zar ne vidite gnušanje sa kojim su me odmeravali...

- De, de, ne preteruj. „Gnušanje”, svašta. Vi mladi ste previše osetljivi, previše nestrpljivi. Hoćete sve odmah, a i da bude idealno. To ne ide baš tako. Ali ne sekiraj se, sve će se to srediti. Samo su očekivali Blanš umesto tebe.

- Zašto niste odmah javili da moja divna rođaka nije ta srećnica koja će biti učesnica ove nepoželjne veridbe - rekla je gorko. - Ne bih morala da budem žrtva ovakvog poniženja.

- Gle kako se izražava! „Žrtva poniženja!” Dušo, ti možda imaš smisla za dramatiku, ali o stvarnom životu nemaš pojma. Bitno je samo da se udaš za njega, ostalo će doći vremenom. Mada, priznajem da sam malo želela da začinim. Nemoj da misliš da sam bezdušna, mila. Ja sam samo veoma promišljena i staram se o tvojoj budućnosti. Bićeš udata za lorda, mojom zaslugom.

~ 10 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

- On me neće. Videla sam kako me je pogledao. Njegova majka nikad neće pristati na veridbu.

- Nemaju mnogo izbora. Lord Hauard ume da bude veoma tvrdoglav kad nešto odluči. A ja još uvek imam uticaj na njega, na svu sreću. Moja poseta njemu bila je veoma poučno iskustvo, moram da priznam. Konačno mogu da budem mirna što se nekih starih računa tiče... i da zaista odahnem što se svojevremeno nisam udala za njega. A nekada sam mislila da mi je sreća izmakla, zajedno sa lordovskom titulom - zamislila se na trenutak. Ali odmah joj se vratilo vedro raspoloženje. - Sve u svemu, predstoji ti lepa budućnost. Mladić je dobar, pametan i zgodan. Moraš da priznaš da sam vodila računa o tome. Elizabeta je iz jako fine i kulturne, stare porodice. Kada konačno shvati da će morati da te prihvati za snaju, biće sve u redu. Sva sreća da je on povukao na majku. Otac mu nije bio previše razuman čovek, kao što nije ni stric. Elizabeta se nije baš usrećila kada se udala ovde.

- A sada ste meni namenili njenu sudbinu - javila se Henrijete gorko. Ništa nije moglo da je uteši. Čak su je ovakva pravdanja još više

nervirala. Njenoj baki je ovo sve bilo zabavno. Naravno, kada nju ne odbijaju sa prezirom. Ona je već stara ledi, sa uglednim imenom i bogatstvom. Henrijeta požele da može da leti, da se stvori u svom bezbednom i toplom domu, daleko od ovakvih ovde, koji nimalo ne mare za druge... Ali usred te želje preseče je pomisao da u tom slučaju njega više nikada ne bi mogla da vidi, niti da ponovo bude razmatrana kao njegova potencijalna verenica.

- Rekla sam ti da sam se dobro raspitala, a i videla sam ga prošle godine. Možda je gord i ukočen na majku, ali veruj mi, nije ni kockar, ni razvratna pijandura, kakvih ima, više nego mrava, u visokom društvu. Veoma je odgovoran i ozbiljno shvata svoje dužnosti. Kao što će i ovu prihvatiti. Dobro je istreniran da poštuje pravila, njegova majka se lično postarala za njegovo vaspitanje. Elizabeta će se buniti neko vreme, ali videla sam da se on već pomirio sa sudbinom. To mu je u prirodi, da poštuje nametnuta pravila. Udaja za njega ti je zagarantovana.

- Zagarantovana! A šta on oseća, i šta će misliti o meni? Mrzeće me što je bio prisiljen da se venča sa mnom!

- Draga moja, ni ja nisam volela tvog dedu kada sam se udavala za njega. Pa je sve posle ispalo mnogo bolje nego što sam očekivala. Kad je neko normalan i pouzdan, sreća se lakše može postići nego sa nekom budalom. A on ima više dobrih osobina nego mana.

- On me mrzi. I njegova majka takođe.

~ 11 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

- Ne budi na kraj srca. Ne može to večito da traje. Posle nekog vremena će se prašina slegnuti i vi ćete se navići jedno na drugo. To uvek tako ide, veruj mi.

- Kako samo možete da budete tako okrutni! Hteli ste da im se osvetite preko mene...

- Da te više nikada, nikada nisam čula da izgovoriš tako nešto, jesi li čula? - odjednom se naljuti stara dama. - Ja ti ovim činim uslugu, draga moja, ne svetim se nikome, zapamti to. Oduvek si bila malodušna i bilo te je lako razuveriti. Blanš je jača od tebe. A jakom je čini njena samouverenost i rešenost da bude takva. Jedino je u tome razlika između vas, zapamti to! Ne u lepoti. Ona je privlačna jer tako vidi sebe.

Zauzela je nadmoćan stav i ljudima ne preostaje ništa drugo nego da joj poveruju da je zaista privlačna, superiorna i najbolja. Ali, moraš da znaš da ni ti nisi mali miš, kao što misliš. I ti si moja unuka. Moja snaga, upornost i strpljenje moraju da postoje i u tebi, samo treba da se potrudiš i da ih u sebi pronađeš. Ne smeš da odustaješ posle prve prepreke. U životu se tako ne radi. Moraš da budeš strpljiva, postojana i lukava da bi ostvarila ono što želiš.

- Ovo ne želim - turobno je promrmljala Henrijeta. Nije baš bila iskrena u toj tvrdnji. Želela je njega, ali ju je pogodio način na koji je ovde primljena.

- Žao mi je što si tako osetljiva. Potrudi se da se otarasiš te svoje mane - hladno joj odvrati njena baka. - Ako misliš da uspeš u životu, da dobiješ ono što zaslužuješ, moraš da se boriš i da ne odustaješ tako lako. Ponekad je potrebno samo malo šarma i malo drskosti, pa da sve legne na svoje mesto. Ne brini, dobro sam promislila još pre nego što sam se upustila u ovako nešto. Vudridžovi su odlična prilika, nemoj to da pokvariš. Ja sam ti utrla put, ostalo je na tebi. Valjda nisi toliko nesposobna da skoro ostvaren cilj promašiš, ili još gore, odustaneš?

- Oni me ne žele. Hoće Blanšu, ne mene - odvrati njena unuko tvrdoglavo.

- Pusti ti njih, nerviraće se, pa će na kraju pristati. Ionako nemaju izbora. A Blanš ume da se brine o sebi. Ona ima i miraz, i bogatog oca, njena majka više liči na mene, umela je dobro da izabere kada se udavala. Ti si mi veća briga. Ne mogu da dozvolim da i ti završiš sa nekim bednim parohom.

- Tata je divan. I nije bedan. - Ali nije bogat. Zato ja sada moram da se pobrinem za tvoju

budućnost. I ti i tvoja majka ste na mog muža. On je takav bio, romantičan i osećajan - neočekivano se raznežila. Ali odmah se trgla. - To je bio razlog

~ 12 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

da se upustim u sve ovo, ludice, ne zato što želim da te iskoristim za nekakvu izmišljenu osvetu. Svašta. Imala sam sreću što se matori Vudridž, Hauardov otac, pobrinuo da se ne udam za njegovog sina. Ko je tada znao da će Hauard da postane ovako čudan.

- Možda je i njegov bratanac takav - dodala je mračno Henrijeta. Obe su bile svesne da je Vilijam Vudridž divan. Samo kada je ne bi

toliko mrzeo. Ledi Glenstok se nasmeja. Henrijeta je još uvek bila prilično detinjasta. Ali verovala je da će se probuditi i boriti za Vilijama. Ona je njena unuka, mora da ima nešto na nju.

- Ni slučajno, sav je na Elizabetu. Ona je suviše fina da bi se uspešno borila nedozvoljenim sredstvima, kao što ja radim. Moraće da na kraju odustane. Videla si kako je ćutao sve vreme, ni reč protiv tebe nije rekao. Zna da će na kraju biti kako njegov stric želi, zašto da troši živce na nerviranje. Biće ti on dobar muž. To što deluje hladno i uzdržano ima i nekih prednosti. Bar neće juriti druge žene. Ako budeš dovoljno pametna, moći ćeš da ga osvojiš i zadržiš bez problema. Sada sve od tebe zavisi. Baš sam zadovoljna kako je lepo sve ispalo. I nemoj da se brineš što oni sada finansijski malo loše stoje. Možda je tako i bolje, imaćemo bolje oružje za naš cilj. To je samo trenutna situacija. Lord Hauard nije baš najbolje sa zdravljem. A možda će i da vas malo časti kada se venčate, ko zna! - nasmejala se. - Hajdemo da se smestimo, umorila sam se. Tražićemo da nam donesu večeru u sobu, ne verujem da naši domaćini gore od želje da večeraju sa nama - zakikotala se na kraju.

Naredna tri dana bila su za Henrijetu pravo mučenje, pomešano sa mračnim uživanjem. Mučenje, zato što je sedela u salonu pored njega, ali potpuno neprimećena. A uživanje, jer je mogla većinu dana, kada je bio tu, da ga krišom posmatra, osećajući kako se neko budalasto uzbuđenje širi kroz nju pri svakom kradomičnom pogledu na njega. Nije trebalo da joj se toliko sviđa. Ne, posle onakvog dočeka i ovakvog tretmana. Njegova majka bila je upadljivo neljubazna. On nije bio baš toliko upadljiv, ali se nije trudio ni da bude bolji. Samo je sedeo tu, čitajući, pišući ili razgovarajući kratko sa majkom kad nije bio napolju, na jahanju. Kada je jahao, gledala ga je krišom sa prozora, pazila kada će da se vrati, da lako sjaše, zastane da porazgovara sa konjušarem. Činilo se da je prema svima ljubazniji nego prema njoj. U stvari, ponašao se kao da ona ne postoji. U beskonačnim časovima usamljenog razmišljanja, razmatrala je šta je od

~ 13 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

toga gore: da je neljubazan prema njoj, ili da je uopšte ne primećuje. Nije znala odgovor.

Bar da je umela da jaše. Izjurila bi na konju iz dvorišta i letela preko polja i livada sve dok se ne umori i zaboravi na svoje muke. Ovako joj je ostajalo samo da stoji pored prozora i čežnjivo gleda napolje. I njega kako uživa na konju.

Naravno, nije bio budala da je ponudi da jaše sa njim. Ona je bila ovde osoba za izbegavanje, uljez, nametljiva dosadna unuka iste takve dame. Sedela je, osećajući se svakim danom kao sve veća budala. Zašto je moralo ovako da se desi, da njihovo poznanstvo počne sa tolikim neprijateljstvom? Doduše, da je baka nije dovela, on je nikada ne bi ni primetio. Raznorazne Blanše, dokazane lepotice, bile su ono što bi on video, ne tamo neke obične parohove ćerke.

Osim poniženja, nešto drugo ju je sve više brinulo, to što je osećala njegovo prisustvo svakim svojim nervom. Da li je toliki mazohista da će se zaljubiti u njega uprkos tome što on ni najmanje ne mari za nju? Svi su izgledi da se upravo to dešava, a ona ne uspeva to da spreči. Kako bi i mogla, kad nema ništa drugo da radi, osim da krišom gleda u njegov profil dok piše ili čita, da proučava na njegovom savršenom licu svaku besprekornu crtu. Da proučava njegove izvajane ruke sa izvajanim, vitkim prstima, da sva zadrhti kad on ispruži ili preksti svoje dugačke noge. Da posmatra sa prozora njegovu vitku, zgodnu pojavu.

Znala je sve to, a ipak nije mogla sebe da natera da ga ne gleda. Potpuno se beznadežno zaljubljivala. Napeta tišina više joj nije delovala onako neprijatno, sve dok je u njegovoj blizini. Baka je, kao i uvek, bila u pravu. Ona je definitivno jedna beznadežna, romantična budala, ma koliko se trudila da pokaže upravo suprotno.

Njena baka, naprotiv, ni najmanje se nije obazirala na atmosferu u kući. Bila je vedra i dobro raspoložena, kao i uvek, kao da je sve u redu. Možda u inat njihovoj netrpeljivosti, a možda je nije ni primećivala, obuzeta svojim ciljem. Henrijeti se činilo da je ovo drugo u pitanju. Divila bi joj se zbog te hladnokrvne upornosti, samo da njihovo hladno neprijateljstvo nije ubadalo nju.

Narednog dana sluga je doneo pismo i predao ga domaćici. Ledi Elizabeta ga otvori drhtavim rukama. Nekoliko minuta čitala je pismo, sa izrazom koji je verovatno sakrivao veliko uzbuđenje. Bilo je teško na njenom glatkom, bezizražajnom licu pročitati bilo kakvo osećanje, ali Henrijeta je počela da ih zapaža. Onda je Vilijam ustao i seo pored majke.

Nešto su tiho razgovarali. Henrijeta nije uspela da razazna šta je u pitanju, ali činilo se da su dobili nepovoljan odgovor. Kada je ledi

~ 14 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

Elizabeta ustala i okrenula se prema ledi Glenstok, zagnjurila je glavu u knjigu, žaleći što nije bar proverila da je ne drži naopako.

- Ledi Glenstok, - počela je ledi Elizabeta, trudeći se iz petnih žila da obuzda podrhtavanje u glasu - lord Hauard ne samo da se nije predomislio, nego stiže ovamo da proveri kakva je situacija. Možete da budete zadovoljni i spokojni. Izgleda da ste uspeli u svojoj podloj nameri da nam nametnete svoju bezvrednu unuku.

Henrijeta ostade da sedi pošto je njihova domaćica izjurila iz salona, ne sačekavši odgovor. Vilijam baci kratki pogled na nju, a onda izađe za majkom.

- Šta sam ti rekla, dete? Lord Hauard ume da bude veoma tvrdoglav, čak i preko granica razumnosti. Možemo da budemo zadovoljne kako se sve odvija - reče ledi Glenstok nimalo zabrinuta zbog ispada ledi Elizabete.

Henrijeta se nije osećala ni zadovoljno, ni spokojno. Ovo je prevazilazilo njenu snagu, koliko god da je ledi Glenstok bila ubedljiva u svojim savetima. Ona nije navikla da sedi negde kao na iglama, osećajući neprijateljske poglede kako joj buše potiljak, a još manje slušajući otvorene uvrede. Možda je bila razmažena, ali to je bila razmaženost udobnosti i ljubavi kojima je bila okružena kod kuće, kojima su je majka i otac obasipali i ušuškavali, branili od spoljašnjeg sveta, ovakvog sveta, u koji ju je njena baka dovela i bacila, ostavljajući je tu da se batrga i muči. Možda jeste preosetljiva, ali ništa tu nije mogla.

Ustala je i izašla iz salona. A onda je potrčala do svoje sobe, zaključala se unutra i bacila se na krevet. Ledi Elizabeta rekla joj je da je bezvredna. A on je to čuo i nije se usprotivio. On možda misli o njoj još gore, samo što ništa ne govori.

Sada će se ovde pojaviti taj lord Hauard. Zateći će je ovde, videće da nije nikakva lepotica, niti vredna sveg tog truda koji je njena baka uložila u nju i reći će joj da kupi prnje i gubi se odavde. Da se predomislio i da pristaje na molbe svog bratanca i njegove majke da ih oslobodi obaveze koju im je nametnuo. A onda će ona zaista umreti od sramote. Njena baka se neće mnogo nervirati, ili će se bar bolje pretvarati od nje, ali ona to neće moći da podnese.

Samosažaljenje, koje se u njoj skupljalo danima, sada je teklo iz nje bez zaustavljanja, donoseći mračno olakšanje.

Već je bio sumrak kada se pokrenula. Neće čekati da je oni spakuju i izbace odavde. Sama će otići, kad je ne žele. On nijednom rečju, nijednim gestom nije pokazao da misli drugačije od svoje majke, da je želi za svoju

~ 15 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

verenicu. Ta veridba još nije zvanično ni sklopljena, tako da je ona samo obična nametljiva gošća.

Obrisala je suze i sela. Nije pojma imala koliko je daleko od kuće, a ni kako da do tamo stigne. Ono malo što je putovala, uvek je išla sa nekim ko se brinuo oko toga. Nikad nije išla poštanskom kočijom. Otići će, kada je toliko ne žele ovde. Spakovaće se večeras, ali će poneti samo najnužnije, pošto planira da se ujutru još pre svitanja iskrade. Načula je nešto o tome gde staje jutrarnja poštanska kočija. Imala je nešto novca kod sebe da plati put, pa će valjda uspeti da se snađe i bezbedno vrati kući. Ledi Glenstok neće biti zadovoljna njenim sramnim bekstvom i napuštanjem borbe. Naljutiće se na nju i uvrediti, ali ona oseća da više ne može da izdrži tešku, neprijateljsku atmosferu koja je ovde guši. Ne može da izdrži njegovu hladnoću. Možda jeste kukavica, i možda ne bi trebalo da radi nešto tako detinjasto i glupo. Ali morala je da nešto preduzme. Svi su je ćuškali u stranu, kao da se ne radi o njoj, kao da ispred nje stoje neki veći i tuđi interesi. E, sada će se i ona pitati za mišljenje.

Ujutru se tiho iskrala samo sa malom putnom torbom koju je mogla da ponese. Obukla je svoj sivi putni kostim i pešice se uputila preko travnjaka prema kapiji da sačeka poštansku kočiju. Nikada nije putovala javnim prevozom i bila je veoma nervozna. Da li će imati dovoljno para da plati? Ili će je izbaciti negde usput, kada zaključe da njene finansije pokrivaju samo deo puta? Osećala se odbačeno i bespomoćno, pa je obrisala suzu koja je krenula niz obraz. Dosta je bilo. Samo je mučila sebe sve ovo vreme. Ako je to budućnost koju joj je baka namenila, nije to za nju. Da bude vezana za čoveka za koga ne postoji, koji je prezire ili čak oseća i nešto gore prema njoj. Ona je navikla na toplu domaću atmosferu punu ljubavi, nežnosti i smeha. Ako je ovo cena toga da postane supruga budućeg lorda, ona nema snagu da je plati.

Znala je da je ovo bežanje nezrelo izbegavanje problema, da će je baka osuditi zbog takve slabosti, ali više nije mogla. Možda bi njena rođaka Blanša bila jača u sličnoj situaciji? Ona svakako izgleda kao neko ko ne bi odustao od zacrtanog cilja pred ovakvom nevažnom preprekom, kao što je nečije mišljenje za koje ne treba mariti. Ali ona nije Blanš. Nije ni toliko lepa, ni samouverena, ni ravnodušna na tuđe mišljenje. I ne može sebe da natera da to postane.

~ 16 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

Već je stigla do kapije kad je začula topot konja kako se približava. To je bio Vilijam Vudridž i jurio je na konju za njom. Nije bilo svrhe ni da beži ni da se sakrije. Verovatno su ga sluge probudile i saopštile mu da ona pokušava da pobegne. Ovako velika kuća morala je da ima bar jednog budnog slugu u ovo doba. Zato je zastala i sačekala da joj priđe, pomirena sa sudbinom. Nije bilo sumnje da je pošao za njom. Na ogromnom travnjaku bili su samo njih dvoje.

Lako je skočio sa konja kada je dojahao do nje. Stajala je kao krivac, držeći i dalje torbu u ruci. Sada će uslediti ono čega se sve vreme bojala, lavina njegove ljutnje.

- Gospođice Koneli, kuda ste se to uputili? - njegov strogi pogled bio je uprt u nju. - Šta ovo treba da znači? Odlazite bez pozdrava, iskradate se i bežite? Šta će reći ledi Glenstok na to? To ni najmanje nisam očekivo od vas - nastavljao je sa svojim predavanjem, zvučeći gore nego njen učitelj.

- Samo radim ono što je trebalo još prvog dana. Onda kada ste mi otvoreno pokazali koliko sam kod vas dobrodošla. Zar ovo nije ono što se želeli? - isturila je prkosno bradu, mada joj je glas zadrhtao pri pogledu na njega iz ove blizine. Nije imala pojma otkuda joj hrabrost da mu se suprotstavi. Samo je znala da ne može da se zaustavi, sada kada je konačno dobila priliku da mu kaže šta misli o svemu. - Mene niste želeli, svakog dana ste mi pokazivali kako sam ovde neželjena i nepozvana. Dolazi vam stric, možda ćete uspeti da ga ubedite da odredi moju rođaku Blanš Beltam da dođe ovamo umesto mene i bude vam verenica. Izgleda da ste to hteli od samog početka - nastavljala je.

On nije skidao pogled sa nje, mada iz njegovog izraza nije mogla da pročita ništa drugo osim da je ljut. Ali i to je bilo mnogo više nego ovih dana. Sada je bar nesmetano razgovarala sa njim. Čak, iako je to bila svađa. Ćutala je nekoliko dana, primirivala se, a to nije bilo u skladu sa njenom otvorenom prirodom. Htela je da bude fina i krotka, dama kakvu bi oni voleli da su dobili, ali umorila se od tih pokušaja. Sada je njena nametnuta maska počela da puca po šavovima i nešto slično olakšanju počelo je da kulja iz nje. I nije više mogla da se zaustavi. Bar će da mu kaže sve šta misli. A možda i da čuje od njega šta on misli o svemu ovome. Ma koliko gorko bilo, bila je spremna za to.

Nije htela da prizna da je veći deo tog olakšanja osetila zbog toga što ju je zaustavio, što joj neće dozvoliti da ode, i što će se ona poslušno vratiti sa njim, bez obzira na njegove motive. Zamisliće da je pošao za njom jer zaista ne želi da ona ode, ne zato što bi im tako pokvarila planove i izazvala opasnost od gneva lorda Hauarda.

- Moja baka je svima nametnula svoju volju. Ali ja ću to ispraviti. Neću vam više smetati, a pošto vam dolazi stric, možda uspete da ga

~ 17 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

ubedite da se umesto sa mnom, verite sa mojom rođakom - rekla je izazivački.

Htela je da bude hladna i smirena, a osećala je da izgleda kao nadureno derište kome nisu dali omiljenu igračku. Ovim svakako nije doprinosila da on nabolje promeni mišljenje o njoj. Ali ionako nije imala šta da izgubi. Prkosno je podigla bradu i pogledala ga u oči. U predivne, tamne oči koje su Ijutito sevale prema njoj. A nije nijednog trenutka zadrhtala zbog straha od njegovog gneva, jedino od njegove blizine. Morala je bolje da se koncentriše, da se njena Ijutina ne protvori u zadivljeno zurenje u njegovo prelepo lice.

- Gospođice Koneli, - prekinu je on, teško prikrivajući nestrpljenje - ovaj vaš gest je odraz detinjastog i nezrelog razmišljanja i ponašanja, kakvo nisam očekivao od vas...

- Hoćete da kažete da ste imali nekakva očekivanja od mene? Za ovih nekoliko dana niste se potrudili da me upoznate. Možda sam ja zaista nezrela, nepouzdana osoba? Ili mi je dosadilo vaše ignorisanje? Ili, jednostavno, imam pravo da se ni ja ne složim sa odabirom verenika - pogledala ga je prkosno.

Bar je imala takvu nameru, dok joj se nije sasvim približio, dok se nije zagledala u njegovo predivno lice. A to je opasno narušavalo njenu koncentraciju i pretilo da njenu opravdanu uvređenost pretopi u detinjasto durenje. Koje će, takođe, vrlo brzo ispariti, ako se pod hitno ne udalji od njega. Ali noge nisu htele nazad. I dalje je stajala uz njega, zagledana u njegove oči.

- Priznajem da moja majka nije baš bila oličenje ljubaznosti ovih dana - poče on hladno, ali kao da se osetila neka pramena u njemu.

Srce joj poskoči od toga. Ako je bio spreman da prizna da se nisu ponašali prema njoj kako treba, onda će i ostalo ići lakše.

- Ja ne govorim samo o vašoj majci, nego i o vama. Nije baš kao da se niste slagali sa njenim mišljenjem - rekla je, nehotice malo blaže nego što je planirala. Ona ionako nije bila osoba koja je mogla dugo da se ljuti. A u ovom razgovoru već je počela da se oseća pramena klime. Ako je on bio spreman tako brzo da popusti, zašto bi onda ona bila veštica?

- Priznajem da nisam bio presrećan što je neko drugi smatrao da ima pravo da mi se meša u život i određuje mi kako ću da ga vodim - ukočeno je rekao. - Ali ako je to neminovno, ja ću svoje obaveze ispuniti, kao što uvek radim - naglasio je kruto, prebacujući njoj neispunjavanje njenog dela dogovora.

Htela je da mu izazovno odgovori, ali iznenađenje joj je doprlo do mozga i nateralo je da zaboravi na ono što je zaustila da kaže.

~ 18 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

- Hoćete da kažete da ćete pristati na veridbu sa mnom? - osećala je da izgleda i zvuči priglupo, ali nije mogla da ne pita. Ako joj se i oteo uzvik oduševljenja, nije više marila.

- Rekao sam vam, ja svoje obaveze shvatam ozbiljno. I redovno ih izvršavam. Tako sam vaspitan i tako očekujem da se i drugi ljudi odnose prema svojim obavezama - naglasio je na kraju.

Osetila je kako je obliva rumenilo stida, umesto malopređašnjeg besa. Pa, tačno, ovo je za njega bila jedna od obaveza koju je bio spreman da ispuni zbog obezbeđivanja osnovne egzistencije za sebe i svoju majku. Padoše joj na pamet bakine reči od prvog dana, kako oni mora da nemaju dovoljno za luksuzan život. Verovatno taj ludi stric nije previše široke ruke, pa se oboje trude da bespogovorno ispune svaki njegov, ma i najgluplji hir. Kao što je pitanje naslednikove ženidbe i njegove buduće sreće. U tih nekoliko trenutaka njena ljutnja je potpuno splasnula.

- Oprostite, - spustila je postiđeno glavu - ponela me je uvređenost. Nisam baš... nisam razmišljala kakve bi posledice po vas imalo ovo moje bekstvo. Ono mi je sinoć izgledalo kao vrhunac dosetljivosti.

Nekoliko trenutaka je ćutao. Podigla je glavu da vidi njegov izraz lica. Nije više izgledao ljut. Nakrivio je glavu na jednu stranu i ozbiljno je posmatrao. Noge počeše da joj klecaju od njegovog pogleda. Da li će se sad srušiti pred njim i potpuno obrukati?

- Pa, možda ste u nečemu i bili u pravu... - priznao je preko volje - bili smo neljubazni. Naročito je neoprostivo moje ponašanje. Niste vi ništa krivi. Oprostite mi na mom nedoličnom ponašanju. To nije bilo na mestu, spreman sam da priznam.

- Ne, sve je u redu. Imate potpuno pravo da se ljutite - progutala je knedlu.

- Na vas svakako nemam prava da se ljutim. I vi ste u istoj situaciji kao i ja. A vidim... da ni vi naročito niste oduševljeni ovom veridbom, čim ste hteli da pobegnete - iznenađenje je zatitralo u njegovoj izjavi. Isto kao i nešto drugo, što nije umela da protumači. Ali svakako nije bilo upereno protiv nje.

Njegov nedokučivi pogled držao ju je zarobljenu nekoliko trenutaka u toku kojih je skoro zaboravila kako se diše, ali onda je uspela da se trgne i uzmakne korak. Nalet osećanja prema njemu skoro da ju je oborio. Ako se uskoro ne pribere, izgledaće kao poslednja budala. Šta joj je bilo da se ovako zbunjuje dok je on ovako netremice posmatra? Moći će sa njenog lica da pročita svako osećanje, svaku pomisao koja joj samo proleti kroz glavu. Ona nikada nije bila dobra u sakrivanju osećanja. Bila je kao otvorena knjiga, često su joj to govorili.

~ 19 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

- Hoćete li biti dobri da se sada vratite sa mnom? - glas mu je zvučao mekše.

Ponovo ju je zarobio njegov pogled. Malo je nagnuo glavu prema njoj, pa je opet počelo da joj se vrti od njegove blizine.

- Obećavam... potrudiću se da budem bolji prema vama - ispravio se. - D...d...dobro, u redu. Ne zameram vam - jedva je prodahtala. - Verujte da vas u potpunosti razumem. Ali morate da shvatite i vi

mene. Ja nisam nezavisan, sve dok ne dobijem nasledstvo, sudbina moje majke i mene su u rukama lorda Hauarda - mračno je uzdahnuo. - Koliko god da nismo to zaslužili od vas, molim vas da se vratite i da nam pomognete da umirimo strica, koji danas stiže i besan je što nismo ispunili njegove zahteve. Znam da smo se poneli potpuno u suprotnosti sa svim pravilima gostoprimstva i lepog ponašanja, ali opet... Bilo bi jako lepo ako biste nekako uspeli da nam oprostite... - glas mu je bio mek i topao dok ju je tako lepo molio. Od njega joj je postajalo vrućina, iako je jesenje jutro bilo hladno i maglovito. - Verujem da ste vi dobra osoba i da ćete naći u sebi snagu za to, iako nismo zaslužili. Moja majka je ipak, prava dama. Shvatiće i prihvatiće uskoro činjenicu da ta veridba mora da bude sklopljena - nehotice je uzdahnuo i opet pogledao u nju. Utišala je disanje da bi mogla da čuje svaki titraj u njegovom glasu. - Kao što sam i ja prihvatio. Hoćete li da se vratite sada sa mnom i zvanično mi budete verenica? Stric treba da stigne svakog časa, voleo bih da mogu da računam na vas.

Vrtelo joj se u glavi od njegovog baršunastog, tihog glasa kojim ju je molio. Nije ni primetila da su već prešli pola puta do kuće. Jedino je bila svesna njegove ruke kojom je pridržavao njen lakat. Da li je mislio da bi opet mogla da beži, ili se bojao da se ne sruši tu pored njega, nije znala. Jedino je bila svesna tog dodira, kao da toplota iz njegovog dlana progoreva i njen kaput, rukav haljine, i počinje da gori na njenoj koži. Pretpostavljala je da on spada u one ljude koji svoja osećanja drže pod strogom kontrolom, isto kao i fizički kontakt sa drugima. Tako da ovo njegovo pridržavanje sigurno nije bilo nehotično i spontano. Od te pomisli samo što se nije saplela. On pojača stisak, da je pridrži.

- Hoću - rekla je tiho. A onda se setila, kao da se budi iz transa. - Moja torba... - osvrnula se. Spustila ju je tamo kod kapije, kada je stigao do nje.

Mora da izgleda izuzetno glupo dok ovako pokorno i blaženo zuri u njega i pušta ga da je vodi kuda hoće i radi sa njom šta poželi. Osetila je kako joj vrelina ponovo zahvata lice, sve do korena kose.

~ 20 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

- Ne brinite, spusto sam je u grmlje. Poslaću nekoga po nju. Za slučaj... da moj stric naiđe baš sada, ne bi bilo preporučljivo da vas vidi kako stojite napolju sa spremljenom putnom torbom. Ako želimo da ga ubedimo da će se njegova naređenja glatko ispuniti - dodao je blago.

Trebalo je da joj njegova mirnoća pomogne da se pribere, ali delovala je upravo suprotno, veoma opojno na nju. Kao da se polako topi u njegovoj ruci, da će uskoro iscuriti i nestati. Možda bi tako bilo bolje, posle ovakve sramne bruke, ovog detinjastog pokušaja bekstva, koji se potpuno neslavno završio, njenom apsolutnom spremnošću da uradi sve što se od nje traži. Sve što on od nje zatraži. Pokušala je da se oseti postiđeno, ali zapljuskivalo ju je samo blaženstvo zbog njegovih ozbiljnih i blagih očiju, tako blizu nje, njegove pažnje i ozbiljnosti koje su sada dobile drugu dimenziju. Kako je samo mogla da pomisli da ode od njega? Svisnula bi posle samo dva dana razdvojenosti. A to uopšte nije bilo dobro, dopiralo joj je iz nekog udaljenog kutka svesti.

- Ovaj... ja... što se mene tiče... nemam ništa protiv. Mislim... ako se i vi slažete... ako želite da nastavimo sa ovom predstavom - uspela je nekako da da smisao svojoj rečenici i pogleda ga sa strepnjom.

- Mislim da nema potrebe da niko sazna za ovaj vaš pokušaj bega - rekao je.

Već su stigli do kuće, a on je i dalje držao njen lakat u svojoj ruci. - Ja neću nikom reći. Ali pretpostavljam da već sva posluga zna. - Posluga ništa neće reći. Važno je da moj stric ne sazna. On je jako

tvrdoglav i voli da radi sve iz inata. Možda bi mu vaš pokušaj izgledao kao da... smo vas mi oterali. Pismo moje majke ga je očigledno razbesnelo toliko da se uputio ovamo da lično sve sredi. Tako da uskoro zaista moramo da budemo vereni.

- Žao mi je zbog toga. Mislim... nije mi žao. Ovaj... meni ne smeta da budem verena sa vama, to sam htela da kažem... Ako se i vi slažete - osećala je da joj obrazi bukte dok je pokušavala da se ispetlja iz neprilike zbog svog nepromišljenog jezika.

On ju je Ijubopitljivo posmatrao nekoliko trenutaka. Izgledala je preslatko dok je pokušavala da zabašuri svoju izjavu. Oči su joj sijale, obrazi goreli, dok je sa strahom lovila njegovu reakciju. Pustio joj je lakat, ali je zato drugom rukom uhvatio njen dlan i privukao ga.

Neočekivani nalet potpuno nepoznatog osećanja svog ga je obuzeo pri pogledu na nju. Tek sada je shvatio koliko je mlada, koliko ovo sve mora da je na nju delovalo stresno i uznemirujuće. Koliko su bili grubi prema njoj. I kao da je tek sada zaista primetio kako je simpatična, kako

~ 21 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

ima milo, srcasto lice i divne, tamne oči koje pokušava da sakrije, ali se uvek nekako vraćaju na njega. Osmehnuo se i blago joj stegao ruku.

Zapljusnu ga novi nalet uživanja pri pogledu na to kako ona reaguje. Sva se smela i još više pocrvenela. I pre se dopadao devojkama, znao je to. Ali ovo nije bilo koja devojka. Ovo je njegova verenica. Više je neće ignorisati. Očigledno je da se ova veridba mora ostvariti, pa nema potrebe da više izbegava upoznavanje i zbližavanje sa njom. Uostalom, ona je tako predivno zbunjena njegovom blizinom, da nikako nije želeo da se odvoji od nje.

Upro je ponovo pogled u nju, kao da hoće da proveri to što je upravo primetio. Da, zaista je sva ustreptalo smetena, dok potajno pokušava da izvuče ruku iz njegove. Ali on reši da je ne pusti. Još malo joj se približio, tek toliko da primeti njene crne zenice kako se šire i spajaju sa njegovim. Ovaj osećaj miline bio mu je potpuno nov i nepoznat, ali zbog toga ništa manje neodoljiv. Njegova verenica. Ovo bi moglo da bude mnogo lakše i prijatnije nego što je očekivao.

Rešio je da okuša svoju moć nad njom. - Ako hoćete, pošto smo već napolju, a rano je za doručak, možemo

da izaberemo jednog mirnog konja i da probate da jašete. Primetio sam da slabo izlazite. Da li jašete? Hoćete li da naučite? - sagnuo se prema njoj.

Osetio je da je zadržala dah, dok su joj se oči širile u neverici i uzbuđenju. Svakako je bolje da ima verenicu kojoj se ovoliko dopada i koja je dovoljno simpatična, nego neku ružnu oštrokonđu. Iskreno, očekivao je da im pakosni stric pošalje neku baš takvu. A ne ovako milu i slatku, koja će tako brzo da se zaljubi u njega. Osmehnuo se i pošao prema štalama, vodeći je za ruku.

Već se bližilo podne kada je prišao prozoru sa koga se videlo zadnje dvorište. Ona je laganim korakom kružila na svom konju, dok je Džordž, strpljivi dečko iz štale, držao uzde i ohrabrivao je. Naslonio se na prozor i posmatrao. Kada je jednom otkrila čar jahanja, ništa nije moglo da je odvrati od novih pokušaja. Možda joj se nije vraćalo ovamo u salon, među „neprijatelje”, kako ih je verovatno okarakterisala. Namrštio se.

Nije bio zadovoljan sobom. Majci nije hteo da prigovara, ona je samo brinula i pokušavala da se na najbolji način izbori za njega. Ali on nije smeo sebi da dozvoli da bude tako neprijatan prema ovoj devojci. Ona nije ništa kriva. A samo je malo nedostajalo da im jutros upropasti sve svojim

~ 22 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

bekstvom, baš sada kad stric Hauard dolazi. Uzdahnuo je, prateći dešavanja u zadnjem dvorištu, nju kako se uspravno i prilično uspešno drži u sedlu.

Proveo je jutros neko vreme sa njom, pre nego što se izgovorio nekim poslom i prosto pobegao ovamo gore od nečega što je počelo munjevitom brzinom da se između njih razvija. U prvi mah pomislio je da je njeno detinjasto oduševljenje prvim uspešnim pokušajem bilo je zarazno. Nije pamtio kada se tako smejao, kao dok je ohrabrivao njene prve nespretne pokušaje i hvalio naredne, malo uspešnije. A onda je shvatio da to nije samo zbog držanja u sedlu, ni prve uspešno savladane lekcije. To je bilo nešto što je strujalo između njih dvoje, što im nije dozvoljavalo da na više od nekoliko trenutaka skrenu pogled jedno sa drugoga.

Bila je neverovatna. Ono što mu se u prvi mah učinilo kao nezrela, detinjasta neodgovornost, jutros kada ga je sluga probudio sa obaveštenjem da se ona iskrala iz kuće sa torbom, i kad je besan pojurio da je vrati nazad, odjednom se pretvorilo u toplinu i razdraganost, opuštenost i uživanje u šarmu koje je ona neosporno imala, a koji nisu bili ohrabreni da se ovih dana ispoIje.

Razmrdao je i protegao prste. Još je pod njima osećao njen struk, kada ju je posle prvog pokušaja spustio sa konja. Držao joj je struk nekoliko trenutaka duže. Želeo je da ponovo oseti nešto što mu se učinilo da bi mogao da izazove njeno rumenilo u obrazima, blistavost i mekoću u njenim očima, koje je prvi put primetio jutros, kada ju je doveo nazad posle neuspešnog bekstva. U početku je još uvek bio ljut na nju da bi primetio kako su joj glatki i rumeni obrazi, kako iz njenih očiju izbija inteligencija i dobro zapažanje, kako su joj usne uvek spremne na smeh. Ali kasnije, kada se smirio, imao je priliku da je dobro osmotri dok je na konju lagano kružila oko Džordža, prateći svoj napredak šalama na sopstveni račun i zadovoljnim smehom.

Nikad se tako opušteno nije osećao kao tada u njenom društvu. A još kad se naslonila na njega, u nespretnom pokušaju da siđe sa konja... Kako su joj samo oči zablistale, ti tamni izvori iz kojih je isijavalo uzbuđenje i dopadanje. Bila je iznenađujuće prijatna pomisao na to kako ona rumeni pod njegovim pogledom, ili od dodira njegovih ruku, a da je pre toga bila spremna da pobegne od njega, uvređena zbog njegovog ignorisanja.

I odjednom mu više nije bila mrska i odbojna pomisao da će ostati vezan za nju. Čak je osetio prijatnu toplinu dok su mu se vraćale slike na razne izraze njenog lica, od ljutnje, povređenosti, interesovanja i nade, pa sve do ove nasmejane vedrine i razdraganosti. Nije se odmah potrudio da je bolje upozna. Mogao je skupo da plati tu svoju nemarnost. Ali sada više

~ 23 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

neće biti grešaka. Potrudiće se oko nje. Ionako mu je namenjena, što sve olakšava. Nema potrebe da sa njom bude distanciran i uzdržan, ako će mu biti verenica. Ili možda i žena.

Stegao je okvir prozora dok je posmatrao kako kaska na konju, sva čigrasto ponosna na svoj uspeh. Ona je osoba sa kojom je, izgleda, mnogo lakše živeti nego što je očekivao. Njena neposrednost, neumešnost u sakrivanju osećanja, koja su bujala u njoj, prelivala na sve strane i zapljuskivala ljude oko nje, sve mu je sada izgledalo interesantno i privlačno. Ništa u njoj nije bilo nezrelo na budalast način, kako je bio spreman da je osudi. Samo je bila neposredna i otvorena, a iza početne stidljivosti krila se pozitivna i vedra, jaka ličnost. Bio je dovoljno razuman da shvati kako je ono što je smatrao svojim vrlinama, osećaj časti, postojanost i maniri, ujedno možda i maska da se prikriju mane. A to je bila dosadna, sušna pustinja zapretenih osećanja.

Henrijeta Koneli bila je olujni oblak koji se neočekivano pojavio na njegovom nebu, koji je donosio kišu i najavljivao velike promene. Duboko je udahnuo, potiskujući uzbuđenje. Te promene značile su radost i život kakav do sada nije poznavao. Kako mu je samo bilo drago što je ledi Glenstok dovela ovu svoju unuku, odgajanu na potpuno drugačiji način od njegove gvozdene discipline. Nesumnjivo je da bi u njenoj rođaki Blanš verovatno našao sebi sličniju osobu, ali ova novina, ovo osveženje imali su posebnu draž i privlačnost. Baš kao što kiša ima za pustinju, pomislio je ponovo. Blanš jeste bila prelepa, možda najlepša žena koju je upoznao. Ali Henrijetina živost, energija, entuzijazam nisu imali premca. Ono zadovoljstvo od jutros, kada je primetio koliko joj se dopada, polako se pretvorilo u uzbuđenje što je ima pored sebe. Bio je zahvalan i bogu, i ledi Glenstok što je sve ovo zamislila.

Kako je to interesantno. Učili su ga da bude promišljen, da polako i dostojanstveno vaga i odmerava, da ne bude brzoplet ni podložan prolaznim uzbuđenjima. I sve je to zaboravio za samo jedno jutro, jedno prepodne u njenom društvu.

Kada je jutros skočio iz kreveta, bunovan i ljut, nije ni sanjao da će potpuno promeniti osećanja prema toj devojci, da će mu za tako kratko vreme postati ovoliko značajna i draga. Obično mu je trebalo malo više da proceni nekog. A za nju mu je bilo dovoljno sat vremena da uvidi koliko je srećan što će mu upravo ona biti verenica.

Svojim analitičkim, hladnim razumom mogao je da proceni da je Henrijeta Koneli prava osoba za njega. Bila je nežna i osećajna, vesela i prilagodljiva. Nije bila ni tvrdoglava, niti mračno istrajavala u svojoj uvređenosti. Prihvatala je izvinjenje kao nešto sasvim prirodno. Lakoća i radost življenja bila je jedna od njenih glavnih vrlina. I spremnost da se u

~ 24 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

svemu što se desi, uoči nešto pozitivno. Iznenadilo ga je koliko mu je prijao smeh. Retko je grešio u proceni, a sada je bio siguran da će moći blagotvorno da deluju jedno na drugo. Da će njega otkraviti njena blagost i vedrina, a da će i njoj prijati njegova postojanost i ozbiljnost.

Kada je utrčala u kuću, sva razdragana od neočekivano zabavnog i uspešnog posla oko održavanja na konju, a još više od pravca u kom je krenuo njen odnos sa Vilijamom Vudridžom, videla je da je očekivani gost stigao. Požurila je u svoju sobu da se sredi. Nema potrebe da se plaši tog matorog lorda i da je nervozna zbog njega. Možda Vilijam ima, i njegova majka, ali ona je bezbedna. Vilijam. Kako bi to bilo lepo kada bi on za nju mogao da bude Vilijam, a ne gospodin Vudridž. Trgla se iz maštarija. Mora da požuri, da je ne čekaju.

Kada ušla u salon, prepirka je bila u punom jeku. - Ne samo što veridba još nije objavljena, nego se Elizabeta usuđuje,

hej, usuđuje, da mi piše i traži da se predomislim! - grmeo je stari, krupni, sedokosi muškarac.

Ledi Elizabeta je sedela pored njega, sva bleda, sa ustima stisnutim više nego ikada. Vilijam je stajao, a ledi Glenstok sedela je u fotelji malo dalje.

Henrijeta brzo priđe. Činilo se da stiže u poslednjem trenutku, toliko je starac izgledao ljut.

- Dobar dan - reče ona, uspevajući nekako da zvuči opušteno. Starac se okrenu prema njoj. Mogla je da vidi orlovski nos i dva crna,

oštra oka ispod čupavih belih obrva. - Moj lorde, drago mi je što konačno imam priliku da vas upoznam -

reče ona i duboko se nakloni. - Moj lorde, dozvolite da vam predstavim gospođicu

Henrijetu Koneli. To je unuka ledi Fransis Glenstok o kojoj je ovde uglavnom bila reč. Ona će biti moja verenica - reče Vilijam.

Henrijeta sva porumene na te njegove reči. - Ooo... - reče starac, odmaravajući je oštro od glave do pete. Uspela je nekako da zadrži neutralni osmejak. Pretpostavila je da

traži sličnosti između nje i njene bake, ne da pokušava da je zaplaši.

~ 25 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

- Kažu da i ne ličimo previše. Mada bi to svakako bila čast za mene. Jer moja baka je jedinstvena osoba - rekla je, kao da presreće njegovu misao.

Nekoliko trenutaka gledao ju je procenjivački, a onda izraz na njegovom namrštenom licu razmekša.

- Vi ste ta... nepoželjna verenica - okrenuo se oštro prema svojoj snaji, koja je i dalje sedela ćutke i vrlo bleda. - Upravo smo raspravljali o tome zašto veridba nije još objavljena. Oni nemaju nikakav suvisli odgovor na to pitanje.

- Gospodine, to je, moram priznati, bila moja ideja, da ne žurimo sa objavljivanjem. Bar dok vas ne upoznam i zahvalim vam se na toj časti. I dok ne budem uverena da se ta čast zaista odnosi na mene - rekla mu je krotko.

- Nema tu nikakvog nesporazuma. Rekao sam Fransis da se veridba mora sklopiti što pre. A i ovamo sam poslao pismo sa jasnim instrukcijama, - otrovno se okrenuo svojim rođacima - o koja su se ovde prisutni oglušili.

- Moj lorde, veridba će biti objavljena. Već sutra, ako vam je tako po volji - umeša se Vilijam.

- Moj stav je bio jasan: veridba se ima odmah sklopiti - prekinu ga starac. Sada je pogledao u Henrijetu. - I ne samo to, vi ćete ostati u ovoj kući, odnosno pod njihovim okriljem sve do venčanja. Jeste li razumeli? Ne vraćate se kući dok se ne venčate - kašljavo se nasmejao, diveći se svom lukavom planu. - Tako ćemo malo ubrzati proces, za slučaj da su se neki ponadali kako će se iz ovoga izvući. Ledi Glenstok, nadam se da se slažete sa mojim predlogom.

- Pa... to baš nije uobičajeni postupak - ledi Glenstok upravi procenjivački pogled u njih. - Da verenica boravi u kući svog verenika do venčanja. To je prilično nepristojno. Biće govorkanja - odvrati ona, ali nije delovalo kao da će skočiti da se buni zbog toga.

Starac se zadovoljno zakikota. Henrijeta je sada mogla da vidi na delu kako njih dvoje opkoljavaju Vudridžove i dovode ih u bezizlazan položaj. Ponovo joj bi neprijatno.

- Na to sam i računao. Oni misle da će moći da izbegnu veridbu ili da je raskinu, ako ja ne poživim dovoljno dugo da se ona pretvori u brak. Ovako će obaveza malo ojačati. Znate, moj bratanac i moja snaja važe za osobe sa besprekornim ugledom u društvu. Nikada nisu napravili nijednu grešku. Da vidim kako će sada moći da progutaju ovu situaciju bez greške - opet se zakikotao.

~ 26 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

Henrijeta preko njegovog ramena susrete ukočeni pogled njegove snaje.

- Biće kako ste vi odlučili. Mi ćemo se povinovati vašoj volji. Sutra ćemo objaviti veridbu - začuo se opet Vilijam.

Henrijeta je samo mogla da se divi njegovom strpljenju. Starac je, očigledno, umeo da bude veoma neprijatan i grub. A ona je mislila da se ovde prema njoj ophode uvredljivo.

- Moraće da vas odvedu u London i predstave društvu. Ne da vas kriju u ovoj kući na selu. To sam već odgovorio mojoj snaji u pismu - smejuljio se, i dalje se obraćajući Henrijeti, kao da ostali nisu prisutni.

Bilo joj je žao Vilijama zbog neprijatnosti koje mora da trpi. Ali istovremeno i drago što će nepoželjna veridba ipak zaživeti, i što će najverovatnije sve ispasti dobro, sudeći po njegovom jutrošnjem ponašanju. Bacila je pogled na njegovo ozbiljno lice i malo porumenela pri sećanju na njegove ruke oko sebe dok joj je pomagao da siđe s konja. Ali onda se okrenula starom lordu.

- Onda pretpostavljam šta je zapravo bio glavni razlog zašto veridba još nije objavljena - reče ona, a oči ledi Elizabete se sumnjičavo uperiše u nju. - Već ste rekli da su vaši rođaci veoma odgovorni što se tiče obaveza i društvenih normi. Možda je u tome problem. Znate, da bi se izašlo u društvo i tamo predstavila verenica, potrebna su dodatna sredstva. Prijemi, balovi, uobičajene predstave za društvo. Oni su svakako, suviše uzdržani i obzirni da bi vam za to tražili dodatna sredstva... - ispipavala je Henrijeta dalje teren.

Njena baka ohrabrujuće joj se smeškala. A susrela je i Vilijamov radoznali pogled. Nije izgledao nezadovoljno zbog pravca u kome je povela razgovor i to je dodatno podstaknu da nastavi. Starac im, očigledno, nije odobravao dovoljno sredstava za pristojan život visoke klase. Možda će izaći u susret nećakovoj verenici, kada se toliko potrudio da je ovde nametne.

- Ha, obzirni! Kao da to već nisu pokušali hiljadu puta ranije! - grmnuo je starac, ali je onda susreo njen umiljati pogled. - Oh, u redu. Povećaću isplatu. Za pola.

- Duplo - rekla je Henrijeta i trepnula u njegovom pravcu. Mogla je da čuje kako su svi zadržali dah.

- Uh, ko je rekao da ne ličiš na Fransis? I ona je ovako očaravajuće lukava - glasno je objavio predaju, gledajući u njenu baku, koja se ljupko smeškala. - Pozovite mog sekretara da mu izdiktiram promene u planu. Neka napiše pismo advokatu. Valjda je devojka u pravu. Mada opet mislim da ste se nekako udružili protiv mene - sumnjičavo je zavrteo glavom.

~ 27 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

Henrijeta se nevino osmehnu, kao da je rekao neku dobru šalu. - Moj lorde, vi ste baš onakav kako vas pamtim, divan i velikodušan

čovek - umeša se njena baka. - Tako mi je drago što smo se konačno oko svega dogovorili, na ovako prijateljski i fin način.

- Hm, fin način... - progunđao je još jednom, ali svima je bilo jasno da je najneprijatniji deo iza njih, i da mogu da odahnu.

Posle ručka lord Hauard je grubo izjavio da će se povući u svoju sobu da se odmori i da izdiktira svom sekretaru promene koje se tiču svih prisutnih. Ostali su učtivo ustali od stola da ga pozdrave kada je pošao. I njena baka je otišla u svoju sobu da nadgleda pakovanje. Više ovde nije imala nikakvog posla, pa je htela sutra da putuje. Henrijeta je nekako navikla da Vudridžovi odmah napuste trpezariju posle obroka, pa se malo smela kada se ledi Elizabet okrenula prema njoj.

- Gospođice Koneli, želim da vam se zahvalim na vašoj podršci malopre - počela je malo ukočeno. Zvučala je kao da napamet govori naučeni tekst.

Henrijeta je samo mogla da zamisli koliko joj je bilo teško da ovo kaže.

- Ledi Elizabet, nema potrebe, zaista... - Ne, znajte da cenim vaše zalaganje, ma iz kog razloga da je bilo. Henrijete sva pocrvene na tu novu optužbu. Pogled joj nehotice

pobeže prema Vilijamu, da vidi da li i on misli isto kao njegova majka, da je to sve uradila sa predumišljajem, i da je prava unuka svoje prepredene babe. Ali Vilijam se smeškao.

- Majko, rekao bih da je gospođica samo poslušala moju molbu od jutros, da nam pomogne oko strica Hauarda - rekao je umirujuće.

Njegova majka joj uputi novi oštar pogled. - Jutros? - Gospođica Koneli je malo poranila, a ja sam smatrao da ne treba da

se mnogo udaljava po ovakvom maglovitom vremenu, pa je poslušala moj savet i počela da uči da jaše. Ako se ne ljutite, pozajmili smo vaše sedlo za tu priliku.

- Ako ste, slobodno. Nisam znala da ne znate da jašete, gospođice. - Na žalost, nisam imala priliku da naučim. Ali vežbala sam celo

prepodne, pa se nadam da ću brzo napredovati - odvrati Henrijeta sa entuzijazmom koji je ponovo kod mladog gospodina izmamio osmeh. I ona mu se blaženo osmehnu.

~ 28 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

- Dobro. Onda, valjda, ne treba da se plašimo nekih novih zamki lorda Hauarda - zaključila je ledi Elizabeta. - Sve dok je gospođica Koneli tu da ih kanališe - dodala je malo kiselo na kraju, pre nego što je izašla.

- Gospođice, hoćete li da mi pravite društvo u salonu? - Vilijam joj uputi topli osmeh. Bar on u njenom nastojanju da pomogne nije video nikakvu zadnju nameru i proračunatost. - Voleo bih da malo posedimo zajedno.

- Svakako, ali ne pristajem zbog lorda Hauarda, nego zbog vas - rekla je sa mangupskim osmehom.

- Drago mi je zbog toga - prihvatio je njenu šalu i pružio joj ruku da je povede u salon.

Kada su kasnije izašli do štale, Henrijeta se pitala da li je morala da ovom predivnom mladiću izbrblja malopre baš sve o sebi, svojoj porodici, svom životu kod kuće... i ko zna šta još. Nije mogla ni da se seti šta je sve pričala, kao opčinjena njegovim očima koje su je budno i toplo pratile. On se, doduše, pravio kao da ga sve to zaista interesuje.

Uzdahnula je dok je gledala njegova leđa, njegovu celu zanosnu pojavu, kako razgovara sa momkom iz štale. Šta joj je ono trebalo, da onako priča, kao navijena? On joj je postavio nekoliko pitanja, a ona zapela, da mu ispriča sve što joj padne na pamet! Ne bi bilo čudno da joj se nikad više ne obrati, sad kad je video kakva je brbljivica! Kajala se što je onoliko pričala, poneta uzbuđenjem od njegove blizine, pažnje a najviše od njegovih tamnih očiju koje nije skidao sa nje skoro sve vreme. To joj je bilo nekakvo opravdanje. On je kriv.

Zato što je tako zanosan, uzdahnula je i pošla prema njemu. - Gospođice, Džordž kaže da ste jutros bili odlični - pohvalio ju je. Osetila je kako je preplavljuje toplina od njegove pohvale. - Možda kaže samo da bi vam ugodio. Ili meni. - Ne bih rekao. Džordž je ozbiljan momak. Retko se šali - odvratio je

sa poluosmehom, od koga je ona ostala bez reči, zagledana u njega. Trgla se kad je konj nestrpljivo rznuo pored nje. Kao da se prenula iz

sna, trepnula je i odmakla se. Ali njegov pogled i dalje je bio na njoj. I nije joj nimalo pomogao kada je pokušala nespretno da se popne.

- Gospođice, levu nogu! - opomenuo ju je Džordž. - Zar hoćete da sad moje pohvale izgledaju lažno! - nasmejao se, a sa njim i rumena Henrijeta, pogledavši zbunjeno u Vilijama, koji ih je posmatrao sa nedokučivim izrazom na licu. U uglu usana igrao mu je potisnuti osmejak.

- Gospodin Vudridž me gleda, a to me zbunjuje. Zato sam pogrešila - pravdala se neubedljivo.

~ 29 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

- To ne sme da vas pomete da pomešate noge - opomenuo ju je momak, ponovo primičući konja. - Dajte sad levu nogu. Levu! I ne bi bilo loše da gledate gde je stavljate - gunđao je mladić.

Henrijeta je konačno bila na konju, pogleda i dalje uprtog u Vilijama, kao magnetski privučena.

Nije znala gde joj je srce, iako je zaglušujući bubnjalo. Vilijam je prišao i uhvatio uzde, ne skidajući pogled sa njenog rumenog lica. Uzbuđenje zbog toga oboje je zahvatilo.

- Trebalo bi da bolje slušate svog učitelja - opomenuo ju je. - Morate da pazite da se ne povredite. Hoćete da se ja sklonim, ako vam smeta moje prisustvo? - naglasio je, očekujući žustro odbijanje.

- Nema potrebe, izdržaću - brzo je odvratila, ali on nije mogao da zadrži tihi smeh kada je Džordž poveo konja prema sredini dvorišta.

Gledao je njena uspravna, vitka leđa, smeđu kosu koja je nestašno bežala ispod nakrivljenog šeširića. Kako mu je samo prijala njena dražesna zbunjenost. Još uvek nije mogao da se načudi tom osećaju.

Povukao se prema kući, da je ne dekoncentriše. A i da može nesmetano da je posmatra iz prikrajka. Ponovo je morao da obuzda smeh pri sećanju na njeno zbunjeno lice i zvezdane poglede koje mu je upućivala dok je pokušavala da se popne pogrešnom nogom. Ali njena simpatična postiđenost nije bila ukočena i jadna. I sama se sebi smejala zbog greške. Ona je za njega bila pravo iznenađenje i osveženje, puna svega onoga čega je morao da se odrekne u cilju što boljeg, ispravnijeg i potpunijeg vaspitanja.

Odjednom je osetio želju da odbaci svu svoju uzdržanost, da je povuče sa konja sebi u zagrljaj. Nešto mu je govorilo da ga ne bi uvređeno odgurnula. Naprotiv. Mogao je da vidi u celom njenom držanju da joj se dopada, da sva cveta pod njegovim pogledom, da je rasplinjuje njegova pažnja. A to kao da je omamljujuće delovalo na njega. Njegova kruta uzdržanost ozbiljno je dovedena u pitanje za tako kratko vreme. Toplina koja je zračila iz nje neodoljivo ga je privlačila, ščepala više nego što je želeo da prizna.

Ono što mu je još više popravljalo raspoloženje i izazivalo ga na neprilični kikot, bila je činjenica da je njemu dozvoljeno da mu se ona dopadne, da joj pokazuje dopadanje, da joj se udvara. Njegov stric skoro da mu je naredio da to radi, jer će od sutra biti njegova verenica, kada zvanično objave. Od ove poslednje pomisli, srce mu neočekivano uzdrhta.

Ona je u tom momentu ponovo bacila jedan iskošen pogled prema njemu. Nasmejao se. Više je gledala u njega nego što je pazila šta radi. Opomenuće je na to kasnije, kada joj pomogne da siđe. Kada je ponovo

~ 30 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

uhvati oko struka i približi uz sebe. Vrebaće tada ponovo onaj drhtaj u njoj, kao prošli put. Ah, ko bi rekao da će ozbiljni, hladni Vilijam Vudridž ovako da poludi! I to ne zbog neke porcelanske lepotice, nego zbog jedne sasvim obične devojke, koju zamalo da ne primeti!

Konj je pod njom postajao nemiran, verovatno jer mu nije davala dobre instrukcije. Sva njena pažnja bila je skoncentrisana na tamnu, visoku figuru koja je stajala u senci kuće i posmatrala njene nespretne pokušaje. Ali nije se više bojala da će mu izgledati trapavo ili smešno. Krajičkom oka, koliko je mogla da vidi, a da ne padne s konja, primetila je na njegovom licu potpuno drugi izraz, koji ju je i ubedio da joj se on ne smeje. Ne, on je gleda... nekim pogledom od koga će zaista pasti. Nestrpljivo se okrenula prema Džordžu. On nije bio glup momak. Verovatno je i on jedva čekao da se ovo mučenje završi.

- Da li vam je dosta za danas, gospođice? - pitao je spremno. Njene oči davale su potvrdan odgovor. Džordž je čvršće stegao uzde

i umirio konja. Videla je kako se odmah vitka, tamna figura odvojila od zida i prilazi im. Nije žurila sa odgovorom, čekajući da stigne do njih. Pogledala je u Vilijama sa treperavim iščekivanjem u očima.

- Mislim da mi je dosta za danas - rekla je više njemu nego Džordžu. - Dozvolite da vam pomognem - spremno je prišao Vilijam, sa vrlo

rečitim izrazom, od kog je zadrhtala. Spustila mu je ruke na ramena, a on ju je lako podigao sa konja i

spustio uz sebe. Ruke su joj još uvek bile na njegovim ramenima. Sada je ozbiljnim pogledom proučavala njegovo predivno lice. Držao ju je malo preblizu, sa rukama i dalje oko njenog struka. Morala je sebe da podseti da treba da diše, kada je počelo da joj se vrti u glavi od njegove blizine.

- Jeste li dobro? - upitao ju je baršunastim glasom od koga su joj se dlačice na vratu naježile.

- Veoma - prozborila je jedva čujno, ne skrećući pogled sa njegovih očiju.

Mogla je da vidi trepavice koje su ih okruživale i bacale tamnu senku na njih. A tamne senke sumraka obavijale su se i oko njih i činile da ovaj trenutak izgleda vanvremenski, da njihov dodir izgleda kao ljubavni zagrljaj, koji će se pretopiti u nešto još nežnije, još uzbudljivije što se približavalo i guralo ih jače jedno prema drugome...

- Vilijame! - začuo se prodoran glas iz blizine. Odmah ju je pustio i pristojno se odmakao, ali ona je na tren mogla

da opazi žaljenje u njegovim očima. Njegova majka stajala je na uglu pored kuće i sumnjičavo ih posmatrala.

~ 31 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

- Lord Hauard želi da vidi ponovo gospođicu Koneli. Izgleda da ste ostavili jak utisak na našeg rođaka, gospođice - dodala je kiselo.

Henrijeta polako pođe prema kući, nadajući se da se usput neće srušiti od naleta uzbuđenja koji ju je još držao. Zašto je baš sad morala da naiđe? Baš kada je njegovo lice počelo da se saginje, da joj se približava, kada se i sama pružila prema njemu...

Dok se popela na sprat, već se pribrala i mogla je da u društvu napornog starca provede ostatak dana i večeri. Ledi Vudridž i njen sin su takođe bili tu, kao i njena baka. Činilo se da je lord Hauard veoma zadovoljan svojom mladom sagovornicom i da mu drugi ne trebaju. To je možda bilo dobro, jer nije bila sigurna koliko bi mogla da obuzda osećanja pri pogledu na Vilijama. A to nije bilo poželjno pokazivati pod budnim i nezadovoljnim okom njegove majke.

Bio je ovo jedan potpuno neočekivan, ispunjen i dugačak dan, pomislila je uveče dok se spremala za spavanje. Od uzbuđenja je jedva disala, pitajući se kako će uopšte moći da se uspava. Nije ono poticalo od iščekivanja nezaboravnog provoda u Londonu, kuda sutra putuju. Nego od ozvaničenja veze koju su ona i Vilijam Vudridž počeli da ostvaruju. Verenik. Kako to čudno i blisko zvuči.

Osetila je kako joj gore obrazi, pa je lice zaronila u hladni jastuk. Obgrlila se rukama. Tako ju je on danas držao. Možda bi je i poljubio da se njegova majka iznenada nije pojavila. Skoro da ju je poljubio... Od te pomisli sva je uzdrhtala. Sad zaista neće moći da se uspava, pomislila je dok je rukom tapkala jastuk. Mora da se smiri, inače će sutra imati podočnjake i neće više biti toliko privlačna svom vereniku. Tiho se nasmejala. Polako.

Treba biti strpljiv. Baš tako ju je baka savetovala, ledi Glenstok. Nije više bila ljuta na

nju. Sad je osećala veliku zahvalnost i zbog njenog mešanja i spletkarenja, kao i zbog njenih korisnih saveta. Moraće malo više da ih se pridržava. Sama se uverila koliko je malo truda potrebno pa da donesu uspeh. Mora da zaista u sebi ima neku skrivenu snagu, neke dosad nepoznate osobine, koje su danas pokuljale iz nje. Nema Blanšine osobine i snagu, naravno, ali ni ove njene nisu za bacanje, niti su manje vredne. Uz njihovu pomoć uspela je da u Vilijamovim očima probudi neki sasvim novi, uzbudljivi sjaj. Obgrlila se rukama i udobnije namestila.

Biće im divno u Londonu. Biće verenici, obećani jedno drugome. Živeće u istoj kući, sretaće se svakog dana. Ima vremena i za poljupce i za zbližavanje.

Osmehnula se zadovoljno pre nego što je utonula u san.

~ 32 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

Nije mogla da veruje da su već skoro mesec dana u Londonu. Vreme kao da je letelo. Izlasci, balovi, posete, kupovine... Ledi Elizabet stalno je pronalazila razne furiozne načine da zaokupi njenu pažnju, da je Henrijeta polako počinjala da se pita da nije to sve smišljeno? Jer, u ovih mesec dana u Londonu, Vilijama je viđala izuzetno retko. Mnogo ređe nego što je očekivala, s obzirom da žive u istoj kući. Ona napravi grimasu na tu pomisao.

Sedela je ispred ogledala i spremala se za još jedan bal. Mogla je da bude zadovoljna zbog svog uspeha u društvu. Da ledi Elizabeta nije imala neke sasvim druge planove i očekivanja, mogla je i ona da uživa zbog uspeha Vilijamove verenice. Henrijeta je bila dobro primljena uprkos skandaloznom smeštaju u verenikovoj kući. Sprečavanju skandala je, naravno, najviše doprineo besprekorni ugled ledi Elizabet. Uz to, Vilijam je važio za savršenog džentlmena, čak i previše hladnog i uzdržanog. Tako da je umesto skandala, vladalo opšte čuđenje, koje je nekako preraslo u šuškanje o tome da je to ipak neki uvrnuti uslov matorog jarca lorda Hauarda i da to i nije prava veridba, nego nametnuta.

Taj deo priče nije joj se dopadao. Naročito pretpostavke da će se ta lažna veridba i okončati kada matori umre ili se predomisli. I da je ne treba uzimati za ozbiljno. Tu se naročito ledi Elizabeta potrudila. Nije otvoreno podržavala ogovaranja da je Henrijeta Koneli nepoželjna verenica njenog sina, ali nije ih ni opovrgavala. Zbog toga su svi manje osuđivali, ali više pokušavali da prokljuve da li je to istina. Henrijeta je sve odbijala sa vedrom smirenošću, koja se pokazala kao njen glavni adut u društvu. Ali, sve u svemu, izgledalo je kao da je većina nekako tu situaciju prihvatila.

Svo troje bili su suviše uzdržani da bi neko i pomislio na mogući skandal. Dobro je kad neko ima takvu reputaciju kao Vilijam Vudridž, savršeni, hladni mladi džentlmen. I njegova majka, najmoralnija i najstroža ledi u Londonu. Bilo koja mlada devojka mogla je bez prevelike opasnosti da boravi u njihovoj kući. Naročito verenica, koja to možda i nije bila. Koju su primili preko volje, da samo udovolje hirovitom matorom rođaku. Umesto ogovaranja i skandala, pojedini komentari bili su na ivici sažaljenja. Henrijeta je imala i oči i uši, i dovoljnu moć zapažanja da sve to uoči.

~ 33 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

Devojka koju je ledi Elizabeta posebno namenila da se njoj nađe pri ruci, prišla je da joj zakopča haljinu i namesti ukras u kosi. Henrijeta je u prvom momentu bila počastvovana time da ima ličnu služavku, sve dok nije zaključila da ta devojka zapravo ima sasvim drugu ulogu. Nije se odvajala od nje. Čak je dobila zadatak da spava u njenoj sobi, u udubljenju iza vrata, gde je namešten pomoćni krevet. Henrijeta ne bi posumnjala da se nekoliko puta ta devojka nije stvorila niotkuda, uručujući joj hitni poziv gospodarice, baš kada je trebalo da ostane nasamo sa Vilijamom, bilo gde u kući. Nije bila paranoična, ali ni toliko naivna da poveruje kako je to sve slučajnost.

Ledi Elizabeta nije bila samo veoma moralna dama. Ona je iznad svega bila oprezna i predostrožna. Izgleda da je društvo lakše prihvatilo Vilijamovu verenicu u njenoj kući nego ona sama. Što je značilo da Henrijeta više nema ni najmanju šansu da sa Vilijamom ostane ponovo sama kao prvih par dana vereništva na imanju. Nije ona razmišljala šta bi oni radili kada bi ostali sami. Toliko daleko njena mašta nije imala potrebe da ide. Makar da mogu da razmene par pogleda bez neprestanog nadzora budnih očiju, to bi, za početak, bilo dovoljno.

Zato je svaki izlazak u društvo željno očekivala. Tada su mogli da budu sami bar neko kratko vreme dok igraju. Jeste pod budnim okom svih prisutnih ali mogli su da razmene par rečenica koje niko drugi ne može da čuje. Što u kući nije bilo moguće, pored vernog psa-čuvara.

Vilijam je iz nekog razloga, koji je samo ledi Elizabeta znala, otišao ranije. Kada su njih dve stigle, većina gostiju je već stigla. Balska dvorana bila je pomalo zagušljiva od toliko gostiju, ali domaćica nije marila, dok god je to ukazivalo da je bal uspešan.

Pogledala je preko glava i ugledala Vilijama. On im je odmah prišao da ih pozdravi. Čovek bi rekao da se nisu videli danima. Pa i nisu, kiselo je pomislila Henrijeta, obuzdavajući nalet radosti što je pored nje, što će moći većinu večeri da ga gleda, a možda malo i sluša.

Na trenutak su im se oči susrele, kada se činilo da to niko neće primetiti. Ta njihova igra, kradomična igra toplih pogleda, više joj nije bila interesantna. Počela je da je razdražuje, sada kada se činilo da još dugo ništa više od toga neće biti dopušteno.

Ipak mu se osmehnula. On je najmanje kriv zbog toga. Poveo ju je na podijum i malo se bolje osetila. Pristojno ponašanje

dozvoljavalo je da verenici odigraju bar jedan ples zajedno. To je i ledi Elizabeta morala da prizna. Henrijeti je već došlo da izađe iz kože. Dokle će to sve ići ovako? Zar ništa ne mogu da promene? Ona je razumela moralnu strogost koja nalaže oprezno ponašanje, ali sve je teže podnosila činjenicu da je Vilijam naizgled njen, ali u stvarnosti može samo da ga

~ 34 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

čežnjivo posmatra preko sale, ako ima sreće da je ledi Elizabeta dovede na bal na kome je i on.

- Gospođice Koneli... Henrijeta. Šta vam je? Niste dobro raspoloženi? - upitao je tiho pri jednom

okretu. To je moglo da se protumači i kao obična ljubaznost. Proklinjala je

lažni društveni moral i njegovo džentlmentsko poštovanje svih mogućih društvenih pravila. Ali nije dozvolila da se ništa od onoga što je mislila vidi na njenom licu. Počela je da uči kako da to uspešno radi. Ako njemu to toliko znači, poštovaće i ona ta prokleta pravila. Neće biti ništa gora od njega.

- Ne znam, mislila sam da će mi veridba sa vama mnogo više prijati - to bi već trebalo da predstavlja izazov.

- Ne volite što ste vereni sa mnom? - pogledao je u nju. - Trebalo bi da znate šta sam htela da kažem. Mislla sam da bi

veridba trebalo da predstavlja... nešto više od ove maskarade u kojoj smo možda i sporedni glumci. Većina misli i da nije prava!

- Ne treba da se obazirete na ono što drugi misle. Veridba je prava. Voleo bih da više verujete u nju. Mislim da nam za sada prilično dobro ide. Opasnost od uništenja vašeg ugleda čini se da je prošla. Meni je to važnije od bilo čega što neko može da komentariše - rekao je gledajući je blago. Ova njena durovita ljutnja bila je nešto najbliže izjavi ljubavi u ovim okolnostima, pa joj nije zamerao. Čak mu je bila simpatična.

- Baš me briga za ugled - nije se predavala. - Onda ja moram da se brinem o njemu - našalio se. Kada bi se opustio i dozvolio sebi da razmišlja o tome, verovatno bi

se i on osećao isto, sputano i zarobljeno. Zato nije razmišljao. Nije bilo lako, i postajalo je sve teže što je vreme odmicalo. Naročito je bilo teško poslednjih dana, kada se ogovaranje pojačalo. Činio je sve što je u njegovoj moći da je umiri i ohrabri. Nije želeo da se brine više nego što mora.

- Vi ste jaki, - uzdahnula je - a ja... možda nisam onakva kakvu ste me zamišljali. Ponekad... ponekad poželim da vas uhvatim za ruku i da se tako prošetamo posred sale. Da radoznalcima konačno ispadnu oči.

Nasmejao se pri pomisli na tu sliku i nehotice je malo privukao bliže. Obrazi joj buknuše. Odmah se osetila bolje.

- Pa... počnite da me ubeđujete da ovo nije lažna veridba koju ćete raskinuti ako se iznenada nešto desi lordu Hauardu, ili se naprosto predomisli.

~ 35 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

Nešto u njegovom pogledu koji je na trenutak pobegao uznemirilo ju je.

- Šta je bilo? Predomislio se? Naredio vam je da raskinete sa mnom i verite se sa nekom drugom?

Sagnuo se prema njoj. - Ništa me ne može odvratiti da raskinem ovu veridbu. Vi to

dobro znate - rekao je tiho. - Znam li? - upitala je kroz stisnuto grlo. Uletela je u sve ovo punog srca, bez trunčice sumnje posle onog

dana kada je pokušala da pobegne, a on je vratio i promenio se prema njoj. Sutradan su objavili veridbu i on ničim nije pokazao da mu je to teško palo. Ali ipak... toliko se trudi da joj sačuva ugled i još joj to naglašava. Šta će joj ugled ako njega izgubi? Možda da lakše pronađe novog mladoženju posle raskida?

- Vaša majka nikada neće biti zadovoljna izborom vaše verenice. Verovatno još uvek misli da bi moja rođaka Blanš bila bolja od mene za vas - nastavljala je, zahvaljujući Bogu što je on toliko strpljiv i što joj ne zamera zanovetanje.

- Ne znam zašto je pominjete. Vi ste moja verenica, ne ona. - Ali priznajete da je lepa - bila je uporna. Odjednom je shvatila da joj do sada nijednom nije pričao o svojim

osećanjima. Ne mora da joj kaže da je voli, samo neka nagovesti. Samo da više ne pominje ugled, pristojnost i obaveze.

- Jeste lepa. Ali vi ste više po mom ukusu. - Ha! U to bi teško moglo da se poveruje - naterala je sebe da se

osmehne. Ovo veče nije baš dobro počelo. - Rekao bih da rođak gospođice Beltam deli moje mišljenje - pecnuo

ju je. - Koji rođak? Henri Klinton? On je njen obožavalac, ne moj. - Mislim da se on ne bi složio sa tim zaključkom. Ali nisam rad da ga

to pitam. Nadam se da ga ni vi nećete pitati da vam to prizna. - Zašto? Sigurna sam da niste u pravu - obrazi su joj se opet zažarili.

Da li je on to ljubomoran? Možda je ovo način na koji pokazuje osećanja. - Bez obzira, ne bih voleo da sa njim razgovarate o tome ko mu se

sviđa. Bojim se da bi mogao da vam kaže nešto što se meni ne bi dopalo. Pogledala ga je i ozbiljan izraz malo joj je omekšao.

~ 36 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

- Izgleda da je sada nerešeno. Verujem vam da nemam razloga da brinem. Neću vas više gnjaviti. Postala sam malo nervozna.

- Hvala. Mada... iznenađen sam koliko mi je prijalo da čujem kako ste ljubomorni. Žao mi je, pretpostavljam da vama to nije toliko zabavno. Vi u meni budite nešto što nisam ni znao da imam. A to mi se sviđa.

- Pa... to ide u oba smera, kako mi se čini - osmehnula se. Muzika je prestala i oni su sada stajali blizu ulaza. Njegova majka i

prijatelji bili su na sasvim drugom kraju sale. Ovde je svetio bilo malo slabije i on spazi kako je jedan par šmugnuo u hodnik. Nekoliko trenutaka bio je potpuno pometen naletom uzbudljivog iskušenja da i on to uradi sa njom. Da je povuče napolje, u polumračan hol... Ali onda je odagnao takve primamljive, rizične misli, pošto je pored njih prošla jedna dama, radoznalo ih pogledavši. Pozdravio ju je naklonom, uzeo svoju verenicu za ruku i poveo je nazad u salu, kao lepo vaspitani džentlmen.

Sa strane, pored prozora, bilo je dovoljno mesta da bar minut stoje sami. Povukao ju je u tom pravcu, malo žustrije i brže nego inače, čudeći se svom uzbuđenju, potpuno neočekivanom i nepoznatom osećaju.

- Šta se dešava? - upitala je cupkajući za njim. Zamišljala je kako se koleba da je izvede na sred sale i uradi nešto

nepromišljeno. Sva je buknula na tu primamljivu pomisao i shvatila da ga celo veče izaziva, pokušava da sruši te njegove kamene zidove kojima se okružio i obezbedio. Potrebno joj je da malo izgubi kontrolu sa njom. I ona bi, samo kada bi joj dozvolio.

- Ništa, samo odolevam iskušenju... da sa vama pobegnem napolje, u mrak - promrmljao je, puštajući njenu ruku uz tihi uzdah.

- Ja... se ne bih tome protivila - rekla je bez daha. Senke koje su ih obavijale delovale su omamljujuće. Izgleda da je

uspela u svom naumu. Njegov pogled u polumraku pored prozora bio je drugačiji od uobičajenog neutralnog i kontrolisanog. Srce joj brže zalupa. Sada je već mogla da poveruje kako joj je verenik.

- Znam. A ja... sam se jedva uzdržao. Čini mi se da ljudi precenjuju moju snagu obuzdavanja. Vi je precenjujete, neprestano. A to bi moglo da postane opasno - zapretio joj je, glasa ogrubelog od osećanja koja su se na trenutak otela kontroli.

Njegova osećanja zgrabila su je munjevitom brzinom. Sada je i ona jedva disala, gledajući ga, upijajući svaku promenu na njegovom potamnelom licu.

- Kako vas ja to izazivam? - nehotice se nagnula prema njemu.

~ 37 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

Uzeo je njenu ruku u rukavici i okrenuo se tako da leđima bude okrenut prema sali i gostima. A onda je upro jedan hipnotičko privlačan pogled u nju. Samo što se nije srušila, tu na licu mesta. Prišla mu je sasvim blizu, uživajući u posebnosti trenutka.

- Je li vam sad jasno? - upitao je promuklo. Osetila je njegov dah na licu. - Savršeno jasno. Ali ne i dovoljno - prošaputala je. Otkuda joj samo ovolika hrabrost, izazovnost, sklonost ka riziku?

Nije očekivala da može da bude zavodljiva. A još manje da joj ovako dobro ide.

- Vi ćete me izludeti. Načisto. Hoćete li da vas sad, ovog momenta, povučem napolje? Posle toga ne bi bilo povratka. Vaš ugled bio bi... - počeo je Ijutito, a lice mu je izgledalo divno. Njegova ljutnja imala je neki prizvuk od koga se prijatno ježila.

- Baš me briga za ugled. Već sam vam rekla. To mi ni najmanje nije važno. Jedino što me zanima, to ste vi.

- Opet počinjete - opomenuo ju je promuklo. - Zašto mi to radite? Kao da namerno hoćete da uništite sve ono što sam brižljivo stvorio.

- Vi ste stvorili zid oko sebe. Samo njega hoću da srušim. Ništa drugo - pogledala ga je ozbiljno i primakla se jedan korak.

Sada ih je delila opasno mala razdaljina. Još pola koraka i biće naslonjena na njegove grudi, koje su se dizale i spuštale u bržem ritmu nego malopre dok su igrali. Ona opet oseti nalet radosnog uzbuđenja. To je ona uradila. Zbog nje izgleda ovako... kao da će svakog trenutka prsnuti njegov oklop u koji se tako brižljivo ušuškao i zatvorio, i da će svetu pokazati kakav je zaista, ko se krije iza te tako uglađene, pristojne maske.

- Ne sme da vas ne zanima šta će ljudi misliti i govoriti o vama - bio je i dalje ljut, a od sevanja njegovih očiju podilazili su je žmarci.

Ljutnja je vatreno osećanje. Mnogo jače od hladnoće i nezainteresovanosti. Činilo se da je on na ivici da pređe crtu koju je sam sebi postavio. Ne bi bilo dobro da je kasnije prekoreva kako ga je ona gurnula preko nje. To će ipak morati sam da uradi, bez njenog podsticaja i izazivanja. Jer to bi značilo da se odriče svega što je do sada bio.

- U pravu ste - rekla je pomirljivo, iznenada spuštajući glas u normalu. - Ne želim da vam otežavam. Sve vreme se trudim da budem dobra i da vas ne izvrgnem ruglu. Samo... ponekad je teško. Teško mi je da se pored vas ponašam kao da vas ne primećujem.

- Verujte mi da sam svake sekunde veoma svestan vašeg prisustva, gde god da se nalazim i kako god nezainteresovano da izgledam. Hoće li

~ 38 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

to delovati umirujuće na vas? Ili ćete me još više mučiti posle ovog priznanja?

Pogled koji su razmenili nije bio ni nežan, ni čedan. Oboje su zadrhtali od pritajene vatre koja im je gorela u očima.

- Neću vas mučiti. Ne više od onoga koliko vi mučite mene - odvratila je tiho.

Njegov pogled govorio je mnogo više nego što je smeo da izusti. Bila je kao zarobljena u njemu. Kada se odmakao od nje počela je ponovo da diše.

- Trebalo bi da se vratimo među goste - rekao je tiho. Njegove oči kao da su ljubile, a reči su milovale. To bi za sada trebalo

da joj bude dovoljno. Uzdahnula je čujno i osmehnula se. - Da, trebalo bi. Uspela je da na licu zadrži vedar osmeh kada su se vratili među

goste. Nije uopšte bila sigurna kako će se ovo završiti, da li će ovo biti istinska veridba, ili zamka za nju. Jedino u šta je bila sigurna, to je da se potpuno, nepovratno zaplela u opasnu ljubav prema Vilijamu Vudridžu, najozbiljnijem, najnežnijem, najčasnijem mladom džentlmenu koga je poznavala. I koji je, uprkos klimavim uslovima, tvrdio da će održati veridbu sa njom. Ali nikad joj do sada nije otvoreno rekao da je voli... makar da mu je draga. Sve njegove izjave bile su obojene zaštitničkom naklonošću, ali bezumnu ljubav nije joj priznao. Trudila se da ni on na njenom licu ne primeti razornu, žudnu ljubav koju je prema njemu gajila ispod damski idiličnog mira. Nije baš bila sigurna koliko u tome uspeva. A nije ni marila. Činilo se da mu prijaju osećanja koja u njoj vidi.

U grupi pored njegove majke sada su stajali Blanš Beltam i njen rođak po ocu, Henri Klinton, baš ono dvoje koji su malopre bili pomenuti u razgovoru.

- Vilijame, vidi ko nam se pridružio. Gospođica Blanš bila je tako ljubazna da priđe i pozdravi me - njegova majka sva je blistala, ne krijući očaranost dotičnom gospođicom.

Henrijetu je potpuno ignorisala, čak bi i slepac to mogao da primeti. Vilijam joj ohrabrujuće steže prste. Henrijeta se uzdrža i iscedi iz sebe mali osmejak.

- Gospođice Koneli, večeras blistate - odmah se ubacio mladi Klinton.

Henrijeta natera sebe da odvoji ukočeni pogled od zaslepljujuće Blanšine lepote i pogleda u njega. Bio je to privlačni, veseli mladić koji joj se udvarački osmehivao. Nekako je uspela da mu uzvrati.

~ 39 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

- Hvala, veoma ste ljubazni. - Ako nemate ništa protiv, voleo bih da sledeći ples odigrate sa

mnom. Vaš verenik može da bude kavaljer prema mojoj rođaki Blanš - odmah je iskoristio njenu ljubaznost. Njemu niko ne bi mogao da zameri nedostatak preduzimljivosti i samouverenosti.

- To je divna ideja, deco - reče ledi Elizabeta. - Evo, počinje muzika. Požurite da zauzmete mesto na podijumu.

Henrijeta je samo mogla da bespomoćno gleda kako Vilijam i Blanš zauzimaju mesto u redu pored njih.

- Gospođice Koneli, tako sam srećan što vas večeras opet vidim - poče neustrašivo mladi Klinton.

Henrijeta je suviše bila zauzeta praćenjem raspoloženja na Vilijamovom i Blanšinom licu da bi se udubljivala u ono što bi njen partner mogao da joj kaže. Ali ipak je pratila njegov ton, da bi povremeno, na prikladnim mestima mogla da ubaci po koje „hm” ili ,,oh”. To nije bilo preterano teško, jer se njegovo brbljanje uglavnom odnosilo na njenu lepotu, pamet, privlačnost i ostale uobičajene komplimente. Nije je to zanimalo, a nije ni htela da se pretvara da jeste. Jedino što joj je bilo važno, bio je Vilijam i to kako na njega deluje privlačnost lepe devojke za koju se nekada nadao da će mu biti verenica. Osetila je kako joj se grlo steže kada se Blanš kao nehotice nagnula prema njemu sa neodoljivim osmehom na licu.

- Gospođice, pa vi me uopšte ne slušate! - začu se iznenada uvređeni glas njenog partnera.

Ljupko mu se osmehnula, ne odričući. On se odmah uhvatio za njen osmeh. Nije se dugo ljutio, što je bilo dobro.

- Zašto ste, na celom svetu, baš vi morali da mi se toliko dopadnete? - odmah je nastavio svoju pesmu.

- Možda zato što sam verena za drugog? - upitala je značajno se osmehnuvši.

Nije uopšte krila svoje nepoverenje. Nije bio prvi koji je hteo da okuša sreću sa tuđom verenicom. A takvi su je izuzetno nervirali. I sada je bila nervozna. Ako se samo usudi da pokuša da joj se udvara, nije bila sigurna kako će da reaguje. Najverovatnije, ne preterano damski.

- Oh, ne stavljajte me na istu gomilu sa ostalim udvaračima - opet je bio uvređen. - Vi mislite da sam ja od tih koji vole da se udvaraju zauzetim ženama.

- Pa, zar takvo udvaranje nije najbezbednije? - i dalje je imala blago podsmešljiv ton.

~ 40 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

Vilijam i Blanš su takođe razgovarali o nečemu. Dala bi sve na svetu da može da ih čuje.

- Uvređen sam što me svrstavate u tu kategoriju. - Nemojte. Da sam slobodna, verovatno me ne biste ni primetili -

poče ona, nevešto prikrivajući nestrpljenje. - Bila bih za vas obična devojka koja lovi pogodnog mladoženju. A pošto sam verena za budućeg lorda, to mi daje na vrednosti. Jer, ako sam za njega dobra, moguće je da stvarno vredim više od bilo koje slobodne devojke, koju još uvek niko nije odabrao. A, na primer, čim se bilo koja druga slobodna devojka veri sa nekim pripadnikom više klase, odmah će porasti interesovanje i za nju, jer, da nije interesantna, i dalje bi bila slobodna... I tako beskonačno u krug - završila je sa osmehom, primetivši preko njegovog ramena kako ih Vilijam gleda.

Odmah se zbog toga osetila bolje. Setila se njegovog malopređašnjeg upozorenja. Zar je moguće da je ljubomoran na Klintona?

- Ja bih vas zapazio i da ste slobodni. I ako postanete slobodni, biću tu...

- Kako to mislite „ako” postanem slobodna? - odmah se uozbiljila. - Pa... ako poželite da svog verenika zamenite nekim drugim... Ja vam

stojim na raspolaganju - hrabro je izjavio. Posle nekoliko trenutaka opustila se sa osmehom olakšanja. Oh, on

ništa ne sluti, samo joj se uporno udvara. A ona se već uplašila da možda zna nešto u šta ona nije upućena.

- Vi ste, gospodine Klinton, u stvari, veoma simpatični. Sigurna sam da ćete vrlo lako zaintresovati neku devojku, koju poželite - rekla mu je sa osmehom.

Vilijamova glava ponovo se okrenula ka njima. - Ne govorite to kao da sam neki kućni ljubimac - odvrati on

nezadovoljno. - Ne interesuje me bilo koja, nego vi. Ja vam samo iznosim ozbiljnu ponudu.

- Ponudu da pobegnem sa vama? - nasmejala se odsutno, zauzeta sasvim drugim mislima. Umesto da strepi o čemu oni razgovaraju, potrudiće se da izgleda kao da se sama dobro zabavlja, da ima udvarača. Kao što i ima. Neka se malo Vilijam brine, ne ona. Treba da iskoristi ovo pametno, ne da se nervira.

- To bi svakako došlo u obzir, ili... ako se vaš verenik predomisli, da znate da imate rezervni plan - sagnuo se zaverenički.

- Mislite da bi mogao da se predomisli? - podesila je glas na najmanje zainteresovani ton. - Zašto to mislite? - sada je skrenula pogled

~ 41 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

sa Vilijama i Blanš i pogledala u njega. Nije bio ružan. Da već njene misli i srce nisu bili zauzeti, možda bi joj se i dopao.

- Ih... i brakovi se raskidaju, a kamo li veridbe. - Da vas nije angažovala ledi Elizabeta da probate da ovu vi lično

raskinete? - nije mogla da se obuzda. - Bože sačuvaj! Kao da bih ja radio što neko drugi traži od mene -

naglasio je. To joj se nije dopalo. Davao joj je na znanje da je ovo udvaranje

njegova zamisao. Ili... je nešto drugo imao na umu. - Hoćete da kažete... da moj verenik radi nešto... što neko traži od

njega? - Pa zar nije... Priča se da je vaša veridba sklopljena na zahtev starog

lorda Hauarda, njegovog strica, kog treba da nasledi. - Pa? - Pa... u slučaju da stari lord umre pre nego što se venčate... a da nije

to izričito napismeno zahtevao... veridba bi mogla da se raskine. Možda vas zato tako čedno čuvaju u kući?

- Šta vi znate o tome? - počinjala je da se ljuti, ali to ga nije odvratilo. - Svi naglašavaju kako je vaša veridba više formalna, nego stvarna.

Da imate čak i ženu koja se ne odvaja od vas kada ste kod kuće, kako bi sve bilo još čistije i ispravnije. A u društvu ste uvek sa ledi Elizabetom, koja se, opet, ne odvaja od vas. Tako da ostali udvarači, kao ja na primer, mogu da odahnu i da se nadaju da biste mogli jednog dana da ih uzmete u obzir - rekao je sa nadom.

Pogledala ga je stisnutih očiju, proučavajući njegovu priču. Još šire se osmehnuo.

- Gospođice Koneli, ne zamerite. I da nemate takve čuvarke, ja dobro poznajem Vilijama i znam da je on častan čovek, da se neće poslužiti nečim što mu nije zaista namenjeno, pa zato mislim da ne morate da strepite zbog eventualne osude društva ili sumnje u vašu čast.

- Hoćete da kažete, da u slučaju da se moja veridba raskine, biće kao da nikada nisam ni bila verena? - upitala je, nevešto obuzdavajući nerviranje.

- Otprilike. Znam da je za Vilijama čast ispred života, a i vi izgledate isto tako iskreno i čisto, niko ni u vas ne sumnja.

- Pa, hvala - odvratila je Ijutito, kao da je ovo trebalo da bude uvreda.

~ 42 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

On se samo nasmeja i privuče je malo bliže. Uputila mu je oštar pogled. Nevino se osmehnuo i pustio je.

- Kad biste samo znali kako izgledate slatko i osvežavajuće... Vi možda mislite da vam laskam sa nekakvim zadnjim namerama, ali potpuno sam iskren. Možda od vas ima i lepših, bogatijih, ili na bilo koji način boljih prilika, ali... vi ste zaista jedinstveni.

- Zašto to kažete? Blanš je najlepša devojka u Londonu i šire - rekla je malo oštrije.

Zašto ovakve ljubavne izjave mora da sluša od nekakvog Blanšinog rođaka, a ne od svog uzdržanog, u svemu ispravnog verenika, kome su pravila važnija od njenog zadovoljstva i sreće?

- Ne kažem ja da ona nije lepa. Ali ta lepota je više... više kao da je neka predivna statua, umetničko delo kome se divite, zagledate ga sa svih strana, pohvalite tvorca, ali sa kojim ne možete da razgovarate, da se nasmejete. Ja ne kažem da ne postoje muškarci kojima je to dovoljno, da pored sebe imaju najlepšu, koju svi žele, statusni simbol na kome će im svi zavideti. Meni treba nešto više. Iz vas izbija život, toplina... pa, čak i strast. Nemojte odmah da se mrštite, nisam mislio ništa loše. Zar se ne može strastveno braniti mišljenje ili zalagati za neku ideju? Nikad niste strastveno želeli da nešto dobijete ili ostvarite? - brzo se snašao da kanališe njenu ljutnju koja je izbila na njegove pomalo drske izjave.

- Preterujete - uspela je da procedi. Vilijam i Blanš su se smejali. Kako je mogao da se smeje sa njom?

Njen rođak joj je upravo, na indirektan način rekao da je Blanš dosadna. Ko je tu u pravu? Henri Klinton, koji tvrdi da je ona sama interesantnija od lepotice Blanš, ili sama Blanš, koja očigledno može da smota koga god poželi.

- Vaša rođaka je upravo uspela da nasmeje mog verenika, tako da ta vaša ubedljiva teorija pada u vodu - rekla mu je mrgodno.

- Vaša ljubomora je tako ljupka, da moram da joj se divim - nasmejao se, nimalo ometen njenim neraspoloženjem. - Vidim da vas više interesuje šta vaš verenik radi, nego šta ja imam da vam kažem. Ne brinite, neću to protumačiti na pogrešan način. Vidim da se postojano držite dogovora i obaveza koje ste preuzeli. Vaša odanost je tako slatka i za svaku pohvalu.

- Pa... veridba je svakako obaveza koja se preuzima kada se čovek odluči. Isto kao i brak - rekla je oprezno.

Moraće da malo obuzda svoj jezik ako hoće da i dalje izgleda i zvuči pristojno i odmereno, baš kako Vilijam voli. Ne bi volela da ga dovede u neprijatnu situaciju ili da ga iznervira kada im ovako lepo ide.

~ 43 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

Da li im lepo ide? On deluje sasvim zadovoljno u razgovoru sa Blanšom. Možda je sve samo plod njene mašte? Možda samo zamišlja ono što bi htela da postoji?

- Na to sam i mislio. Vi ste časna osoba, isto koliko i Vilijam, baš kao što sam vam maločas rekao. On vam je verenik, i nema ništa loše u tome što vam se on i dopada. To je baš lepo - rekao je kao usput, ali njegove oči su je toplo posmatrale.

- Ne bih znala da vam kažem. Napričali ste mi gomilu gluposti od kojih mi se sada vrti u glavi - pokušala je da se izvuče.

Ne bi smela da sa običnim poznanicima priča o svojim osećanjima prema Vilijamu. Ali on se opet nasmeja, kao da razgovaraju o sasvim nevažnim temama.

- Srećan sam što ima bar nešto na meni od čega bi moglo da vam se zavrti u glavi. Ja sam se nadao da bi to mogla da bude moja privlačna ličnost. A ni moje udvaranje nije za bacanje. Hvala na plesu. Osećaću se slobodno da vas opet pozovem. Pretpostavljam da se ni ledi Elizabeta neće buniti, isto kao ni Vilijam. On se mnogo plaši da ovom veridbom ne okrnji vašu čast, pa se neće ljutiti ako plešete sa drugim mladićima. A ja ću to obilato koristiti.

Zaškrgutala je zubima na takvu ljubaznost. Ljutnja je kiptela u njoj dok se vraćala na mesto. Tamo je stajala samo ledi Elilzabeta, udubljena u razgovor sa nekom prijateljicom i pravila se da je ne vidi. Ali nije dugo stajala turobna i sama. Neočekivano se kraj nje našla Blanš.

- Izgledaš kao da ti treba društvo - rekla je ljubazno. - Možda - promrmljala je Henrijeta. - Ne brini toliko. Tvoj verenik se nije zaljubio u mene u toku jednog

plesa - nasmejala se Blanš. - Ne brinem. - Hm... možda bi trebalo. - Šta to? - pokušala je da je imitira i zvuči isto tako samopouzdano,

ali činilo se da nije baš uspešna u tome. - Ne verujem da će ona veštica od njegove majke to da ti oda. A on će

verovatno hteti da te zaštiti od briga, pa ti ni on neće reći. - Kaži mi, molim te - sad već nije glumila hladnokrvnost. Doduše, krv

joj se sledila u venama u iščekivanju zloćude vesti koju joj je Blanš najavila.

- Pa... šuška se da stari Hauard, u stvari, ni nakoji način nije zaista uslovio tvog verenika da mora da se sa tobom veri. Mislim, napismeno. A kako je matori ozbiljno bolestan... po klubovima počinju opklade koliko će

~ 44 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

vremena biti potrebno da te Vudridžovi izbace iz kombinacije i iz kuće posle njegove smrti. Izvini na grubom izrazu, ali to je suština ogovaranja koje počinje da kruži.

- Ne... ne smeta mi - zamuca Henrijeta. - Hvala ti. Ovaj... kako znaš za to?

- Svi znaju za to, pa pretpostavljam da priča ipak ima nekog osnova. - Misliš? - upita Henrijeta bez nade. - Tvoj verenik bi trebalo to sve da zna najbolje, ne samo kao

ogovaranje, nego i da li ima u tome istine. - Tvoj rođak mi je nešto napomenuo, ali ja sam mislila da samo hoće

da privuče moju pažnju... - poče ona. Bol izdaje i razočaranja preseče je preko grudi. Misli su joj kao lude

jurile kroz glavu. Sumnja u istinitost Blanšinih dobrih namera i reči lakše joj je pala od sumnje u Vilijama i njegovu majku. Ako je znao za to, zašto joj nije rekao, nego da to saznaje od drugoga? I još svi znaju, osim nje. Osetila se kao poslednja budala. I to je izuzetno bolelo. Ali je ipak gledala u Blanš nepromenjenog izraza. Ako je i zabolelo, neće dozvoliti da to bilo ko primeti. Najmanje njena radoznala rođaka, koja je netremice pratila njenu reakciju.

- Oh, Henri je tvoj vatreni obožavalac. Veruje da je zaljubljen u tebe i da bi pristala da se udaš za njega ako te Vudridžovi odbace - rekla je Blanš nonšalantno. - Njemu ne bi smetalo što si bila verena. Misli da je Vudridž bezopasan i da je ta veridba obična lakrdija.

- A šta ti misliš? - Ne znam šta da mislim. Tvoj verenik je veoma ozbiljan. Ali suviše

hladan za moj ukus. A vidim da je moj rođak ozbiljno zainteresovan za tebe. Znaš, ima u tebi nešto... nešto nevino, a istovremeno provokativno što privlači ljude. Ličiš na našu opasnu babu Glenstok više nego što misliš - nasmejala se. - Svi su ubeđeni da sam ja njena naslednica, ali u stvari, mala, slatka Henrijeta ima više Fransisine snage nego što izgleda na prvi pogled. Tvoj verenik bi morao da bude budala pa da raskine veridbu sa tobom. Ranije sam te smatrala za dosadnu i naivnu. Ali sada sam promenila mišljenje. Moram da priznam da nisam očekivala da postigneš ovoliki uspeh za tako kratko vreme. A za njega nije zaslužna tvoja škakljiva veridba, kako se na prvi pogled čini. Nadam se da je i Vilijam Vudridž video koliko vrediš.

- O čemu ste razgovarali malopre? - usudila se Henrijeta da iskoristi Blanšinu neočekivanu raspričanost.

~ 45 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

- Htela sam da sama vidim kakav je. Znaš... prošle godine, kada sam ga upoznala, nije mi se učinio previše privlačan. Mislila sam da je zatvoren i krut, potpuno nezanimljiv. A meni je uvek dosadno, sva udvaranja su ista, tako da mi treba neko ko će malo da me razgali. On svakako ne spada u ljude koji bi to mogli. Sada... čini mi se da je bolji nego što sam očekivala. Naravno, ne za mene, nego za tebe. Meni je i dalje dosadan. Čast, postojanost, odanost, bla, bla... nije to za mene. Meni treba neko da me prodrma, da me nasmeje, da me zabavi... Ne da mi priča o časti i obavezama.

- Zar tvoj rođak nije onda idealan za tebe? - upita Henrijeta bezbojno, suviše uplašena Blanšinim priznanjem da bi bila potpuno sigurna u ishod ovog razgovora i Blanšinih namera. Ovaj razgovor i informacije koje je upravo čula potpuno su je pomeli.

- Henri? Oh, ne znam. I on se isto glupo udvara kao i drugi. Svi oni liče jedan na drugog. Niko ništa novo ne ume da smisli osim laskanja i ubeđivanja da umire za mnom. Mada... to što mu se ti više sviđaš svakako mu dodaje na šarmu. Zainteresovao me je time, moram da priznam. Izgleda da sam ga potcenila.

- Vilijam? - podseti je Henrijeta kroz zube na ono što je očekivala da čuje. Henri Klinton je nije zanimao.

- Eh, da. Zaista mislim da je kao stvoren za tebe. Naravno, ako se sve to oko veridbe održi i posle smrti onog matorca.

- Uh! Nisi mi mnogo pomogla - progunđa Henrijeta nestrpljivo. - Znam, ali bar sam zadovoljila svoju radoznalost - zakikotala se

Blanš. - Izvini. Do kraja večeri, Henrijeta nije više uspela da sa Vilijamom ostane

nasamo. Uvek je bio okružen ljudima, za to se brinula ledi Elizabeta. Tako da, dok su čekali kočiju u holu, Henrijeta je dospela u fazu duboke zamišljenosti. Nije pomoglo ni što joj je Vilijam u toku večeri uputio nekoliko ohrabrujućih pogleda, na koje se samo bledo osmehnula.

- Sešćete u kočiju do mene - saopštio joj odlučno je pre nego što se njihova kočija zaustavila ispred njih da ih vrati kući.

Tek na te reči kao da se probudila. - Vilijame, po bontonu, dame sede pozadi i gledaju u smeru vožnje...

- pobunila se odmah njegova majka, kojoj nije moglo da promakne njihovo došaptavanje.

- To će da odluči gospođica Koneli - odvrati on.

~ 46 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

Henrijeti nešto zadrhta u grudima. Da li se on to zbog nje suprotstavio svojoj majci? Ili samo hoće da joj bude bliže kada joj saopšti lošu vest.

- Gospođice, na vama je da odlučite. Hoćete li da se, kao i do sada, vozite po bontonu, pored moje majke, ili ćete da sednete na nepropisno sedište, pored svog verenika? - upitao je ozbiljno.

- Sešću pored vas - rekla je spremno. - Eto, majko, izjasnila se. Dozvolite da vam pomognem. I tako su se smestili, sada njih dvoje naspram njegove majke, koja ih

je, stisnutih usana, streljala pogledom u polumraku kočije. A onda joj se ukočeni pogled zaustavio na njegovoj ruci, kojom je držao Henrijetinu. Još više se namrštila i okrenula da gleda kroz prozor. Vilijam je jače stegnuo Henrijetine hladne prste u rukavicama. a onda je on uradio nečuvenu stvar. Skinuo je jednu svoju rukavicu, a onda je, prst po prst, počeo da skida i njenu. Srce joj je bubnjalo u grudima, dok je zurila u ukočeni profil ledi Elizabete. A kada je završio svoje nečuveno delo, i isprepletao svoje prste sa njenima, okrenula je lice prema njegovom. Bio je tako blizu, da je mogla da nasloni glavu na njegovo rame.

- Ruke su vam ledene - reče on nežno pokušavajući da joj zagreje prste.

- Ovo je... drugačije - prošaputala je. Bar da su mogli da budu potpuno sami. Ali nije smela da se žali.

Moraće da iskoristi ono što ima. - Da, mislim da konačno možemo malo da budemo... verenici. Ovde

nas niko ne vidi - rekao je ispod glasa. Bura se spremala da počne, jer je njegova majka okrenula glavu. - Vilijame, - počela je neobično umornim tonom - zašto komplikuješ?

Sve je lepo išlo, gospođica se nije žalila na tretman kod nas. Zašto moraš sve da pokvariš?

- Mislim da ovim ništa ne kvarim. Zar je ovo preterano nedolično? - podigao je njihove ruke sa isprepletanim prstima.

Henrijeti je toliko lupalo srce da je mislila da će ga oboje čuti u ovako malom prostoru.

- Znaš ti dobro na šta ja mislim. Gospođici će posle ovoga biti mnogo teže. Nema potrebe da joj otežavaš. Na to sam mislila.

- Šta ste hteli da kažete, majko? - začuo se njegov glas od koga je Henrijeta zadrhtala.

Da li će joj sada reći? Jače joj je stegao hladne prste.

~ 47 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

- Zašto joj sve lepo ne ispričaš? Možda će bolje biti da čuje od nas, ili čak od tebe, nego od nekog nepoznatog.

Henrijeta prestade da diše. Blanš je očigledno bila u pravu. Da neće sad odmah raskinuti veridbu? Ali valjda joj ne bi ovako izluđujuće skidao rukavicu, držao za ruku, da ima nameru da je ostavi.

- Henrijeta, ne bojte se, nije ništa strašno. Majka misli na to što je, slučajno, otkrila da stric nije stavio u testament da moram da se verim sa vama. To što je onda odredio, samo je usmeno. Nije se potrudio da ga zvanično postavi kao uslov.

- Tačnije, - upade mu u reč njegova majka - advokat mi je rekao da u poslednjih šest meseci nije bilo nikakvih promena u testamentu. Naravno, nije mi otkrio nikakvu poslovnu tajnu lorda Hauarda, to već ne bi bilo u redu. Sve sam saznala u jednom sasvim običnom razgovoru sa njim, potpuno nevezano za ovu temu. Ali ovaj podatak je veoma značajan. Zar ne, gospođice?

Henrijeta je ćutala, sa mukom gutajući vazduh. Teško da je ova informacija dobijena slučajno. Nije ni najmanje sumnjala da je ledi Elizabeta odlučno otišla kod advokata i energično iščeprkala ono što ju je interesovalo. A to je da oni zvanično nemaju nikakve obaveze prema njoj. Nema potrebe da budu i dalje vereni. Niti je ikada bilo.

- Majko, prestanite da je mučite... - Mislim da je surovo da ne zna, kad ceo London zna - odvratila je

majka hladno. - Zar nije bolje da budete upoznati sa situacijom, nego da se zavaravate, gospođice?

- Šta... šta hoćete da kažete? - uspela je Henrijeta da promuca. Ništa joj nije bilo jasno. On deluje tako ohrabrujuće, a njegova majka

priča o tome kao da je raskid veridbe samo pitanje dana. - Hoću da kažem, u slučaju smrti lorda Hauarda, mi nemamo više

nikakvu obavezu prema vama - nastavila je ledi Elizabeta, kao da seče nožem. - Zato je bolje da ne dolazi ni do kakvih bliskosti među vama. Ja sam svesna da je, zbog specifičnih okolnosti, došlo do izvesnog približavanja, ali trebalo bi da se na tome zaustavi. Vilijame, nije lepo da gospođica Koneli bude u zabludi da će moći da dobije nešto što neće. Ova veridba će se uskoro raskinuti, to je neminovno. Može da se desi da uskoro čak stigne pismo od lorda Hauarda u kome javlja da se predomislio i da mu je žao što se mešao tamo gde nije trebalo. Tako da morate da budete spremni na sve.

- Ne slažem se sa vama, majko - umeša se Vilijam. - Ja sam preuzeo obavezu i nju ću i ispuniti. Na šta bi to ličilo? Veridba nije nešto što se tek tako raskida.

~ 48 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

- U redu, hoćeš da budeš častan do kraja. Ali gospođice, priznajte, kako ćete se osećati ako insistirate na nečemu što niko osim vas ne želi? Moj sin je džentlmen, ali treba li to zloupotrebljavati? Ja sam vam rekla kako stoje stvari. Ova veridba je od početka nepoželjna, baš kao što sam i ukazivala. Lord Hauard je ubrzo postao svestan toga, zato je i nije napismeno tražio. Sve je ovo bilo samo farsa. Sad samo treba gledati kako da se prekine najbezbolnije po vas, gospođice. Možda bi najbolje bilo da vi sami raskinete.

- Majko... - Dozvoli da završim, Vilijame. Gospođica Koneli može da raskine,

niko je neće kriviti zbog toga. Pa, svi već znaju da je ovo bila obična igra, hir jednog starca. Zašto da od svega pravimo tragediju? Primetila sam, gospođice, da ste za ovih mesec dana postigli mnogo veći uspeh nego što sam očekivala. To je za svaku pohvalu. Mislim da nećete imati nikakvih problema da nađete nekog boljeg, nekog ko će sam, dobrovoljno želeti da se vama oženi. Moj sin je u pravu što insistira da se časno drži dogovora. Tako sam ga vaspitala. Ali, priznaćete, to je dogovor baziran na ćudljivoj volji jednog skoro izlapelog starca. Da je ovu veridbu stavio u testament, morali bismo da ispoštujemo njegovu volju, jer Vilijam još uvek nije nezavisan. Ali on se očigledno predomislio. O tome sam govorila, ne o namernoj želji da vas povredimo - rekla je ledi Elizabeta blaže.

- Mislim da je bilo dosta za večeras - reče Vilijam. - Ovo je sasvim dovoljno. Gospođica Koneli sada zna dovoljno da formira sopstveno mišljenje.

- Moje je bilo da kažem, da ne bude da smo je sve vreme držali u zabludi.

- Gospođice Koneli. Henrijeta, - začuo se njegov blagi glas - nemojte da se obazirete na ovo što je moja majka rekla. Biće onako kako vi odlučite. Ne nagovaramo vas ni na šta.

Do kuće su ćutali. Henrijeta se borila sa suzama. I to što joj je svojom toplom rukom grejao njenu, nije mnogo pomoglo. Više je delovalo kao da potvrđuje reči njegove majke, kao da se izvinjava. Kao da je moli da ga razume. Da li zaista želi da ona raskine veridbu, da bi sebi spasio obraz? Biće kako ona želi. Da li to znači da njemu nije stalo, da će se povinovati njenoj volji, šta god da odluči? Zašto ne kaže šta želi? Njegova majka misli da će ga unesrećiti ako se uda za njega, kao da je to nešto najgore što se može desiti. A on njoj prepušta odluku. Zašto se povlači? Osetila je kako se njegova glava okreće prema njoj.

- Gospođice Koneli... hoćete li biti ljubazni da mi se pridružite u biblioteci kad uđemo? Trebalo bi da još malo razjasnimo započetu temu.

~ 49 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

- Vilijame... - začuo se upozoravajući glas njegove majke. - Gospođice? - nije se obazirao na majku. - U redu - tiho je odgovorila. Ušla je pravo u biblioteku i

tamo sačekala nekoliko minuta. Mora da se Vilijam raspravljao sa majkom u hodniku.

Kad je ušao, prvo je prišao da razgori vatru u kaminu, pošto se soba već ohladila. Ili da se malo otrese majčinih prigovora i da se smiri. Ona je ćutala sa strane, rešena da ga ovog puta natera da kaže šta on želi. Dosta je bilo poigravanja njenim osećanjima.

- Oprostite, nisam znao da je ovde hladno. Neću vas dugo zadržati - rekao je kad je primetio da ona sva drhti.

- Nnn... nije mi hladno - zacvokotala je. On priđe i povuče je prema kaminu. Stali su ispred, dok je vatra

počinjala da se razgoreva i širi prijatnu toplotu, bar u neposrednoj blizini. Nežno je privukao ukočenu Henrijetu uz sebe. Neko vreme samo je drhtala pored njega. Kada je vatra počela bolje da greje, usudila se da podigne pogled. Disanje je počinjalo da joj se noramlizuje. Kao i njene misli.

- Žao mi je što ste saznali na ovakav način - rekao je tiho, sasvim blizu nje.

- Trebalo je da mi odmah kažete - rekla je kroz stisnuto grlo. - Majka je oduvek imala velike ambicije za mene. Uglavnom sam je

puštao da ih sprovodi u delo, tako me je vaspitala. Ali ovo je sada drugačije. Preuzeo sam obavezu...

Malo se udaljila od njega. Opet ta obaveza. Samo to spominje. - Više puta ste mi ponovili da ćete ispuniti svoju obavezu do kraja.

Ako je u pitanju samo čast, postojanost i vaspitanje... oslobađam vas takve obaveze - rekla je tiho, ne gledajući u njega.

- Oh, ne, Henrijeta, pogrešno ste me razumeli. Nije samo obaveza u pitanju... ali navikao sam da se tako izražavam. Pa... onog dana, kada sam vas vratio sa kapije, kada ste hteli da pobegnete od mene... mislim da se tada nešto desilo sa mnom. Po prvi put nešto nametnuto postalo mi je milo. Priznajem da sam se u početku kolebao. Ali sada... ne želim da odete od mene. Pustite šta moja majka priča. Baš me briga i za lorda Hauarda. Niko me ne prisiljava da održim ovu veridbu. Ja to sam želim. Molim vas.

- Oh, nemojte da se tako igrate sa mnom - prekorela ga je. - Vi ste doneli svetlost u moj život. Samo želim da ostanete sa mnom,

da ne moram više da se vratim u onaj mrak. A ovih mesec dana ovde... mislio sam da ću da poludim.

~ 50 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

To je kao da najlepše, najukusnije jelo, koje sam dugo čekao, stoji ispred mene, mami me i miriše, a ja ne mogu da ga probam. Ne mogu da vam opišem na kakvim sam mukama sve vreme. Vi ste tu, pored mene, a ja ne smem da se obazirem, moram da obuzdam svoje želje. Morao sam večeras da razgovaram sa vama. Vi se bojite da ću se predomisliti, da ću raskinuti veridbu. A ja... da će moje kočnice popustiti, da ću pući i odbaciti sve ono čemu su me godinama učili, da više neću moći da budem džentlmen... Henrijeta... ova veridba se mnogo odužila. Nisam znao da ću morati ovoliko da trpim. Naučen sam da mogu sve. Ali nisu me naučili kako da izdržim pored vas kao da niste tu - uhvatio ju je za ruku i privukao uz sebe.

- I ja sam se tako... osećala - naslonila se na njega. Drhtanje je sada prozilazilo iz nečega sasvim drugog.

- Henrijeta... - glas mu je dobio promuklu boju. Podigla je glavu, i on je bio tu, u polumraku sobe koju su osvetljavali

samo razgorevajući plamenovi iza njih. Nalet potiskivane čežnje, izluđujeg iščekivanja, prosto ju je oborio s nogu. Zaboravila je na strepnje, zabrinutost, neizvesnost... na sve osim na njega, toplog i milog, tu ispred nje. Osetila je njegov dah na licu, na obrazima. Srce joj je naglo zalupalo, kao da hoće da mu poleti u susret, u zagrljaj. Da li će biti divno kao u mašti?

Zastao je, kao da hoće da produži ovaj neponovljivi trenutak, da još sekund odloži ono što su oboje nestrpljivo čekali. A onda joj je dodirnuo usne svojima, kao da proba njihov ukus, kao da uživa u aromi najukusnijeg jela. Ali ona nije bila tako strpljiva i uzdržana kao on. Izvila se prema njemu i podigla ruke, privlačeći ga bliže. Kada je uz uzdah rastvorila usne, tiho je zaječao. Učinilo joj se da taj milozvučni jecaj dopire iz njenih grudi, dok ga je grabila i privlačila uz sebe.

Njegov poljubac više nije bio onako nežan. Ali nije žalila zbog toga. Sada je jedino ovako nešto moglo da nadoknadi propušteno, odlagano. Osećala je da mu je drago što više nije ona stidljiva, čedna verenica za publiku. Pokazivala mu je kakva će biti za njega, kakva već jeste. I to joj je bilo malo. Trebalo je toliko toga nadoknaditi, a usne su se činile nedovoljnim za to.

Disanje im se pretvorilo u dahtanje, i više nije bilo jednog, nego hiljadu poljubaca koji su zapljuskivali njeno lice, obraze, kosu, opet usne. Zarila je ruke u njegovu kosu, osećajući da se on neće ljutiti ako ga malo počupa. Olakšanje, radost, popuštanje kočnica koje je osetila u njemu, sve je to još više uzdrmalo i podstaklo njenu žudnju, njenu ljubav koju više nije ni htela, ni mogla da krije.

~ 51 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

A onda je on čvrsto uhvatio njeno lice obema rukama, prisiljavajući je da se umiri. Širom je otvorila oči, upijajući pogledom njegovo lice, svaki delić na njemu.

- Polako, draga, polako. Ja jesam dobar u samokontroli, ali ne baš toliko. Ako smo do sada bili ispravni, nećemo to sada da pokvarimo, u ovih pet minuta. Sve vreme pokušavam da se obuzdam. Nemoj da mi otežavaš.

- Volim te - rekla mu je. - Mnogo. - I ja tebe. Ali dozvoli mi da ovo uradim kako treba. Prvo ćemo se

venčati. - Tvoja majka se ne slaže sa tim - rekla mu je, pokušavajući da

dohvati njegove usne. Zadržao je njenu glavu na neznatnoj razdaljini, kao da se

predomišlja da li da ipak popusti. Iskušenje je svakako bilo neočekivano veliko.

- Ne otežavaj mi ovo, molim te. Ionako sam na ivici... da bacim ono sve čemu su me učili dvadeset pet godina.

- Ja ne bih marila. - Ali ja bih - uzdahnuo je i pustio joj glavu. Odmakla se malo, proučavajući njegov ozbiljan izraz. - U redu. Biće kako ti želiš. Prvo ćemo se venčati. Neću da se posle

žališ kako sam te navela na greh, da odbaciš svoju čast - pogledala ga je ispod oka.

- Ti to mene zadirkuješ? Zar se ne brineš za svoju? - Znam da je u sigurnim rukama - nasmejala se i uzela jednu njegovu

ruku među svoje. Ozbiljno ju je proučavala na slaboj svetlosti vatre, kao da je neki redak, dragoceni predmet.

- Ovo je trebalo da bude samo... da ti kažem koliko mi značiš i da ne treba da se obazireš na ono što moja majka priča. Ali počelo je da se malo otrže kontroli. Oprosti - rekao je tiho.

- Neka, neka. Samo se ti opet ovako otrgni kontroli, neću se buniti - nasmejala se, vragolasto ga gledajući.

Njegove zategnute crte razmekšaše kada je shvatio da se ona ne ljuti. Bilo mu je teže nego što je mogao i da zamisli da je pusti i udalji se od nje. Cenio je što mu pomaže u tome i što ga razume.

- Jesi li sad završila sa proučavanjem moje ruke? Hoćeš li da mi je vratiš? Trebaće mi kada otvaram i zatvaram vrata.

~ 52 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

Njegova šala bila je za nju veći šok od onih malopređašnjih divljih poljubaca. Pa dobro, ne baš veći, ali otprilike isti.

- Znala sam! Znala sam da se u tebi krije neki đavolak sa roščićima! - glas joj je zazvonio kao hiljadu zvončića kada se nasmejala. - Hmmm, mislio sam da imam krila i oreol oko glave. Očigledno sam

bio u zabludi - obuzdao se da je ponovo ne privuče sebi. Nije bio siguran da li će opet moći da je pusti. Zato je samo uzeo njenu ruku.

- Oprosti. Morala sam malo da te zadirkujem - i dalje se tiho kikotala.

- Sad bi trebalo da izađemo. Pre nego što moja majka ispred dobije srčani udar - uzdahnuo je.

- Oh, ona je ispred? - Kladim se u ono što mi je najdraže na svetu, - reče on toplo je

gledajući - u svog strica Hauarda. - Oh! Užasan si - lupnula ga je po ramenu pre nego što mu se

pridružila u smehu. A onda je uzdahnula. - Idemo, ne želimo da nas previše čeka. Moglo bi svašta da joj padne na pamet.

- Ali ne više od onoga što je meni palo - uputio joj je ponovo jedan tamni pogled, od koga su joj ponovo zaklecala kolena, kao da se do pre par minuta nije već topila u njegovom naručju. Ali samo je podigao njenu ruku i na nju spustio jedan dugi poljubac.

- Ako ovako nastaviš, ja neću moći da se uzdržim - rekla mu je ozbiljno.

Nasmejao se zadovoljno i pustio joj ruku. - Idi sad, pre nego što se ovo zaista otrgne kontroli - upozorio ju je. Još jednom ga je pogledala pre nego što je polako pošla prema

vratima. Ispred je njena verna pratilja odskočila, kao da je pre toga prisluškivala.

- Možete da javite gospodarici da nema potrebe da brine - reče joj Henrijeta.

Nije znala kako je uspela da se popne u sobu.

Sutradan posle doručka Vilijam je otišao u biblioteku da završi neku prepisku. Henrijeta se popela do svoje sobe da se spremi za predstojeće

~ 53 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

posete u koje je ledi Elizabeta nameravala da je vodi. Rešila je da se više ne nervira i ne obraća pažnju na nevažne stvari. Jedino što je bitno, to je da je Vilijam voli i želi. Od sada će verovati samo sebi. I njemu.

Pola sata kasnije, ledi Elizabeta uđe u biblioteku neobično žustrog koraka, sa pobedničkim osmehom na licu.

- Vilijame! Stiglo je pismo od lorda Hauarda! Baš kao što sam ti i govorila. Pokajao se što ti je nametao svoju volju. Kaže da te oslobađa obaveze i daje ti potpunu slobodu da se ženiš kime god hoćeš! - blistala je.

On ustade i uze otvoreno pismo iz njene ruke. - Ovo je naslovljeno na mene! Kako ste mogli da otvorite moje

pismo? - prekoreo je. - Pusti sad to! Pisma tvog strica tiču se i mene koliko i tebe. To nisu

lična, to su porodična pisma - nije se obazirala, sva preplavljena srećom. - Sada si zvanično slobodan! Zar ne shvataš? Tvoj stric se dozvao pameti. Zar to nije divno? Ova lakrdija će se konačno završiti. Obaveštava nas da je ozdravio, da se ne radujemo unapred. Ali važnije od toga je ono drugo, da se predomislio u vezi te glupe, nepotrebne veridbe.

Uzeo je pismo i počeo da čita. Nije smela da otvara njegovo pismo, bez obzira od koga je i šta u njemu piše. Bilo mu je neprijatno i od njenog tako otvorenog likovanja.

- Jesi li se uverio? - Ovo je zaista njegovo pismo. - Zar si sumnjao da bih podmetnula lažno? - uvredila se, ali njena

uvređenost nije dugo trajala. Radost je bila suviše velika da bi se obazirali na sitnice. I ona je otvorila njegovo pismo, ne sme da se sad ljuti na njega što je nepoverljiv.

- Ipak nije trebalo da otvarate tuđu poštu - rekao je neočekivano ozbiljan i stavio pismo u unutrašnji džep kaputa.

- Zar se ne raduješ? Sada si slobodan. To je ono što smo želeli od početka.

- Oprosti, moram nešto da završim. - reče on iznenada pre nego što je brzo izašao.

Ona ostade da gleda za njim. Ona sama ga je tako vaspitala, da ni pozitivna, ni negativna osećanja ne treba javno da iskazuje. Ali ipak je ostala zbunjena. Ništa nije rekao, niti pokazao. Ni radost, ni olakšanje. Kuda li je tako naglo otišao? Odneo je pismo. Više bi volela da je pismo kod nje. Možda hoće da ode kod advokata, da se sam uveri u njegovu istinitost. Biće da je to. On je oduvek bio promišljen i staložen, ništa nije propuštao slučaju, niti ostavljao neprovereno. Možda i jeste bolje da se

~ 54 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

ovo zvanično potvrdi. Hauardov advokat će svakako znati najbolje. Potvrdiće mu'ono što mu ona odavno govori. Uveriće ga da će konačno moći da bude slobodan.

Ona zadovoljno ustade i prošeta do prozora. Osetila je ogromno olakšanje. Najzad će se ova farsa od veridbe završiti i moći će da se vrate normalnom životu. Ipak, pošto je kulturna žena, to će izvesti na delikatan i fin način. Nema smisla da se služi grubostima. Devojka nije kriva. Biće zaista ljubazna prema njoj. Čak i velikodušna. Sada to sebi može da dozvoli.

Pozvala je sluškinju i naredila da joj pozove gospođicu Koneli da joj se pridruži u biblioteci.

Posle nekoliko minuta Henrijeta uđe u biblioteku. Bila je iznenađena kada je videla da je ledi Elizabeta čeka neobično uzbuđena. A nije bila ni spremna za izlazak. To je bilo dovoljno za ubod bolne sumnje.

- Gospođice Koneli, sedite, molim vas. Bojim se da za vas nemam najbolje vesti. Vidite, malopre je došlo pismo od lorda Hauarda u kome on zvanično oslobađa mog sina veridbe sa vama na koju ga je primorao. Upravo ono o čemu smo sinoć pričali.

Henrijeta je ćutala i čekala. Već je dovoljno toga videla i čula da bi odmah reagovala. A i bila je sumnjičava. Vilijam nije bio tu da ovo potvrdi.

- Znam da će ovo vama teško pasti. I bojim se da zaista nemamo drugog izbora. Već sam naredila da spakuju vaše stvari. Dobićete kočiju i pratnju do kuće, naravno. Čak sam uzela tu slobodu da pozovem gospodina Klintona da vas otrpati. Primetila sam da mu se dopadate. Ne, ništa ne govorite, on je veoma fin mladić, može samo da vam imponuje što se jedan takav gospodin interesuje za vas. Očekujem da uskoro stigne. Nećemo vam zameriti ako prihvatite njegovo udvaranje.

- Gde je Vilijam? On je još uvek moj verenik, nikuda ne idem dok se prvo ne vidim i razjasnim sa njim - reče Henrijeta.

Ovo je sada bila otvorena borba. Videla je da gospođi ne prija što joj sina zove po imenu, niti što joj se suprotstavlja, ali sada nije bio momenat za finoću.

- Izašao je čim je čuo vest. Ne krivim ga i za njega je ovo bilo pozitivno iznenađenje, kao i za mene, naravno. On je... on je ostavio meni da rešim ovaj problem sa vama - reče ledi Elizabeta.

Henrijeta ju je gledala ne krijući nepoverenje. Možda je ledi Elizabeta velika dama, ali ovde nešto petlja, bila je sigurna u to.

~ 55 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

- Ne verujem da bi Vilijam Vudridž ostavio majci da umesto njega obavlja prljave poslove. Zato ću ipak sačekati da se on vrati i sam mi kaže šta ima.

- Draga moja, bojim se da će doći do vrlo neprijatne situacije kada gospodin Klinton stigne ovamo oduševljen što ste slobodni, a vi se pred njim i dalje tvrdoglavo držite za brod koji tone - reče ledi Elizabeta malo oštrije. - Za vaše dobro, molim vas, da pred njim budete fini, da ne biste ostali i bez njega.

- Ja ga nisam zvala, pa neću biti odgovorna ako dođe do „neprijatne situacije”. Nikuda ne idem dok mi Vilijam lično to ne kaže.

- Gospođice Koneli, nemojte da otežavate sebi. To bi moglo samo da vam škodi - poče ledi Elizabeta drugačijim, pomirljivijim tonom. - Vilijam neće brzo da se vrati. A gospodin Klinton je vaš obožavalac, mogao bi da se uvredi kad vidi kako i dalje istrajavate u nečemu što je gotovo, pa i da se predomisli ako posumnja da ovo sa Vilijamom nije bila samo formalna, nego stvarna veridba.

- Ja sam zvanično i dalje verena. Mislim da je i on dovoljno džentlmen da to ispoštuje. I za mene nema razlike između „formalne” i „stvarne” veridbe.

- Kako hoćete. Ali nemojte posle da kažete kako vas nisam upozorila. - Ako dozvoljavate, ja bih se sada povukla u svoju sobu. - Bojim se da je tamo služavka koja već pakuje vaše stvari. Bolje

ostanite ovde. - Vi se zaista žurite da mi vidite leđa. Idem u svoju sobu. Ako treba

da putujem, sama ću se spakovati. Umem to dobro i brzo da radim, ne brinite.

- Bolje da to uradi devojka kojoj je to posao - reče hladno ledi Elizabeta. - Uskoro će stići gospodin Klinton, uvrediće se ako ga ne sačekate.

- Sigurna sam da ćete mu vi sasvim pristojno praviti društvo u mom odsustvu. Ne brinite, sići ću malo kasnije da mu kažem da ga nisam zvala, kako ne bi bio u zabludi. Pustite me da se popnem u svoju sobu. Bolje da sve ide polako i kulturno, kao do sada. Ne žurite da me spakujete i pošaljete odavde. Jer ćete, u suprotnom, morati da me na silu, uz veliki skandal, ubacite u tu kočiju koju ste mi obećali. A dok me budete ubacivali, čuće me pola Londona. Kad odem, neću ja morati da objašnjavam ljudima šta je to trebalo da znači - reče Henrijeta i ustade.

Drhtavim nogama izašla je iz sobe. Prebledela ledi ostade stisnutih usana.

~ 56 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

Henrijeti su minuti gore u sobi užasno sporo prolazili. Bar da je imala na svojoj strani nekog od posluge ko bi mogao da joj kaže šta se dole dešava. Ovako joj je preostalo samo da čeka i da se nada. Da ne izludi od brige i nestrpljenja.

Nešto u držanju ledi Elizabete budilo joj je sumnju. Ili ju je to optimizam držao u uverenju da je Vilijam nije napustio, da će se vratiti i reći joj da je sve u redu, da će se zaista venčati, kao što se nadala. Nije mogla da sumnja u to pismo. Verovatno je zaista stiglo. Posle onoga što je čula o namerama lorda Hauarda i njegovom mogućem predomišljanju, to nije bilo toliko iznenađenje.

Veća briga bila je gde je nestao Vilijam, sada kada je najteže? Zašto je tako naglo otišao, a njoj se nije javio? Nije mogla da veruje da se samo sklonio i prepustio je sudbini. I svojoj majci. Sačekaće ga da joj sam kaže. Treba da ima poverenje u njega. Ne bi je on izneverio. Ne posle onoga sinoć. Naročito posle toga. Malo se ohrabrila od tih misli. Ali zabrinutost je nadvijala svoju senku nad njom.

Kada je ušla služavka da joj saopšti da je čekaju u salonu, duboko je uzdahnula da suzbije drhtanje.

U sobi su stajali Henri Klinton na jednom kraju, Vilijam na drugom, i ledi Elizabeta negde u sredini.

Atmosfera je bila zategnuta, u to nije bilo sumnje. Od njene nade ostala je samo još trunčica kada je videla Vilijamovo ozbiljno lice. Stajao je pored kamina i nije joj pošao u susret. To nije bilo dobro. Ledi Elizabeta, mora da je nešto spletkarila dok ona nije bila tu. Ko zna šta mu je rekla. I plus je ovde taj prokleti Henri Klinton.

Moraće odmah da rešava problem. Što pre, dok je nisu nadgovorili. Videla je da se ledi Elizabeta naoštrila i da neće dopustiti da joj ovako čista situacija izmakne iz ruku.

- Vilijame, vaša majka mi je saopštila da je stiglo pismo od lorda Hauarda... - pošla je prema njemu. Bilo bi bolje da se sa njim nasamo razjasni, ali izgleda da to nije moguće.

- Ja sam gospođici Koneli saopštila da si sada slobodan. Njene stvari su, verujem, već skoro sve spakovane, i gospodin Klinton je došao da je otprati kući... - ubacila se odmah ledi Elizabeta.

Po njenim rečima, izgledalo je kao da ga je Henrijeta zvala, da je jedva čekala da je ovde oslobode obaveze. Samo prisustvo Henrija Klintona je to potvrđivalo. Nju zazebe nova pomisao. Oni su već bili ovde pre nego što je ona sišla. Možda Vilijam nema prave informacije? Možda mu je majka servirala „istinu” koja njoj odgovara?

~ 57 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

- Prvo da ja kažem šta imam, molim vas. Ja sam obaveštena da je stiglo to pismo i da ste vi odmah potom izašli. Nemam ništa ni sa pakovanjem, ni sa pozivanjem gospodina Klintona. Još uvek sam vaša verenica, dok vi ne kažete drugačije - reče ona hrabro i priđe mu nekoliko koraka. Okrenuo se prema njoj.

- Vi tvrdite da niste raskinuli veridbu i pozvali ovog ovde gospodina da me odmah zameni? - zvučao je ozbiljno.

Ona proguta knedlu. - Gospodine Klinton, verujem da ste dovoljno džentlmen da priznate

kako ja nemam nikakve veze sa time što ste vi ovde - okrenu se ona ovom drugom.

- Ja sam samo dobio pisamce u kome stoji da se ovde pojavim u ulozi vašeg kavaljera i otpratim vas do kuće - reče on preko volje.

Ako je i došao sa optimizmom, sada je on polako nestajao. Henrijeta Koneli nije bila toliko fina da ćuteći, bespomoćno posmatra kako se igraju njenom sudbinom. Naravno da će se pobuniti. A onda će doći do vrlo neprijatne situacije. Ona, očigledno, nije od onih koji izbegavaju takve situacije, nego od onih koji ih hrabro rešavaju. Eh, baš šteta što neće biti njegova. Da li je Vilijam svestan kakvu verenicu ima?

- To je vrlo neodređeno - odvrati Henrijeta nestrpljivo. - Ja vas ovde nisam pozvala, to tvrdim jasno i glasno. Od koga ste dobili to pisamce?

- Od ledi Elizabete - procedi ovaj preko volje. - Smatrala sam da je prikladno da gospođica Koneli dobije pristojnu

pratnju do kuće... - poče ledi Elizabeta napeto. - Jer, ako lord Hauard povlači svoju volju da ti nametne verenicu, onda se ta veridba može smatrati ništavnom. I nema potrebe da gospođica Koneli i dalje boravi u ovoj kući i izlaže se negativnim komentarima - obraćala se Vilijamu, kao da ga ubeđuje.

- Gospođica Koneli je u pravu. Ovo je stvar koju treba da razjasnimo nas dvoje - reče Vilijam.

Henrijetu je već zazeblo oko srca kada je ušla i opazila njegovo neraspoloženje. Ali u njenoj prirodi bilo je da ne ostavi ništa nerazjašnjeno. Moraće sam, lično da joj kaže to što ima. Neće dozvoliti da njegova majka raskida veridbu umesto njega.

Stajala je uspravno, podignute glave. Henri Klinton nije mogao da odvoji pogled od nje. Šteta što će morati da ode odavde praznih ruku, pomislila je jetko. Možda on nije kriv, ali bila je ljuta i na njega, kao i na ledi Elizabetu.

~ 58 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

- Gospođice Henrijeta, kako sam razumeo, vi ne raskidate veridbu sa mnom? - reče Vilijam.

- Ni slučajno nemam tu nameru. Ali ako vi imate, moraćete sami da mi kažete...

- Polako, polako. Moliću vas za malo strpljenja, mada znam da vam ono nije jača strana - reče on, a njoj srce poskoči on nečega što je zaigralo u uglovima njegovih usana. - Znači, vi ne želite da raskinemo veridbu? - bio je uporan.

- Vilijame, mislim da je surovo i neumesno izlagati gospođicu ovakvom ispitivanju. Nismo sami, i ovo je vrlo neprijatno - ubacila se nervozno ledi Elizabeta.

- Majko, to što nismo sami i što ćemo morati ovo da raščistimo pred drugima, isključivo je vaša zasluga.

- Bez obzira, nije u redu da se ovako raspravlja... - Ponoviću, nije moja ideja da se pred ovakav razgovor pozivaju

gosti, pratioci i ostali svedoci. Ali pošto ste to sami želeli, ispunićemo vam želju. Gospođice Henrijeta, hoćete li, molim vas, da mi još jednom potvrdite...

- Vilijame, moram da se pridružim vašoj majci. Zaista je neumesno da jadnu devojku izlažete takvom poniženju... - ubaci se sada Klinton.

Henrijeta nestrpljivo priđe. Njoj se nije činilo da je poniženje to što će se ovde desiti i što on ima da joj kaže i ovakve upadice išle su joj na živce.

- Gospidne Klinton, hoćete li da sednete tamo. Vi ste ionako ovde slučajno, pa molim da se ne mešate. Ovo je stvar između mog verenika i mene - odbrusila mu je nestrpljivo.

- Upravo tako - reče Vilijam, fiksirajući je. Ona mu priđe još tih nekoliko koraka koji su ih delili. Sada je mogla

da vidi pritajeno svetlucanje u njegovim očima. Od toga joj se nada munjevito vratila i počelo je da je obuzima neko vrtoglavo uzbuđenje.

- Vilijame, kako sam čula, lord Hauard vas je oslobodio obaveze da sklapate veridbu i da se ženite po njegovoj želji. Do malopre sam slušala razne varijante vašeg odgovora na to. Volela bih da mi vi lično kažete šta imate - rekla je otvoreno.

- Veoma mi je drago što ste ovom problemu pristupili sa toliko vere u mene i moju postojanost, u moju reč i čast. I zato ću vam sada reći da ni najmanju nameru nemam da sa vama raskidam veridbu. Da to potvrdim, izvadio sam malopre specijalnu dozvolu i možemo se venčati još sutra - reče on lagano, vadeći papir iz unutrašnjeg džepa.

~ 59 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

Da je bacio bombu, ne bi njegove reči tako odjeknule. Ona se zagrcnu, ali njegova majka još više. Ali na nju se više niko nije obazirao.

- Henrijeta, sada nemam nikakvih ograničenja volje. Svojom slobodnom voljom te pitam: da li hoćeš da budeš moja žena?

- Hoću - jedva je progrcala pre nego što joj je lice utonulo u njegov kaput, a cela ona nestala u njegovom zagrljaju.

- Mislim da ću sada morati da odem. Pozdravljam vas – reče Klinton i ukočeno izađe.

Niko ga nije zadržao. Za njim poraženo izađe i ledi Elizabeta. Niko ne može da kaže da nije sve pokušala. Vilijam i Henrijete konačno su bili sami.

- Oprosti mi. Morao sam da izjurim i prvo proverim ovu informaciju kod porodičnog advokata. Bilo bi izuzetno loše da je došlo do zabune. A onda sam požurio za dozvolu, da bih sve završio danas. Drago mi je što si mi verovala. Znam da je trebalo da se prvo popnem do tebe i kažem ti šta nameravam, ali nije bilo vremena, smatrao sam da neće doći ni do kakvog problema dok se vratim. Jeste da si sklona bežanju, ali nadao sam se da sam te sinoć ubedio da ostaneš - osmehnuo se, sklanjajući joj jedan pramen kose sa obraza.

- I meni je drago što si odlučio da ispoštuješ svoju obavezu - pecnula ga je malo, ali odmah se uozbiljila i zagledala u njega. - Zar ćemo se zaista venčati? Siguran si da to želiš?

- Još sutra. Sve sam ugovorio. A pre toga sam poslao jednog prijatelja da pusti opkladu po klubovima da li ćemo raskinuti veridbu do kraja sedmice. Verujem da ćemo sutra biti malo bogatiji nego što smo sada. Pokupićemo tu dobit pre nego što otputujemo na imanje - nasmejao se pokvareno.

- Oh! Pa ti si opasan! Vidi, vidi! Ja mislila, moj verenik mili, naivni dobrica, kad ono... - nasmejala se.

- Mislim da ćeš ipak morati da dozvoliš sluškinji da te spakuje. Sutra u prepodnevnim časovima već ćemo biti u kočiji, ali zajedno. Zar je majka zaista mislila da ćeš pristati da otputuješ sa Klintonom? Nisam ni na trenutak mogao da poverujem u tu priču.

- Drago mi je zbog toga. Isto kao što ni ja nisam verovala da si me ostavio bez reči.

- Odmah mi je bilo sumnjivo, mada je pokušala da me ubedi da je sve tvoja ideja. Ali kada si ti došla i potpuno uvereno izjavila da me i dalje hoćeš, iako je sve govorilo protiv toga, bio sam potpuno osvojen. Hvala ti. Zaista mi znači tvoje poverenje.

~ 60 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

- Uvek ću biti na tvojoj strani. - Moraću da napišem pismo stricu i da ga obavestim šta sam rešio.

Mislim da će mu, na kraju, biti drago zbog svega. Možda nije hteo da me prisili zvanično, ali verujem da se nadao da ćemo ipak biti zajedno.

- I ja verujem da je on ipak dobar čovek, uprkos njegovim manama. Možda bi trebalo da ga posetimo?

- Biće vremena i za to. Prvo da se pozabavimo nama. Verujem da sada imaš dosta obaveza oko pakovanja, pošto sutra odmah posle venčanja putujemo. Imam i ja svašta da završim. Zato moram da idem. Zadržaću se kasno. Gledaj da do ujutru budeš spakovana - nasmejao se.

Naslonila se na njegovu mišicu. - Idi i završavaj šta imaš, da sutra možemo na miru da odemo. Kad

se baš toliko žuriš. - Samo da još nešto obavim - reče on i naglo je privuče sebi. Poljubac je bio brz i žustar. Jedva je došla do daha kada se on

odmaknuo od nje. - Ova obaveza ti nije teško pala - nasmejala se uzbuđeno. - Ni najmanje. Konačno ću imati obaveze koje jedva čekam - rekao

joj je promuklo i još jednom je poljubio, pre nego što je izjurio napolje. Na vreme, baš kad je htela da ga ščepa i ne pusti do sutra.

- Tvojoj majci nije baš milo što smo se venčali - reče Henrijeta kada su se smestili u kočiju i krenuli na imanje.

- Navići će se, sad kad vidi da je to ono što smo želeli. To je bar njena dobra osobina, brzo se navikava na promene.

- Nadam se. - Rekao sam kočijašu da požuri. Želim da stignemo do večeras.

Imamo spakovanu užinu u korpi. A možemo negde i da svratimo na ručak, ako hoćeš?

- Ne, odgovara mi ovako - reče ona malo porumenevši. Želeo je da stignu kući do večeri. Ah, kako je nestrpljiva. Sedela je još neko vreme ćuteći i vrebala. Za sada nije pokazivao

želju ni da je uhvati za ruku, ni da je privuče bliže. Možda da ona...? Ali ne, već je dovoljno puta pokazala svoje nestrpljenje. Na kraju će ipak

~ 61 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

pomisliti da je nemoralna ili tako nešto. Sačekaće prvo neki njegov korak. A zar nije divno, prvi put konačno sami, pa još venčani.

Misli su joj se rojile po glavi, preskakale jedna drugu, ali, kao lepo vaspitana dama, nije pokazala ništa od toga. Čekala je. I počinjala da gubi strpljenje.

- O čemu razmišljaš? - začula je njegov glas. - O... tome kako smo venčani... i sami. Konačno. - Ludo mala. Znao sam da se spremaš da me napadneš. Ne možeš da

se strpiš do uveče? - A ti možeš? - upila se u njegov osmeh. - Mislio sam da sam se oženio slatkom, naivnom i stidljivom

devojkom, a ne nasrtljivom i nestrpljivom - radost mu je zvonila kroz smeh.

- Sad ti je jasno - rekla je tiho, privlačeći ga za revere. Ko će da čeka do uveče, kad imaju ceo dan pred sobom, sami u

kočiji! - Mislio sam... da ipak... sačekamo - uspeo je da promrmlja između

poljubaca. Obgrlio ju je jednom rukom, dok je drugom navukao zavesu na

prozoru. - Ti čekaj. Ja ne mogu - odvratila je i priljubila se uz njega. Nekoliko trenutaka bio je miran. A onda ju je zgrabio i privukao uz

sebe. Tišinu su remetili samo uzdasi i šuštanje odeće pod njihovim rukama. Poljupci su postali pretesni da izraze njihova osećanja. Ali i odeća je bila previše komplikovana za skidanje. Pokušala je da mu otkopča košulju, ali dugmići nisu slušali. Ili su to bile njene drhtave ruke? Utešno je bilo što ni njemu nije bilo lakše. Njena haljina bila je čvrsto zakopčana, kao da su je ušili na njenim leđima. Probao je da napipa neki način za oslobađanje, ali nije išlo. Osim toga, u kočiji je bilo prilično mračno.

U jednom momentu razdvojili su se, da dođu do daha i da vide šta dalje. Njegove ruke bile su oko njenog struka, njene na njegovim ramenima. Kosa joj je bila u neredu, ogrtač je pao iza nje na sedište, ali ništa od planiranog nisu uspeli. Pretpostavila je da nespretnost potiče od neudobnosti kočije koliko i od treme i nedostatka iskustva u ovakvim situacijama. Zato je polako ustala, pridržavajući se za njegovo rame. Treba nešto konkretno preduzeti.

- Šta to radiš? - upitao je promuklim šapatom.

~ 62 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

Umesto odgovora, zadigla je deo suknje da oslobodi nogu. Onda je tu nogu prebacila preko njegovih i opkoračila ga je. Sada su se gledali oči u oči.

- Baš si... nestrpljiva - uzdahnuo je i promrmljao pre nego što je zagnjurio glavu u njenu kosu i jako je privio uz sebe. A onda je polako spustio ruku na njenu nogu, koju je sada suknja pokrivala samo do kolena.

- Veče je daleko - zadahtala je kada je počeo da podiže ruku ispod suknje.

Kao da je žareći trag ostajao na njenoj goloj koži tamo gde je prošao prstima. Stegla ga je kolenima i privila se uz njega. Usne su im se ponovo pronašle u polumraku. Ruka mu je sada slobodnije klizila uz njenu nogu. Ali ona nije mogla njega da oslobodi odeće jer ga je potpuno pritisla uz naslon. Zato se naglo odvojila, pokušavajući ponovo da ispetlja nešto oko njegovih dugmića. Umesto toga, on se nenadano podigao, sa njom u naručju i nežno je spustio nazad na sedište. Rukama je napravila obruč oko njegovih ramena, tako da je morao da legne uz nju. Preko nje, tačnije. Na sreću, sedište je bilo dovoljno široka da mogu to sve da izvedu. Nije primećivala nikakvu neudobnost, suviše usredsređena na druge stvari.

Pobunila se kada se na trenutak odvojio od nje i čulo se nešto kao njegov prigušeni smeh. Koji je odmah prestao kada se ponovo našao na njoj. Suknja joj je ovog puta bila sasvim podignuta, do struka. To je, znači, radio. Mogla je da oseti prohladni vazduh na svojim golim nogama. Ali nije joj smetalo, pošto je novo uzbuđenje prostrojalo kroz nju kada ga je osetila na veoma skrivenom mestu. Tiho je zaječala, privlačeći ga bliže, iščekujući ono što će uslediti sa novim naletom nestrpljivog uzbuđenja. Osetila ga je vrlo blisko, ali došlo je do zastoja. Zašto nije moglo dalje? Podigla je glavu da ga pogleda kada je udaljio lice od njenog. Izgledao je veoma napeto i usredsređeno. Šta nije u redu?

Onda su se istovremeno desile dve stvari: kočija je poskočila preko nekog većeg kamena i on je odjednom bio u njoj. Ugušila je jauk kad je zarila ruke u njegova ramena, pokušavajući da ga odgurne od sebe. Ali to nije bilo lako na ovako skučenom prostoru. I on je pokušao da pomogne, potpuno se umirio. Onda je kočija počela da poskakuje po neravnom putu i došlo je do nove neobične situacije. Peckavi bol postao je zanemarljiv u odnosu na novi osećaj ispunjenosti i bliskosti. Promeškoljila se da se udobnije namesti, koliko je to bilo moguće na neudobnom sedištu.

- Pst, ljubavi, polako. Ne pomeraj se - glas mu je bio pun napregnutog uzdržavanja.

Ali nova neravnina na putu učinila je svoje, što njihov pokušaj obuzdavanja nije uspeo. Uz mučenički jecaj zario je lice u njenu kosu,

~ 63 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

trzajući se i pritiskajući je na sedište. Potpuno se umirila, zatečena i nemerljivo srećna. Ovo je zaista vredelo i bola i malopređašnje neprijatnosti, da ga vidi kako u njenom naručju potpuno ostaje bez svoje dominantne, besprekorne samokontrole. Osetila se moćno i divno.

Sada je ležao preko nje, a ona ga je pridržavala, pronalazeći usnama njegov obraz, njegove usne u mraku. Pokušao je da se podigne i da je oslobodi, ali ona se pomerila na spoljnu stranu sedišta, tako da se on svalio iza nje, do naslona. Zadovoljno se pridigla, pokupila sklopljene pokrivače i prebacila preko njega. A onda se uvukla nazad do njega i sklupčala, obavijena njegovim rukama. Privukao ju je sasvim uz sebe. Osećala je toplotu njegovog tela uz svoje leđa. A onda je zatvorila oči, prepuštajući se umirujućem Ijuljuškanju. Biće dobro da stignu kući odmorni.

Probudilo ju je kada je kočija poskočila preko neke rupe na putu. Već je bio sumrak i napolju, isto kao u kočiji. U prvom momentu pomislila je da on još uvek spava, jer je mogla da čuje njegovo duboko disanje uz svoje uvo. Ali nešto drugo uverilo ju je da je itekako budan. Haljina joj je bila podignuta, da li slučajno ili namerno, i zadrhtala je od uzbuđenja. On je bio naslonjen na njena leđa, i ispod leđa, mogla je da oseti kako pulsira, kako je blago pritiska njegova tvrdoća.

Jedva primetno pomerila se prema njemu, a njegova ruka se odmah spustila na njen goli bok i počela da joj gladi kožu nežnim pokretima. Koje je ona odmah počela i nehotice da prati, kao da su povezani nevidljivim nitima. Približio joj se i dahnuo joj na uvo, potpuno se priljubivši uz njena leđa. Ruka mu je istraživala ispod pokrivača, a njoj je počinjalo da bude veoma toplo.

Odgurnula je pokrivač kada je uzbuđenje postalo skoro nepodnošljivo, baš u trenutku kada je pronašao uski prolaz u njoj. Na trenutak se umirila, pomažući mu da se namesti. A onda je uzbuđenje počelo da prelazi sve granice mogućeg. Nije znala da li su ti neodoljivi pokreti pojačani drmusanjem kočije ili su sami po sebi tako izluđujući. Uglavnom plima osećanja je nezadrživo dolazila i na kraju se izlila, zasipala ih u talasima i prelivala se preko njih.

Kada je sve prestalo osim klackanja kočije, kada su se umirili, ona se okrenula prema njemu i pogledala ga preko ramena. U polumraku je mogla samo da nazre kako mu svetlucaju oči, uprte u njeno lice. Osmehnula se, a on se sagnuo i poljubio je u obraz, koliko je mogao da dohvati. Prebacio je ruku preko nje i privukao je u naručje. Tako su ležali još neko vreme, dok im se disanje sasvim umirilo. A onda se ona polako podigla i sela.

~ 64 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

- Mora da izgledam kao čudo - promrmljala je veselo, gladeći raščupanu kosu.

- Ionako nigde ne svraćamo. A posluga neće komentarisati kad stignemo kući - odvratio je on preko osmeha, ne skidajući pogled sa nje. Haljina joj je bila izgužvana i rukav malo otkinut, kosa užasno zamršena, obrazi zajapureni, a oči blistave. Nikad mu nije bila lepša. Ona je bila njegova dobra vila, koja je donela sreću u njegov život.

- Onda me baš briga - nasmejala se i spustila jedan zvonak poljubac na njegov obraz. Odmah se okrenuo i ulovio ga usnama.

- Mislila sam da ćemo biti. pristojni dok ne stignemo kući - opomenula ga je kroz smeh.

Samo je dunuo kroz nos, da pokaže koliko je ta namera bila ozbiljna. A onda ju je ponovo privukao uz sebe. Više je ne pušta. Sada je njegova.

- Možete da idete - otpravila je sobaricu koja joj je pomogla da se okupa i presvuče posle puta.

Devojka se nakloni i požuri napolje. Posle nekoliko minuta začu se kucanje na bočnim vratima, koja su delila njihove spavaće sobe. Čekala ga je u krevetu, čedno pokrivena do brade. Ali osmeh je otkrivao da je opet nešto smislila. Požurio je prema njoj.

- Dugo ti je trebalo da mi zakucaš na vrata - rekla mu je obešenjački dok je on u nekoliko koraka prelazio rastojanje do njenog kreveta.

Brzo je odigao pokrivač i zastao zapanjen. Ležala je ispod bez ičega na sebi.

- Šta je to? Pa ti si... - nije znao šta da kaže. Još je zapanjeno stajao i gledao.

- Hajde, baci tu noćnu košulju i uvlači se ovamo, ne hladi me. - Izgleda da ću morati brzo da te zagrejem - nasmejao se, izvlačeći

ruke iz rukava i bacajući svoju košulju sa sebe. - Brzo - potvrdila je privijajući se uz njega celom dužinom. Prihvatio je njenu igru priljubljivanja tela uz telo. Obuhvatio ju je

rukama i držao uz sebe neko vreme, uživajući u dodiru koža-na-kožu. - Ti si neverovatna. Mislio sam da će mi sa tobom život biti samo

zanimljiv. Nisam ni sanjao da ću biti ovoliko euforično srećan.

~ 65 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

- Nadam se da je tako. Kada sam prvi put došla ovamo, nisam mogla da zamislim ni trunku od ovoga što sada osećam. Tada sam samo bila nepoželjna verenica.

- A sada si obožavana supruga - spustio je usne na njene. - Ako ti tako kažeš - promrmljala je tiho, ljubeći ga u uvo, privijajući

se još više uz njega, ako je to ikako bilo moguće. - Mislio sam da sam ti već dosadio... danas u kočiji. - Ti ne možeš nikad da mi dosadiš. Dosta priče. Ljubi me sad. Sutra

ćemo da pričamo celog dana... ako ne budemo ovde zauzeti. - Ti si nezasita, - tiho se nasmejao - ali to mi sasvim odgovara. - Ko bi rekao da će dosadni gospodin Vudridž ispasti ovako

zanimljiv - pecnula ga je kroz smeh. - Tu je naveća zasluga gospođe Vudridž. Ona je veoma inspirativna. - I podstiče na istraživanja? - dodala je izazovno. - Definitivno - zločesto se nasmejao pre nego što je nestao ispod

pokrivača, povlačeći je sa sobom. Zakikotala se, ali onda je pod treperavom svetlošću sveće nastala

dahtava, napeta tišina, kada su se u sobi čuli samo njihovi prigušeni uzdasi.

(Kraj)

~ 66 ~ Bosnaunited