FINANSIRANJE PREDUZEĆA Finansiranje predstavlja dinamički proces koji obuhvata: a) pribavljanje novca, b) ulaganje novca, c) vraćanje novca i d) usklađivanje izvora finansiranja sa ulaganjima.Da bi preduzeće moglo da započne proces reprodukcije, mora se obezbediti određena količina novca. Tim novcem nabavni menadžment obezbeđuje potrebna sredstva za rad (poslovni prostor, mašine i sl.), predmete rada (sirovine i materijal), radnu snagu, itd. Zatim, proizvodni menadžment organizuje proizvodnju. Na kraju, prodajni menadžment prodaje proizvedenu robu i naplaćuje potraživanja od kupaca. Ovim se završava kružni tok procesa reprodukcije. Slikovito rečeno, proces kružnog kretanja novca se može zamisliti kao reka ponornica koju čine novčani tokovi (cash flows). Oni poniru, transformišući se u razne nenovčane oblike imovine u fazama nabavke, proizvodnje i prodaje, da bi na kraju puta izronila još veća “bujica” novca, ako je preduzeće dobro poslovalo. Postoje različite podele finansiranja, a najvažnije su: a) prema roku raspoloživosti izvora, b) prema poreklu izvora finansiranja i c) prema vlasništvu izvora finansiranja. Polazeći od roka raspoloživosti izvora, finansiranje se može podeliti na 1) kratkoročno, 2) srednjoročno i 3) dugoročno. Dugoročni izvori finansiranja mogu biti: 1) ročni i 2) neročni Ročni izvori imaju rok dospeća u razdoblju dužem od pet godina, kao što su dugoročni krediti, emisija obveznica i sl. Neročni izvori nemaju rok dospeća nego su trajno raspoloživi, kao što su sredstva od emisije akcija, zadržani dobitak i sl. Neročni izvori čine osnovni kapital preduzeća i koriste se za finansiranje ulaganja u osnovna sredstva, odnosno razvoj preduzeća. Prema svom poreklu, izvori finansiranja se dele na 1) unutrašnje (interne) i 2) spoljne (eksterne). Unutrašnji su oni izvori koje je stvorilo samo preduzeće, kao što su: amortizacija, zadržani dobitak i rezerve. Spoljni su oni izvori koje finansijski menadžment obezbeđuje izvan preduzeća. Ovde spada emisija kratkoročnih i dugoročnih hartija od vrednosti, uzimanje kratkoročnih i dugoročnih kredita i sl. Prema vlasništvu izvori finansiranja mogu biti: 1) sopstveni (neročni) izvori i 2) tuđi (ročni) izvori. Kod sopstvenih izvora ne postoji obaveza vraćanja, kao što su akcijski kapital, ulozi i kapital inokosnog vlasnika. Tuđi su oni izvori koji se moraju vratiti poveriocima u određenom roku. Oni se koriste za finansiranje kratkoročnih i dugoročnih ulaganja. Ovde spadaju sve kratkoročne i dugoročne obaveze.

NAČELA FINANSIRANJA Među načela finansiranja spadaju: 1) načelo sigurnosti finansiranja, 2) načelo sposobnosti finansiranja, 3) načelo likvidnosti, 4) načelo solventnosti, 5) načelo rentabilnosti, 6) načelo prilagodljivosti finansiranja, 7) načelo rizika finansiranja, 8) načelo povoljne slike finansiranja i 9) načelo nezavisnosti finansiranja. Načelo sigurnosti finansiranja Načelo sigurnosti zahteva da se finansiraju oni poslovni poduhvati iz kojih će se uloženi novac sigurno vratiti. Ovo načelo zahteva da se finansiraju oni poslovni poduhvati kod kojih je stepen rizika najmanji. Kada preduzeće ulaže novčana sredstva u sopstvene poslovne aktivnosti, to je skopčano s rizikom ostvarenja negativnog finansijskog rezultata. Kada preduzeće ulaže u tuđe poslovne aktivnosti, susreće se s rizikom nemogućnosti naplate potraživanja. Načelo sigurnosti obuhvata i zaštitu poverilaca preduzeća od rizika nemogućnosti naplate njihovih potraživanja. Povećanjem sopstvenog kapitala preduzeća uvećava se i sigurnost poverilaca, jer je manji rizik za poverioca da ulaže u preduzeće koje ima veći sopstveni kapital. Kada je preduzeće prezaduženo i kada je gubitak preduzeća veći od veličine njegovog sopstvenog kapitala, tada za poverioca nastaje rizik nemogućnosti naplate potraživanja. I kada je preduzeće izgubilo sopstveni kapital poverioci mogu naplatiti svoja potraživanja, ukoliko gubitak preduzeća nije prešao visinu sopstvenog kapitala. Ako gubitak pređe visinu sopstvenog kapitala, tada je preduzeće izgubilo i deo pozajmljenog kapitala u visini razlike između gubitka i sopstvenog kapitala, u kom iznosu poverioci neće moći da naplate svoja potraživanja. Načelo stabilnosti finansiranja Načelo stabilnosti finansiranja predstavlja sposobnost stabilnog finansiranja preduzeća, što obuhvata sposobnost preduzeća da iz sopstvenih izvora finansira prostu reprodukciju, a da iz sopstvenih i pozajmljenih izvora finansira proširenu reprodukciju, odnosno razvoj, i da pri tom učešćem sopstvenog kapitala svede rizik poverilaca na minimum.Stabilnost finansiranja meri se pomoću sledećeg koeficijenta: dugor. imov. 10.000 Koef. stab. fin. = —————— = ——— = 0,83 dugor. izvori 12.000 Načelo stabilnosti finansiranja zahteva jačanje sopstvenog kapitala. Kada je veći udeo sopstvenog kapitala u ukupnom kapitalu, preduzeće ima veću finansijsku stabilnost, pošto je taj kapital dugoročno raspoloživ i ne vraća se nikome. Nasuprot tome, veći udeo tuđeg kapitala pruža manju finansijsku stabilnost. Zato preduzeće treba da nastoji da obezbedi da mu udeo tuđeg kapitala (duga) ne ugrozi finansijsku stabilnost. Akcionarsko društvo stvara sopstveni kapital emisijom akcija i zadržavanjem dobitka, čime povećava osnovni kapital i finansijsku stabilnost. Načelo likvidnosti Likvidnost se može posmatrati u širem i u užem smislu. U širem smislu likvidnost predstavlja sposobnost pretvaranja delova imovine iz jednog oblika u drugi, odnosno, to je sposobnost cirkulisanja imovine, pre svega obrtnih sredstava.

Preduzeće je nelikvidno ako u njemu imovina sporo teče, ili teče sa prekidima zbog toga što postoji poremećaj u nekoj fazi kružnog toka.Likvidnost se može posmatrati i na nivou cele privrede. Privreda je likvidna ako se u njoj nesmetano odvijaju novčani i robni tokovi. Likvidnost u užem smislu označava sposobnost nenovčane imovine da se pretvori u novac, odnosno, to je sposobnost unovčivosti imovine. Kružno kretanje imovine u procesu reprodukcije približava ili udaljava tu imovinu od novčanog oblika. Najlikvidnija je kratkoročna imovina (obrtna sredstva). Novac je uvek likvidan jer je već u gotovinskom obliku. . Imovina preduzeća se može grupisati prema stepenu likvidnosti u tri grupe, i to:a) Imovina prvog stepena likvidnosti, gde spadaju gotovina u blagajni, potraživanja po viđenju na depozitnim računima i hartije od vrednosti koje su odmah unovčive.b) Imovina drugog stepena likvidnosti, gde spadaju hartije od vrednosti koje su unovčive do 30 dana i potraživanja od kupaca naplativa do 30 dana;c) Imovina trećeg stepena likvidnosti, gde spada sva ostala krakoročna imovina, kao što su kratkoročna potraživanja naplativa preko 30 dana i zalihe. Načelo solventnosti

Solventnost predstavlja sposobnost plaćanja svih obaveza u roku njihovog dospeća. Za određivanje solventnosti služi sledeći koeficijent solventnosti: Raspoloživi novac 110.000 Koef. sol. = ——————------ = ———— = 1,1 Dospele obaveze 100.000 Kada je koeficijent solventnosti 1 ili veći od 1, onda je preduzeće toga dana solventno. Kada je koeficijent solventnosti manji od 1, preduzeće je toga dana insolventno, tj. nesposobno za vršenje plaćanja.Insolventnost se lančano širi i prenosi na druga preduzeća kada dužnici ne plaćaju obaveze poveriocima, zbog čega ni ovi poverioci ne mogu da plate obaveze svojim poveriocima. Ova spirala insolventnosti i opšte nesposobnosti plaćanja može da zahvati celokupnu privredu.Načela likvidnosti i solventnosti su međusobno uslovljena. Načelo rentabilnosti Rentabilnost predstavlja sposobnost da se ostvare što veći finansijski rezultati sa što manjim ulaganjima, odnosno to je sposobnost zarađivanja. Preduzeće posluje rentabilno kada postiže pozitivan finansijski rezultat, odnosno kada ima višak prihoda nad rashodima. Kada preduzeće ostvari gubitak, odnosno negativan finansijski rezultat, tada je njegovo poslovanje nerentabilno. Rentabilnost se može meriti preko stope prinosa sopstvenog kapitala i preko stope prinosa ukupnog kapitala, na sledeći način: Načelo fleksibilnosti

Načelo fleksibilnosti označava sposobnost preduzeća da se prilagođava različitim uslovima finansiranja. U vezi sa ovim načelom naročito je značajna 1) sposobnost preduzeća da pribavlja dodatni kapital (sopstveni i tudji), i 2) sposobnost preduzeća da pre vremena otplaćuje dugove. Načelo rizika finansiranja

U vezi sa finansiranjem preduzeća javljaju se razni rizici, od kojih su najvažniji: a) rizik od negativnog finansijskog rezultata (manji fiksni troškovi) i b) rizik poverilaca da neće naplatiti svoja potraživanja (prezaduženost preduzeća). Načelo povoljne slike finansiranja

Interes finansijskog menadžmenta u preduzeću je da se u javnosti stvori što povoljnija slika o njegovoj finansijskoj situaciji. Sa ovog aspekta najvažniji podaci su oni koji govore o:

a) strukturi kapitala sa aspekta vlasništva;b) odnosu kratkoročnog i dugoročnog finansiranja;c) odnosu imovine i dugova; d) odnosu kratkoročne imovine i kratkoročnih obaveza i sl.

Načelo nezavisnosti finansiranja Ovo načelo predstavlja zahtev da se osigura prihvatljiva nezavisnost preduzeća u finansiranju i vođenju poslovne

politike. Skoro svako preduzeće je primorano da, pored sopstvenih, koristi i tuđe izvore finansiranja. Na ovaj način preduzeće postaje zavisno od tih izvora. Ovo načelo je izraz težnje preduzeća da se zaštiti od prirodnog nastojanja poverilaca da korisnicima njihovog kapitala nametnu uslove koji odgovaraju njihovoj finansijskog politici (obezbeđenje potraživanja, dobavljači, akcionari)

PRAVILA FINANSIRANJA Horizontalna pravila finansiranjaHorizontalna pravila finansiranja ukazuju kakav treba da bude odnos između pojedinih delova aktive (imovine) i pojedinih delova pasive (izvora) da bi se postigla i održavala solventnost i rentabilnost preduzeća. Među ovim pravilima najvažnija su: zlatno bankarsko pravilo;zlatna bilansna pravila;finansiranje najdugoročnijih ulaganja, ifinansiranje kratkoročnih ulaganja Zlatno bankarsko pravilo Ovo pravilo nastalo je u bankarstvu, ali je kasnije počelo da se primenjuje i u preduzećima. Prema ovom pravilu banke treba svoje kratkoročne depozite (depozite po viđenju) da koriste za kratkoročne plasmane (kratkoročne kredite), a da dugoročne depozite (oročene) koriste za dugoročne plasmene (dugoročne kredite). Kada banka odstupa od zlatnog bankarskog pravila i deo kratkoročnih depozita plasira na dugi rok, ako tada ne naruši svoju solventnost i rentabilnost, to joj omogućava: a) obnavljanje kratkoročnih depozita, b) taloženje novca, c) povezanost komitenata banke i d) međubankarsko kreditiranje. Zlatno bankarsko pravilo primenjuje se i u preduzećima. Prema zlatnom bankarskom pravilu preduzeća svoje kratkoročne izvore treba da koriste za ulaganja u kratkoročnu imovinu (obrtna sredstva), a da dugoročne izvore koriste za ulaganja u dugoročnu imovinu (osnovna sredstva). Zlatna bilansna pravila Ovo pravilo se može posmatrati u užem i u širem smislu. Prema zlatnom bilansnom pravilu u užem smislu dugoročna ulaganja u aktivu, osim ulaganja u stalnu kratkoročnu imovinu (stalnu obrtnu imovinu), treba finansirati iz dugoročnih izvora finansiranja. Prema zlatnom bilansnom pravilu u širem smislu dugoročno vezanu imovinu, odnosno dugoročna ulaganja, uključujući i ulaganja u stalnu obrtnu imovinu, treba finansirati iz dugoročnih izvora (sopstvenih i tuđih). Finansiranje najdugoročnijih ulaganja Pod najdugoročnijim ulaganjima (vezivanjem novca) podrazumevaju se ulaganja u a) zemljište,

b) akcije drugih preduzeća i trajne uloge u druga preduzeća, c) stalnu obrtnu imovinu, d) građevinske objekte, e) osnovno stado i f) pokriće gubitka. Finansiranje kratkročnih ulaganja Ulaganja u kratkoročnu imovinu (obrtna sredstva) treba finansirati iz kratkoročnih izvora. Jedan deo kratkoročne imovine (stalna kratkoročna imovina) dugoročno vezuje novac i treba je finansirati iz dugoročnih izvora. Sezonske zalihe se mogu finansirati iz kratkoročnih, pozajmljenih izvora (dugova), iz obaveza prema dobavljačima i sl. Kratkoročna potraživanja od kupaca treba finansirati iz kratkoročnih obaveza prema dobavljačima. Kratkoročna ulaganja u obliku kratkoročnih hartija od vrednosti i kreditnih plasmana treba finansirati iz kratkoročnih izvora (dugova), pri čemu treba nastojati da ostvareni kamatni prinos od tih ulaganja bude veći od kamatnog troška za finansiranje tih ulaganja, ili barem njemu jednak. Vertikalna pravila finansiranja Vertikalna pravila finansiranja određuju kakav treba da bude odnos pojedinih delova pasive, izvora finansiranja po poreklu (sopstveni i tuđi) i po raspoloživosti izvora (kratkoročni i dugoročni). Odnos sopstvenih i tuđih izvora finansiranja (Pravilo 1:1) U teoriji i praksi finansiranja smatra se da odnos sopstvenih i tuđih izvora treba da bude 1:1. Ovo znači da preduzeće treba da se finansira 50 odsto iz sopstvenih izvora a 50 odsto iz tuđih, odnosno, da tuđi izvori ne treba da budu veći od sopstvenih. Poštovanjem ovog pravila obezbeđuje se: 1) sigurnost povratka kapitala poveriocima, 2) prihvatljivost troškova finansiranja, 3) nezavisnost preduzeća u vođenju poslovne politike i 4) finansijska prilagodljivost. Odnos osnovnog i rezervnog kapitala

Među teoretičarima ne postoji jedinstveno mišljenje o tome kakav odnos treba da postoji između osnovnog (sopstvenog) i rezervnog kapitala. Većina autora smatra da taj odnos treba da bude 1:1 (50%:50%). Polazeći od pravila da odnos sopstvenog i tuđeg kapitala treba da bude 1:1, to znači da ovo pravilo zahteva 25 odsto rezervnog kapitala u odnosu na ukupan kapital preduzeća (sopstveni i tuđi).

VREMENSKA VREDNOST NOVCA Vremenska vrednost novca predstavlja određenu vezu između neke novčane jedinice u sadašnjosti i te novčane jedinice u budućnosti. Da bi novac doneo zaradu, on se mora uložiti. Ako se ne uloži, nastaje trošak koji je jednak propuštenom prinosu koji se mogao ostvariti njegovim ulaganjem. Ovaj trošak naziva se oportunitetnim troškom. Za izračunavanje sadašnje vrednosti budućeg novčanog iznosa (Vo) koji će biti isplaćen na kraju (n-te) godine uz (k-tu) traženu stopu prinosa koristi se sledeći diskontni faktor drugih finansijskih tablica: 1Diskontni faktor = ———— (1+k)n

Sadašnja vrednost budućeg novčanog iznosa dobija se množenjem očekivane nominalne vrednosti novca u budućnosti sa odgovarajućim diskontim faktorom iz drugih finansijskih tablica, na sledeći način:

1Vo = Vn x ———— (1+k)n gde je: Vo - sadašnja vrednost budućeg novčanog iznosa, Vn – očekivani novčani iznos nakon n godina, k – diskontna stopa kojom se svodi buduća svota novca na sadašnju vrednost, tržišna stopa prinosa, tržišna stopa kapitalizacije. Sadašnja vrednost nekog budućeg novčanog iznosa se smanjuje kada se diskontna stopa (k) povećava, i obrnuto. Proističe da kada je:a) diskontna stopa k=0, tada je sadašnja vrednost jednog dinara jednaka jednom dinaru;b) diskontna stopa k>0 i povećava se, tada sadašnja vrednost novca opada;c) diskontna stopa teži beskonačnosti, sadašnja vrednost jednog dinara u budućnosti teži nuli.

KRATKOROČNO FINANSIRANJE KRATKOROČNO NEOSIGURANO FINANSIRANJE

Karakteristika ovog oblika finansiranja je da je poverilac kreditor i da nema osiguranja vraćanja duga putem jemstva ili druge garancije. U ove oblike finansiranja spadaju: 1) finansiranje trgovačkim kreditom, 2) finansiranje vremenskim razgraničenjima i 3) finansiranje kratkoročnim kreditima sa tržišta novca. Finansiranje dobavljačkim kreditom Dobavljački kredit kupac koristi kao kratkoročni izvor finansiranja u periodu od dana nastanka obaveze (fakturisanja) do dana konačnog roka plaćanja. Ovaj kredit se može nazvati i trgovačkim ili komercijalnim kreditom, pošto on predstavlja uzimanje robe na kredit koji kupac mora vratiti u određenom roku. Dobavljač može kupcu odobriti kasa-skonto ako obavezu plati pre dospeća. Propuštanjem kasa-skonta nastajeoportunitetni trošak Finansiranje vremenskim razgraničenjima Među kratkoročne neosigurane izvore finansiranja spadaju i pasivna vremenska razgraničenja, kao što su zarade i razgraničeni porezi. Finansiranje kratkoročnim kreditima sa tržišta novca Finansiranje emisijom komercijalnih zapisa Komercijalni zapis je neosigurana utuživa hartija od vrednosti sa rokom dospeća do godinu dana. Emitent (izdavalac) komercijalnog zapisa se obavezuje da će kupcu (vlasniku) komercijalnog zapisa platiti iznos naznačen na komercijalnom zapisu uvećan za ugovorenu kamatu na dan dospeća. Komercijalne zapise najčešće emituju velika preduzeća sa dobrim bonitetom radi pribavljanja kratkoročnih izvora finansiranja. Njihovom prodajom preduzeća pozajmljuju kratkoročna sredstva na tržištu novca od fizičkih i pravnih lica. Finansiranje bankarskim akceptnim kreditom Banakarski akcept je vrsta bankarske garancije koja se daje u obliku menice. Preduzeće trasira menicu na banku koja vrši njeno akceptiranje uz određenu proviziju, čime se banka obavezuje da će je u roku isplatiti.

Ova vrsta menica nastaje kao rezultat konkretnih kratkoročnih transakcija u kojima učestvuje preduzeće koje trasira menicu na banku. Ono mora pre roka dospeća menice da dostavi banci novčano pokriće da bi ona mogla poveriocu (remitentu) da isplati menicu u roku dospeća. Preduzeće može akceptiranu menicu da eskontuje ili da indosira.Akceptirana menica se može eskontovati (prodati) istoj ili drugoj banci i tako dobiti eskontni kredit kojim preduzeće obezbeđuje kratkoročni izvor finansiranja. Preduzeće može akceptiranu menicu indosirati na svog poverioca i tako sa menicom neposredno platiti kupljenu robu ili izvršene usluge. Kod akceptnog kredita banka ne ustupa svoja novčana sredstva, već korisniku ovog kredita stavlja na raspolaganje svoju odgovornost i kredibilitet. Na ovaj način banka preduzeću olakšava da dođe do novca ili da indosiranjem izmiri svoje novčane obaveze. Pri akceptiranju menice banka ne angažuje svoja sredstva, već samo odgovorno lice banke na menici stavlja svoj potpis. Banka ne angažuje svoja sredstva ni kada dođe do naplate menice, pošto tada menicu banka isplaćuje iz sredstava preduzeća, koje je njen klijent. Finansiranje sopstvenim menicama Sopstvena ili trasirana menica je hartija od vrednosti koja predstavlja pismenu obavezu izdavaoca menice (trasant) da plati, na tačno utvrđeni datum u budućnosti po nečijem nalogu ili donosiocu, određeni iznos novca. Ova menica se može izdati sa rokom dospeća: a) plativa po viđenju, b) plativa za određeni broj dana od izdavanja i c) plativa na određeni dan. Kupac potpisuje menicu i priznaje dug. Primalac menice može primljenu menicu: 1) držati do roka dospeća i naplatiti menično potraživanje u nominalnom iznosu, 2) indosirati menicu i 3) eskontovati menicu. Indosiranje menice predstavlja radnju primaoca menice kojom njome plaća svoju obavezu, prenošenjem meničnog potraživanja. Ukoliko izdavalac menice ne plati menični iznos u roku dospeća, menica se protestuje i za njenu isplatu odgovaraju svi subjekti koji su je indosirali. Trasirana menica pruža više sigurnosti ako je više puta indosirana. Eskontovanje (diskontovanje) menice predstavlja radnju primaoca menice kojom on prodaje menicu pre roka dospeća radi pribavljanja gotovine i rešavanja problema insolventnosti. Njih najčešće kupuju banke, investicioni fondovi, penzioni, fondovi i osuguravajuća društva. Za eskontovanje menice banka naplaćuje eskontnu kamatu koja se izračunava po sledećoj formuli: Nvm x Eks x DnEk = ——————, gde je 365 x 100Ek - eskontna kamata od dana eskonta do dana dospeća menice, Nvm – nominalna vrednost menice, Eks – eskontna kamatna stopa, Dn – broj dana od dana eskonta do dana dospeća menice, 365 – broj dana u godini.

Iznos po kojem banka kupuje menicu naziva se eskontna vrednost menice (Evm). Ovaj iznos odgovara iznosu odobrenog eskontnog kredita. Eskontna vrednost menice dobija se po obrascu: Evm = Nvm - Ek Finansiranje neosiguranim bankarskim kreditima Neosigurane bankarske kredite preduzeća koriste za finansiranje povećanih kratkoročnih potreba u obrtnim sredstvima, a posebno povećanih sezonskih potraživanja od kupaca i zaliha. U ovu vrstu kredita spadaju: a) kreditna linija, b) revolving kredit i c) transakcioni kredit. Revolving kredit je kratkoročni neosigurani kredit koji se automatski produžava do maksimalno ugovorenog iznosa za određeni vremenski period. Manje je rizičan od kreditne linije, pošto raspoloživost i korišćenje kredita garantuje banka. S obzirom na to da se automatski obnavlja, ovaj kredit predstavlja srednjoročni izvor finansiranja.Ovaj kredit prate određeni troškovi, i to: 1) redovna kamata koju preduzeće plaća za iskorišćeni deo kredita i 2) posebna provizija na prosečni saldo neiskorišćenog kredita, kada se ne iskoristi maksimalno ugovoreni iznos kredita. Transakcioni kredit je kredit koji se odobrava za određenu poslovnu namenu, odnosno transakciju. Na primer, ovaj kredit se može odobriti za potrebe uvoza ili izvoza robe. KRATKOROČNO OSIGURANO FINANSIRANJEKratkoročno osigurano finansiranje je takav vid finansiranja kod koga se od dužnika traži osiguranje da će kredit biti vraćen u ugovorenom roku, koji je kraći od godinu dana. U slučaju da se kredit ne vrati, poverilac ima pravo da se namiri iz sredstava koja služe kao osiguranje. Pošto su ovi krediti rizičniji od kratkoročnih neosiguranih kredita, to su oni od njih i skuplji. Najčešće se za osiguranje koriste: a) kratkoročne hartije od vrednosti, b) potraživanja od kupaca i c) zalihe. Osiguravajuća vrednost hartija od vrednosti kao sredstva za osiguranje kredita zavisi od (obično 80% iznosa kredita): 1) likvidnosti hartije od vrednosti, 2) roka u kome hartija od vrednosti dospeva za naplatu i 3) oscilacija tržišne cene hartije od vrednosti. Što je hartija od vrednosti likvidnija, odnosno, što se brže može pretvoriti u novac i kada postoji mogućnost njene brze prodaje bez smanjenja cene, to je njena osiguravajuća vrednost veća, i obrnuto. Potraživanja od kupaca su posle novca najlikvidnija sredstva preduzeća, jer se ona mogu u kratkom roku pretvoriti u novac (50 do 80%). Brzina kojom se potraživanja od kupca mogu pretvoriti u novac zavisi i od solventnosti dužnika. Zalihe su, takođe, likvidna imovina, što naročito važi za zalihe gotovih proizvoda. Zbog toga se i one mogu koristiti za osiguranje kredita. Vrednost zaliha kao sredstva za osiguranje kredita zavisi od kvaliteta zaliha, njihove trajnosti i likvidnosti, kao i od stabilnosti njihovih prodajnih cena i troškova njihove prodaje. Finansiranje putem faktoringa Faktoring predstavlja prodaju kratkoročnih potraživanja od strane preduzeća pre njihovog dospeća. Ova potraživanja kupuju faktori ili faktoring organizacije. To su najčešće banke, a mogu biti i preduzeća.

Faktoring organizacija uz naknadu kupuje potraživanje pre njegovog dospeća, preuzima poslove naplate i rizik naplate potraživanja. Prednosti finansiranja faktoringom za preduzeće su: 1) ubrzan priliv novca i olakšano održavanje solventnosti, 2) smanjenje troškova naplate potraživanja i 3) prenošenje rizika naplate na faktoring organizaciju. Preduzeće prodajom svojih potraživanja pre roka dospeća oslobađa novčana sredstva koja su vezana u potraživanjima i može ih upotrebiti za finansiranje drugih potreba. Na ovaj način povećava se koeficijent obrta potraživanja od kupaca, što pozitivno utiče na solventnost i rentabilnost preduzeća Skup način finansiranjaLombardni kredit Lombardni kredit je kratkoročni osigurani bankarski kredit koji se odobrava na osnovu zalaganja pokretne imovine koja služi kao garancija da će kredit biti vraćen. Pri odobravanju ovog kredita mogu se zalagati: dragocenosti, hartije od vrednosti, roba i sl. Kredit se odobrava u iznosu od 60 do 80 odsto vrednosti založenih hartija od vrednosti. Prednost: ne odvaja se vlasništvo nad zalogom za vreme trajanja kreditaPreduzeće nabavlja novac pre isteka roka dospećaMogućnost relombadovanjaNedostatak: gubitak fleksibilnosti Kredit po tekućem računuKredit po tekućem računu (kontokorentni kredit) je kratkoročni kredit koji banke odobravaju svojim komitentima na njihovom tekućem računu radi održavanja solventnosti. Uvid u poslovanje preduzeća kroz vodjenje evidencije novčanog toka na tekućem računuUgovor o obavljanju poslovanja preko računa kod bankeUgovor bez pokrića (formalno)Elastičnost (nepotrebno držanje sigunosne rezerve solventnosti TROŠKOVI KRATKOROČNOG FINANSIRANJA Troškove kratkoročnog finansiranja čini kamata. Kamata predstavlja cenu koštanja kredita. Ona za korisnika kredita predstavlja trošak, a za kreditora je prihod od plasmana sredstava. Kamatne stope na hartije od vrednosti su naznačene na samoj hartiji od vrednosti. Kamatne stope na poslovne kredite se dogovoraju između banke i korisnika kredita. Pri određivanju kamate na poslovne kredite kao polazište služi osnovna kamatna stopa. Osnovna kamatna stopa je stabilna (fiksna) u određenom vremenskom periodu. U SAD se koristi izraz PRIME RATE (primarna stopa). – to je kamatna stopa koju američke banke obračunavaju svojim prvoklasnim dužnicima. U Evropi se koristi termin LIBOR – u pitanju je kamatna stopa koju obračunavaju londonske banke drugim bankama koje imaju prvoklasni kredibilitet. Troškove banke čine administrativni troškovi i pasivna kamata koju banka plaća svojim deponentima na depozite. Postoji više metoda za obračun i plaćanje kamate. Najčešće se koriste:

a) dekurzivna metoda, b) anticipativna metoda, v) anuitetska metoda i g) metoda kompenzirajućeg stanja. Primenom dekurzivne metode kamata se obračunava i plaća krajem isteka određenog vremenskog perioda korišćenja kredita. Taj period može iznositi mesec dana, pola godine, godinu dana i sl. Ovom metodom obračunavaju se i plaćaju kamate na depozite na poslovnim računima na štedne uloge, na razne kredite, pri obračunu zatezne kamate, itd. Primenom anticipativne metode kamata se obračunava i plaća početkom određenog vremenskog perioda. Kada na tržištu novca postoji veća potražnja od ponude, kreditori mogu da zahtevaju da se pri odobravanju kredita kamata obračuna i plati unapred (na početku perioda). Korišćenjem ove metode povećava se stvarna kamatna stopa, a time i trošak finansiranja kreditom, pošto se kamata plaća na ukupan iznos kredita za celu glavnicu, bez obzira što se za iznos anticipativne kamate smanjuje glavnica kredita Kod anuitetske metode kredit se otplaćuje obročno u jednakim mesečnim anuitetima koji se sastoje od glavnice i kamata. Prilikom uzimanja kredita preduzeće treba da vodi računa da sa kreditorom ugovori plaćanje kamate na ostatak duga, a ne na ukupan iznos odobrenog kredita. Metoda kompenzirajućeg stanja koristi se kada banka od korisnika kredita traži da drži na depozitnom računu određeni iznos novca u srazmeri sa iznosom odobrenog kredita (npr. 10%). Ovaj iznos novca se mora držati na računu banke za vreme korišćenja kredita, sve do njegove konačne isplate. Ovim metodom smanjuje se iznos stvarno korišćenog kredita i povećava stvarni kamatni trošak finansiranja, jer preduzeće plaća kamatu na ukupan iznos odobrenog kredita, a ne na iznos stvarno korišćenog kredita, koji je manji za iznos kompenzirajućeg stanja.

SREDNJOROČNO FINANSIRANJE Srednjoročni izvori finansiranja traju od jedne do pet godina. Ovi izvori se koriste za finansiranje srednjoročnih ulaganja u stalnu imovinu (osnovna sredstva) i stalnu obrtnu imovinu. FINANSIRANJE SREDNJOROČNIM KREDITIMA Srednjoročno finansiranje se može vršiti putem srednjoročnih kredita, u koje spadaju: a) bankarski krediti, b) revolving krediti, c) kredit na osnovu zalaganja opreme, d) krediti osiguravajućih društava i e) srednjoročni kredit proizvođača opreme.

FINANSIRANJE LIZINGOM Lizing se zasniva na tome da korisnik lizinga određenu imovinu (opremu, mašine, poslovni prostor i sl.) uzima u zakup i koristi je u određenom vremenskom periodu i za to plaća ugovorenu zakupninu. Posle isteka ugovora o zakupu zakupljenu imovinu korisnik može: 1) kupiti po nižoj ceni od tržišne, pošto se za vreme trajanja zakupa amortizovala, 2) sačiniti novi ugovor o zakupu sa nižom zakupninom, pošto je zakupodavac tokom trajanja zajma naplatio deo vrednosti zakupljene imovine i 3) vratiti imovinu zakupodavcu. Zajmoprimac postaje samo korisnik zakupljene imovine, a ne i vlasnik. Lizing se može podeliti

a) prema predmetu zakupa i b) prema načinu zakupa. Prema predmetu zakupa, lizing može biti: 1) lizing opreme, 2) lizing nepokretnih dobara i 3) međunarodni lizing. Lizing opreme predstavlja uzimanje u zakup razne proizvodne opreme, uređaja, građevinskih mašina i sl. Lizing nepokretnih dobara obuhvata zakupljivanje poslovnog prostora, zemljišta, građevinskih objekata, kuća, stanova i sl. Međunarodni lizing obuhvata uzimanje opreme, brodova, aviona i druge imovine preduzeća iz jedne zemlje od preduzeća iz druge zemlje. Prema načinu zakupa, lizing može da bude: 1) eksploatacioni, 2) finansijski, 3) direktni i 4) indirektni. Eksploatacioni lizing predstavlja uzimanje u zakup imovine na period kraći od ekonomskog veka trajanja (amortizacije) zakupljene imovine. Vlasnik zakupljene imovine mora više puta da izda u zakup imovinu da bi naplatom zakupnine povratio vrednost imovine i ostvario određenu zaradu. Ovaj zakup se otkazuje posebnim obaveštenjem. Finansijski lizing je dugoročniji u odnosu na eksploatacioni i neotkaziv je. Ovaj lizing traje po pravilu onoliko koliko iznosi ekonomski vek trajanja (amortizacije) zakupljene imovine. Kod ovog lizinga vlasnik imovine kroz cenu zakupnine naplaćuje vrednost zakupljene imovine i zaradu koja je ugrađena u zakupnini. Sa aspekta našeg interesovanja, finansijski lizing je najznačajniji oblik lizinga.Kod direktnog lizinga proizvođač opreme ili druge imovine direktno daje u zakup opremu korisniku lizinga. Na ovaj način izbegavaju se troškovi posredovanja.Kod indirektnog lizinga proizvođač prodaje opremu lizing instituciji koja se bavi iznajmljivanjem. Lizing institucija (preduzeće, banka, osiguravajuće društvo i sl.) daje u zakup kupljenu opremu preduzeću – korisniku lizinga uz plaćanje određene zakupnine. Prednosti finansiranje putem lizinga se sastoje u 1) uštedi kapitala, 2) nesmanjenoj kreditnoj sposobnosti, 3) fleksibilnosti u plaćanju zakupnine, 4) postojanju opcija po osnovu ugovora, 5) riziku zastarevanja (na strani vlasnika) i 6) mogućnosti korišćenja nove tehnologije. Nedostaci finansiranja lizingom sastoje se u sledećem: 1) radi se o skupom izvoru finansiranja, 2) zakupnina predstavlja fiksnu obavezu i 3) zakupnina ne uključuje marketing (o tome brine korisnik lizinga).

FINANSIRANJE FRANŠIZINGOM Kod franšizinga se više radi o trgovačkom a ne finansijskom poslu. Ovi poslovi nastali su u Sjedinjenim Američkim Državama krajem XIX veka, a kasnije su preneti u Evropu i Japan.

Postoje dve vrste franšizing poslova: a) trgovački franšizing i b) proizvodni franšizing. Kod trgovačkog franšizinga radi se o prometu robe preko maloprodajne mreže potrošačima na malo. Davaoci trgovačkog franšizinga su veliki proizvođači ili preduzeća koja se bave trgovinom na veliko, koja ugovorom prenose na korisnike franšizinga pravo prodaje njihovih proizvoda, ime i žig robe, odnosno prenose znanja i iskustva na korisnika franšizinga. Davalac franšizinga širi tržište preko prodajnog prostora korisnika i jača konkurentsku sposobnost. Davalac franšizinga često učestvuje u finansiranju korisnika franšizinga davanjem kredita, zajedničkim ulaganjem, kupovinom akcija i sl. Korisnici trgovačkog franšizinga su najčešće mali preduzetnici koji se bave trgovinom na malo. Oni vrše prodaju proizvoda ili daju usluge prema uputstvima davaoca franšizinga, pri čemu robu prodaju pod firmom i poslovnim znakom davaoca franšizinga.Povoljnost za korisnika franšizinga čini to što on prodaje robu za koju je tržište već istraženo i obezbeđeno. Korisnik franšizinga plaća davaocu franšizinga nabavnu cenu prodate robe i izvršenih usluga, kao i naknadu (do 5 odsto od prodajne cene), što predstavlja cenu korišćenja imena i prenosa znanja i iskustva. Ova naknada za davaoca franšizinga znači učešće u raspodeli ostvarene zarade Proizvodni franšizing pored prodaje obuhvata i pravo na proizvodnju određenih proizvoda. Njegovi korisnici proizvode i prodaju proizvode davaoca franšizinga. Ovim se smanjuju ukupni troškovi pošto se proizvodnja približava mestu prodaje. Davaoci proizvodnog franšizinga su veliki proizvođači koji pomažu korisniku franšizinga u organizaciji proizvodnje;na korisnike franšizinga prenose potrebna znanja i iskustva, licencno pravo, zaštitni znak proizvoda i sl. sa korisnikom franšizinga se dogovoraju o kapacitetu proizvodnje i kontroli obima proizvodnje, pošto ta proizvodnja predstavlja “konkurenciju” pri prodaji proizvoda; učestvuje u početnom finansiranju korisnika. Korisnici proizvodnog franšizinga su mali preduzetnici koji se bave proizvodnjom; stiču pravo na proizvodnju i prodaju proizvoda i usluga;sarađuju sa davaocima franšizinga pri izboru lokacije na kojoj će se organizovati proizvodnja, u pripremi investicionog projekta, u izradi planova proizvodnje i sl.; plaćaju naknadu davaocima franšizinga u fiksnom iznosu; imaju prednost jer je proizvodnja već osvojena i tržište istraženo.

DUGOROČNO FINANSIRANJE Kod dugoročnog finansiranja izvori dugo traju i raspoloživi su više od pet godina. Izvori kod dugoročnog finansiranja mogu biti: a) neročni (sopstveni) izvori i b) ročni (tuđi) izvori. Neročni izvori - nemaju rok dospeća; - kapital se obezbeđuje emisijom akcija ili iz finansijskog rezultata. Ročni izvori - imaju rok dospeća; - kapital se obezbeđuje emisijom obveznica, dugoročnim kreditima i sl.

FINANSIRANJE EMISIJOM AKCIJA Akcija je hartija od vrednosti koja predstavlja odgovarajući deo osnovne glavnice (kapitala) akcionarskog društva. Akcija vlasniku garantuje tri osnovna prava: - pravo na srazmerni deo učešća u dobiti društva, tj. pravo na dividendu, - pravo učešća u upravljanju društvom i - pravo na odgovarajući deo likvidacione mase u slučaju likvidacije. U pogledu prava na dividendu razlikuju se - redovne (obične) i - prioritetne (povlašćene, preferencijalne) Redovne ili obične akcije su pismene isprave o trajno uloženim sredstvima u osnovni kapital akcionarskog društva;su vlasničke hartije od vrednosti koje predstavljaju odgovarajući vlasnički udeo u kapitalu preduzeća;označavaju vlasništvo nad delom akcionarskog društva; vlasnicima obezbeđuju: a) pravo na upravljanje, b) pravo na dividendu i c) pravo na deo likvidacione mase. Vlasnici redovnih akcija snose najveći rizik poslovanja, pošto ne mogu uvek i u celini da realizuju prava koja im proističu iz akcija. mogućnost njihove zarade je najveća, jer oni po pravilu direktno učestvuju u svakom povećanju neto dobitka preduzeća, dok vlasnici prioritetnih akcija i obveznica dobijaju stalan (fiksni) prinos u obliku povlašćene dividende, odnosno kamate, što ne zavisi od ostvarenog finansijskog rezultata preduzeća. pošto snose najveći rizik poslovanja, dato im je pravo upravljanja preduzećem, jer su oni najviše zainteresovani za njegovo uspešno poslovanje. Osnovni cilj prodaje (emisije) redovnih akcija je prikupljanje trajnog kapitala za finansiranje osnivanja i razvoja preduzeća. Osnovni kapital predstavlja stalni (trajni) izvor finansiranja preduzeća. Ovo je najkvalitetniji izvor pošto je trajno raspoloživ i nikome se ne vraća. Ovaj kapital je naročito važan za finansiranje dugoročnih ulaganja i za finansijsku stabilnost akcionarskog društva. Prodajom redovnih akcija preduzeće povećava osnovni kapital u pasivi, čime se povećava stepen samofinansiranja i smanjuje stepen zaduženosti. Izmenom strukture kapitala u korist osnovnog kapitala povećava se fleksibilnost (prilagodljivost) finansiranja preduzeća, pošto taj kapital omogućava privlačenje i korišćenje tuđeg kapitala. Veći osnovni kapital pruža veće garancije kreditorima da će im sredstva koja su pozajmili biti vraćena, makar iz stečajne mase. Pri povećanju osnovnog kapitala pomera se dugoročna finansijska ravnoteža u korist dugoročnih izvora, što predstavlja važan preduslov za likvidnost i solventnost preduzeća. Prodaja redovnih akcija za gotovinu povećava novac u aktivi u protivvrednosti akcija, kao i osnovni akcijski kapital u pasivi. Na ovaj način povećava se likvidna imovina i solventnost preduzeća, pošto se naplatom prodajne cene akcija pomera struktura likvidnih sredstava prema najlikvidnijem sredstvu – prema novcu. Ako se naplata prodatih akcija vrši, umesto u novcu, u stvarima i pravima, preduzeću se ne povećava gotovina, nego materijalna i druga imovina Prikupljeni akcijski kapital može povećati profitabilnost ako se njegovim ulaganjem poveća neto dobitak. Osnovni kapital ne povećava direktne troškove finansiranja u obliku kamata, kao što je slučaj kod kreditiranja. Važno je da se akcije emituju samo onda kada postoji mogućnost za profitabilna ulaganja.

Postoji nekoliko razloga koji motivišu potencijalne akcionare da kupe redovne akcije. Ove akcije omogućavaju vlasnicima da ostvare dividendu, koja se isplaćuje u zavisnosti od ostvarenog neto dobitka. Akcionari kupljene akcije mogu kasnije prodati. Kada preduzeće profitabilno posluje, tržišna cena akcija raste. Kada se akcija proda po ceni većoj od kupovne, ostvaruje se pozitivna razlika, koja se naziva kapitalni dobitak. Redovne akcije su likvidne hartije od vrednosti, naročito one koje se kotiraju na berzi. One se lako mogu prodati i konvertovati u gotovinu, što za akcionare predstavlja motiv da ih kupe. Akcionarsko društvo je pravno odvojeno od svojih vlasnika. Vlasnici redovnih akcija snose ograničenu odgovornost za dugove društva, i to samo do iznosa kapitala koji su uložili. Oni ne snose ličnu odgovornost za obaveze akcionarskog društva. Akcionarsko društvo egzistira u kontinuitetu. Ono nastavlja sa radom i posle smrti bilo kog akcionara. Posle smrti akcionara akcije preuzimaju njegovi naslednici. Finansiranje emisijom prioritetnih akcija Prioritetne (povlašćene, preferencijalne) akcije:svojim vlasnicima daju povlašćeni položaj u odnosu na vlasnike redovnih akcija; imaju neke sličnosti s obveznicama; vlasniku daju pravo na dividendu prema unapred utvrđenom iznosu, ili u procentu od nominalnog iznosa akcije; donose prinos u visini fiksne dividende koja je unapred ugovorena, za razliku od redovnih akcija koje donose promenljivu dividendu, koja zavisi od veličine ostvarenog neto dobitka. njihovi vlasnici imaju prednost pri isplati dividende u odnosu na vlasnike redovnih akcija. Prioritetne akcije mogu biti kumulativne. Kumulativne prioritetne akcije:vlasnicima daju pravo naplate kumuliranih neisplaćenih dividendi pre isplate dividendi vlasnicima redovnih akcija;one svojim vlasnicima obezbeđuju pravo isplate zaostalih dividendi iz budućeg neto dobitka u slučaju da preduzeće u nekoj godini ne isplati dividende iz nekog razloga;Neisplaćene dividende vlasnicima prioritetnih akcija kumuliraju se kao obaveza preduzeća prema tim akcionarima, čime se sprečava izigravanje prava prvenstva na dividendu koje ti akcionari imaju. Prednost u isplati dividendi smanjuje rizik povlašćenih akcionara u vezi naplate dela dobiti u odnosu na rizik vlasnika redovnih akcija. Zato se vlasnici prioritetnih akcija zadovoljavaju fiksnim (ograničenim) iznosom dividendi. Ograničenje dividende predstavlja najveći nedostatak prioritetnih akcija. Prioritetne akcije mogu biti participativne, kada svojim vlasnicima daju pravo da pored fiksne naplate i deo promenljive dividende. Na ovaj način njihovi vlasnici učestvuju u raspodeli preostalog neto dobitka, iako su već ostvarili pravo na utvrđenu fiksnu dividendu. Prioritetne akcije vlasnicima daju pravo prvenstva pri isplati ostatka likvidacione mase. Vlasnici prioritetnih akcija, po pravilu, nemaju pravo na upravljanje preduzećem, zato što vlasnici redovnih akcija snose najveći rizik ostvarenja neto dobitka. U pogledu prava na upravljanje preduzećem vlasnici redovnih akcija imaju povoljniji položaj od vlasnika prioritetnih akcija. Između prioritetnih akcija i obveznica postoje određene sličnosti. Prioritetne akcije i obveznice vlasnicima daju pravo da naplate određen prinos u vidu dividende, odnosno kamate u ugovorenim rokovima.

I u jednom i drugom slučaju prihod je ograničen do fiksnog iznosa (do visine fiksne dividende, odnosno do visine fiksne kamate). Drugo, vlasnici prioritetnih akcija i vlasnici obveznica nemaju pravo na upravljanje preduzećem. Ovo pravo mogu dobiti i vlasnici prioritetnih akcija i obveznica ako postoji mogućnost zamene ovih hartija od vrednosti za redovne akcije. Troškovi finansiranja emisijom akcija Finansiranje putem emisije akcija proizvodi određene troškove i ima svoju cenu. Emisija akcija ima troškove emisije koje čine - troškovi izrade elaborata, - štampanja akcija, - prognoze, - propagande, - provizije posrednika i sl. Ovo su početni troškovi koji prethode isplati dividendi i umanjuju ukupna novčana primanja od prodaje redovnih akcija, te ih treba imati u vidu. Troškove čine i izdaci na ime isplaćene dividende. U obračunskom smislu dividenda nije trošak, jer se ne pojavljuje kao rashod pri obračunu finansijskog rezultata, kao što su kamate. Dividenda se isplaćuje iz neto dobitka i to za preduzeće predstavlja izdatak. Trošak finansiranja emisijom redovnih akcija jednak je diskontnoj stopi (k) koja izjednačava sadašnju vrednost očekivanih novčanih izdataka (dividendi) sa sadašnjom vrednošću redovnih akcija. Taj trošak se može izračunati na sledeći način:

∞ ∞Vo = D1 + D2 + … + D ili Vo = ∑ DT (1+k) (1+k)2 (1+k) ∞ t =1 (1+k)T gde je: Vo – sadašnja tržišna vrednost (cena) redovne akcije; D1 – prva dividenda; D2 – druga dividenda; DT – očekivani godišnji novčani izdaci (“dividendni troškovi”) po akciji za period (T); k – očekivani trošak (cena) osnovnog kapitala, cena finansiranja redovnim akcijama. Trošak finansiranja emisijom rioritetnih akcija jednak je diskontnoj stopi koja izjednačava sadašnju vrednost ugovorenih novčanih izdataka na ime dividende sa sadašnjom vrednošću novčanih primanja od naplate prodatih akcija. Ovi troškovi se mogu izračunati pomoću odnosa: D

K = —— Vo gde je:

K = trošak (cena) prioritetne akcije, D = ugovoreni fiksni godišnji izdaci (troškovi), dividenda po akciji,

Vo = sadašnja tržišna vrednost (cena) prioritetne akcije Otkup sopstvenih akcija Otkup sopstvenih akcija predstavlja finansijsku operaciju koja proizvodi suprotne finansijske učinke od emisije akcija.

Na ovaj način akcionari vrše povraćaj novca koji su uložili u akcionarsko društvo. Time se sopstvene akcije pretvaraju iz instrumenata finansiranja i kapitalizacije u instrument definansiranja i dekapitalizacije. Novi vlasnik ovih akcija je akcionarsko društvo, ali one novom vlasniku ne daju pravo na upravljanje, pravo na dividendu niti pravo na deo likvidacione mase. Otkupljene akcije čuvaju se u trezoru akcionarskog društva, pa se zato nazivaju trezorskim akcijama. Otkup sopstvenih akcija najčešće dovodi do povećanja zarade po akciji, dividende po akciji i do povećanja tržišne vrednosti po akciji – zato što se otkupom smanjuje broj akcija na koje se raspoređuje nepromenjena masa neto dobitka.Motivi zbog kojih preduzeće otkupljuje svoje akcije su: a) smanjenje osnovnog kapitala preduzeća, b) stabilizacija dividende i tržišne cene akcija, c) eliminisanje viška novca, d) sprečavanje preuzimanja nadzora nad akcionarskim društvom i e) restrukturiranje akcioanarskog društva.

FINANSIRANJE EMISIJOM OBVEZNICAPolazeći od načina isplate glavnice i kamate, obveznice se mogu podeliti na dve grupe: a) jednokratno isplative i b) višekratno isplative.Jednokratno isplative obveznice (obveznice bez kupona) obavezuju emitenta da isplati (vrati) pozajmljeni iznos novca investitoru na dan dospeća. Ova jednokratna isplata jednaka je nominalnoj vrednosti izdate obveznice uvećanoj za odgovarajući iznos kamate. Ove obveznice se retko emituju.Višekratno isplative obveznice (obveznice sa kuponom) obavezuju emitenta da investitorima periodično (višekratno) isplaćuju kamate do dana dospeća, a nominalnu vrednost obveznica na dan dospeća. Kod ovih obveznica isplata glavnice duga vrši se jednokratno na dan njegovog dospeća, dok se kamata isplaćuje višekratno, najčešće dva puta godišnje prema ugovorenoj nominalnoj kamatnoj stopi. Na tržištima kapitala danas dominiraju višekratno isplative obveznice. Prodajom obveznice emitent pribavlja potrebni pozajmljeni kapital. Novčano primanje od prodaje obveznice je po pravilu jednokratno i nastaje u momentu prodaje obveznice. Po osnovu prodaje obveznice za emitenta nastaje obaveza da investitoru plaća fiksnu kamatu i da na dan dospeća obveznice isplati glavnicu duga. Kupovinom obveznice kod investitora nastaju takođe dva novčana toka, ali suprotna u odnosu na novčane tokove koji nastaju kod emitenta. Jedan novčani tok čine izdaci za kupovinu obvezice. Drugi novčani tok čine primanja u obliku fiksnih kamata i primanja od naplate pozajmljene glavnice na dan dospeća obveznice. Prednosti finansiranja emisijom obveznica se ogledaju u sledećem: Prvo, emisija obveznica preduzeću omogućuje da koristi i obrće ukupnu glavnicu pozajmljenog kapitala tokom vremena trajanja zajma. Troškovi za plaćene kamate emitentu smanjuju dobit, čime mu smanjuju novčane izdatke za plaćanje poreza na dobit, pošto ove kamate umanjuju poresku osnovicu pri utvrđivanju poreza na dobit preduzeća. Ovo nije slučaj sa dividendama jer se one akcionarima isplaćuju iz neto dobitka, dakle posle oporezivanja dobiti, pa ne umanjuju osnovicu.

Drugo, emisijom obveznica mogu se lakše prikupiti veliki iznosi potrebnog kapitala njegovim pozajmljivanjem od velikog broja malih kreditora, nego što se to može učiniti od samo jednog kreditora, u čemu se sastoji prednost ovog načina finansiranja u odnosu na finansiranje bankarskim i drugim kreditima. Treće, prednost kupovine obveznica za investitore je u tome što im se glavnica uloženog kapitala vraća jednokratno, a ne u delovima, zbog čega oni ne brinu o reinvestiranju delova glavnice, sve do njenog konačnog povraćaja. Pored toga, obveznice imaju određeni nivo likvidnosti pa se na razvijenom finansijskom tržištu mogu lako i brzo prodati.Nedostaci finansiranja emisijom obveznica sastoje se u sledećem: Prvo, isplata kamate vlasnicima obveznica je obavezna i ne zavisi od ostvarenog dobitka ili gubitka. Ukoliko se kamata ne isplaćuje, može doći do likvidacije emitenta. Drugo, konačna isplata ukupne glavnice duga pada odjednom na dan dospeća. Ovo emitentu može da stvori veliki problem sa solventnošću. Treće, slabost finansiranja emisijom obveznica sastoji se i u tome što u slučaju insolventnosti emitenta za investitora nastaju problemi oko naplate dospelih kamata i glavnice.Troškovi finansiranja emisijom obveznica Troškovi finansiranja emisijom obveznica zavise od - ugovorene kamatne stope, - troškova emisije čine (troškovi izrade elaborata, štampanja, provizije posrednika i sl.) i - poreske uštede. Interes investitora je da ostvare što veću stopu prinosa na svoja ulaganja, koja u sebi sadrže kamatu i kapitalni dobitak. Plaćene kamate na emitovane obveznice za investitora predstavljaju prihod, a za emitenta izdatak. Kamata predstavlja trošak korišćenja pozajmljenog kapitala, odnosno trošak finansiranja obveznicom. Troškovi finansiranja emisijom obveznica mogu se izraziti sledećom formulom: Vo -T = K + K + … + K + G__ (1+k) (1+k)2 (1+k)2n (1+k)2n gde je: Vo = sadašnja vrednost obveznice; T = troškovi emisije obveznice; K = ugovoreni fiksni godišnji prinos (godišnja kamata koju nosi obveznica); G = nominalna vrednost obveznice (glavnica duga); k = stopa prinosa, odgovarajuća diskontna stopa; n = broj razdoblja obračuna i isplate fiksne kamate, broj godina korišćenja zajma; Troškovi kamate koji se plaćaju na obveznice smanjuju osnovicu za oporezivanje dobiti preduzeća (emitenta), a time i novčane iznose za plaćanje poreza. Zato je cena prikupljenog kapitala emisijom obveznica posle oporezivanja stvarno niža od cene pre oporezivanja za iznos poreske uštede. Zbog toga cenu finansiranja emisijom obveznica treba umanjiti za učinak poreske uštede, na sledeći način: K' = K (1-p) gde je: K' = troškovi kapitala prikupljenog emisijom obveznice sa troškovima emisije nakon oporezivanja; K = trošak kapitala prikupljenog emisijom obveznice pre oporezivanja dobiti; p = stopa poreza na dobit izražena decimalnim brojem.

FINANSIRANJE DUGOROČNIM KREDITIMAKredit predstavlja dužničko-poverilački odnos u kome poverilac ustupa dužniku određeni novac ili robu na određeno vreme i uz određenu naknadu. Elementi kreditnog odnosa su: 1) ustupanje novčanih sredstava pod određenim uslovima, 2) vraćanje novčanih sredstava uvećanih za ugovorenu naknadu (kamatu) u određenom roku i 3) poverenje koje poverilac koji daje kredit ima prema dužniku koji prima kredit. Prednosti finansiranja kreditiranjem sastoje se u sledećem: - povećanje ponude novca na tržištu novca. - finansiraju se dugoročna ulaganja - finansiranje kreditom donosi poresku uštedu Nedostaci finansiranja kreditiranjem sastoje se u sledećem: - prekomerno finansiranje putem kredita povećava troškove finansiranja, čime se smanjuje finansijski rezultat; - prekomerno korišćenje kredita dovodi preduzeće do zavisnosti od poverilaca (banaka i drugih finansijskih institucija), što smanjuje nezavisnost preduzeća u vođenju sopstvene poslovne i finansijske politike; - finansiranje kreditima povećava zaduženost preduzeća; - nekontrolisanim odobravanjem kredita banke mogu da podstiču inflaciju. Dugoročni krediti za finansiranje ulaganja u osnovna i stalna obrtna sredstva Dugoročni krediti za osnovna sredstva odobravaju se za finansiranje: a) izgradnje, rekonstrukcije, proširenja i adaptacije građevinskih objekata, b) nabavke opreme (mašine, uređaji, alati), c) montažne opreme, d) nabavke priplodne stoke, e) podizanja sadnica, pošumljavanja i sl. Cilj uzimanja dugoročnih kredita je: 1) podizanje novih proizvodnih i neproizvodnih kapaciteta (izgradnja i opremanje proizvodnog i prodajnog prostora, skladišnog prostora, upravnog prostora) i 2) proširenje i rekonstrukcija postojećih kapaciteta, odnosno finansiranje razvoja i rasta preduzeća. Dugoročni krediti za stalna obrtna sredstva - omogućavaju formiranje stalne obrtne imovine (stalnih obrtnih sredstava) kada je preduzeće ne može obezbediti iz sopstvenih izvora. - koriste se za finansiranje ulaganja u stalna obrtna sredstva (minimalne zalihe sirovina i materijala, nedovršenih proizvoda i gotovih proizvoda) koja su trajno potrebna u celom periodu postojanja preduzeća. Dugoročne kredite za osnovna i stalna obrtna sredstva poslovne banke odboravaju iz: a) sredstava pribavljenih emisijom akcija i obveznica, b) oročenih depozita na rok duži od jedne godine, c) sredstava dobijenih iz domaćih i inostranih kredita, d) sredstava dobijenih ročnom transformacijom kratkoročnih izvora u dugoročne izvore i sl. Pri utvrđivanju roka vraćanja dugoročnog kredita polazi se od 1) očekivanih finansijskih učinaka finansijskog projekta, 2) veka trajanja dugoročne imovine i 3) ocene boniteta i kreditne sposobnosti korisnika kredita od strane kreditora.

POSEBNI OBLICI FINANSIRANJA

FINANSIRANJE IZ FINANSIJSKOG REZULTATA Neto dobitak je pozitivan finansijski rezultat koji je preduzeće ostvarilo u toku poslovne godine.U njegovoj deobi učestvuju radnici, akcionari, vlasnici trajnih uloga i preduzeće. Samo onaj deo neto dobitka koji je akumuliran za preduzeće – bilo za finansiranje rasta i razvoja, bilo za rezervni kapital – predstavlja izvor finansiranja. Politika dividendi U zavisnosti od ciljeva koji se žele postići, politika dividendi može biti: a) politika maksimalnih dividendi b) politika stabilnih dividendi i c) politika stabilnih i vanrednih dividendi. Politika maksimalnih dividendi primenjuje se kada: 1) preduzeće nema mogućnosti za nova profitabilna ulaganja; 2) preduzeće ima dovoljno prenetog zadržanog dobitka iz ranijih godina i potrebne rezerve; 3) novčana pozicija preduzeća omogućuje isplatu maksimalnih dividendi a da se pri tom ne ugrožava solventnost; 4) postoje mogućnosti pribavljanja dodatnih novčanih sredstava putem novih kredita, novom emisijom kratkoročnih ili dugoročnih hartija od vrednosti, i 5) akcionari imaju veću sklonost ka dividendama.Politika stabilnih dividendi se primenjuje kada se: 1) preduzeće nalazi u fazi prosperiteta u kojoj stvara neto dobitak dovoljan za isplatu stabilnih dividedni i za kumuliranje dovoljno kapitala za finansiranje razvoja i za rezerve; 2) preduzeće ima dovoljno kumuliranog zadržanog dobitka i rezervi koje mogu osigurati isplatu stabilnih dividendi u kriznim godinama u kojima se ostvaruje najveći dobitak; 3) finansijska situacija omogućava preduzeću isplatu stabilnih dividendi bez ugrožavanja solventnosti, i 4) preduzeće želi da tržištu kapitala, kao i postojećim i potencijalnim akcionarima pošalje pozitivne finansijske signale, pošto stabilne i postepeno rastuće dividende ukazuju na profitabilnost preduzeća i nagoveštavaju njegovu perspektivu. Politikom stabilnih i vanrednih dividendi osigurava se stabilna i sigurna dividenda u relativno malim iznosima po akciji. Osim toga, u godinama kada se ostvaruje veliki neto dobitak, pored redovne, isplaćuje se i vanredna dividenda. Ovakvom politikom zadržava se stabilnost dividendi, što je prihvatljivo u onim preduzećima kod kojih neto dobitak osciluje. Finansiranje iz zadržanog dobitka Preduzeća ne isplaćuju celokupan neto dobitak u obliku dividendi, već jedan deo zadržavaju i koriste ga kao interni dugoročni izvor finansiranja. Politika zadržanog dobitka može biti: a) politika maksimalno zadržanog dobitka i b) politika stalnog odnosa zadržanog dobitka, dividendi i rezervi. Politika maksimalno zadržanog dobitka se primenjuje kada: 1) preduzeće ima mogućnosti za nova profitabilna ulaganja, kada treba zadržavati i kumulirati dobitak za finansiranje tih ulaganja, čime se ostvaruje razvoj i rast preduzeća i zadržava konkurentska sposobnost; 2) preduzeće ima mali i nedovoljan zadržani dobitak iz ranijeg perioda; 3) preduzeće ima nepovoljnu finansijsku situaciju sa aspekta zaduženosti, kada zadržani dobitak menja strukturu kapitala u korist sopstvenog kapitala, povećava snagu samofinansiranja, a smanjuje troškove finansiranja; 4) nema mogućnosti, ili su uslovi vrlo nepovoljni, za pribavljanje dodatnih novčanih sredstava kreditima ili novom emisijom hartija od vrednosti, i 5) akcionari pokazuju spremnost da eventualno naplate veću dividendu u budućem vremenu.

Politika stalnog odnosa zadržanog dobitka, dividendi i rezervi primenjuje se kada: 1) preduzeće ima mogućnost za nova profitabilna ulaganja za čije finansiranje treba stalnim odnosom raspodele ostvarenog neto dobitka obezbediti potreban kapital za finansiranje razvoja; 2) preduzeće ne može pod povoljnim uslovima da pribavi dodatni kapital novim kreditima ili novom emisijom hartija od vrednosti, i 3) preduzeće očekuje u budućnosti takav neto dobitak iz koga se može u različitom vremenu kumulirati potreban kapital za finansiranje razvoja, kao i isplata primerenih dividendi. FINANSIRANJE IZ REZERVI Rezerve su značajan činilac uspešnog poslovanja preduzeća. One su po pravilu u novčanom obliku i predstavljaju rezervni finansijski potencijal koji se može upotrebiti za finansiranje preduzeća. Politika rezervi može biti: a) politika otvorenih rezervi i b) politika skrivenih rezervi. Finansiranje iz otvorenih rezervi Kod politike otvorenih rezervi cilj je da se raspodelom ostvarenog neto dobitka u preduzeću stvori rezervni kapital koji će u kriznim finansijskim situacijama biti važna potpora poslovanju. Rezerve su deo neto dobitka koji se raspoređuje na stranu za slučaj očekivanih rizika. One su po kvalitetu jednake zadržanom dobitku za razvoj. Njihov primarni zadatak je da štite osnovni kapital vlasnika kojima se priznaje status poverilaca. Kada preduzeće ima veći rezervni kapital, veća je verovatnoća da će u slučaju njegove likvidacije iz ostatka likvidacione mase, po isplati svih drugih obaveza, moći da se isplati akcionarima nominalna vrednost akcijskog kapitala. Prema našim propisima preduzeća su dužna da iz ostvarenog dobitka izdvoje najmanje 5 odsto za obaveznu rezervu, sve dok ona ne dostigne 10 odsto od osnovnog kapitala. Statutarne rezerve se obrazuju po pravilu namenski i služe za pokriće finansijskih šteta iz poslovnog rizika, za sanaciju šteta zbog više sile (poplava, požar, suša) i sl. Politikom rezervi treba nastojati da se kvantitativno očuva i poveća imovina koja se direktno koristi u poslovanju. Rezerve olakšavaju održavanje solventnosti, što predstavlja prvu komponentu finansijske snage – sposobnost plaćanja, čime se kvalitativno povećava finansijska snaga preduzeća. Rezerve pozitivno utiču i na očuvanje i povećanje sposobnosti finansiranja preduzeća, što predstavlja drugu kvalitativnu komponentu finansijske snage. Korišćenjem rezervi za pokriće gubitaka nadoknađuje se izgubljena vrednost imovine i izvora finansiranja. U ovom slučaju rezerve se koriste za očuvanje imovine preduzeća, što predstavlja treću komponentu finansijske snage preduzeća.Korišćenje rezervi može pozitivno da utiče i na povećanje finansijskog rezultata, neto dobitka i zadržanog dobitka, čime se povećava imovina preduzeća, što predstavlja četvrtu komponentu finansijske snage. Finansiranje iz skrivenih rezervi Skrivene rezerve imaju preduzeća čiji bilans sadrži latentne rezerve koje nastaju potcenjivanjem aktive ili precenjivanjem pasive. Kada preduzeće ima veće skrivene rezerve, tada su manje potrebe za kratkoročnim i dugoročnim zaduživanjem. Vođenje politike skrivenih rezervi ograničeno je propisima o bilansiranju i bilansnim načelima. Skrivene (latentne) rezerve nastaju potcenjivanjem vrednosti delova aktive (imovine) ili precenjivanjem vrednosti delova pasive (obaveza). One se ne vide u bilansu. Skrivene rezerve i skriveni gubici nastaju kao razlika između stvarnog i inventarnog bilansa. Skrivene rezerve od potcenjivanja delova aktive mogu nastati:

a) potcenjivanjem vrednosti osnovnih sredstava, b) potcenjivanjem vrednosti zaliha i c) potcenjivanjem vrednosti potraživanja i hartija od vrednosti. Potcenjivanjem vrednosti osnovnih sredstava rezerve nastaju kada je 1) amortizacioni period kraći od veka trajanja osnovnog sredstva i 2) kada se primenjuje metoda opadajuće (degresivne) amortizacije.Skrivene rezerve, kada je period amortizacije kraći od veka trajanja osnovnog sredstva, postojaće, na primer, kada je vek trajanja mašine 10 godina, a mašina se ubrzano amortizuje za 5 godina. Kod primene metode opadajuće amortizacije nastaje razlika između stvarne i sadašnje vrednosti osnovnih sredstava, s tim što su stvarne vrednosti veće od sadašnjih, pa je preduzeću potrebno manje izvora finansiranja. Kada preduzeće želi da smanji dobitak, ono može u bilansu da potceni vrednost zaliha. Skrivene rezerve kod zaliha materijala nastaju kada se u bilansu zalihe bilansiraju po nabavnim cenama koje su niže od poslednjih nabavnih cena, pod uslovom da cene rastu. Skrivene rezerve potcenjivanjem vrednosti potraživanja nastaju indirektnim otpisivanjem iznad stvarnih rizika, odnosno, iznad stvarnog otpisa. Skrivene rezerve u ovom slučaju čini razlika između indirektnog i stvarnog otpisa. Skrivene rezerve od precenjivanja delova pasive nastaju kada se obaveze precene, a taj precenjeni iznos obaveze se stvarno ne plati poveriocima. Ove rezerve mogu nastati: a) rezervisanjem za sumnjiva potraživanja, b) rezervisanjem za zatezne kamate, c) bilansiranjem deviznih obaveza i d) dugoročnim rezervisanjem. Kada preduzeće izvrši veće rezervisanje za pokriće nekog budućeg troška, od stvarnog troška, nastaju skrivene rezerve u visini te razlike. Ovo je najčešće slučaj sa dugoročnim rezervisanjem. Ovo skriveno finansiranje traje sve dok se višak dugoročnog rezervisanja ne ukine u korist prihoda.

FINANSIRANJE IZ AMORTIZACIJEAmortizacija predstavlja specifičan trošak preduzeća i srazmerna je postupnom fizičkom i ekonomskom trošenju dugoročne imovine. Vrednost dugoročne imovine se postepeno prenosi na nove proizvode, te amortizacija treba da odrazi realno trošenje dugoročne imovine. Amortizacija se može obračunavati primenom a) metoda proporcionalne (linearne) amortizacije, b) metoda rastuće (progresivne) amortizacije i c) metoda opadajuće (degresivne) amortizacije. Amortizacija kao specifičan trošak razlikuje se od drugih troškova preduzeća, jer on ne prouzrokuje novčane izdatke. Ukalkulisana i naplaćena amortizacija predstavlja novčana primanja preduzeća, pošto se kroz amortizaciju dugoročna imovina (osnovna sredstva) privremeno transformiše u kratkoročnu (obrtna sredstva), odnosno u novac.Brzina mobilizacije novca koji je uložen u osnovna sredstva, odnosno, brzina transformacije ovog novca, zavisi od: 1) odabranog metoda amortizacije, 2) vremena trajanja proizvodnje, 3) brzine prodaje gotovih proizvoda i 4) brzine naplate potraživanja od kupaca. Pošto se amortizacija naplaćuje u novčanom obliku, time se omogućuje njena upotreba za finansiranje preduzeća.

Sredstva od amortizacije kumuliraju se i zadržavaju sve dok se ne javi potreba zamene osnovnih sredstava zbog njihove fizičke, ekonomske ili ekološke zastarelosti. Pošto se naplaćena amortizacija kumulira duže vreme, a zamena osnovnih sredstava vrši se povremeno, u tom međuvremenu kumulirana novčana sredstva amortizacije koriste se za finansiranje obrtnih sredstava. Time se smanjuje potreba zaduživanja uzimanjem kratkoročnih kredita. Ubrzana amortizacija zahteva povećanje amortizacionih stopa. Razlozi povećanja stopa amortizacije i ubrzavanja amortizacije su: 1) brz razvoj tehnologije, 2) stvaranje dodatnog izvora finansiranja i 3) prikrivanje dobiti i izbegavanje plaćanja poreza.