indukcija

ALFA UNIVERZITETFakultet za trgovinu i bankarstvo

Master studije

Seminarski rad

Problem indukcijeMentor: Kandidat:

Prof. dr Enisa KovaeviBeograd, 2015. god.

Sadraj

Uvod

Meu metodolozima postoje mnoge nesaglasnosti i nedoumice o svojstvima, nauno saznajnim mogunostima i znaaju indukcije. Naime, jedni pod indukcijom podrazumevaju oblik zakljuivanja, drugi metodski postupak, trei oblik osnovne generalizacije, etvrti metod analize, itd. Pridavana joj je uloga najosnovnije i najoptije metode odnosno saznajnog postupka koji je u osnovi celokupnog saznanja, a odricana joj je i svaka pouzdanost saznanja.

Istraivaka praksa ukazuje na sledee injenice:

Indukcija je osnovna metoda koja jedina omoguava neposredno saznanje o empirijskom, realno-konkretnom i raznovrsnom, konstituisanom u pojedinane celine. Uvidom u odredbe pojedinanih celina, esto elementarnih, ona omoguava obrazovanje pojmova, stavova, sudova o njima;

Izvorni stavovi indukcije u okvirima datih poredaka, osnov su za izvoenje generalizacije odnosno optih i najoptijih stavova;

Stavovi indukcije zasnovani na neposrednom ulnom iskustvu, odnosno na saznajnom iskustvu i nauno istraivake prakse, omoguavaju pouzdano saznanje koje moe biti kako partikularno tako i univerzalno, kako verovatne tako i nune istinitosti odnosno apsolutne pouzdanosti o odreenoj pojavi, predmetu, procesu, odnosu u odreenom vremenu i prostoru;

Indukcija je prelazna metoda od analitikih ka sintetikim metodama. U formiranju stavova indukcije o pojedinanom sadrani su i analitiki i sintetiki momenti miljenja. Kao prelazna preteno sintetika metoda ona je uslov i prethodi dedukciji i omoguava, svojom analitinou i sistematinou, saznanja koja nije mogue stei drugim metodama;

Indukcija ima obeleje eksperimentalne metode zahvaljujui svojim empirijski zasnovanim kvantitativnim numerikim datama koje je, kao i generalizaciju, ine osnovom opte naune statistike i hipotetiko - deduktivne metode;

Mada ima stavova da je generalizacija najoptija metoda, najee primenjivana u naunom saznanju i u saznanju uopte, mirno se moe tvrditi da indukcija nije nita ree koriena. tavie, u svim poetnim fazama miljenja imamo indukciju. Potpuno odvajanje poimanja od indukcije je vetako i gubi iz vida osnovne odredbe miljenja i formiranja stavova, suda i zakljuaka;

I u teorijskom miljenju indukcija ima veoma znaajnu ulogu. Stavovi teorije se prilikom istraivanja prvo moraju konstatovati odnosno evidentirati. Konstatovani, oni indukuju stavove o sebi, o svojoj formi, sadraju, predmetu koji obrauju, na osnovu ega se dalje vre selekcija, klasifikacija ili uoptavanje apstrakcijom ili generalizacijom, odnosno ukljuuje se u dalji postupak.

Metodoloka misao je prebogata definicijama indukcije, definicijama koje u prvi plan, uglavnom jednostrano, istiu pojedine njene karakteristike, dimenzije, strane, inioce i svojstva. Za nauni rad su znaajna i aktuelna dva njena najrasprostranjenija znaenja formalno-logiko i dijalektiko.Logiki problem indukcijeLogiki problem indukcije, u svojoj osnovi, predstavlja, najpre, traganje za odgovorom (ili, bolje reeno, odgovorima) na pitanje tzv. opravdanja indukcije. U savremenoj logici i metodologiji postoje veoma razliita shvatanja o problemu opravdanja indukcije, koja, uz sve opasnosti koje jedna ovakva, u velikoj meri pojednostavljena klasifikacija sa sobom nosi, moemo svrstati u sledee etiri grupe:

Opravdanje indukcije je mogue i vri se bilo iskustvenim generalizacijama, bilo deduktivnim naelima, intuitivnim ili pragmatinim principima i postulatima itd.;

Opravdanje indukcije nije mogue zato to se nikakvom logikom ili racionalnom metodom ne moe opravdati zakljuivanje o nepoznatim dogaajima na osnovu poznatih dogaaja;

Problem indukcije je "pseudoproblem" koji nastaje iz pojmovne konfuzije u kojoj nije jasno ni ta je indukcija, ta je njena priroda, niti ta je smisao i priroda opravdanja indukcije - opravdanje indukcije nije ni potrebno, poto se moe otkloniti razreenjem same pojmovne zbrke;

Problem indukcije je vie psiholoke nego li logike prirode, pa zato za njega treba traiti, pre svega, psiholoka, a ne logika objanjenja.

Oigledno da je na uveno Hjumovo pitanje o mogunosti verodostojnog induktivnog zakljuka ("ta je priroda one evolucije koja nam potvruje izvesno realno postojanje i materijalnu injenicu izvan prisutnog svedoanstva naih ula ili van podataka naeg pamenja?"), odgovor traen na veoma razliite, ak i meusobno iskljuujue, naine, ali da je problem induktivnog saznanja (odnosno, kako je i na osnovu ega moguno znanjem sadanjih i datih podataka doneti zakljuak o onome to nije dato) izazivao i izaziva nesumnjivu panju velikog broja naunika razliitih orijentacija, a njegovo zadovoljavajue reenje u savremenoj logici i metodologiji se jo uvek trai. Ne uputajui se u detaljnu analizu svih ovih stanovita (kojima je inae, u najveem broju sluajeva, zajedniko da se bave prvenstveno indukcijom samo kao oblikom miljenja i zakljuivanja), to inae i nije na zadatak, smatramo za korisno da istaknemo nekoliko pokuaja opravdanja indukcije.Prvu grupu ine pokuaji opravdanja indukcije generalizacijama iz iskustva i sastoje se u tome da se induktivnim putem dolazi do optih principa na osnovu kojih se izvode sve kasnije indukcije.

Na ovaj nain se, zapravo, indukcija induktivno zasniva, a opti principi utvruju uniformnost pojava, koja nam omoguava da na osnovu ogranienog broja sluajeva zakljuujemo o celini, jer, s obzirom na to da je princip univerzalan, nepoznati delovi moraju imati iste osobine kao i poznati. Osnovni prigovor takvom shvatanju opravdanja indukcije jeste njena tzv. cirkularnost (opti principi, dobijeni induktivno, moraju pretpostaviti neki jo optiji princip indukcije, na osnovu koga su dobijeni), dok pristalice induktivnog opravdanja indukcije insistiraju na tome da privid cirkularnosti nastaje samo iz brzoplete primene kriterijuma primenjivih na dedukciju. Drugu grupu ine pokuaji tzv. apriorne odbrane indukcije i zasnivaju se na tenji da se opravdanje za indukciju prui rekonstrukcijom induktivnih zakljuaka, tako da se oni uine deduktivno valjanim. Dakle, radi se o svojevrsnom deduktivnom opravdanju indukcije koje se vri, uglavnom, na dva naina. Prema prvom, indukcija i dedukcija se uzajamno opravdavaju: indukcija vri "skok", postavlja jedan "opti stav" (koji nije rezultat induktivnog zakljuivanja, pa se ne mora opravdavati nekim drugim induktivnim principom), a onda se on deduktivno dokazuje u svim pojedinanim sluajevima. Drugi nain podrazumeva uvoenje (postavljanje) vrhovnih, temeljnih induktivnih principa ili postulata, ije je dokazivanje i opravdanje nepotrebno, a sve indukcije izvedene na osnovu takvog temeljnog principa su valjane. Kao najei "kandidati" za ulogu tih postulata su: princip da je budunost slina prolosti (Hjum), opti principi uzronosti (D. S. Mil), princip prostorno - vremenske homogenosti (takoe Mil) i princip ograniene nezavisne raznolikosti, koji obezbeuje da se atributi pojedinanosti skupljaju u konaan broj grupa (D. M. Kejns). Prigovori ovim nainima opravdanja indukcije su brojni i izuzetno ozbiljni. Najpre, ako bi se induktivni zakljuci zasnivali na nekom "vrhovnom induktivnom principu", nae saznanje bi bilo ogranieno samo na neposrednu datost, a zakljuci bi nam govorili samo ono to, zapravo, ve znamo. A potom, pomou "temeljnog apriornog principa" ne moe se nita pouzdano rei o tzv. empirijskim injenicama - poto se iz formalnog principa ne moe dobiti sadrajni. I najzad, problem je kako se uopte moe saznati da su ti najvii postulati istiniti. S obzirom na to da je pozivanje na indukciju (zbog cirkularnosti) iskljueno i kako principi sami ne mogu biti analitiki - ako treba da poslue eljenoj svrsi - izgleda da uopte nema izlaza. Treu grupu ine pokuaji tzv. intuitivnog opravdanja indukcije i oni se zasnivaju na nedostacima induktivnog i deduktivnog opravdavanja i traenju jednog novog naina, koji bi zamenio i indukciju i dedukciju, a to je intuicija. I ovaj pokuaj opravdavanja indukcije ispoljava se, uglavnom, u dva oblika. Prema prvom, princip indukcije se proglaava intuitivnom tvrdnjom, a prema drugom se svaki pojedinani sluaj induktivnog zakljuivanja objanjava kao intuitivni akt. etvrtu grupu ine pokuaji da se indukcija opravdava psiholoki - kao navika kojom su ljudi obdareni i koja ini osnovu verovanja da e se dogaaji u budunosti deavati na isti nain kao i ve poznati dogaaji iz prolosti. Dakle, nema potrebe da se traga za principima koji bi omoguili induktivno zakljuivanje, ve je dovoljno ponaanje po navici i verovanje u rezultate takvog ponaanja. Petu grupu pokuaja opravdanja indukcije ine tzv. pragmatine odbrane. One se zasnivaju na stavu da je uspena primena indukcije u praksi (kako u svakodnevnom ivotu, tako i u naunom saznanju) dovoljan argument da bi se ona i opravdala.

Opravdanje indukcije sastoji se u tome to ona, zapravo, predstavlja najbolje sredstvo, najbolje orue delanja za koje znamo. Oigledno je da nijedna od ponuenih varijanti odgovora na pitanje opravdanja indukcije nije uspela da se, adekvatnom argumentacijom i ubedljivou, nametne kao valjano i opteprihvaeno reenje tzv. logikog problema indukcije. Meutim, ova konstatacija ne bi smela da nas odvue na pozicije krajnjeg skepticizma, zaetog Hjumovim pitanjem i argumentacijom, a najotrije izraenog Kacovom tvrdnjom o "pravom traenju vremena". Naprotiv, na osnovni pristup problematici saznanja kao dijalektikog sloenog procesa u kome svaki od njegovih inilaca (delova, aspekata, dimenzija, momenata) ima odreenu ulogu, funkcije, znaenja i znaaj, namee nam obavezu traenja novih i novih puteva u daljem razmatranju problema indukcije. Ovo utoliko pre to je neosporno da je uoptavanje nuna potreba i praksa kako "svakodnevnog" (obinog, zdravorazumskog), tako i naunog saznanja, a da je indukcija neophodan, pa esto i jedini mogui put saznavanja - uvek kada znamo ili moemo znati samo pojedine inioce, strane, aspekte, dimenzije ili odredbe pojave, odnosno kada moramo poi od delova, od posebnih inilaca ili od pojedinanih momenata nekog opteg ili sloenog predmeta saznanja. Zbog toga, u daljem razmatranju problema indukcije i njenih saznajnih mogunosti, treba poi, pre svega, od njene prirode kao metode, odnosno metodskog postupka saznanja. Naime, najjednostavnije reeno, indukcija je saznavanje opteg posredstvom niza posebnih i pojedinanih inilaca, delova, aspekata i odredaba tog opteg. Ona je sinteza posebnih i (ili) pojedinanih stavova u jedan opti stav. Kazano nas upuuje da u osnovnim crtama ukaemo na stvarnu dijalektiku vezu na relacijama pojedinano - posebno - opte. To je, za nae potrebe, najpogodnije uiniti preko sagledavanja i analize razvrstavanja predmeta saznanja prema njihovom obimu. Naime, prema ovom kriterijumu postoje dve vrste predmeta: pojedinani i opti (u razliitom stepenu). Pojedinaan (individualni) predmet je onaj koji predstavlja jednosnu celinu, a nije dat u vie pojedinanih (individualnih) egzemplara. To su, zapravo, individualni predmeti svake vrste - svaka pojedinana stvar, pojava, stanje, proces, odnos, kvalitet, kvantitet itd. - koji se moe izraziti kategorijalnom odredbom "ovo", ili pojedinanim, linim individualnim odnosom ili stavom. Opravdanost induktivnih zakljuakaUobiajeno je da se jedno zakljuivanje naziva induktivnim" ukoliko ide od singularnih iskaza (ponekad ih nazivaju i posebnim" iskazima), kao to su izvetaji o rezultatima posmatranja ili eksperimenata, prema univerzalnim iskazima, kao to su hipoteze ili teorije.No, sa logike take gledita, ni izdaleka nije oigledno da imamo pravo da izvodimo univerzalne iskaze iz singularnih, bez obzira na to koliko ovi poslednji bili mnogobrojni; naime, za svaki zakljuak izveden na takav nain moe se ispostaviti da je pogrean: bez obzira na to koliko smo primeraka belih labudova opazili, to nam ne daje pravo da zakljuimo da su svi labudovi beli.Pitanje o tome da li, ili pod kojim uslovima su opravdani induktivni zakljuci poznato je kao problem indukcije.Problem indukcije moe se isto tako formulisati kao pitanje o tome kako utvrditi istinitost univerzalnih iskaza koji poivaju na iskustvu, kao to su hipoteze i teorijski sistemi empirijskih nauka. Jer, mnogi veruju da se istinitost ovih univerzalnih iskaza zna iz iskustva"; jasno je, meutim, da izvetaj o nekom iskustvu - o nekom posmatranju ili rezultatu nekog eksperimenta - pre svega moe da bude samo singularni, a ne univerzalni iskaz. Prema tome, oni koji kau da znamo istinitost nekog univerzalnog iskaza iz iskustva, obino smatraju da istinitost jednog takvog iskaza moe nekako da se redukuje na istinitost singularnih iskaza, a da za te singularne znamo iz iskustva da su istiniti; to izlazi na tvrenje da univerzalni iskaz poiva na induktivnom zakljuivanju. Prema tome, pitati za postojanje prirodnih zakona za koje se zna da su istiniti izgleda samo kao drugi nain da se pita da li su induktivni zakljuci logiki opravdani.

No, ako elimo da naemo naina da opravdamo induktivne zakljuke, moramo pre svega pokuati da utvrdimo neki princip indukcije. Princip indukcije bio bi iskaz uz iju pomo moemo induktivne zakljuke da stavimo u logiki prihvatljivu formu. Ali, princip indukcije ne moe da bude isto logika istina, kao to je tautologija ili neki analitiki iskaz. I zaista, kada bi postojalo takvo neto kao to je isto logiki princip indukcije, ne bi bilo nikakvog problema indukcije; jer, u tom sluaju, sve induktivne zakljuke morali bismo smatrati kao isto logike ili tautoloke transformacije, ba kao i zakljuke deduktivne logike. Princip indukcije, znai, mora biti sintetiki iskaz, odnosno iskaz ija negacija nije samoprotivrena, ve je logiki moguna. Tako nastaje pitanje zato bismo uopte prihvatili takav jedan princip i kako moemo na racionalnim osnovama da opravdamo njegovo prihvatanje.Neki koji veruju u induktivnu logiku ure se, sa Rajhenbahom, da ukazu na to da princip indukcije bezrezervno prihvata itava nauka, a takoe nema oveka koji bi mogao da posumnja u ovaj princip u svakodnevnom ivotu". Ali, ak i pod pretpostavkom da je to tako, jer, najzad, i itava nauka" moe da pogrei-ja u i dalje tvrditi da je princip indukcije povran i da mora da vodi logikim nedoslednostima:Da nedoslednosti u vezi sa principom indukcije mogu lako da nastanu, trebalo bi da je jasno iz dela Hjuma; sem toga, ukoliko ih je uopte moguno izbei, to je skopano s tekoama. Jer, princip indukcije mora da bude univerzalan iskaz. Prema tome, ako pokuamo da uzmemo kao da je njegova istinitost poznata iz iskustva, onda e se iznova pojaviti oni isti problemi koji su doveli do njegovog uvoenja. Da bismo ga opravdali, morali bismo da upotrebimo induktivne zakljuke, a da bismo opravdali te zakljuke, morali bismo da pretpostavimo induktivni princip vieg reda, itd. Tako pokuaj da se princip indukcije zasnuje na iskustvu propada, poto mora da vodi beskonanom regresu.Kant je pokuao da se na silu probije iz ove tekoe, na taj nain to e uzeti da je princip indukcije (koji je on formulisao kao princip univerzalne uzronosti") priori valjan". No, ja ne mislim da je njegov svesrdan pokuaj da doe do apriornog opravdanja sintetikih iskaza bio uspean.Opti predmet u induktivnom zakljuivanjuOpti predmet je onaj ije su odredbe - sadraj, oblik, zapremina, kvalitet itd. - zajednike kod vie individualnih predmeta - pojava, ali ne u formalno-logikom smislu prostog identiteta (kao nekakva apsolutna, posebna optost, van i nezavisna od pojedinanih stvari), ve opte kao jedno kod mnogoga kao zajednika - jednosna osobina - odredba kod veeg broja - mnoine - mnotva pojedinanih predmeta. Naravno, takvo "opte" sadri se u posebnom i pojedinanom, koji su, u stvari, sadrajno bogatiji od opteg, a samo odreeni njihov deo ini ono to je opte. Ova tvrdnja zahteva da se razmotre dva osnovna, meusobno suprotna, pa i protivrena stanovita o odnosu opte - posebno - pojedinano. Naime, prema klasinom elementarno-formalno-logikom shvatanju opte je celina u kojoj se sadre posebno i pojedinano, kao njeni delovi. To formalno-logiko "opte" je zamisao mnotva jednovrsnih predmeta na osnovu bitnih optih oznaka, koje se shvataju kao isto opte. S druge strane, prema dijalektikom shvatanju, opte je samo deo koji se sadri u posebnom i pojedinanom.

Reenje ove protivrenosti zahteva prethodno razlikovanje dve vrste opteg:

Opte kao jedno u mnogom, kao istovrsno, zajednika odredba mnotva pojedinanih predmeta. Ovo i ovakvo "opte" sadri se u posebnom i pojedinanom. Ono:

1) ne postoji kao poseban predmet u stvarnosti, ve samo kao inilac mnotva pojedinanog;

2) ne sadri u sebi posebno i pojedinano, ve se to opte sadri u mnogim pojedinanim predmetima, i

3) samo priblino i delimino obuhvata pojedinane predmete, samo njihove opte oznake;

Opte kao jedno mnogoga, kao celina jednovrsnih predmeta, data u pojmovima roda ili klase shvaenih kao skup ili jedinstvo realnih predmeta. U ovom i ovakvom "optem" sadri se mnotvo pojedinanog - to je stvarna dijalektika celina mnogih pojedinanih predmeta, koja obuhvata sve pojedine predmete odreene vrste - roda - klase i "ovaplouje u sebi bogatstvo posebnog, individualnog, izdvojenog".Iz kazanoga sledi da opte kao deo i opte kao celina nisu meusobno potpuno odvojeni i suprotstavljeni. Naprotiv, opte kao celina mogue je samo u vezi sa optim kao delom. Ili, kako to B. ei tvrdi: "Odnos izmeu dve navedene kategorije oteg isti je kao i odnos izmeu celine i dela: celina je uvek celina svojih delova, a deo je uvek deo celine".

Vratimo se sada mogunostima primene metodskog postupka indukcije u naunom (posebno drutveno - naunom) saznanju, kao i u procesu naunih istraivanja. Nesporno je da subjektivnu osnovu saznanja mnotva pojedinanih predmeta u stvarnosti ini nunost njihovog shvatanja kao jedinstvenog sloenog predmeta i njegovog odreivanja jedinstvenim optim pojmom, odnosno optim zakonom. A, ako poemo od principa sveopte odreenosti celokupne materijalne stvarnosti i deavanja u njoj, dolazimo do stava da nae shvatanje mnotva pojedinanih predmeta kao dijalektiki sloenog jedinstva zaista mora imati svoju objektivnu osnovu. Svaki sloeni predmet saznanja predstavlja jedinstvo raznovrsnosti, raznih inilaca, strana, aspekata, dimenzija, delova, momenata. A da bi raznovrsni predmeti, odnosno njihovi inioci, mogli imati neko jedinstvo oni moraju biti u nekakvoj vezi i moraju imati neke zajednike odlike - koje, zapravo, ini odnos opte - deo. Ranije smo istakli da stvarni dijalektiki odnos pojedinano posebno - opte i veza celina - deo ine osnovu dijalektiki sloenog saznajnog procesa u kome indukcija predstavlja jedan od bitnih momenata. Ako je tano da opte postoji samo u posebnom i kroz njega, kao i da je svako posebno uvek (ovako ili onako) opte, onda se ini nespornim da je moguno i saznanje opteg posredstvom posebnog i pojedinanog, saznanje celine posredstvom delova - dakle, induktivnim putem. Meutim, analiza naunih saznanja nam kazuje da, za razliku od dedukcije (koja, ukoliko su njeni osnovni principi i pravila tano primenjeni daje pouzdane rezultate), indukcija, pored vie ili manje verovatnih zakljuaka, daje esto i sasvim pogrene rezultate. Gde su uzroci ovakve pojave? Otkuda izviru ovakve tekoe indukcije? Prema postojeim saznanjima oni se kriju kako u opisanom realno postojeem jedinstvu pojedinanot, posebnog i opteg, tako u subjektivnim iniocima ljudskog saznanja i mogu se svesti na sledee:

prvo, i pored toga to posebno u sebi sadri opte, u njemu postoji samo deo (strana, momenat, aspekt) opteg, a ne njegova celina; otuda ni zakljuivanje koje polazi od delova nikad ne moe u potpunosti obuhvatiti celinu;

drugo, nastojanje indukcije da, na osnovu pojedinanog i posebnog shvati opte, na osnovu delova - celinu, sa sobom uvek, pored inilaca dijalektikog, nosi i potencijalnu opasnost formalno-logikog elementarizma i mehanicizma. Naime, indukcija, nuno, deo i pojedinano-posebno uvek posmatra i tretira kao elemente, kao poslednje, dalje nerastavljive delove pojave, iako su oni i sami, zapravo, uvek sloene i unutranje protivrene celine. Ako se iz i na osnovu takvih, uproeno shvaenih, elemenata pokua shvatiti opte i celina, pogotovu ukoliko je opte - ije je saznanje cilj indukcije - sloenije i raznovrsnije, utoliko je vea opasnost da saznanje induktivnim putem bude neizvesnije, manje tano i manje pouzdano.Zbog toga se najee smatra da je indukcija kao metoda saznanja, pouzdana samo ili preteno za saznanje konanog opteg, odnosno onih optih predmeta koji se sastoje iz odreenog konanog broja inilaca ili takvog opteg inioca koji pripada odreenom konanom broju raznovrsnih predmeta. A, s obzirom na to da je stepen izvesnosti i pouzdanosti induktivnog zakljuivanja, pa time i saznajna vrednost itavog metodskog postupka indukcije, razliit kod raznih vrsta indukcije, neophodno je da se, bar u osnovnim naznakama, upoznamo sa svakom od njih.

Potpuna i nepotpuna indukcija

Potpuna indukcija

Potpuna indukcija je metodski postupak kojim se stie saznanje o predmetu koji ima ogranien i konaan broj osobina (dimenzija, svojstava, aspekata, delova, inilaca) ili o grupi (klasi, rodu, nizu) predmeta koja se sastoji od konanog broja lanova - pri emu su sve osobine predmeta ili svi lanovi grupe predmeta poznati i pojedinano upoznati. Na taj nain imamo mogunost da saznamo veliinu jedne grupe perdmeta, da izrazimo veliki broj pojedinanih podataka o osobinama - manifestacijama predmeta na skraen nain, a zakljuak izveden induktivnim putem o takvom predmtu, ili grupi predmeta, je potpuno izvestan. Dakle, potpunom indukcijom iz svih konanih saznatih podataka o osobinama jednog predmeta ili o konanom broju lanova grupe predmeta dolazi se do "nesumnjivo objektivne istine".

Nepotpuna indukcija

Nepotpuna indukcija podrazumeva situaciju da se saznanje o predmetu stie na osnovu poznavanja samo izvesnog, manjeg ili veeg, broja osobina predmeta, ili samo izvesnog broja lanova, ili sluajeva mnogobrojne serije (niza, klase) predmeta (pojava, procesa). Osnovni pojmovi ove indukcije su "opta klasa" - predmeta, pojava, dogaaja, procesa (ili tzv. "populacija") i "posebna egzemplarna klasa" (koja se odlikuje samo odreenim svojstvom), a njen opti predmet su tzv. "masovne pojave" (tj. pojave iji je broj pojedinanih manifestacija veoma veliki, koje su ire rasprostranjene u prostoru i vremenu, itd.) razliitih vrsta. Nepotpuna indukcija se uz izvesne korekcije Karnapove teorije o vrstama indukcije moe podeliti na:

Direktnu (neposrednu) nepotpunu indukciju, kod koje se zakljuivanje vri od izvesnog broja pojedinanih sluajeva - egzemplara na celinu klase - populacije i koja daje relativno opti verovatan zakljuak;

Predikativnu ili tipinu nepotpunu indukciju, kod koje se zakljuuje od jednog poznatog dela klase, na drugi, nepoznati deo predmeta ili pojava neke klase, ili od jednog poznatog dela populacije, na drugi, nepoznati deo iste populacije;

Induktivno zakljuivanje po analogiji, kod koga se opti ili optiji zakljuak o predmetu izvodi na osnovu slinosti koja postoji izmeu lanova jedne klase pojava ili meu delovima te klase;

Univerzlanu nepotpunu indukciju, koja se izvodi od izvesnog (nepotpunog) broja pojedinanih sluajeva, iz nepotpunog broja premisa o lanovima neke neograniene ili univerzalne klase, formiranjem univerzalnog hipotetikog zakljuka - hipoteze o svim lanovima te klase, celoj klasi ili celoj populaciji.

Za razliku od pouzdanosti zakljuivanja kod potpune indukcije, karakteristika nepotpune indukcije, a naroito tzv. indukcije prostog nabrajanja, jeste nesigurnost njenog univerzalnog zakljuka. ak i onda kada je broj poznatih sluajeva (predmeta ili odredaba predmeta) izuzetno veliki, induktivni zakljuak nije dovoljno pouzdan: otkrivanje jednog jedinog negativnog sluaja (egzemplara), nezavisno od broja pozitivnih sluajeva, izaziva obaranje induktivnog zakljuka, a stepen izvesnosti i pouzdanosti zakljuka se smanjuje kada se zakljuuje na osnovu manjeg broja sluajeva, koji se prosto nabrajaju. Meutim, iako je nesporno da nepotpuna indukcija ne omoguava siguran i pouzdan univerzalni zakljuak, to ne mora znaiti da pomou nje ne moemo dobiti relativno opti, pouzdan i istinit (u odreenom stepenu) zakljuak. Naprotiv, uopte uzev, za postizanje odreenog stepena pouzdanosti metodskog postupka nepotpune indukcije vae sledea osnovna pravila:

ukoliko je vei broj podataka na kojima se zasniva nepotpuna indukcija i ukoliko su oni raznovrsniji po vremenskim, prostornim i drugim odredbama, utoliko je zakljuak nepotpune indukcije osnovaniji i pouzdaniji;

ukoliko se indukcija vie oslanja na bitne odlike predmeta, ili na bitne sluajeve dogaanja, ukoliko se premise indukcije tiu bitnijih svojstava predmeta koji se saznaju, utoliko je tanije i sigurnije saznanje koje se stie nepotpunom indukcijom;

ukoliko se meu mnotvom pozitivnih sluajeva, pozitivnih premisa indukcije pojavi samo jedan negativan sluaj, samo jedna tzv. "negativna instanca", ona obara i ponitava istinitost univerzalnog zakljuka;

bez obzira na to koliki je broj pojedinanih sluajeva, pojedinanih premisa koje se koriste za induktivno zakljuivanje, zakljuak nepotpune indukcije nikada ne moe biti potpuno pouzdan i istinit, ve je uvek u odreenom stepenu verovatan.

Metode induktivnog istraivanja uzroka predstavljaju poseban oblik indukcije koji je uspeno formulisao jo D. S. Mil, a sa stanovita savremene logike i metodologije mogu se svesti na etiri osnovna modela induktivnog istraivanja uzronosti:

Metoda slaganja sastoji se u tome da se vie kompleksa pojava slau prisustvom dveju pojava, koje slede jedna drugi, pa se onda, na osnovu toga, moe zakljuiti da je prva pojava uzork, a druga pojava posledica ili efekat dejstva. Ovaj, inae veoma sloen, metodski postupak istraivanja sastoji se u tome da se:

a)analizira grupa sloenih pojava s obzirom na njihove iste i razliite lanove;

b)odbace svi oni parovi meu kojima nema odreene stalne veze;

c)izvodi induktivni zakljuak o uzronoj vezi izmeu onih pojava koje se javljaju povezane u vie kompleksa pojava koji se slau jedino prisustvom ovog para pojava.

Valjanost rezultata dobivenih ovakvim zakljuivanjem zavisi od toga u kojoj su meri savladane tekoe i jednostranosti samog metodskog postupka meu kojima se posebno istiu sledee:

sa jedne strane neophodno je, a sa druge je neosnovano, pa esto i nemogue, iskljuiti sve ostale inioce kompleksa pojava osim "eljenog" para pojava;

veoma je teko iz kompleksa pojava izdvojiti jednu pojavu ("uzrok") i njen suprotni uzroni pol ("posledicu", odnosno "efekat");

teko je, takoe, razlikovati "uzrok" pojave od "uslova" pojave, pa esto dolazi do zamene u kojoj se uslov smatra uzrokom;

najvea tekoa je u tome to se metodom slaganja neosporno, kao injenica, utvruje samo vremensko sledovanje i koegzistencija para pojava, a da se uzrono - posledini odnos moe samo, manje ili vie opravdano i verovatno, pretpostaviti;

najzad, ogranienost i tekoa ove metode je i sama njena induktivnost: podatak da se u vie sluajeva javlja povezanost odreenog para pojava jo uvek ne znai i da je ta veza opta, nuna i uzrona;

Metoda slaganja i razlike sastoji se u utvrivanju injenice da se vie grupa sloenih pojava slau prisustvom i odsustvom parova jednih te istih pojava, pa se iz toga zakljuuje da su te pojave, koje se zajedno javljaju i zajedno odsustvuju u raznim grupama pojava, uzajamno uzrono povezane;

Metoda korelativnih varijacija je, zapravo, posebna vrsta metoda slaganja i sastoji se u utvrivanju da se vie grupa pojava slau prisustvom jedne podgrupe pojava u razliitim, meusobno odgovarajuim varijacijama obe pojave te podgrupe. Dakle, ova metoda utvruje jo i zavisne izmene onih pojava ijim se prisustvom slae vie grupa sloenih pojava;

Metoda ostatka polazi od toga da ako se kod sluajeva iste kompleksne pojave znaju uzroci svih njenih inilaca, osim kod jednog para inilaca, odnosno pojava, onda je prethodni od ovih inilaca, odnosno prethodna pojava uzrok upravo ovog poslednjeg preostalog inioca, odnosno pojave.Ne ulazei u sve objektivne i subjektivno - saznajne tekoe i ogranienja u korienju navedenih modela induktivnog istraivanja uzronosti, moemo, kao nesumnjivo, istai da se oni nalaze u osnovi savremenih logiko - saznajnih procesa istraivanja viestruke uzornosti, odnosno dijalektike multivarijantne analize pojava, procesa i odnosa bez ije primene nije mogue prodreti u sutinu - u sloene veze slaganja, suprotnosti i protivrenosti dejstva inilaca pojave, procesa, odnosa.

Imajui u vidu sve prethodno izneto o sutini, vrstama, prednostima i nedostacima induktivnog metodskog postupka saznanja, njegovim ogranienjima i mogunostima postizanja istinitog saznanja ovim putem, u strunoj literaturi moe se nai, u osnovi tana, tvrdnja da je induktivni zakljuak o optem na osnovu saznanja posebnih i pojedinanih podataka mogu pod sledeim osnovnim uslovima:

Ako je izvesno opte osobina konanog i potpuno poznatog broja predmeta ili odredaba predmeta;

Induktivno saznanje neogranienog opteg mogue je ako to opte ine malo razliiti inioci ili ako se, bez obzira na razlike, mogu obuhvatiti jednim principom;

Induktivni zakljuak o neogranienom optem mogu je i onda kada izvestan broj posebnih strana izraava u sutini to opte, odnosno kada su one odredbe na kojima se zasniva induktivni zakljuak sutinske odredbe predmeta ili klase predmeta.

Meutim, ne umanjujui znaaj navedenih tvrdnji, moramo konstatovati da svoenje saznajnih mogunosti indukcije samo u navedene okvire, nedovoljno ima u vidu bar sledee:

pojedinano i konkretno jeste bitna odredba sveta, odnosno celokupne stvarnosti;

postupnost i razvojnost saznanja upravo podrazumevaju kretanje od pojedinanog ka posebnom i optem;

sve novo se, na odreeni nain, nalazi u starom i sve to je istorijsko jeste i vremenski i prostorno ogranieno - dakle, u tom smislu uvek se radi o konanim veliinama;

i same definicije nastaju tako to se nepoznato - nedovoljno poznato odreuje pozantim ( odnosno poznatijim).

Stoga moemo slobodno rei da se indukcija nalazi u osnovi svakog ljudskog saznanja iz prostog razloga to je predmegt saznanja praksa, a i samo saznanje je svojevrsna praksa. A, statistika indukcija je najvanija vrsta sa stanovita naunog istraivanja. Mada je definisana kao Statistika indukcijaStatistikom indukcijom stie se saznanje o kvantitativnim odredbama odreenih kvaliteta preko numerikih data. To joj poveava preciznost i jaa saznajnu mo i prodornost. Numerike date kao izrazi kvantitativnih odredaba upuuju na ureene poretke izvornih induktivnih stavova koji iskazuju veorvatnu uestalost i rasprostranjenost nekog svojstva, odredbe ili odnosa u nekom skupu, klasi ili populaciji. Time je omogueno otkrivanje verovatnoe prosene optosti koja izraava izvesne (statistike) pravilnosti i zakone deavanja; stepen verovatnoe tih deavanja i njihovog odstupanja od pravilnosti i zakonitosti. Na osnovu principa relativne uniformnosti i jednoobraznosti statistika indukcija ima znaajnu prognostiku mo. Iako veina induktivnih zakljuaka nije apsolutno pouzdana, empirijskom indukcijom steeno saznanje, potvreno praksom i (ili) naunim eksperimentom moe da bude i najee jeste u visokom stepenu verovatno, gotovo izvesno. Prosena statistika optost - verovatnoa prosene optosti - koja je svojevrsna sinteza empirijskog, logikog, matematikog, ali i metodoloko - teorijskog saznanja, dovoljno je opravdanje indukcije kao osnovne naune metode. Zakljuak

Prema formalno-logikom shvatanju indukcija se svodi na njenu formalno-misaonu stranu i odreuje se kao izvoenje opteg stava iz vie posebnih stavova. Dakle, prema ovom tumaenju, indukcija je, u najboljem sluaju, samo vrsta ili oblik miljenja - zakljuivanja, odnosno samo misaono-logiki sadraj zakljuivanja od pojedinanog i posebnog na opte.

Meutim, sa stanovita stvarne dijalektike logike, u prethodnoj odredbi indukcije ostaje otvoreno jedno izuzetno znaajno, moe se rei i kljuno pitanje: s obzirom na injenicu da saznanje mora biti predmetno, ta ini predmetnu osnovu indukcije? U traganju za odgovorom na ovo pitanje konkretna dijalektika logika indukciju odreuje i kao oblik predmetnog miljenja i kao metodski postupak saznanja objektivne stvarnosti (realnog sveta), ije je osnovno obeleje shvatanje opteg, jedinstvenog ili nekog zajednikog svojstva kod vie predmeta ili pojava (ili kod vie odredaba, momenata, aspekata ili strana unutar jednog sloenog predmeta - pojave - procesa), u nizu njihovih posebnih momenata, izraenih pojedinanim ili posebnim stavovima iz kojih se izvodi odreeni opti (ili optiji) stav - sud - zakljuak o predmetu saznanja. Kada otkrijemo vie pojedinanih ili posebnih momenata ili svojstava, karakteristinih za predmet, vrstu ili klasu predmeta, onda indukcijom izvodimo opti sud (odnosno zakljuujemo) o celom predmetu, ili o gotovo ili potpuno celoj vrsti ili klasi predmeta. Dakle, induktivnim putem saznajemo predmet, vrstu predmeta ili klasu predmeta u celini.

Pojava u celini, odnosno procesi i odnosi sastoje se od mnotva raznog (raznovrsnog i razliitog) pojedinanog. Zbog toga odreivanje mesta i uloge indukcije u procesu formiranja iskustvene osnove hipotetiko - deduktivne metode saznanja, koja svoju znaajnu primenu ima i upravo u naunom istraivanju predstavlja vaan zadatak, koji podrazumeva prethodno razmatranje metodoloke funkcije indukcije uopte. Odgovore na brojna pitanja u tom pogledu moramo potraiti najpre u samoj logici i metodologiji, kao posebnoj logikoj disciplini (u meri u kojoj ona to, naravno, jeste) iji je zadatak da prouava i razvija logike okvire naunog saznanja i istraivake naine, sredstva i postupke koje odreena nauka primenjuje i koristi u svojim istraivanjima i pomou kojih nastoji da doe do novih saznanja. Sa tog stanovita neophodno je najpre, razmotriti tzv. logiki problem indukcije, od ijeg pravilnog razumevanja zavisi i shvatanje prirode induktivne metode, njene uloge, znaenja i znaaja u procesu sticanja saznanja i saznajne vrednosti indukcije uopte.

Literatura1. Hajek, F. (1999):Kontrarevolucija nauke. Istraivanja o zloupotrebi razuma, Podgorica, CID

2. Hempel, K.G. (1997): Filozofija prirodnih nauka, Beograd, Plato

3. Mili, V. (1978) Socioloki metod, Beograd, Nolit

4. Nejgel, E. (1974) Struktura nauke, Beograd, Nolit (glava XIII)

5. Nortrop, F.S.C. (1968) Logika prirodnih i drutvenih nauka, Cetinje (glava XIII)

6. Novakovi, S. (2001) Filozofija, metod i razvoj naunog saznanja: izabrani radovi, Beograd, Institut za filozofiju Filozofskog fakulteta

7. Poper, K. (2009) Beda istoricizma, Beograd, Dereta

8. Poper, K. (1973) Logika naunog otkrica, Beograd, Nolit

9. Wittgenstein, L. (1987) Tractatus logico-philosophicus, Sarajevo, Logos10. Aranelovi, J.(1967): Uloga indukcije u naunom istraivanju, Nauna knjiga, Beograd.11. Lakato, I.(1991): Dokazi i opovrgavanja, kolska knjiga, Zagreb.12. Markovi, M.(1994): Dijalektika teorija znaenja, BIGZ-Geneks tampa, Prosveta, SKZ, Beograd.13. Nortrop, F. S.C.(1988): Logika prirodnih i drutvenih nauka, Obod, Cetinje,14. Petronijevi, B.(1990): Osnovi logike, Beletra, Beograd. Markovi, M.(1994): Dijalektika teorija znaenja, BIGZ-Geneks tampa, Prosveta, SKZ, Beograd., str., 115.

Mili, V. (1978) Socioloki metod, Beograd, Nolit, str., 179.

Petronijevi, B.(1990): Osnovi logike, Beletra, Beograd., str., 118.

Poper, K. (1973) Logika naunog otkrica, Beograd, Nolit, str., 63.



Markovi, M.(1994): Dijalektika teorija znaenja, BIGZ-Geneks tampa, Prosveta, SKZ, Beograd., str., 115.

Poper, K. (1973) Logika naunog otkrica, Beograd, Nolit., str. 65.

Hempel, K.G. (1997): Filozofija prirodnih nauka, Beograd, Plato, str., 118.




Hempel, K.G. (1997): Filozofija prirodnih nauka, Beograd, Plato., str., 167.


Petronijevi, B.(1990): Osnovi logike, Beletra, Beograd, str., 181.

Petronijevi, B.(1990): Osnovi logike, Beletra, Beograd., str., 118.

3

indukcija

Documents