Visoka poslovna škola strukovnih studija Blace

Pristupni rad

Korporativne finansije

“Holding kompanija i pripajanje preduzeća”

Mentor: Dr Ljubiša Milacic Student: Milena Andrejić 11/13 s-k

Blace, Decembar 2013.

SADRŽAJ

UVOD................................................................................................................................3

1. PREDUZEĆE ………………………………………………………………………..5

1.1.VELIČINA PREDUZEĆA.......................................................................................6

1.2..MALA PREDUZEĆA..............................................................................................7

1.3.SREDNJA PREDUZEĆA..........................................................................................8

1.4.VELIKA PREDUZEĆA............................................................................................9

1.5. POVEZIVANJE MALIH I VELIKIH PREDUZEĆA.............................................11

1.6. UDRUŽIVANJE PREDUZEĆA..................................................................................13

2. HOLDING....................................................................................................................16

2.1. UPRAVLJANJE HOLDINGOM...............................................................................17

2.2. NIVOI I RASPONI UPRAVLJANJA.......................................................................18

2.3. PREDNOSTI HOLDINGA........................................................................................20

2.4. NEDOSTATCI HOLDINGA.......................................................................................2

2.5.ANALIZA LEVERAGE-A.........................................................................................23

3. MERGER (PRIPAJANJE PREDUZEĆA)................................................................29

3.1.OSNOVNI TIPOVI MERGER-A I MOTIVI KOMBINOVANJA...........................30

3.2.UTVRDJIVANJE TRŽIŠNE VREDNOSTI PREDUZEĆA KOJE SE PRIPAJA....32

3.3.KOEFICIJENT ZAMENE...........................................................................................34

ISTRAŽIVAČKI DEO" Delta holding group"........................................................35

ZAKLJUČAK....................................................................................................................41

LITERATURA.................................................................................................................42

2

UVOD

Upravljanje organizacijom i organizovanje upravljanja nisu indentični pojmovi, mada se

nadopunjuju. Upravljanje organizacijom je vođenje iste prema cilju uz savlađivanje prepreka

na tom istom putu. To upravljanje se institucionalizuje putem odredjenih organa, ali se samo

upravljačko delovanje mora osmisliti i organizovano voditi. Organ upravljanja se postavlja

kao segment upravljanja organizacijom ili kao parcijalna aktivnost.

Upravljanje se može posmatrati kroz sledeće grupe problema:

1) Šta je upravljanje?

2) Ko upravlja preduzećem?

3) Šta je sadržaj upravljanja?

4) Kako se sprovodi upravljanje?

Upravljanje možemo podeliti u tri područija odlučivanja:

a) odlučivanje o proizvodnji ili uslugama koje vrši preduzeće (poslovanje),

b) odlučivanje o rezultatima tj. Valorizacija efekata poslovanja preduzeća (rezultati),

c) trošenje rezultata nastalih u procesu poslovanja (raspodela).

Na pitanje ko upravlja preduzećem odgovor sledi iz legitimiteta za upravljanje. Taj

legitimitet se izvodi iz:

a) vlasništva nad faktorima proizvodnje grupe ili pojedinca (privatna svojina),

b) vlasništva nad faktorima porizvodnje kolektiva (društvena svojina),

c) trošenja rezultata nastalih u procesu poslovanja (državna svojina).

Sadržaj upravljanja se može aktivno svesti na sistem delegiranja prava upravljanja na

organe, rukovodioce i kontrolu izvršenja. Legitimitet uprvljanja se izvodi iz vlasištva i

prenosi na vrhovnu upravu preduzeća. Iz ove legitimnosti rukovodioci svih nivoa izvode

svoju legitimnost upravljanja, odnosno koordiniranja.

3

Sprovodjenje upravljanja možemo podeliti na nosioce, odabrati nosioce, obezbediti

legitimitet nosilaca upravljanja i koordinitrati muedjuzavisnost odluka svih nosilaca funkcije

upravljanja.

Upravljaćke aktivnosti su se tokom vremena pretvorile u teoriju upravljanja, te se može

govoriti o sistemu upravljanja od prvih naučnih organizovanja preduzeća pa do danas.

4

1. Preduzeće

Preduzeće je ekonomski subjekt u okviru kojeg se, u robnonovčanoj privredi, obavlja

određena privredna delatnost i aktivnosti. Kao oblik privredne aktivnosti i poslovanja

preduzeće prirodno evoluira prostorno i vremenski, po formi i sadržini. Kontinuitet preduzeća kao oblika

organizacije društvenog rada i ekonomskih aktivnosti zasniva se na pretpostavci da se oblici organizovanja

rada u robnoj proizvodnji bitno ne razlikuju u različitim društvenim sistemima. Društvena i

ekonomska obeležja preduzeća evoluiraju sa transformacijom svojine i razvojem tehničke

osnove preduzeća, odnosno podele rada. Razvoj komponenata proizvodnje, tehničke osnove i

podele rada ,kao i omasovljavanje proizvodnje i automatizacija proizvodnje dovode do

promena kvalitativnih obeležja preduzeća. Na položaj i reprodukciju preduzeća doprinose

uticaj i mere ekonomske politike države. Ekonomski karakter preduzeća proizilazi iz njegove

materijalne baze koju čine kapital i ljudski rad, kao i ekonomskih zakonitosti i principa na kojima se zasniva

poslovanje i razvoj preduzeća. Preduzeće je složen ekonomski i organizacioni subjekt koji podrazumeva

detaljnu unutrašnju podelu rada, poslova i funkcija, a samim timi potrebu njihovog

koordiniranja ka postavljenim ciljevima. Sa aspekta ekonomike poslovanja preduzeće je

posmatramo kao osnovni ekonomski organizovani oblik poslovanja i ekonomske aktivnosti

ljudi, sa određenim i definisanim ciljevima. U tom smislu ono predstavlja oblik kolektivnog

(zajedničkog) rada i aktivnosti, ekonomskii organizacioni subjekt u kome se ostvaruju

reprodukcija i funkcionisanje raznovrsnih delatnosti, procesa rada i međuljuskih odnosa .U

razvoju ekonomije šire posmatrano, preduzeća predstavljaju nosioce i generatore ne samo

razvoja ekonomije, već i društva, odnosno civilizacije. Od poslovanja, rasta i razvoja

preduzeća umnogome zavisi tempo privrednog i društvenog razvoja svake zemlje, širih i

užih regiona.

5

1.1. Veličina preduzeća

Značajna odrednica ekonomije svakog preduzeća je i njegova veličina. U ekonomici i

praksi preduzeća koriste se različiti kriterijumi i metode za rangiranje preduzeća. Rangiranje

preduzeća po veličini je značajno sa stanovišta ekonomskih mera države u vođenju selektivne

ekonomske politike i kontrole, kao i mera podsticaja različitih vrsta delatnosti i poslova u

okviru preduzeća. Veličina preduzeća ima značaj i sa stanovišta uticaja i dejstava tržišnih

mehanizama. Kao kriterijum veličine preduzeća obično se uzimaju: broj zaposlenih, vrednost

uloženog kapitala, obim proizvodnje i prodaje i sl. Za efikasnost svake nacionalne privrede je

bitno da u njenoj strukturi postoji uravnotežen odnos između broja velikih, srednjih i malih

preduzeća. Preduzeća različite veličine se svojim ulogama i karakteristikama međusobno

dopunjavaju. Privreda u kojoj postoji optimalna struktura preduzeća različite veličine,

poseduje neophodnu fleksibilnost i adaptibilnost što su bitne predpostavke njene uspešnosti u

uslovima turbulentnosti okruženja. Velika preduzeća su nosioci i glavni činioci tehnološkog

razvoja i ekonomskog rasta privrede. S druge strane, mala preduzeća predstavljaju sinonim

preduzetništva i njima se u savremenoj privredi poklanja posebna pažnja, iako nisu strateški

nosioci ekonomskog razvoja. Posebno izučavanje i praćenje malih, srednjih i velikih

preduzeća obezbeđuje efikasno upravljanje njihovim poslovanjem, kao i stvaranje

odgovarajućeg poslovnog i društvenog ambijenta za njihovo poslovanje.

6

1.2.Mala preduzeća

Mala preduzeća (engl. small business enterprises) postoje u skoro svim privrednim

oblastima i delatnostima. Shodno utvrđenim ekonomskim parametrima, ova preduzeća imaju

mali obim poslovanja, mali uloženi kapital i mali broj zaposlenih radnika. Ona se strukturno

uklapaju u privredni prostor koji nisu pokrila velika i srednja preduzeća i obavljaju i poslove

za koje nisu zainteresovana, ili koji nisu profitabilni za veća preduzeća. Preduzeća male

privrede povećavaju stepen i obim korišćenja novih resursa jedne privrede, uz visok stepen

fleksibilnosti i adaptivnosti novim tržišnim i drugim uslovima.Tendencije razvoja malog

biznisa danas imaju univerzalni, svetski karakter. Broj malih preduzeća u SAD devedesetih

godina dostigao je broj od oko 20 miliona. Mali i krupni biznis se u savremenim uslovima

sve više dopunjuju, a sve manje isključuju. Mala preduzeća po pravilu, osniva pojedinac,

preduzetnik, koji je istovremeno vlasnik i menadžer preduzeća. On samostalno donosi sve

odluke koje se odnose na poslovanje i snosi rizik poslovanja svoga preduzeća. Malo

preduzeće karakteriše relativno nizak stepen specijalizacije poslova , upravljačkih i poslovnih

funkcija. Poslovi malog preduzeća su,po pravilu, lokalnog karaktera sa stanovišta tržišta i

zaposlenosti. Broj zaposlenih u malom preduzeću varira od jedne oblasti do druge. Npr. u

svetu se smatra malim preduzećem ono koje zapošljava do 200 radnika u industriji, dok je

npr. u trgovini njegova veličina izražena godišnjim prometom.U Velikoj Britaniji u mala

preduzeća se ubrajaju sva industrijska preduzeća do 200 zaposlenih, u Francuskoj od 6-50

zaposlenih, u Nemačkoj do 50 zaposlenih. U Holandiji se preduzeća do 10 zaposlenih

smatraju zanatskim, a mala preduzeća su ona sa 11-49, odnosno 50-500 zaposlenih. Najveći

broj malih preduzeća osniva se i posluje u oblasti maloprodaje, velikoprodaje i u sektoru

usluga. Danas oko jedne trećine malih firmi posluje u sferi usluga, a oko jedne četvrtine radi

u trgovini na malo.U oblasti proizvodnje, to su uglavnom stanogradnja, kooperacije sa

srednjim i velikim preduzećima u oblastima proizvodnje koje zahtevaju brza prilagođavanja

ili su sezonskog karaktera (npr. modna odeća i obuća i sl.). Visok stepen tržišne fleksibilnosti

i niski fiksni troškovi predstavljaju značajnu odrednicu i komparativnu prednost malih

preduzeća. Ona su često i izvor inovacija i kao takva doprinose ubrzanijem razvoju privrede.

7

U ovim preduzećima dolazi do izražaja preduzetnička inicijativa, profitabilnost ulaganja

kapitala, inovativnost i kreativnost.

1.3.Srednja preduzeća

Preduzeća srednje veličine imaju između 100 i 300 zaposlenih. U Nemačkoj se srednjim

preduzećem smatra ono koje zapošljava između 51 i 500 radnika, a kao kriterijum se koristi i

visina godišnjeg prihoda. Veličina preduzeća se utvrđuje u zavisnosti od primenjenih

kriterijuma. Ako se kao kriterijum koristi samo broj zaposlenih, pri tome se zanemaruje

značajan faktor kao što je veličina uloženog kapitala. Savremena tehnologija i automatizacija

radnih procesa mogu danas da obezbede proizvodnje visokog obima sa malim brojem

zaposlenih. Stoga je kriterijum veličine uslovna kategorija i ne predstavlja istovremeno i

indikator ekonomskog značaja ili snage preduzeća. Srednja preduzeća se nalaze na prelazu

između malih i velikih. Preduzeća srednje veličine imaju određene sličnosti i sa malim i

velikim preduzećima. Prednosti srednjih preduzeća u odnosu na velika su u većoj

fleksibilnosti i reagibilnosti na tržišne i tehnološke promene, kao i bolje i efikasnije

korišćenje raspoloživih resursa. Ovo je naročito izraženo u granama u kojima je brzina i

sposobnost prilagođavanja bitan uslov efikasnosti poslovanja. Podela rada i kooperacija su

značajno razvijene u ovim vrstama preduzeća. Srednja preduzeća karakteriše relativno visok

stepen specijalizacije poslova i zaokruženost radnog i tehnološkog procesa. Visok stepen

specijalizacije poslovnih funkcija u preduzeću srednje veličine dovodi do povećanja ukupne

efikasnosti preduzeća. Primena nauke i savremenih dostignuća tehnike i tehnologije kod ovih

preduzeća veća je nego kod malih preduzeća, ali i znatno manja nego kod velikih preduzeća.

Pitanje ekonomije obima ne postavlja se tako snažno kod malih i srednjih kao kod velikih

preduzeća jer ovu vrstu preduzeća karakterišu niski fiksni troškovi.

8

1.4.Velika preduzeća

Velika preduzeća raspolažu velikim obimom kapitala i pokrivaju velika tržišta. Ove

pokazatelje prati i veći broj zaposlenih, po pravilu dislociranih na više lokacija. Veličina

preduzeća omogućuje mu uticaj na rezultatate poslovanja i tempo sopstvenog razvoja što

je jedno od osnovnih obeležja velikih preduzeća. Veličina preduzeća uslovljava i ekonomiju

obima. Obim i obuhvat poslova su veliki i raznovrsni, a proizvodnja ili promet imaju masovni

karakter. Stalno usavršavanje i inoviranje tehnika i metoda upravljanja i kontrole u velikim

preduzećima utiče na povećanje njihove efikasnosti. Ova preduzeća su, po pravilu, u

mogućnosti da raspolažu najmodernijom opremom i da prednjače u inovacijama. Veliko

preduzeće ima značajan uticaj na tržište i tržišna kretanja, što je pokazatelj njegove tržišne

moći. Pravilo je da veliko preduzeće, zahvaljujući prednostima ekonomije obima i efektima

obima kapitala i tržišne moći, obezbeđuje i veći obim profita. Veličina preduzeća može

pozitivno uticati na njegovu trajnost i stabilnost. Proces dugoročnog planiranja i razvoja u

ovim preduzećima ima značajno mesto. Zahvaljujući svojoj finansijskoj moći, velika

preduzeća ulažu i značajna sredstva u naučno istraživačke i razvojne projekte, čime prednjače

u odnosu na druga preduzeća. S obzirom na širi privredni značaj velikih preduzeća, država je

zainteresovana za njihovu sigurnost i stabilnost poslovanja. Ova preduzeća su nosioci

određenih oblasti proizvodnje, pa služe kao okosnica razvoja čitavog niza drugih

preduzeća.U okviru grupe velikih preduzeća posebno se ističu tzv.multinacionalna

preduzeća koja imaju lidersku poziciju na međunarodnom tržištu. Multinacionalna preduzeća

imaju centralizovano vlasništvo kapitala u matičnoj kompaniji. Za razliku od ovih preduzeća,

transnacionalne kompanije imaju centralizovano vlasništvo kapitala u domicilnoj državi i

veoma decentralizovanu organizacionu strukturu u većem broju država u kojima se osnivaju

preduzeća koja vlasnički pripadaju transnacionalnim kompanijama. Veličina, planovi i razvoj

ovih preduzeća prevazilaze nacionalne okvire, a njihova konkurentna moć ima ključni uticaj

na poslovne trendove i konkurentske standarde u najširim međunarodnim razmerama.

Multinacionalna i transnacionalna preduzeća (kompanije) danas proizvode više od polovine

ukupne savremene industrijske proizvodnje. Ona vrše odlučujući uticaj na tržišna kretanja i

9

razvojne pravce savremene industrije i tehnologije. Ova preduzeća su nosioci procesa

globalizacije u svetskoj privredi i vrše odlučujući uticaj na njene tokove. U velika preduzeća

spadaju i tzv.preduzeća globalnog karaktera .Ova preduzeća svoje poslovanje i razvoj

zasnivaju na potrebama tražnje u svetskim, globalnim okvirima i granicama, stavljajući u

drugi plan nacionalne potrebe. Globalna preduzeća svoju koncepciju poslovanja i razvoja

zasnivaju na sličnosti određenih segmenata tražnje i potreba u međunarodnim okvirima.

Globalno preduzeće, međutim, uvažava i lokalne specifičnosti i uslove poslovanja u užim

regionalnim i nacionalnim okvirima. Savremeno poslovanje prate sve složeniji oblici

organizacije, povezivanja i udruživanja kapitala i resursa. U složene oblike organizacije i

udruživanja spadaju: koncerni, karteli, trustovi i konglomerati. U okviru koncerna, kao

složenog preduzeća, udružene kompanije zadržavaju svoju pravnu samostalnost. Neka

preduzeća u sastavu koncerna mogu imati pravnu samostalnost u odnosima sa trećim licima,

bez posebnih prava u odnosu na koncern. U okviru koncerna se obično stvara „lanac filijala“,

odnosno preduzeća koja zavise od koncerna i koja su kontrolisana u pogledu vođenja

poslovne politike, finansija i strategije razvoja. Preduzeće koje je unelo svoj kapital u

koncern ima pravo da uloženi kapital vrati iz ostvarenog neto profita koncerna. Taj povraćeni

kapital se, po pravilu, koristi za unapređenje poslovanja i novo investiranje.

Karte l e najčešće formiraju manja preduzeća, kao odbrambeno sredstvo i

organizacioni mehanizam zaštite od monopola i konkurencije velikih preduzeća. Oni koriste

tržišne mehanizme uticaja na cene (karteli cena), vrše podelu tržišta radi njegovog

kontrolisanja i jačanja pojedinačnog uticaja (karteli područja) ili pak, svoje ciljeve ostvaruju

balansiranjem ponude i tražnje (karteli kvota proizvodnje).

Trustovi su složeni oblici udruživanja, uglavnom sa karakteristikama koncerna. Oni su

najčešće prisutni u domenu udruživanja i koncentracije finansijskog kapitala. U okviru

trustova se vodi jedinstvena politika cena, čime se podstiču produktivniji proizvođači i

konkurentnost u okviru članova trusta.

Konglomerati su složeni oblici organizovanja preduzeća formirani na osnovu

koncentracije kapitala i proizvodnje. Konglomerati objedinjuju različite vrste delatnosti i

10

funkcije. Veliki konglomerati, koji objedinjuju različite delatnosti, po pravilu imaju

monopolski položaj.

1.5. Povezivanje malih i velikih preduzeća

Razvoj podele rada i naučno tehnički progres dovode do stvaranja novih delatnosti i

privrednih grana, kao i sistema kooperativnih odnosa i veza između malih, srednjih i velikih

preduzeća. Procesi masovnog „gutanja“ malih od strane velikih kompanija usavremenim

uslovima ne donose velikim preduzećima uvek očekivane ekonomske koristi i efekte. U

malim preduzećima uključenim u sastav  velikih kompanija često znatno pada

produktivnost rada i usporava tempo uvođenja naučno tehničkih novina. Jedan od

razloga za to je slabljenje njihove samostalnosti i motivacije, kao i negativan uticaj

centralne birokratizovane upravljačke strukture. Koncentracija proizvodnje u savremenim

uslovima se vrši na način da velike kompanije odgovarajućim sredstvima i metodama

poslovno i trajnije vezuju za sebe pravno samostalna mala specijalizovana preduzeća. Rast

proizvodne specijalizacije dovodi do oslobađanja velikih kompanija sa masovnom

proizvodnjom od proizvodnje proizvoda i delova u malim serijama i neposrednog,

direktnog opsluživanja potrošača. Zahvaljujući tim procesima, dolazi do masovnije

privredne integracije malih i velikih preduzeća. Naročito je veliki broj manjih, usko

specijalizovanih i visoko mehanizovanih preduzeća u mašinogradnji, gde je

tehnološka specijalizacija dovela do smanjivanja relativne veličine proizvodnje

pojedinih vrsta proizvoda, rast malih usko specijalizovanih preduzeća i širenja privredne

kooperacije u novim oblicima. Velikim kompanijama često ne pogoduje organizovanje usko

specijalizovane proizvodnje, koja unosi suviše veliku raznovrsnost u njihov asortiman

proizvodnje. Time se komplikuju upravljački procesi, a  kadrovski i tehnički resursi

„razvlače“ na rešavanje brojnih i često manje značajnih poslova. Usled toga se deo

proizvodnog programa velikih kompanija poverava malim preduzećima, specijalizovanim za

proizvodnju jednog ili nekoliko proizvoda ili delova, koji se zatim komponuju i isporučuju

krajnjim potrošačima. Osnovnu proizvodnju malih preduzeća  pri tome čine delovi, sklopovi,

poluproizvodi ili proizvodi pojedinih faza tehnološkog procesa, kao i operacije na montaži

proizvoda. U takvoj podeli rada, proizvodi se najčešće sastoje od standardnih

11

delova ili unapred unificiranih sklopova i poluproizvoda, koji se jednostavno montiraju. Na

taj način sistem vezivanja male za krupnu proizvodnju postao je jedna od

karakteristrika organizacione strukture savremene industrije. U toj podeli rada, velika

preduzeća u kojima je koncentrisana proizvodnja osnovnih vidova proizvoda i najvažnije faze

tehnoloških procesa, ostavljaju značajno mesto za delovanje i rad većeg broja malih

preduzeća, stupajući sa njima u čvrste i dugoročnije poslovne veze. Mnoga mala preduzeća se

učvršćuju na onim sektorima proizvodnje i tržišta gde ih krupne firme drže u ulozi zavisnih

isporučilaca ili izvođača koji obavljaju svoju delatnost prema planovima velikih kompanija.

Ona se neposredno ili posredno uključuju u proizvodno prodajnu funkciju velikih kompanija,

tesno se za njih vezujući sistemom ugovora i drugim oblicima povezivanja. Među

savremenim oblicima povezivanja velikih i malih preduzeća, naročito u oblasti proizvodnje,

karakterističan je ugovorni sistem. On predstavlja dugoročni ugovorni odnos između velike

kompanije koja proizvodi velike količine proizvoda i mnoštva manjih preduzeća koja rade na

osnovu detaljne specijalizacije i specifikacije ili proizvode u relativno malim serijama. Pri

tome se ugovorom o isporuci precizno određuju kvalitet roba ili usluga, cena, rokovi i

količine isporuka. Danas koncerni postavljaju visoke zahteve isporučiocima i često vrše

detaljnu kontrolu njihovog rada pomoću kompjutera u čijim memorijama se čuvaju brojni

podaci i informacije.Ovo se naročito odnosi na tehnološki složene proizvode čija organizacija

proizvodnje i prodaje zahteva velike urpavljačke finansijske ili druge resurse kojima mala

preduzeća ne raspolažu. Pri tome, velika preduzeća sa svojim ogromnim potencijalima

pružaju malim firmama:garancije u vidu kupovine velikog dela njihovih proizvoda,

olakšice za nabavku i dostavu sirovina i materijala, korišćenje marke matične kompanije i dr.

U ugovorima se može predvideti i pružanje pomoći u organizaciji upravljanja, obuci

zaposlenih, korišćenju rezultata naučnih i tržišnih istraživanja i sl. Predmetna

specijalizacija i jednostavna organizacija  omogućava malim preduzećima brzo

podešavanje opreme i usaglašavanje sopstvene proizvodnje potrebama velike kompanije –

naručioca. Za razvijanje proizvodnje u takvim preduzećima potrebne su relativno male

investicije koje se brzo aktiviraju. Takvi ugovorni odnosi naročito su razvijeni u granama

masovne i montažne proizvodnje (npr. automobili, elektronika, mašinogradnja i dr).

Povezivanje velikih i malih preduzeća odvija se i u oblasti usluga servisiranja proizvodnje.

Sve više se povećava broj malih preduzeća specijalizovanih za proizvodnju rezervnih delova,

specijalne opreme i alata. Mnoga velika preduzeća se oslobađaju svojih pomoćnih, uslužnih

pogona prepuštajući njihove funkcije usko specijalizovanim malim

12

preduzećima.Skoro svako veliko preduzeće naročito u delatnostima sa  masovnom

proizvodnjom u većoj ili manjoj meri se koristi uslugama specijalizovanih preduzeća za

vršenje remonta i opsluživanje opreme. Mala specijalizovana preduzeća zaključuju ugovore

sa velikim kompanijama i za tekuće opsluživanje i remont opreme. Razvijanje sistema

kooperacije velikih i malih preduzeća uslovaljaju objektivni faktori i uslovi naučnog i

tehničkog progresa. Pojava i primena novih tehnika i tehnologija, brzo širenje nomenklature

proizvoda,porast broja komponenti i sklopova koji čine savremene tehničke uređajei opremu

– daju pečat savremenoj proizvodnji. Ti procesi menjaju sadržaji karakter koncentracije i

zahtevaju reorganizciju čitavog sistema proizvodnje.

Razvoj specijalizacije i kooperacije čine malu privredu i mala preduzeća sastavnim delom

krupne proizvodnje, čime se povećava i njihova uloga u povećanju efektivnosti društvene

reprodukcije.

1.6. Udruživanje preduzeća

Pod integracijom se podrazumevaju različiti oblici povezivanja preduzeća koji vode

njihovom većem jedinstvu. Tu se misli na različite oblike povezivanja, od obične poslovne

saradnje do stvaranja raznih formi udruženja i zajednica sa stvaranjem ili bez stvaranja novih

privrednih subjekata, odnosno, stvaranjem raznih udruženja u kojima udružena preduzeća

mogu i ne moraju izgubiti svoju pravno-ekonomsku zavisnost. Preduzeća se udružuju radi

koncentracije kapitala, koordinacije i usklađenog obavljanja određenih zajedničkih funkcija i

ostvarivanja drugih interesa, odnosno sve u cilju ostvarivanja što većeg

profita.Udruživanjem, preduzeća su u stanju da rešavaju probleme i postižu ciljeve koje inače

ne bi mogli pojedinačnim nastupanjem na tržištu.

Ovi problemi se odnose pre svega, na sve veća finansijska sredstva i kapitalna ulaganja

neophodna za rentabilno poslovanje.U zavisnosti od delatnosti preduzeća koja se udružuju,

razlikuju se tri forme integracija:

Vertikalne integracije

13

Horizontalne integracije

Konglomeratske integracije

Vertikalne integracije nastaju udruživanjem dva ili više preduzeća čiji se procesi rada

nadovezuju jedan na drugi (reprodukcioni lanac). Ovde se radi o proizvodnom nizu koji

započinje proizvodnjom sirovina, nastavlja se preradom, proizvodnjom poluproizvoda, a

zatim finalizacijom gotovog proizvoda. Karakteristike ovakvog preduzeća su zajedništvo u

smislu koordiniranog razvoja primarnih i preradnih kapaciteta, obezbeđivanje tržišta,

finansijskih sredstava, itd. Dakle, ovde dolazi do kompletiranja proizvoda ili usluga. Primer

ovakve integracije je Ford koji u svom sastavu ima rudnike gvoždja.Sa druge strane,

horizontalne integracije nastaju udruživanjem preduzeća koja se bave istom

vrstom proizvodnje, s ciljem da se ostvare prednosti specijalizacije, kooperacije i

komplementarnosti proizvodnje i tržišta.

Horizontalne integracije najčešće vode monopolskoj poziciji na tržištu za određeni

proizvod ili uslugu. Ovakav oblik integracije treba da doprinese eliminisanju paralelnih

kapaciteta, otklanjanju uskih grla u proizvodnji i boljem korišćenju postojećih kapaciteta,

odnosno kao krajnji cilj, veću produktivnost i profit. Ovim se obezbedjuje prednost

ekonomije obima i ekonomije veličine.

Konglomeratski oblik integracije nastaje udruživanjem subjekata čija je delatnost

raznovrsna i najčešće nema veze jedna sa drugom. Konglomerat je sastavljen od preduzeća

koja medjusobno ne konkurišu niti su komplementarna, ali su udružena radi korišćenja

prednosti veličine i kompenzacionih efekata. U ovakvom obliku koncentracije, preduzeća su

zaštićena od posledica kriznih udara i bankrotstva. Konglomerati predstavljaju centre

finansijske moći, što im omogućuje stvaranje tzv. nevidljivih barijera za pristup drugima na

svoje tržište. Zbog toga su konglomerati, kao i horizontalne integracije, kontrolisani od strane

različitih zakonskih propisa. Uzimajući u oblik vremenski kriterijum, integracije mogu biti

privremene ili neformalne i trajne ili formalne. S obzirom na pravnu i ekonomsku

samostalnost subjekata udruženja, udruživanja mogu biti u vidu grupacija preduzeća, gde

14

preduzeća zadržavaju svoju pravnu samostalnost a ekonomsku gube u potpunosti ili

delimično, i fuzije preduzeća, gde makar jedno od udruženih preduzeća gubi svoju pravnu i

ekonomsku samostalnost.

Poseban oblik povezivanja preduzeća ostvaruje se formiranjem tzv.grupacije

preduzeća u formi holding društava. Holding društvo formira se tako što jedno preduzeće

stiče kontrolni paket akcija u drugom ili više zavisnih preduzeća. Na osnovu posedovanja

većinskog kapitala u kontrolisanim preduzećima, holding može ostvariti potpunu kontrolu i

dominaciju nad upravljanjem zavisnim odnosno kontrolisanim preduzećima. Shodno

zakonskim propisima, holding obavlja delatnost upravljanja zavisnim preduzećima.

Kontrolisana preduzeća zadržavaju poslovnu samostalnost, dok se upravljačke funkcije

koncentrišu i prenose na matično preduzeće. Povezana a privredna društva se mogu

organizovati i kao koncern , u slučajevima kada kontrolno preduzeće ima za pretežnu

delatnost neku poslovnu delatnost, pored funkcije upravljanja zavisnim preduzećima. Grupa

društava se formira u slučajevima kada kontrolno društvo-preduzeće upravlja zavisnim

društvima i istovremeno obavlja neku poslovnu delatnost.

15

2. HOLDING

U savremenim tržišnim privredama često se dolazilo do različitih oblika kombinovanja

preduzeća. Pošto je i kod nas u poslednja vreme izražena tendencija stvaranja tržišnih uslova

privređivanja, odnosno težnja da se pored tržišta robe konstituišu tržište radne snage i tržište

kapitala, objasnićemo neke osnovne elemente pojedinih oblika kombinovanja, kao i osnovne

finansijske probleme koji u vezi sa tim mogu i nastati. Najčešći oblici kombinovanja

preduzeća koji se javljaju u tržišnom ambijentu su: holding kompanija,konsolidacija i merger,

odnosno pripajanje preduzeća. Posebno je značajno da se objasne osnovne karakteristike

holding kompanija s obzirom da je u našoj privredi učestalo formiranje ovog obika

preduzeća. Prilikom kombinovanja preduzeća obično se kao prvi korak koristi stvaranje

holding kompanija. Radi se o kompanijama koja poseduje kontrolni interes u akcijama s

pravom glasa jednog ili više preduzeća. Obične akcije nekog preduzeća, bilo da se prodaju na

primarnom ili sekundarnom tržištu kapitala, mogu se slobodno kupovati bez posebne

formalne saglasnosti akcionara firme koja prodaje kao i holding kompanija koja kupuje

akcije. Postepenom kupovinom akcija, koja neće usloviti skok njihovih cena, u određenom

periodu može se steći kontrolni paket akcija s pravom glasa nad nekim preduzećem.

16

2.1.Upravljanje holdingom

Složenost interesa u razvoju preduzeća iskazana je i sa povezivanjem samostalnih

preduzeća putem:

većinskog učešća jednog u kapitalu drugog,

uzajamnog učešća u kapitalu preko odrđene visine,

ugovornim okupljanjem pod zajedničku upravu.

Svaki od ovih složenih interesa obrazuje tzv. koncern.Posebna koncentracija kapitala i

ineresa se postiže putem tzv. holding kompanije. To je preduzeće koje u svojoj aktivi ima

samo akcije drugih društava ili kod koga najveći deo aktive čine akcije drugih društava. Ono

obavlja finansijske operacije od interesa za društva koja kontrolišu i upravljaju ili kontrolišu i

proizvodne i komercijalne aktivnosti tih društava. Pojava holding društava povezana je za

ogromno povećanja broja malih akcionara, odnosno disperziju akcija u širokim slojevima

stanovništva. Već sa posedovanjem malog procenta akcija holding društvo uspostavlja

kontrolu nad akcionarskim društvima.

Holding društvo plasira svoja sredstva u više akcionarskih društava i u svakom od njih

raspolaže kontrolnim paketom akcija ( u američkoj ekonomskoj literaturi se navodi da

najveći procenat kontrolnog paketa akcija ne prelazi jednu trećinu ukupne mase akcija

akcionarskog društva).

17

Holding ostvaruje svoju kontrolu nad drugim društvima isključivo posedovanjem

dokumenata o vlasništvu njihovog kapitala, tj njene neto imovine. Holding društvo se može

pojaviti kao:

1. čisto holding društvo,

2. mešovito holding društvo.

Čisto holding društvo odražava odnos dominacije iskljušivo hartijama od vrednosti bez

sopstvenog učešća u proizvodnji ili trgovini.

Mešovito holding društvo postoji kada neodređeno preduzeće ima sopstvenu proizvodnu

ili trgovinsku delatnost, i kontroliše drugo preduzeće sa indentičnim ili sličnim ciljevima.

Ovime je mešoviti holding istovremeno i koncern preduzeća, a članice su koncerni

preduzeća. Korporacija ne postaje holding društvo samim činom sticanja prava na kontrolu

poslovanja društava nego putem stvarne kontrole poslovanja.

Holding krovno preduzeće ima zadatak: racionalnog upravljanja kapitalom, vodjenje

politike daljnih ulaganja i prodaja firmi ili delova holding društava. Holding yadržava pravo

upravljanja finansijama a često i razvojem, kadrovima, marketingom, investicijama i sl.

Društva „Ćerke“ imaju direktora i upravn odbore kao i holding kompanija, ali se putem

predstavnika holdinga u njima ostvaruje dominantna uloga „Krovnog preduzeća“. „ Krovno

preduzeće“ objavljuje tehničke, fnansijske i druge poslove „ Holding ćerke“ u okviru službi:

1. razvoja,

2. marketinga,

3. finansija,

4. kadrova,

5. informatike, itd.

Na nivou holding društva vodi se tzv. strategija korporacije (Corporate Strategy) a na

nivou ćerki- firmi tzv. poslovna strategija (Business Strategy).

2.2. Nivoi i rasponi upravljanja

Upravljanje preduzećem je strateško odlučivanje o kapitalu i njegovim transformaccijama

odnosno oplođivnju. Celovitost upravljačkog napora možemo podeliti na:

18

1. Upravljanje korporacijom,

2. Upravljanje organizacijom-asocijacijama1

Direktor je spona između organa upravljanja i rukovodne strukture. On ima deo

upravljačkih kompetencija i nosilac celokupne rukovodstvene aktivnosti i njenog delegiranja.

Upravljanje asocijacijom se svodi na dominantn ulogu društva višeg reda, koje dominaciju

osvaruje kapitalom, a kontrolu menadžerskom aktivnošću.

Rukovodjenje kao organizovanje zaposlenih da izvrše svoje zadatke, možemo podeliti u

tri nivoa:

Top menadžment čini generalni direktor, zamenik direktora, pomoćnici i

savetnici. Odlučuju o najbitnijim pitanjima, kao što su planiranje, koordiniranje,

raspodela, itd.

Srednji menadžment su u nivou direktora sektora, fabrike i nižih organizacionih

jedinica. Srednji menadžment razrađuje odluke do detalja, odgovara za

sprovođenje politike i planova koje su doneli glavni menadžeri.

Niži, operativni menadžeri obavljaju aktivnosti neposrednih izvršilaca radnih

zadataka. Oni su angažovani u određenim oblastima: marketing, finansije,

israživanja.

General Ian Hamilton je prvi skrenuo pažnju javnosti na princip raspon kontrole. Njegov

zakon, koji naravno odražava njegov vojni stav, je polazna osnova koja dalje interpretacije

koncepta orijentisanog na poslovanje. Hamilton kaže:2 „P rosečan ljudski mozak je

najefikasniji u saranji sa tri do šest drugih mozova“.

Ako neki čovek deligira celokupan posao i odgovornost na dva iskusna šefa branši on

neće imati dovoljno posla. Šefovi branši bi mu se obrćali u vrlo rtkim prilikama i ne bi mogli

u potpunosti da zaokupiraju njegovu pažnju. Ako bi delegirao posao na tri šefa bio bi

osrednje zauzet, dok bi mu šest šefova branši oduzimalo bi mu deset sati dnevno Ovi podaci

su rezultat vekovnih iskustava vojnika i važniji su kada je organizacija u pitanju od podataka

političara, biznismena ili koje druge klase ljudi. Najopasniji način i ujedno najštetniji kojim

„pametni“ političar pokušava da vodi poslovanje koncerna je kad on nema predstavu o

1 Organizacija preduzeća; prof. dr Esad Ahmetagić; Subotica 2007.2 Ian Hamilton u tekstu Lyndall F. Urwik; Koontz and O’ Donnell Management, MC Graw Hill Co, New

Zork, 1964 strana 152.

19

samoorganizovanju. Jedan od njih koji je preuzeo naoružanje na izvesno vreme skoro da je

uro od prekomernog posla jer je loše organizovao vlastite napore i radio posao drugih tj.

Delegirao odgovornost na sedamnaest podšefova sa direktnim pristupom ka njemu. Sada je

jasno zašto bataljon ima četiri dela (a ne sedamnaest), zašto brigada ima tri ili četiri bataljona,

a ne sedamnaest. Bez obzira da li se radi o 3, 4, 5, 6, grupa treba uvek imati na umu zakon:

Što je manja odgovornost člana grupe, grupa može imati veći broj članova i obrnuto. To

znači da bi bilo idealno da je jedan general-potpukovnik odgovoran za šest generala divizija.

Isto tako i glavni rukovodilac jedne organizacije bi trebao biti usmern na šest grupa.

Organizacioni zako genarala Hamiltonna se prvi put neformalno pojavio u literaturi o

menadžmentu 1922. Godine.

Slično stanovišta ima i američki autor H.P. Kendall. Naime , on smatra da bi se direktoru

velike industrijske kompanije trebalo direktno obraćati samo četiri do pet ljudi. To naravno

ne znači da rukovodilac neće imati kontakt i sa drugima u organizaciji, ali će redovan i

direktan kontakt imati samo sa šefovima odeljenja.3

2.3 Prednosti holdinga

Osnovna karakteristika ovakvog oblika kombinovanja preduzeća sastoji se u tome što se u

mnogim slučajevima sa malim ulaganjima u akcije s pravom glasa može se steći kontrola nad

preduzećem koje raspolaže velikim iznosom sredstava. Obično se smatra da je dovoljno

posedovati 25% akcija s pravo glas nekog preduzeća da bi se nad njim uspostavila kontrola.

U izvesnim slučajevima to je moguće postići manjim procentom posedovanja akcija (npr.

5%, 10% ili 15%), što zavisi, pre svega, od strukture kapitala preduzeća ćije akcije se

poseduju. Ako je u strukturi kapitala, pored učešća dugoroćnog duga, značajno učešće

preferencijalnih akcija (koje ne donoose pravo glasa) kao i učešće običnih akcija klase A,

onda je sasvim moguće uspostaviti kontrolu nad tim predutećem posedovanjem malog broja

akcija klase B. Medjutim, koliko će kontrola nad preduzećem biti uspostavljena, zavisi i od

sposobnosti menadžerskog tima holding kompanije. S obzirom da holding kompanija može

da uspostavi kontrolunad nekim preduzećem s malim ulaganjem kapitala, ona može

3 Organizacija preduzeća; prof. dr Esad Ahmetagić; Subotica 2007.

20

diversifikovati svoja ulaganja u cilju smanjenja rizika i uspostaviti kontrolu nad viće

preduzeća, odnosno, može imati odlučujući uticaj na njihovo poslovanje.4

Moguće je da se uspostavi sistem holding kompanija. Naime, jedna holding kompanija

može da kupi kontrolni paket akcija klase B druge holding kompanije i na taj način stekne

kontrolu nad tom kompanijom kao i nad poslovnim preduzećima u sastavu te holding

kompanije. Preduzeća u sistemu jedne holding kompanije, kao i sama kompanija, su posebni

entiteti. Čak i ako holding kompanija, npr., poseduje 100% akcija klase B nekog preduzeća,

to preduzeće egzistira kao entitet. Ako bi, npr., u nekom preduzeću koje je u sastavu holding

kompanije nastali veliki gubici, ti gubici se ne mogu naknaditi na teret bilo kojeg preduzeća u

okviru holding kompanije niti na teret same kompanije. To bi se moglo desiti samo u slučaju

da je neko preduzeće u okviru holding kompanije dalo garancije drugom preduzeću prilikom

duguročnog zaduženja, npr., kod poslovne banke.

Pošto se radi o posebnim entitetima, bilo koja kompanija u sistemu holding kompanija

može bez posebnog odobrenja napustiti taj sjtem prodajom akcija. Ona takođe može bez

posebnog odobrenja kupiti akcije drugih preduzeća ili holding kompanija da bi nad njima

stekli kontrolu.

Holding kompanije se osnivaju i u međunarodnim raymerama kada se želi uspostaviti

kontrola nad preduzećima u drugoj državi. Naime zakonodavstvo je po pravilu naklonjeno

domaćima preduzećima naročito kakda se radi o porezu, pa se na taj način žele iskoristi te

prednosti, što se ne bi moglo postići ako strano preduzeće osniva posebno preduzeće u toj

državi.

4 Krasulja I Ivanisevic ( 2006), Poslovne finansije, str.478

21

2.4. Nedostaci holdinga

Ovakv naćin kombinovanja preduzeća imaizvesnih nedostataka. Pre svega, radi se o

delimićnom multiplikovanju oporezivanja. Ako holding kompanija raspolaže sa 80% i više

akcija nekog preduzeća druge holding kompanije, onda se prinos može konsolidovati i ne

plaća se porez na prihod od dividende. Međutim, ako kompanija raspolaže sa manje od 80%

obićnih akcija, plaća porez na prihod od dividende ali na umanjenu osnovicu za 80%. Tako,

npr., ako stopa prrza na dobitak iznosi 40% onda će se stopa primeniti samo na 20% iznosa

primljene dividende, i kada se preracuna na ukupnu dividendu, onda stopa preza naprihod od

dividende iznosi 8%. U individualnim slučajevima se procenjije da li je visoka poreska stopa,

pri ćemu se mora voditi raćuna o ostalim prednostima i nedostacima.

Jednomm od nedostataka može se smatrati i mogućnost lakog napuštanja sistema holding

kompanija, bez nekog posebnog odobrenja. Međutim, to se dešava veoma retko s obzirom da

se radi o izuzetno povezanim i čvrstim sistemima koji egzistiraju duži niz godina.

Postoje izvesne opsasnosti od povećanja piramide, odnosno povećanja broja kompanija u

sistemu. Ako stopa prinosa na ukupna poslovna sredstva u poslovnom preduzećima raste,

poslednji član piramide u sistemu holding kompanija može da ostvari izuzetno velike

dobitke, ali i gubici mogu da budu izuzetno veliki ako se smanjuje stopa prinosa na ukupna

sredstva poslovne firme.

22

2.5. Analiza leverage-a

Poći će se od hipotetičkog primera za koji se daju sledece pretpostavke:

1. Sredstva i izvori sredstava holding kompanije 2 i holding kompanije 1, kao i preduzeća X,

iznose u milionima din.

2. Preduzece X kao i holding kompanije placaju kamatu na dugoročne dugove po stopi od 5%

godišnje, dividendna stopa na obicne akcije klase A iznosi 9%, dok na preferencijalne akcije

iznosi 6%.

3. Stopa poreza na dobitak iznosi 40%

4.Stopa prinosa na ukupna sredstva preduzeća iznosi X 14%, odnosno 9 %

5. Preduzeće X isplatice dividendu na obične akcije klase B 141 mil.din, odnosno 21 mil.din,

dok će holding kompanija 1 isplatiti dividendu na obićne akcije 40 mil.din.5

Na osnovu ovih podataka izvršen je obračun efekata finansijskog leverage-a na dobitak i

gubitak holding kompanija 1 i 2 kao što je ato u sledečem pregledu..

5 Krasulja I Ivanisevic ( 2006), Poslovne finansije, str.481

23

TABELA 1. Bilans stanja holding kompanije 2

Sredstva Izvori

Obične akcije klase B Dugoročni Dugovi

4

Holding kompanije 1

10

Preferencijalne akcije

2

Obične akcije klase A

2

Obične akcije klase B

2

10 10

24

TABELA 2. Bilans stanja holdong kompanije 1

Sredstva Izvori

Obične akcije klase preduzeća B

200

Dugoročni dugovi

100

Preferencijalne akcije

20

Obične akcije klase A

60

Obične akcije klase B

20

200

200

TABELA 3. Bilans stanja preduzeća

Sredstva Izvori

Ukupna sredstva

4000

Dugoročni dugovi

2000

Preferencijalne akcije

25

300

Obične akcije klase A

1300

Obične akcije klase B

400

40

00

40

00

TABELA 4. Efekat finasijskog leverage-a na dobitak preduzeća X

Dobitak pre oporezivanja

14% 9%

1.Iznos dobitaka 560 360

2.Porez 184 106

3.Dobitak raspoloziv za fiksna plaćanja 376 256

a.kamata na dugoročna dugove

b.preferencijalna dividenda

c.dividenda na obične akcije klase A

100

18

117

100

18

117

4.Ukupna fiksna plaćanja 235 235

5.Dobitak raspoloživ za dividendu na

obične akcije klase B

141 21

26

6. Dividenda na obične akcije 141 21

TABELA 5. Efekat finansijskog leverage-a na dobitak (gubitak ) holding kompanije -1

1.Iznos dobitaka 70,50 10,50

2.Porez 5,24 0,44

3.Dobitak raspoloziv za fiksna plaćanja

a.kamata na dugoročna dugove

b.preferencijalna dividenda

c.dividenda na obične akcije klase A

65,26

5,00

1,20

5,40

10,06

5,00

1,20

5,40

4.Ukupna fiksna plaćanja 11,60 11,60

5.Dobitak raspoloživ za dividendu na obične

akcije klase B

53,66 -1,54

6. Dividenda na obične akcije 40,00 -

27

TABELA 6. Efekat finansijskog leverage-a na dobitak holding kompanije -2

1.Iznos dobitaka 20

2.Porez 1,58

3.Dobitak raspoloziv za fiksna plaćanja

a.kamata na dugoročna dugove

b.preferencijalna dividenda

c.dividenda na obične akcije klase A

0,20

0,12

0,18

4.Ukupna fiksna plaćanja 0,50

5.Dobitak raspoloživ za dividendu na obične

akcije klase B

17,92

6. Dividenda na obične akcije 896%

Ukoliko preduzece X ostvari stopu prinosa na ukupna sredstva od 14% dobitak raspoloživ za

dividendu na obične akcije klase b iznosi 141 mil.din koliko je i predvidjeno da se isplati.

Medjutim smanjenje ove stope za 5 poena, tj. Na 9% dovešče do smanjenja ovog dobitka,

28

odnosno dividende na obične akcije klase B za oko 6,7 puta.

S obzirom da holding kompanija 1 poseduje 50% običnih akcija klase B preduzeća X,

pripašće joj i 50% dividende, odnosno 70,50 mil.din, tako da ce dobitak raspoloživ za

dividendu na obične akcije klase B iznositi 53, 66 mil.din. dok je planirano da se raspodeli 40

mil.din a ostatak će se akumulirati. Smanjenje stope prinosa na ukupna sredstva u preduzeću

od 14 % X na 9% usloviće da holding kompanija 1 ostvari gubitak od 1,54 mil.din.

Holding kompaniji 2 pripašče 50% dividende na obične akcije kase B, holding kompanije 1,

tako da ce u ovoj kompaniji dobitak raspoloživ za isplatu obične akciije klase B iznositi 17,92

mil.din- a stopa prinosa na obične akcije klase B bice izuzetno visoka i iznosiče 896%.

Kada se stopa prinosa na ukupna sredstva preduzeća X smanji sa 14% na )%, holding

kompanija 2 će poslovati s gubitkom.

3. MERGER (PRIPAJANJE PREDUZEĆA)

Pored holding kompanija, kao oblici kombinovanja javljaju se konsolidacijai merger. Za

razliku od holdinga, kod kojeg preduzeća i dalje poslju kao posebni entiteti odnosno

privredno pravni subjekti, konsolidacija pretpostavlja spajanje dva ili viće preduzeća pri

čemu se stvara potpuno novo preduzeće. Stara preduzeća prestaju da egzistiraju, a novo

preduzeće u celini apsorbuje njihova sredstva i obaveze.

Na ovaj način se najčešće spajaju preduzeća koja su približno iste veličine i ekonomske

moći. Akcionari starih preduzeća, u zamenu za akcije koje poseduju, dobijaju akcije novoog

preduzeća.

Kod merger-a dolazi do spajanja dva ili više preduzeća pri čemu novonastalo preduzeće

zadržava identitet jednog od spojenih preduzeća. Pošto se, po pravilu, radi o kombinaciji dva

29

preduzeća razlićite velišine i ekonomske moći, zadržava se identitet većeg preduzeća.

Akcionari manjeg preduzeća mogu biti obeštećeni u gotovini ili se može izvršiti zamena

njihovih akcija za akcije većeg preduzeća u odgovarajućoj srazmeri.

3.1. Osnovni tipovi merger-a i motivi kombinovanja

Postoji nekoliko osnovnih tipova merger-a, kao što su: horizontalni, vertikalni, i

konglomeratski. Horizontlni merger je kombinacija dva preduzeća koja se bave istom vrstom

posla, npr., dva prozvođača elektro-mašina. Kod vertikalnog merger-a dolazi do

kombinovanja dva preduzeća koja su uključena u različite faza proizvodnje istog proizvoda,

kao, npr. poroizvodjač automobila i industriji čelika. U grupi konglomeratskih merger-a

postoje tri podgrupe. Tako postoje merger-i za ekspanziju proizvoda. Radi se o

kombinovanju dva preduzeća koja imaju proizvodne ili distribuitivne sisteme funkcionalno

povezane, ali nemaju proizvode koji direktno jedan drugom konkurišu (proizvođač

deterdženta i proizvođač sapuna). Kod merger-a za ekspanziju tržišta radi se o dva preduzeća

koja proizvode ili prodaju iste proizvode ali na različitim geografskim područijima. I na

kraju, postoje tzv. „čisit“ merger-i gde se javljaju dva preduzeća koja nisu suštinski povezana,

kaoo npr., avio-kompanija i preduzeća za proizvodnju igrčaka.

Osnovni motivi stvaranja merger-a, nezavisno od koje se obliku radi, jeste „da tržišna

vrednost novog preduzeća bude veća od tržišne vrednosti preduzeća koja posluju kao

nezavisni entiteti. Ovaj koncept može s predstaviti na sledeći način:

V (A+B)> V (A)+V (B)

30

Gde je tržišna vrednost novog preduzeća V (A+B) veća od zbira tržišnih vrednosti preduzeća

A i B, pre stvaranja merger-a. Teorijski posmatrano, vlasnici svakog preduzeća trebalo bi da

imaju koristi od ovakve kombinacije, što će zavisiti i od njihove relativne snage i sticanja je

rezultat singerije.

Razlićiti faktori dovode do pvećanaj tržišne vrednosti merger-a. Stvaranje merger-a

dovešće do snižavnja pojedinih i ukupnih troškova, i to kod svih tipova merger-a. Sigurno će

se sniziti trošovi marketinga, računovodstva i dr. Ili na primer, kod vertikalnog merger-a zbog

eliminisanja posrednika doći će do snižavanja troškova i smanjenja prosečno korišćenih

obrtnih sredstava.

Kombiovanje dva preduzeća pri čemu jedno od njih ima izuzetno sposoban

menadžmentski tim i proširivanjem aktivnosti tog tima na ceo merger dovešće do značajnog

poboljšanja poslovanja i u preduzeću koje je predhodno bilo manje efikasno

Takođe, treba oćekivati i snižavanje prosečne cene kapitala merger-a. Ako je npr. jedno

od preduzeća imalo izuzetno povoljnu finansijsku strukturu, ono će moći pribaviti dodatni

kapital emisijom obveznica uz povoljnu kamatnu stopu. Povećanje učešća jeftinijeg duga u

strukturi kapitala uz pozitivan efekat oporezivanja značajno će uticati na sniženje prosečnih

troškova finansiranja. Formiranjem merger-a stvara se veće i snažnije preduzeće koje će imati

slobodnij pristup primarnom tržištu kapitala na kome značajnu ulogu imaju institucionalni

investitori, kao što su penzioni fondovi i osiguravajuće kompanije. Treba takođe očekivati da

se snize troškovi emitovanja hartija od vrednosti kao i posrednička provizija odnosno

troškovi flotacija hartija od vrednosti.

Pozitivan efekat javiće si i zbog manjeg rizika ulaganja u merger. Rizik će se smanjiti

ukoliko se smanjuje varijabilnost tokova gotovine i tokova dobitaka, što će se postići ako

postoji negativna korelacija ovih tokova između dva preduzeća koja formiraju merger. Akko

postoji pozivna korelacija novčanih tokova, onda se rizik ulaganja u merger povećava.

Kod formiranja merger su veoma značajna dva finansijska problema: utvrđivanje tržišne

vrednosti preduzeća koje se pripaja i utvrđivanje koeficijenta zamene.

31

3.2. Utvrdjivanje tržišne vrednosti preduzeća koje se pripaja

Pretposavka je da se forira merger od preduzeća A i preduzeća B. Preduzeće A je veće,

tako da mu se pripaja preduzeće B, što znači da novo preduzeće, odnosno merger zadržava

identitet preduzeća A. Osnovni problem je u tome da se proceni tržišna vrednost preduzeća B.

Da bi se to moglo uraditi, potrebno je poći od sledećih pretpostavki za preduzeće B:planirani

godišnji prihodi odprodaje iznose 20.000.000 dinara, ukupna sredstva iznose 17.500.000

dinara, dugoročni dugovi i kratkoročne obaveze iznose 7.500.000 dinara, godišnji dobitak pre

amortizacije i poreza iznosi 2.500.000 dinara, godišnji troškovi amortizacije iznose 500.000

dinara i stopa poreza na dobitak je 40%. Uprava preduzeća A predviđa uštede u preduzeću B,

pri pripajanju, od 500.000 dinara, koje se javljaju kao singerijski efekat.

Tabela 7. Obračun neto dobitka za preduzeće B

Pre pripajanja Posle pripajanja

Dobitak amrtizacije i oporezivanja 2.500.000 2.500.000

Efekat uštede 500.000

Ukupan dobitak pre amortizacije i

oporezivanja

2.500.000 3.000.000

-Amortizacija 500.000 500.000

32

Dobitak pre oporezivanja 2.000.000 2.500.000

-Porez 40% 800.000 1.000.000

Neto dobitak 1.200.000 1.500.000

Prosečna cena kapitala preduzeća a iznosi 10% i mogla bi se smanjiti na 9% ukoliko bi

došlo do pripajanja preduzeća B. Najpre će utvrditi godišnji neto dobitak za preduzeće B, i to

je pre i posle spajanja s preduzećem A. Godišnji neto priliv pre pripajanja iznosio je

1.700.000 dinara, dok će u slučaju pripajanja preduzeća A, taj priliv biti 2.000.000. Ukoliko

se pretpostavi da će ovaj neto priliv gotovine biti nepromenjen u neograničenom periodu,

njegova sadašnja vrednost biće 2.000.000/0.10=20.000.000 dinara. Prema tome to je

oćekivani budući neto priliv preduzeća A, ali pošto će uzeti dugoročne dugove i kratkoročne

obaveze preduzeća B 7.500.000, biće spremno da za njegov „sopstveni kapital“ plati najviše

12.500.000 dinara.

U uslovima razvijenog tržišta kapitala procena tržišna vrednosti preduzeća B mogla bi se

izvršiti pomoću nekih od modela procenjivanja tržišne vrednosti običnih akcija, za šta bi se

koristile sledeće pretpostavke: preduzeće B je emitovalo 100.000 običnih akcija i planira da

isplati dividende u visini od 50% ostvarenog neto dobitka; istovremeno se pretpostavlja da će

neto dobitak i dividenda rasti po stopi od 5% godišnje; oba preduzeća imaju isti stepen rizika;

pripajanjem preduzeća B neće se značajnije poremetiti finansijska struktura preduzeća A, što

omogućuje da se kao diskontna stopa za preduzeće B koristi prosčna cena kapitala A.

Prema modelu normalnog rasta, tržišna vrednost običih akcija bila bi:

Po=D1/k-g

gde je Po-tržišna vrednost po akciji, D1- iznos dividende očekivan na kraju prve godine,

k- iznos dividende očekivan na kraju prve godine, k-tržišna stopa kapitalizacije koja

reflektuje stepen rizika i g-stopa rasta dividende i neto dobitka po akciji. U datom primeru

dobija se:

33

Po=7,5/0,1-0,05=150 din

prema tome, tržišna cena obične akcije preduzeća B iznosila bi prema ovom modelu 150

dinara i to bi bila maksimalna cena po kojoj bi preduzeće A bilo spremno da plati ove akcije,

odnosno ukupna vrednost akcija bi bila 15.000.000.

33. Koeficijent zamene

Kod mergera-a je najčešći slučaj da se obične akcije pripojenog preduzeća zamene za

obične akcije preduzeća koje nastavlja da egzistira, dok je ređi slučaj da se akcije otkupe za

gotovinu. Zbog toga treba utvrditi koeficijent zamene, odnosno srazmeru u kojoj če se jedna

akcija pripojenog preduzeca zamenjivati za akcije preduzeća koje nastavlja da egzistira. Da bi

se to objasnilo, potrebno je dati još neke pretpostavke za preduzeće A i preduzeće B.

Preduzeće a ima emitovanih 280.000 običnih akcijai tekuča akcija i tržišna cena po akciji

iznosi 200 din, dok tekuča akcija je po tržišnoj ceni preduzeća B od 120 din.

Osnova za utvrdjivanje koeficijenta zamene bila bi tekuča tržišna cena običnih akcija

svakog preduzeća pre stvaranja merger-a. U tom slučaju preduzeće A bi ponudilo da zameni

0,60 svojih običnih akcija za jednu akciju preduzeća B. Ovde bi se radilo o zameni iste

vrednosti jer bi akcionar preduzeća A za akciju čija je tekuča tržišna cena 120 din dobio 6-

10 akcija čija je tekuča cena 200 din, a to takodje znači 120 din.

Akcionari pripojenog preduzeća će retko pristati na zamenu iste vrednosti, već će

zahtevati izvestan iznos premije. Zamena običnih akcija preduzeća B u tom slučaju bi se

vršila po višoj ceni nego čti je njihova tekuća tržišna cena.

Donja granica zamene postavljena je tekućom tržišnom cenom običnih akcija preduzeća

B od 120din, jer je mala verovatnoća da bi akcionari obog preduzeća bili spremni na zamenu

za manju vrednost sem u slučaju da su im poznati finansijski problemi preduzeća, s kojima

uprava preduzeća A još nije upoznata.

34

Istraživački deo

" Delta holding group"

Istorijat kompanije

Kompanija Delta osnovana je 4. februara 1991. u vreme dominacije državne i društvene

svojine i velikih državnih spoljno trgovinskih kompanija u tadašnjoj SFRJ. Bila je jedna od

prvih privatnih kompanija pokrenutih u Srbiji. Deltu osniva i predvodi Miroslav Mišković.

Na samom početku čini je petoro zaposlenih, od kojih su četvoro pripravnici.

Nakon dvadeset godina postojanja i uspešnog poslovanja, mereno po visini ostvarenih

prihoda u 2009. godini Delta Holding zvanično postaje najveća kompanija u Srbiji (prema

rang listi Top 300 najvećih preduzeća koju tradicionalno izdaje stručni magazin Ekonomist).

Delta Holding je prva privatna kompanija koja se našla na prvoj poziciji u srpskom biznisu

ispred javnih preduzeća: Naftna industrija Srbije (NIS) i Elektroprivreda Srbije (EPS).

Među sto najvećih kompanija u Adrija-regionu (koji pored Srbije obuhvata Hrvatsku,

Sloveniju, Makedoniju, Crnu Goru i Bosnu i Hercegovinu) 2009. godine Delta Holding

rangiran je kao peta najveća kompanija u regionu prema rang listi edicije Biznis i finansije

1991/1993.

U prvim godinama postojanja uslovi za rad u Srbiji su izuzetno teški: izbijaju ratovi, dolazi

do ekonomske izolacije, hiperinflacija dostiže istorijski maksimum, međunarodna zajednica

35

uvodi ekonomske sankcije državi u kojoj Delta posluje, gase se velika državna i društvena

preduzeća, menja se privredni ambijent. Smelim i efikasnim odlukama i formiranjem

kvalitetne kadrovske baze postavljaju se osnovi za uspešno poslovanje Delte. Počinje proces

uspostavljanja dugoročne saradnje sa svetski poznatim kompanijama i usvajaju se i

primenjuju poslovni principi i znanja velikih korporacija.

Delta posluje u oblasti agrara (trgovina voćem i povrćem) i u drvnoj industriji.

Realizuje prve ugovore sa renomiranim kompanijama Nike i Zeneca. Već 1991. godine

osniva i prvu privatnu banku - Delta banku.

1994/1999.

Portfolio Kompanije se proširuje, Delta zastupa renomirane kompanije Fiat, Nestle,

Beiersdorf (Nivea) i mnoge druge.

Sankcije i međunarodna izolacija SR Jugoslavije ne omogućavaju Kompaniji da se razvija

planiranim tempom, zbog čega se stagnacija poslovanja na prostoru Balkana kompenzuje

širenjemposlova u Rusiji i Ukrajini.

Dve kompanije, članice Delta Holdinga, ostvaruju značajan profit za Kompaniju u tom

periodu: Delta Sport kao generalni distributer Nike za područje Zajednice Nezavisnih Država

i Delta International kao većinski vlasnik Bajkalskog celuloznog kombinata koji svoje

proizvode usmeravadirektnonatržišteAzije.

Takav način poslovanja zahtevao je prebacivanje značajnog broja zaposlenih Delta Holdinga

iz Srbije na tržište Rusije.

Kompanija započinje potpuno novi posao osnivanjem Delta Osiguranja.

2000/2007.

36

Sa demokratskim promenama u jesen 2000. godine kompanija Delta Holding zauzima vodeće

pozicije u svim oblastima u kojima posluje. Kompanija je, zahvaljujući dobro postavljenim

biznis temeljima i principima poslovanja, spremna za povratak zemlje u međunarodne

ekonomske tokove. Značajne promene u Srbiji imaju za posledicu reduciranje poslovanja u

Rusiji.

Kompanija odlučuje da izađe iz posla sa celulozom, a kapital dobijen prodajom Bajkalskog

celuloznog kombinata usmerava u investicije u Srbiji.

Otvaranje Srbije prema svetu, demokratske i ekonomske reforme od 2001. do 2007. godine

pogoduju brzom razvoju Kompanije. Učvršćuju se liderske pozicije u delatnostima kojima se

Delta već bavi - agrobiznis i zastupanje inostranih firmi i brendova na domaćem tržištu.

Istovremeno, šire se oblasti investiranja i ulazi se u nove poslove. Otvaranjem prvog Maxija

započinje značajna era maloprodaje, kao novog strateškog biznisa, kompanija snažno razvija

posao sa nekretninama.

Kompanija doživljava ekspanziju organskim rastom, ali i kroz akvizicije koje realizuje

između ostalog i preko sopstvenog preduzeća za akvizicije i brokerske usluge.

U tom periodu Delta Holding ima 18.000 zaposlenih. Kompanija se 2003. useljava u

sopstvenu poslovnu zgradu u Novom Beogradu.

Kada je Delta banka prodata italijanskoj bankarskoj grupaciji Intesa, akumulira se kapital koji

će biti osnov za novi veliki investicioni ciklus. Kompanija igra važnu ulogu u u privatizaciji

domaćih društvenih preduzeća, dok istovremeno ulaže u izgradnju nekretnina, širenje

maloprodajnog lanca, otvaranje tržnih centara…

Delta Real Estate podiže prvi šoping mol u Beogradu, Delta City, a ubrzo Delta City niče i u

Podgorici. U Beogradu kompanija za razvoj nekretnina zajedno sa partnerom Hypo Alpe

Adria, za potrebe Univerzijade 2009 podiže naselje Belville, u tom trenutku najveće gradilište

na Balkanu.

Delta Maxi širi svoju maloprodajnu mrežu i uvodi nove prodajne formate i novi brend -

Tempo. Honda i BMW su nove kompanije koje Delta zastupa na tržištu Srbije.

37

Delta Osiguranje osniva prvi privatni penzioni fond. Izuzetno uspešno osvaja tržište

osiguranja i ostvaruje strateško partnerstvo 50-50% sa Generali Group, jednom od najvećih

osiguravajućih kuća u svetu.

Delta Sport zastupa Nike, a sa jednim od vodećih svetskih lanaca kafeterija Costa Coffee

potpisuje franšizni ugovor o širenju mreže na teritoriji zemalja bivše Jugoslavije i Albanije.

Zastupnik je španske Zare i jedini zastupnik svih brendova Inditex-a u Evropi.

Delta Holding partner je svetskim korporacijama: Beiersdorf (Nivea), Unilever, Pirelli, Shell,

OM Pimespo, GE... U oblasti agrara Delta posluje sa kompanijama kao što su Pioneer

(DuPont), Syngenta, BASF...

Kompanija ostvaruje svoj plan i postaje regionalni lider. Kupovinom maloprodajnog lanca

Tropic izlazi na tržište Bosne i Hercegovine, prve radnje otvara u Crnoj Gori, dok

akvizicijom maloprodajnog lanca Piccadilly 2007. godine Delta Maxi Grupa širi svoje

poslovanje i na tržište Evropske unije.

2008/2010.

Već 2008. godine u Kompaniji radi 24.200 ljudi, a razvoj se fokusira prevashodno na oblasti

maloprodaje, agrara i nekretnina u Srbiji, ali i na tržištima regiona bivše Jugoslavije i istočne

Evrope.

Ekonomska kriza koja zahvata svet, nešto kasnije stiže i do Srbije, a globalnoj situaciji Delta

se prilagođava tako što značajno racionalizacije poslovanje. Moglo bi se reći da je kriza

ojačala Kompaniju, jer je to period u kome se optimizuje poslovanje, znatno su unapređeni

status i uticaj Delta Holdinga u zemlji i regionu.

Godine krize, uprkos složenim uslovima na tržištu, predstavljaju zenit u poslovanju Delta

Holdinga. To je vreme kada se u Kompaniji kreira nova poslovna strategija za treću deceniju

postojanja.

38

Delatnosti

Članice Delta Holdinga bave se agrarnom proizvodnjom, proizvodnjom hrane,

maloprodajom, izvozom, uvozom, zastupanjem inostranih kompanija, distribucijom robe

široke potrošnje, prodajom automobila, razvojem nekretnina i uslugama osiguranja.

Delta Holding uspešno posluje u Srbiji i svoje poslovne planove usmerava na internacionalno

tržište. Ostvarujući uspešne poslovne rezultate i gradeći partnerske odnose sa inostranim

kompanijama, Delta Holding ostvaruje i ekonomski rast Srbije.

Delta Holding svoje poslovanje realizuje kroz pet organizacionih celina: Delta Agrar Grupa,

Delta Real Estate Grupa, Delta Distribucija, Delta Sport i Delta Generali Osiguranje.

Činjenice i brojke

Prema preliminarnim rezultatima, u 2012. godini ostvaren je prihod od prodaje od 630,5

miliona evra. Planirani prihod od prodaje za 2013. godinu je 700 miliona evra.

39

Delta Holding zapošljava7.200ljudi.

40

ZAKLJUČAK

Holding kompanija je kompanija koja ima u svojini akcije zavisnog preduzeća, a

prvenstveno obavlja delatnost upravljanja zatim sticanja učešća kapitala u drugoj kompaniji,

a u sebi delatnost raspolaganja tim hartijama od vrednosti. Ključno je uočiti da holding

predstavlja zaseban pravni subjekat, koji u svojoj organizaciji obuhvata članice koje su

takođe pravni subjekat. Naime članice holding komp. su prenele deo svojih ovlašćenja na

holding kompaniju da bi mogle obavljati neke delatnosti od zajedničkog interesa za sve

članice (zajednički nastup na stranim tržištima, investiranje u nove projekte, marketing).

Dva jedinična preduzeća se mogu spojiti na dva osnovna načina:

1. prenosom imovine 1 ili više preduzeća na drugo preduzeće. Taj postupak spajanja

preduzeća naziva se spajanje preuzimanjem (pripajanjem)

2. kada dolazi do osnivanja novog preduzeća na koje prelazi imovina preduzeća koja se

spajaju. Taj postupak se zove spajanje novim osnivanjem

Uprave preduzeća koja pristupaju spajanjem, imenuju ovlašćene procenjivače, s obzirom

da se pre sprovede postupak spajanja mora izvršiti procena imovine preduzeća koja se

spajaju.

U istraživačkom delu sam obuhvatila kao primer holdinga "Delta holding group", gde

sam opisala istoriju same kompanije do delatnosti I načina poslovanja.

41

LITERATURA

Osnove finansijskog menadžmenta; doc. dr Goran B. Anđelić; Novi Sad 2007,

Organizacija preduzeća; prof. dr Esad Ahmetagić; Ekonomski fakultet Subotica

2007.

Poslovne finansije: prof. Dr Dragan Krasulja, Dr Milorad Ivanisevic, Beograd

1999. god.

Savetovanje; dr H. J. Drumm; Ekonomski fakultet Subotica, 1987,

www.deltaholding.rs

42