Urednik Mirjana Sovrović

Urednik edicije Ivan Milenković

Likovni urednik Milica Mićić

Naslov originala Gilles Deleuze, Claire Parnet, Dialogues

© Flammarion, 1996 © Fedon, Beograd

Žil Delez Kler Parne

Dijalozi

S francuskog prevela Olja Petronić

Beograd, 2009.

Poglavlje I

Šta je razgovor i čemu on služi?

PRVI DEO

Veoma je teško „izjasniti se" - u intervjuu, dijalogu, razgovoru. Kad mi neko postavi pitanje, čak i ono koje me dotiče, u većini slučajeva shvatim da nemam ništa određeno da kažem. Pitanja se proizvode, kao i sve ostalo. Ako vam ne dopuste da proizvedete svoje pita­nje, od elemenata pristiglih odasvud, od bilo kud, ako vam ga „postave", nećete imati bogzna šta da kažete. Veština izgradnje nekog problema veoma je važna: najpre izumevamo problem i položaj problema, a on­da pronađemo rešenje. Ništa od toga se ne radi u inter­vjuu, razgovoru, raspravi. Čak ni promišljanje, samo­stalno, ili pak udvoje ili utroje, nije dovoljno. Pogotovo ne promišljanje. A sa prigovorima stvar stoji još gore. Kad god mi neko uputi prigovor, poželim da kažem:„U redu, u redu, pređimo na nešto drugo." Prigovori nika­da nisu doneli ništa dobro. Slično je i kada mi neko po­stavi uopšteno pitanje. Cilj nije da se odgovori na pi­tanja, već da se izađe, da se izvuče. Mnogi misle da se iz pitanja može izvući samo njegovim besomučnim prežvakavanjem.„Šta je sa filozofijom? Da li je umrla? Hoće li biti prevaziđena?"To je veoma mučno. Nepre­stano ćemo se vraćati na to pitanje samo da bismo se iz njega izvukli. No, tako se nikada ne možemo izvući.

9

Žil Delez i Kler Parne

Sve se uvek odigrava iza leđa misliocu, ili pak kad on trepne. Ili smo se već izvukli, ili to nikada nećemo ura­diti. Pitanja su uglavnom usmerena ka budućnosti (ili ka prošlosti). Budućnosti žena, budućnosti revolucije, budućnosti filozofije, itd. Ali za to vreme, dok obrćemo sva ta pitanja u krug, ima postajanja koja operišu u ti­šini i gotovo su neprimetna. Previše mislimo u termini­ma istorije, lične ili svetske. A postajanja su geografija, to su strane sveta, pravci, ulazi i izlazi. Imamo postaja-nje-ženom, koje se ne može mešati sa ženama kao ta­kvim, sa njihovom prošlošću i budućnošću, i žene mo­raju da uđu u to postajanje kako bi izašle iz svoje prošlosti, iz svoje istorije. Imamo postajanje-revolucio-narnim, koje nije isto što i budućnost revolucije i ne pro­lazi nužno kroz aktiviste. Imamo postajanje-filozofom, koje nema ništa sa istorijom filozofije i pre prolazi kroz one koje istorija filozofije ne uspeva da klasifikuje.

Postati nikada ne znači oponašati, niti činiti poput, niti prilagođavati se nekom modelu, pa makar to bio i model pravde ili istine. Ne postoji član od kojeg se po­lazi, niti onaj do kojeg se dolazi ili se mora doći. Ne po­stoje ni dva člana koja se zamenjuju. Pitanje„Šta si po­stao?" izuzetno je glupo. Jer u meri u kojoj neko postaje, ono što on postaje menja se zajedno sa njim. Postajanja nisu fenomeni oponašanja, niti asimilacije, već dvostrukog zarobljavanja, neparalelne evolucije, braka dva carstva. Brak je uvek protivprirodan. Brak je suprotnost paru. Više ne postoje ni binarni sklopovi: pi-tanje-odgovor, muško-žensko, čovek-životinja, itd. Eto, to bi mogao biti razgovor, prosto nacrt postajanja. Osa i orhideja daju nam primer. Orhideja naizgled obrazu­je sliku ose, ali to je u stvari orhidejino postajanje-

10

Dijalozi

osom, osino postajanje-orhidejom, dvostruko zaroblja­vanje, pošto se„ono što" svako postaje ne menja ništa manje od „onoga koji" postaje. Osa postaje deo repro­duktivnog aparata orhideje, a orhideja istovremeno postaje polni organ ose. To je jedno jedino postajanje, jedan jedini blok postajanja ili, kao što kaže Remi Šo-ven,„a-paralelna evolucija dvaju bića koja nemaju nika­kve veze jedno s drugim". Imamo i čovekova postaja-nja-životinjom koja se ne sastoje od toga da se postane pas ili mačka, pošto se životinja i čovek sreću samo pri­likom prolaska kroz zajedničku, ali asimetričnu deteri-torijalizaciju. To je kao sa Mocartovim pticama: u toj muzici imamo postajanje-pticom, ali obuhvaćeno ptič­jim postajanjem-muzikom, tako da zajedno obrazuju samo jedno postajanje, jedan jedini blok, a-paralelnu evoluciju, no ni u kom slučaju razmenu, već„povera-vanje bez mogućeg sagovornika", kao što kaže jedan tumač Mocarta - ukratko, razgovor.

Postajanja su veoma neprimetna, to su činovi koji mogu biti sadržani samo u nekom životu i izraženi sti­lom. Stilovi nisu ništa više konstrukcije nego što su to načini života. U stilu nisu važne reči, rečenice, ritmovi i figure. U životu nisu važne povesti, načela ili posledice. Jednu reč uvek možete zameniti drugom. Ako vam se ne sviđa, ako vam ne odgovara, uzmite neku drugu, stavite neku drugu na njeno mesto. Ako svako napra­vi takav napor, svi će moći da se razumeju i više neće biti nikakvog razloga da se postavljaju pitanja ili da se upućuju prigovori. Nema čistih reči, kao ni čistih me­tafora (sve metafore su prljave reči, ili ih prljavima či­ne). Postoje samo neprecizne reči da bi se nešto preci­zno označilo. Hajde da stvorimo neuobičajene reči, pod uslovom da ih upotrebljavamo na običan način, i

11

Žil Delez i Kler Parne

da tako od onoga što one označavaju načinimo najo­bičniju stvar. Danas imamo nove načine čitanja, a mo­žda i pisanja. Među njima ima i rđavih i prljavih. Na pri-mer, imamo osećaj da su neke knjige napisane samo radi prikaza koji bi neki novinar trebalo o njima da na­piše, i to tako da više čak nema ni potrebe za prikazom, već samo za praznim rečima (neizostavno pročitati! sjajno je! samo napred! videćete!) kako bi se izbeglo či­tanje knjige ili pisanje članka. No, dobar način da čita­mo u današnje vreme jeste da ovladamo umećem ko­je nam omogućuje da knjigu čitamo kao što slušamo neku ploču, kao što gledamo film ili televizijsku emisi­ju, kao što doživljavamo pesmu: svako čitanje koje bi za knjigu zahtevalo nekakvo posebno poštovanje, ne­kakvu drugačiju pažnju, dolazi iz drugog vremena i osuđuje knjigu jednom za svagda. Tako se ne postavlja pitanje teškoće niti razumevanja: pojmovi su baš kao zvuči, boje ili slike, to su sile koje vam ili odgovaraju ili ne odgovaraju, koje prolaze ili ne prolaze. Pop-filozofi-ja. Ništa ne treba shvatiti, ništa ne treba tumačiti. Hteo bih da kažem šta je to stil. To je vlasništvo onih za koje obično kažemo „nemaju stila..." Nije to neka označitelj-ska struktura, niti promišljena organizacija, a ni spon­tano nadahnuće, orkestracija ili muzikica. To je vešto raspoređivanje, vešto raspoređivanje iskaza. Stil, to je kad uspete da mucate na sopstvenom jeziku. To je te­ško, zato stoje potrebno da postoji potreba za takvim mucanjem. Dakle, ne biti mucav u recima, već biti mu­cav u samom jeziku. Biti poput stranca u sopstvenom jeziku. Načiniti liniju bekstva. Najupadljiviji primeri po mom mišljenju su: Kafka, Beket, Gerasim Luka, Godar. Gerasim Luka je bio veliki pesnik među najvećima: iz­mislio je čudesno mucanje, svoje. Događalo se da čita svoje pesme u javnosti; dvesta ljudi, a to je svejedno

12

Dijalozi

događaj, to je događaj koji će proći kroz te dve stotine, a ne pripada nijednoj školi niti pokretu. Nikada se stva­ri ne događaju tamo gde mislimo da se događaju, niti prolaze stazama kojima verujemo da će proći.

Može se uvek prigovoriti da uzimamo prikladne pri-mere, budući da je Kafka češki Jevrejin koji je pisao na nemačkom, Beket Irac koji je pisao na engleskom i francuskom, Luka je bio rumunskog porekla, a Godar Švajcarac. I šta onda? To nije problem ni za jednog od njih. Moramo da budemo dvojezični u jednom jedi­nom jeziku, moramo da imamo jedan manji jezik unu­tar našeg jezika, moramo da od sopstvenog jezika na­činimo manjinsku praksu. Višejezičnost ne znači samo posedovanje nekoliko sistema od kojih bi svaki bio jed-norodan u samom sebi; to je u prvom redu linija bek-stva ili varijacije koja utiče na svaki sistem, te ga tako sprečava da bude jednorodan. Ne govoriti kao Irac ili Rumun na nekom drugom jeziku, već, naprotiv, govo­riti na svom jeziku kao stranac. Prust kaže:„Lepe knjige su napisane nekom vrstom stranog jezika. U svaku reč svako od nas ugrađuje svoje značenje ili barem svoju sliku, koja je često protivrečnost. Ali u lepim knjigama lepe su sve protivrečnosti koje napravimo."1 To je dobar način da se čita: sve protivrečnosti su dobre, pod uslo-vom, međutim, da se ne sastoje od tumačenja, već da se odnose na upotrebe knjige, da prave još jedan jezik unutar svog jezika.„Lepe knjige su napisane nekom vr­stom stranog jezika..." To je definicija stila. Pitanje po­stajanja takođe. Ljudi uvek misle na većinsku buduć­nost (kad budem bio veliki, kad budem imao moć...),

1 Proust, Contre Sainte-Beuve, Gallimard, str. 303.

13

Žil Delez i Kler Parne

dok je problem, u stvari, problem postajanja-manjin-skim: ne pretvarati se, ne praviti se detetom ili ga opo­našati, isto kao i luđaka, ženu, životinju, mucavca ili stranca, već postati sve to, kako bi se izumele nove sna­ge ili nova oružja.

To je kao u životu. U životu postoji neka vrsta ne­spretnosti, krhkosti zdravlja, slabašne telesne građe, ži­votnog mucanja koje je nečiji šarm. Šarm, izvor života, kao što je stil izvor pisanja. Život nije vaša povest, onj koji nemaju šarma nemaju ni života, kao mrtvi su. Sa­mo šarm ne čini čoveka. Šarm je ono što osvoji ljude poput niza mogućih kombinacija i jedinstvene prilike da baš ova ili ona kombinacija bude izvučena. To je nu­žno pobedničko bacanje kockica, zato što potvrđuje dovoljno slučajnosti umesto da kroji slučajnost, da je čini verovatnom, ili je sakati. Kroz svaku tu krhku kom­binaciju potvrđuje se i jedna životna sila, sa snagom, svojeglavošću i postojanošću u biću kakvoj nema rav­ne. Čudno je kako veliki mislioci imaju krhak život, ve­oma nestabilno zdravlje, a istovremeno u sebi nose ži­vot u stanju apsolutne moći ili „odličnog zdravlja". Tu nije reč o osobama, već o ciframa u njihovoj kombina­ciji. Šarm i stil su rđave reči, treba pronaći neke druge, zameniti ih. Šarm životu daje neličnu moć, koja je iz­nad pojedinaca, dok stil istovremeno daje pisanju spoljnu svrhu, koja nadvladava napisano. I to je isto: pisanje nema svrhu u sebi samom upravo zato što ži­vot nije nešto lično. Jedina svrha pisanja jeste život, kroz kombinacije koje iz njega izvlači. Suprotnost „ne­urozi", u kojoj se život neprestano kasapi, unižava, per-sonalizuje, umrtvljuje, a pisanje se shvata kao samo-svrhovito. Niče, suprotnost neurasteniku, veliki čovek

14

Dijalozi

krhkog zdravlja, piše: „Stvari često izgledaju tako kao da je umetnik, a osobito filozof slučajno u svom vreme­nu... Pri njihovom pojavljivanju i njihovim pojavljiva­njem priroda, koja nikada ne skače, pravi svoj jedini skok, i to skok radosti, jer oseća da je prvi put na cilju, naime tamo gde shvata da se mora odlučiti da ima ciljeve i daje igru života i postajanja igrala odveć viso­ko. Ona se preobražavala tim saznanjem, i na njenom licu počiva blag večernji umor, ono što ljudi nazivaju 'lepotom?"2

Kad radimo, nužno smo apsolutno sami. Ne može­mo da osnivamo školu, niti da pripadamo nekoj školi. Nema posla koji nije crn, i tajnovit. Samo što je to jed­na krajnje naseljena samoća. I to ne naseljena snovi­ma, fantazmima ili planovima, već susretima. Susret je možda isto što i postajanje ili brak. Na osnovi te samo­će može se izroditi bilo kakav susret. Srećemo ljude (ponekad i one koje ne poznajemo i koje nikada pre nismo videli), ali i kretanja, ideje, događaje, entitete. Sve te stvari imaju lična imena, ali lično ime nikako ne označava osobu ili subjekat. Ono označava neki uči­nak, neki cikcak, ono što prolazi ili se dešava između dvoje kao da je pod uticajem razlike u potencijalu: „Komptonov efekat",„Kelvinov efekat". Isto smo govo­rili i o postajanjima: to nije član koji postaje drugi, već svaki sreće drugog, samo jedno postajanje koje nije za­jedničko za oba ta člana, pošto oni i nemaju nikakve veze jedan s drugim, već ono koje se nalazi između ta dva, koje ima sopstveni smer, jedan blok postajanja, a-

2 Fridrih Niče, „Šopenhauer kao vaspitač", u Nesavremena raz­matranja, preveo Danilo N. Basta, Prosveta, Beograd 1977, str. 166 i 184.

15

Žil Delezi Kler Parne

paralelna evolucija. To je to, dvostruko zarobljavanje, osa I orhideja: nije čak ni nešto što bi bilo u jednom, niti nešto što bi bilo u drugom, čak i kad bi to moralo da se razmeni, da se pomeša, već nešto što je između ta dva, izvan oba, i što teče u nekom drugom smeru. Sresti znači pronaći, zarobiti, ukrasti, ali ne postoji metoda za pronalaženje, ne postoji ništa do dugotraj­no pripremanje. Ukrasti je suprotno od prepisati, po­dražavati, oponašati ili činiti poput nekoga. Zaroblja­vanje je uvek dvostruko zarobljavanje, krađa je dvostruka krađa, i to je ono što stvara ne nešto uza­jamno, već jedan asimetričan blok, jednu a-paralelnu evoluciju, brak, uvek„izvan" i „između". Eto, to bi bio razgovor.

Da ja sam kradljivac misli a ne, molim vas, otimač duša ja gradim i iznova gradim na onome što je očekivano jer pesak na plažama kroji mnoge zamkove u onome što je bilo otvoreno pre mog vremena reč, vazduh, priča, redak ključevi na vetru za oslobađanje mog duha za snabdevanje mojih zatvorenih misli promajom

iz zadnjeg dvorišta nije moja stvar da sedim i meditiram gubeći i posmatrajući vreme da bih mislio misli koje nisu bile mišljene da bih mislio snove koji nisu bili odsanjani

16

Dijalozi

ili nove ideje još nezapisane ili nove reči koje bi se rimovale... i ne ljutim se na nova pravila pošto ona još nisu stvorena i izvikujem ono što mi peva u glavi znajući da ćemo ja i meni slični sačiniti ta nova pravila i ako su sutrašnjim ljudima zaista potrebna današnja pravila onda se okupite svi vi, državni tužioci, pošto svet nije ništa drugo do sud da ali optužene poznajem bolje nego vi i dok ste vi zauzeti gonjenjem mi smo zauzeti zviždukanjem čistimo salu za publiku metući metući slušajući slušajući namigujući jedni drugima pažnja

pažnja i na vas će brzo doći red.3

Ponos i divotu, ali i skromnost nalazimo u ovoj Dila-novoj pesmi. Ona sve kaže. Pošto sam profesor, želeo bih da uspem da održim čas onako kako Dilan organi-zuje pesmu, kao da nije autor, nego zapanjujući proiz­vođač. I da sve to počne kao što počinje kod njega, na­jednom, sa maskom klovna, sa umetnošću svakog

3 Bob Dylan, Ecrits et dessins, izd. Seghers (prerađen prevod).

17

Žil Delezi Kler Parne

usklađenog, ali ipak improvizovanog detalja. Suprot­nost plagijatoru, ali i suprotnost učitelju ili modelu. Ve­oma duga priprema, ali bez metode, pravila ili recepa-ta. Brak, ali bez parova i bračne zajednice. Da imam torbu u koju stavljam sve što srećem, pod uslovom da i mene neko stavi u neku torbu. Da pronalazim, kradem, umesto da uređujem, uviđam i sudim. Jer uviđanje je suprotno od susreta. Suđenje je posao mnogih ljudi, a to nije dobar posao, ali mnogi ljudi isto tako koriste i pi­sanje. Pre bih bio čistač nego sudija. Što smo više gre-šili u životu, to više delimo lekcije; niko vam neće deliti lekcije o nestaljinizmu kao neki staljinista, a ni izlagati „nova pravila". Postoji čitava jedna rasa sudija, a istorija mišljenja se brka sa istorijom nekog suda, koja se pozi­va na nekakav sud čistog Uma, ili pak čiste Vere... Zbog toga ljudi tako lako govore u ime i umesto drugih, i to­liko vole pitanja, i tako dobro znaju da ih postavljaju i da na njih odgovaraju. Ima i onih koji traže da im se sudi, pa makar ih proglasili krivima. U pravosuđu se poziva na saglasnost, iako je to saglasnost sa pravilima koja iz-umevamo, sa transcendencijom koju tobože razotkri­vamo, sa osećanjima koja vas gone. Pravda, ispravnost, to su rđave ideje.Treba im suprotstaviti Godarov obra­zac: ne postoji prava slika, već samo slika. Tako je i u fi­lozofiji, kao u filmu ili pesmi: ne postoji prava ideja, već samo ideja. Samo ideje, to je susret, to je postajanje, krađa i brak, taj „međuprostor" samoća. Kad Godar ka­že: hteo bih da budem produkcijska kuća, očigledno ne želi reći: želim da proizvodim sopstvene filmove, ili že­lim da izdajem sopstvene knjige. Hoće da kaže samo ideje, zato što je čovek sasvim sam kad je u tome, ali je i poput nekakvog udruženja zločinaca. Čovek više nije autor, već je produkcijska kuća, on nikad nije bio nase-

18

Dijalozi

Ijeniji. Biti„banda": bande žive u najvećoj mogućoj opa­snosti, reformisati sudije, sudove, škole, porodice i brač­ne zajednice, ali u bandi je, u načelu, dobro što svako radi svoj posao dok istovremeno susreće druge, svako donosi svoj plen, i što se iscrtava postajanje, blok se sta­vlja u pokret, blok koji više nije ničiji, već je„među" svi­ma, poput brodića koji deca puste i izgube, a druga de-ca ga ukradu. Šta su drugo, razgovarajući u televizijskoj emisiji„6 puta 2", uradili Godar i Mjevil do upotrebili ono najbogatije iz svoje samoće, poslužili se njime kao sred­stvom za susret, pustili da između dve osobe prolazi li­nija ili blok, proizveli sve pojave dvostrukog zarobljava­nja, pokazali šta je veznik I, da nije ni spona, ni naporednost, već rađanje mucanja, nacrt izlomljene li­nije koja uvek polazi iz bliskosti, neka vrste aktivne i stvaralačke linije bekstva? i... i... i...

Ne treba istraživati da li je neka ideja tačna ili istini­ta. Trebalo bi istraživati jednu posve drugu ideju, na drugom mestu, u drugoj oblasti, tako da između dve ideje prođe nešto što nije ni u jednoj ni u drugoj. No, ta se druga ideja uglavnom ne može naći tek tako, potre­ban je slučaj, ili da vam je neko da. Ne treba biti učen, poznavati ili spoznavati tu oblast, već naučiti ovo ili ono u veoma različitim oblastima. To je bolje nego„cut-up".To je pre postupak„pick-me-up",„pick up" - u reč-niku = podizanje, slučajni prolaznik, oporavak motora, hvatanje (zvuka, signala, radioporuke); a potom i sek­sualno značenje reči. Barouzov cut-up je još jedna me­toda verovatnoća, barem lingvističkih, a ne postupak izvlačenja ili jedinstvene prilike kad god se kombinuju one raznorodne. Na primer, pokušavam da objasnim da su stvari i ljudi sačinjeni od veoma raznovrsnih linija,

19

Žil Delez i Kler Parne

i da ne znaju nužno na kojoj se od sopstvenih linija na­laze, niti kuda da prođe linija koju upravo povlače: ukratko, u ljudima postoji čitava jedna geografija, sa tvrdim linijama, mekim linijama, linijama bekstva, itd. Vidim svog prijatelja Žan-Pjera kako mi objašnjava, u vezi sa nečim drugim, da monetarna ravnoteža sadrži liniju između dve vrste naizgled jednostavnih operaci­ja, ali da upravo tu liniju ekonomisti mogu da povuku bilo kuda, tako da ni oni ne znaju kuda da je povuku. To je susret, ali sa kim? Sa Žan-Pjerom, sa jednom obla-šću, sa jednom idejom, sa jednom rečju, sa jednim po­kretom? Sa Fani sam uvek radio isključivo na taj način. Njene ideje su me uvek napadale s leđa, dolazeći sa ne­kog veoma dalekog drugog mesta, tako da smo se uto­liko više ukrštali poput signala dve lampe. Radeći sa­ma, Fani nabasa na Lorensove pesme o kornjačama. Ja nisam znao ništa o kornjačama, a to ipak menja sve za postajanje-životinjama, nije sigurno da je bilo koja ži­votinja upletena u ta postajanja, možda su to kornjače, ili pak žirafe? A Lorens kaže:„Ako sam ja žirafa, a Engle­zi koji pišu o meni dobro odgojeni psi, više ništa ne šti-ma, životinje su previše različite. Kažete da me volite, verujte mi, ne volite me, vi nagonski prezirete životi­nju kakva sam ja." Naši prijatelji su psi. Ali šta je tačno susret sa nekim koga volimo? Da li je to susret sa ne­kim, ili sa životinjama koje vas naseljavaju, ili sa ideja­ma koje vam naviru, sa kretanjima koja vas pokreću, zvucima koji prolaze kroz vas? I kako razdvojiti sve te stvari? Mogu da govorim o Fukou, da pričam kako mi je rekao ovo ili ono, da podrobno objašnjavam kako ga vidim. To nije ništa, sve dok ne budem znao istinski da sretnem taj skup zbijenih zvukova, odlučnih kretnji, za­paljivih ideja, krajnje pažnje i iznenadnog zatvaranja,

20

Dijalozi

smeha i osmeha koje doživljavamo kao „opasne", iako istovremeno osećamo njihovu nežnost - taj skup kao jedinstvenu kombinaciju čije bi ime bilo Fuko. Čovek bez referenci, kaže Fransoa Evald: najlepši kompli­ment... Žan-Pjer, jedini prijatelj kojeg nikad nisam na­pustio i koji me nije napustio... I Žerom, ta silueta u ho­du, u pokretu, sa svih strana prožeta životom, i čija se velikodušnost, čija se ljubav hrani na nekom tajnom ognjištu, JONA... U svakome od nas postoji kao neka askeza, kojom se delimično upravlja protiv naše volje. Mi smo pustinje, ali naseljene plemenima, faunom i flo­rom. Provodimo vreme premeštajuči ta plemena, ras­poređujući ih drugačije, uklanjajući neka od njih, a ne­kima pomažući da napreduju. Svi ti naseljenici, sve te rulje, ne smetaju pustinji, koja je sama naša askeza, već je, naprotiv, naseljavaju, prolaze kroz nju, preko nje. U Gatariju je uvek postojala neka vrsta divljeg rodea, de­limično protiv njegove volje. Pustinja, eksperimentisa-nje na samome sebi, jeste jedini naš identitet, jedina naša šansa za sve kombinacije koje nas naseljavaju. Onda nam kažu: vi niste gospodari, još ste nesnosniji. A toliko bi voleli nešto drugo.

Obrazovala su me dva profesora koja sam mnogo voleo i beskrajno im se divio, Alkije i Ipolit. Ništa nije ispalo kako valja. Jedan je imao duge bele ruke i mu­cao je. Nismo znali da li muca od detinjstva ili time, na­protiv, želi da sakrije rodni akcenat. Rado se stavljao u službu kartezijanskih dvojnosti. Drugi je imao moćno lice, nedovršenih crta, pesnicom je pratio ritam hege­lijanskih trijada, kačeći reči jedne na druge. Po oslobo­đenju, ostali smo na čudan način priklješteni u istoriji filozofije. Prosto smo ulazili u Hegela, Huserla i Hajde-

21

Žil Delez i Kler Parne

gera; bacali smo se poput mladih pasa u sholastiku go­ru od srednjovekovne. Na sreću, bio je tu Sartr. Sartr je bio naše Napolje, bio je istinska promaja iz zadnjeg dvorišta (i nije bilo mnogo važno znati kakvi su zapra­vo njegovi odnosi sa Hajdegerom sa stanovišta istori­je koja će tek doći). Među svim verovatnoćama Sorbo­ne, on je bio jedinstvena kombinacija koja nam je davala snage da podnesemo novo uspostavljanje re­da. I Sartr nikada nije prestao da bude to, ne uzor, me­toda ili primer, već malo čistog vazduha, promaja, čak i kad je dolazio iz kafea Flor, intelektualac koji je na je­dinstven način menjao položaj intelektualca. Bilo je glupo pitati se je li Sartr početak ili kraj nečega. Poput svih kreativnih stvari i stvaralaca, on je u sredini, on ra­ste kroz sredinu. Istina je da me nije privlačio egzisten­cijalizam u to vreme, nije me privlačila ni fenomenolo­gija, ne znam zašto, ali kada bismo do toga stigli to je već bilo istorija, previše metode, oponašanja, komen­tara i tumačenja, osim kod Sartra. Dakle, po oslobođe­nju, istorija filozofije se obavila oko nas, a da toga ni­smo ni bili svesni, izgovarajući se time da nam otvara budućnost mišljenja koje bi, istovremeno, bilo i naj-drevnije mišljenje. „Pitanje Hajdeger" mi se ne javlja u obliku: da li je bio malo nacista? (očigledno, očigled­no) - već: kakva je bila njegova uloga u tom novom ubrizgavanju istorije filozofije? Mišljenje niko ne shva-ta previše ozbiljno, osim onih koji sebe smatraju misli­ocima, ili filozofima po zanimanju. No, to ga ne spre­čava da ima sopstvene aparate moći - i da jedan od učinaka njegovog aparata moći bude kada kaže ljudi­ma: nemojte me shvatati ozbiljno pošto ja mislim za vas, pošto vam dajem saglasnost, norme i pravila, sliku, kojima ćete se potčiniti utoliko više što pre kažete: „To

22

Dijalozi

nije moja stvar, to nije važno, to je stvar filozofa i njiho­vih čistih teorija."

Istorija filozofije oduvek je bila agens moći u filozo­fiji, pa čak i u mišljenju. Odigrala je ulogu ugnjetača: kako nameravate da mislite ako niste pročitali Platona, Dekarta, Kanta i Hajdegera, ili knjigu tog i tog o njima? Strahovita škola zastrašivanja, koja proizvodi specijali­ste za mišljenje, ali zahvaljujući njoj se oni što ostanu izvan utoliko bolje prilagode toj specijalizovanosti ko­joj se rugaju. Slika mišljenja, nazvana filozofija, izgra­dila se istorijski, što savršeno sprečava ljude da misle. Odnos filozofije i države ne proizilazi samo iz toga što su, odnedavno, filozofi većinom postali„državni profe­sori" (ta činjenica ima veoma različito značenje u Fran­cuskoj i Nemačkoj).Taj odnos ima dublje korene. Reč je o tome da mišljenje svoju čisto filozofsku sliku pozajm­ljuje od države kao lepu suštastvenu ili subjektivnu unutrašnjost. Izumeva čisto duhovnu državu, poput apsolutne države, koja ni po čemu nije san, pošto stvarno funkcioniše u duhu. Otuda značaj pojmova kao što su univerzalnost, metoda, pitanje i odgovor, su­đenje, priznanje ili rekognicija, prave ideje, uvek imati prave ideje. Otuda značaj tema kao što su republika duhova, istraživanje razuma, sud uma, čisto„pravo" na mišljenje, sa ministrima unutrašnjih poslova i funkcio-nerima čistog mišljenja. Filozofija je prožeta planom da postane službeni jezik čiste države. Vežbanje mišljenja se tako prilagođava ciljevima stvarne države, domi­nantnim značenjima, kao i zahtevima uspostavljenog poretka. Niče je rekao sve o tome u delu Šopenhauer kao vaspitač. Ono što je uništeno i prokaženo kao štet­no jeste sve što pripada mišljenju bez slika - nomadi-

23

Žil Delez i Kler Parne

zam, ratna mašina, postajanja, protivprirodni brak, za­robljavanja i krađe, između-dva-carstva, manjinski jezi­ci ili mucanje u jeziku, itd. Naravno da bi i druge disci­pline osim filozofije i njene istorije mogle da igraju tu ulogu ugnjetača misli. Danas se čak može reći da je istorija filozofije propala i da „državi više nije potrebna sankcija filozofijom". No, kasniji konkurenti već su zau­zeli njeno mesto. Epistemologija je preuzela štafetu od istorije filozofije. Marksizam vitla sudom istorije ili čak sudom naroda, koji zabrinjavaju više nego ostali. Psi­hoanaliza se sve više bavi funkcijom „mišljenje" i ne venčava se bez razloga sa lingvistikom.To su novi apa­rati moći u samom mišljenju, a Marks, Frojd i Sosir sa­činjavaju nekakvog čudnog troglavog Ugnjetača, veli­ki dominantni jezik. Tumačiti, preobraziti, iskazati jesu novi oblici „pravih" ideja. Čak je i sintaksički označitelj Čomskog pre svega označitelj moći. Lingvistika je po-bedila dok se informacija razvijala kao moć, i nameta­la je svoju sliku jezika i mišljenja, saglasnu sa prenoše­njem parola i sa organizovanjem bujice reči. Zaista nema prevelikog smisla pitati se da li je filozofija mr­tva, pošto mnoge druge discipline preuzimaju njenu ulogu. Ne tražimo za sebe nikakvo pravo na ludilo, ono se već samo po sebi provlači kroz psihoanalizu i lingvi­stiku, ono je u tolikoj meri prožeto pravim idejama, snažnom kulturom ili povešću bez postajanja, da ima svoje klovnove, svoje profesore i svoje sitne poglavare.

Dakle, počeo sam od istorije filozofije, kad se ona još nametala. Nisam video kako da se iz toga izvučem. Nisam podnosio ni Dekarta, dvojnosti njegovog Cogi-to, ni Hegela, njegove trijade i rad negativnog. A voleo sam autore koji su izgledali kao da pripadaju istoriji fi-

24

Dijalozi

lozofije, ali su uspevali da pobegnu iz nje jednim de-lom, ili potpuno: Lukrecije, Spinoza, Hjum, Niče, Berg-son. Naravno, čitava istorija filozofije ima svoje pogla­vlje o empirizmu: Lok i Berkli u njemu imaju svoje mesto, ali kod Hjuma ima nešto veoma čudno, što pot­puno premešta empirizam i daje mu novu snagu, prak­su i teoriju odnosa, onoga I, što će se nastaviti kod Ra-sela i Vajtheda, ali će ostati podzemno ili marginalno u odnosu na velike klasifikacije, čak i kada nadahne no­vu koncepciju logike i epistemologije. Naravno, i Berg-son je upleten u istoriju filozofije na francuski način; a ipak, ima u njemu nečega nesvodivog, zbog čega je on bio potres, privlačio protivnike, bio predmet onolike mržnje, i to nešto je manje bila tema trajanja a više te­orija i praksa postajanja svih vrsta i sapostojećih mno-štvenosti. Spinozi je lako dodeliti najznačajnije mesto u nizu kartezijanaca; samo što on prevazilazi okvire tog mesta sa svih strana, ne postoji živi mrtvac koji toliko snažno izdiže svoj grob i kaže jasno i glasno: ja nisam vaš. Spinozu sam najozbiljnije obrađivao u skladu sa normama istorije filozofije, ali upravo je on u najvećoj meri na mene delovao kao promaja, koja vas gura u le­đa kad god ga čitate, kao veštičija metla koja vas tera da je uzjašete. Spinozu još nismo ni počeli da razume-vamo, ni ja niti bilo ko drugi. Svi su ti mislioci krhke te-lesne građe, ali ipak su prožeti nesavladivim životom. Deluju samo pozitivnom silom i afirmacijom. Gaje ne­ku vrstu kulta života (sanjam o tome da pošaljem pi­smo Akademiji moralnih i političkih nauka, kako bih pokazao da Lukrecijeva knjiga ne može da se završi na opisu kuge, i da je to izmišljotina, krivotvorina hrišća-na željnih da pokažu kako opaki mislilac mora da zavr-

25

Žil Delez i Kler Parne

ši u teskobi i užasu). Ti mislioci nemaju mnogo veze jedni sa drugima - osim Ničea i Spinoze - a ipak ima­ju. Reklo bi se da se nešto događa među njima, različi­tim intenzitetima i brzinama, nešto što nije ni u jedni­ma ni u drugima, već je zaista u jednom idealnom prostoru što više ne pripada istoriji a još je manje dija­log mrtvih, već je pre međuzvezdani razgovor, razgo­vor među veoma nejednakim zvezdama, čija različita postajanja sačinjavaju pokretni blok koji bi valjalo uhvatiti, međulet, svetlosne godine. Zatim sam platio svoje dugove, Niče i Spinoza potvrdili su mi da je dug plaćen. I napisao sam knjige, pre svega za svoj račun. Ono što me je ponajviše zaokupljalo bilo je, mislim, da opišem vežbanje mišljenja, bilo kod nekog autora, bi­lo za njega samog, ukoliko se suprotstavlja tradicional­noj slici koju je filozofija zasnovala, iscrtala u mišljenju kako bi je potčinila i sprečila da funkcioniše. Ali ne bih želeo da ponovo počnem s tim objašnjenjima, već sam pokušao da sve to kažem u pismu jednom prijatelju, Mišelu Kresolu, koji je o meni napisao veoma lepe i zlobne stvari.

Moj susret sa Feliksom Gatarijem promenio je mno­go toga. Feliks je već imao dugu političku prošlosti psi­hijatrijsku praksu. Nije bio „filozof po obrazovanju", ali je utoliko pre imao postajanje-filozofom i mnoga dru­ga postajanja. Nije se smirivao. Malo je ljudi o kojima sam stekao utisak da se kreću u svakom trenutku, ne da se menjaju, nego da se čitavi pomeraju usled ne­kog pokreta koji su načinili, reči koju su izgovorili, zvu­ka svoga glasa, poput kaleidoskopa u kojem svaki put nastane nova kombinacija. Uvek isti Feliks, ali je njego­vo lično ime označavalo nešto što se događalo, a ne

26

Dijalozi

subjekat. Feliks je bio čovek iz grupe, iz bandi ili ple­mena, a svejedno sam, pustinja naseljena svim tim gru­pama i svim tim prijateljima, svim tim postajanjima. Mnogi ljudi su radili u dvoje - Gonkurovi, Erkman-Ša-trijan, Stanlio i Olio. Ali za to nema pravila, nekog op-šteg obrasca. U prethodnim knjigama pokušao sam da opišem izvesno vežbanje mišljenja; ali opisati ga još uvek nije značilo vežbati mišljenje na taj način. (Isto ta­ko, uzviknuti„živelo mnoštveno" još ne znači stvoriti ga, valja stvoriti mnoštveno. A nije dovoljno ni reći:„do-le žanrovi", valja zaista pisati na taj način da više ne po-stoje„žanrovi", itd). I tako je sa Feliksom sveto postaja­lo moguće, čak i kad nismo uspevali. Bilo nas je samo dvojica, ali nama i nije bilo toliko važno da radimo za­jedno koliko nam je bila važna ta neobična činjenica da radimo među sobom. Prestali smo da budemo „autor". A to među-sobom upućivalo je na druge ljude, različite sa jedne ili druge strane. Pustinja je rasla, ali se i dalje naseljavala. To nije imalo nikakve veze sa ško­lom, sa procesima prepoznavanja, ali ima mnogo veze sa susretima. A sve te povesti postajanja, protuprirod­nih brakova, a-paralelne evolucije, dvojezičnosti i kra­đe misli, e to sam imao sa Feliksom. Ukrao sam Feliksa, i nadam se da je on isto učinio sa mnom. Znaš kako ra­dimo, kažem to ponovo zato što mi se čini važnim, ne radimo zajedno, radimo među sobom. U takvim uslo-vima, čim postoji takva vrsta mnoštvenosti, to je poli­tika, mikropolitika. Kako kaže Feliks, pre Bića postoji politika. Ne radimo, pregovaramo. Nikada nismo ima­li isti ritam, uvek smo bili u raskoraku: shvatao sam ono što mi je Feliks govorio i mogao sam time da se poslu­žim šest meseci kasnije; ono što sam ja govorio on je

27

Žil Delez i Kler Parne

shvatao odmah, previše brzo za moj ukus, i već je bio drugde. Ponekad smo pisali o istom pojmu, a onda bi­smo primetili da ga uopšte nismo shvatali na isti na­čin: tako i„telo bez organa". Ili pak kao u sledećem pri-meru. Feliks je radio na crnim rupama; taj ga astronomski pojam opčinjava. Crna rupa, to je ono što vas zarobi i ne da vam da izađete. Kako izaći iz crne ru­pe? Kako odašiljati sa dna crne rupe?, pita se Feliks. A ja sam radije radio na belom zidu: šta je to beli zid, ekran, kako izdubiti zid i povući liniju bekstva? Nismo spojili ta dva pojma, primetili smo da je svaki od njih sam po sebi težio onom drugom, ali samo da bi proiz­veo nešto što nije bilo ni u jednom ni u drugom. Jer cr­ne rupe na belom zidu jesu upravo lice, veliko lice sa belim obrazima i crnim očima, to ne liči još uvek na li­ce, to je pre sklop ili apstraktna mašina koja će proizve­sti lice. Najednom, problem iskače kao politički: kojim društvima, kojim civilizacijama je bilo potrebno da po­krenu tu mašinu, što će reći da proizvode, da„natkodi-raju" čitavo telo i glavu nekakvim licem, i s kojim ci­ljem? To se ne razume samo po sebi, lice voljene osobe, lice šefa, poličenje fizičkog i društvenog tela... E to je mnoštvenost, sa barem tri dimenzije - astronomskom, estetskom, političkom. Ni u kom slučaju se ne služimo metaforom, ne kažemo: to je„kao" crne rupe u astrono­miji, to je„kao" belo platno u slikarstvu. Služimo se de-teritorijalizovanim terminima, što će reći istrgnutim iz njihove oblasti, kako bismo reteritorijalizovali jedan drugi pojam,„lice",„likovitost" kao društvenu funkciju. I još gore, ljudi su neprestano uronjeni u crne rupe, pri­kovani za beli zid. To je to, biti određen, upisan, prepo­znat: centralni računar koji funkcioniše kao crna rupa i

28

Dijalozi

mete beli zid bez rubova. Govorimo bukvalno. Astro­nomi upravo razmatraju mogućnost da se, na loptastoj gomili, sve vrste crnih rupa sakupljaju u središtu, u jed­nu jedinstvenu crnu rupu prilično velike mase... Beli zid - crna rupa, to je za mene tipičan primer načina na ko­ji se rad sklapa među nama, ni kao spoj ni kao nado-vezivanje, već kao izlomljena linija koja se prostire iz­među dvoje, umnožavanje, pipci.

To je metoda za pick-up. Ne,„metoda" je nepriklad­na reč. Ali pick-up kao postupak, to je Fanina reč, kojoj ona zamera samo to stoje previše podložna igrama re­či. Pick-up je mucanje. Vredi samo u opoziciji sa Barou-zovim terminom cut-up: nema useka, ni pregiba, niti preklapanja, već umnožavanja u skladu sa rastućim di­menzijama. Pick-up ili dvostruko zarobljavanje, a-para-lelna evolucija, ne odvija se među osobama, već me­đu idejama, tako što se svaka deteritorijalizuje u onoj drugoj u skladu sa linijom ili linijama koje nisu ni u jed­noj ni u drugoj i koje nose „blok". Ne bih želeo da raz­mišljam o prošlosti. Sada Feliks i ja završavamo jednu debelu knjigu. Skoro je gotova, i biće poslednja. Posle ćemo videti. Radićemo nešto drugo. Želeo bih, dakle, da govorim o onome što sada radimo. Među tim ideja­ma nema nijedne koja nije Feliksova, koja ne dolazi od Feliksa (crna rupa, mikropolitika, deteritorijalizacija, ap­straktna mašina, itd). Došlo je vreme, sad ili nikad, da se vežba metoda: ti i ja možemo da se koristimo, u nekom drugom bloku ili s neke druge strane, tvojim idejama, tako da proizvedemo nešto što ne pripada nijednom od nas, već je između 2,3,4... n. To više nije„x objašnja­va x, potpisano sa x'"„Delez objašnjava Deleza, potpi­sano sa autor intervjua", već„Delez objašnjava Gatari-

29

Žil Delez i Kler Parne

ja, potpisano sa ti",„x objašnjava y, potpisano sa z". Raz­govor bi tako postao istinska funkcija. U ... kraju. Valja umnožiti te krajeve, pokidati svaki krug u korist mno-gouglova.

Ž. D.

30

Dijalozi

DRUGI DEO

Postoje veoma jednostavni razlozi za to što postupak sa pitanjima i odgovorima nije prikladan. Ton pitanja može da varira: postoji zlobno-podmukli ton, ili, napro­tiv, slugeranjski, ili pak jednak-sa-jednakim. Čujemo ga svakog dana na televiziji. No, sve to je uvek kao u jednoj Lukinoj pesmi (ne navodim od reči do reči): Streljači i streljani... licem u lice... leđima u leđa... licem u leđa... le­đima u leđa i s lica... Kakav god da je ton, postupak pita-nja-odgovori takav je da pothranjuje dvojnosti. Na pri-mer, u nekom književnom intervjuu, postoji najpre dvojnost onaj ko intervjuiše-inetrvjuisani, a zatim, izvan njega, dvojnost čovek-pisac, život-delo u samom inter-vjuisanom čoveku, pa onda još i dvojnost delo-namera ili značenje dela. A slično je i sa razgovorom ili okruglim stolom. Dvojnosti se više ne odnose na jedinice, već na izbore koji se nižu: jesi li belac ili crnac, muškarac ili že­na, bogataš ili siromah, itd? Hoćeš li levu ili desnu polo­vinu? Uvek postoji binarna mašina koja rukovodi raspo-delom uloga i koja deluje tako da svi odgovori moraju da prođu kroz unapred oblikovana pitanja, pošto pitanja računaju na pretpostavljene, verovatne odgovore s ob­zirom na dominantna značenja. Tako se pravi rešetka i to takva rešetka da sve što ne prođe kroz nju ne može da

31

Žil Delez i Kler Parne

se čuje u materijalnom smislu. Na primer, u nekoj emisi­ji o zatvorima, pravimo sledeći izbor: pravnik-direktor zatvora, sudija-advokat, socijalna radnica-zanimljiv slu­čaj, s obzirom na to da se mišljenje prosečnog zatvore­nika odbacuje izvan rešetke ili izvan subjekta. U tom nas smislu televizija uvek„upeca", izgubili smo unapred. Čak i kad verujemo da govorimo u svoje ime, uvek govorimo umesto nekog drugog koji neće moći da govori.

Nužno smo uhvaćeni, posednuti ili pre lišeni. Uzmi­mo čuveni kartaški trik nazvan prinudni izbor. Želite da nekog navedete da odabere, na primer, kralja herc. Najpre kažete: više voliš crvene ili crne? Ako odgovori crvene, uklonite crne sa stola; ako odgovori crne, uz­mete ih, dakle, opet ih uklonite. Treba samo da nasta­vite: više voliš karo ili herc? Sve do: više voliš kralja ili damu herc? Binarna mašina radi na taj način, čak i kad je onaj koji ispituje dobre volje. Reč je o tome da nas mašina nadilazi, da služi drugim svrhama. Psihoanaliza je pravi primer u tom pogledu, sa svojim procesom asocijacije ideja. Kunem se da su primeri koje ću dati stvarni, iako su poverljivi i nepersonalizovani: 1° Pacijent kaže„želeo bih da odem sa grupom hipika", manipulator odgovara „zašto kažete velika piša?"4; 2° Pacijent govo­ri o ušću Rone, psihoanalitičar sam komentariše„poziv na putovanje koji čujem kao kao majčina usta" (ako ka­žeš majka, zadržavam, ako kažeš more, uklanjam, da­kle, pobeđujem u svakom slučaju)5; pacijentkinja koja

4 Groupehippie (grupa hipika) i grospipi (velika piša) zvuče slič­no. - Nap. prev.

5 Bouche znači usta, a u množini znači ušće (izgovara se isto kao u jednini), a reč majka (mere) i reč more {mer) izgovaraju se isto. -Nap. prev.

32

Dijalozi

pati od depresije priča o uspomenama iz Pokreta ot­pora, i o čoveku po imenu Rene, koji je bio vođe grupe. Psihoanalitičar kaže: zadržimo Renea. Rene više nije Pokret otpora, sad je renesansa. A renesansa, je li to Fransoa I ili majčin stomak? Zadržimo mamu. Oh da, psihoanaliza uopšte nije ukradeno pismo, ona je pri­nudni izbor. Tamo gde se nametnula, učinila je to zato što je davala binarnoj mašini novi materijal i novi obim dejstva, koji su u skladu sa onim što se očekuje od apa­rata moći. Tamo gde se nije nametnula, tako je zato što je bilo drugih načina. Psihoanaliza je veoma hladan po­duhvat (kultura nagona smrti i kastracije, prljave „ma­le tajne") u cilju uništenja svih iskaza pacijenta, da bi se zadržao njegov beživotni duplikat i odbacilo izvan rešetke sve što je pacijent imao da kaže o svojim želja­ma, iskustvima i sklopovima, o svojim politikama, lju­bavima i mržnjama. Već je bilo toliko ljudi, toliko sve-štenika, toliko predstavnika koji su govorili u ime naše svesti, tako da je bila potrebna ta nova rasa sveštenika i predstavnika, koja govori u ime nesvesnog.

Pogrešno je reći da binarna mašina postoji samo udobnosti radi. Kaže se da je „baza 2" najlakša. Ali, u stvari, binarna mašina je važan deo aparata moći. Us-postavićemo onoliko dihotomija koliko je potrebno da svako bude okačen na zid, ubačen u rupu. Čak će se i odstupanje meriti prema stepenu binarnog izbora: ni­si ni crnac ni belac, znači Arapin si? Ili melez? Nisi ni muškarac ni žena, znači transvestit si? To je sistem be­li zid-crna rupa. Stoga ne čudi što je lice tako značajno u tom sistemu: moramo da imamo lice svoje uloge, na tom i tom mestu među mogućim elementarnim jedini­cama, na tom i tom nivou u mogućim uzastopnim iz-

33

Žil Delez i Kler Parne

borima. Ništa nije manje lično od lica. Čak i luđak mo­ra da ima nekakvo prikladno lice, kakvo se očekuje od njega. Kada učiteljica izgleda čudno, smeštamo se na taj poslednji nivo izbora i kažemo: da, to je učiteljica, ali vidite, ona je u depresiji, ili poludela je. Osnovni mo­del, prvi nivo, to je lice današnjeg prosečnog Evroplja­nina, ono što Ezra Paund naziva bilo kojim osećajnim čovekom, Odisejem. Odredićemo sve vrste lica počev od ovog modela, kroz uzastopne dihotomije. To što i sama lingvistika pristupa dihotomijama (upor. drveće Čomskog, gde binarna mašina obdelava unutrašnjost jezika), to što informatika deluje nizom dvostrukih iz­bora, nije tako nevino kao što bi se moglo pomisliti. Možda je reč o tome da je informacija mit, a jezik nije suštinski informativan. Najpre postoji odnos govor-lice, i, kao što kaže Feliks, govor je uvek utisnut na crtama li­ca, crtama „likovitosti": gledaj me kad ti govorim... ili obori oči... Šta? Šta si rekao, zašto se duriš? Ono što lin­gvisti nazivaju „crtama razlučivanja" ne bi se čak mo­glo razaznati bez crta likovitosti. I utoliko je očitije da jezik nije neutralan, da nije informativan. Govor nije načinjen da mu se veruje, već da mu se potčini. Kada učiteljica objašnjava deci neku računsku operaciju, ili kad ih podučava sintaksi, ona im ne daje informacije u pravom smislu reči, već im saopštava zapovesti, pre­nosi im parole, navodi ih da proizvode tačne iskaze, „prave" ideje, koje su nužno usklađene sa dominant­nim značenjima. Zbog toga bi trebalo izmeniti shemu informatike. Shema informatike polazi od teorijske in­formacije koja je, po pretpostavci, maksimalna; na dru­gom kraju ubacuje buku poput smetnji, antiinforma-cije, i između to dvoje, bujicu reči, koja umanjuje teorijsku informaciju, ali joj omogućuje i da pobedi bu-

34

Dijalozi

ku. Naprotiv, to bi bilo: gore bujica reči kao način po­stojanja i širenja naređenja (novine, „novosti" deluju bujicom reči); dole informacija-lice, budući da je uvek minimum neophodan za razumevanje naređenja; i još uvek dole, nešto što bi moglo da bude i krik i tišina, ili mucanje, i koje bi bilo kao linija bekstva jezika, govo­riti sopstvenim jezikom kao stranac, načiniti od govo­ra manjinsku praksu... Reklo bi se i: razgraditi lice, nave­sti lice da krene. U svakom slučaju, to što lingvistika i informatika danas lako igraju ulogu ugnjetača jeste za­to što same u sebi funkcionišu kao binarne mašine u tim aparatima moći, i sačinjavaju čitavu jednu formali-zaciju parola pre nego čistu nauku lingvističkih jedini­ca i apstraktnih informativnih sadržaja.

Istina je da u svemu što si napisao postoji tema sli­ke mišljenja koja sprečava da se misli, koja sprečava ve-žbanje mišljenja. No, ti ipak nisi hajdegerovac. Voliš tra­vu više nego drveće i šumu. Ne kažeš da još uvek ne mislimo i da postoji budućnost misli koja zaranja u naj-davniju prošlost, i da bi, između to dvoje, sve bilo „za­mračeno". Budućnost i prošlost nemaju mnogo smisla, ono što je važno jeste postajanje-sadašnjicom: geogra­fija, a ne istorija, sredina, a ne početak niti kraj, trava koja je u sredini i raste kroz sredinu, a ne drveće koja ima vrh i korenje. Uvek trava između kocaka u kaldrmi. Ali upravo je mišljenje smrskano tim kockama koje na­zivamo filozofijom, tim slikama koje ga guše i boje u žuto. „Slike" se ovde ne odnose na ideologiju, već na čitavu jednu organizaciju koja stvarno utiče na to da se mišljenje vežba u skladu sa normama moći ili uspo­stavljenog poretka, čak i više, koja u njega smešta apa­rat moći, a i sama se uzdiže kao aparat moći: Ratio kao

35

Žil Delez i Kler Parne

sud, kao univerzalna država, kao republika duhova (što više budete potčinjeni, više ćete biti zakonodavci, jer ćete biti potčinjeni... samo čistom umu). U delu Razlika i ponavljanje pokušavao si da nabrojiš te slike koje mi­šljenju predlažu samostalne svrhe, kako bi ga navele da bolje služi svrhama što se gotovo ne mogu prizna­ti. Sve one se svode na parolu: imajte prave ideje! Tu je najpre slika dobre prirode i dobre volje - dobre volje mislioca koji traži „istinu", dobre prirode mišljenja koje s pravom poseduje ono„istinito".Tu je, zatim, slika ,,op-šteg čula" - sklad svih sposobnosti mislećeg bića. A tu je i slika rekognicije - „prepoznati", makar samo nešto ili nekoga, uzdiže se kao model aktivnosti mislioca ko­ji vežba sve svoje sposobnosti na jednom navodno istom objektu. Imamo još i sliku greške - kao da mi­šljenje treba da se čuva samo spoljašnjih uticaja, usled kojih bi „pogrešno" moglo da shvati kao istinito. I naj­zad, tu je slika znanja - kao mesta istine i to istine koja kao da odobrava odgovore ili rešenja za pitanja i pro­bleme što se vide kao „dati".

Zanimljivo je i naličje: kako mišljenje može da pro-trese svoj model, da podstakne rast svoje trave, čak i lokalno, čak i na marginama, neprimetno. "10 Misli koje ne bi proizišle iz dobre prirode i dobre volje, već bi pro­izišle iz nasilja koje je pretrpelo mišljenje; 2° koje se ne bi vežbale kroz sklad sposobnosti, već bi, naprotiv, do­vele svaku sposobnost do granice njenog nesklada sa drugima; 3° koje se ne bi zatvorile na rekogniciji, već bi se otvorile susretima i uvek bi se definisale u skladu sa onim Spolja; 4° koje ne bi morale da se bore protiv greške, već bi morale da se oslobode unutarnjijeg i moćnijeg neprijatelja, gluposti; 5° koje bi se definisale

36

Dijalozi

u pokretu učenja, a ne u rezultatu znanja, i koje niko­me, nikakvoj Moći, ne bi dopustile da umesto njih„po-stavlja" pitanja i „zadaje" probleme. Čak ni prema auto­rima o kojima si pisao, bilo da je reč o Hjumu, Spinozi, Ničeu, Prustu, ili pak o Fukou, nisi se ponašao kao pre­ma autorima, to jest kao o objektima rekognicije, kod njih si nalazio činove mišljenja bez slika, slepe koliko i oslepljujuće, ona nasilja, one susrete, one brakove što su od njih pravili stvaraoce mnogo pre nego što su po­stali autori. Uvek se može reći da si pokušavao da ih privučeš sebi. Ali oni se nisu uopšte dali vući. Sretao si samo one koji te nisu čekali da bi organizovali susrete u sebi samima, tvrdio si da iznosiš iz istorije filozofije one koji te nisu čekali da bi iz nje izašli, pronašao si stvaraoce samo u onima koji te nisu čekali da prestanu da budu autori (ni Spinoza ni Niče nisu „autori"; oni su se iz toga izvukli, jedan silom geometrijske metode, drugi aforizmima koji su suprotnost autorskim maksi­mama; čak se i Prust iz toga izvukao, igrajući se narato­ra, i Fuko, upor. načine koje predlaže da se izbegne funkcija autora u delu Poredak diskursa). Uvek se isto­vremeno određuje autor, mišljenje potčinjava slici, a od pisanja pravi aktivnost različita od života, koja ima neke samo svoje svrhe... kako bi bolje služila svrhama protiv života.

Tvoj rad sa Feliksom (pisati udvoje - to je već način da se prestane biti autorom) nije te izvukao iz tog pro­blema, već mu je dao posve drugačiji smer. Počeli ste da suprotstavljate rizom drveću. A drveće uopšte nije metafora, to je slika mišljenja, to je funkcionisanje, to je čitav jedan aparat koji se usađuje u mišljenje da bi išlo pravo i da bi proizvodilo one famozne prave ideje. U

37

Žil Delez i Kler Parne

drvetu postoje sve vrste svojstava: ono ima poreklo, klicu ili središte; ono je binarna mašina ili načelo diho-tomije, sa svojim neprestano deljenim i nanovo proiz-vođenim ograncima, svojim tačkama odrvenjavanja; ono je osovina rotacije, koja organizuje stvari u krug, a krugove oko centra; ono je struktura, sistem tačaka i položaja što brazdaju sav prostor mogućeg, hijerarhij­ski sistem ili prenošenje zapovesti, sa središnjom in­stancom i rekapitulatorskim pamćenjem; ono ima bu­dućnost i prošlost, korene i vrh, čitavu jednu povest, evoluciju, razvoj; može se iskrojiti, po takozvanim označiteljskim usecima, budući da prate njegova odr­venjavanja, njegova grananja, njegove koncentrično-sti, njegove trenutke razvoja. No, nema sumnje da nam sade drveće u glavu: drvo života, drvo znanja, itd. Svi traže korene. Moć uvek ima obeležja drveta. Nema mnogo disciplina koje ne prolaze kroz shemu odrve­njavanja: biologija, lingvistika, informatika (automati ili centrirani sistemi). A ipak ništa ne prolazi tuda, čak ni u tim disciplinama. Svaki odlučni čin svedoči o nekoj drugoj misli, u meri u kojoj su misli same stvari. Ima mnoštvenosti koje ne prestaju da provaljuju iz binarnih mašina i ne dozvoljavaju da ih se dihotomizuje. Svuda postoje središta, poput mnoštvenosti crnih rupa koje ne dozvoljavaju da ih se nagomilava. Postoje linije, ko­je se ne svode na put neke tačke i koje izbegavaju strukturu - linija bekstva, postajanja, bez budućnosti i prošlosti, bez pamćenja - linije koje se opiru binarnoj mašini - postajanje-ženom koja nije ni muškarac ni že­na, postajanje-životinjom koja nije ni životinja ni čovek. Neparalelne evolucije, koje ne deluju diferencijacijom nego skaču od linije do linije, između dva sasvim razno­rodna bića; pukotine, neprimetna kidanja, usled kojih

38

Dijalozi

se prekidaju linije slobodne da se nastave negde dru-gde, preskačući preko označiteljskih useka... Sve to je rizom. Misliti, u stvarima, među stvarima, upravo to zna­či praviti rizom, a ne koren, napraviti liniju, a ne tačku. Napraviti stanovništvo u pustinji, a ne vrste i rodove u šumi. Naseljavati, a nikada ne označavati poimence.

Kakva je situacija danas? Već odavno se književnost, pa čak i umetnost, organizovala u „škole". Škole su od drvene vrste. A škola je već sama po sebi užasna: u njoj uvek postoji papa, zatim manifesti, predstavnici, izja­ve o avangardnosti, sudovi, ekskomunikacije, bezočni politički obrti, itd. Ono najgore u školama nije sterili­zacija učenika (zaslužili su to), već satiranje, gušenje svega što se dešavalo ranije ili se dešava u isto vreme - kao što je „simbolizam" ugušio izuzetno bogat pe-snički pokret s kraja XIX veka, kao što je nadrealizam smrvio međunarodni pokret dada, itd. Danas škole vi­še nisu isplative, već su ustupile mesto jednoj još mrač­nijoj organizaciji: nekoj vrsti marketinga, u kojem se in­teres izmešta i više se ne odnosi na knjige nego na članke u novinama, emisije, rasprave, razgovore, okru­gle stolove o nekoj sumnjivoj knjizi koja, na kraju kra­jeva, više neće čak ni morati da postoji. Da li je smrt knjige onakva kakvu je najavljivao Makluan? Postoji jedna veoma složena pojava: film pogotovo, ali u izve-snoj meri i novine, radio i televizija su sami po sebi bi­li moćni elementi koji su dovodili u pitanje funkciju-autor i koji su izvlačili barem potencijalne stvaralačke funkcije što nisu više prolazile kroz Autora. No, kako je i samo pisanje učilo da se odvaja od funkcije-autor, ta­ko se ona obnavljala upravo na periferiji, dobijala po-verenje na radiju, na televiziji, u novinama, pa čak i na

39

Žil Delez i Kler Parne

filmu („autorski film"). Dok je novinarstvo sve više stva­ralo događaje o kojima je govorilo, novinar je istovre­meno postajao autor i obnavljao je aktuelnost funkci­je koja je bila izašla na rđav glas. Potpuno se promenio odnos snaga između štampe i knjige; a pisci ili intelek­tualci prelazili su u službu novinara, ili su pak od samih sebe stvarali novinare, novinare samih sebe. Postajali su sluge postavljačima pitanja, raspravljačima, vodite­ljima: to je bila žurnalizacija pisca, klovnovske predsta­ve što su ih radio i televizija nametnule piscu, ali uz nje­gov pristanak. Andre Skala je dobro analizirao tu novu situaciju. Otuda mogućnost marketinga koji danas za-menjuje starovremenske škole. Tako da je problem u tome da se ponovo izumeju, i to ne samo za pisanje, nego i za film, radio, televiziju, pa čak i novinarstvo, stvaralačke ili proizvodne funkcije oslobođene od te funkcije-autor koja se uvek iznova rađa. Jer nezgode Autora su u tome sto je potrebno napraviti tačku pola­ska ili porekla, oblikovati temu iskazivanja od koje za­vise svi proizvedeni iskazi, biti prepoznat i identifiko-van u poretku dominantnih značenja ili uspostavljenih moći: „Ja kao..." Sve ostalo su stvaralačke funkcije, prakse nesaglasne sa vrstom rizoma, a i drveta, koje deluju presecanjima, ukrštanjima linija, tačkama su­sreta u sredini; više ne postoji subjekat, već kolektivni sklop iskazivanja; ne postoje pojedinačnosti, već po­pulacije, muzika-pisanje-nauke-audiovizuelno, sa svo­jim predajnicima, odjecima, smetnjama. Ono što neki muzičar napravi na jednom mestu piscu će poslužiti na nekom drugom, naučnik utiče na pokretanje nekih sasvim drugačijih oblasti, slikar poskoči na zvuk uda­raljke: to nisu susreti među oblastima, jer je svaka oblast već sačinjena od takvih susreta. Postoji samo in-

40

Dijalozi

termeco, postoje intermeca, kao ishodišta stvaranja. Upravo to je razgovor, a ne konverzacija niti unapred oblikovana međusobna rasprava specijalista, pa čak ni interdisciplinarnost koja bi se uredila u nekom zajed­ničkom projektu. Oh, naravno da stare škole i novi mar­keting ne iscrpljuju naše mogućnosti; sve što je živo prolazi negde drugde, nastaje negde drugde. Mogla bi se sačiniti povelja intelektualaca, pisaca i umetnika u kojoj bi oni odbili da ih pripitome novine, radio i tele­vizija, i koja bi bila slobodna da obrazuje produkcijske grupe i da nametne povezanost stvaralačkih funkcija i nemih funkcija onih koji nemaju načina ni prava da go­vore. Nije reč o tome da se govori u ime nesrećnih, u ime žrtava, mučenika ili potlačenih, već da se sačini ži­va linija, izlomljena linija. Prednost bi bila barem u to­me što bi se u intelektualnom svetu, koliko god mali on bio, oni koji žele da budu„autori", da osnuju školu ili da se bave marketingom, i koji plasiraju svoje samoza-Ijubljene filmove, svoje intervjue, emisije i duševna sta­nja, postojeći stid, razdvojili od onih koji sanjaju o ne­čemu drugom - ne sanjaju oni, to se odvija samo od sebe. Postoje dve opasnosti: intelektualac kao učitelj ili učenik, ili pak intelektualac kao kadar, srednji ili viši.

Ono što je važno na nekom putu, ono što je važno na nekoj liniji, jeste uvek sredina, a ne početak ili kraj. Uvek smo na sredini nekog puta, na sredini nečega. U pitanjima i odgovorima, u intervjuima i razgovorima, neugodno je što je najčešće reč o tome da se napravi tačka: prošlost i sadašnjost, sadašnjost i budućnost. Upravo zato je uvek moguće reći nekom autoru da je njegovo prvo delo već sadržalo sve, ili naprotiv, da ne prestaje da se obnavlja, da se preobražava. U svakom

41

Žil Delez i Kler Parne

slučaju, tema embriona evoluira, bilo počev od predo-blikovanja u klicu, bilo u odnosu na uzastopna struktu­riranja. Ali embrion i evolucija nisu dobre stvari. Posta­janje ne prolazi tuda. U postajanju nema ni prošlosti ni budućnosti, pa čak ni sadašnjosti, nema povesti. U po­stajanju je reč o tome da se involuira: da se ne nazadu­je niti napreduje. Postati, to znači postati sve umereni-ji, sve jednostavniji, postati sve više pustinja, a kroz to čak i naseljen. To je ono što je teško objasniti: u kojoj meri involuirati, što je očigledno suprotno od evolui­rati, ali je i suprotno od nazadovati, vratiti se u neka­kvo detinjstvo, ili u neki primitivni svet. Involuirati, to znači kretati se sve jednostavnijim, sve štedljivijim, sve umerenijim hodom. To važi i za odeću: elegancija, kao suprotno od over-dressed, u kojem uvek obučemo ne­što previše, uvek dodamo nešto što će sve pokvariti (engleska elegancija nasuprot italijanskom over-dres-sed).To važi i za kuhinju: nasuprot evolutivnoj kuhinji koja uvek nešto dodaje, nasuprot regresivnoj kuhinji koja se vraća prvobitnim elementima, stoji involutivna kuhinja, koja je možda kuhinja anoreksične osobe. Za­što u nekim anoreksičnim osobama postoji takva ele­gancija? Isto važi i za život, čak i najanimalniji: životi­nje ne izumevaju uvek svoje oblike i funkcije tako što evoluiraju, razvijaju se, niti tako što nazaduju, kao u slu­čaju prevremenog sazrevanja, već tako što gube, na­puštaju, svode, pojednostavljuju, slobodne da stvore nove elemente i nove odnose tog pojednostavljiva­nja.6 Eksperimentisanje je involutivno, suprotno od prekomerne doze.To važi i za pisanje: postići onu ume-renost, onu jednostavnost koja nije ni kraj ni početak

6 Upor. G. G. Simpson, L'Evolution et sa signification, Payot.

42

Dijalozi

nečega. Involuirati znači biti „između", u sredini, napo-redan. Beketovi likovi su u neprestanoj involuciji, uvek na sredini puta, već na putu.To što se treba skrivati, što uvek treba nositi masku, nije u skladu sa sklonošću ka tajni koja bi bila neka mala lična tajna, niti to valja čini­ti iz predostrožnosti, već je u skladu sa uzvišenijom taj­nom, to jest tajnom da put nema ni početka ni kraja, da mu valja skrivati početak i kraj, zato što ne može dru­gačije. Inače više ne bi bio put, kao put postoji samo na sredini. San bi bio da ti budeš Feliksova maska, a Fe­liks tvoja. Onda bi zaista postojao put između dvoje, kojim bi neko mogao da krene od sredine, sada on slo­bodan da, itd.To je to - rizom ili korov. Embrioni i drve­će razvijaju se u skladu sa svojom genetskom predo-dređenošću ili strukturnim reorganizacijama. Ali ne i korov: on džiklja zato što je umeren. Raste između. On je sam put. Englezi i Amerikanci, koji su najmanje auto­ri među piscima, imaju dva naročito izoštrena znače­nja, koja međusobno opšte: značenje puta i staze, zna­čenje trave i rizoma. Možda zbog toga oni uopšte nemaju filozofiju kao specijalizovanu instituciju, niti im je ona potrebna, zato što su znali da u svojim romani­ma od pisanja načine čin mišljenja, a od života neličnu silu, trava i put jedno u drugom, postajanje-bizonom. Henri Miler:„Trava postoji samo između dva velika neo­brađena prostora. Ispunjava praznine. Raste između -među drugim stvarima. Cvet je lep, kupus je koristan, od maka se poludi. Ali trava je bujica, lekcija iz morala."7

Šetnja kao čin, kao politika, kao ogled, kao život:„Širim se poput magle MEĐU osobama koje najbolje pozna­jem", kaže Virdžinija Vulf u šetnji među taksijima.

7 Henry Miller, Hamlet, Correa, str. 49.

43

Žil Delez i Kler Parne

Sredina nema ništa sa prošekom, to nije ni centri­zam, ni umerenost. Reč je, naprotiv, o apsolutnoj brzi­ni. Ono što raste kroz sredinu obdareno je takvom br­zinom. Nije reč o tome da se razluči relativni pokret od apsolutnog pokreta, već relativna brzina od apsolutne brzine bilo kog pokreta. Relativna je brzina pokreta što se razmatra od jedne do druge tačke. A apsolutna je brzina pokreta između dvoje, na sredini između dvo­je, brzina koja povlači liniju bekstva. Pokret više ne ide od jedne do druge tačke, već se izvodi između dva ni­voa, kao u razlici potencijala. Razlika u intenzitetu pro­izvodi neku pojavu, pušta je ili izgoni, šalje je u prostor. Apsolutna brzina može da meri i neki brz pokret, ali isto tako i veoma spor, pa čak i nepokretnost, kao po­kret u mestu. Problem apsolutne brzine misli: o ovoj temi postoje neke neobične Epikurove izjave. Ili pak Niče, zar to nije ono što on uspeva da uradi afori­zmom? Da misao, poput kamena, izbaci ratna mašina. Apsolutna brzina je brzina nomada, čak i kad se pre-meštaju sporo. Nomadi su uvek u sredini. Stepa raste u sredini, ona je između velikih šuma i velikih carstava. Stepa, trava i nomadi su isto. Nomadi nemaju ni pro­šlosti ni budućnosti, oni su samo postajanja - postaja-nje-ženom, postajanje-životinjom, potajanje-konjem: njihova izuzetna životinjska umetnost. Nomadi nema­ju istoriju, oni su samo geografija. Niče:„Oni stižu kao sudbina, bez uzroka, bez razloga, bez obzira, bez izgo­vora..." Kafka:„Nemoguće je razumeti kako su prodrli do glavnog grada, a ipak su tu, i čini se da svakoga ju­tra njihov broj raste..." Klajst: Stižu Amazonke, a Grci i Trojanci, dve klice države, misle i jedni i drugi da one stižu kao saveznici, ali one prolaze između njih i sve vreme tokom prolaska obaraju i jedne i druge na lini-

44

Dijalozi

ju bekstva... Tvoja i Feliksova hipoteza kaže da su no­madi izumeli ratnu mašinu. To podrazumeva da je dr­žave nisu imale i da je moć države počivala na nečemu drugom. Za državu bi bio ogroman zadatak da pokuša prisvojiti ratnu mašinu, čineći od nje vojnu ili oružanu instituciju, kako bi je okrenula protiv nomada. Ali dr­žave će uvek imati mnogo poteškoća sa svojim vojska­ma. A ratna mašina nije u prvom redu deo državnog aparata, nije organizacija države, ona je organizacija nomada budući da oni nemaju državni aparat. Noma­di su izmislili čitavu jednu brojčanu organizaciju, koja će se ponovo naći u vojskama (desetine, stotine, itd).Ta prvobitna organizacija podrazumeva odnose sa žena­ma, biljkama, životinjama, metalima veoma različitim od onih koji su kodifikovani u nekoj državi. Načiniti od mišljenja nomadsku silu ne znači nužno pomerati se, već protresti model državnog aparata, idola ili sliku ko­ja pritiska mišljenje, čudovište što je čučnulo na nju. Da­ti mišljenju apsolutnu brzinu, ratnu mašinu, geografi­ju, i sva ona postajanja ili one puteve koji prolaze kroz stepu. Epikur, Spinoza i Niče kao nomadski mislioci.

Pitanje brzine je važno, a i veoma složeno. To ne znači biti prvi u trci; dešava se da neko zaostane usled brzine. To ne znači ni menjati, dešava se da nešto bu­de nepromenljivo i stalno usled brzine. Brzina znači bi­ti u postajanju koje nije ni razvoj ni evolucija.Trebalo bi biti poput taksija, čekanja u redu, linije bekstva, zasto­ja u saobraćaju, uskog grla, crvenih i zelenih svetala, blage paranoje, napornih odnosa sa policijom. Biti ap­straktna i izlomljena linija, cikcak koji se uvlači „izme­đu". Trava je brzina. Ono što si ti malopre pogrešno na­zvao šarmom ili stilom, to je brzina. Deca idu brzo zato što znaju da se uvuku između. Fani na isti način zami-

45

Žil Delez i Kler Parne

šija starost: i tu postoji jedno postajanje-starim, koje definiše uspela starenja, što će reći jedno ostariti-brzo koje se suprotstavlja uobičajenom nestrpljenju staraca, njihovom despotizmu, njihovoj večernjoj zebnji (upor. onaj ružni obrazac „život je prekratak..."). Ostariti brzo, po Fani, ne znači ostariti prerano, to bi, naprotiv, zna­čilo ono strpljenje koje omogućuje da se primete upra­vo one brzine što prolaze. No, isto to važi i za pisanje. Pisanje mora da proizvodi brzinu.To ne znači pisati br­zo. Bilo da je reč o Selinu, ili Polu Moranu kojem se Se-lin divio („on je francuski jezik naveo na džeziranje"), ili pak Mileru: zapanjujuća proizvođenja brzine. A upra­vo ono što je Niče uradio sa nemačkim jezikom znači biti stranac u sopstvenom jeziku. Baš u najsporijem pi­sanju dosežemo tu apsolutnu brzinu, koja nije učinak, nego proizvod. Brzina muzike, čak i najsporije. Zar je slučajno što u muzici postoje samo linije, a nema tača-ka? Ne može se napraviti tačka u muzici. Samo posta­janja bez budućnosti i prošlosti. Muzika je antisećanje. Puna je postajanja, postajanja-životinjom, postajanja-detetom, postajanja-molekularnim. Stiv Rajh želi da se sve opaža kao čin u muzici, da se taj proces u potpuno­sti čuje: i ta je muzika najsporija, ali stoga što nas navo­di da opazimo sve diferencijalne brzine. Neko umet-ničko delo mora da obeleži barem sekunde. To je kao nepokretni plan: način da nas se navede da opazimo čega sve ima na slici. Apsolutna brzina, koja nas navo­di da sve opažamo u isto vreme, može da bude ozna­ka sporosti ili čak nepokretnosti. Imanentnost. To je upravo suprotno razvoju, u kojem se transcendentno načelo što utvrđuje i strukturiše nikada ne pojavljuje neposredno za svoj račun, u uočljivoj vezi sa nekim pro­cesom, sa nekim postajanjem. Kada Fred Aster pleše

46

Dijalozi

valcer, to nije 1,2,3, to je beskrajno detaljnije. Tam-tam nije prosto 1,2. Kada crnci plešu, to ne znači da ih je za-poseo demon ritma, već znači da čuju i izvode sve no­te, sve taktove, sve tonove, sve visine, sve jačine, sve in­tervale. To nikada nije 1,2, niti je 1,2,3, to je 7,10,14 ili 28 prvih taktova, kao u nekoj turskoj muzici. Vratićemo se na ovo pitanje brzina i sporosti, na to kako se izgra­đuju, a naročito kako pristupaju veoma posebnim indi-viduacijama, kako izvode individuacije bez„subjekta".

Time što ćemo sebe sprečiti da napravimo tačku ili što ćemo sebi zabraniti da se sećamo, nećemo olakša­ti razgovor. No, tu postoji još jedna teškoća. Feliks i ti (Feliks je brži od tebe) ne prestajete da ukazujete na dvojnosti, kažete da su binarne mašine aparati moći koji služe slamanju postajanja: jesi li muškarac ili žena, belac ili crnac, mislilac ili živ čovek, buržuj ili proleter? Ali, šta vi radite, zar i vi prosto ne predlažete druge dvojnosti? Činovi mišljenja bez slika naspram slike mi­šljenja; rizom ili trava naspram drveća; ratna mašina na­spram državnog aparata; složene mnoštvenosti na­spram unifikacije ili totalizacije, sila zaborava naspram pamćenja; geografija naspram istorije; linija naspram tačke, itd. Možda najpre treba reći da je govor duboko obdelavan dvojnostima, dihotomijama, podelama na dva, binarnim proračunima: muško-žensko, jednina-množina, imenička sintagma-glagolska sintagma. Lin­gvistika u govoru pronalazi samo ono što u njemu već postoji: odrvenjeni sistem hijerarhije i zapovedanja. JA, TI, ON, dolaze iz dubine govora. Valja govoriti poput svih ostalih, valja prolaziti kroz dvojnosti, 1-2, ili čak 1-2-3. Ne treba reći da govor iskrivljuje neku prethodno po­stojeću ili drugačiju stvarnost. Govor je prvi, on je izu-meo dvojnost. Ali kult govora je gori, uzdizanje govora

47

Žil Delez i Kler Parne

je gore, pa i sama lingvistika je gora od stare ontologi­je, od koje je preuzela štafetu. Moramo da prolazimo kroz dvojnosti zato što su one u govoru, ne možemo ih nikako zaobići, već se moramo boriti protiv jezika, izumeti mucanje, ne da bismo se vratili u nekakvu pre-lingvističku pseudostvarnost, već da bismo povukli glasovnu ili pisanu liniju, uz pomoć koje će govor teći između tih dvojnosti, i koja će definisati manjinsku praksu jezika, inherentnu varijaciju, kako kaže Labov.

Na drugom mestu, verovatno je da se mnoštvenost ne definiše brojem svojih članova. Može se uvek doda­ti treći dvojci, četvrti trojci, ne izlazi se tim putem iz dvojnosti, pošto elementi bilo kog skupa mogu da se pripišu nizu izbora što su i sami binarni. Mnoštvenost ne definišu ni elementi, ni skupovi. Ono što ga defini­še jeste I, kao nešto što se odigrava između elemenata ili između skupova, i, i, i, mucanje. I čak i kada postoje samo dva člana, između njih postoji jedno I, koje nije ni jedno ni drugo, ni jedno koje postaje drugo, već sači­njava upravo mnoštvenost. Zbog toga je uvek mogu­će razgraditi dvojnosti iznutra, povlačeći liniju bekstva koja prolazi između dva člana ili dva skupa, uski odvod koji ne pripada ni jednom ni drugom, već ih oboje vu­če u neparalelnu evoluciju, u raznovremeno postaja­nje. To barem nije dijalektika. Stoga bismo mogli da postupimo ovako: svako poglavlje bi ostalo podeljeno na dva, ne bi više bilo razloga da se potpisuje ijedno od njih, zato što bi se razgovor odvijao između dve anonimne strane, i što bi se pojavili I Feliks, I Fani, I ti, I svi oni o kojima govorimo, I ja, poput niza iskrivljenih slika u tekućoj vodi.

K. P.

48

Poglavlje II

O nadmoćnosti angloameričke

književnosti

Dijalozi

PRVI DEO

Otići, pobeći, to znači povući liniju. Najuzvišeniji objekat književnosti, po Lorensu:„Otići, otići, pobeći... preći liniju horizonta, prodreti u neki drugi život...Tako se Melvil nalazi usred Pacifika, zaista je prešao liniju ho­rizonta." Linija bekstva je deteritorijalizacija. Francuzi ne znaju baš dobro sta je to. Naravno da i oni beže, kao i svi drugi, ali misle da pobeći znači izaći iz sveta, da je to nekakva mistika ili umetnost, ili pak da je nešto ku­kavičko, zato što se beži od zalaganja i odgovornosti. Bežati uopšte ne znači odustati od delanja, nema niče­ga aktivnijeg od bekstva. To je suprotnost imaginar­nom. Takođe je dobro navoditi na bekstvo, ne nužno druge, već navesti na bekstvo nešto, navesti na bek­stvo neki sistem, kao što se buši cev. Džordž Džekson piše o svom zatvoru:„Moguće je da pobegnem, ali to­kom čitavog svog bekstva tražim oružje." A Lorens ka-že:„Kažem da staro oružje truli, napravite novo i pucaj­te tačno." Pobeći znači povući liniju, linije, načiniti čitavu jednu kartografiju. Svet se može otkriti samo u jednom dugom izlomljenom bekstvu. Angloamerička književnost neprestano predstavlja te pukotine, te li­kove koji stvaraju sopstvenu liniju bekstva, koji stvara­ju preko linije bekstva. Tomas Hardi, Melvil, Stivenson, Virdžinija Vulf,Tomas Vulf, Lorens, Ficdžerald, Miler, Ke-

51

Žil Delez i Kler Parne

ruak.Tu je sve polazak, postajanje, prelazak, skok, de­mon, odnos sa spoljašnjim. Oni stvaraju novu Zemlju, ali moguće je upravo to da pokret zemlje bude sama deteritorijalizacija. Američka književnost operiše pre­ma geografskim linijama: bekstvo prema Zapadu, ot­kriće da je pravi Istok na Zapadu, značenje granica kao nečega što treba preći, odgurnuti, prevazići.1 Postaja­nje je geografsko. Nemamo njegov ekvivalent u Fran­cuskoj. Francuzi su odviše ljudi, odviše povesni, odviše zabrinuti za budućnost i prošlost. Provode vreme u pravljenju tačke. Ne znaju da postaju, misle u istorij-skim terminima prošlosti i budućnosti. Čak i kad je reč o revoluciji, pre misle na „budućnost revolucije" nego na postajanje-revolucionarnim. Ne znaju da povlače li­nije, da prate kanal. Ne znaju da probuše, da izdube zid. Previše vole korenje, drveće, katastar, tačke odrve-njavanja, vlasništva. Pogledajte strukturalizam: to je si­stem tačaka i položaja, koji operiše takozvanim velikim označiteljskim usecima umesto da deluje pritiscima i pucanjima, i koji zagušuje linije bekstva umesto da ih sledi, da ih povlači, da ih produžuje na polju društva.

Je l'kod Mišlea beše ona lepa priča o tome kako su se francuski kraljevi suprotstavljali engleskim kraljevima: pr­vi uz pomoć svoje politike tla, nasledstava, braka, proce­sa, lukavstava i prevara; drugi uz pomoć svog pokreta deteritorijalizacije, svojih lutanja i odricanja od nasleđa, izdaja koje su poput paklenog voza koji prolazi? Oni oslo­bađaju flukseve kapitalizma, ali Francuzi izumevaju apa­rat buržoaske vlasti kadar da ih blokira, da ih uknjiži.

1 Upor. čitavu analizu u Leslie Fiedler, Le Retour du Peau-Rouge, Seuil.

52

Dijalozi

Bežati ne znači baš tačno putovati, pa čak ni pome-rati se. U prvom redu zato što postoje putovanja na francuski način, previše istorijska, kulturna i organizo-vana, u kojima se zadovoljavamo prevoženjem svog „ja". U drugom redu zato što bekstva mogu da se odvi­jaju u mestu na nepokretnom putovanju. Tojnbi poka­zuje da nomadi, u užem smislu te reči, u geografskom smislu, nisu migranti niti putnici, već, naprotiv, oni ko­ji se ne pomeraju, oni koji se kače za stepu, nepokret­ni krupnim koracima, sledeći liniju bekstva u mestu, oni, najveći izumitelji novih oružja.2 Ali istorija nikada nije razumela ništa o nomadima, koji nemaju ni pro­šlost ni budućnost. Mape su mape intenziteta, geogra­fija nije ništa manje mentalna i telesna nego fizička u pokretu. Kad se Lorens obruši na Melvila, on mu zame-ra Što je putovanje shvatio previše ozbiljno. Dešava se da putovanje bude povratak divljacima, ali takav po­vratak je nazadovanje. Uvek postoji način da se reteri-torijalizuje u putovanju, putujući uvek pronalazimo oca i majku (ili nešto još gore). „Od povratka divljaci­ma Melvil se potpuno razboleo... Čim je otišao, odmah je počeo da uzdiše, da žali za Rajem, Ognjištem i Maj­kom, koji se nalaze na drugom kraju lova na kita."3 Fic-džerald kaže još bolje: „Palo mi je na pamet da su oni koji su preživeli načinili istinski prekid. Prekid mnogo znači i nema ništa sa kidanjem lanca, kada se uglav­nom trudimo da pronađemo drugi lanac ili da nastavi­mo onaj stari. Slavni Beg je izlet u zamku, čak i kada zamka podrazumeva Južna mora, koja su načinjena sa-

2 Toynbee, L'Histoire, Gallimard, str. 185 sq. 3 LaWrence, Etudes sur la litterature classique americaine, Seuil,

str. 174.

53

Žil Delez i Kler Parne

mo za one koji žele po njima da plove ili da ih slikaju. Istinski prekid je nešto na šta se ne može vratiti, što je neoprostivo zato što zahaljujući njemu prošlost pre­staje da postoji."4

Ali čak i kada razlučimo bekstvo od putovanja, bek-stvo i dalje ostaje dvosmislena operacija. Šta nam ka­že da na nekoj liniji bekstva nećemo ponovo naći sve ono od čega bežimo? Zar bežeći od večnog otac-maj-ka nećemo ponovo naći sve edipovske tvorevine na toj liniji bekstva? Bežeći od fašizma, ponovo nalazimo sva fašistička očvrsnuća na toj liniji bekstva. Kako da, beže­ći od svega, ne obnovimo i svoj rodni kraj, i svoje tvo­revine moći, svoje alkohole, psihoanalize i tate-mame? Šta da uradimo da se linija bekstva ne pomeša sa či­stim i jednostavnim pokretom samouništenja, kao što je Ficdžeraldov alkoholizam, Lorensova malodušnost, samoubistvo Virdžinije Vulf, Keruakov tužni kraj. Kroz američku i englesku književnost provlači se jedan mra­čan proces uništavanja, koji odnosi pisce. Srećna smrt? Ali baš se to može naučiti samo na liniji, i to za vreme njenog povlačenja: opasnosti u koje tu hrlimo, strplje­nje i predostrožnosti koji su tu potrebni, ispravke na kojima valja raditi sve vreme, kako bi se ona izvukla iz peska i iz crnih rupa. Ne može se predvideti. Istinski prekid može da se pruži u vremenu, on je potpuno drugačiji od previše označiteljskog useka, on se mora neprestano štititi, ne samo od svojih privida, već i od sebe samog, i od reteritorijalizacija koje ga vrebaju. 'Zbog toga on skače od pisca do pisca, poput nečega što valja ponovo početi. Englezi i Amerikanci ne poči-

4 Fitzgerald, La Felure, Gallimard, str. 354.

54

Dijalozi

nju ponovo na isti način kao Francuzi. Francuski po­novni početak je tabula rasa, potraga za prvobitnom sigurnošću kao za početnom tačkom, uvek čvrstom tačkom. Drugi način da se ponovo počne jeste, napro­tiv, da se nastavi prekinuta linija, da se doda jedan deo izlomljenoj liniji, da se ona povuče između dveju stena, kroz uski tesnac, ili iznad praznine, tamo gde se bila za­ustavila. Ni početak ni kraj nikada nisu zanimljivi, poče­tak i kraj su samo tačke. Zanimljiva je sredina. Engle­ska nula je uvek u sredini. Zagušenja su uvek u sredini. Kad ste na sredini linije, to je najneudobniji položaj. Po­novo se počinje od sredine. Francuzi previše razmišlja­ju u terminima drveta: drvo znanja, tačke odrvenjava-nja, alfa i omega, korenje i vrh. To je suprotnost travi. Ne samo da trava raste u sredini stvari, već i sama raste kroz sredinu. To je engleski problem, ili pak američki. Trava ima svoju liniju bekstva, a nije ukorenjena. Ima­mo travu u glavi, a ne drvo: ono što znači misliti, ono Što je mozak,„izvesni nervous system", trava.5

Egzemplarni slučaj Tomasa Hardija: kod njega liko­vi nisu osobe ili subjekti, to su zbirke snažnih oseta, svako je takva zbirka, paket, blok promenljivih oseta. Tu postoji nekakvo neobično poštovanje pojedinca, iz­uzetno poštovanje: ne zato što bi on sam sebe shvatio kao osobu i prepoznao sebe kao osobu, na francuski način, već naprotiv, upravo zato što on vidi sebe i zato što vidi druge kao mnogo„jedinstvenih prilika" -jedin­stvena prilika da baš ova ili ona kombinacija bude izvu­čena. Individuacija bez subjekta. I ti paketi oseta naži-vo, te zbirke ili kombinacije, idu linijama sreće, ili pak

5 Upor. Steven Rose, Le cerveau conscient, Seuil.

55

Žil Delez i Kler Parne

nesreće, tamo gde se odigravaju njihovi susreti, ako us­treba njihovi rđavi susreti koji idu do smrti, do ubistva. Hardi priziva neku vrstu grčke sudbine za ovaj ekspe­rimentalni empiristički svet. Paketi oseta, jedinke, idu pustarom kao linijom bekstva, ili linijom deteritorijali-zacije zemlje.

Bekstvo je jedna vrsta bunila. Biti u bunilu, to upra­vo znači izaći iz brazde (kao„govoriti gluposti", itd). Ima nečega demonskog, ili demoničnog, u liniji bekstva. Demoni se razlikuju od bogova zato što bogovi imaju stalne atribute, svojstva i funkcije, teritorije i kodove: oni imaju posla sa brazdama, međama i katastrima. Osobenost demona jeste da preskaču intervale i da skaču od jednog intervala do drugog. „Koji demon je najduže skočio?", pita Edip. Na jednoj liniji bekstva uvek postoji izdaja. Ne varanje na način urednog čo-veka koji priprema svoju budućnost, već izdaja na na­čin jednostavnog čoveka koji više nema ni prošlosti ni budućnosti. Izdajemo fiksne moći koje žele da nas za­drže, uspostavljene moći zemlje. Pokret izdaje defini-san je dvostrukim okretanjem: čovek okreće svoje lice od Boga, koji ništa manje ne okreće lice od čoveka. U tom se dvostrukom okretanju, u tom razmaku između lica, povlači linija bekstva, što će reći deteritorijalizaci-ja čoveka. Izdaja je kao krađa, uvek je dvostruka. Od Edipa na Kolonu, i njegovog dugog lutanja, načinili smo egzemplarni slučaj dvostrukog okretanja. Ali Edip je jedina semitska tragedija u Grka. Bog koji se okreće od čoveka, koji se, pak, okreće od Boga, to je u prvom redu tema iz Starog zaveta.To je Kainova povest, Kai-nova linija bekstva. To je Jonina povest: prorok se pre­poznaje po tome što kreće pravcem suprotnim od

56

Dijalozi

onoga koji mu je Bog odredio, i tako izvršava božje na­ređenje bolje nego da ga je poslušao. Kao izdajnik, uzeo je greh na svoju dušu. Čitav Stari zavet vrvi od tih linija bekstva, linija razdvajanja zemlje i voda. „Neka elementi prestanu da se sklapaju i neka okrenu leđa jedni drugima. Neka se čovek mora okrene od svoje ljudske žene i svoje dece... Pređi preko mora, pređi pre­ko mora, savetuje srce. Ostavi ljubav i porodični dom."6

U „velikim otkrićima", velikim ekspedicijama, ne posto­je samo neizvesnost o tome šta će se otkriti i osvajanje nečega nepoznatog, već i izumevanje linije bekstva, kao i moć izdaje: biti jedini izdajnik, i izdajnik svih -Agir ili božji bes. Kristifor Kolumbo, onakav kakvim ga opisuje Žak Bes u jednoj izuzetnoj priči, računajući i Ko­lumbovo postajanje-ženom.7 Izdajnikova stvaralačka krađa protiv prevarantovih plagijata.

Stari zavet nije ni epopeja ni tragedija, to je prvi ro­man, i tako ga Englezi i shvataju, kao postavljanje te­melja za roman. Izdajnik je ključni lik u romanu, junak. Izdajnik za svet dominantnih značenja i uspostavlje­nog poretka. To je mnogo drugačije od prevaranta: prevarant hoće da se dočepa stalnih svojina, ili da osvoji neku teritoriju, ili čak da uspostavi novi poredak. Prevarant ima mnogo budućnosti [avenir], ali uopšte nema postajanja [devenir]. Sveštenik, vidovnjak, jeste prevarant, ali eksperimentator je izdajnik. Državnik, dvorjanin, to je prevarant, ali ratnik (ne maršal ili gene-

6 Lawrence, Etude sur la literature classique americaine, Seuil, str. 166. A o dvostrukom okretanju, upor. Remarques sur OEdipe, Holderlin, komentari Jean Beaufret, izd. 10/18. Tu je i knjiga Jero-mea Lindona, Jonas, Minuit.

7 Jacques Besse, La grande Paque, Belfond.

57

Žil Delez i Kler Parne

ral), to je izdajnik. U francuskom romanu ima mnogo prevaranata, a naši romanopisci i sami su često preva­ranti. Nemaju posebnu vezu sa Starim zavetom. Šek-spir je na scenu postavio mnogo kraljeva prevaranata, koji su do vlasti stizali varanjem, a koji su se na kraju pokazivali kao dobri kraljevi. Ali kada sretne Ričarda III, uzdiže se do najromanesknije tragedije. Jer Ričard III ne želi prosto vlast, on želi izdaju. Ne želi osvajanje dr­žave, već sklop ratne mašine: kako biti jedini izdajnik i izdati sve u isto vreme? Dijalog sa ledi Anom, koji su tumači ocenili kao „malo verovatan i preteran", poka­zuje dva lica koja se okreću, i Anu koja predoseća, već pomirena sa sudbinom i opčinjena, vijugavu liniju što je Ričard upravo povlači. A ništa bolje ne otkriva izda­ju od odabira objekta. Ne zato stoje to odabir objekta, rđav pojam, već zato što je to postajanje, demonični element par excellence. U njegovom odabiru Ane na­lazi se postajanje-ženom Ričarda III. Za šta je, kod Mel-vila, kriv kapetan Ahab? Za to što je odabrao Mobi Di­ka, belog kita, umesto da se povinuje zakonu grupe ribara, koji kaže da je svaki kit dobar za lov. To je Aha-bov demonični element, njegova izdaja, njegova veza sa Levijatanom, taj odabir objekta koji i njega samog upliće u jedno postajanje-kitom. Ista tema se javlja u Klajstovoj Pentezileji: Pentezilejin greh je što je odabra­la Ahila, iako zakon Amazonki nalaže da ne odabere neprijatelja; Pentezilejin demonični element odvlači je u postajanje-kerušom (Nemci su se užasavali Klajsta, nisu ga prepoznavali kao Nemca: zahvaljujući dugim šetnjama na svome konju, Klajst pripada onim autori­ma koji su, uprkos nemačkom poretku, znali da povu­ku blistavu liniju bekstva kroz šume i države. Isto je sa Lencom ili Bihnerom, svim tim Anti-Geteima). Valjalo

58

Dijalozi

bi definisati jednu posebnu funkciju, koja se ne meša ni sa zdravljem ni sa bolešću: funkciju Anomalnog. Ano-malno je uvek na granici, na rubu neke bande ili neke mnoštvenosti; ono joj pripada, ali je već navodi da pre­đe u neku drugu mnoštvenost, navodi je da postaje, povlači liniju-između.To je takođe i „autsajder": Mobi Dik, ili pak Lavkraftov Stvor, Entitet, užas.

Može biti da je pisanje u suštinskom odnosu sa lini­jama bekstva. Pisati znači povlačiti linije bekstva koje nisu imaginarne, i koje smo posve prinuđeni da sledi­mo, zato što nas pisanje u to uvlači, tu nas uvlači u stvarnost. Pisati znači postajati, ali uopšte ne znači po­stajati pisac. To je postajanje nešto drugo. Pisac po za­nimanju može da se procenjuje prema svojoj prošlosti ili prema svojoj budućnosti, prema svojoj ličnoj buduć­nosti ili prema potomstvu („biću shvaćen kroz dve go­dine, kroz sto godina", itd). Sve drugo su postajanja sa­držana u pisanju kada se ono ne venčava sa recima iz uspostavljenog poretka, već samo povlači linije bek­stva. Reklo bi se da se pisanje samo po sebi, kada nije službeno, nužno pridružuje „manjinama", koje ne pišu nužno za svoj račun, o kojima se ne piše, u smislu u ko­jem bi se one uzele za objekat, već, naprotiv, u koje bi­vamo upleteni, hteli-ne hteli, samim tim što pišemo. Manjina nikad ne postoji u gotovom obliku, ona se iz­građuje samo na linijama bekstva koje su, isto tako, njen način da napreduje i da napada. Postoji postaja-nje-ženom u pisanju. Nije reč o tome da se piše „kao" žena. Gospođa Bovari,„to sam" ja - to je rečenica hi-steričnog prevaranta. Čak ni žene ne uspevaju uvek, ma koliko se trudile, da pišu kao žene, u odnosu na bu­dućnost žene. Žena nije nužno pisac, već postajanje-

59

Žil Delez i Kler Parne

manjinskim njenog pisanja, bilo da je muškarac ili že­na. Virdžinija Vulf nije dozvoljavala sebi da „govori kao žena": utoliko više je uspevala da uhvati postajanje-že-nom pisanja. Lorens i Miler smatraju se velikim falokra-tama; ipak, pisanje ih je odvuklo u neodoljivo postaja-nje-ženom. Engleska nije proizvela tolike pisce nikako drugačije do kroz to postajanje, u kojem se žene na­prežu koliko i muškarci. U pisanju postoje postajanja-crncem, postajanja-lndijancem, koja se ne sastoje od govorenja poput crvenokošca ili malog crnca. U pisa­nju postoje postajanja-životinjama, koja se ne sastoje od oponašanja životinje, od „pravljenja" životinjom baš kao što Mocartova muzika ne oponaša ptice, iako je prožeta postajanjem-pticom. Kapetan Ahab i postaja-nje-kitom, koje nije oponašanje. Lorens i postajanje-kornjačom, u njegovim divnim pesmama. U pisanju postoje postajanja-životinjama, koja se ne sastoje od pričanja o svome psu ili svojoj mački. To je pre susret između dva carstva, pravljenje kratkog spoja, zaroblja­vanje koda u kojem se svako deteritorijalizuje. Pišući, uvek dajemo nešto pisanja onima koji ga nemaju, ali oni daju pisanju jedno postajanje bez kojeg ono ne bi posto­jalo, bez kojeg bi ono bilo čista bujica reči u službi us­postavljenih sila.To što pisac pripada manjini ne znači da ljudi koji pišu ima manje nego čitalaca; to ne bi bi­lo ništa istinitije čak ni danas: to znači da pisanje uvek sreće manjinu koja ne piše, i ne daje sebi zadatak da piše za tu manjinu, umesto nje, niti povodom nje, ne­go postoji susret u kojem svako gura onog drugog, vu­če ga na njegovu liniju bekstva, do povezane deterito-rijalizacije. Pisanje se uvek povezuje sa nečim drugim, što je njegovo sopstveno postajanje. Ne postoji sklop koji funkcioniše na samo jednom fluksu. To nije stvar

60

Dijalozi

oponašanja, već veznika. Pisac je prožet nečim du­bljim, jednim postajanjem-ne-piscem. Hofmanstal (ko­ji tada uzima engleski pseudonim) više ne može da pi­še kada vidi agoniju horde pacova, zato što oseća da u njemu duša životinje pokazuje zube. Jedan lep engle­ski film, Willard, davao je neodoljivo postajanje-paco-vom glavnog junaka, koji se ipak u svakoj prilici pono­vo hvatao za ljudskost, ali je bivao sve više uvučen u tu kobnu povezanost.Toliko ćutanje i tolika samoubistva pisaca moraju se objasniti tim protivprirodnim bra­kom, tim protivprirodnim učešćima. Biti izdajnik za sopstvenog carstva, biti izdajnik svog pola, svoje klase, svoje većine - koji bi bio drugi razlog da se piše? I biti izdajnik pisanja.

Ima mnogo ljudi koji sanjaju da budu izdajnici. Oni u to veruju, veruju da to jesu. A nisu ništa drugo do sit­ni prevaranti. Imamo bedni slučaj Morisa Saksa u fran­cuskoj književnosti. Koji prevarant nije pomislio: ah, ja sam, jednom rečju, pravi izdajnik! No, koji to izdajnik ne pomisli uveče: napokon, nisam bio ništa do preva­rant. Reč je o tome da je teško biti izdajnik, da to zna­či stvarati. Valja tu izgubiti identitet, lice. Valja nestati, postati nepoznat.

Svrha, krajnji cilj pisanja? Osim postajanja-ženom, postajanja-crncem, životinjom, itd, osim postajanja-manjinskim, tu je i konačni poduhvat postajanja-ne-primetnim. 0 ne, pisac ne može da želi da postane„po-znat", priznat. Neprimetno, zajednička odlika najveće brzine i najveće sporosti. Izgubiti lice, preskočiti ili pro­biti zid, veoma strpljivo ga dubiti, pisanje nema druge svrhe. To je ono što je Ficdžerald nazivao istinskim pre-

61

Žil Delezi Kler Parne

kidom: linija bekstva, a ne putovanje po Južnim mori­ma, sticanje potajnosti (čak i ako se mora postati živo­tinjom, postati crncem ili ženom). Biti najzad nepoznat, kao što malo ljudi jeste, to je to, izdati. Veoma je teško više ne biti poznat uopšte, čak ni svojoj kućepaziteljki, ili u svom kraju, pevač bez imena, pripev. Na kraju ro­mana Blaga je noć junak se bukvalno rasipa, geografski. Onaj tako lep Ficdžeraldov tekst The crack up [Pukoti­na] kaže:„Osećao sam se sličnim ljudima koje sam pre petnaest godina viđao u vozovima iz predgrađa Grejt Nek..." Postoji čitav jedan društveni sistem koji bismo mogli nazvati sistemom belog zida - crne rupe. Uvek smo pričvršćeni za zid dominantnim značenjima, uvek smo uronjeni u rupu svoje subjektivnosti, crnu rupu svoga Ja koje nam je draže od svega. Zid u koji se ure­zuju sva objektivna određenja koja nas utvrđuju, bra­zdaju nas, identifikuju i čine prepoznatljivima; rupe u koje se smeštamo, sa svojom svešću, svojim osećanji-ma, strastima, previše poznatim malim tajnama, svo­jom željom da se za njih sazna, lako je lice proizvod tog sistema, tu je reč o društvenoj proizvodnji: široko lice sa belim obrazima, sa crnom rupom očiju. Našim dru­štvima je potrebno da proizvode lice. Hrist je izumeo li­ce. Milerov problem (koji je već bio Lorensov): kako raz­graditi lice, oslobađajući u nama istražiteljske glave koje povlače linije postajanja? Kako da pređemo zid, izbegavajući da se odbijemo o njega, unazad, ili da nas smrvi? Kako izaći iz crne rupe, umesto da se vrtimo na njenom dnu, koje čestice da izvadimo iz crne rupe? Ka­ko čak da uništimo svoju ljubav ne bismo li konačno bili kadri da volimo? Kako da postanemo neprimetni? „Više ne gledam u oči ženi koju grlim, već plivam kroz nju glavačke, rukama i nogama, i primjećujem negdje

62

Dijalozi

iza podočnjaka neistraženo područje, budući neki svi­jet, i više tu nema nikakve logike... Oko koje je bilo ego, više ne postoji; to bezlično oko sad više ne otkriva, ni­ti obasjava. Klizi crtom obzorja kao vječiti, neupućeni putnik... Srušio sam zid s kojim sam se rodio i crta mog puta je glatka i cjelovita... Cijelo mi tijelo mora postati stalna traka svjetla... Stoga zatvaram uši, oči i usta. Pri­je nego što opet postanem pravi čovjek, postojat ću vjerojatno kao park..."8

Tu više nemamo tajni, više nemamo šta da krijemo. Mi smo postali tajna, mi smo skriveni, iako sve što čini­mo, činimo usred bela dana i pri dnevnoj svetlosti. To je suprotno romantizmu „prokletog". Obojili smo sebe bojama sveta. Lorens je ukazivao na ono što se, kako mu se činilo, provlači kroz čitavu francusku književnost: manije „prljave male tajne". Likovi i autori uvek imaju neku malu tajnu, koja pothranjuje maniju za tumače­njem. Uvek je potrebno da nas nešto podseća na nešto drugo, da nas navede da mislimo na nešto drugo. Za­pamtili smo neku prljavu malu tajnu o Edipu, a ne Edi­pa na Kolonu, na njegovoj liniji bekstva koja je postala neprimetna, istovetna velikoj živoj tajni. Velika tajna je kad više nemamo šta da krijemo, i kad stoga niko ne može da nas shvati.Tajna svuda, ništa da se kaže. Otka­ko smo izumeli„označitelja", stvari se nisu uredile. Ume-sto da tumači govor, on je počeo da tumači nas, da tu­mači samog sebe. Značenje i tumačitis su dve velike bolesti zemlje, par sačinjen od despota i sveštenika. Označitelj je uvek mala tajna koja nikada nije prestala

8 Henri Miler, Jarčeva obratnica, preveo Ivan Kušan, Otokar Ker-šovani, Rijeka, 1967.

63

Žil Delez i Kler Parne

da se vrti oko tata-mama. Sami sebe navodimo da pro-pevamo, stvaramo tajnovitosti, diskretnosti, koračamo napred sa izrazom koji govori „pogledajte pod kakvom se tajnom povijam". Trn u mesu. Mala tajna se uglav­nom svodi na tužno onanisanje, narcisističko i bogobo­jazno: fantazam! „Prekršaj", previše dobar pojam za se-meništarce u vlasti nekog pape ili nekog pope, prevarante. Žorž Bataj je veoma francuski autor: on je od male tajne načinio suštinu književnosti, sa majkom unutra, sveštenikom ispod i okom iznad. Nikad neće­mo moći dovoljno da kažemo o zlu koje je fantazam na-neo pisanju (osvojio je čak i film), hraneći označitelja i tumačenje jednog drugim, jednog sa drugim.„Svet fan­tazama je svet prošlosti", teatar zlopamćenja i krivice. Vidimo kako danas ljudi prolaze vičući: Živela kastraci­ja, jer je to mesto želje, njen Početak i Kraj! Zaboravlja­mo šta ima u sredini. Uvek izumevamo nove vrste sve-štenika za malu prljavu tajnu, koja nema drugog cilja do da bude prepoznata, da nas smesti u veoma crnu rupu, da nas navede da se odbijemo o veoma beli zid.

Tvoja se tajna uvek vidi na tvom licu i u tvom oku. Izgubi lice. Postani kadar da voliš bez sećanja, bez fan­tazma i bez tumačenja, bez pravljenja tačke. Neka po­stoje samo fluksevi, koji čas presušuju, lede se ili se iz-livaju, a čas se povezuju ili se udaljavaju. Muškarac i žena su fluksevi. Sva postajanja koja se nalaze u vođe­nju ljubavi, svi polni organi, n polnih organa u samo jednom ili u oboje, i koji nemaju ništa sa kastracijom. Na linijama bekstva više ne može postojati ništa do jedna jedina stvar, eksperimentisanje-život. Nikad se ne zna unapred, zato što nemamo ništa više budućno­sti nego prošlosti. „Evo kakav sam ja", gotovo je sa ti-

64

Dijalozi

me. Više nema fantazma, postoje samo životni progra­mi, koji se uvek preinačuju u meri u kojoj nastaju, izda­ju se u meri u kojoj se produbljuju, poput obala što se redaju ili kanala što se razmeštaju kako bi tekao neki fluks. Postoje samo istraživanja tokom kojih uvek pro­nalazimo na zapadu ono što smo mislili da je na istoku, izokrenute organe. Svaka linija na kojoj se neko oslo­bodi jeste linija smernosti, i u suprotnosti je sa marlji­vom, tačnom, skorelom prljavštinom francuskih pisaca. Više ne postoji beskrajno izlaganje uvek pomalo prlja­vih tumačenja, već zaokruženi proces eksperimentisa-nja, protokola iskustva. Klajst i Kafka su provodili vreme u pravljenju životnih programa: programi nisu manife­sti, još manje su fantazmi, već su sredstva za označava­nje, da bi se izvelo eksperimentisanje koje prevazilazi na­še sposobnosti predviđanja (isto važi i za ono što zovemo programskom muzikom). Snaga Kastanedinih knjiga u njegovom programiranom eksperimentisanju sa drogom leži u tome što se svaki put tumačenja raz­građuju, a famozni označitelj uklanja. Ne, pas kojeg sam video, sa kojim sam trčao pod uticajem droge, ni­je moja prokleta majka... To je proces postajanja-živo-tinjom, koji ne znači ništa do ono što postaje, i koji na­goni i mene da postajem sa njim. Na to će se nadovezati druga postajanja, postajanja-molekularnim u kojima su vazduh, zvuk, voda uhvaćeni u njihove če­stice dok se istovremeno njihovi fluksevi spajaju sa mo­jim. Čitav jedan svet mikroopažanja koja nas vode ka neprimetnom. Eksperimentišite, nikada ne tumačite. Programirajte, nikada ne fantazmirajte. Henri Džejms, jedan od onih koji su najdublje prodrli u postajanje-ženom pisanja, izumeva junakinju koja radi u pošti i upletena je u telegrafski fluks kojim počinje da domi-

65

Žil Delez i Kler Parne

nira zahvaljujući svojoj „čudesnoj veštini tumačenja" (proceniti pošiljaoce, anonimne ili šifrovane telegra­me). Ali, deo po deo izgrađuje se živo eksperimentisa-nje u kojem tumačenje počinje da se topi, u kojem vi­še nema ni opažanja ni znanja, ni tajne ni pogađanja: „Na kraju je o svemu tome znala toliko da više nije mo­gla da tumači, više nije bilo nejasnoća koje su joj po­magale da jasno vidi... preostala je samo sirova svetlost" Engleska ili američka književnost jeste proces eksperi-mentisanja. Oni su ubili tumačenje.

Velika greška, jedina greška, bila bi da se poveruje kako se linija bekstva sastoji od bežanja od života; od bekstva u imaginarno ili u umetnost. Bežati, naprotiv, znači proizvoditi stvarno, stvarati život, pronaći oruž­je. Uopšteno govoreći, život se u jednoj istoj lažnoj kretnji svodi na nešto lično, čije bi delo trebalo da pro­nađe svrhu u samome sebi, bilo kao dovršeno delo, bi­lo kao delo koje upravo nastaje i koje uvek upućuje na pisanje o pisanju. Zbog toga francuska književnost obi­luje manifestima, ideologijama, teorijama pisanja, isto kao i svađama, rasvetljavanjima rasvetljavanja, neuro­tičnim predusretljivostima, narcisističkim sudovima. Pi­sci imaju lični brlog u životu, i istovremeno imaju svo­ju zemlju, svoju domovinu, koja je samim tim još duhovnija u delu koje valja načiniti. Zadovoljni su što lično smrde, pošto je ono što pišu utoliko uzvišenije i značajnije. Francuska književnost je često najbestidni-ja pohvala neurozi. Delo će biti utoliko značajnije što više upućuje na namigivanje i na malu tajnu u životu, i obrnuto. Valja čuti uticajne kritičare kako govore o Klajstovim neuspesima, o Lorensovoj nemoći, o Kafki-nim detinjarijama, o Kerolovim devojčicama. To je

66

Dijalozi

ogavno. A uvek je sa najboljim mogućim namerama: delo će biti onoliko veliko koliko uspe da unizi život. Tako ne postoji rizik da ćemo videti kako životna sila prožima neko delo. Sve smo unapred smrvili. To je isto ono zlopamćenje, ista ona sklonost kastraciji koja po­kreće velikog Označitelja kao predloženi krajnji cilj de-la, i malog imaginarnog Označitelja, fantazam, kao su-gerisani način života. Lorens je zamerao francuskoj književnosti što je neizlečivo intelektualna, ideološka i idealistička, suštinski kritička, što je radije kritičarka ne­go stvoriteljka života. Francuski nacionalizam u knji­ževnosti: užasna manija da se sudi i da se bude pod­vrgnut sudu prožima tu književnost: ima previše histerika među piscima i njihovim likovima. Mrzeti, že­lja da se bude voljen, ali i velika nemoć da se voli i di­vi. U stvari, svrha pisanja nije u njemu samom, upravo zato što život nije nešto lično. Ili, bolje rečeno, cilj pisa­nja je da se život dovede u stanje nelične moći. Ono se tako odriče svake teritorije, svake svrhe koja bi obitava­la u njemu samom. Zašto pišemo? Nije tu reč o pisa­nju. Može se desiti da pisac bude krhkog zdravlja, sla­bašne telesne građe. Po tome nije manje suprotnost neurasteniku: neka vrsta velikog Živućeg (na način Spi-noze, Ničea ili Lorensa), u meri u kojoj je prosto previ­še slabašan za život koji ga prožima ili afekte koji pro­laze kroz njega. Pisanje nema drugu funkciju: biti fluks koji se povezuje sa drugim fluksevima - sva postaja-nja-manjinskim na svetu. Fluks je nešto snažno, trenut­no i mutirajuće, između stvaranja i uništenja. Samo ka­da je deteritorijalizovan, fluks uspeva da se poveže sa drugim fluksevima, koji onda njega deteritorijalizuju i obrnuto. U postajanju-životinjom spajaju se čovek i ži­votinja koji nimalo ne liče jedno na drugo, ne opona-

67

Žil Delez i Kler Parne

šaju jedno drugo, već jedno deteritorijalizuje drugo, odvodeći liniju dalje. Sistem štafete i mutacija kroz sre­dinu. Linija bekstva je stvoriteljka tih postajanja. Linije bekstva nemaju teritoriju. Pisanje operiše poveziva­njem, pretvaranjem flukseva, te tako život izmiče zlo­pamćenju osoba, društava i carstava. Keruakove reče­nice su trezvene poput nekog japanskog crteža, čista linija povučena slobodnom rukom, koja prolazi kroz epohe i carstva. Bio je potreban pravi alkoholičar da se postigne takva trezvenost. Ili rečenica-pustara, linija-pustara Tomasa Hardija: nije pustara tema ili građa ro­mana, već se fluks modernog pisanja povezuje sa fluk-som vajkadašnje pustare. Postajanje-pustarom; ili pak Milerovo postajanje-travom, koje on naziva svojim po-stajanjem-Kinom. Virdžinija Vulf i njen dar za prelaže­nje iz jedne epohe u drugu, iz jednog carstva u drugo, iz jednog elementa u drugi: je li za to bila potrebna anoreksija Virdžinije Vulf? Piše se samo ljubavlju, svako pisanje je ljubavno pismo: Stvarno-književnost. Sme se umreti samo od ljubavi, a ne nekom tragičnom smrću. Sme se pisati samo tom smrću, ili prestati pisati samo tom ljubavlju, ili nastaviti sa pisanjem, oboje istovre­meno. Nije nam poznata značajnija, dodvornija, veli-čanstvenija ljubavna knjiga od Keruakovih Podzemnih [Subterraneans]. On ne pita „šta pisati?" zato što je sve-stan sveukupne nužnosti pisanja, nemogućnosti da se izabere bilo šta osim pisanja, pod uslovom da je pisa­nje, sa svoje strane, za njega već neko drugo postaja­nje, ili da dolazi iz nekog drugog postajanja. Pisanje, sredstvo za više nego lični život, umesto da život bude bedna tajna za pisanje kojem bi jedina svrha bilo ono samo. Ah, ta beda imaginarnog i simboličkog, dok se stvarno uvek odlaže za sutra.

68

Dijalozi

DRUGI DEO

Stvarna minimalna jedinica nije reč, niti je ideja ili pojam, a nije ni označitelj, već je sklop. Iskaze uvek pro­izvodi sklop. Uzrok iskaza nije neki subjekat koji bi de-lovao kao subjekat iskazivanja, a ništa više se ne odno­se ni na subjekte kao subjekte iskaza. Iskaz je proizvod sklopa, uvek kolektivnog, koji u igru, u nama i izvan nas, uvodi populacije, mnoštvenosti, teritorije, postaja­nja, afekte, događaje. Lično ime ne označava subjekat, već nešto što se odigrava, između barem dva člana ko­ja nisu subjekti, već su agensi, elementi. Lična imena nisu imena osobe, već naroda i plemena, faune i flore, vojnih operacija ili tajfuna, kolektiva, anonimnih dru­štava i produkcijskih kuća. Autor je subjekat iskaziva­nja, ali ne i pisac, koji nije autor. Pisac izumeva sklopove počev od sklopova koji su njega izumeli, omogućuje da jedna mnoštvenost pređe u drugu. Ono što je teško jeste omogućiti da se udruže svi elementi jednog ra­znorodnog skupa, omogućiti im da funkcionišu zajed­no. Strukture su povezane sa uslovima za homogenost, ali sklopovi to nisu. Sklop, to je safunkcionisanje, to je „privlačnost", simbioza. Verujte u moju privlačnost. Pri­vlačnost nije neki nejasan osećaj uvažavanja ili duhov­nog učestvovanja, naprotiv, to je napor ili prožimanje

69

Žil Delez i Kler Parne

tela, mržnja ili ljubav, jer je i mržnja mešavina, ona je telo, dobra je samo kada se meša sa onim što mrzi. Pri­vlačnost su tela koja se vole ili mrze, i svaki put su po­pulacije u igri, u tim telima ili na tim telima.Tela mogu da budu fizička, biološka, psihička, društvena, verbal­na, ali su uvek tela ili korpusi. Autor je, kao subjekat is­kazivanja, u prvom redu duh: čas se poistovećuje sa svojim likovima, ili navodi nas da se poistovetimo sa njima, ili pak sa idejom koju oni nose, a čas uvodi dis­tancu koja i njemu i nama omogućuje da posmatramo, da kritikujemo, da produžavamo. Ali to nije dobro. Autor stvara jedan svet, no nema sveta koji čeka nas da bi bio stvoren. Nema ni poistovećivanja ni distan­ce, ni bliskosti ni udaljenosti, jer smo u svim ovim slu­čajevima navedeni da govorimo za, ili umesto... A tre­ba, naprotiv, govoriti sa, pisati sa. Sa svetom, sa delom sveta, sa ljudima. To uopšte nije konverzacija, već kon­spiracija, udar ljubavi ili mržnje. Nema nikakvog suda u simpatiji, već postoje saglasnosti među telima svih vr­sta. „Sve tanane simpatije nebrojene duše, od najžuč-nije mržnje do najstrasnije ljubavi."9 To znači sklopiti: biti u sredini, na liniji susreta jednog unutrašnjeg i jed­nog spoljašnjeg sveta. Biti u sredini: „Najvažnije je da se postane bezvrijedan, da nas ponese zajednička stru­ja, da se opet bude riba, a ne hir prirode. Jedina korist, razmišljao sam, koju bih mogao imati od pisanja jest da uklonim razlike koje me dijele od bližnjega."10

9 Lawrewnce, Etudes sur la litterature classique americaine, Se-uil, (upor. čitavo poglavlje o Vitmenu, koji privlačnost suprotstavlja poistovećenju).

10 Henry Miller, Seksus, preveo Zlatko Crnković, Otokar Keršo-vani, Rijeka, 1969.

70

Dijalozi

Treba reći da nam sam svet postavlja te dve zamke - distance i poistovećivanja. Ima mnogo neurastenika i luđaka na svetu, koji nas ne puštaju dok ne uspeju da nas svedu na svoje stanje, da nam prenesu svoj otrov, ima histerika, narcisa, njihove podmukle zaraze. Ima mnogo lekara i naučnika koji nas navode na dezinfiko-vani naučni pogled, a i pravih luđaka, paranoičnih. Tre­ba se odupreti obema zamkama, onoj koja nam pruža ogledalo zaraza i poistovećenja, i onoj koja nam poka­zuje pogled poimanja. Možemo da sklapamo samo među sklopovima. Osećamo privlačnost samo prema borbi, samo prema pisanju, govorio je Lorens. Ali pri­vlačnost nije ništa, to je telo uz telo, mrzeti ono što ugrožava i inficira život, voleti tamo gde se on umno­žava (ne potomci niti potomstvo, već umnožavanje...). Ne, kaže Lorens, vi niste mali Eskim u prolazu, žut i ma-stan, nije potrebno da mislite da ste on. Ali možda ima­te posla sa njim, možda imate nešto da sklopite sa njim, neko postajanje-Eskimom, koje se ne sastoji od pretvaranja da ste Eskim, od toga da ga oponašate ili se sa njim poistovetite, da preuzmete Eskima, već od toga da sklopite nešto između njega i vas - jer može­te da postanete Eskim samo ako sam Eskim postane nešto drugo. Isto važi i za luđake, narkomane, alkoho­ličare. Prigovor: zahvaljujući toj vašoj bednoj privlač­nosti, poslužite se luđacima, kujete ludilo u zvezde, a onda ih pustite da padnu, a vi ostanete na obali... To nije istina. Pokušavamo da izvučemo iz ljubavi svako posedovanje, svako poistovećenje, da bismo bili kadri da volimo. Pokušavamo da izvučemo iz ludila život ko­ji ono sadrži, istovremeno mrzeći luđake, koji ne pre­staju da ubijaju taj život, da ga okreću protiv njega sa­mog. Pokušavamo da ne pijući izvučemo iz alkohola

71

Žil Delez i Kler Parne

72

život koji on sadrži: velika scena pijanstva od čiste vo­de kod Henrija Milera. Uzdržati se od alkohola, droge ili ludila, to je postajanje, postajanje-trezvenim, radi sve bogatijeg života. To je privlačnost, to znači sklapati. Ra-spremiti krevet, suprotnost pravljenju karijere, ne biti lakrdijaš poistovećenja, hladni doktor za distance. Po­što raspremite krevet i legnete, niko neće doći da vas ušuška. Previše ljudi želi da bude ušuškano, da ih ušu-ška neka debela mama poistovetiteljka, ili društveni doktor za distance. Da, neka se luđaci, neurastenici, al­koholičari i narkomani, svi zarazni, izvuku iz toga kako znaju i umeju, sama naša privlačnost kaže da to nije naša stvar. Svako treba da ide svojim putem. Ali biti ka­dar za to, e to je teško.

Pravila ovih razgovora: što je neki pasus duži, to je pri­kladnije čitati ga veoma brzo. A ponavljanja bi morala da funkcionišu kao ubrzanja. Neki primeri će se neprestano ponavljati: OSA i ORHIDEJA, ili pak KONJ i UZENGIJA... Ima i drugih koje bismo mogli navesti. Ali povratak na isti pri-mer morao bi da proizvede ubrzavanje, čak i po cenu či­taočeve dosade. Pripev? Svaka muzika, svako pisanje prolazi kroz to. Sam razgovor će biti jedan pripev.

O EMPIRIZMU. Zašto pisati, zašto se pisalo o empiri­zmu, a naročito o Hjumu? Reč je o tome da je empiri­zam poput engleskog romana. Ne radi se o tome da se načini filozofski roman, niti da se filozofija stavi u ro­man. Radi se o tome da se čovek filozofijom bavi kao romanopisac, da bude romanopisac u filozofiji. Empi­rizam se često definiše kao doktrina po kojoj razumlji­vo „dolazi" iz čulnog, sve što ima veze sa poimanjem dolazi od čula. Ali to je stanovište istorije filozofije: ima-

Dijalozi

mo dar da ugušimo čitav život u traženju i postavlja­nju prvobitnog apstraktnog načela. Kad god poveru-jemo u veliko prvobitno načelo, više ne možemo da proizvodimo ništa do krupne sterilne dvojnosti. Filo­zofi rado dopuštaju da ih to ponese, i raspravljaju šta bi moralo biti prvobitno načelo (Biće, Ja, Čulno?...). No, za­ista nema potrebe da se pozivamo na konkretno bo­gatstvo čulnog, ako nam je cilj da od njega napravimo apstraktno načelo. U stvari, prvobitno načelo je maska, prosta slika, to ne postoji, stvari počinju da se pomera-ju i da oživljavaju tek na nivou drugog, trećeg, četvr­tog načela, a to čak više i nisu načela. Stvari počinju da žive tek u sredini. U tom smislu, šta su to empiristi pro­našli, ne u svojim glavama, već u svetu, a što je kao ka­kvo životno otkriće, izvesnost života, što menja način življenja ako se zaista za njega zakačimo? To uopšte ni­je pitanje „da li razumljivo dolazi iz čulnog?", već sasvim drugo pitanje, pitanje odnosa. Odnosi su spoljašnji u od­nosu na svoje članove. „Pjer je niži od Pola", „čaša je na stolu": odnos nije u unutrašnjosti ni jednog od člano­va koji bi otuda bili subjekat, niti u oba uzeta zajedno. Osim toga, odnos može da se menja, a da, se članovi ne promene. Neko će prigovoriti da je čaša možda iz-menjena kada se ukloni sa stola, ali to nije istina, ideje čaše i stola nisu izmenjene, a one su pravi članovi od­nosa. Odnosi su u sredini, i postoje kao takvi. Ta spo-Ijašnjost odnosa nije načelo, već je životno protesto-vanje protiv načela. Naime, ako se u tome vidi nešto što prožima život, ali mu je mrska misao, onda valja na-terati misao da ga promišlja, načiniti od njega priviđe­nje misli, eksperimentisanje koje je nasilno prema mi­sli. Empiristi nisu teoretičari, oni su eksperimentatori: oni nikada ne tumače, nemaju načela. Ako se ta spo-

73

Žil Delez i Kler Parne

ljašnjost odnosa shvati kao provodnik, ili kao linija, vi-dećemo kako se komad po komad razvija jedan veo­ma čudan svet, Arlekinov mantil ili pačvork, sačinjen od punoća i praznina, od blokova i pukotina, privlače­nja i razdvajanja, preliva i naprasitosti, spajanja i rasta-vljanja, naizmeničnog smenjivanja i preplitanja, sabi­ranja do čijeg se zbira nikada ne dolazi, oduzimanja čija se razlika nikada ne utvrdi. Vidimo kako iz toga pro-ističe pseudoprvobitno načelo empirizma, ali kao ka­kva negativna granica koja se uvek potiskuje, kao ma­ska stavljena na početku: naime, ako su odnosi spoljašnji u odnosu na svoje članove i ne mogu se sve­sti na njih, tu ne može biti reč o razlici između čulnog i razumljivog, između iskustva i mišljenja, između ose­ta i ideja, već samo između dve vrste ideja, ili dve vrste iskustava, iskustva članova i iskustva odnosa. Famozna asocijacija ideja sigurno se ne svodi na plitkosti koje je istorija filozofije o njoj zapamtila. Kod Hjuma postoje ideje, a zatim odnosi među tim idejama, odnosi koji mogu da variraju a da same ideje to ne čine, pa zatim okolnosti, delanja i trpljenja, što sve utiče na variranje tih odnosa. Čitav jedan„sklop-Hjum", koji poprima naj-raznolikije oblike. Da bi se postalo vlasnikom nekog napuštenog naselja, treba li dodirnuti njegova vrata rukom ili je dovoljno baciti koplje sa određene razda­ljine? Zašto u nekim slučajevima iznad odnosi pobedu nad ispod, a u nekim drugim slučajevima je obrnuto (tlo odnosi pobedu nad površinom, ali slikarstvo nad platnom, itd)? Eksperimentišite: svaki put sklop ideja, odnosa i okolnosti: svaki put istinski roman, u kojem vlasnik, kradljivac, čovek sa kopljem, goloruki čovek, orač, slikar, zauzimaju mesto pojmova.

74

Dijalozi

Ta geografija odnosa je utoliko značajnija što je filo­zofija, istorija filozofije, pretrpana problemom bivanja, JE. Raspravlja se o sudu atribucije (nebo je plavo) i su­du egzistencije (Bog je), koji pretpostavljaju jedan dru­gog. Ali reč je uvek o glagolu biti i pitanju načela. Samo su Englezi i Amerikanci uspeli da oslobode veznike, us­peli da razmišljaju o odnosima. To je zato što oni ima­ju veoma poseban stav prema logici: ne vide je kao pr­vobitni oblik koji u sebi skriva prvobitna načela; oni nam, naprotiv, kažu: sa logikom stvari stoje tako da će­te biti primorani da je napustite, ili pak navedeni da je izmislite! Logika je baš kao otvoreni put, nije na počet­ku, i to ništa više nego što ima kraj, ne možemo da se zaustavimo. Tačnije rečeno, nije dovoljno sačiniti logi­ku odnosa, nije dovoljno priznati prava suda relacije kao samostalne sfere, suda koji je različit od sudova eg­zistencije i atribucije. Jer i dalje ništa ne sprečava odno­se, onakve kakvi su otkriveni u veznicima (NO, DAKLE, itd), da ostanu podređeni glagolu biti. Čitava gramati­ka i čitav silogizam jesu način da opstane podređenost veznika glagolu biti, da se omogući da veznici graviti-raju oko glagola biti. Treba otići dalje: pobrinuti se da susret sa odnosima prodre u sve, pokvari sve, da pod-rije bivanje, da ga zaljulja. Zameniti JE sa I. A i B. I čak ni­je ni odnos niti poseban veznik, to je ono što podupi­re sve odnose, put svih odnosa, ono što omogućuje odnosima da pobegnu izvan svojih članova i izvan sku­pa svojih članova, i izvan svega što bi se moglo odredi­ti kao Bivanje, Jedno ili Sve. I kao izvan-biti, među-biti. Odnosi bi mogli da se uspostave i između članova, ili između dva skupa, od jednog do drugog, ali i daje dru­gi smer odnosima, omogućuje članovima i skupovima da pobegnu, i jednima i drugima, linijom bekstva koju

75

Žil Delez i Kler Parne

aktivno stvara. Misliti sa i umesto da se promišlja JE, da se misli za JE: ništa drugo nikada nije bilo tajna empiri­zma. Pokušajte, to je jedna posve izuzetna misao, a ipak je život. Empiristi tako misle, to je sve. I to nije mi­sao estete, kao kada se kaže „još jedan", „još jedna že­na". To nije ni dijalektička misao, kao kada se kaže „je­dan daje dva koje će dati tri". Mnoštveno više nije pridev koji je i dalje podređen Jednom što se deli ili Bi­vanju što ga obuhvata. Postao je imenica, mnoštve-nost, koja ne prestaje da nastanjuje svaku stvar. Mno-štvenost nikad nije u članovima, koliko god da ih ima, niti u njihovom skupu ili sveukupnosti. Mnoštvenost je samo u l, koje nema istu prirodu kao elementi, sku­povi, pa čak ni njihovi odnosi, lako može da nastane samo između dvoje, ono ništa manje ne skreće njiho­vu dvojnost. Tu postoji nekakva suštinska trezvenost, suštinsko siromaštvo, suštinska askeza tog i. Izuzev Sar-tra, koji je ipak ostao u zamci glagola biti, najznačajni­ji filozof u Francuskoj bio je Žan Val. Ne samo da nam je omogućio da se sretnemo sa engleskom i američ­kom mišlju, da je znao da nas navede da na francu­skom promišljamo veoma nove stvari, već je najdalje otišao u toj umetnosti i, tom mucanju jezika u samom sebi, toj manjinskoj upotrebi jezika.

Da li je iznenađenje što nam sve to dolazi iz engle­skog ili američkog? To je hegemonijski, imperijalistički jezik. Ali, utoliko je ranjiviji na podzemno obdelavanje jezika ili dijalekata, koji ga podrivaju sa svih strana i na­meću mu igru kvarenja i veoma raznovrsnih varijacija. Oni koji se bore za čist francuski, koji ne bi bio zaražen engleskim, postavljaju, čini nam se, lažan problem, va­ljan samo za rasprave intelektualaca. Američki-jezik

76

Dijalozi

svoju zvaničnu despotsku pretenziju, svoju većinsku pretenziju na hegemoniju, zasniva samo na zapanju­jućoj sposobnosti da se savije, da se prelomi, da se sta­vi u tajnu službu manjina koje ga obdelavaju iznutra, nevoljno, uslužno, nagrizajući tu hegemoniju onoliko koliko se ona širi: naličje moći. Engleski su uvek obde-lavali svi ti manjinski jezici, anglo-gelski, anglo-irski, itd, koji su naprosto ratne mašine protiv engleskog: Singovo i preuzima na sebe sve veznike, sve odnose, i ,,the way", otvoreni put, da bi označilo liniju govora ko­ja se razvija.11 Američki jezik obdelava black english, ali i yellow, red english, broken english, koji su svaki put po­put govora ispaljenog iz pištolja boja: veoma različita upotreba glagola biti, veoma različita upotreba vezni­ka, neprekidan niz l... a robovi moraju da znaju stan­dardni engleski da bi pobegli, da bi naveli sam jezik da pobegne.1 2 O ne, nije reč o tome da se načini kakvo lo­kalno narečje niti da se obnove dijalekti, kao kod se­ljačkih romanopisaca koji su uglavnom čuvari usposta­vljenog poretka. Reč je o tome da se jezik pokrene, sve trezvenijim rečima i sve prefinjenijom sintaksom. Nije reč o tome da neki jezik govorite kao da ste stranac, reč je o tome da budete stranac u sopstvenom jeziku, u smislu u kojem je američki jezik crnaca. U angloame­ričkom postoji sklonost ka tome. Valjalo bi suprotstavi­ti načine na koji engleski i nemački prave složenice, ko­jima su ova dva jezika podjednako bogata. Ali u nemačkom vlada primat glagola biti, nostalgija za bi-

11 Upor. napomene Francois Regnaulta u predgovoru za francu­ski prevod komada Vilovnjak od zapadnih strana, La Graphe.

12 Upor. Dillardovu knjigu Black English. A o problemima jezika u Južnoafričkoj Republici, Breytenbach, Feu froid, Bourgois.

77

Žil Delez i Kler Parne

vanjem, i stoga prema njemu pruža sve veznike koji­ma se služi pri pravljenju složenica: kult Grunda, drve-ta i korena, a i Unutarnjosti. Engleski, naprotiv, pravi složenice u kojima je jedina veza jedno podrazumeva-juće I, veza sa Spoljašnjošću, kult puta koji nikada ne tone, koji nema temelja, koji ide po površini, rizom. Blue-eyed boy: dečak, plavo i oči - sklop. i... i... i, muca­nje. Empirizam nije ništa drugo. Svaki veliki jezik, ma­nje ili više obdaren, treba prelomiti, svaki na svoj na­čin, da bi se u njega uvelo to stvaralačko I, koja će omogućiti jeziku da teče, a od nas će načiniti tog stran­ca u svom jeziku, sve dok je naš. Pronaći načine svoj­stvene francuskom, uz snagu njegovih sopstvenih ma­njina, njegovim sopstvenim postajanjem-manjim (u tom je pogledu šteta što mnogi francuski pisci izosta­vljaju interpunkciju, koja u francuskom vredi koliko i i). To je empirizam, sintaksa i eksperimentisanje, sintak-sičko i pragmatičko, stvar brzine.

O SPINOZI. Zašto pisati o Spinozi? I u tome krenuti od sredine, a ne od prvobitnog načela (jedine supstance za sve atribute). Duša / telo, niko nikada nije tako origi­nalno osećao veznik"i".Svaka jedinka, duša i telo, ima beskonačno mnogo delova, koji joj pripadaju u odre­đenom, manje-više složenom odnosu. A svaka je jedin­ka i sama složena od jedinki nižeg reda, i ulazi u slože-vinu jedinki višeg reda. Sve jedinke su u Prirodi kao na ravni postojanosti, kojoj u potpunosti određuju figu­ru, a ta se figura može menjati u svakom trenutku. Afi-ciraju se međusobno, u meri u kojoj odnos u koji stu­pa svaka od njih oblikuje stepen sile, moć da se bude aficiran. Sve to je samo susret u svetu, dobar ili rđav su­sret. Adam pojede jabuku, zabranjeno voće? To je po-

78

Dijalozi

java iz reda pokvarenog stomaka, intoksikacije, trova­nja: ta trula jabuka razgrađuje Adamov odnos. To je za Adama rđav susret. Otuda snaga Spinozinog pitanja: šta može jedno telo? za kakve je afekte kadro? Afekti su postajanje: čas nas slabe u meri u kojoj umanjuju našu moć delovanja i razgrađuju naše odnose (tuga), čas nas osnažuju budući da uvećavaju našu moć i omogućuju nam da uđemo u prostraniju ili višu jedinku (radost). Spinozu neprestano iznenađuje telo. Ne iznenađuje ga to što ima telo, već ono što telo može. Tela ne definišu njihov rod ili vrsta, njihovi organi i njihove funkcije, već ono što mogu, kroz afekte za koje su kadra, u trpljenju kao i u delanju. Niste definisali životinju sve dok ne sa­činite spisak njenih afekata. U tom smislu, postoji veća razlika između trkačkog i vučnog konja nego između vučnog konja i vola. Jedan daleki Spinozin naslednik će reći: pogledajte Krpelja, divite se toj životinji, nju de­finišu tri afekta, to je sve što je ona kadra kad je reč o odnosima od kojih je sačinjena, tripolarni svet i to je sve! Svetlost ga aficira, pa se podiže do vrha grane. Mi­ris sisara ga aficira, pa pada na njega. Dlake mu smeta­ju, pa traži mesto na kojem nema dlaka kako bi se uvu­kao pod kožu i pio toplu krv. Slep i gluv, krpelj ima samo tri afekta u ogromnoj šumi, a tokom preostalog vremena može da spava godinama u očekivanju susre­ta. Kakva je to moć! U konačnici, uvek imamo organe i funkcije što odgovaraju afektima za koje smo kadri. Po­četi od jednostavnih životinja, koje imaju tek mali broj afekata i nisu deo našeg sveta, a ni nekog drugog, već su sa nekim pridruženim svetom bile u stanju da kro­je, prekrajaju, zašivaju: pauk i njegova mreža, vaška i lobanja, krpelj i delić kože sisara, eto to su filozofske ži­votinje, a ne Minervina sova. Nazivamo signalom ono

79

Žil Delez i Kler Parne

što pokreće afekte, ono što ostvaruje moć da se bude aficiran: mreža se miče, lobanja se nabira, delić kože se obnaži. To nije ništa do nekoliko znakova, poput zve-zda u nepreglednoj tamnoj noći. Postajanje-paukom, postajanje-vaškom, postajanje-krpeljom, nepoznat, snažan, mračan, jogunast život.

Kada Spinoza kaže sledeće:telo je zapanjujuće... još ne znamo šta može telo... on ne želi da od tela načini model, a od duše nešto što prosto zavisi od tela. Nje­gov poduhvat je prefinjeniji. On želi da sruši pseudo-nadmoćnost duše nad telom. Postoje duša / telo, i obo­je izražavaju jednu istu stvar: atribut tela je i izraz duše (na primer brzina). Isto kao što ne znate šta može telo, isto kao što u telu ima mnogo stvari koje vam nisu po­znate, koje nadilaze vaše znanje, tako i u duši ima mno­go stvari koje nadilaze vašu svest. Evo pitanja: Šta mo­že telo? Za koje afekte ste kadri? Eksperimentišite, ali potrebno je mnogo mudrosti za eksperimentisanje. Ži­vimo u prilično neprijatnom svetu, u kojem ne samo ljudi, već i uspostavljene vlasti imaju interesa da nam prenose tužne afekte. Tuga, tužni afekti jesu svi oni ko­ji umanjuju našu moć delovanja. Uspostavljenim vla­stima su potrebne naše tuge da bi od nas načinile ro­bove. Tiranin, sveštenik, uzimači duša, svi oni imaju potrebu da nas uvere da je život naporan i težak. Vla­stima je manje potrebno da nas ugnjetavaju nego da nas more teskobom, ili, kako kaže Virilio, da upravljaju našim malim intimnim užasima i da ih organizuju. Sve-opšta duga tužbalica o životu: život kao nedostatak-bivanja... Uzalud govorimo„plešimo", nismo preterano veseli. Uzalud govorimo„kakva je nesreća smrt", valja­lo je živeti da bi se imalo šta izgubiti. Bolesnici, bilo im

80

Dijalozi

bolesno telo ili duša, neće nas pustiti, kao vampiri, sve dok nam ne budu preneli svoju neurozu i teskobu, svo­ju voljenu kastraciju, zlopamćenje prema životu, gnu­snu zarazu. Sve je stvar krvi. Nije lako biti slobodan čo-vek: pobeći od kuge, organizovati susrete, uvećati moć delovanja, aficirati se radošću, umnožiti afekte koji iz­ražavaju ili obuhvataju maksimum afirmacije. Načiniti od tela silu koja se ne svodi na organizam, načiniti od misli silu koja se ne svodi na svest. Slavno Spinozino prvobitno načelo (jedna jedina supstanca za sve atri­bute) zavisi od tog sklopa, a ne obrnuto. Postoji sklop-Spinoza: duša i telo, odnosi, susreti, moć da se bude aficiran, afekti koji ispunjavaju tu moć, tuga i radost ko­je označavaju te afekte. Filozofija ovde postaje umet-nost funkcionisanja, sklopa. Spinoza, čovek susreta i postajanja, filozof poput krpelja, neprimetni Spinoza, uvek u sredini, uvek u bekstvu, čak i kada se ne pome-ra mnogo, u bekstvu u odnosu na jevrejsku zajednicu, u bekstvu u odnosu na Moći, u bekstvu u odnosu na bolesnike i zlobnike. On može i sam da bude bolestan, i da umre; zna da smrt nema ni cilj ni svrhu, već da je, naprotiv, reč o tome da se život provede u nekom dru­gom. Ono čime Lorens definiše Vitmena, a što u veli­koj meri važi i za Spinozu, jeste njegov neprestani ži­vot: Duša i Telo, duša nije ni iznad niti unutar, ona je „sa", ona je na putu, izložena svim kontaktima, susreti­ma, u društvu onih koji idu istim putem,„osećati sa nji­ma, uhvatiti drhtaj njihove duše i njihove puti u prola­zu", suprotno moralu spasenja, podučavati dušu da živi svoj život, a ne spasti je.

O STOICIMA. Zašto pisati o njima? Nikada nije bio iz­ložen mračniji i uzburkaniji svet: tela... ali i osobine su

81

Žil Delez i Kler Parne

tela, dahovi i duše su tela, radnje i trpljenja su takođe tela. Sve je mešavina tela, tela se prožimaju, naprežu, truju, upliću, povlače, ojačavaju se ili uništavaju, kao što vatra prožima gvožđe i boji ga u crveno, kao što proždrljivac proždire svoj plen, kao što zaljubljeni ura­nja u voljenu osobu.„Ima ploti u hlebu i hleba u trava­ma, ta tela i tolika druga skrivenim kanalima ulaze u sva druga i zajedno isparavaju..." Užasni Tijestov ručak, incesti i proždiranja, bolesti koje se razvijaju u našim utrobama, tolika tela koja rastu u našem. Ko će reći ko­ja je mešavina rđava a koja je dobra, postoje sve dobro sa tačke gledišta Celine što saoseća, sve je opasno sa tačke gledišta delova što se sreću i prožimaju? Koja lju­bav nije bratovljeva ili sestrina, koja gozba nije Ijudo-žderska? No, iz svih tih tela u telima izdiže se neka vr­sta bestelesne pare koja se više ne sastoji od osobina, delanja niti trpljenja, od uzroka koji deluju jedni na druge, već od ishoda tih delanja i tih trpljenja, od po-sledica koje ishode iz svih tih uzroka zajedno, čisti neo-setljivi bestelesni događaji na površini stvari, čisti infi-nitivi o kojima se čak i ne može reći da jesu, pošto su pre deo jednog izvan-biti koje okružuje ono što jeste: „pocrveneti", „zeleneti se", „seći", „umreti", „voleti"... Ta­kav događaj, takav glagol u infinitivu je, isto tako, izraz postavke ili atributa nekog stanja stvari. Snaga stoika je u tome što su uspeli da sprovedu liniju razdvajanja, ne više između čulnog i razumljivog, ne više između duše i tela, nego tamo gde je niko nije video: između fizičke dubine i metafizičke površine. Između stvari i događa­ja. Između stanja stvari i mešavina, uzroka, duša i tela, radnji i trpljenja, osobina i supstanci, sjedne strane, a sa druge događaja ili neosetljivih, neoznačivih bestele-snih Posledica, infinitiva koji proishode iz tih mešavi-

82

Dijalozi

na, koji postaju atributi tih stanja stvari, koji se izraža­vaju u postavkama. Novi način da se svrgne JE: atribut više nije osobina koja se povezuje sa subjektom pomo-ču indikativa „je", to je bilo koji glagol u infinitivu koji proizilazi iz nekog stanja stvari i nadleće ga. Glagoli u infinitivu su neograničena postajanja. Istinski nedosta­tak glagola biti je to što upućuje na neko Ja, najmanje moguće, koje ga natkodira i stavlja u prvo lice indika­tiva. Ali infinitivi-postajanja nemaju subjekat: oni se pripisuju samo događanju koje nema lice (kiši), i sami postaju atributi nekih stanja stvari koja su mešavine ili kolektivi, sklopa, čak i na najvišoj tački njihove pojedi-načnosti. HODATI - PREMA, NOMADI - STIĆI, MLADI - VOJNIK - POBEĆI, STUDENT - JEZIKA - ŠIZOFRENIČAR - ZATVORITI - UŠI, OSA - SRESTI - ORHIDEJU. Telegram je brzina događaja, a ne ušteda sredstava. Prave rečenice su mali oglasi. To su takođe osnovne jedinice romana, ili događaja. Pra­vi romani operišu neodređenim recima koje nisu neu­tvrđene, infinitivima koji nisu neizdiferencirani, vlasti­tim imenicama koje nisu osobe: „mladi vojnik" koji skače ili beži, ili se vidi kako skače i beži u knjizi Stive-na Krejna, „mladi student jezika" kod Volfsona...

Između dvoje, između dubinskog fizičkog stanja stvari i površinskih metafizičkih događaja postoji stro­ga komplementarnost. Kako se neki događaj ne bi ostvarivao u telu, pošto zavisi od stanja i mešavine te­la kao i svojih uzroka, pošto ga proizvode tela, dahovi i osobine što se prožimaju, ovde i sada? No, isto tako, kako bi se događaj mogao iscrpsti svojim ostvariva­njem, pošto se, kao posledica, razlikuje od svog uzro­ka, budući da sam deluje kao Kvazi-uzrok koji nadleće tela, koji prelazi preko neke površine i iscrtava je, povr-

83

Žil Delez i Kler Parne

šinu koja je objekat oduzimanja ostvarenja ili večne istine? Događaj uvek proizvode tela koja se sudaraju, presecaju ili prožimaju, plot i mač; ali sama ta posledi-ca ne pripada poretku tela, kao neumorna bitka, bes-telesna, nedokučiva, koja se naginje nad sopstveno iz­vršenje i dominira sopstvenim ostvarivanjem. Nikada nismo prestali da pitamo: gde je bitka? Gde je doga­đaj, od čega se sastoji događaj: svako postavlja to pita­nje u trku, „gde je zauzimanje Bastilje"? svaki događaj je izmaglica. lnfinitivi„umreti"„,voleti"„,mrdati se"„,sme-šiti se", itd, jesu događaji upravo zato što u njima posto­ji jedan deo za čije ostvarenje nije dovoljno njihovo iz­vršenje, postajanje samo po sebi koje ne prestaje da nas čeka a da istovremeno ide ispred nas kao bezlič-nost infinitiva, kao neko četvrto lice jednine. Da, umre-ti proizilazi iz naših tela, proizvodi se u našim telima, ali stiže iz Spoljašnjosti, osobito bestelesne, i koja se obrušava na nas poput bitke što nadleče borce i poput ptice što nadleće bitku. Ljubav je u dubini tela, ali i na onoj bestelesnoj površini koja joj omogućuje da se do­godi. Tako da, bilo da smo agensi ili pacijensi, kada vr­šimo ili trpimo radnju, uvek nam preostaje da budemo dostojni onoga što nam se događa. Stoički moral je, bez sumnje, upravo to: ne biti niži od događaja, posta­ti sin sopstvenih događaja. Rana je nešto što primam u svoje telo, na tom i tom mestu, u tom i tom trenutku, ali postoji i večna istina rane kao neosetljivog, bestele-snog događaja. „Moja rana je postojala pre mene, ja sam rođen da je otelotvorim."13 Amor fati, želeti doga-

13 Joe Bousquet, Traduit du silance, Gallimard, Les Capitales, Cer-cle du livre. I predivne stranice Blanchota o događaju, naročito u Espace litteraire, Gallimard.

84

Dijalozi

đaj, nikada nije značilo pomiriti se, a još manje glumiti pajaca ili lakrdijaša, već izdvojiti iz svojih delanja i tr­pljenja taj površinski plamen, oduzeti događaju njego­vo ostvarenje, dati pratnju tom bestelesnom ostvare­nju, tom delu koji nadilazi puko izvršenje, tom devičanski netaknutom delu događaja. Ljubav prema životu koja može da smrti kaže da. To je čisto stoički pasaž. Ili pak pasaž Luisa Kerola: opčinjen je devojči-com čije telo obdelavaju mnoge stvari u dubini, ali ga nadleće i mnogo događaja bez širine. Živimo između dve opasnosti: večnog jecanja našeg tela, koje uvek pronalazi neko oštro telo što ga seče, preveliko telo što ga prožima i guši, nesvarljivo telo što ga truje, komad nameštaja što ga udara, mikroba što mu napravi ospu, ali i komedijaštva onih koji glume čist događaj i preo­bražavaju ga u fantazam, i koji pevaju teskobi, svrše-nosti i kastraciji. Valja uspeti „uzdići među ljudima i de-lima njihovo bivanje od pre gorčine". Kako među kricima fizičkog bola i pesmama metafizičke patnje is­crtati njegov majušni stoički put, koji se sastoji od to­ga da se bude dostojan onoga što se dešava, da se iz­dvoji nešto veselo i ljubavno iz onoga što se dešava, neka svetlost, neki susret, događaj, brzina, postajanje? „Svoju sklonost smrti, koja je bila neuspeh volje, zame-niću željom za smrću koja je apoteoza volje." Svoju ni­sku želju da budem voljen zameniću moći da volim: ne apsurdnom voljom da volim bilo koga bilo šta, ne da se poistovetim sa čitavim svetom, već da izdvojim čisti događaj što me ujedinjuje sa onima koje volim, i koji me ne čekaju ništa više nego što ja njih čekam, pošto nas samo događaj čeka, Eventum tantum. Načiniti do­gađaj, koliko god da je mali, najdelikatnija je stvar na svetu, suprotno od načiniti dramu, ili od načiniti po-

85

Žil Delez i Kler Parne

vest. Voleti one koji su ovakvi: kada ulaze u prostoriju, to nisu ličnosti, naravi ili subjekti, to je atmosferska va­rijacija, promena boje, neprimetni molekul, diskretna populacija, izmaglica ili oblak. Sve se, u stvari, prome-nilo. Ni veliki događaji nisu načinjeni drugačije: bitka, revolucija, život, smrt... Pravi Entiteti su događaji, a ne pojmovi. Nije lako misliti u terminima događaja. Utoli­ko teže što samo mišljenje tada postaje događaj. Sa­mo su stoici i Englezi tako razmišljali, ENTITET = DOGA­ĐAJ, u tome je užas, ali i mnogo radosti. Postati entitet, infinitiv, kao što je Lavkraft o njemu govorio u užasnoj i blistavoj priči o Karteru: postajanje-životinjom, posta-janje-molekularnim, postajanje-neprimetnim.

Veoma je teško govoriti o današnjoj nauci, o ono­me što rade naučnici, onoliko koliko to uopšte razume-mo. Imamo utisak da naučni ideal više nije aksiomatski ili strukturalan. Aksiomatika je bila izdvajanje neke strukture sto je činila jednorodnim ili saglasnim pro-menljive elemente na koje se primenjivala. Bila je to operacija ponovnog šifrovanja, ponovno uspostavlja­nje reda u naukama. Jer nauka nikada nije prestala da bunca, da sprovodi potpuno dešifrovane flukseve spo­znaje i objekata u skladu sa linijama bekstva koje uvek idu što dalje. Postoji, dakle, čitava jedna politika koja zahteva da te linije budu zagušene, da red bude uspo­stavljen. Pomislite, na primer, na ulogu koju je u fizici imao Luj de Brolji, kako bi sprečio indeterminizam da ode previše daleko, kako bi smirio ludilo čestica: pravo ponovno uspostavljanje reda. Danas se više čini da na­uka ponovo pada u bunilo. To nije tako samo zbog tr­ke za nepronalazivim česticama. Reč je o tome da na­uka postaje sve više događajna, umesto da bude

86

Dijalozi

strukturalna. Povlači linije i trase, i skače radije nego da izgrađuje aksiomatike. Nestanak shema odrvenjavanja u korist rizomskih pokreta znak je da se to događa. Na­učnici se sve više bave pojedinačnim događajima bes-telesne prirode koji se odigravaju u telima, zatim stanji­ma stvari, sklopovima što su posve raznorodni među sobom (otuda poziv na interdisciplinarnost). To se mnogo razlikuje od strukture sa bilo kakvim elementi­ma, to je događaj u raznorodnim telima, događaj kao takav koji ukršta razne strukture i razvrstane skupove. To više nije struktura koja uokviruje izomorfne oblasti, to je događaj koji prožima neumanjive oblasti. Na pri-mer, događaj „katastrofa" onaj koji proučava matema­tičar Rene Tom. Ili pak događaj-širenje„,širiti se", koji se odigrava prilikom smrzavanja, ali i u epidemiji, ili u in­formaciji. Ili pak PREMEŠTATI SE, koje može da ima utica-ja na kretanje taksija po gradu, ili kretanje mušice u ro­ju: to nije aksiom, već događaj koji se produžava između označenih skupova. Više se ne izdvaja struktu­ra zajednička bilo kojim elementima, izlaže se doga­đaj, oduzima se ostvarenje događaju koji preseca raz­ličita tela i ostvaruje se u raznim strukturama. Ima tu glagola u infinitivu, linija postajanja, linija koje idu iz­među oblasti i skaču od jedne oblasti do druge, inter-regnuma. Nauka će sve više biti poput trave, u sredini, između stvari i među drugim stvarima, prateći njihovo bekstvo (tačno je da će aparati moći sve više zahteva-ti ponovno uspostavljanje reda, rekodiranje nauke).

Engleski humor (?), jevrejski humor, stoički humor, zen humor, kakva zanimljiva izlomljena linija. Ironičar je onaj koji raspravlja o načelima; on je u potrazi za pr­vobitnim načelom, još prvobitnijim od onog koje se

87

Žil Delez i Kler Parne

smatralo prvobitnim; pronalazi još prvobitniji uzrok od drugih. Ne prestaje da se penje, da se iznova penje. Zbog toga on deluje pitanjima, to je čovek od razgovo­ra, dijaloga, ima određen ton, koji uvek spada u domen označitelja. Humor je upravo suprotno tome: načela nemaju mnogo značaja, sve se shvata doslovno, čeka vas na posledicama (zbog toga humor ne prolazi kroz igre reči i kalambure, koji spadaju u domen označitelja, koji su kao načelo u načelu). Humor je umetnost po-sledica ili učinaka: važi, važi za sve, dajete li mi ovo? Vi-dećete šta iz toga proizilazi. Humor je izdajnik, to je iz­daja. Humor je atonalan, apsolutno neprimetan, omogućuje da nešto teče. Uvek je u sredini, na putu. Nikada se ne penje niti iznova penje, on je na površini: površinski učinci, humor je umetnost čistih događaja. Umetnost zena, odapinjanje strele, baštovanstvo ili šo-Ija za čaj, to su vežbe pomoću kojih se događaj poja­vljuje ili sevne na nekoj čistoj površini. Jevrejski humor protiv grčke ironije, humor-Jov protiv ironije-Edip, ostrvski humor protiv kontinentalne ironije; stoički hu­mor protiv platonovske ironije, zen humor protiv budi­stičke ironije; mazohistički humor protiv sadističke iro­nije; humor-Prust protiv ironije-Žid, itd. Čitava sudbina ironije povezana je sa predstavom, ironija osigurava in-dividuaciju predstavljenog ili subjektivaciju predsta-vljača. Naime, klasična ironija se sastoji od toga da se pokaže kako se najopštije u predstavi meša sa kraj­njom individualnošću predstavljenog, što mu služi kao načelo (vrhunac klasične ironije je u teološkoj tvrdnji prema kojoj je „sveukupnost mogućeg" istovremeno realnost Boga kao pojedinačnog bića). A romantičar­ska ironija otkriva subjektivnost načela svake moguće predstave. To nisu problemi humora, koji nikada nije

88

Dijalozi

prestao da razgrađuje igre načela ili uzroka u korist po-sledica, igre predstave u korist događaja, igre individu-acije ili subjektivacije u korist mnoštvenosti. U ironiji postoji jedna nepodnošljiva pretenzija: da pripada vi­šoj rasi i da bude svojstvo gospodara (u jednom čuve­nom tekstu Renan to kaže bez ironije, jer ironija brzo nestane čim počne da govori o sebi). Humor, naprotiv, za sebe zahteva manjinu, postajanje-manjinskim: zbog njega jezik počinje da muca, on jeziku nameće manjin­sku upotrebu ili stvara dvojezičnost u jednom istom je­ziku. Upravo tako, tu se nikada ne radi o igrama reči (nema ni jedne jedine igre reči kod Luisa Kerola), već o događajima u govoru, manjinskom govoru koji je i sam postao tvorac događaja. Ili pak u tome ima „neodređe­nih" igara reči, koje bi bile poput nekog postajanja umesto da budu izvršenje?

Šta je sklop? To je mnoštvenost koja sadrži mnogo raznorodnih članova i koje uspostavlja veze, odnose me­đu njima, kroz vekove, polove, carstva - odnose različi­tih priroda. Osim toga, jedino jedinstvo sklopa dolazi od safunkcionisanja: to je simbioza, „privlačnost". Ono što je važno jeste da to nikada nisu filijacije, već savezi i me­šavine; to nisu nasledstva, potomstva, već zaraze, epi­demije, vetar. Vračevi to dobro znaju. Životinju manje definišu njen rod ili vrsta, njeni organi i funkcije, nego sklop u koji ulazi. Evo jednog sklopa tipa čovek-životi-nja-napravljeni predmet: ČOVEK-KONJ-UZENGIJA.Tehnolo-zi su objasnili da je uzengija omogućila novo ratno je­dinstvo, obezbeđujući konjaniku bočnu stabilnost: koplje može da se uglavi pod jednu ruku, može da is­koristi svu snagu zaleta konja, deluje kao šiljak koji je sam nepokretan, ali se kreće zahvaljujući trku konja.

89

Žil Delez i Kler Parne

„Uzengija je zamenila energiju čoveka snagom životi­nje." To je nova simbioza čovek-životinja, novi ratni sklop, koji se definiše stepenom snage ili „slobode", afektima, kretanjem afekata: ono što može skup tela. Čovek i životinja stupaju u novi odnos, jedan se ne me-nja ništa manje nego drugi, bojno polje se ispunjava novom vrstom afekata. Ipak nećemo poverovati da je pronalaženje uzengije dovoljno. Sklop nikad nije teh­nološki, nego upravo suprotno. Oruđa uvek pretposta­vljaju mašinu, a mašina je uvek društvena pre nego tehnička. Uvek postoji društvena mašina koja odabira ili određuje upotrebljene tehničke elemente. Oruđe ostaje marginalno ili jedva upotrebljeno sve dok ne postoji društvena mašina ili kolektivni sklop kadar da ga uvrsti u svoj„filum". U slučaju uzengije, to je davanje zemlje, koje je za korisnika povezano sa obavezom da služi na konju, što će nametnuti novu vrstu konjice i uvesti oruđe u složeni sklop: feudalnost. (Ranije je bi­lo tako da je uzengija ili već korišćena, ali drugačije, u kontekstu nekog posve drugačijeg sklopa, na primer, sklopa nomada; ili je, pak, bila poznata, ali nije korišće­na, ili jeste bila korišćena, ali na veoma ograničen na­čin, kao u bici kod Hadrijanopolja14). Feudalna mašina povezuje nove odnose sa zemljom, sa ratom, sa životi­njom, ali i sa kulturom i igrama (turniri), sa ženama (vi­teška ljubav): sve vrste flukseva stupaju u vezu. Kako ne dati sklopu ime koje mu pripada -„želja"? Ovde že­lja postaje feudalna. Ovde, kao i drugde, skup afekata se preobražava i kreće u simbiotičkom sklopu, koji de­finiše safunkcionisanje njegovih raznorodnih delova.

14 Upor. studiju L. Whitea o uzengiji i feudalnosti, Technologie mediivale et transformations sociales, Mouton.

90

Dijalozi

U sklopu najpre postoji nešto poput dva lica ili ba­rem dve glave. Stanja stvari, stanja tela (tela se proži­maju, mešaju, prenose afekte jedna drugima); ali i is­kazi, režimi iskaza: znakovi se organizuju na novi način, pojavljuju se nove formulacije, novi stil za nove kret­nje (obeležja koja individualizuju viteza, obrasci zakle­tvi, sistem „izjava", čak i izjava ljubavi, itd). Iskazi ne spa­daju u ideologiju, nema ideologije, iskazi su delovi i zupčanici u sklopu, ništa manje nego stanja stvari. Ne postoji ni infrastruktura ni suprastruktura u sklopu; monetarni fluks sadrži u sebi isto onoliko iskaza koliko i fluks reči, za svoj račun, može sadržati novca. Iskazi se ne zadovoljavaju opisivanjem odgovarajućih stanja stvari: to više liči na sve neparalelne formalizacije, for-malizaciju izraza i formalizaciju sadržaja, takve da se ni­kada ne radi ono što se kaže, nikada se ne kaže ono što se radi, ali se svejedno ne laže, ne vara niti se vara, sa­mo se sklapaju znakovi i tela kao raznorodni delovi iste mašine. Jedino jedinstvo dolazi iz toga što jedna jedi­na i ista funkcija, jedno jedino i isto „funktivno" jeste ono što izražavaju iskaz i atribut stanja stvari: događaj koji se proteže ili se skuplja, postajanje u infinitivu. Fe-udalizovati? Nerazrešiv je način na koji je sklop u isti mah mašinski sklop odigravanja i kolektivni sklop is­kazivanja. U iskazivanju, u proizvodnji iskaza, ne posto­ji subjekat, već uvek kolektivni agensi; a u onome o če­mu iskaz govori nećemo pronaći objekte, već mašinska stanja. To je poput promenljivih u funkciji, koje nepre­stano ukrštaju svoje vrednosti ili segmente. Niko bolje od Kafke nije pokazao ta dva komplementarna lica sva­kog sklopa. Ako postoji kafkijanski svet, to sigurno nije svet začudnog ili apsurdnog, već svet u kojem najek-

91

Žil Delez i Kler Parne

stremnija pravna formalizacija iskaza (pitanja i odgo­vori, prigovori, odbrana, obrazloženje presude, zaključ­ci, presuda) sapostoji sa snažnijom mašinskom forma-lizacijom, pomašinjenjem stanja stvari i tela (mašina-brod, mašina-hotel, mašina-cirkus, mašina-za-mak, mašina-proces). Jedna jedina i ista funkcija-K, sa svojim kolektivnim agensima i svojim telesnim paci-jensima, Želja.

A zatim, postoji još jedna osovina po kojoj moramo da delimo sklopove. Ovoga puta reč je o pokretima ko­ji ih podstiču, i koji ih učvršćuju ili nose, koji učvršćuju ili odnose želju sa njenim stanjima stvari i iskazima. Ne­ma sklopa bez teritorije, teritorijalnosti i reteritorijaliza-cije, koja podrazumeva sve vrste veštačkih tvorevina. Ali sklopa nema ni bez vrhunca deteritorijalizacije, bez linije bekstva, koja ga odvlači u nova stvaranja, ili pak prema smrti? FEUDALNOST, zadržimo se na istom prime-ru. Feudalne teritorijalnosti, ili bolje rečeno reteritorija-lizacija, pošto je reč o novoj raspodeli zemlje i čitavom jednom sistemu podvazalstva; i, iako ne ide dotle da se reteritorijalizuje na svom konju sa uzengijama, vitez može da spava na njemu. Ali u isto vreme, ili pak na po­četku, ili pak pri kraju, odvija se širok pokret deterito­rijalizacije: deteritorijaIizacija carstva, a naročito Crkve, od koje se oduzima zemlja da bi se dala vitezovima; taj se pokret završava u krstaškim ratovima, koji i sami operišu nekom reteritorijalizacijom carstva i Crkve (du­hovna zemlja, Hristov grob, nova trgovina); a vitez je uvek bio neodvojiv od lutanja sa vetrom u leđa, od de­teritorijalizacije na konju; i samo kmetstvo je neodvo­jivo od svoje feudalne teritorijalnosti, ali i od svih pre-kapitalističkih deteritorijalizacija koje ga već tada

92

Dijalozi

prožimaju.15 Ta dva pokreta sapostoje u sklopu, a ipak nisu jednaki, ne nadoknađuju se, nisu simetrični. O ze­mlji, ili pre o veštačkoj reteritorijalizaciji koja se nepre­stano odvija, reći ćemo da obezbeđuje tu i tu supstan-cu sadržaju, tu i tu šifru iskazima, tog i tog člana postajanju, to i to ostvarenje događaju, taj i taj indika­tiv vremenu (prezent, perfekat, futur). Ali o istovreme­noj deteritorijalizaciji, mada sa drugačijih stanovišta, reći ćemo da ništa manje ne pogađa zemlju: ona oslo­bađa čistu materiju, razbija kodove, odvlači izraze i sa­držaje, stanja stvari i iskaze na liniju bekstva koja ide u cikcak, izlomljenu, uzdiže vreme do infinitiva, izdvaja postajanje koje više nema člana, zato što je svaki član zastoj koji valja preskočiti. Uvek onaj lepi Blanšoov obrazac, izdvojiti„deo događaja koji njegovo izvršenje ne može da ostvari": jedno čisto umreti, ili smešiti se, ili ratovati, ili mrzeti, ili voleti, ili otići, ili stvarati... Povra­tak dvojnosti? Ne, ta su dva pokreta upletena jedan u drugi, sklop sačinjava oba, sve se odvija između njih. I tu imamo funkciju-K, drugu osovinu koju je obeležio Kafka, u dvostrukom pokretu teritorijalnosti i deterito-rijalizacije.

Postoji i istorijsko pitanje sklopa: ti i ti raznorodni elementi upleteni u funkciju, okolnosti u kojima su za­hvaćeni, skup odnosa koji u tom i tom trenutku pove­zuju čoveka, životinju, oruđa, sredinu. Ali ni čovek ne prestaje sa postajanjem-životinjom, postajanjem-oru-đem, postajanjem-sredinom, a u skladu sa drugim pi­tanjem u samim tim sklopovima. Čovek postaje životi-

15 O svim ovim problemima, M. Dobb, Etudes sur le developpe-ment du capitalisme, Maspero, pogl. I i II.

93

Žil Delez i Kler Parne

nja samo ako životinja postaje zvuk, boja ili linija. To je uvek asimetričan blok postajanja. Nije da se ta dva čla­na zamenjuju, ne zamenjuju se uopšte, već jedan po­staje drugi samo ako i drugi postane nešto drugo, i ako se članovi izbrišu. Tek kada je osmeh bez mačke, kako kaže Luis Kerol, čovek može da postane mačka u tre­nutku kad se nasmeši.To nije čovek koji peva ili slika, to je čovek koji postaje životinja, ali tačno u onom trenut­ku u kojem životinja postaje nešto muzičko ili čista bo­ja, ili zapanjujuće jednostavna linija: Mocartove ptice, to je čovek koji postaje ptica zato što ptica postaje ne­što muzičko. Melvilov mornar postaje albatros kada sam albatros postane izuzetna belina, čista vibracija bele (a postajanje-kitom kapetana Ahaba u istom je bloku sa Mobi Dikovim postajanjem-belim, čisti beli zid). Da li to znači slikati, komponovati ili pisati? Sve je pitanje linije, nema značajne razlike između slikanja, muzike i pisanja.Te aktivnosti se izdvajaju po supstan-cama, šiframa i teritorijalnostima, a ne po apstraktnoj liniji koju povlače, koja ide između njih i odnosi ih pre­ma zajedničkoj sudbini. Kada uspemo da povučemo li­niju, možemo da kažemo „to je filozofija", i to ne zato što bi filozofija bila nekakva konačna disciplina, po-slednji koren koji bi sadržao istinu drugih, naprotiv. Još manje je narodna mudrost. Tako je zato što filozofiju rađa ili je izvana proizvodi slikar, muzičar, pisac, kad god melodijska linija povuče zvuk, ili čista povučena linija boju, ili napisani redak artikulisano stanje. Nema nikakve potrebe za filozofijom: ona se nužno proizvo­di tamo gde svaka aktivnost omogućuje svojoj liniji de-teritorijalizacije da nikne. Izaći iz filozofije, raditi bilo šta da bi se ona mogla proizvesti izvana. Filozofi su uvek bili nešto drugo, rođeni su iz nečeg drugog.

94

Dijalozi

Pisati je sasvim jednostavno. To može biti ili način da se reteritorijalizuju, da se prilagode nekom kodu dominantnih iskaza, teritoriji stanja uspostavljenih stvari, i to ne samo škole i autori, već svi koji se bave pisanjem, čak i neliterarnim. Ili, naprotiv, može da zna­či postajati, postajati nešto što nije pisac, pošto, u isto vreme, ono što postajemo postaje nešto što nije pisa­nje. Svako postajanje ne prolazi kroz pisanje, već sve ono što postaje biva objekat pisanja, slikanja ili muzi­ke. Sve što postaje jeste čista linija, koja prestaje da predstavlja bilo šta. Ponekad se kaže da se roman ostvario kada je za glavnu ličnost uzeo antiheroja, ap­surdno biće, čudno i dezorijentisano, biće koje ne pre­staje da luta, gluvo i slepo. Ali to je supstanca romana: od Beketa do Kretjena de Troa, od Lorensa do Lanselo-ta, preko čitavog engleskog i američkog romana. Kre-tjen de Troa je neprestano povlačio liniju lutajućih vi­tezova koji spavaju na konju, oslonjeni o koplje i uzengije, i ne znaju više ni svoje ime niti kuda idu, ne­prestano se kreću u cikcak i ulaze u prve dvokolice ko­je naiđu, pa makar to bile dvokolice beščašća. Vrhunac deteritorijalizacije viteza. Čas su u grozničavoj žurbi na apstraktnoj liniji koja ih odnosi, čas u crnoj rupi katato-nije koja ih usisava. Ono što nas čas požuruje a čas za­ustavlja u mestu jeste vetar, pa bio to i vetar iz zadnjeg dvorišta, VITEZ SPAVATI NA KONJU. I am a poor lonesome cow-boy. Pisanje nema drugog cilja: vetar, čak i kada se ne pomeramo, „ključevi na vetru da omoguće bek-stvo mome duhu i obezbede mojim mislima promaju iz zadnjeg dvorišta" - izdvojiti iz života ono što se mo­že spasti, što se samo spašava zahvaljujući sopstvenoj snazi i tvrdoglavosti, izdvojiti iz događaja ono što se ne iscrpe ostvarivanjem, izdvojiti iz postajanja ono što

95

Žil Delez i Kler Parne

ne ostane učvršćeno u jednom članu. Neobična eko­logija: povući liniju - pisanja, muzike ili slikanja. To su trake koje njiše vetar. Nešto vazduha prolazi. Povlači­mo liniju, i to utoliko snažniju sto je apstraktna, iako je prilično trezvena i bez figura. Pisanje je sačinjeno od pokretačkog njihanja i katatonije: Klajst. Istina je da se piše samo za nepismene, za one koji ne čitaju, ili ba­rem za one koji neće čitati vas. Uvek se piše za životinje, poput Hofmanstala koji je govorio da oseća pacova u grlu, i da taj pacov pokazuje zube„,protivprirodni brak ili učešće", simbioza, involucija. Obraćamo se samo ži­votinji u čoveku.To ne znači pisati zbog svog psa, svo­je mačke, svog konja ili svoje omiljene životinje. To ne znači omogućiti životinjama da govore. To znači pisati kao što pacov povlači liniju, ili kao što vuče sebe za rep, kao što ptica ispušta zvuk, kao što se mačka pomera, ili pak mirno spava. Postajanje-životinjom, sa dužnošću za životinju, pacova, konja, pticu ili mačku, da i sama postane nešto drugo, blok, linija, zvuk, boja peska -apstraktna linija. Jer sve što se menja prelazi preko te linije: sklop. Biti morska vaš, koja čas skače i vidi čitavu plažu, a čas stoji nepomično sa nosem uronjenim u jedno jedino zrnce peska. Znate li uopšte koja životi­nja upravo postajete, a naročito šta ona postaje u va­ma, Lavkraftov Stvor ili Entitet, neimenjivo, „razumna životinja", utoliko manje razumna što piše svojim kopi-tama, svojim nepokretnim okom, svojim antenama i donjim vilicama, odsustvom lica, čitava horda u vama u lovu na šta, šarenu lažu?

96

Poglavlje III

Psihoanaliza je mrtva analizirajte

Dijalozi

PRVI DEO

Protiv psihoanalize smo rekli samo dve stvari: ona razbija svaku proizvodnju želje, mrvi svako oblikova­nje iskaza.Time lomi sklop na njegova dva lica, mašin-ski sklop želje i kolektivni sklop iskazivanja. Činjenica je da psihoanaliza mnogo govori o nesvesnom, ona ga je čak i otkrila. Ali u praksi to uvek radi da bi ga umanjila, uništila, uklonila. Nesvesno se smatra negativnim, ono je neprijatelj.„Wo es war, soli Ich werden". Uzalud pre­vodimo: tamo gde je bio Id, mora doći ego - još je go­re (računajući i „soli", ta čudna „dužnost u moralnom smislu"). Ono što psihologija naziva proizvodnjom ili oblikovanjem nesvesnog jesu neuspesi, sukobi, kom­promisi ili igre reči. Po psihoanalizi, želja uvek ima pre­više,: „polimorfno perverzno". Podučiće vas Nedostat­ku, Kulturi i Zakonu. Nije reč o teoriji, već o čuvenoj praktičnoj veštini psihoanalize, veštini tumačenja. A ne čini se da se situacija mnogo menja kada se pređe sa tumačenja na značenje, sa istraživanja označenog na veliko otkriće označitelja. Među najgrotesknijim Froj-dovim stranicama ima i onih o„felaciju": kako je penis ravan kravljem vimenu, a kravlje vime majčinoj dojci. Način da se pokaže da felacio nije „prava" želja, već znači nešto drugo, skriva nešto drugo. Uvek je potrebno

99

Žil Delez i Kler Parne

da nešto podseća na nešto drugo, metafora ili metoni­mija. Psihoanaliza postaje sve više ciceronovska, a Frojd je uvek bio Rimljanin. Da bi obnovila staro razlu­čivanje prava želja - lažna želja, psihoanaliza raspola­že mrežom koja je savršena za tu namenu: pravi sadr­žaji želje bili bi delimični nagoni ili delimični objekti; pravi izraz želje bio bi Edip, ili kastracija, ili smrt, instan­ca potrebna za strukturisanje celine. Čim želja sklopi nešto, u odnosu sa Spoljašnjim, u odnosu sa postaja-njem, razbija se sklop.Tako i felacio: oralni nagon za si­sanjem dojke + edipovska strukturalna nezgoda. Isto važi i za ostalo. Pre psihoanalize, često se govorilo o odvratnim manijama starca; sa njom se govori o infan­tilnoj perverznoj aktivnosti.

Mi kažemo suprotno: vi nemate nesvesno, nikada ga nemate, to nije neki ,,id" umesto kojeg mora da dođe ,,ego". Treba obrnuti Frojdov obrazac. Nesvesno morate proizvesti. To nema nikakve veze sa potisnutim sećanji-ma, čak ni sa fantazmima. Ne reprodukuju se sećanja iz detinjstva, već se, sa još aktuelnim blokovima detinjstva, proizvode blokovi postajanja-detetom. Svako proizvodi ili sklapa, ne uz pomoć jajeta iz kojeg se izlegao, niti ro­ditelja koji ga sa time povezuju, ni uz pomoć slika koje iz toga izvlači, ni zametnute strukture, već uz pomoć ko­madića placente koju je ukrao i koja je uvek istovremena sa njim, kao materijalom za eksperimentisanje. Proizvo­dite nesvesno, a to nije lako, ne može bilo gde, ne uz po­moć lapsusa, dosetke, pa čak ni sna. Nesvesno je sup-stanca koju treba proizvesti, omogućiti joj da poteče, društveni i politički prostor koji valja osvojiti. Ne postoji subjekat želje, isto kao ni objekat. Ne postoji subjekat is­kazivanja. Samo su fluksevi objektivnost same želje. Že-

100

Dijalozi

lja je sistem a-označiteljskih znakova pomoću kojih se proizvode fluksevi nesvesnog na društvenom polju. Ne­ma izleganja želje, gde god to bilo, u užoj porodici ili školi u kraju, koje ne dovodi u pitanje uspostavljene strukture. Želja je revolucionarna zato što uvek želi više vezivanja i sklopa. Ali psihoanaliza prekida i popušta sve veze, sve sklopove, ona mrzi želju, mrzi politiku.

Druga stvar koju kritikujemo jeste način na koji psi­hoanaliza sprečava oblikovanje iskaza. Unutrašnjost sklopa naseljena je postajanjima i intenzitetima, sna­žnim kretanjima, svakakvim mnoštvenostima (horda­ma, masama, vrstama, rasama, populacijama, plemeni­ma...). A u svome izrazu sklopovi barataju neodređenim članovima i zamenicama koji uopšte nisu neutvrđeni („neki" stomak„,neki" ljudi,„biju" neko dete...) - glago­lima u infinitivu koji nisu neizdiferencirani, već ozna­čavaju procese (hodati, ubiti, voleti...) - vlastitim ime­nicama koje nisu osobe već događaji (to mogu biti grupe, životinje, entiteti, pojedinci, kolektivi, sve što se piše velikim slovom, HANS-POSTATI-KONJ). Kolektivni ma-šinski sklop nije ništa manje materijalna proizvodnja želje nego što je izražajni uzrok iskaza: semiotička arti­kulacija lanaca izraza, čiji su sadržaji relativno najma­nje formalizovani. Ne predstavljati subjekat, jer ne po­stoji subjekat iskazivanja, već programirati sklop. Ne natkodirati iskaze, već, naprotiv, sprečiti ih da se zalju­ljaju pod tiranijom tobože označiteljskih sticaja okol­nosti. No, čudno je što psihoanaliza, koja se toliko raz­meće logikom, ne shvata ništa u logici neodređenog člana, glagola u infinitivu i vlastite imenice. Psihoana­liza po svaku cenu želi da iza neodređenih reči postoji skrivena određena reč, posesiv, lice. Kada deca Melani Klajn kažu„stomak",„kako ljudi rastu?", Melani Klajn ču-

101

Žil Delez i Kler Parne

je „stomak moje majke", „hoću li biti veliki kao tata?". Kada kažu„Hitler" ili„Čerčil", Melani Klajn u tome vidi posesiv rđave majke ili dobrog oca. Vojnici i meteoro­lozi, više nego psihoanalitičari, barem shvataju smisao ličnog imena kada se njime služe da označe neku stra­tešku operaciju ili neki geografski proces: operacija Taj­fun. Događa se da Jung izvesti Frojda o nekom od svo­jih snova: sanjao je kosturnicu. Frojd kaže da je Jung poželeo nečiju smrt, bez sumnje svoje žene.„Jung mu, iznenađen, ukazuje na činjenicu daje u snu bilo neko­liko lobanja, a ne samo jedna."1 Frojd, isto tako, ne ka­že da ima šest ili sedam vukova: postojaće samo jedan predstavnik oca. Evo šta još Frojd čini sa malim Han­som: uopšte ne uzima u obzir sklop (zgrada - ulica -susedno skladište - vučni konj - konj pada - konj je bi-čevan!), uopšte ne uzima u obzir situaciju (detetu je bi­lo zabranjeno da ide tom ulicom, itd), uopšte ne uzi­ma u obzir pokušaj malog Hansa (postajanje-konjem, pošto je svaki drugi izlaz zatvoren: blok detinjstva, blok Hansovog postajanja-konjem, infinitiv kao oznaka po-stajanja, linija bekstva ili pokret deteritorijalizacije). Sve sto je Frojdu važno jeste da konj bude Hansov otac, i onda eto. Praktično, budući da je dat sklop, dovoljno je iz njega izvući jedan deo, apstrahovati jedan njegov trenutak, kako bi se razbio skup želje, postajanje na delu, i da bi se to zamenilo previše imaginarnim slič­nostima (konj-moj tata) ili analogijama previše simbo­ličkih odnosa (ritnuti se = voditi ljubav). Čitavo realno-želja već je nestalo: zamenjuje se kodom, simboličkim natkodiranjem iskaza, fiktivnim subjektom iskazivanja koji ne ostavlja ni najmanju priliku pacijentima.

1 E. A. Bennett, Ce gue Jung a vraiment dit, Stock, str. 80.

102

Dijalozi

Ako se podvrgnemo psihoanalizi, verujemo da go­vorimo i prihvatamo da platimo za to verovanje. Ali ne­mamo ni najmanju priliku da govorimo. Čitava psiho­analiza je načinjena tako da spreči ljude da govore i da im oduzme sve uslove pravog iskazivanja. Obrazovali smo malu radnu grupu za sledeći zadatak: čitati izve-štaje o psihoanalizama, naročito dece, proučiti te izve-štaje i napraviti dva stupca, na levoj strani ono što je, po tom izveštaju, dete reklo, a na desnoj ono što je psi­hoanalitičar čuo i zapamtio (upor. uvek ta kartaška igra „prinudnog izbora"). To je zastrašujuće. Dva glavna tek­sta u tom pogledu su Frojdov mali Hans i mali Ričard Melani Klajn. To je neverovatan forcing, kao boks-meč između previše neravnopravnih kategorija. Ričardov humor, na početku, kad se ruga M. K. Svi ti sklopovi želje u njemu prolaze kroz nekakvu kartografsku aktiv­nost tokom rata, raspoređivanje ličnih imena, teritori­jalnosti i pokreta deteritorijalizacije, pragova i prelaže­nja. Neosetljiva i gluva, nedokučiva, gđa Klajn će slomiti snažnog malog Ričarda. Lajtmotiv knjige je u samom tekstu: „Gđa K. je protumačila, gđa K. je protu­mačila, gđa K. JE PROTUMAČILA..." Kažu da danas više ni­je tako: značenje je zamenilo tumačenje, označitelj je zamenio označeno, analitičarevo ćutanje zamenilo je njegove komentare, kastracija se pokazala pouzdani­jom od Edipa, strukturalne funkcije zamenile su rodi­teljske slike, ime Oca zamenilo je mog tatu. Ipak ne vi­dimo velike promene u praksi. Pacijent ne može da promrmlja „ušće Rone" a da to ne bude ispravljeno u „majčina usta"; neki drugi ne može da kaže„hteo bih da se pridružim grupi hipika" a da mu se ne kaže„zašto kažete velika piša"? Ova dva primera pripadaju analiza­ma zasnovanim na najvišem označitelju. A od čega bi

103

Žil Delez i Kler Parne

neka analiza mogla biti sačinjena ako ne od tih trikova, tokom čijeg izvođenja analitičaru više čak i nije potreb­no da govori, pošto ih analizirani poznaje koliko i on? Analizirani je, dakle, postao onaj koji analizira, sto je naročito komična situacija. Uzalud sebi govorimo: ne razumete ništa, Edipe, to nije tata-mama, to je simbo­lika, zakon, pristup kulturi, to je učinak označitelja, ko-načnost subjekta, to je„život kao nedostatak bivanja". A ako nije Edip, biće kastracija i tobožnji nagoni smrti. Psihoanalitičari podučavaju beskrajnoj pomirenosti sa sudbinom, oni su poslednji sveštenici (ne, biće ih još nakon njih). Ne može se reći da su preterano veseli, po­gledajte njihov mrtvi pogled, ukočeni vrat (samo je La-kan sačuvao izvestan smisao za smeh, ali priznaje kako je primoran da se smeje sasvim sam). Nije da nisu u pra­vu kada kažu da im je potrebno da budu „nagrađeni" za to što podnose teret onoga što čuju, a ipak su odu­stali od podrške tezi o simboličkoj i nepristrasnoj ulozi novca u psihoanalizi. Slučajno otvaramo bilo koji čla­nak, i pogled nam pada na članak od dve stranice psi­hoanalitičara koji je, inače, autoritet: „Duga zavisnost čoveka, njegova nemoć da pomogne sebi... urođena in­feriornost ljudskog bića... narcisistička rana svojstvena njegovoj egzistenciji, bolna stvarnost ljudske sudbine... koja podrazumeva nepotpunost, sukob... njegova su-štastvena beda, koja ga, istina, vodi ka najvišim ostva­renjima." Neki pop bi odavno bio oteran iz svoje crkve kad bi održao ovako besraman, ovako mračan govor.

No da, u psihoanalizi se ipak mnogo toga promeni-lo. Ili se, pak, ona utopila, raširila po svim vrstama tera­pijskih, adaptacionih, pa čak i marketinških tehnika, ko­jima je doprinela tako sto je unela svoj osobeni preliv

104

Dijalozi

ujedan opsežan sinkretizam, svoju liniju u višezvučje grupe. Ilije pak očvrsla, kroz prečišćavanje, veoma uz­višeni „povratak" Frojdu, usamljenički sklad, pobednič-ku specifikaciju koja sada želi savez samo sa lingvisti­kom (iako obrnuto ne važi). Ali, koliko god da je velika razlika među njima, smatramo da ova dva suprotna pravca svedoče o istim promenama, o istoj evoluciji, koja se odnosi na nekoliko tačaka.

I. Prvo, psihoanaliza je premestila svoje središte sa porodice na bračnu zajednicu. Smešta se između su­pružnika, ljubavnika ili prijatelja pre nego između rodi­telja i dece. Čak i decu pre vode psiholozi nego što ih podstiču roditelji. Ili se, pak, odnosi roditelji-deca ure­đuju radio-telefonskim konsultacijama. Fantazam je svrgnuto sećanje iz detinjstva.To je praktična napome­na, koja se tiče regrutovanja analiziranih: to regrutova-nje se sve manje odvija u skladu sa porodičnim sta­blom, a sve više u skladu sa mrežom prijatelja („trebalo bi da i ti kreneš na analizu..."). Kao što kaže Serž Lekler, možda i sa dozom humora,„sada postoje analize u ko­jima su mreže vernosti kaučevima što ih posećuju pri­jatelji i ljubavnici zamenile srodničke veze".2To nije be­značajno za sam oblik problema: neuroza je napustila nasledne modele (iako„naslednost" prolazi kroz poro­dičnu „sredinu") kako bi pratila sheme zaraze. Neuroza je stekla najstrašniju moć - moć da se širi kao zaraza: neću te pustiti sve dok i ti ne dođeš u isto stanje. Mo­žemo se samo diviti diskreciji nekadašnjih neurasteni­ka, histeričnog ili opsesivnog tipa, koji su se tim svo­jim poslom bavili sami, ili pak u okviru porodice:

2 Serge Leclaire, Demasquer le reel, Seuil, str. 35.

105

Žil Delez i Kler Parne

moderni depresivac je, naprotiv, posebno vampirski nastrojen ili otrovan. Oni su na sebe preuzeli obavezu da ostvare Ničeovo proročanstvo: pošto ne mogu da podnesu da postoji„neko" zdravlje, neće se smiriti dok nas ne odvuku u svoje mreže. Ipak, izlečiti ih značilo bi, najpre, uništiti u njima tu volju da truju. Ali kako bi to uradio psihoanalitičar, koji na raspolaganju ima stra­hovitu samoregrutaciju svoje klijentele? Mogli bismo poverovati da će maj '68 zadati smrtni udarac psihoa­nalizi, i učiniti grotesknim stil čisto psihoanalitičkih is­kaza. Ne, mnogi mladi ljudi su se vratili psihoanalizi. I to upravo zato sto je umela da napusti svoj diskreditova-ni porodični model kako bi krenula putem koji još više zabrinjava, dakle, putem „političke" mikrozaraze ume-sto putem „privatne" makrofilijacije. Nikada psihoana­liza nije bila ovako živa, bilo zato sto je uspela da se uvuče u sve, bilo zato što je na novim osnovama izgra­dila svoj nadmoćni položaj, svoj osobeni Poredak.

II. Ne čini nam se da se psihijatrija kroz istoriju gra­dila oko pojma ludila, već, naprotiv, onako kako je taj pojam imao teškoća u primeni. Psihijatrija se naime su­darila sa problemom bunila bez intelektualne manjka­vosti. Sjedne strane, postoje ljudi koji izgledaju kao lu­đaci, ali nisu to „zaista", budući da su očuvali razne sposobnosti, i to najpre sposobnost da dobro upravlja­ju novcem i imovinom (paranoični režim, bunilo tuma­čenja, itd.).3 S druge strane, postoje ljudi koji su „zaista" ludi, a ipak ne izgledaju tako, i koji najednom urade ne­što potpuno neočekivano, što se ničim nije dalo pred-

3 Upor. slavni slučaj predsednika Šrebera i sud koji mu je vratio sva prava.

106

Dijalozi

videti, kao sto je podmetanje požara, ubistvo, itd. (mo-nomanijski režim, strasno ili zahtevajuće bunilo). Psi­hijatra grize savest od samog početka, pošto je ume-šan u razgradnju pojma ludila: optužen je za to što smatra luđacima neke koji to baš i nisu, i za to što ne uviđa na vreme ludilo drugih, onih koji zaista jesu ludi. Psihoanaliza se ugurala između ta dva pola, time sto je govorila istovremeno da smo svi luđaci, iako tako ne izgledamo, ali i da izgledamo kao luđaci, iako to nismo. Čitava jedna „psihopatologija svakodnevnog života". Ukratko, psihijatrija se izgradila na porazu pojma ludi­la, a psihoanaliza se nadovezala na nju. Teško je doda­ti nešto Fukoovim analizama, a zatim i analizama Robe-ra Kaštela, kada pokazuju kako je psihoanaliza iznikla na tlu psihijatrije.4 Otkrivajući svet neuroza između dvaju polova, sa celokupnim intelektualnim sposob­nostima pa čak i odsustvom bunila, psihoanaliza je u početku uspevala da izvede jednu veoma značajnu operaciju: da svrsta pod ugovorno-liberalni odnos sve vrste ljudi koje su do tada izgledale isključene iz njega („ludilo" je smeštalo one koje je ona ciljala izvan sva­kog mogućeg ugovora). Čisto psihoanalitički ugovor, fluks reči za fluks novca, načiniće od psihoanalitičara nekoga kadrog da se umetne u sve pore društva, zau­zete tim neizvesnim slučajevima. Ali, u meri u kojoj se psihoanaliza širila, u meri u kojoj se uzdizala prema bu­nilima skrivenim ispod neuroza, izgleda da ju je ugo­vorni odnos, iako ga se prividno pridržavala, sve ma­nje zadovoljavao. Psihoanaliza je, naime, ostvarila ono što je činila Frojdova teskoba pred kraj njegovog života: postala je beskrajna, beskrajna s pravom. Istovremeno

4 Upor. Robert Castel, Le Psychanalysme, Minuit.

107

Žil Delez i Kler Parne

je preuzimala „masovnu" funkciju. Jer ono što definiše masovnu funkciju nije nužno kolektivna, klasna ili skupna narav, već pravni prelazak sa ugovora na sta­tus. Sve više se čini da psihoanaliza stiče nedodirljiv, neotuđiv status, radije nego što stupa u privremeni ugovorni odnos. Upravo tako što se smestila između dva pola na kojima se psihijatrija srela sa sopstvenim ograničenjima, što je povećala polje između tih dvaju polova, a i produbila ga, psihoanaliza će izmisliti sta­tus mentalne bolesti ili psihičkog poremećaja, koji se neprestano obnavlja i širi u mrežu. Predlagana nam je nova ambicija: psihoanaliza je stvar za ceo život.

Možda je značaj pariške Frojdove škole povezan sa time što je prvi put izrazila zahteve za novim psihoa­nalitičkim poretkom, ne samo u teoriji, već i u svojoj statusnoj organizaciji, u svojim utemeljivačkim aktovi-ma. Jer ono što ona jasno predlaže jeste psihoanalitič­ki status kao suprotnost starom ugovoru; najednom, ona skicira birokratski preobražaj, prelazak sa birokra-tije uglednih ljudi (radikalno-socijalističkog tipa, koji je odgovarao počecima psihoanalize) na masovnu biro-kratiju; najednom, ideal postaje izdavanje statusnih procena poput potvrda o državljanstvu, ličnih karata, kao suprotnost ograničenim ugovorima; psihoanaliza prisvaja Rim, postaje ciceronovska i postavlja svoju granicu između„Honestas" i „ološa".5 Frojdova škola ni­je izazvala toliko problema u psihoanalitičkom svetu samo u odnosu na svoju teorijsku visinu, niti na svoju praksu, već i zbog nacrta za eksplicitno novom orga­nizacijom. Drugi psihoanalitički organizmi mogli su da

5 Upor. jedan neobičan tekst J. A. Millera u „Ornicar", n° 1.

108

Dijalozi

proglase taj projekat nedobrodošlim, i to zato što je govorio istinu o pokretu koji prožima čitavu psihoana­lizu, i koji bi druge organizacije radije pustile da delu-je u tišini, sa temom ugovora kao pokrićem. Ne žalimo zbog tog ugovornog pokrića, licemernog od početka. Ne kažemo ni da se psihoanaliza sada tiče masa, već samo da je preuzela funkciju mase, bila ona sablasna ili sužena, ili za neku „elitu". I to je drugi vid njene prome-ne: ne samo da je prešla sa porodice na bračnu zajed­nicu, sa srodstva na savez, sa filijacije na zarazu, već i sa ugovora na status. Događa se da beskrajne godine na psihoanalizi daju socijalnim radnicima dodatne„bodo-ve za obračunavanje plate"; vidimo kako psihoanaliza prodire u čitav društveni sektor.6 Nama se čini mnogo važnijim to što su praksa i teorija uglavnom ostale iste. Otuda obrtanje odnosa psihijatrija-psihoanaliza, otu­da ambicija psihoanalize da postane službeni jezik, otuda njeni savezi sa lingvistikom (nema ugovornog odnosa sa jezikom).

III. Ipak se sama teorija promenila, izgleda da se pro-menila. Prelazak sa označenog na označitelja: ako više ne tražimo označeno za simptome koji su procenjeni kao označitelji, ako, naprotiv, tražimo koji je označitelj za simptome koji ne bi bili ništa više od njegove posle-dice, ako tumačenje ustupa mesto značenju, došlo je do novog premeštanja.Tada naime, psihoanaliza stiče sopstvene reference i više joj nije potrebno neko spo-Ijašnje „referentno". Istinsko je sve što se dešava u psi­hoanalizi, u analitičarevoj ordinaciji. Izvedeno je i se-

6 Jacques Donzelot, u La Police des familles, Minuit, pokazuje da je psihoanaliza izašla iz ličnog odnosa i daje možda prodrla u„dru-štveni" sektor mnogo ranije nego što se mislilo.

109

Žil Delez i Kler Parne

kundarno ono što se dešava drugde. Strahovit način vezivanja. Psihoanaliza je prestala da bude eksperi­mentalna nauka kako bi osvojila prava aksiomatike. Psihoanaliza INDEX sui; nema druge istine do one koja proizilazi iz operacije što je pretpostavlja, kauč je po­stao nepregledni bunar, s pravom beskrajan. Psihoa­naliza je obustavila potragu, pošto je postala sastavni deo istine. Još jednom je Serž Lekler onaj koji to najja­snije kaže: „Stvarnost primitivne scene teži da se kon-kretnije razotkrije krozanalitičarevu ordinaciju nego u okviru roditeljske sobe... Sa slikovite, prelazimo na re­ferentnu, strukturalnu verziju, koja razotkriva stvarno u nekoj književnoj operaciji... Psihoanalitičarev kauč je postao mesto na kojem se zaista odvija igra suočava­nja sa stvarnim." Psihoanalitičar je postao kao novinar: stvara događaj. U svakom slučaju, psihoanaliza nudi uslugu. Sve dok je tumačila, sve dok tumači (potraga za označenim), ona dovodi želje i iskaze u stanje koje je devijantno u odnosu na uspostavljeni poredak, u od­nosu na dominantna značenja, ali ih smešta upravo u pore tog dominantnog uspostavljenog tela, kao nešto prevodivo i razmenjivo u duhu ugovora. Kada otkrije značenje, poziva se na čisto psihoanalitički poredak (simbolički poredak kao suprotnost imaginarnom po­retku označenog), kojem više nije potrebno ništa do on sam, pošto je statusni ili strukturalni: on je taj koji obrazuje telo, samodovoljni korpus.

Očito ponovo dolazimo do pitanja moći, aparata psihoanalitičke moći - sa istim prelivima kao i ranije: čak i ako je ta moć sužena, lokalizovana, itd.To pitanje možemo postaviti samo u odnosu na veoma uopštene opaske: istina je, kao što kaže Fuko, da je svakoj forma-

110

Dijalozi

ciji moći potrebno znanje koje, mada od nje ne zavisi, ipak ne bi bilo učinkovito bez nje. No, to upotrebljivo znanje može da ima dve figure: ili uslužni oblik, onaj koji se smešta u „pore" kako bi zapušio tu i tu rupu u uspostavljenom poretku; ili pak zvanični oblik, kada sam po sebi ulazi u sastav simboličkog poretka koji us­postavljenim moćima daje uopštenu aksiomatiku. Na primer, istoričari koji se bave antikom pokazuju kom­plementarnost grčki polis - euklidovska geometrija. Ne zato što matematičari imaju moć, već zato što eukli­dovska geometrija ulazi u sastav znanja, ili apstraktne mašine, koja je potrebna polisu radi organizovanja mo­ći, prostora i vremena. Nema države kojoj nije potreb­na slika mišljenja, koja će joj poslužiti kao aksiomatika ili apstraktna mašina, a kojoj ona zauzvrat daje snagu za funkcionisanje: otuda nedovoljnost pojma ideolo­gije, koji uopšte ne uzima u obzir ovaj odnos. Mučna uloga klasične filozofije - onakve kakvom smo je mi vi-deli - bila je da na taj način obezbeđuje aparatima mo­ći, crkvi i državi, znanje što im je bilo potrebno. Može li se danas reći da su humanističke nauke preuzele istu tu ulogu, da na svoj način obezbeđuju apstraktnu ma­šinu modernim aparatima moći, kako bi od njih dobi­le poželjnu promociju? Psihoanaliza je, dakle, iznela svoje ponude: da postane glavni i službeni jezik i glav­no i službeno znanje umesto filozofije, da postavi hu­manističku aksiomatiku na mesto matematike, da pri­svoji Honestas i funkciju mase. Neizvesno je hoće li uspeti: aparati moći imaju više interesa da se okrenu fizici, biologiji ili informatici. Ali ona će uraditi ono što bude mogla: više nije na usluzi uspostavljenom poretku, već predlaže osoben i simbolički poredak, apstraktnu mašinu, službeni jezik koji pokušava da se nakalemi na

111

Žil Delez i Kler Parne

opštu lingvistiku, kako bi zauzela položaj Invarijante. Sve više se bavi čistim „mišljenjem". Živa psihoanaliza. Mrtva psihoanaliza, zato što ima malo šanse da ostva­ri svoju ambiciju, budući da ima mnogo konkurenata i budući da, za to vreme, sve manjinske snage, sve sna­ge postajanja, sve snage jezika, sve snage umetnosti, beže sa tog terena - snage da se drugačije govori, mi­sli, postupa, postaje. Sve prelazi na neko drugo mesto, na kojem psihoanaliza ne može čak ni da ga presret­ne, ili na kojem ga psihoanaliza presreće samo da bi ga zaustavila. To je, naime, ono što ona namerava: natko-dirati sklopove kako bi se želje potčinile označiteljskim lancima, a iskazi subjektivnim instancama koje ih usklađuju sa zahtevima uspostavljenog Poretka. Četi­ri postepene promene koje smo upravo videli - prela­zak sa porodice na mrežu, zamena ugovora statusom, otkriće čisto psihoanalitičkog poretka, savez sa lingvi­stikom - označavaju tu ambiciju da se učestvuje u kon-trolisanju sklopova želje i iskazivanja, ili čak da se zau­zme dominantno mesto u tom kontrolisanju.

O Anti-Edipu, o želećim mašinama, o tome šta je sklop želje, snage koje on mobiliše, opasnosti sa koji­ma se suočava, čuli smo mnogo gluposti. One nisu do­lazile od nas. Mi smo uvek govorili da želja uopšte nije povezana sa „Zakonom", i da se ne definiše nikakvim suštinskim nedostatkom. Jer to je istinska ideja svešte-nika: zakon koji se nalazi u srcu želje, želja sazdana kao nedostatak, sveta kastracija, rascepljeni subjekat, na­gon smrti, neobična kultura smrti. I tako je, bez sumnje, kad god promišljamo želju kao most između subjekta i objekta: subjekat želje može da bude samo rascepljen, a objekat unapred izgubljen. Ono što smo, naprotiv, po­kušali da pokažemo, jeste kako je želja bila izvan svojih

112

Dijalozi

personoloških i objektalnih koordinata. Izgledalo nam je da je želja proces i da razvija ravan konzistencije, po­lje imanencije,„telo bez organa", kako je govorio Arto, kroz koje prolaze čestice i fluksevi što izbegavaju i objekte i subjekte... Želja, dakle, nije unutar nekog su­bjekta, ali se ništa više ne proteže ni prema nekom objektu: ona je strogo imanentna nekoj ravni pre koje nije postojala, ravni koju treba izgraditi, gde se čestice odašilju, a fluksevi povezuju. Želja postoji samo ako po­stoji i razvijanje takvog polja, širenje takvih flukseva, odašiljanje takvih čestica. Daleko od toga da pretposta­vlja subjekat, želja se može dosegnuti samo u trenutku kada je neko lišen moći da kaže Ja. Daleko od toga da se proteže prema nekom objektu, želja se može doseg­nuti samo u tački u kojoj neko ne traži ili ne shvata ne­što kao objekat ništa više nego što sebe shvata kao su­bjekat. Neko će tu prigovoriti da je takva želja potpuno neutvrđena i da je još više prožeta nedostatkom. Ali ko vam je rekao da vam, zbog toga što ste izgubili koordi­nate objekta i subjekta, nešto nedostaje? Ko vas je na­gnao da pomislite da su članovi, neodređene zamenice (neki, neko), treće lice (on, ona), glagoli u infinitivu, i naj­manje neutvrđeni? Plan konzistencije ili imanencije, te­lo bez organa, dopušta praznine i pustinje. Ali one„pot-puno" pripadaju želji, a ni u kom slučaju ne stvaraju bilo kakav nedostatak u njoj. Kakvo neobično mešanje pra­znine sa nedostatkom. Uglavnom nam zaista nedosta­je čestica Orijenta, zrno Zena. Anoreksija je možda ono o čemu se najrđavije govorilo, pogotovo pod uticajem psihoanalize: praznina, svojstvena anoreksičnom telu bez organa, nema nikakve veze sa nedostatkom, i uče­stvuje u izgradnji polja želje kroz koje prolaze čestice i fluksevi. Želeli bismo da se odmah vratimo na taj pri-

113

Žil Delez i Kler Parne

mer, da ga podrobno obradimo. Ali pustinja je već telo bez organa i nikada nije bila suprotnost narodima koji je pohode, te tako ni praznina nikada nije bila suprot­nost česticama koje se u njoj komešaju.

0 pustinji imamo sliku istraživača koji je žedan, a o praznini sliku tla koje izmiče. To su mrtvačke slike, koje vrede samo tamo gde ravan konzistencije, istovetna že­lji, ne može da se smesti i nema uslove da se izgradi. Ali na ravni konzistencije čak i razređenost čestica i uspo­ravanje ili usahnuće flukseva pripadaju želji, i čistom ži­votu želje, ne svedočeći o bilo kakvom nedostatku. Kao što kaže Lorens, čednost je fluks. Da li je ravan konzi­stencije neka čudna stvar? Valjalo bi reći u isti mah: već ste to rekli, ne osećate želju a da ona već nije tu, a da se ne iscrtava istovremeno sa vašom željom - ali i: vije ne­mate, i ne želite ako ne uspete da je izgradite, ako ne znate da je napravite tako što ćete pronaći svoja mesta, svoje sklopove, svoje čestice i svoje flukseve. Valjalo bi reći u isti mah: ona se pravi sasvim sama, ali znajte da je uočite; i morate da je napravite, znajte da je napravite, da krenete dobrim pravcima, sa vašim rizicima i opa­snostima. Želja: ko bi, osim sveštenika, to nazvao „ne­dostatkom"? Niče ju je zvao Volja za moć. Može se na­zvati i drugačije. Na primer, milost. Želeti uopšte nije lako, i to upravo zato što daje umesto da nedostaje„,vr-lina koja daje". Oni koji povezuju želju sa nedostatkom, ta duga četa pevača kastraciji, svedoče o dugotrajnom zlopamćenju, kao i o beskrajnoj grizi savesti. Da li to znači ne priznati bedu onih kojima zaista nešto nedo­staje? Ali, osim što psihoanaliza ne govori o njima (na­protiv, ona pravi razlučivanje, jasno i glasno kaže da se ne bavi istinskom uskraćenošću), oni kojima uistinu ne-

114

Dijalozi

što nedostaje nemaju nikakvu moguću ravan konzi­stencije koja bi im omogućila da žele. Na hiljadu načina su sprečeni da žele. A čim je izrade, ne nedostaje im ni­šta na toj ravni, počev od koje poput osvajača kreću prema onome što im nedostaje spolja. Nedostatak upu­ćuje na pozitivnost želje, a ne želja na negativnost ne­dostatka. Čak i kad je pojedinačna, izrada ravni je poli­tika, nužno upliće „kolektiv", kolektivne sklopove, skup društvenih postajanja.

Valjalo bi razlučiti dve ravni, dve vrste ravni. Sjedne strane je ravan koju bismo mogli nazvati organizacio­nom. Ona se istovremeno tiče razvoja oblika i oblikova­nja subjekata. Pored toga, ona je i, onoliko koliko želi­mo, strukturalna ; genetska. U svakom slučaju ima dodatnu dimenziju, dimenziju više, skrivenu dimenzi­ju, pošto nije data sama za sebe, već mora da bude za­ključena, izvedena, navedena počev od onoga što or-ganizuje.To je kao u muzici, u kojoj načelo kompozicije nije dato kroz odnos što se može neposredno uočiti i čuti sa onim što daje. To je, dakle, ravan transcendent-nosti, neka vrsta namere, u duhu čoveka ili u duhu ne­kog boga, čak i kad joj se pripiše maksimum imanent-nosti tako što je se uroni u dubine Prirode, ili pak Nesvesnog. Takva ravan je ravan Zakona, sve dok or-ganizuje i razvija oblike, vrste, teme, motive, i dok od­ređuje subjekte, likove, odlike i osećanja i omogućuje njihov razvoj: sklad oblika, edukacija subjekata.

Osim ovog, postoji i jedna posve drugačija ravan, koja se ne bavi tim stvarima. Ravan konzistencije. Ta druga ravan zna samo za odnose kretanja i mirovanja, brzine i sporosti, između neoblikovanih elemenata, re­lativno neoblikovanih, molekula ili čestica koje nose

115

Žil Delez i Kler Parne

fluksevi. Ne zna ni za subjekte, već pre za ono što nazi­vamo „hekceitetima". Naime, ne obavlja se svaka indi-viduacija na način subjekta ili čak neke stvari. Sat, dan, godišnje doba, klima, jedna ili više godina - stepen to-plote, intenzitet, veoma različiti intenziteti koji nastaju - sve to poseduje savršenu individualnost, koju ne tre­ba mešati sa individualnošću oblikovane stvari ili obli­kovanog subjekta.„Kakvih užasnih pet sati po podne!" Nije trenutak, niti kratkoća ono što izdvaja ovu vrstu individuacije. Hekceitet može da traje jednako, pa čak i duže od vremena potrebnog za razvoj nekog oblika i evoluciju nekog subjekta. Ali to nije ista vrsta vremena: plutajuće vreme, plutajuće linije Ajona, kao suprotnost Kronosu. Hekceiteti su samo stupnjevi moći što se sla­žu, kojima odgovaraju moći da se aficira i da se bude aficiran, aktivni i pasivni afekti, intenziteti. Tokom šet­nje, junakinja Virdžinije Vulf se poput sečiva provlači kroz sve stvari, a ipak posmatra spolja, sa utiskom da je opasno živeti čak i jedan jedini dan („nikada više neću reći: ja sam ovo ili ono, on je ovo, on je ono..."). Ali sama ta šetnja je hekceitet. Hekceiteti se izražavaju u neod­ređenim, ali ne i neutvrđenim članovima i zamenica-ma, u vlastitim imenicama koje ne označavaju osobe, već obeležavaju događaje, u glagolima u infinitivu ko­ji nisu neizdiferencirani, već sačinjavaju postajanja i procese. Hekceitet ima potrebu za tom vrstom iskazi­vanja. HEKCEITET = DOGAĐAJ. To je pitanje života, živeti na taj način, po takvom planu, ili pre na takvoj ravni: „Razuzdan je kao vetar i ne govori o onome što čini no­ću..." (Šarlota Bronte). Odakle potiče apsolutna savrše­nost ove rečenice? Pjer Ševalije je dirnut ovom rečeni­com koju otkriva i koja ga prožima; da li bi bio dirnut da i sam nije hekceitet koji prožima rečenicu? Stvar, ži-

116

Dijalozi

votinja, osoba, definišu se samo kretanjima i mirova­njima, brzinama i sporostima {geografska dužina), kao i afektima, intenzitetima {geografska širina).7 Više ne postoje oblici, već kinematički odnosi neoblikovanih elemenata; više ne postoje subjekti, već dinamične in-dividuacije bez subjekta, koje sačinjavaju kolektivne sklopove. Ništa se ne razvija, već stvari pristižu sa za­kašnjenjem ili pre vremena, ulaze u taj i taj sklop u skla­du sa svojim brzinskim složevinama. Ništa se ne su-bjektivizuje, već se hekceiteti iscrtavaju u skladu sa složevinama nesubjektivizovanih moći i afekata. Mapa brzina i intenziteta. Već smo se sreli sa tom pričom o brzinama i sporostima: zajedničko im je to što rastu kroz sredinu, što su uvek između; zajedničko im je ne-primetno, poput neverovatne sporosti debelih japan­skih boraca, a onda najednom sevne odlučujuća kret­nja, tako brza da je nismo ni videli. Brzina nema ni najmanju prednost nad sporošću: obe kidaju nerve, ili ih pre ispravljaju i obezbeđuju vladanje njima. Antoan. Staje devojka, ili grupa devojaka? Prust ih opisuje kao pokretne odnose brzine i sporosti, i individuacije kroz hekceitet, nesubjektivizovane.

Ta ravan, definisana jedino geografskom širinom i dužinom, jeste ona koja se suprotstavlja ravni organi­zacije. To je zaista ravan imanencije, zato što ne raspo­laže nijednom dimenzijom koja bi se mogla dodati onome što se događa na njoj: njene dimenzije rastu ili se smanjuju sa onim što se događa, ali njihova ravno-

7 Hekceitet - kao i geografska dužina i širina - jesu veoma lepi pojmovi iz srednjeg veka, koje su neki teolozi, filozofi i fizičari raz­radili u najvećoj meri. Njima dugujemo sve što znamo o ovim poj­movima, iako ih upotrebljavamo u drugačijem značenju.

117

Žil Delez i Kler Parne

ća time nije poremećena (ravan sa n dimenzija). To vi­še nije teološka ravan, namera, već je geometrijska ra­van, apstraktni crtež, koji kao da je odsečak raznoraznih oblika, koje god da su im dimenzije: Planomen ili Rizos-fera, hipersfera. To je poput neke nepokretne ravni, ali „nepokretan" ne znači nepomičan, već ukazuje na ap­solutno stanje kretanja ništa manje nego mirovanja, u odnosu na koje sve varijacije relativne brzine i same po­staju primetne. Pripada onoj ravni imanencije ili konzi­stencije razumevanja magle, kuge, praznina, skokova, imobilizacija, obustavljanja, ubrzavanja. Jer neuspeh je deo same ravni: treba, naime, uvek ponovo kretati, po­novo kretati od sredine, da bi se elementima dali novi odnosi brzine i sporosti, koji ih navode da menjaju sklop, da skaču od sklopa do sklopa. Otuda mnoštve-nost ravni na ravni i praznina, koje su deo ravni, kao što je ćutanje deo zvučne ravni, a da se ne može reći kako „nešto nedostaje". Bule govori o„programiranju maši­ne da bi, svaki put kad obrne krug, davala različite vre­menske karakteristike". A Kaž o časovniku koji bi davao promenljive brzine. Neki savremeni muzičari su dote-rali do kraja praktičnu ideju o imanentnoj ravni koja vi­še nema načelo skrivene organizacije, već se u njoj pro­ces mora razumeti u istoj meri kao i ono što iz nje proizilazi, oblici su zadržani samo da bi oslobodili vari­jacije brzine između zvučnih čestica ili molekula, a te­me, motivi i subjekti zadržani su samo da bi oslobodi­li plutajuće afekte. Izuzetan način na koji Bule obrađuje vagnerovski lajtmotiv. Ne bi bilo dovoljno ovde suprot­staviti Istok Zapadu, ravan imanencije koja dolazi sa Is­toka i ravan transcendentne organizacije koja je odu-vek bila bolest Zapada: na primer, poezija ili crtež sa Istoka, borilačke veštine, koje tako često deluju čistim

118

Dijalozi

hekceitetima i rastu iz„sredine". A Zapad je prožet tom ogromnom ravni imanencije ili konzistencije, koja od­nosi oblike i čupa iz njih oznake brzine, koja razgrađu­je subjekte i iz njih izvlači hekceitete: više nema ničega do geografskih dužina i širina.

Ravan konzistencije, ravan imanencije, već je Spi­noza tako poimao ravan, za razliku od nosilaca Poret­ka i Zakona, filozofa ili teologa. Već je trojstvo Helder-lin - Klajst - Niče tako poimalo pisanje, umetnost, pa čak i novu politiku: ne više kao skladan razvoj oblika i strogo propisano oblikovanje subjekta, kao što su že-leli Gete ili Šiler, ili Hegel, već kao nizanje katatonija i ubrzavanja, obustavljanja i strelovitosti, sapostojanja promenljivih brzina, blokova postajanja, skokova pre­ko praznina, premeštanja iz nekog težišta na neku ap­straktnu liniju, veznika sa linija na ravan imanencije, „nekrećućeg procesa" luđačke brzine koji oslobađa če­stice i afekte. (Dve Ničeove tajne: večito vraćanje kao nepokretna ravan što odabira uvek promenljive Zara-tustrine brzine i sporosti; aforizam, ne kao isparčano pisanje, već kao sklop koji se ne može pročitati dvaput, koji ne može„obrnuti još jedan krug" a da se ne prome-ne brzine i sporosti među njegovim elementima.) Sve to, čitava ta ravan ima samo jedno ime, Želja, i nema nikakve veze sa nedostatkom, niti sa „zakonom". Kao što kaže Niče, ko bi poželeo da to nazove zakonom, rečju koja ima previše moralnog prizvuka?

Rekli smo, dakle, jednu jednostavnu stvar: želja se ti­če brzina i sporosti među česticama (geografska dužina), afekata, intenziteta i hekceiteta na stupnjevima moći (geografska širina). VAMPIR - SPAVATI - DAN -I - BUDITI SE

119

Žil Delez i Kler Parne

- NOĆ. Znate li kako je jednostavna želja? Spavati je že­lja. Šetati je želja. Slušati muziku, ili pak praviti muziku, ili pisati, sve su to želje. Proleće i zima su želje. I starost je želja. Čak i smrt. Želju nikada ne treba tumačiti, ona je ta koja eksperimentiše. Tu nam prigovaraju da su stvari tegobne. Kažu nam da se vraćamo na stari kult zadovoljstva, na načelo zadovoljstva, ili na koncepciju praznika (revolucija će biti praznik...). Suprotstavljaju nam one koji su sprečeni da spavaju, bilo iznutra, bilo spolja, i koji za to nemaju ni moći ni vremena; ili one koji nemaju ni vremena ni kulture da slušaju muziku; ni sposobnosti da šetaju, ni da padnu u katatoniju, osim u bolnici; ili one koji su doživeli starost, užasnu smrt; ukratko, sve one koji pate: zar njima ništa ne„nedosta-je"? A naročito nam prigovaraju da, odvajajući želju od nedostatka i zakona, možemo da se pozivamo samo na prirodno stanje, na želju koja bi bila prirodna i spon­tana stvarnost. A mi kažemo sasvim suprotno: želja po­stoji samo kao sklopljena ili mašinirana. Ne možete shvatiti ili pojmiti želju izvan utvrđenog sklopa, na rav­ni koja ne postoji prethodno, već se i sama mora izgra­diti. Da svako, grupa ili jedinka, izgrađuje ravan ima­nencije na kojoj vodi svoj život i izvodi svoj poduhvat, to je jedina važna stvar. Izvan tih uslova, zaista vam ne­dostaje nešto, ali nedostaju vam upravo uslovi koji že­lju omogućuju. Organizacije oblika, oblikovanje subje­kata (druga ravan) „onemoćavaju" želju: podređuju je zakonu, uvode u nju nedostatak. Ako želite da priteg-nete nekoga, i ako mu kažete „izrazi se, druže", najviše što će moći da kaže jeste da ne želi da bude pritegnut. To je, bez sumnje, jedina spontanost želje: ne želeti da se bude potlačen, izrabljivan, potčinjen, pokoren. Ali nikada nismo načinili želju od ne-želja. Ne želeti da se

120

Dijalozi

bude potčinjen ništavna je tvrdnja. Nasuprot tome, sklop izražava i sačinjava želju izrađujući ravan koja je omogućuje, i, omogućujući je, ostvaruje. Želja nije na-menjena povlašćenima; nije namenjena ni uspehu ne­ke već sprovedene revolucije. Ona je sama po sebi ima­nentni revolucionarni proces. Ona je konstruktivistička, a ne spontanistička. Pošto je svaki sklop kolektivan, a i sam je kolektiv, istina je da je svaka želja stvar naroda, ili stvar masa, molekularna stvar.

Ne verujemo čak ni u unutrašnje nagone koji bi udahnuli želju. Ravan imanencije nema nikakve veze sa unutrašnjošću, ona je poput Spoljašnjosti iz koje do­lazi svaka želja. Kada čujemo da se govori o nekoj tako smešnoj stvari kao što je tobožnji nagon smrti, imamo utisak da smo u teatru senki, sa Erosom i Tanatosom. Osetimo potrebu da upitamo: postoji li dovoljno ras-trzan, dovoljno čudovišan sklop da iskaz„živela smrt" bude baš njegov deo i da i sama smrt u njemu bude željena? Zar to nije upravo suprotno od sklopa, njego­vo urušavanje, njegova propast? Treba opisati sklop u kojem takva želja postaje moguća, u kojem se mobili-še i iskazuje. Ali nikada se nećemo pozivati na nagone koji bi upućivali na strukturalne invarijante, ili na genet­ske promenljive. Oralno, analno, genitalno, itd, svaki put se pitamo u koje sklopove spadaju ove komponente: ne kojim nagonima odgovaraju, ni kojim sećanjima ili fiksacijama duguju svoju prevagu, ni na koje inciden­te upućuju, već od kojih se spoljnih elemenata sastoje kako bi napravile neku želju, kako bi napravile želju. Ta­kav je slučaj već kod deteta, koje mašinira svoju želju sa spoljašnjim, sa osvajanjem spoljašnjosti, a ne na unu­trašnjim stadijumima, niti na transcendentnim struk-

121

Žil Delez i Kler Parne

turama. Evo još jednom malog Hansa: tu je ulica, konj, omnibus, roditelji, profesor Frojd lično,„radi-pi-pi" ko­je nije ni organ ni funkcija, već mašinsko funkcionisa-nje, deo mašine. Tu su brzine i sporosti, afekti i hekce­iteti: jedan konj jedan dan ulica. Postoje samo politike sklopova, čak i kod deteta: u tom smislu sve je politič­ko. Postoje samo programi, ili, bolje rečeno, dijagrami ili ravni, a ne sećanja, pa čak ni fantazmi. Postoje samo postajanja i blokovi, blokovi detinjstva, blokovi žen­skosti, životinjstva, blokovi sadašnjih postajanja, ne po­stoji ništa memorijsko, imaginarno ili simboličko. Želja nije ništa više simbolička nego sto je figurativna, ništa više označeno nego sto je označitelj: napravljena je od različitih linija koje se ukrštaju, povezuju ili ometaju, i koje sačinjavaju taj i taj sklop na ravni imanencije. Ali ravan ne prethodi tim sklopovima koji ulaze u njen sa­stav, tim apstraktnim linijama koje je iscrtavaju. Može­mo je uvek nazvati ravan Prirode, kako bismo obeleži-li njenu imanenciju. Ali razlučivanje prirodno-veštačko ovde uopšte nije podesno. Nema želje koja ne omogu­ćuje sapostojanje nekoliko nivoa, među kojima se ne­ki mogu nazvati prirodnim u odnosu na druge, ali to je priroda što se mora izgraditi od svih veštačkih stvari na ravni imanencije. Sklop feudalnost među svoje ele­mente ubraja „konj-uzengija-koplje". Prirodni položaj konjanika, prirodni način držanja koplja zavisi od nove simbioze čovek-životinja, koja od uzengije pravi naj­prirodniju stvar na svetu, a od konja najveštačkiju. Fi­gure želje ne proističu iz toga, oni su već iscrtavali sklop, skup elemenata koje je sklop zadržao ili stvorio, Gospu ništa manje nego konja, konjanika koji spava ni­šta manje nego lutanje u potrazi za Gralom.

122

Dijalozi

Kažemo da postoji sklop želje kad god se na polju imanencije ili ravni konzistencije proizvedu kontinuumi intenziteta, povezivanja flukseva, odašiljanja čestica pro-menljivim brzinama. Gatari govori o sklopu-Šuman. Šta je takav jedan muzički sklop označen ličnim ime­nom? Koje su dimenzije takvog sklopa? Postoji odnos sa Klarom, žena-dete-virtuoz, linija Klara. Postoji mala ručna mašina koju Šuman pravi za sebe kako bi podve-zao srednji prst i obezbedio nezavisnost domalog pr­sta. Postoji pripev, mali pripevi koji proganjaju Šuma-na i prožimaju čitavo njegovo delo, kao i blokovi detinjstva, čitav jedan poduhvat koji obuhvata involu­ciju, trezvenost, osiromašenje teme ili oblika. A posto­ji i ta upotreba klavira, taj pokret deteritoritorijalizaci-je koji odnosi pripev („detetu su izrasla krila") na jednu melodijsku liniju, u jedan originalni višezvučni sklop kadar da proizvede dinamične i afektivne odnose br­zine i sporosti, kašnjenja ili ranjenja, veoma složene, a počev od suštinski jednostavnog ili pojednostavljenog oblika. Postoji intermeco, ili, bolje rečeno, postoje sa­mo intermeca u Šumanu, uz pomoć kojih muzika pre­lazi u sredinu, sprečavajući zvučnu ravan da se zaljulja pod zakonom organizacije ili razvoja.8 Sve to se pove­zuje u konstitutivni sklop želje. Sama želja je ono što prolazi i što se pokreće. Nema potrebe da se bude Šu­man. Slušati Šumana. Obrnuto, šta se dogodi da čitav sklop posrne: mala ručna mašina dovodi do paralize prsta, a zatim Šumanovo postajanje-ludim... Kažemo samo da je želja neodvojiva od ravni konzistencije ko­ju svaki put valja izgraditi deo po deo, i od sklopova na

8 Upor. članak Rolanda Barthesa o Šumanu, Rasch, u„Langue, discours, societe", Seuil, str. 218 sq.

123

Žil Delez i Kler Parne

toj ravni, kontinuuma, povezivanja, odašiljanja. Bez ne­dostatka, ali sigurno ne i bez rizika i opasnosti. Želja, kaže Feliks: pripev. Ali to je već veoma složeno: pripev je neka vrsta zvučne teritorijalnosti, dete koje se teši kad ga je strah u mraku. „Ah, rekao bih vam mama..." (psihoanaliza je veoma loše razumela slavnu igru„Fort-Da" kada je u njoj videla opoziciju psihološkog tipa umesto da u njoj pronađe pripev) - ali tu imamo i čitav pokret deteritorijalizacije koji prisvaja neki oblik i neki subjekat kako bi iz njih izvukao promenljive brzine i plutajuće afekte, i onda muzika počinje. Ono što je va­žno u želji nije lažna alternativa zakon-spontanost, pri-rodno-veštačko, već uzajamna igra teritorijalnosti, re-teritorijalizacija i pokreta deteritorijalizacije.

Kad smo govorili o želji, nismo više mislili na zado­voljstvo i njegove svetkovine. Naravno da je zadovolj­stvo prijatno, naravno da mu težimo svim svojim sna­gama. Ali, u svom najprijatnijem i najneophodnijem obliku, ono prekida proces želje kao izgradnje polja imanencije. Nema ničeg izrazitijeg od ideje o zadovolj-stvu-pražnjenju; kad osetimo zadovoljstvo, trebalo bi da imamo barem malo mira pre nego što se želja nano­vo rodi: u kultu zadovoljstva ima mnogo mržnje ili stra­ha u pogledu želje. Zadovoljstvo je dodela afekta, afi-ciranje osobe ili subjekta, ono je jedini način da se osoba „snađe" u procesu želje koja ga obuzima. Zado­voljstva, čak i najveštačkija, ili najvrtoglavija, ne mogu da budu ništa drugo do reteritorijalizacija. Norma želje nije zadovoljstvo, i to ne u ime nekog unutrašnjeg Ne­dostatka koji bi bilo nemoguće ispuniti, već, naprotiv, upravo zbog njegove pozitivnosti, to jest ravni konzi­stencije koju iscrtava tokom svog procesa. Istom gre-

124

Dijalozi

škom se želja dovodi u vezu sa Zakonom nedostatka i Normom zadovoljstva. To se dešava kada nastavimo da dovodimo želju u vezu sa zadovoljstvom, sa nekim zadovoljstvom koje treba ostvariti, koje opazimo upra­vo onda kada mu nešto suštinski nedostaje. Tako da, kako bismo prekinuli te već gotove saveze između že-Ije-zadovoljstva-nedostatka, prinuđeni smo da prola­zimo kroz neobične veštačke tvorevine, i to uz mnogo dvosmislenosti. Primer, kurtoazna ljubav, koja je sklop želje povezan sa krajem feudalnosti. Datirati sklop ne znači praviti povest, nego mu dati koordinate izraza i sadržaja, vlastite imenice, infinitive-postajanja, člano­ve, hekceitete. (Ili je, pak, to upravo to, praviti povest?) No, dobro je poznato da kurtoazna ljubav podrazume-va iskušenja koja odbacuju zadovoljstvo, ili barem od­bacuju snošaj. To sigurno nije način lišavanja. To je iz­gradnja polja imanencije, gde želja izrađuje sopstvenu ravan, i ne nedostaje joj ništa, niti dopušta da je preki­ne neko pražnjenje koje bi posvedočilo da je preteška samoj sebi. Kurtoazna ljubav ima dva neprijatelja koja se mešaju: religijsku transcedentnost nedostatka i he­donističko prekidanje koje uvodi zadovoljstvo kao pra­žnjenje. To je proces imanentan želji koja se ispunjava sama od sebe, to je kontinuum intenziteta, spajanje flukseva, koji zamenjuju i instancu-zakon, i prekidanje-želje. Proces želje je nazvan „radošću", a ne nedostat­kom ili zahtevom. Sve je dozvoljeno, osim onoga što bi prekinulo potpuni proces želje, sklop. Neka niko ne kaže da je to Priroda: potrebno je, naprotiv, mnogo ve-štačkih tvorevina da se otkloni unutrašnji nedostatak, više trancendentno, očita spoljašnjost. Askeza, zašto da ne? Askeza je uvek bila uslov za želju, a ne njeno di-sciplinovanje ili njena zabrana. Uvek ćete pronaći neku

125

Žil Delez i Kler Parne

askezu ako pomislite na želju. No, u„istorijskom" smi­slu je bilo potrebno da takvo polje imanencije bude moguće u tom i tom trenutku, na tom i tom mestu. Či­sto viteška ljubav nije bila moguća sve dok se ne spo­je dva fluksa, ratnički i erotski, u smislu da junaštvo da­je pravo na ljubav. Ali kurtoazna ljubav je zahtevala novi prag, na kojem je i samo junaštvo postajalo unu­trašnjost ljubavi, i na kojem je ljubav obuhvatala isku­šenje.9 Reći ćemo isto, samo u drugim uslovima, o ma­zohističkom sklopu: organizacija poniženja i patnji tu se manje javlja kao sredstvo da se otkloni teskoba i ta­ko ostvari neko tobože zabranjeno zadovoljstvo, a vi­še kao postupak, naročito izveštačen, da se napravi te­lo bez organa i razvije neprekidan proces želje, koji bi zadovoljstvo, naprotiv, prekinulo.

Ne verujemo da seksualnost ima ulogu infrastruktu­re u sklopovima želje, niti da oblikuje energiju kadru za preobražaj, ili pak za neutralizaciju i sublimaciju. Seksualnost može da se promišlja kao jedan od flukse-va, koji stupa u vezu sa drugim fluksevima, odašilje če­stice što i same stupaju u taj i taj odnos brzine i sporo­sti u susedstvu tih i tih drugih čestica. Nijedan sklop ne može da se označi prema jednom isključivom fluksu. Kako je tužna ideja daje ljubav odnos između dve oso­be čiju bi monotonost po potrebi valjalo nadvladati ta-

9 Rene Nelli, u Erotique des troubadours (10/18), veoma dobro analizira tu ravan imanencije kurtoazne ljubavi, koja izuzima preki­danja što bi ih zadovoljstvo uvelo. U jednom posve drugačijem sklopu - taoizmu - pronalazimo slične iskaze i tehnike za izgradnju ravni imanencije želje (upor. Van Gulik, La Vie sexuelle dans la Chine ancienne, Gallimard, i komentare J.-F. Lvotarda, Economie libidina-le, Minuit).

126

Dijalozi

ko što će se u njega dodavati i druge osobe. A nije bo­lje ni kad mislimo da napuštamo domen osoba time što spuštamo seksualnost na spravljanje malih izopa­čenih ili sadističkih mašina koje je zatvaraju u teatar fantazama: iz toga se izdvaja nešto prljavo ili buđavo, previše sentimentalno u stvari, previše narcisističko, kao kada fluks krene da se vrti oko samog sebe i po­stane ustajao. Iz tih razloga smo morali da odustanemo od lepog Feliksovog izraza„želeće mašine". Pitanje sek­sualnosti glasi: sa čime drugim ona stupa u susedske odnose kako bi oblikovala taj i taj hekceitet, te i te od­nose kretanja i mirovanja? Utoliko više će ostati seksu­alnost, čista i jednostavna seksualnost, daleko od sva­ke idealizujuće sublimacije, koliko se bude povezivala sa drugim fluksevima. Biće utoliko više seksualnost po sebi, inventivna, začudna, bez fantazma koji se vrti u krug i idealizacije koja skače u vazduh: dovoljan je ona-nista da se načine fantazmi. Psihoanaliza nije ništa dru­go do onanisanje, uopšten, organizovan, kodiran nar-cisizam. Seksualnost se ne prepušta sublimisanju, niti fantazmima, zato što je njena stvar drugde, u stvarnom susedstvu i povezivanju sa drugim fluksevima, koji je isušuju ili ubrzavaju - sve zavisi od trenutka i od sklo­pa. A to susedstvo ili to povezivanje ne nastaju samo od jednog do drugog „subjekta", već se i u jednom i u drugom nekoliko flukseva povezuje kako bi sačinili blok postajanja koji ih obojicu vuče, Klarino postaja-nje-muzikom, Šumanovo postajanje-ženom ili dete-tom. Ne čovek i žena kao polno određeni entiteti, uple­teni u binarni aparat, već postajanje-molekularnim, rađanje molekularne žene u muzici, rađanje moleku­larne zvučnosti u ženi.„Odnosi između dvoje istinskih supružnika duboko se menjaju tokom godina, često

127

Žil Delez i Kler Parne

tako da ni oni ne znaju ništa o tome; iako je svaka pro-mena bolna, čak i kada izaziva izvesnu radost... Pri sva­koj promeni pojavljuje se jedno novo biće, uspostavlja se novi ritam... Seks je nešto što se menja, čas je živo, čas se odmara, čas je raspaljeno, a čas mrtvo..."10 Sači­njeni smo od linija promenljivih u svakom trenutku, podložnih različitim kombinacijama, od paketa linija, geografskih dužina i širina, obratnica, meridijana, itd. Ne postoje monofluksevi. Analiza nesvesnog bi pre morala da bude geografija nego istorija. Koje linije su blokirane, okamenjene, zazidane, u ćorsokaku, pada­ju u crnu rupu, ili su isušene, a koje druge su aktivne ili žive, te se nešto izvuče i odvuče nas? Opet mali Hans: kako je linija zgrade, suseda, bila odsečena od njega, kako se razvilo edipovsko drvo, kakvu ulogu je odigrao ogranak profesora Frojda, zasto je dete moralo da na­đe utočište na liniji postajanja-konjem, itd? Psihoana­liza nije prestajala da ide srodničkim ili porodičnim pu-tevima, ne treba joj zamerati što je odabrala ovaj ogranak a ne onaj, već što je od tog ogranka napravila ćorsokak, sto je izumela uslove iskazivanja koji su una-pred uništavali nove iskaze, na koje je svejedno navo­dila. Valjalo bi reći: tvoj otac, tvoja majka, tvoja baka, sve je dobro, čak i Ime oca, svaki ulaz je dobar budući da izlaza ima više. Ali psihoanaliza je napravila sve osim izlaza. „Naše tračnice mogu da nas odvedu apsolutno svuda. A ako ponekad sretnemo neki stari ogranak iz vre­mena moje bake, vrlo dobro, krenućemo njim da vidi­mo kuda će nas odvesti. I vere mi, jedne od ovih godi­na završićemo tako što ćemo se spustiti brodom niz Misisipi, već dugo to želim. Imamo dovoljno puteva

10 Lawrence, Eros et les chiens, Bourgois, str. 290.

128

Dijalozi

pred sobom, dovoljno da ispunimo čitav jedan život, a upravo jedan život želim da potrošim na dovršenje na­šeg putovanja."11

1 Bradbury, Les Machines a bonheur, Denoel, str. 66.

129

Dijalozi

DRUGI DEO

Tri besmislice u vezi sa željom jesu: dovoditi je u ve­zu sa nedostatkom ili zakonom; sa prirodnom ili spon­tanom stvarnošću; sa zadovoljstvom, ili čak i naročito svetkovinom. Želja je uvek sklopljena, mašinirana, na ravni imanencije ili složevine, koja i sama mora da Se izgradi dok želja sklapa ili mašinira. Samo ne želimo da kažemo da je želja istorijski utvrđena. Istorijska utvr-đenost poziva neku strukturalnu instancu koja bi igra­la ulogu zakona, ili pak uzroka, iz kojeg bi se želja rodi­la. A želja je istinski operater, koji se svaki put meša sa promenljivima nekog sklopa. Ni nedostatak ni lišava­nje ne daju želju: nešto nam nedostaje samo u odno­su na sklop iz kojeg smo isključeni, ali želimo samo u odnosu na sklop u koji smo uključeni (bilo da je reč o udruživanju radi razbojništva ili pak pobune).

Mašina, mašinizam,„mašinski": to nije ni mehaničko ni organsko. Mehanika je sistem sve čvršćih veza među zavisnim članovima. Mašina je, naprotiv, skup„sused-stava" između raznorodnih nezavisnih članova (topo-loško susedstvo je samo po sebi nezavisno od razdalji­ne ili od dodirivanja). Ono što definiše mašinski sklop jeste premeštanje težišta na apstraktnu liniju. Kao u Klajstovoj marioneti, baš iz tog premeštanja rađaju se

131

Žil Delez i Kler Parne

konkretne linije ili pokreti. Prigovara se da mašina u tom smislu upućuje na jedinstvo nekog mašiniste. Ali to nije istina: mašinista je prisutan u mašini,„u težištu", ili, bolje rečeno, u središtu brzine, koje prolazi kroz nju. Zbog toga je nesvrsishodno reći da su neki pokreti ne­mogući za mašinu; naprotiv, to su pokreti koje takva mašina pravi zato što je jedan od njenih delova čovek. Tako i mašina u kojoj je jedan od zupčanika plesač: ne treba reći da mašina ne može da napravi pokret koji samo čovek može da izvede, već suprotno, da čovek može da izvede taj isti pokret samo kao deo te i te ma­šine. Kretnja pristigla sa Istoka pretpostavlja azijsku mašinu. Mašina je skup susedstva čovek-oruđe-životi-nja-stvar. Ona je prva u odnosu na njih, posto je ona apstraktna linija koja prolazi kroz njih, i omogućuje im da funkcionišu zajedno. Ona je uvek stroga u vezi sa nekoliko struktura, kao u Tingelijevim konstrukcijama. Mašina, u svom zahtevu za raznorodnošću susedstava, nadilazi strukture sa njihovim minimalnim uslovima za raznorodnost. Uvek postoji prva društvena mašina u odnosu na ljude i životinje koje uvršćuje u svoj„filum".

Istorija tehnika pokazuje da oruđe nije ništa izvan promenljivog mašinskog sklopa, koji mu daje takav i takav odnos sa čovekom, životinjama i stvarima: oruž­ja hoplita kod Grka postoje pre hoplitskog sklopa, ali ne služe uopšte na isti način; uzengija nije isto oruđe u zavisnosti od toga da li se odnosi na nomadsku ratnu mašinu ili pak na feudalnu mašinu. Mašina je ta koja pravi oruđe, a ne obrnuto. Evolutivna linija koja bi išla od čoveka do oruđa, od oruđa do tehničke mašine, či­sto je imaginarna. Mašina je društvena u svom prvo­bitnom značenju, i prva je u odnosu na strukture koje prožima, na ljude kojima raspolaže, na oruđa koja oda­bira, na tehnike koje unapređuje.

132

Dijalozi

Slično je i sa organizmom: isto kao što mehanika pret­postavlja društvenu mašinu, organizam pretpostavlja te­lo bez organa, definisano svojim linijama, osovinama i gradijentima, čitavo jedno mehaničko funkcionisanje različito i od organskih funkcija i od mehaničkih odnosa. Snažno jaje, koje uopšte nije materinsko, već je uvek sa-vremenik našoj organizaciji, podređen našem razvoju. Apstraktne mašine ili tela bez organa, to je želja. Ima ih raznih vrsta, ali se definišu onime što se dešava na njima, u njima: kontinuumima intenziteta, blokovima postaja­nja, odašiljanjima čestica, povezivanjima flukseva.

No, upravo te promenljive (koji kontinuumi? koja postajanja, koje čestice, koji fluksevi, koji načini odaši­ljanja i povezivanja?) definišu„režime znakova". Nije re­žim taj koji upućuje na znakove, već znak upućuje na takav i takav režim. Stoga je veoma sumnjivo da znak otkriva primat značenja ili označitelja. Pre će biti da označitelj upućuje na osobeni režim znakova, a bez sumnje ne na najznačajniji niti na najotvoreniji. Semi-ologija može da bude samo studija režima, njihovih razlika i preobražaja. Znak ne upućuje ni na šta poseb­no, osim na režime u koje ulaze promenljive želje.

Evo dva primera, u beskonačnosti mogućih režima. Možemo pojmiti jedno središte, kao endogenu silu, unutar mašine, koja se razvija kružnim zračenjem u svim smerovima, hvatajući sve stvari u svoju mrežu, mehaničara koji neprestano skače od tačke do tačke i od kruga do kruga. Tada definišemo režim u kojem „znak" neprestano upućuje na znak, na svakom krugu i od kruga do kruga, skup znakova koji i njega samog upućuju na pokretnog označitelja ili na središte zna-

133

Žil Delez i Kler Parne

čenja; i u kojem tumačenje, određivanje označenog, neprestano iznova daje označitelja, kao da želi da po­novo napuni sistem i time pobedi entropiju. Imaćemo skup intenziteta i flukseva koji iscrtavaju odobrenu „kartu"; u središtu je Despot, ili Bog, njegov hram ili ku­ća, njegovo Lice kao izloženo lice, u anfasu, crna rupa na belom zidu; zrakasta organizacija krugova, sa čita­vom jednom birokratijom koja uređuje odnose i pre­laske iz jednog kruga u drugi (dvor, ulica, selo, van-gradsko područje, šikara, granice); naročita uloga sveštenika, koji deluje kao tumač ili vidovnjak; linija bekstva sistema, koja mora da bude pregrađena, ot­klonjena, obeležena negativnim znakom, a na njoj se nalazi neka vrsta žrtvenog jarca, naličja despota, čija uloga je da s vremena na vreme odnosi sve što ugroža­va ili prlja funkcionisanje mašine. Vidimo liniju težišta kao mutirajuću, i da središte koje kroz nju prolazi„,me-haničar", neprestano skače od tačke do tačke: od lica Boga do jarca bez lica, preko pisara, sveštenika, poda­nika. Evo sistema koji možemo nazvati označiteljskim; ali on izražava stanje flukseva i intenziteta u odnosu na osobeni režim znakova.

Evo učinka drugog režima. Više ne poimamo isto-vremenost krugova koji se beskrajno šire oko nekog središta, u smislu da svaki znak upućuje na druge zna­kove, a skup znakova na označitelja. Poimamo mali pa­ket znakova, mali blok znakova, koji ide po neograniče­noj pravoj liniji i na njoj obeležava niz procesa, dovršenih delova, od kojih svaki ima početak i kraj. To je mnogo drugačije, to je posve drugačija mašina. Umesto endogene sile koja obavija sve, postoji odluču­juća spoljna prilika, odnos sa spoljašnjošću koji se pre

134

Dijalozi

izražava kao emocija nego kao Ideja, napor ili delo pre nego imaginacija. Umesto središta značenja, postoji tačka subjektivacije koja predstavlja početak linije, i u odnosu na koju se sačinjava subjekat iskazivanja, pa zatim subjekat iskaza, slobodan za ono što iskaz pono­vo daje od iskazivanja. Mehanizam veoma različit od onoga kojim označeno ponovo daje označitelja; ovoga puta, kraj jednog procesa označava početak drugog, u linearnom nizu. Kružnu višedelnost istovremenosti za-menila je linearna višedelnost nizanja. Lice je pogoto­vo promenilo način funkcionisanja: to više nije despot-sko lice u anfasu, to je autoritarno lice koje se okreće i vidi iz profila. To je čak dvostruko okretanje, kao što je Helderlin govorio o Edipu: Bog, koji je postao Tačka su­bjektivacije, ne prestaje da se okreće od svog podani­ka, koji takođe ne prestaje da se okreće od svog Boga. Lica prolaze, okreću se i vide iz profila. Tu izdaja zame-njuje prevaru: označiteljski režim bio je ekonomija pre­vare, računajući i despotovo lice, u'operacijama pisara i tumačenjima vidovnjaka. Ali sada mašiniranje uzima značenje izdaje: okrećući se od Boga koji se okreće od mene ispuniću subjektivnu misiju Boga, kao božansku misiju moje subjektivnosti. Prorok, čovek dvostrukog okretanja, zamenio je sveštenika, tumača ili vidovnja­ka. Linija bekstva je potpuno promenila vrednost: umesto da bude obeležena negativnim znakom koji označava žrtvenog jarca, linija bekstva je dobila vred­nost pozitivnog znaka, meša se sa težištem ili brzinom mašine. No, ona zbog toga nije manje slomljena, izde-Ijena u nizu dovršenih procesa koji, svaki put, upadaju u crnu rupu. To je, dakle, drugi režim znakova, poput druge kartografije: strasni ili subjektivni režim, veoma drugačiji od označiteljskog režima.

135

Žil Delez i Kler Parne

Ako se na tren zadovoljimo tim režimima, upitaćemo se na šta oni upućuju. E pa, upućuju na bilo šta, u veoma različitim epohama i sredinama. Mogu da upućuju na društvene formacije, na istorijske događaje, ali i na pato­loške formacije, na psihološke tipove, na umetnička de-la, itd. A da nikada nije bilo razloga da se nešto barem za trunku umanji. Evo društvenih formacija: uzmimo termi­ne Robera Žolena, Hebrejac i Faraon. Čini nam se da Fa­raon pripada otvoreno označiteljskoj mašini, i despot­skom režimu koji organizuje intenzitete i flukseve na zrakasto kružni način koji smo pokušali da definišemo. Hebrejac je, naprotiv, izgubio hram, baca se na liniju bek­stva kojoj daje najvišu pozitivnu vrednost; ali on tu liniju izdeljuje na niz autoritarnih dovršenih„procesa".To je Ar­ka koja više nije ništa do mali paket znakova što idu po pustinjskoj liniji, između zemlje i vode, umesto da bude nepokretni središnji Hram, sveprisutan u skladu eleme­nata. Žrtveni jarac postaje najsnažniji l ik- bićemo jarac i jagnje, postoje Bog postao žrtvovan:„Greh na našu du­šu." Mojsije se poziva na proces, ili na zahtev što ga je pre­više teško nositi, koji se mora obnoviti i raspodeliti na uzastopne delove, ugovor-razvoj koji se uvek može opo­zvati. Nameće se linearno dvostruko okretanje, kao nova figura koja povezuje Boga i njegov narod, Boga i njego­vog proroka (Zerom Lendon je to pokazao u vezi sa Jo-nom; to je već to, Kainov znak, i biće ponovo to, Hristov znak). Stradanje, subjektivacija.

Mislimo na nešto sasvim drugačije, u sasvim druga­čijem domenu: kako se u XIX veku razlučuju dva velika tipa bunila. S jedne strane je paranoično bunilo tuma­čenja, koje polazi od endogene sile kao središta zna­čenja i koje se zrakasto širi u svim pravcima, ukazujući

136

Dijalozi

uvek na neki drugi znak, na skup znakova sa središnjim označiteljem (despot, falus, kastracija, sa svim skoko­vima, svim mutacijama, od Gospodara koji kastrira do kastriranog jarca). S druge strane je veoma različit ob­lik bunila, takozvano monomanijsko, ili strasno i zah-tevajuče bunilo: spoljna prilika, tačka subjektivacije, koja može biti bilo šta, mali paket lokalizovanih znako­va, arka, treptaj, fetiš, veš, cipela, lice koje se okreće - ta tačka subjektivacije strmoglavljuje se na pravu liniju, koja će biti izdeljena na uzastopne procese, sa promen-Ijivim intervalima. Bunilo delanja više nego ideje, kažu psihijatri; emocije više nego imaginacije; zavisno od „postulata" ili nekog sažetog obrasca, više od neke kli­ce u razvoju. Videli smo kako je psihijatrija na početku bila uklještena između tih dvaju tipova bunila: to nije bilo pitanje nozografije, već je čitav jedan novi materi­jal pristizao sa obeju strana, ili se mogao obeležiti u tom trenutku, nadilazeći režim onoga što se do tada zvalo„ludilom". Čovek u strasnom ili subjektivnom bu­nilu započinje proces, obeležen tačkom subjektivaci­je. On me voli„,on" mi je dao znak; ja se izgrađujem kao subjekat iskazivanja (fluks ponosa, visoki intenzitet); ponovo padam u stanje subjekta iskaza („on me vara"; „to je izdajnik", niski intenzitet). A zatim počinje drugi „proces", u meri u kojoj strasno uranja u liniju bekstva koja ide iz crne rupe u crnu rupu. Tristan i Izolda idu strasnom linijom čamca koji ih vuče: Tristan, Izolda, Izolda,Tristan...Tu postoji jedan tip bujice reči, strasne ili subjektivne, odjekujuća bujica reči, veoma različita od označiteljske bujice reči, ili od učestalosti.

Naša su razlučivanja, bez sumnje, previše sumarna. Valjalo bi uzeti svaki slučaj posebno, i tražiti koja se ma-

137

Žil Delez i Kler Parne

šina, ili „telo bez organa" nalazi u svakom od slučajeva; a zatim tražiti šta se dešava, čestice i flukseve, o kojem je režimu znakova reč. Želja sklapa uvek zahvaljujući tome što mašina nije mehanizam, a telo nije organi­zam. Ali mazohista, ili narkoman, ili pak alkoholičar, ili anoreksičar, itd. ne sklapa na isti način. Omaž Fani: slu­čaj anoreksije. Rečje o fluksu ishrane, ali u svezi sa dru­gim fluksevima, fluksom odevanja na primer (čisto anoreksičarska elegancija, Fanino trojstvo: Virdžinija Vulf, Murnau, Kej Kendal). Anoreksičar za sebe sklapa telo bez organa od praznina i punoća. Smenjivanje pu­njenja i praženja: anoreksička proždiranja, upijanja ga­ziranih pića. Ne bi čak ni trebalo govoriti o smenjiva-nju: praznina i punoća su kao dva praga intenziteta, reč je uvek o tome da se pluta u sopstvenom telu. Nije reč o odbacivanju tela, već o odbacivanju organizma, o odbacivanju onoga što telo trpi zbog organizma. To uopšte nije regresija, već involucija, involuirano telo. Anoreksička praznina nema nikakve veze sa nedostat­kom, to je, naprotiv, način da se izbegne organska utvr-đenost nedostatka i gladi, u mehaničko vreme obro­ka. Postoji čitava jedna ravan sastavljanja anoreksičara, da bi se napravilo neorgansko telo (što ne znači da je polno neodređeno: naprotiv, postajanje-ženom sva­kog anoreksičara). Anoreksija je politika, mikropoliti-ka: izbeći norme konzumiranja da se ne bi postalo objektom konzumiranja. To je ženski protest, protest žene koja želi da ima funkcionisanje tela, a ne samo or­gansko i društveno funkcionisanje, koje je vodi u zavi­snost. Okrenuće konzumiranje protiv njega samog: če­sto će biti manekenka - često će biti kuvarica, leteća kuvarica, davače drugima da jedu, ili će pak voleti da sedi za stolom a da ne jede, ili će višestruko upijati sit-

138

Dijalozi

ne stvari, male količine hrane. Kuvarica-manekenka, mešavina koja može da postoji samo u tom sklopu, tom režimu, ili će se pak utopiti u druge. Njen cilj je da iz hrane istrgne čestice, sićušne čestice od kojih će mo­ći podjednako dobro da napravi i svoju prazninu i svo­ju punoću, zavisno od toga da li ih odašilje ili prima. Anoreksičar je zanesenjak: on na nekoliko načina živi izdaju ili dvostruko okretanje. Izdaje glad zato što glad izdaje njega, potčinjavajući ga organizmu; izdaje po­rodicu zato što porodica izdaje njega, potčinjavajući ga porodičnom obroku i čitavoj jednoj politici porodi­ce i konzumiranja (zameniti je neprekidnim, ali neutra-lizovanim, sterilizovanim konzumiranjem); i najzad, iz­daje hranu zato što je hrana izdajnik po prirodi (ideja anoreksičara, da je hrana puna larvi i otrova, crva i bak­terija, suštinski nečista, te otuda nužnost da se odabe­ru i iz nje izdvoje čestice, ili da se ona ponovo isplju­ne). Gladna sam kao vuk, kaže ona obrušavajući se na dva„nemasna jogurta". Zavaraj-glad, zavaraj-porodicu, zavaraj-hranu. Ukratko, anoreksija je politička priča: bi­ti ono involuirano organizma, porodice ili potrošačkog društva. Politika postoji čim postoji kontinuum inten­ziteta (anoreksičarska praznina i punoća), odašiljanje i hvatanje hranljivih čestica (izgradnja tela bez organa naspram dijetetike ili organskog režima), a naročito po­vezivanja flukseva (fluks ishrane se povezuje sa fluk-som odevanja, fluksom jezika, fluksom seksualnosti: čitavo jedno molekularno postajanje-ženom kod ano­reksičara, bilo da je reč o muškarcu ili ženi). To je ono što nazivamo režimom znakova. Tu nikako nije reč o delimičnim objektima. Tačno je da psihijatrija ili psiho­analiza ne razumeju, zato što one sve spuštaju na ne-uroorganski ili simbolički kod („nedostatak, nedosta-

139

Žil Delez i Kler Parne

tak..."). Tada se pojavljuje drugo pitanje: zašto anorek-sički sklop toliko rizikuje da iskoči iz šina, da postane smrtonosan? o koje se opasnosti neprestano očešava, a u koje upada? To je pitanje koje treba obraditi dru­gačije od psihoanalize: treba potražiti koje opasnosti iskrsavaju u sredini stvarnog eksperimentisanja, a ne nedostatak koji rukovodi prethodno uspostavljenim tumačenjem. Ljudi su uvek u sredini nekog poduhva­ta, gde ništa ne može biti određeno kao iskonsko. Uvek stvari koje se ukrštaju, nikada stvari koje se umanjuju. Kartografija, a nikada simbolika.

Smatrali smo da ova digresija na anoreksiju mora da pojasni stvari. Možda, naprotiv, ne treba umnoža­vati primere, zato što ih ima beskrajno mnogo, i idu u raznim pravcima. Anoreksija će, posredno, postati sve značajnija. Na prvom mestu, u nekom režimu znakova moramo da razlučimo apstraktnu mašinu koja ga defi-niše od konkretnih sklopova u koja stupa: dakle, mašinu subjektivacije od sklopova koji je sprovode, u priči o Hebrejcima, ali i u toku nekog strasnog bunila, u kon­strukciji nekog dela, itd. Među tim sklopovima, koji operišu u veoma različitim sredinama, u veoma razli­čitim epohama, neće biti nikakve uzročne zavisnosti, već uzajamnih grananja, „susedstava" nezavisnih od prostorno-vremenske udaljenosti ili blizine. Ista ravan će se javljati i nanovo javljati na veoma različitim nivo­ima, u zavisnosti od toga da li se stvari dešavaju na „mom" telu, na društvenom telu, geografskom telu (ali i moje telo je geografija, ili narod, ili narodi). Nije stvar u tome da svako proizvodi jedan deo svetske istorije, već u tome da se uvek nalazimo o zoni intenziteta ili fluksa, zajedničkoj našem poduhvatu, veoma udalje-

140

Dijalozi

nom svetskom poduhvatu, veoma dalekim geograf­skim sredinama. Otuda tajna bunila: pošto pohodi ne­ke oblasti istorije koje nisu proizvoljno odabrane, buni­lo nije lično ili porodično, već istorijsko-svetsko („ja sam životinja, crnac... sanjao sam o krstaškim ratovima, istraživačkim putovanjima s kojih nema izveštaja, o re­publikama bez istorije, o ugušenim verskim ratovima, o revolucijama običaja, o seobama rasa i kontinenata"). A oblasti istorije pohode bunila i dela, a da nije mogu­će uspostaviti uzročne niti simboličke odnose među njima. Tu može postojati pustinja hipohondričnog te­la, stepa anoreksičnog tela, prestonica paranoičnog te­la: to nisu metafore između društava i organizama, već kolektivi bez organa koji se ostvaruju u narodu, dru­štvu, sredini ili u „ja". Ista apstraktna mašina u veoma različitim sklopovima. Ne prestajemo da iznova pravi­mo istoriju, ali i obrnuto, nju neprestano pravi svako od nas, na sopstvenom telu. Koja biste ličnost želeli da budete, u kojoj epohi da živite? A kad biste bili biljka ili krajolik? Ali vi sve to već jeste, samo grešite u odgovo­rima. Uvek ste sklop za neku apstraktnu mašinu, koja se ostvaruje negde drugde, u drugim sklopovima. Uvek ste u sredini nečega, bilo da ste biljka, životinja ili krajolik. Poznajemo svoje najdraže i bližnje, a nikada svoje susede, koji mogu da budu sa druge planete, ko­ji su uvek sa druge planete. Samo susedi su važni. Isto-rija je uvod u bunilo, ali je, zauzvrat, bunilo jedini uvod u istoriju.

Na drugom mestu, postoji beskrajno mnogo reži­ma znakova. Zadržali smo dva, veoma ograničena: označiteljski Režim, koji se navodno ostvaruje u impe­rijalnom despotskom sklopu, a i, u drugačijim uslovi-

141

Žil Delez i Kler Parne

ma, u interpretativnom paranoičnom sklopu - subjek­tivni Režim, koji se navodno ostvaruje u ugovornom autoritarnom sklopu a i u strasnom ili zahtevajućem monomanijskom sklopu. Ali ima i mnogo drugih, i na nivou apstraktnih mašina i na nivou njihovih sklopova. Čak je i anoreksija skicirala još jedan režim, koji smo sveli na ovu shemu udobnosti radi. Režimi znakova su bezbrojni: višestruke semiotike„primitivaca", semiotike nomada (a oni iz pustinje nisu isti kao oni iz stepe, dok je putovanje Hebrejaca posebna stvar), semiotika se-delaca (a koliko je samo sedelačkih kombinacija, i se-delačko-nomadskih). Značenje i označitelj nemaju ni­kakvu povlasticu. Valjalo bi istovremeno: proučavati sve čiste režime znakova, sa stanovišta apstraktnih ma­šina koje oni uvode u igru, i sve konkretne sklopove, sa stanovišta mešavina kojima operišu. Konkretna se­miotika je zamešateljstvo, mešavina nekoliko režima znakova. Sve konkretne semiotike su one malog crnca ili Javanca. Hebrejci mnogo drže do nomadske semio­tike, koju duboko preobražavaju, i imperijalne semio­tike, koju sanjaju da obnove na novim osnovama, tako što će ponovo izgraditi hram. U bunilu nema čistog strasnog, već mu se uvek pridružuje klica paranoičnog (već je Klerambo, psihijatar koji je najbolje razlučio dva oblika bunila, insistirao na njihovoj pomešanosti). Ako razmatramo jedan detalj, kao što je funkcija-lice u se-miotikama slikarstva, videćemo kako se prave mešavi­ne: Žan Pari je pokazivao da je vizantijsko carsko lice u anfasu radije ostavljalo dubinu izvan slike, između sli­ke i posmatrača, dok je Kvatročento uveo dubinu na sliku tako što je dao licu vrednost profila ili čak okreta­nja; ali slika kao što je Dučoov Poziv u Tiberijadu pravi mešavinu u kojoj jedan od učenika svedoči o postoja-

142

Dijalozi

nju vizantijskog lica, dok drugi stupa sa Hristom u čisto strasni odnos. 1 2 Šta reći o velikim sklopovima poput „kapitalizma" ili „socijalizma"? Privreda svakog od njih i njeno finansiranje uvode u igru veoma raznovrsne ti­pove režima znakova i apstraktnih mašina. A psihoa­naliza nije kadra da analizira režime znakova zato što je i sama mešavina, koja deluje istovremeno značenjem i subjektivacijom, ne zapažajući mešanu narav svog postupka (njene operacije deluju beskrajnim despot­skim značenjem, dok su njene organizacije strasne, po­što ustanovljuju neograničen niz linearnih procesa, u kojem svaki put psihoanalitičar, isti ili novi, igra ulogu „tačke subjektivacije", sa okretanjem lica: psihoanaliza, dvostruko beskrajna). Opšta semiotika bi, dakle, mora­la da ima prvobitnu, tvoračku, komponentu; ali reč bi bila samo o tome da se pokaže kako jedan konkretan sklop uvodi u igru nekoliko čistih režima znakova ili ne­koliko apstraktnih mašina, navodeći ih da budu zup­čanici jedni drugima. Druga komponenta bi bila preo-bražajna; ali onda bi bilo reči o tome da se pokaže kako jedan čisti režim znakova može da se prevede u drugi, sa kojim preobražajima, sa kojim nepretvorljivim osta­cima, kojim varijacijama i novinama. To bi drugo gle­dište bilo dublje, pošto bi pokazivalo ne samo kako se semiotike mešaju, već i kako se nove semiotike odva­jaju i stvaraju, ili kako su i same apstraktne mašine spo­sobne za mutacije, nadahnjujući nove sklopove.

Na trećem mestu, režim znakova se nikada ne me­sa sa govorom niti sa jezikom. Uvek se mogu utvrditi apstraktne organske funkcije koje pretpostavljaju go-

12 Jean Paris, L'Espace et le regard, Seuil.

143

Žil Delez i Kler Parne

vor (informacija, izraz, značenje, učinjenje, itd). Može se čak pojmiti, u maniru Sosira, a pogotovo Čomskog, apstraktna mašina koja ne pretpostavlja ništa poznato jeziku: postulira se istorodnost i nepromenljivost, da invarijante budu pojmljene kao strukturalne ili „genet­ske" (nasledno kodiranje).Takva mašina može da uklju­či čisto sintaksičke, ili čak semantičke režime, odbaciće u neku vrstu starinarnice, nazvane„pragmatičnom", ve­oma raznovrsne promenljive i sklopove koji obdelava-ju jedan jezik. Takvoj mašini nećemo zameriti sto je ap­straktna, već, naprotiv, što to nije dovoljno. Zato što organske funkcije govora, pa čak ni„organon", ne utvr­đuju režime znakova. Naprotiv, upravo režimi znakova (pragmatika) učvršćuju kolektivne sklopove iskaziva­nja u jeziku kao fluksu izražavanja, istovremeno sa ma-šinskim sklopovima želje u fluksevima sadržaja. Tako da jezik nije ništa manje raznorodan u samom sebi ne­go što je u odnosu uzajamnog pretpostavljanja sa ra­znorodnim fluksevima, između njih i sa njime. Ap­straktna mašina nikada nije jezička, već oblikuje povezivanja, odašiljanja i produženja posve raznovr­snih flukseva.

Ne postoje funkcije govora ni organa, niti korpus je­zika, već mašinsko funkcionisanje kolektivnih sklopo­va. Književnost, STVAR NARODA, zasto je to mogao da ka­že najusamljeniji, Kafka? Pragmatika je pozvana da na sebe preuzme čitavu lingvistiku. Šta radi Rolan Bart u sopstvenom razviću koje se tiče semiotike? Krenuo je od koncepcije„označitelja", pa postao sve „strasniji" za­tim je, čini se, razradio istovremeno otvoren i tajnovit režim, utoliko kolektivniji sto je njegov: pod prividom lične leksike javlja se sintaksička mreža, a pod tom mre-

144

Dijalozi

žom pragmatika čestica i flukseva, poput neke na sve moguće načine oborive, preinačive, obojive kartogra­fije. Načiniti knjigu koju bi trebalo mentalno obojiti, to je već ono sto je Bart možda pronalazio kod Lojole: lin­gvistička askeza. Izgleda kao da„sam sebe objašnjava", a u stvari pravi pragmatiku jezika. Feliks Gatari je napi­sao tekst o sledećim lingvističkim načelima, koja na svoj način prekrajaju neke Vajnrajhove, a pogotovo La-bovljeve teze: 1 ° pragmatika je ključna, zato što je ona istinska politika, mikropolitika govora; 2° ne postoje univerzalne i invarijante u jeziku, niti „upućenost" raz-lučiva od „dostignuća"; 3° ne postoji apstraktna mašina unutar jezika, već apstraktne mašine koje daju nekom jeziku taj i taj kolektivni sklop izkazivanja (ne postoji „subjekat" iskazivanja), istovremeno dajući sadržaj tom i tom mašinskom sklopu želje (ne postoji označitelj že­lje); 4° postoji, dakle, nekoliko jezika u jednom jeziku, istovremeno sa svim vrstama flukseva u odaslanim, po­vezanim, produženim sadržajima. Pitanje nije „dvoje­zično", „višejezično", pitanje je da je svaki jezik toliko dvojezičan u samom sebi, višejezičan u samom sebi, da se može mucati u sopstvenom jeziku, da se bude stranac u sopstvenom jeziku, što će reći da se uvek te-raju još dalje vrhunci deteritorijalizacije sklopova. Kroz jezik prolaze linije bekstva koje nose njegov rečnik i njegovu sintaksu. A bogatstvo rečnika i bogatstvo sin­takse samo su sredstva u službi linije koja se, naprotiv, procenjuje svojom trezvenošću, sažetošću, samom svojom apstraktnošću: involutivna slobodna linija ko­ja utvrđuje vijuganje neke rečenice ili nekog teksta i ubija stilske figure. Pragmatična linija, linija težišta ili brzine, jeste ona čije idealno siromaštvo zapoveda bo­gatstvom drugih.

145

Žil Delez i Kler Parne

Ne postoje funkcije govora, već režimi znakova ko­ji istovremeno povezuju flukseve izražavanja i flukseve sadržaja, na potonjima utvrđujući sklopove želje, a na prvima sklopove iskazivanja, koji su upleteni jedni u druge. Govor nikada nije jedini fluks izražavanja; i fluks izražavanja nikada nije sam, već je uvek u vezi sa fluk­sevima sadržaja što ih je utvrdio jezik znakova. Kada razmatramo samo govor, ne pravimo istinsku apstrak­ciju, već se, naprotiv, lišavamo uslova koji bi omogući­li određivanje apstraktne mašine. Kada razmatramo sa­mo fluks pisanja, on može da se okrene samo sebi, da upadne u crnu rupu u kojoj se do u beskonačnost ne čuje više ništa do odjek pitanja „šta pisati? šta pisati?", a da nikada ništa iz toga ne proizađe. Čini nam se da ono što Labov u jeziku otkriva kao imanentnu varijaci­ju, nesvodivu na strukturu kao ni na razvoj, upućuje na stanja povezanosti flukseva, u sadržaju i u izražava­nju. 1 3 Kada neka reč dobije drugačije značenje, ili čak uđe u neku drugu sintaksu, možemo biti sigurni da se ukrstila sa nekim drugim fluksom ili je ušla u neki dru­gi režim znakova (na primer, seksualno značenje koje može da dobije reč pristigla sa nekog drugog mesta, ili obrnuto). Nikada nije reč o metafori, nema metafo­re, već samo povezanosti. Poezija Fransoa Vijona: pove­zivanje reči sa tri fluksa, krađa, homoseksualnost, igra.1 4

Izuzetan pokušaj Luja Volfsona, „mladog šizofreničara studenta jezika", pogrešno se svodi na uobičajena psi­hoanalitička i lingvistička razmatranja: način na koji on punom brzinom prevodi maternji jezik na neku mešavi-nu drugih jezika - taj način, ne da se izađe iz mater-

13 Upor. ključnu knjigu W. Labova, Sociolinguistique, Minuit. 14 Pierre Guiraud, LeJargon de Villon, Gallimard.

146

Dijalozi

njeg jezika, pošto on čuva njegovo značenje i zvuk, već da ga se navede na bekstvo ili da ga se deteritorijali-zuje - sasvim je neodvojiv od anoreksičarskog fluksa ishrane, od načina na koji on iz tog fluksa čupa čestice, sklapa ih punom brzinom, povezuje ih sa verbalnim če­sticama iščupanim iz maternjeg jezika.1 5 Odašiljati ver­balne čestice koje dolaze u„susedstvo" hranljivih če­stica, itd.

Ono što posebno označava pragmatiku jezika, u od­nosu na sintaksički i semantički vid, nije, dakle, njen odnos sa psihološkim određenjima, ili sa situacijom, okolnostima ili namerama, već pre činjenica da ide do najapstraktnije u poretku mašinskih komponenti. Re­klo bi se da režimi znakova istovremeno upućuju na dva koordinatna sistema. Ili se, pak, sklopovi koje utvr­đuju spuštaju na glavnu komponentu kao organizaci­ju moći, sa uspostavljenim poretkom i dominantnim značenjima (despotsko značenje, strasni subjekat iska­zivanja, itd); ili će pak biti upleteni u pokret koji uvek dalje povezuje njihove linije bekstva i omogućuje im da otkriju nove konotacije ili orijentacije, ukopavajući uvek neki drugi jezik u neki jezik. Ili će, pak, apstraktna mašina biti natkodirajuća, natkodiraće svaki sklop označiteljem, subjektom, itd; ili će, pak, biti mutirajuća, mutaciona, i otkriće pod svakim sklopom vrhunac ko­ji razgrađuje glavnu organizaciju, i navodi sklop da ode u neki drugi. Ili se, pak, sve odnosi na neku struktural­nu ili genetsku ravan organizacije i razvoja, oblik ili su­bjekat; ili se, pak, sve baca na neku ravan konzistencije na kojoj više nema ničega do diferencijalnih brzina i

15 Louis Wolfson, Le Schizo et les langues, Gallimard.

147

Žil Delez i Kler Parne

hekceiteta. Na osnovu koordinantnog sistema može se uvek reći da američki jezik danas zagađuje sve jezike -imperijalizam; ali na osnovu druge reference, anglo­američki je zagađen najraznovrsnijim režimima, među kojima su black-english, yellow, red ili white english, i onaj koji beži odasvud, Njujork, grad bez govora. Da bismo pobrojali te alternative, moramo uvesti treću komponentu, koja više nije samo tvoračka i preobra-žajna, već dijagramatska i pragmatična. Treba u svakom režimu i svakom sklopu otkriti vrednost postojećih lini­ja bekstva: kako su ovde obeležene negativnim zna­kom, kako-tako stiču pozitivnost, ali su odsečene, ugo­vorene u uzastopnim procesima, kako drugde upadaju u crne rupe, kako negde prelaze u službu ratne mašine, ili kako nadahnjuju umetničko delo. I pošto su one sve to istovremeno, valja u svakom trenutku praviti dija­gram, kartografiju onoga sto je zakrčeno, natkodirano, ili, naprotiv, mutirajuće, na putu oslobođenja, i što upravo iscrtava taj i taj komad za neku ravan konzisten­cije. Dijagramatizam se sastoji od guranja jezika do one ravni na kojoj „imanentna" varijacija više ne zavisi od strukture ili razvoja, već od povezivanja mutirajućih flukseva, od njihovih brzinskih složevina, od njihovih kombinacija čestica (u tački u kojoj hranljive, seksual­ne, verbalne, itd. čestice dosežu zonu susedstva ili ne-razlučnosti: apstraktna mašina).

[Beleška Ž. D: kažem sebi da je to ono što sam želeo da učinim kad sam radio na piscima, Zaher-Mazohu, Prustu ili Luisu Kerolu. Ono što me je zanimalo, ili je moralo da me zanima, nije bila ni psihoanaliza ili psihi­jatrija, niti lingvistika, već režimi znakova tog i tog autora. To nam je postalo jasno tek kada se Feliks ume-

148

Dijalozi

šao, i kada smo napisali knjigu o Kafki. Moj ideal, kada pišem o nekom piscu, jeste da ne napišem ništa što bi moglo da ga rastuži, ili, ako je mrtav, da ga rasplače u grobu: misliti na autora o kojem se piše. Misliti na nje­ga tako snažno da više ne može da bude objekat, i da više ne možemo da se poistovetimo sa njim. Izbeći dvostruku sramotu - znalačku i rođačku. Uputiti sva­kom autoru malo te radosti, te snage, tog ljubavnog i političkog života, svega što je znao da da, da izume. Mora da su mnogi mrtvi pisci plakali zbog onoga što se pisalo o njima. Nadam se da je Kafku obradovala knjiga koju smo napisali o njemu, i zbog toga ta knjiga nije obradovala nikoga].

Kritika i klinika bi morale strogo da se mešaju; ali kri­tika bi bila poput nacrta ravni konzistencije nekog de-la, sito koje prečišćava odaslate ili uhvaćene čestice, povezane flukseve, postajanja u igri; klinika bi, u skla­du sa svojim osnovnim značenjem, bila povlačenje li­nija na ravni, ili način na koji te linije iscrtavaju ravan, koje su u ćorsokaku ili zakrčene, koje prolaze kroz pra­znine, koje se produžavaju, a naročito one linije sa naj­većim nagibom, kako ona vuče druge, prema kom od­redištu. Klinika bez psihoanalize i tumačenja, kritika bez lingvistike i značenja. Kritika - umetnost povezi­vanja, kao klinika - umetnost odstupanja.Tu bi bila reč samo o znanju:

10 Funkcija ličnog imena (lično ime ovde nikako ne označava osobu kao autora ili subjekat iskazivanja, već sklop ili sklopove; lično ime operiše individuacijom preko „hekceiteta", a ne preko subjektiviteta). Šarlota Bronte označava stanje vetrova pre nego osobu, Vir-

149

Žil Delez i Kler Parne

džinija Vulf označava stanje carstava, doba i polova. Događa se da neki sklop postoji odavno, pre nego što dobije ime koje mu daje osobenu konzistenciju, kao da se tada odvaja od nekog opštijeg režima kako bi do­bio neku vrstu samostalnosti:„sadizam",„mazohizam". Zašto u tom trenutku ime izoluje sklop, zašto od njega pravi osobeni režim znakova, u skladu sa preobražaj-nom komponentom? Zašto ne postoji i „ničeizam", ,,prustizam",„kafkizam",„spinozizam", u skladu sa uop-štenom klinikom, to jest semiologijom režima znakova, antipsihijatrijskom, antipsihoanalitičkom, antifilozof-skom? I šta će postati režim znakova, izolovan, imeno­van, u kliničkoj struji koja ga nosi? Ono što opčinjava u medicini jeste to što ime lekara može da posluži ozna­čavanju skupa simptoma: Parkinson, Rodžer...Tada lič­no ime postane vlastita imenica ili pronalazi svoju funkciju. To znači daje lekar napravio novu grupaciju, novu individuaciju simptoma, novi hekceitet, razdvo­jio je režime koji su dotada bili pomešani, spojio je se-kvence do tada razdvojenih režima.16 Ali kakva je razli­ka između lekara i bolesnika? I bolesnik daje svoje lično ime. To je Ničeova ideja: pisac, umetnik, kao lekar-bo-lesnik neke civilizacije. Što više budete pravili sopstve-ni režim znakova, manje ćete biti osoba ili subjekat, a više „kolektiv" koji sreće druge, koji se povezuje i ukr­šta sa drugima, reaktivirajući, izumevajući, futurišući, operišući neličnim individuacijama.

2° Režim znakova ne utvrđuje lingvistika ništa više nego psihoanaliza. Naprotiv, on je taj koji će utvrditi

16 Jedina knjiga koja postavlja ovaj problem, na primer u isto-riji medicine, čini nam se da je Cruchetova knjiga, De la methode en medecine, P.U.F.

150

Dijalozi

taj i taj sklop iskazivanja u fluksevima izražavanja, taj i taj sklop želje u fluksevima sadržaja. A pod sadržajem ne podrazumevamo samo ono o čemu govori pisac, njegove„sižee i subjekte", u dvostrukom značenju reči „sujet" - teme koje obrađuje i likovi koje uvodi na sce­nu - već mnogo više sva stanja želje koja su unutar ili izvan dela i koja se sklapaju sa njim, u „susedstvu". Ni­kada ne razmatrati samo jedan fluks; razlučivanje sa-držaj-izraz i sam je toliko relativan da se događa da fluks sadržaja pređe u izražavanje, u meri u kojoj ulazi u sklop iskazivanja u odnosu na druge flukseve. Svaki sklop je kolektivan, postoje sačinjen od nekoliko fluk­seva koji nose osobe i stvari, i ne dele se niti se oku­pljaju, osim u mnoštvenosti. Na primer, kod Zaher-Ma-zoha, fluks bola i poniženja za izraz ima ugovorni sklop, Mazohove ugovore, ali ti ugovori su i sadržaji u odno­su na izraz autoritarne ili despotske žene. Svaki put moramo upitati sa čime je fluks pisanja u vezi. Tako i ljubavno pismo kao sklop iskazivanja: ljubavno pismo je veoma važno, pokušali smo da ga opišemo i da po­kažemo kako funkcioniše, i u vezi sa čime, kad je reč o Kafki - prvi zadatak bi bio da se prouče režimi znako­va koje koristi neki autor, i kojim mešavinama operiše (tvoračka komponenta). Da ostanemo na dvama veli­kim sumarnim slučajevima koje smo razlučili, despot­skom označiteljskom režimu i subjektivnom strasnom režimu, i tome kako su se oni kombinovali kod Kafke -Zamak kao zračeće despotsko središe, ali i kao smenji-vanje dovršenih Procesa u nizu susednih delova. Kako se drugačije kombinuju kod Prusta: u odnosu na Šarli-sa, jezgro galaksije čije spirale obuhvataju iskaze i sadr­žaj; u odnosu na Albertinu, koja, naprotiv, prolazi kroz niz dovršenih linearnih procesa, proces sna, proces Iju-

151

Žil Delez i Kler Parne

bomora, proces utamničenja. Nema mnogo autora po­put Prusta, koji su u igru uveli toliko režima znakova kako bi od njih sklopili svoje delo. Osim toga, svaki put se izrode novi režimi, tamo gde ono što je bilo izraz u prethodnima postaje sadržaj u odnosu na nove oblike izraza; nova upotreba jezika iskopava iz govora novi je­zik {preobražajna komponenta).

3° No, najzad, ključan je način na koji svi režimi zna­kova idu po liniji nagiba, promenljivoj sa svakim auto­rom, iscrtavaju ravan konzistencije ili složevine, koja odlikuje to i to delo ili taj i taj skup dela: ne ravan u du­hu, već stvarnu ravan, imanentnu i prethodno nepo­stojeću, koja prekraja sve linije i ukrštanje je svih reži­ma (dijagramatska komponenta): Talas Virdžinije Vulf, Lavkraftova Hipersfera, Prustova Paukova mreža, Klaj-stov Program, Kafkina funkcija-K, Rizosfera... tu više uopšte nema odredivog razlučivanja sadržaja od izra­za; više se ne može znati je li to fluks reči ili alkohol, to­liko se opijamo čistom vodom, ali i toliko govorimo uz pomoć„materijala koji su neposredniji, fluidniji, žustri­ji od reči"; više se ne može znati je li to hranljivi ili ver­balni fluks, toliko je anoreksija režim znakova, a znaci su režim kalorija (verbalna agresija kada neko, prerano ujutru, prekine tišinu; Ničeov, Prustov, Kafkin hranljivi režim ujedno je i pisanje, i oni ga tako i shvataju; jesti-govoriti, pisati-govoriti, nikada nećete uhvatiti samo jedan fluks). Više ne postoje čestice s jedne strane, a sintagme sa druge, postoje samo particles koje ulaze u susedstvo jedne sa drugima, u skladu sa ravni imanen-cije.„Palo mi je na pamet", kaže Virdžinija Vulf,„da ono što sada želim da radim jeste da zasitim svaki atom." Ni tu više nema oblika koji se organizuju u odnosu na ne-

152

Dijalozi

ku strukturu, ni koji se razvijaju u odnosu na neku ge­nezu; nema ni subjekata, osoba ili odlika što se daju odrediti, oblikovati, razviti. Više nema ničega osim če­stica, particles koje se definišu jedino odnosima kreta­nja i mirovanja, brzine i sporosti, diferencijalnim brzin­skim složevinama (i ne pobeđuje nužno brzina, niti je sporost nužno manje brza). Više ne postoji ništa osim hekceiteta, preciznih individuacija bez subjekta, koje se definišu jedino afektima i moćima (i ne pobeđuje nužno najjači, niti je on najbogatiji afektima). Ono što je nama najvažnije kod Kafke jeste upravo način na ko­ji ih, kroz sve režime znakova što ih koristi ili sluti (ka­pitalizam, birokratija, fašizam, staljinizam, sve „đavol­ske sile budućnosti"), navodi da pobegnu ili odu na ravan konzistencije stoje poput imanentnog polja že­lje, još nedovršenog, ali nikada odsutnog niti zakono­davnog, a ni subjektivizujućeg. Književnost? Ali vidimo da Kafka dovodi književnost u neposrednu vezu sa ma­šinom manjine, novim kolektivnim sklopom iskaza za nemački (sklop manjina u austrijskoj carevini već je, sa­mo na drugi način, bila Mazohova ideja). Vidimo da Klajst dovodi književnost u neposrednu vezu sa rat­nom mašinom. Ukratko, kritika-klinika mora da sledi li­niju najvećeg nagiba jednog dela, a da istovremeno dosegne njegovu ravan konzistencije. Natali Sarot je pravila veoma značajno razlučivanje kada je organiza­ciji oblika i razvoju likova ili naravi suprotstavljala čitavu tu drugu ravan kroz koju prolaze čestice neke nepo­znate materije,„i koje, poput kapljica žive, neprestano teže da se, kroz omotače što ih razdvajaju, spoje i po-mešaju u jedinstvenu masu"1 7: kolektivni sklop iskazi-

17 Nathalie Sarraute, L'Ere du soupcon, Gallimard, str. 52.

153

Žil Delez i Kler Parne

vanja, deteritorijalizovani pripev, ravan konzistencije želje, gde lično ime dostiže najviši stepen individual­nosti tako što potpuno gubi ličnost - postaja nje-ne-primetnim, Mišica Jozefina.

154

Poglavlje IV

Politike

Dijalozi

PRVI DEO

Bilo da smo jedinke ili grupe, sačinjeni smo od lini­ja, a te su linije po prirodi veoma raznovrsne. Prva vrsta linija koja nas sačinjava jeste višedelna, sa tvrdom više-delnošću (ili, bolje rečeno, već ima mnogo linija te vr­ste); porodica-zanimanje; posao-odmor; porodica-a za­tim škola-a zatim vojska-a zatim fabrika-a zatim penzija. I svaki put nam se, od dela do dela, kaže: sada više nisi beba; a u školi, ovde ti više nije kao u porodi­ci; a u vojsci, tamo više nije kao u školi... Ukratko, sve vr­ste dobro utvrđenih delova, u svim vrstama pravaca, koji nas presecaju u svakom smislu, paketi izdeljenih linija. Istovremeno, imamo linije višedelnosti koje su mnogo mekše, na neki način molekularne. Nije da su one intimnije ili ličnije, jer prolaze kroz društva i grupe kao i kroz jedinke. Iscrtavaju mala preinačenja, skreću s puta, skiciraju padove ili polete: svejedno nisu manje precizne, čak upravljaju nepovratnim procesima. Ali to su molekularni fluksevi sa pragovima ili kvantima pre nego molarne linije u delovima. Preden je prag koji se ne poklapa nužno sa nekim delom vidljivijih linija. Mno­go stvari se dešava na toj drugoj vrsti linija, postajanja, mikropostajanja, koja nemaju isti ritam kao naša„isto-rija". Zbog toga su tako mučne porodične istorije, ta

157

Žil Delez i Kler Parne

označivanja, podsečanja, dok sve naše istinske prome-ne prelaze negde drugde, neka druga politika, neko drugo vreme, neka druga individuacija. Zanimanje ni­je tvrdi deo, ali i šta je to što prolazi ispod njega, koje se to veze, koje privlačnosti i odbojnosti ne poklapaju sa tim delovima, koja tajna ludila što su ipak u vezi sa javnim moćima: na primer, biti profesor, ili pak sudija, advokat, računovođa, kućna pomoćnica? - Istovreme­no, kao da postoji i treća vrsta linija, još čudnija: kao da nas nešto nosi, kroz naše delove, preko naših pragova, prema nekom nepoznatom odredištu, nepredvidivom, prethodno nepostojećem. Ta je linija jednostavna, ap­straktna, a ipak je najsloženija od svih, najvijugavija: to je linija težišta ili brzine, to je linija bekstva ili najvećeg nagiba („linija koju treba da opiše težište odista je ve­oma jednostavna i, kako on misli, u najvećem broju slu­čajeva to je prava linija... ali kad se osmotri sjedne dru­ge strane, ima u ovoj liniji nečeg veoma tajanstvenog. Jer ona ne opisuje ništa drugo sem putanje kojom se kreće duša plesačeva...")1 Ova linija izgleda kao da izranja kasnije, da se izdvaja iz dveju drugih, ako uop­šte uspe da se izdvoji. Jer, možda ima ljudi koji nema­ju tu liniju, koji imaju samo druge dve, ili koji imaju sa­mo jednu, koji žive samo na jednoj. Ipak, na drugi način, ta je linija tu sve vreme, iako je ona suprotno od sudbine: ne mora da se izdvaja iz drugih, ona je prva, a druge proizilaze iz nje. U svakom slučaju, ove tri lini­je su imanentne, upletene jedne u druge. Imamo isto onoliko isprepletanih linija koliko ih ima šaka. Drugači-

1 Hajnrih fon Klajst, „O marionetskom pozorištu", u Izabrana de­la - Pripovetke, drame, pisma, preveo Zoran Gluščević, Prosveta, Be­ograd, 1964, str. 423-424.

158

Dijalozi

je smo složeni od šake. Ono što nazivamo raznim ime­nima - šizoanaliza, mikropolitika, pragmatika, dijagra-matizam, rizomatika, kartografija - nema drugog pred­meta do izučavanja tih linija, u grupama ili jedinkama.

U jednoj divnoj noveli, Ficdžerald objašnjava da se jedan život uvek odvija u raznim ritmovima, raznim br­zinama.2 Pošto je Ficdžerald živa drama i definiše život procesom uništavanja, njegov tekst je crn, ali ništa ma­nje egzemplaran zbog toga, pošto udahnjuje ljubav u svaku rečenicu. Nikada nije imao više duha nego kada je govorio o svom gubitku duha. Dakle, on kaže da za njega najpre postoje veliki delovi linije: bogat-siroma-šan, mlad-star, uspeh-gubitak uspeha, zdravlje-bolest, ljubav-gašenje, kreativnost-neplodnost, u odnosu sa društvenim događajima (ekonomska kriza, krah berze, uspon filma koji zamenjuje roman, nastanak fašizma, sve vrste stvari raznorodnih po potrebi, ali čiji delovi odgovaraju jedni drugima i nasrću jedni na druge). Fic­džerald to naziva usecima, svaki deo označava ili može da označi jedan usek.To je tip linije, izdeljena linija, ko­ji se tiče svih nas tog i tog datuma, na tom i tom mestu. Bilo da se kreće ka propadanju ili ka unapređenju, ne menja bogzna šta (život koji je ostvaren na taj način ni­je bolji, američki sanje početi kao čistač a postati mili-oner isto kao i obrnuto, to su isti delovi linije). A Ficdže­rald kaže nešto drugo, u isto vreme: postoje linije pukotine, koje se ne poklapaju sa linijama višedelnih velikih useka. Ovoga puta bi se reklo da je tanjir napu-kao. Ali, baš kada je sve u redu, ili je sve još bolje na drugoj liniji, pukotina nastaje na toj novoj, tajna, ne-

2 Fitzgerald, La Felure, Gallimard.

159

Žil Delez i Kler Parne

primetna, označavajući prag umanjenja otpora, ili uve­ćanje praga potrebe: više se ne podnosi ono što se podnosilo ranije, juče još; raspodela želje se promeni-la u nama, naši odnosi brzine i sporosti su se preinači­li, stiže nam novi tip teskobe, ali i nova vedrina. Flukse­vi su se promenili, baš kad je vaše zdravlje bolje, vaše bogatstvo bezbednije, vaš dar potvrđeniji, tada nasta­je mala naprslina koja će skrenuti liniju. Ili pak obrnu­to: počeće da vam bude bolje kada sve puca na dru­goj liniji - ogromno olakšanje. Više ne podnositi nešto može da bude napredak, ali može da bude i starački strah ili razvoj paranoje. Može da bude savršeno tačna politička ili afektivna procena. Ne menjamo se, ne sta-rimo na isti način, od linije do linije. Meka linija svejed­no nije ličnija, intimnija. Mikropukotine su takođe ko­lektivne, ništa manje nego makropukotine, i lične su. - Osim toga, Ficdžerald govori i o trećoj liniji, koju na­ziva linijom prekida. Reklo bi se da se ništa nije prome-nilo, a ipak se sve promenilo. Sigurno je da ovu liniju ne čine veliki delovi, promene ili čak putovanja; ali ni tajnije mutacije, pokretni i tekući pragovi, iako su joj oni veoma blizu toga. Pre bi se reklo da je dosegnut „apsolutni" prag. Više nema tajne. Postali smo kao ceo svet, ali smo upravo od„celog sveta" načinili postojanje. Postali smo neprimetni, potajni. Izveli smo neobično nepokretno putovanje. Uprkos različitim tonovima, to je pomalo kao kad Kjerkegor opisuje viteza vere: JA GLE­DAM SAMO NA KRETANJA3: vitez više nema delove pomi-renosti sa sudbinom, ali više nema ni gipkost pesnika

3 Kjerkegor, Strah i drhtanje, preveo Slobodan Žunjić, Plato, Be­ograd, 2002, str. 188. (i način na koji Kjerkegor, u odnosu na pokret, skicira niz scenarija koji već pripadaju filmu).

160

Dijalozi

ili plesača, ne da se videti, pre bi ličio na građanina, po­reznika, dućandžiju, pleše sa takvom preciznošću da bi se reklo kako prosto hoda ili je čak nepokretan, meša se sa zidom, ali je zid postao živ, obojio se u sivo, ili je, poput Pink Pantera, obojio svet svojom bojom, stekao je nešto neranjivo, i zna da se voleći, čak voleći i da bi­smo voleli, moramo zadovoljiti sobom, napustiti lju­bav i sopstvo... (čudno je što je i Lorens napisao slične stranice). Više nije ništa do apstraktna linija, čisti po­kret što ga je teško otkriti, nikada ne počinje, uzima stvari od sredine, uvek je u sredini - u sredini drugih dveju linija? „Ja gledam samo na kretanja".

Kartografija koju danas predlaže Delinji kada prati putanju autistične dece: uobičajene linije, kao i meke linije, na kojima dete pravi sponu, pronalazi nešto, plje­sne rukama, otpevuši pripev, okrene se i vrati, a zatim „linije hoda", upletene u druge dve.4 Sve te linije su iz-mešane. Delinji pravi geoanalizu, analizu linija koja ide svojim putem daleko od psihoanalize, i ne tiče se sa­mo autistične dece, već sve dece, svih odraslih (vidite kako neko hoda ulicom, ako nije previše upleten u svo­ju tvrdu višedelnost, kakve sitne izume ubacuje u to), i ne samo njihovog hoda, već i kretnji, afekata, govora, stila. Valjalo bi, najpre, dati precizniji status trima linija­ma. Za molarne linije tvrde višedelnosti može se na­značiti izvestan broj odlika koje objašnjavaju njihov sklop, ili pre njihovo funkcionisanje u sklopovima koji­ma pripadaju (a nema sklopa koji ih ne dopušta). Ovo su otprilike odlike prve vrste linije.

4 Fernand Deligny, Cahiers de l'immuable, Recherches.

161

Žil Delez i Kler Parne

1 ° Delovi linija zavise od binarnih mašina, veoma ra­znovrsnih po potrebi. Binarne mašine društvenih klasa, polova, muškarac-žena, uzrasta, dete-odrastao čovek, rasa, belac-crnac, sektora, javni-privatni, subjektivacija, kod kuće-ne kod kuće. Te su binarne mašine utoliko složenije što se ponovo prekrajaju, ili se sudaraju, suo­čavaju, i odsecaju i nas u svakom smislu. I one nisu su­marno dvojne, pre su dihotomijske: mogu da operišu dijahronijski (ako nisi ni a ni b, onda si c: dvojnost se prebacila, i više se ne tiče elemenata koje treba isto­vremeno izabrati, već uzastopnih izbora; ako nisi ni crn ni beo, onda si melez; ako nisi ni muškarac ni žena, on­da si transvestit: svaki put kad mašina binarnih eleme­nata bude proizvela binarne izbore među elementima koji nisu ulazili u prvu podelu).

2° Delovi linije obuhvataju i dispozitive vlasti, veo­ma raznovrsne, i svaki od njih učvršćuje kod i teritori­ju odgovarajućeg dela. To su dispozitivi čiju je analizu Fuko odgurao onako daleko time sto je odbio da u nji­ma vidi jednostavna ispoljavanja prethodno postoje­ćeg državnog aparata. Svaki dispozitiv vlasti jeste slo-ževina kod-teritorija (ne prilazi mojoj teritoriji, ovde ja zapovedam...). G. de Šarlis se ruši kod gđe Verdiren za­to što se usudio da napusti svoju teritoriju i što njegov kod više ne funkcioniše. Višedelnost susednih kance­larija kod Kafke. Otkrivajući tu višedelnost i raznorod­nost modernih vlasti Fuko je uspeo da prekine sa šu­pljim apstrakcijama države i zakona „kao takvog", i da obnovi čitavu građu političke analize. Nije da državni aparat više nema smisla: on i sam ima veoma osobenu funkciju, pošto natkodira sve delove, i one koje preuzi­ma na sebe u tom i tom trenutku i one koje ostavlja iz-

162

Dijalozi

van sebe. Ili, bolje rečeno, državni aparat je konkretni sklop koji ostvaruje mašinu za natkodiranje nekog dru­štva. Ta mašina nije, dakle, sama država, to je apstrakt­na mašina koja organizuje dominantne iskaze, saobra-zna dela i osećanja, delove linija koji je nose na druge delove linija. Apstraktna mašina za natkodiranje osigu­rava homogenizaciju različitih delova linija, njihovu razmenjivost, njihovu prevodivost, upravlja prelaže­njem iz jednih u druge i time koji će pri tom prelaženju imati prednost. Ne zavisi od države, već njena učinko­vitost zavisi od države kao sklopa koji je ostvaruje na društvenom polju (na primer, različiti monetarni delo­vi, različite vrste moneta imaju pravila razmenjivosti, među sobom i sa dobrima, koja upućuju na centralnu banku kao aparat države). Grčka geometrija je funkci-onisala kao apstraktna mašina koja je organizovala društveni prostor, pod uslovima konkretnog sklopa vlasti u polisu. Danas ćemo upitati koje su to apstrakt­ne mašine za natkodiranje što se primenjuju u odnosu na oblike moderne države. Možemo čak da pojmimo „znanja" koja se nude na uslugu državi, nudeći se nje­nom ostvarivanju, tvrdeći da obezbeđuju najbolje ma­šine u odnosu na zadatke ili ciljeve države: danas in­formatika? Ali i humanističke nauke? Ne postoje državne nauke, već apstraktne mašine koje su u odno­su međuzavisnosti sa državom. Zbog toga, na liniji tvr­de višedelnosti, moramo da razlučimo dispozitive mo­ći koji kodiraju razne delove, apstraktnu mašinu koja ih natkodira i upravlja njihovim odnosima, državni apa­rat koji ostvaruje tu mašinu.

3° Najzad, čitava tvrda višedelnost, sve linije tvrde višedelnosti okružuju izvesnu ravan, koja se tiče i obli-

163

Žil Delez i Kler Parne

ka i njihovog razvoja, subjekata i njihovog oblikovanja. Ravan organizacije, koja uvek raspolaže jednom dodat­nom dimenzijom (natkodiranje). Edukacija subjekta i harmonizacija oblika nisu prestale da pohode našu kul­turu, da nadahnjuju izdeljenost, izgradnju ravni, binar­ne mašine koje ih presecaju i apstraktne mašine koje ih prekrajaju. Kao što kaže Pjeret Fletio, kada jedan obris počne da podrhtava, kada deo posrne, pozivamo stra­šni Optički nišan da kroji i Laser da ponovo dovede u red oblike, a subjekte vrati na njihovo mesto.

Čini se da je status drugih vrsta linija posve različit. Tu delovi nisu isti, pošto deluju pragovima, izgrađuju Rostajanja, blokove postajanja, označavaju kontinuu­me intenziteta, povezivanje flukseva. Apstraktne ma­šine tu nisu iste, budući da mutiraju i ne natkodiraju, označavaju svoje mutacije na svakom pragu i pri sva­kom povezivanju. Ravan nije ista, ravan konzistencije ili imanencije što iz oblika čupa čestice među kojima po­stoje samo odnosi brzine ili sporosti, a iz subjekata afekte koji operišu samo individuacijama kroz„hekce-itete". Binarne mašine više ne zagrizaju u to stvarno, ne zato što bi se promenio dominantni deo (ta i ta dru­štvena klasa, taj i taj pol...), a ni zato što bi se nametnu­le mešavine biseksualnog tipa, mešavina klasa: napro­tiv, zato što molekularne linije omogućuju da među delovima teku fluksevi deteritorijalizacije koji više ne pripadaju nijednom ni drugom, već izgrađuju asime­trično postajanje i jednog i drugog, molekularnu sek­sualnost koja više nije seksualnost muškarca ili žene, molekularne mase koje više nemaju obris klase, mole­kularne rase kao male linije koje više ne odgovaraju ve­likim molarnim opozicijama. Tu svakako nije reč o sin-

164

Dijalozi

tezi dva dela, o sintezi 1 i 2, već o trećem koji uvek do­lazi sa nekog drugog mesta i remeti binarnost to dvo­je time što se u njihovu suprotstavljenost ne upisuje ništa više nego u njihovu komplementarnost. Nije reč o tome da se na liniji prethodnim delovima doda neki novi deo (treći pol, treća klasa, treće doba), već da se povuče druga linija nasred one izdeljene, nasred nje­nih delova, ili linija koja ih nosi u skladu sa promenlji-vim brzinama i sporostima, u pokretu bekstva ili fluksa. Da se uvek govori kao geograf: pretpostavimo da se između Zapada i Istoka smesti izvesna višedelnost, na-spramna u nekoj binarnoj mašini, uređena u državnim aparatima, višedelnost koju je neka apstraktna mašina natkodirala kao nacrt za svetski Poredak. Tada dolazi do „destabilizacije" od Severa ka Jugu, kao što melan-holično kaže Žiskar d'Esten, i nastaje potok, čak poma­lo dubok potok, koji ponovo uvodi sve u igru i skreće s puta ravan organizacije. Ovde Korzikanac, negde dru-gde Palestinac, skretač aviona s trase, plemenski priti­sak, feministički pokret, zeleni ekolog, ruski disident, uvek će neko izroniti na jugu. Zamislite Grke i Trojance kao dva suprotstavljena dela, licem u lice; ali evo stižu Amazonke, počinju da obaraju Trojance, tako da Grci viču „Amazonke su sa nama", ali one se okreću protiv Grka, zaskaču ih s leđa silinom bujice.Tako počinje Klaj-stova Pentezileja. O velikim prekidima, o velikim opozi­cijama uvek se može pregovarati; ali ne i o maloj puko­tini, neprimetnim prekidima, koji dolaze sa juga. Kažemo„jug", ne pridajući mu značaj. Govorimo o jugu kako bismo označili pravac koji više nije pravac linije u delovima. Ali svako ima svoj jug, smešten bilo gde, što će reći liniju nagiba ili bekstva. Nacije, klase, polovi, svi

165

Žil Delez i Kler Parne

imaju svoj jug. Godar: ono što je važno nisu samo dva tabora suprotstavljena na velikoj liniji na kojoj se su­kobljavaju, ono sto je važno jeste i granica, preko koje sve prelazi i ide po drugačije orijentisanoj molekular­noj izlomljenoj liniji. Maj '68 bio je eksplozija takve mo­lekularne linije, upad Amazonki, granica koja je povla­čila svoju neočekivanu liniju, vukući delove kao istrgnute blokove koji se više nisu prepoznavali.

Može nam se zameriti da ne izlazimo iz dvojnosti, sa dve vrste linija, različito isečenih, planskih, mašiniranih. Ali ono što definiše dvojnost nije broj članova, isto kao što ne izlazimo iz dvojnosti dodavanjem drugih člano­va (x > 2). Iz dvojnosti zaista izlazimo tek kada preme-stimo članove poput nekog tereta, i kada između čla­nova, bilo da ih je dva ili više, pronađemo uski prolaz, poput ivice ili granice koja će od skupa načiniti mno-štvenost, nezavisno od broja učesnika. Ono što naziva­mo sklopom jeste upravo mnoštvenost. No, bilo koji sklop nužno obuhvata linije tvrde i binarne višedelno­sti, ništa manje nego molekularne linije, ili linije ruba, bekstva ili nagiba. Ne čini nam se da dispozitivi moći ulaze u sastav sklopova, već da im pripadaju u dimen­ziji u kojoj svaki sklop može da se zanjiše ili da se presa­vije. Ali upravo u meri u kojoj dvojnosti pripadaju toj di­menziji, neka druga dimenzija sklopa ne sačinjava dvojnost sa njom. Ne postoji dvojnost između natkodi-rajućih apstraktnih mašina i apstraktnih mašina muta­cije: potonje su izdeljene, organizovane, natkodiraju ih druge mašine istovremeno ih podrivajući, a obe se ob-delavaju u okviru sklopa. Isto tako nema dvojnosti iz­među dveju ravni transcendentne organizacije i ima­nentne konzistencije: iz oblika i subjekata prve ravni

166

Dijalozi

druga neprestano čupa čestice među kojima postoje samo odnosi brzine i sporosti, isto kao što se na ravni imanencije uzdiže ova druga, obdelavajući je kako bi blokirala pokrete, učvrstila afekte, organizovala oblike i subjekte. Indikatori brzine pretpostavljaju oblike koje rastvaraju, ništa manje nego što organizacije pretpo­stavljaju rastopljen materijal koji onda dovodi u red. Ne govorimo, dakle, o dvojnosti između dveju vrsta „stva­ri", već o mnoštvenosti dimenzija, linija i pravaca u okvi­ru sklopa. Na pitanje kako želja može da želi sopstveno gušenje, kako može da želi sopstveno ropstvo, odgo­varamo da moći koje uništavaju ili podjarmljuju želju već pripadaju samim sklopovima želje: dovoljno je da želja prati tu liniju, da je ponese, poput broda, taj vetar. Nema ništa više želje za revolucijom nego želje za mo­ći, želje za tlačenjem ili za time da se bude tlačen; ali re­volucija, tlačenje, moć, itd, jesu sadašnje komponente datog sklopa. Nije da su te linije prethodno postojeće; one se povlače, sačinjavaju se, imanentne jedne drugi­ma, umešane jedne u druge, dok istovremeno nastaje sklop želje, sa svojim isprepletanim mašinama i svojim ispresecanim ravnima. Ne zna se unapred šta će funkci-onisati kao linija nagiba, niti se zna oblik onoga što će je pregraditi. To važi za neki muzički sklop, na primer: sa njegovim kodovima i teritorijalnostima, prinudama i aparatima moći, dihotomizovanim merama, melodij-skim i harmonijskim oblicima koji se razvijaju, njego­vom transcendentnom ravni organizacije, ali i sa njego­vim menjačima brzine među zvučnim molekulima, njegovim „nepulsnim vremenom", umnožavanjima i rastvaranjima, postajanjima-detetom, postajanjima-že-nom, životinjom, njegovom imanentnom ravni konzi­stencije. Takva je dugo bila uloga moći Crkve u muzič-

167

Žil Delez i Kler Parne

kim sklopovima, i ono što su muzičari uspevali da ugu­raju unutra, ili u sredinu. To važi za svaki sklop.

Ono što bi valjalo uporediti u svakom slučaju jesu pokreti deteritorijalizacije i procesi reteritorijalizacije koji se pojavljuju u nekom sklopu. Ali šta znače te reči koje Feliks izumeva da bi od njih načinio promenljive koeficijente? Mogli bismo nanovo krenuti zajedničkim linijama evolucije čovečanstva: čovek, deteritorijalizo-vana životinja. Kada nam kažu da primat odvaja pred­nje šape od zemlje i da ruka najpre služi za kretanje, a zatim za hvatanje, to su pragovi ili kvanti deteritorija­lizacije, ali uvek uz pratnju reteritorijalizacije: ruka po­kretačka kao deteritorijalizovana šapa reteritorijalizu-je se na granama kojima se služi pri prelaženju s drveta na drvo; ruka hvatačica kao deteritorijalizovano kreta­nje reteritorijalizuje se na iščupanim, pozajmljenim ele­mentima nazvanim oruđa, kojima će vitlati ili nešto po­kretati. Ali oruđe „štap" i samo je deteritorijalizovana grana; a veliki čovekovi izumi podrazumevaju prelazak u stepu kao deteritorijalizovanu šumu; istovremeno se čovek reteritorijalizuje na stepu. Za dojku se kaže da je deteritorijalizovana žlezda sisara, kroz uspravljanje te­la; a usta su deteritorijalizovana njuška, kroz posuvra-ćenje sluzokože ka spolja (usne): ali dolazi i do uzvrat­ne reteritorijalizacije usana na dojku i obrnuto, tako da kroz tela i sredine prolaze veoma različite brzine dete­ritorijalizacije, diferencijalne brzine, čije će komple­mentarnosti oblikovati kontinuume intenziteta, ali će ostaviti prostor i za procese reteritorijalizacije. Sve u svemu, Zemlja, deteritorijalizovana („pustinja raste..."), i nomad, čovek zemlje, čovek deteritorijalizacije - iako je istovremeno čovek koji se ne pomera, ostaju okače­ni u sredini, pustinja ili stepa.

168

Dijalozi

DRUGI DEO

No, upravo na konkretnim društvenim poljima, u tom i tom trenutku, valja proučavati poredbene pokre­te deteritorijalizacije, kontinuume intenziteta i povezi­vanje flukseva koje ona oblikuju. Uzećemo primere iz XI veka: pokret bekstva monetarnih masa; veliku deterito-rijalizaciju seljačkih masa, pod pritiskom poslednjih in­vazija i sve većih zahteva vlastele; deteritorijalizacija ple­mićkih masa, koja poprima raznovrsne oblike, kao sto je krstaški rat, nastanjivanje u gradovima, novi tipovi eks­ploatacije zemlje (zakup ili unajmljivanje); nova lica gra­dova, čije je opremanje sve manje teritorijalno; deterito­rijalizacija Crkve, uz oduzimanje zemlje, „mir Božji", organizovanje krstaških ratova; deteritorijalizacija žene uz pomoć viteške, a zatim i kurtoazne ljubavi. Krstaški ratovi (računajući i dečje) mogu se javiti kao prag pove­zivanja svih tih pokreta. Na neki način ćemo reći da u jednom društvu prve dolaze linije, pokreti bekstva. Jer su ti pokreti daleko od toga da budu bekstvo izvan dru­štva, daleko od toga da budu utopijski ili čak ideološki, već su sastavni delovi društvenog polja, kojem iscrtava-ju nagib i granice, čitavo postajanje. Ukratko, kao da vi­dimo marksistu kako govori da društvo protivreči sa­mom sebi, da se definiše svojim protivrečnostima, a

169

Žil Delez i Kler Parne

naročito klasnim protivrečnostima. Mi radije kažemo da u jednom društvu sve beži i da se društvo definiše lini­jama bekstva koje utiču na mase svih vrsta (još jednom je „masa" molekularni pojam). Društvo, ali i kolektivni sklop, definiše se najpre vrhuncima deteritorijalizacije, fluksevima deteritorijalizacije. Velike geografske pusto­lovine istorije jesu linije bekstva, to jest duga putovanja, pešice, na konju ili brodom: putovanje Hebrejaca kroz pustinju, putovanje Gejseriha Vandala preko Sredozem­nog mora, putovanje nomada kroz stepu, dugo putova­nje Kineza - uvek se stvara na liniji bekstva, svakako ne zato što se zamišlja ili sanja, već, naprotiv, zato što se tu iscrtava stvarno, i što se tu gradi ravan konzistencije. Be-žati, ali bežeći tražiti oružje.

To prvenstvo linija bekstva ne treba razumeti hrono-loški, ali ne ni u smislu nekakve večne opštosti.To je pre činjenica i neugodno pravo: nepulsno vreme, hekceitet poput vetra koji se diže, ponoć, podne. Jer se reteritori­jalizacije izvode u isto vreme: monetama, na novim to­kovima; ruralna, na novim načinima eksploatacije; urba­na, na novim funkcijama, itd. U meri u kojoj se talože te nove reteritorijalizacije izdvaja se nova „klasa", koja ima naročite koristi od njih, i kadra je da homogenizuje i natkodira sve njihove delove. Sve u svemu, trebalo bi razlučiti kretanja masa svih vrsta, sa njihovim osobe-nim koeficijentima brzine, od stabilizacije klasa, sa nji­hovim delovima raspoređenim u reteritorijalizaciji sku­pa - ista stvar koja deluje kao masa i kao klasa, ali na dvema različitim isprepletenim linijama, sa rubovima koji se ne poklapaju. Onda se može bolje razumeti za­što čas kažemo da postoje barem tri različite linije, a čas samo dve, čas da postoji samo jedna, veoma zamr-

170

Dijalozi

šena. Čas tri linije zato što linija bekstva ili prekida po­vezuje sve pokrete deteritorijalizacije, ubrzava njihove kvante, čupa iz njih ubrzane čestice koje međusobno ulaze u susedstvo, nosi ih na ravan konzistencije ili u mutirajuću mašinu; a zatim druga linija, molekularna, na kojoj su deteritorijalizacije sada samo relativne, uvek nadoknađene reteritorijalizacijama koje im na­meću čitav niz spona, skretanja, uravnoteženja i stabi­lizacije; i najzad, molarna linija sa dobro utvrđenim de­lovima, na kojoj se reteritorijalizacije talože kako bi izgradile ravan organizacije i prešle u mašinu za natko­diranje. Tri linije, od kojih bi jedna bila kao nomadska linija, druga, migrantska, treća sedelačka (migrant ni u kom slučaju nije isto što i nomad). Ili bi, pak, postojale samo dve linije, zato što bi se molekularna linija poja­vila samo kao oscilirajuća između dve krajnosti, čas no­šena povezivanjem flukseva deteritorijalizacije, čas upućena na taloženje reteritorijalizacija (migrant je čas saveznik nomada, a čas plaćenik ili dobrovoljac nekog carstva: Ostrogoti i Vizigoti). Ili, pak, postoji samo jed­na linija, prva linija bekstva, ruba ili granice, koja se re-lativizuje u drugoj liniji, koja se da zaustaviti ili preseći u trećoj. Ali čak i tada, može da bude zgodno predsta­viti TU liniju kao da se rađa iz eksplozije dveju drugih. Ništa složenije od linije ili linija: to je ona o kojoj govo­ri Melvil, koja objedinjuje čunove u njihovoj organizo-vanoj višedelnosti, kapetana Ahaba u njegovom po-stajanju-životinjom i molekularnim, belog kita u njegovom luđačkom bekstvu. Vratimo se na režime znakova o kojima smo ranije govorili: kako je linija bek­stva pregrađena u despotskom režimu, označena ne­gativnim znakom; kako ona u režimu Hebrejaca pro­nalazi pozitivnu, ali relativnu vrednost, ispresecanu na

171

Žil Delez i Kler Parne

uzastopne procese... Bila su to samo dva veoma sumar­na slučaja, a ima i mnogo drugih, to je uvek suština po­litike. Politika je aktivno eksperimentisanje, zato što se ne zna unapred kakva će neka linija biti. Sprovesti lini­ju, kaže računovođa: ali stvar je u tome da se ona mo­že sprovesti bilo kuda.

Ima mnogo opasnosti, svaka od triju linija krije svo­je opasnosti. Opasnost od tvrde višedelnost ili od lini­je useka javlja se svuda. Jer ona se ne tiče samo naših odnosa sa državom, već i svih dispozitiva moći koji ob-delavaju naše telo, svih binarnih mašina koje nas kro­je, apstraktnih mašina koje nas natkodiraju; tiče se na­čina na koji opažamo, delujemo, osećamo, naših režima znakova.Tačno je da nacionalne države oscilira­ju između dva pola: ako je liberalna, država je tek apa­rat koji usmerava ostvarenje apstraktne mašine; ako je totalitarna, preuzima na sebe apstraktnu mašinu i teži da se pomeša sa njom. Ali delovi koji nas prožimaju i kroz koje prolazimo svakako su obeleženi krutošću ko­ja nas smiruje, istovremeno od nas praveći najstrašlji-vije, najnemilosrdnije, najogorčenije stvorove. Opa­snost je toliko sveprisutna i toliko očita da bi se pre trebalo upitati zbog čega nam je ipak potrebna takva višedelnost. Čak i kad bismo imali moć da je dignemo u vazduh, da li bismo mogli to da ostvarimo a da ne uništimo i sebe, toliko je ona deo životnih uslova, ra­čunajući i naš organizam i sam naš um? Razboritost sa kojom bi trebalo da baratamo ovom linijom, predo-strožnosti koje valja preduzeti kako bismo je omekša­li, obustavili, skrenuli, podrili, svedoče o dugotrajnom radu koji se odvija ne samo protiv države i vlasti, već i neposredno na nama samima.

172

Dijalozi

I na drugoj liniji ima mnogo opasnosti. Svakako da nije dovoljno da se dosegne ili povuče molekularna-li-nija, da se bude odnesen na meku liniju. I tu je sve uze­to u obzir, naše opažanje, naša delanja i trpljenja, naši režimi znakova. Ali ne samo da na mekoj liniji možemo pronaći iste opasnosti kao na tvrdoj, samo umanjene, rasute ili, bolje rečno, molekularizovane: mali edipi iz zajednica zauzeli su mesto porodičnog Edipa, pokretni odnosi sile preuzeli su štafetu od dispozitiva moći, pu­kotine su zamenile odvajanja. Ima i gore: same meke li­nije ili proizvode sopstvene opasnosti ili im se izlažu -prebrzo preskočen prag, intenzitet koji je postao opa­san zato što nismo mogli da ga podnesemo. Niste predu-zeli dovoljno predostrožnosti. To je fenomen „crne ru­pe": meka linija se stropoštava u crnu rupu iz koje neće moći da izađe. Gatari govori o mikrofašizmima koji po­stoje na društvenom polju, a da nisu nužno centralizo-vani u nekom posebnom državnom aparatu. Napustili smo obale tvrde višedelnosti, ali smo ušli u ništa manje dogovoren režim, u kojem svako uranja u svoju crnu ru­pu i postaje opasan u toj rupi, budući da je uveren u svoj slučaj, svoju ulogu i svoju misiju, što zabrinjava još više od izvesnosti prve linije: Staljin iz malih grupa, pra­vednici iz kraja, mikrofašizmi iz bandi... Naveli su nas da kažemo da je, za nas, šizofreničar bio istinski revolucio­nar. A mi verujemo da je šizofrenija pad jednog moleku­larnog procesa u crnu rupu. Uvek smo se plašili margi-nalaca, čak pomalo užasavali. Nisu dovoljno potajni.

[Beleška Ž. D. U svakom slučaju, ja ih se plašim. Po­stoji jedna molekularna rečitost ludila ,,in vivo", ili nar­komana, ili delikventa, koja ne vredi više od velikih go­vora nekog psihijatra ,,in vitro". Onoliko uverenosti s

173

Žil Delez i Kler Parne

jedne strane koliko je izvesnosti s druge. Ne stvaraju marginalci linije, već se smeštaju na njih, pretvaraju ih u svoje vlasništvo, i to je savršeno kada poseduju neo­bičnu skromnost ljudi sa linije, mudrost eksperimenta-tora, ali je katastrofalno kada skliznu u crnu rupu, iz ko­je ne izlazi više ništa do mikrofašistička rečitost njihove zavisnosti i njihovog kovitlanja:„Mi smo avangarda", „mi smo marginalci..."]

Događa se čak da dve linije hrane jedna drugu, i da organizacija sve tvrđe višedelnosti na nivou velikih molarnih skupova uđe u kružni tok sa rukovođenjem malim užasima i crnim rupama, gde svako uranja u molekularnu mrežu. Pol Virilio daje sliku svetske drža­ve kakva se iscrtava danas: država apsolutnog mira još strasnija od države totalnog rata, budući da je ostvari­la svoj puni identitet uz pomoć apstraktne mašine, i dr­žava u kojoj ravnoteža sfera uticaja i velikih delova op-šti sa „tajnom kapilarnošću" - u kojoj blistavo i lepo iskrojeno naselje pruža utočište samo noćnim troglo­ditima, uronjenim svaki u svoju crnu rupu,„društvena močvara", koja upotpunjuje upravo „očigledno i nador-ganizovano društvo".5

I bilo bi pogrešno verovati da je dovoljno konačno krenuti linijom bekstva ili prekida. Najpre je treba po­vući, znati gde i kako je povući. A zatim, i ona sama ima svoju opasnost, koja je možda najgora. Ne samo da li­nije bekstva sa najvećim nagibom rizikuju da budu pregrađene, izdeljene, gurnute u crne rupe, već imaju i jedan dodatni poseban rizik: pretvoriti se u liniju uki­danja, uništenja, i drugih i sebe. Strast za ukidanjem.

5 Paul Virilio, L'lnsecurite du territoire, Stock.

174

Dijalozi

Zašto čak i muzika uliva toliko želje za smrću? Marijin mrtvački krik, sav u dužini, na razini vode, i mrtvački krik Lulu, vertikalan i nebeski. Čitava muzika između ova dva krika? Zar nisu svi primeri linija bekstva koje smo naveli bili samo kod pisaca koje volimo, pa kako je onda moguće da su toliko krenuli po zlu? A linije bek­stva kreću po zlu ne zato što su imaginarne, već upra­vo zato što su stvarne i u svojoj stvarnosti. Kreću po zlu ne samo zato što su ih uzemljile druge dve linije, već što su to učinile same po sebi, zbog opasnosti koju su skrivale. Klajst i njegovo samoubistvo udvoje, Helder-lin i njegovo ludilo, Ficdžerald i njegovo uništenje, Vir-džinija Vulf i njen nestanak. Možemo zamisliti neke od ovih pokojnika kao smirene i čak srećne, usled hekce-iteta smrti koja više nije smrt osobe, već pokretanje či­stog događaja, u svoje vreme, na svojoj ravni. Ali zar nam upravo ravan imanencije, ravan konzistencije mo­že doneti samo relativno dostojanstvenu i negorku smrt? Nije bila napravljena radi toga. Čak i ako se sva­ka tvorevina završava sopstvenim ukidanjem, koje ga obdelava od početka, čak i ako je čitava muzika pote-ra za tišinom, one se ne mogu procenjivati na osnovu njihove tobožnje svrhe niti cilja, zato što ih nadmašu-ju sa svih strana. Završavaju se smrću s obzirom na opasnost koja im je svojstvena, a ne na neko odredište koje bi bilo baš njihovo. Evo šta želimo da kažemo: za­što se, na linije bekstva kao stvarne, „metafora" rata vraća tako često, čak na najličnijem, najindvidualnijem nivou? Helderlin i bojno polje, Hiperion. Klajst, i svuda u njegovom delu ideja o ratnoj mašini protiv državnih aparata, ali i u njegovom životu ideja o ratu koji valja voditi, koji mora da ga odvede u samoubistvo. Ficdže-rald:„lmao sam osećaj da stojim u sumrak na napušte-

175

Žil Delez i Kler Parne

nom strelištu..." Kritika i klinika: to je isto, život, delo, kad su se venčali sa linijom bekstva koja od njih pravi delo­ve jedne iste ratne mašine. Odavno je u tim uslovima život prestao da bude ličan, a delo da bude književno, ili tekstualno.

Svakako da rat nije metafora. Pretpostavljamo sa Feliksom da ratna mašina ima posve drugačiju prirodu i poreklo od državnog aparata. Poreklo ratne mašine bi bilo kod nomadskih pastira, protiv imperijalnih se-delaca; ona podrazumeva aritmetičku organizaciju na otvorenom prostoru, gde se muškarci i životinje raspo­ređuju, što je suprotnost geometrijskoj organizaciji dr­žave, koja razdeljuje zatvoren prostor (čak i kada ratna mašina upućuje na geometriju, ta se geometrija mno­go razlikuje od geometrije države, to je neka vrsta ar-himedovske geometrije, geometrija „problema, a ne „teorema", kakva je Euklidova geometrija). I obrnuto, moć države ne počiva na ratnoj mašini, već na vežba-nju binarnih mašina koje nas prožimaju i apstraktne mašine koja nas natkodira: čitava jedna „politika". Rat­na mašina je, naprotiv, prožeta ratnikovim postajanji-ma-životinjom, postajanjima-ženom, postajanjima-ne-primetnim (upor. tajnu kao pronalazak ratne mašine, kao suprotnost„javnosti" despota ili državnika). Dime-zil je često insistirao na tom izmeštenom položaju rat­nika u odnosu na državu; Lik de Eš pokazuje kako rat­na mašina dolazi spolja, obrušavajući se na već razvijenu državu koja je nije sadržala.6 Pjer Klastr u jed-

6 Georges Dumezil, naročito Heur et malheur du guerrier, PUF, i Mythe et Epopee, t. II, Gallimard. Luc de Heusch, Le Roi ivre ou l'ori-gine de l'Etat, Gallimard.

176

Dijalozi

nom od poslednjih tekstova objašnjava kako je funkci­ja rata u primitivnim grupama bila upravo da spreči obrazovanje državnog aparata.7 Reklo bi se da državni aparat i ratna mašina ne pripadaju istim linijama, da se ne izgrađuju na istim linijama: dok državni aparat pri­pada linijama tvrde višedelnosti, i čak ih uslovljava bu­dući da ostvaruje njihovo natkodiranje, ratna mašina ide linijama bekstva i najvećeg nagiba, pošto dolazi iz dubine stepe ili pustinje i uranja u Carstvo. Džingis Kan i kineski car. Vojna organizacija je organizacija bekstva, čak i ona koju Mojsije daje svom narodu, ne samo za­to što se sastoji od toga da se pobegne od nečega, ni­ti da se neprijatelj natera u beg, već zato što povlači, gde god da prolazi, liniju bekstva ili deteritorijalizacije koja je sastavni deo njene sopstvene politike i njene sopstvene strategije. U tim uslovima, jedan od najznat-nijih problema koji će se postaviti pred državu biće da u sebe uključi ratnu mašinu u obliku institucionalizova-ne vojske, da od nje načini deo opšte politike (Tamer-lan je možda najupadljiviji primer takvog preobraža­ja). Vojska nikada nije kompromis. Može se dogoditi da ratna mašina postane plaćenička, ili pak da dopusti dr­žavi da je prisvoji upravo u onoj meri u kojoj ona tu dr­žavu osvaja. Ali uvek će postojati napetost između dr­žavnog aparata, sa njegovim zahtevom za sopstvenim očuvanjem, i ratne mašine, u njenom poduhvatu da uništi državu, podanike države, pa čak i da uništi samu sebe ili da se rastvori duž linije bekstva. To što nema istorije sa nomadske tačke gledišta, iako sve prolazi kroz njih, s obzirom na to da su kao„numeni" ili nespo-

7 Pierre Clastres, La Guerre dans les societes primitives, u„Libre", n°1,Payot.

177

Žil Delez i Kler Parne

znajno istorije, posledica je toga što su neodvojivi od poduhvata ukidanja koji dovodi do toga da se nomad­ska carstva rasprše sama od sebe, a ratna mašina se istovremeno ili samouništi ili pređe u službu države. Ukratko, linija bekstva se pretvara u liniju ukidanja, uni­štavanja drugih i sebe, kad god je povuče ratna maši­na. I to je osobena opasnost tog tipa linije, koja se me­sa, ali se ne brka sa prethodnim opasnostima. S obzirom na to, kad god se linija bekstva pretvori u lini­ju smrti, ne prizivamo neki unutrašnji poriv tipa„nagon smrti", nego prizivamo još jedan sklop želje koji pokre­će mašinu što se može definisati objektivno ili spolja. Nije dakle metafora to sto je, kad god uništi druge ili sebe, neko na svojoj liniji bekstva izumeo sopstvenu ratnu mašinu: Strindbergova bračna ratna mašina, Fic-džeraldova alkoholičarska ratna mašina... Čitavo Klaj-stovo delo počiva na sledećem činjeničnom stanju: vi­še nema ratne mašine na visokom nivou, kao što su Amazonke, ratna mašina više nije ništa do san koji se raspršuje sam od sebe i ustupa mesto nacionalnim voj­skama (Princ od Homburga); kako ponovo izumeti rat­nu mašinu novog tipa (Mihael Kolhas), kako povući li­niju bekstva, iako znamo da nas vodi u ukidanje (samoubistvo udvoje)? Voditi sopstveni rat?... Ili pak, kako osujetiti tu poslednju zamku?

Razlike ne prolaze između pojedinačnog i kolektiv­nog, jer ne vidimo nikakvu dvojnost između dve vrste problema: ne postoji subjekat iskazivanja, nego je sva­ko lično ime kolektivno, svaki sklop je već kolektivan. Razlike ne prolaze ni između prirodnog i veštačkog, pošto i jedno i drugo pripadaju mašini i zamenjuju se. Ni između spontanog i organizovanog, pošto s tim u

178

Dijalozi

vezi jedino pitanje dotiče način organizacije. Niti izme­đu izdeljenog i centralizovanog, posto je sama centra­lizacija organizacija koja počiva na jednom obliku tvr­de višedelnosti. Prave razlike prolaze između linija, iako su sve imanentne jedne drugima, umešane jedne u druge. Zbog toga se pitanje šizoanalize ili pragmatike, same mikropolitike, nikada ne sastoji od toga da se tu­mači, već samo da se upita: koje su tvoje lične linije, pojedince ili grupo, i koje su opasnosti na svakoj od njih? - 1° Koji su tvoji tvrdi delovi, tvoje binarne maši­ne i mašine za natkodiranje? Jer čak ni one nisu date kao gotove, ne kroje nas prosto binarne mašine klase, pola ili uzrasta: ima i drugih, koje neprestano preme-štamo i izumevamo i ne znajući to. A koje opasnosti vrebaju ako te delove dignemo u vazduh previše br­zo? Zar neće organizam od toga umreti, budući da i on poseduje binarne mašine, sve do nerava i do mozga? -2° Koje su tvoje meke linije, koji fluksevi i koji pragovi? Koji skup relativnih deteritorijalizacija i korelativnih re-teritorijalizacija? I raspodela crnih rupa: koje su crne ru­pe svakog od nas, tamo gde zver stanuje a mikrofaši-zam se hrani? - 3° Koje su tvoje linije bekstva, tamo gde se fluksevi povezuju, tamo gde pragovi dosežu tačku naporednosti i prekida? Može li se na njima i da­lje živeti, ili ih je već uhvatila mašina za uništenje ili sa­mouništenje koja bi nanovo sklopila molarni fašizam? - Može se dogoditi da sklop želje i iskazivanja bude spušten na svoje najtvrđe linije, na svoje dispozitive moći. Postoje sklopovi koji imaju samo te linije. Ali dru­ge opasnosti vrebaju svakoga, mekše i viskoznije, koji­ma je svako sam sudija, sve dok ne bude prekasno. Pi­tanje „kako želja može da želi sopstveno suzbijanje?" ne predstavlja stvarnu teorijsku teškoću, već mnogo

179

Žil Delez i Kler Parne

praktičnih teškoća u svakom navratu. Želja postoji čim postoji mašina ili„telo bez organa". Ali postoje i tela bez organa kao prazni otvrdli omotači, zato što će biti da smo njihove organske komponente digli u vazduh pre­brzo i prejako„,overdose". Postoje kancerozna, fašistič­ka tela bez organa, u crnim rupama ili u mašinama za ukidanje. Kako želja može sve to da osujeti, vodeći svo­ju ravan imanencije i konzistencije, koja se svaki put suočava sa tim opasnostima?

Ne postoji opšti recept. Završili smo sa svim uopšta-vajućim pojmovima. Čak i pojmovi su hekceiteti, do­gađaji. Ono što je zanimljivo u pojmovima kao sto je želja, ili mašina, ili sklop, jeste to što vrede samo zbog svojih promenljivih, i zbog maksimuma promenljivih koji dozvoljavaju. Nismo za pojmove velike poput šu­pljih zuba, TAJ zakon,.TAJ gospodar, TAJ pobunjenik. Ni­smo tu da bismo prebrojavali mrtve i žrtve istorije, mu­čenike iz Gulaga, i da bismo zaključili: „Revolucija je nemoguća, a zadatak nas mislilaca jeste da promišlja­mo nemoguće, pošto to nemoguće postoji samo na osnovu naših mišljenja!" Čini nam se da nikada ne bi bilo ni najmanjeg Gulaga da su žrtve držale govore ka­kve danas drže oni koji ih oplakuju. Trebalo je da žrtve misle i žive drugačije, da bi obezbedile građu onima koji plaču u njihovo ime, i koji misle u njihovo ime, i ko­ji drže lekcije u njihovo ime. Njih je gurala njihova ži­votna snaga a ne njihova žučnost; trezvenost a ne am­bicija; anoreksija a ne dobri apetiti, kako bi rekao Zola. Hteli bismo da napišemo knjigu života, a ne računo­vodstva, suda, pa čak ni naroda ili čiste misli. Pitanje revolucije nikada nije bilo: utopijska spontanost ili or­ganizacija države. Kada odbacimo model državnog

180

Dijalozi

aparata, ili partijske organizacije koja se upravlja prema osvajanju tog aparata, svejedno ne završavamo u gro­tesknoj alternativi: ili pozivati neko prirodno stanje, spontanu dinamiku, ili pak postati samozvani daleko-vidi mislilac nemoguće revolucije, iz koje se crpe mno­go zadovoljstva baš zato što je nemoguća. Pitanje je uvek bilo organizaciono, a ne ideološko: da li je mogu­ća organizacija koja se ne upravlja prema državnom aparatu, čak ni da bi se predvidela buduća država? Da­kle, ratna mašina, sa svojim linijama bekstva? Suprot­staviti ratnu mašinu državnom aparatu: u svakom sklopu, čak i muzičkom, čak i književnom, valjalo bi proceniti stepen susedstva sa tim i tim polom. Ali kako će ratna mašina, u bilo kojoj oblasti, postati moderna, i kako će otkloniti sopstvene opasnosti od fašizma, naspram opasnosti države od totalitarizma, sopstvene opasno­sti od uništenja naspram očuvanja države? Na izvestan način, to je sasvim jednostavno, to se čini samo od se­be, i svakog dana. Bilo bi pogrešno reći: postoji neka­kva uopštavajuća država, gospodarica svojih ravni ko­ja namešta zamke; pa zatim sila otpora koja će se venčati sa oblikom države, slobodna da nas izda, ili će pak pasti u delimičnim ili spontanim lokalnim bitkama, slobodna svaki put da bude ugušena ili pobeđena. Ni najcentralizovanija država nije gospodarica svojih rav­ni, već je i ona eksperimenator, ubrizgava i ne uspeva da predvidi bilo šta: državni ekonomisti kažu da nisu kadri da predvide povećanje monetarne mase. Ame­rička politika je prinuđena da deluje empirijskim ubri­zgavanjima, a ne apodiktičnim programima. Kakvu tu­žnu i nameštenu igru igraju oni koji govore o najlukavijem Gospodaru kako bi o sebi samima stvori­li sliku strogih, nepotkupljivih i „pesimističnih" mislila-

181

Žil Delez i Kler Parne

ca? Vlasti izvode eksperimente na različitim linijama složenih sklopova, ali se na njima uzdižu i eksperimen-tatori druge vrste, koji osujećuju predviđanja, povlače aktivne linije bekstva, traže mesta na kojima se pove­zuju te linije, požuruju ih ili usporavaju, komad po ko­mad stvaraju ravan konzistencije, uz pomoć ratne ma­šine što pri svakom koraku odmerava opasnosti s kojima se sreće.

Ono što odlikuje našu situaciju jeste ujedno i sa one i sa ove strane države. Sa one strane nacionalnih drža­va, razvoj svetskog tržišta, moć multinacionalnih kom­panija, nacrt za „planetarnu" organizaciju, širenje kapi­talizma na čitav društveni korpus, sve to oblikuje veliku apstraktnu mašinu koja natkodira monetarne, indu­strijske, tehnološke flukseve. U isto vreme sredstva za eksploataciju, kontrolu i nadzor postaju sve prefinjeni-ja i rasprostranjenija, molekularna na neki način (radni­ci iz bogatih zemalja nužno učestvuju u pljačkanju Tre­ćeg sveta, muškarci u preteranoj eksploataciji žena, itd). Ali apstraktna mašina, sa svojim disfunkcionisanji-ma, nije pouzdanija od nacionalnih država koje ne uspevaju da ih urede na sopstvenoj teritoriji i od teri­torije do teritorije. Država više ne raspolaže političkim, institucionalnim, pa čak ni finansijskim sredstvima ko­ja bi joj omogućila da odbije protivudarce mašine; sumnjamo da može večno da se oslanja na stare obli­ke, kao sto je policija, vojska, birokratija, pa čak i sindi­kalna, zatim kolektivne aparature, škole, porodice. Ogromna klizišta nastaju sa ove strane države, u skla­du sa linijama nagiba ili bekstva na koje prvenstveno utiču: 1° mreža teritorija; 2° mehanizmi ekonomskog pokoravanja (nove odlike nezaposlenosti, inflacije...);

182

Dijalozi

3° osnovni regulatorni okviri (kriza škole, sindikata, voj­ske, žena...). 4° priroda zahteva, koji postaju kvalitativ­ni koliko i kvantitativni („kvalitet života" pre nego „ži­votni standard") - sve to sačinjava ono što možemo nazvati pravom na želju. Ne iznenađuje što sve vrste manjinskih, lingvističkih, etničkih, regionalnih, polnih, juvenističkih pitanja ponovo izranjaju ne samo kao ar-haizmi, već i u današnjim revolucionarnim oblicima, koji na potpuno imanentan način dovode u pitanje i globalnu ekonomiju mašine i sklop nacionalnih drža­va. Umesto da se govori o večnoj nemogućnosti revo­lucije i o fašističkom povratku ratne mašine uopšte, za­što ne misliti da jedan novi tip revolucije upravo postaje moguć, i da sve vrste mutirajućih, živih mašina vode ra­tove, povezuju se, i iscrtavaju ravan konzistencije koja podriva ravan organizacije Sveta i država?8 Jer, još jed­nom, svet i njegove države nisu ništa više gospodari svoje ravni nego što su revolucionari osuđeni na kri­vljenje svoje. Sve se igra nepouzdanim delovima, „li­cem u lice, leđa u leđa, leđima u lice..." Pitanje buduć­nosti revolucije rđavo je pitanje, zato što, sve dok ga postavljamo, ima mnogo ljudi koji ne postaju revoluci­onarnim, i zato što je ono načinjeno baš za to, da osu­jeti pitanje postajanja-revolucionamim ljudi, na sva­kom nivou, na svakom mestu.

8 O svim tačkama, cf. Felix Guattari, La Grande illusion, u ,,Le Monde".

183

Aneks: Poglavlje V

Aktuelno i virtuelno

Dijalozi

PRVI DEO

Filozofija je teorija mnoštvenosti. Svaka mnoštve-nost podrazumeva aktuelne i virtuelne elemente. Ne postoji čisto aktuelni objekat. Svako aktuelno se okru­žuje izmaglicom virtuelnih slika.Ta se izmaglica diže sa manje ili više rasprostranjenih sapostojećih kružnih to­kova, po kojima se virtuelne slike raspoređuju i kreću. Tako neka aktuelna čestica odašilje i upija bliže ili dalje virtuelne, različitog reda. Nazivaju se virtuelnim stoga što se njihovo odašiljanje i upijanje, stvaranje i unište­nje, odvija za vreme kraće od zamislivog minimuma neprekidnog vremena, i dok ih ta kratkoća održava u načelu neizvesnosti i neutvrđenosti. Oko svakog aktu-elnog postoje krugovi neprestano obnavljane virtuel-nosti, od kojih svaki odašilje neki drugi, i svi okružuju aktuelno i delaju na njemu (,,u središtu oblaka virtuel-nog nalazi se još jedno virtuelno višeg reda... svaka vir-tuelna čestica okružuje se svojim virtuelnim kosmo-som i svaka to radi do u beskraj...)1 Usled dramatičnog identiteta dinamizama, opažanje je kao čestica: aktuel-

1 Michel Casse, Du vide et de la creation, Editions Odile Jacob, str. 72-73.1 studija Pierrea Levvja, Qu'est-ce que le virtuel?, Editions de la Decouverte.

187

Žil Delez i Kler Parne

no opažanje se okružuje maglom virtuelnih slika koje se raspoređuju na kružne tokove što su sve udaljeniji, sve širi, što se izgrađuju i razgrađuju.To su sećanja raz­ličitog reda: nazivaju se virtuelnim slikama stoga što ih brzina i kratkoća ovde održavaju u načelu nesvesnosti.

Virtuelne slike nisu ništa više odvojive od aktuelnog objekta nego što je on od njih.Virtuelne slike se, dakle, opiru aktuelnom. Sa tog stanovišta, one odmeravaju, na skupu krugova ili na svakom od njih, jedan konti­nuum, spatium što ga u svakom od slučajeva utvrđuje zamislivi maksimum vremena. Tim manje ili više ras­prostranjenim krugovima virtuelnih slika odgovaraju više ili manje duboki slojevi aktuelnog objekta. Ti slo­jevi oblikuju čitav poriv objekta: slojevi i sami virtuelni i na kojima i objekat postaje virtuelan.2 Ovde su i obje-kat i slika virtuelni, i sačinjavaju ravan imanencije na kom se rastvara svaki aktuelni objekat. Ali aktuelno je onda prešlo u proces aktuelizacije koji utiče na sliku ko­liko i na objekat. Kontinuum virtuelnih slika je fragmen-tisan, spatium je iskrojen prema pravilnim ili nepravil­nim razlaganjima vremena. A čitav poriv virtuelnog objekta raspada se na sile koje odgovaraju delimičnom kontinuumu, na brzine koje prolaze kroz iskrojeni spa­tium.3 Virtuelno nikada nije nezavisno od osobenosti koje ga kroje i dele na ravni imanencije. Kao što je po­kazao Lajbnic, sila je virtuelno koje se aktuelizuje, kao i prostor u koji se premešta. Ravan se, dakle, deli na mno-

2 Bergson, Matiere et memoire, Editions de centenaire, str 250, (poglavlja II i III analiziraju virtuelnost sećanja i njegovu aktueliza-ciju).

3 Upor. Gilles Chatelet, Les Enjeux du mobile, Seuil, str. 54-68 (od „virtuelnih brzina" do„virtuelnih odsecanja").

188

Dijalozi

štvenost ravni, prema prekidima kontinuuma i podela-ma pogona koje označavaju aktuelizaciju virtuelnog. Ali sve te ravni su samo jedna, prema putu koji vodi u virtuelno. Ravan imanencije podrazumeva i virtuelno i njegovu aktuelizaciju, a da ne može postojati odrediva granica među njima. Aktuelno je dopuna ili proizvod, objekat aktuelizacije, ali ona za subjekat ima samo vir­tuelno. Aktuelizacija pripada virtuelnom. Aktuelizacija virtuelnog je osobenost, dok je samo aktuelno izgra­đena individualnost. Aktuelno pada izvan ravni kao voćka, dok ga aktuelizacija ponovo unosi u ravan kao u ono što preobraćuje objekat u subjekat.

189

Dijalozi

DRUGI DEO

Do sada smo razmatrali slučaj u kojem se aktuelno okružuje drugim, sve rasprostranjenim, sve udaljeni­jim i raznovrsnim virtuelnostima: čestica stvara efemer-nosti, opažanje oživljava sećanja. Ali nameće se i kreta­nje u obrnutom smeru: kada se krugovi skupe, a virtuelno približi aktuelnom da bi se od njega sve ma­nje razlikovalo. Dosežemo jedan unutrašnji kružni tok, koji ne objedinjuje ništa više do aktuelni objekat i nje­govu virtuelnu sliku: aktuelna čestica ima dvostruko virtuelno, koje se veoma malo udaljava od nje; aktuel­no opažanje ima sopstveno sećanje kao neku vrstu dvostruke neposrednosti, naredne ili čak istovremene. Jer, kao sto je pokazivao Bergson, sećanje nije neka ak­tuelna slika koja bi se oblikovala prema opaženom objektu, već virtuelna slika koja sapostoji sa aktuelnim opažanjem objekta. Sećanje je virtuelna slika, savre-menica aktuelnog objekta, njegov dvojnik, njegova „slika u ogledalu".4 Takođe postoji i stapanje i cepanje, ili pre oscilacija, neprekidna razmena između aktuel-

4 Bergson, L'Energie spirituelle,„sećanje na sadašnjost..." str. 917-920. Bergson insistira na ova dva kretanja, prema sve širim krugo­vima, prema sve užem krugu.

191

Žil Delez i Kler Parne

nog objekta i njegove virtuelne slike: virtuelna slika ne prestaje da postaje aktuelna, kao u ogledalu koje se dokopava lika, guta ga, i više mu ne ostavlja ništa do virtuelnosti, kao u Dami iz Šangaja. Virtuelna slika upi­ja čitavu aktuelnost lika, a aktuelni lik više nije ništa do virtuelnost.Ta neprekidna razmena virtuelnog i aktuel­nog definiše kristal. Kristali se pojavljuju na ravni ima­nencije. Aktuelno i virtuelno sapostoje, i ulaze u uski kružni tok koji nas neprestano vodi od jednog do dru­gog. To više nije singularizacija, već individuacija kao proces, aktuelno i njegovo virtuelno. To više nije aktu­elizacija, već kristalizacija. Čista virtuelnost više ne mo­ra da se aktuelizuje pošto je u strogoj korelaciji sa ak-tuelnim, sa kojim oblikuje najmanji kružni tok. Više ne postoji neodredivost aktuelnog i virtuelnog, već nera-zaznatljivost dva člana koji se zamenjuju.

Aktuelni objekat i virtuelna slika, objekat koji je po­stao virtuelan i slika koja je postala aktuelna, to su figu­re koje su se već javljale u elementarnoj optici.5 Ali, u svim slučajevima, razlučivanje virtuelno i aktuelno od­govara najosnovnijem cepanju Vremena, kada ono napreduje diferencirajući se prema dva velika puta: omogućiti da prođe sadašnjost i sačuvati prošlost. Sa­dašnjost je promenljiva datost, merena neprekidnim vremenom, što će reći kretanjem koje se tobože odvi­ja u samo jednom pravcu: sadašnjost prolazi u meri u kojoj se to vreme crpe. Sadašnjost je ono što prolazi, što definiše aktuelno. Ali i virtuelno se pojavljuje u kra­ćem vremenu od onog koje meri minimum kretanja u

5 Počev od aktuelnog objekta i virtuelne slike, optika pokazuje u kom slučaju objekat postaje virtuelan a slika aktuelna, zatim ka­ko i objekat i slika postaju aktuelni, ili pak virtuelni.

192

Dijalozi

jednom jedinom pravcu. Zbog toga je virtuelno „efe­merno". Ali u virtuelnom se, isto tako, čuva prošlost, po­što to efemerno ne prestaje da se produžuje u nared­no „najkraće", što upućuje na promenu pravca. Vreme kraće od zamislivog minimuma neprekidnog vremena u jednom pravcu takođe je najduže vreme, duže od za­mislivog maksimuma neprekidnog vremena u svim pravcima. Sadašnjost prolazi (na svom nivou), dok efe­merno čuva i čuva sebe (na svom). Virtuelnosti opšte neposredno preko aktuelnog koje ih razdvaja. Dva vi­da vremena, aktuelna slika sadašnjosti koja prolazi i vir­tuelna slika prošlosti koja se čuva, razlučuju se u aktu-elizaciji, istovremeno imajući neodredivu granicu, ali se razmenjuju u kristalizaciji, sve dok ne postanu nera-zaznatljivi, pošto svaki preuzima ulogu onog drugog.

Odnos aktuelnog i virtuelnog uvek sačinjava kružni tok, ali na dva načina: čas aktuelno upućuje na virtuel­nosti kao na neke druge stvari u prostranim kružnim tokovima, gde se virtuelno aktuelizuje, čas aktuelno upućuje na virtuelno kao na sopstveno virtuelno, u najmanjim kružnim tokovima, u kojima se virtuelno kristalizuje sa aktuelnim. Ravan imanencije sadrži i ak­tuelizaciju kao odnos virtuelnog sa drugim članovima, pa čak i aktuelno kao člana sa kojim se virtuelno zame-njuje. U svim slučajevima, odnos aktuelnog i virtuel­nog nije odnos koji se može uspostaviti između dva aktuelna. Aktuelnosti podrazumevaju već izgrađene jedinke, i određenja preko uobičajenih tačaka; dok od­nos aktuelnog i virtuelnog oblikuje individuaciju na delu ili singularizaciju preko važnih tačaka koje treba utvrditi u svakom slučaju.

193

Bibliografija Empirisme et Subjectivité, 1953, PUF. Niče i Filozofija, prevela Svetlana Stojanović, Plato, Beograd, 1999. La Philosophie critique de Kant, 1963, PUF (collection SUP). Prust i znaci, preveo Ivan Milenković, Plato, Beograd, 1998. Nietzcshe, 1965, PUF (collection SUP). Bergsonizam, preveo Dušan Janić, Narodna knjiga - Alfa, 2001. Présentation de Sacher-Masoch, 1967, Minuit. Razlika i ponavljanje, preveo Ivan Milenković, Fedon, Beograd, 2009. Spinoza et le problème de l'expression, 1968, Minuit. Logique du sens (appendices sur Platon, Lucrèce, Klossowski,

Tournier, Zola), 1969, Minuit. Spinoza - Philosophie pratique, 1981, Minuit. Logique du sens (appendice sur Platon, Lucrèce, Klosowski,

Tournier, Zola), 1969, Edition de Minuit. Cinéma, Minuit.

1. Pokretne slike, preveo Slobodan Prošić, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, Novi Sad, 1998.

2. L'lmage-temps, 1985. Fuko, prevela Svetlana Stojanović, Izdavačka knjižarnica Zorana

Stojanovića, Sremski Karlovci, 1989. Critique et clinique, 1982, Minuit. Périclès et Verdi: la philosophie de François Châtelet, 1988, Minuit. Le Pli: Leibniz et le baroque, 1988, Minuit. Pourparlers: 1972-1990,1990, Minuit.

U SARADNJI SA FELIKSOM GATARIJEM Anti-Edip: kapitalizam i shizofrenija, prevela Ana Moralić, Iz­

davačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, 1990.

Kafka, prevela Slavica Miletić, Izdavačka knjižarnica Zorana Sto­janovića, Sremski Karlovci, Novi Sad, 1998.

Rhizome, 1976, Minuit. Mille Plateaux, 1980, Minuit. Šta je filozofija?, prevela Slavica Miletić, Izdavačka knjižarnica Zo­

rana Stojanovića, Sremski Karlovci, Novi Sad, 1995.

Dijalozi

Sadržaj

Poglavlje I Šta je razgovor i čemu on služi? PRVI DEO 9 DRUGI DEO 31

Poglavlje II O nadmoćnosti angloameričke književnosti

PRVI DEO 51 DRUGI DEO 69

Poglavlje III Psihoanaliza je mrtva analizirajte

PRVI DEO 99 DRUGI DEO 131

Poglavlje IV Politike

PRVI DEO 157 DRUGI DEO 169

Aneks: Poglavlje V Aktuelno i virtuelno

PRVI DEO 187 DRUGI DEO 191

Bibliografija 195

195