Семинарски рад ГЕНЕТСКА КЛАСИФИКАЦИЈА ОБАЛА

1

П Р И Р О Д Н О М А Т Е М А Т И Ч К И Ф А К У Л Т Е Т

- ОДСЕК ЗА ГЕОГРАФИЈУ -

ПРЕДМЕТ: ГЕОМОРФОЛОГИЈА 2

С Е М И Н А Р С К И Р А Д

Тема:

ГЕНЕТСКА КЛАСИФИКАЦИЈА ОБАЛА

Професор: Студент: Др. Драган Радовановић Аладин Фетаховић

број индекса: 923

- Мај 2012 -

Семинарски рад ГЕНЕТСКА КЛАСИФИКАЦИЈА ОБАЛА

2

САДРЖАЈ:

УВОД........................................................................................................................ 1

1. АБРАЗИЈА......................................................................................................... 2

1.1 Aбразиони процес.......................................................................................2

1.2 Абразиони ерозивни облици.................................................................... 5

1.3 Абразиони акумулативни облици.......................................................... 9

2. МОРФОЛОГИЈА ОБАЛА............................................................................... 12

2.1 Генетска класификација обала......................................................... 13

ЛИТЕРАТУРА........................................................................................................ 18

Семинарски рад ГЕНЕТСКА КЛАСИФИКАЦИЈА ОБАЛА

3

Увод

Геоморфологија (γη, геос, "земља";μορφή, морфос, " облик";λόγος, логос сазнање) је

наука о постанку и развићу облика у рељефу Земљине површине, који су настали под

утицајем ендогених и егзогених процеса. Самим тим, геоморфолошка проучавања не могу

се спроводити без доброг познавања геологије.

Рељеф настаје, дакле, као резултат сукоба различитих природних процеса али и све

више под утицајем човека. Геоморфологија се бави прикупљањем квалитативних и

квантитативних параметара о терену, региструје појавне морфолошке облике и бави се

утврђивањем разлога њиховог настанка, те даје квалитетне податке потребне за изучавање

историје стварања терена. Посебна примена геоморфологије укључује утврђивање

предиспозиције терена за настанак клизишта.Ова дисциплина припада геонаукама а

изучавају је геолози, геодети, географи, археолози, грађевинари и шумари.

Циљ рада је да прикаже генетску класификацију обала као и абразионе ерозивне

процесе под којима се оне образују.

Обала је узан појас копна на контакту са воденом површином, било да је у питању

море, језеро или река. Услед појава промене нивоа водених површина, плиме и осеке,

положај обале је променљив па се често користи и назив зона обале.

Главни агенси који су одговорни за ерозију и таложење дуж обалских линија

су таласи, плима и водене струје. На формирање обала такође значајно утиче

њихова литологија. Што је чвршћи материјал од којег је начињена обала то је она

отпорнија на ерозију. На тај начин литолошка различитост утиче на разноликост облика

обала. Плиме често диктирају време депоновања седимената или еродовања обале. На

подручјима која су изложена вишим плимама таласи допиру више у копно, где врше

ерозију и наносе материјал док на подручјима са мањим плимским осцилацијама утицај

таласа је на ужем појасу. Плиме саме по себи не обликују обале.

Услед промена нивоа мора које су се током историје Земље догађале постоје обале које

су потонуле али и обале које се данас налазе издигнуте и дубље у копну.

Обала се према врсти водене површине са којом копно долази у контакт дели

на: морску, речну и језерску обалу.

Obalom se nazivaju sva područja na kojima kopno dolazi u doticaj sa vodenim površinama.

Morska obala je područje na kojem kopno dolazi u doticaj sa morem. Morska obala može

biti stenovita, peščana ili šljunčana. Takođe, može biti ravna ili razvedena. Najrazvedenija

obala Europe se nalazi u Norveškoj, gdje su otapanjem brojnih ledenjaka u prošlosti

nastali fjordovi, duboki, dugački i stenoviti zalиvi.

Rečna obala je ono područje na kojem se kopno dodiruje sa rekama. Kao morske i rečna

obala može biti stenovita, peščana ili šljunkovita ali i obrasla grmljem i stablima najčešće vrbe.

Izgled rečne obale se menja pod stalnim abrazivnim delovanjem reke koja protиče uz obalu.

Rečna obala je pogodna za izgradnju naselja zbog blizine pitke vode, pa tako svi gradovi leže uz

obale neke reke.

Jezerska obala je područje na kojem kopno dolazi u doticaj sa jezerima. I jezerska obala

poput rečne može biti stenovita, peščana, šljunčana ili obrasla šipražjem.

Међутим, појам обале у геоморфологији је знатно шири, што ће се видети у даљем

тексту овог рада

Семинарски рад ГЕНЕТСКА КЛАСИФИКАЦИЈА ОБАЛА

4

1. АБРАЗИЈА

Абразија представља геоморфолошки процес изграђивања облика у рељефу деловањем

механичке снаге таласа на обалама океана, мора и језера. Абразија на обалама језера

назива се лакустријска ерозија. Долазећи са пучине, таласи ударају о обале, руше их и

морфолошки преиначавају. На тај начин се у обалском појасу изграђују својеврсни облици

рељефа. То су абразион облици, обухваћени општим именом абразиона серија.

Абразиони облици рељефа везани су искључиво за обале, због чега се називају и

прибрежни облици (на старословенском брег је обала), или у старијој литератури,

литорални облици. Пошто се абразиони рад манифестује рушилачки (механичком,

разарачком снагом таласа), и стваралачки (нагомилавањем и обликовањем абрадираног

материјала), то се прибрежни облици деле на прибрежне образионе и прибрежне

акумулативне.

С´ обзиром на велико распрострањење Светског мора на Земљи (361.000.000 км²),

абразија представља један од најзначајнијих геоморфолошких процеса изграђивања

облика рељефа Земљине површине, како данашњих, тако и оних у геолошкој прошлости.

Абразиони облици рељефа који се и данас изграђују деловањем активног абразивног

процеса представљају рецентне облике. Насупрот њима постоје фосилни облици, стварани

и изграђивани у геолошкој прошлости старим абразионим радом у другачијим

палеогеографским условима распореда копна и мора. Што су фосилни абразини процеси

старији, то су слабије морфолошки очувани, јер су дуже били изложени процесу ерозије

на копну. Ако је обала издизана младим тектонским покретина, онда су фосилни

абразиони процеси добро очувани и морфолошки изразити. При трансгресији, изазваној

спуштањем обала, фосилни абразиони облици бивани затрпани у процесу седиментације

дебелим маринским покривачем.

1.1 Абразиони процес

Абразиони процес није ни до данас довољно проучен. Познати су само абразиони

облици рељефа и извршена је њихова морфогенетска класификација. Ово важи претежно

за облике изнад морског нивоа. Проучавањем ових нивоа не може се увек утврдити и ток

самог процеса, нарочито када је реч о подморским условима.

Основни носилац абразије као геоморфолошког агенса је кретање океанске, морске и

језерске воде у виду таласа који ударају о обале. У хидрологији се под обалом

подразумева граница између територије и акваторије. Међутим, појам обале у

геоморфологији је знатно шири.

Обале представљају предеоно-морфолошке целине абразионог рељефа, копнени

обод морских и језерских басена, на којима се врши изграђивање прибрежних

облика.

Изразитост облика абрезионог рељефа зависи непосредно од механичке снаге таласа и

трајности њиховог деловања. Највећа рушилачка снага таласа је у висини млата, на

узаном појасу стрме, стеновите обале, који је изложен директном удару таласа. Иначе,

таласи представљају орбитално, тј. кружно кретање водених честица, које настаје дејством

ветра.

Семинарски рад ГЕНЕТСКА КЛАСИФИКАЦИЈА ОБАЛА

5

Поред ветровитих, постоје и таласи изазвани подморским земљотресима, вулканским

ерупцијама или обурвавањем стена на обалама. Талас се састоји од узвишења – таласног

брега, и удубљења – таласне доље.

За време ветра ваздух удара у честице воде и нарушава њихово равнотежно стање.

Због тога честице воде почињу да се крећу орбитално, док се профил таласа креће

транслаторно. Другим речима на једном истом месту долази до наизменичног смењивања

таласног брега таласном дољом. То се лако може проверити плутајућим предметом на

заталасаној површини мртвог мора (таласање мора након престанка ветра), где би се

предмет само издизао и спуштао, не мењајући свој положај. Кретање неког предмета на

површини мора настаје као резултат директног притиска ветра или морских сила.

Динамичка снага таласа зависи од њихове висине, дужине и брзине кретања, која је

пропорционална квадрату висине и дужине таласа. При повећању брзине таласа до 5 пута,

њихова разорна снага се повећава за 25 пута. Образац за израчунавање енергије таласа

гласи:

Е = st · ,

где је st – специфична тежина воде, а L – дужина таласа.

Димензије таласа обично зависе од јачине, односно брзине ветрова, од њихове

стабилности, затим од пространства и дубине њихових океанских, морских и језерских

басена. Таласи почињу да се јављају тек када брзина ветра пређе 0,25 m/s. То су веома

мали или капиларни таласи. Међутим, прави или ветровни таласи настају тек кад брзина

ветра пређе 2 m/s и ако ветар траје дуже.

Висина таласа представља вертикално растојање између врха брега таласа и дна

таласне доље. Просечна висина таласа износи око 3 до 4 m уз дужину од око 100 m.

Таласи са висином 6 – 7 m су доста ретки. При изузетно јаким ветровима, таласи могу

достићи висину од 15 – 18 m. Највећа осматрана висина таласа у Атланском океану износи

21 m, а дужина 376 m. У водама Антарктика запажена је висина таласа од 25 m, а дужина

од 450 m. Таласи ове висине запажени су и у јужном делу Индијског океана. У Тихом

океану највећа измерена висина таласа износила је 34 m. У унутрашњим морима висина

таласа је знатно мања, тако на пример у Средоземном мору максимална висина је 6 m, у

Црном 5,6 m, у Балтичком 5 m, у Јадранском 5 m итд. у ивичним морима, висина таласа је

већа: у Охотском и Баренцовом мору висина је 6 – 7 m, а дужина до 100 m.

Највећа висина цунами таласа, изазваног подморским трусовима, у обалском појасу

износила је 40 m, док се на отвореном мору, услед њихове велике дужине, оја је обично

између 200 – 300 m, једва запажају.

Дужина таласа представља растојање између врхова два суседна таласна брега или две

суседне таласне доље. Највећа дужина ветровних таласа износи 450 m док је оних који су

настали подземним земљотресима (цунами) 200 – 300 km.

Највећа брзина таласа достиже до 22 m/s, а период таласања 17 – 18 s. Просечна брзина

је око 13 m/s, а период таласања приближно 8 m/s. У водама Антарктика брзина таласа је

15 – 20 m/s, при висини од 20 m, а дужини од 500 m. Брзина цунами таласа је много већа –

на отвореном мору они достижу брзину и до 800 km/h!

Семинарски рад ГЕНЕТСКА КЛАСИФИКАЦИЈА ОБАЛА

6

Долазећи од пучине, таласи у плићим обалским деловима мењају свој облик. Они

постају све стрмији, крећу се хоризонтално у виду запенушаног воденог зида и ударају у

обале. Та појава је резултат трансформисања орбиталног кретања водених честица, које

постоји на пучини у елиптично, са краћом орбиталном осом, у обалском појасу. До

деформације орбиталног кретања водених честица долази услед тога што оне, у плићим

деловима мора, почињу да се тару о морско дно. Услед трења смањује се брзина кретања

водених честица у доњем делу орбиталне путање, док се врх таласа креће несмањеном

брзином. Због тога настаје трансформација орбиталног кретања водених честица у

елиптичну, са скраћеном вертикалном осом. У обалском појасу таласи се сустижу,

издижу, најахују један на други и запљускују обалу. Ударање и разбијање таласа о обале,

назива се млат. Његова јачина је највећа на стрмим стеновитим обалама. Вода дбијених

таласа, у нивоу млата, може достићи велику висину. На острву Вист на Шетландским

острвима, таласи су разбили рефлектор на светионку високом 60 m.

Механичку снагу таласа први је измерио Т. Стивенсон (1886.г.) у луци Денбар на

западној обали Шкотске, помоћу таласног динамометра. Снага таласа овде, за време

јаких олуја, достиже максимални износ од 38,3 t/m² просечно, за време лета 3 t/m², а за

време зиме 10 t/m². На обалама Америке снага таласа достиже до 30 t/m². У Диепу, на

обали Северног мора, силина удара достиже 60 t/m², па чак и 70 t/m². При висини таласа од

6 m, а дужжини од 50 m, силина млата износи 19,1 t/m². Разарачка, механичка снага таласа

у стању је да ломи и највеће стеновите блокове. Код Новоросијска на Црном мору, таласи

су разбили два камена блока тешка 640 t (1890). У луци Ђенове разбијени су блокови

тешки по 800 t (1898). У луци Билбао у Шпанији, отргнут је камени блок од 1.700 t (1894).

У луци Вик у северној Шкотској, таласи су померили лукобран тежак око 2.600 t.

Разарачки рад морских таласа огледа се и у негативном померању обала, односно у

редуцирању обала. Померање обалске линије деловањем абразије најбоље се запажа на

старим картама. Упоређивањем положаја данашњих и некадашњих обала види се

упадљиво уназадно померање старих обала. Захваљујући старим картама може се са

сигурношћу одредити просечан износ абразионог рада за дати период, односно интезитет

абразионог процеса. Чарлс Лајем наводи да је у пристаништу Шерингем, у источној

Енглеској, 1892. г. Море дубоко 6 m, док је 48 година раније на том месту била обала са

неколико кућа.

Огромна рушилачка снага таласа се најбоље види на примеру острва Хелголанд, у

Северном мору (Немачка). По историјским подацима, оострво је 1702. године имало

површину од 900 km², док је данас од њега остала само усамљена стена од црвеног

пешчара, висока 60 m и површине 1,5 km². Велики износ померања обала запажа се и у

Јоркширу у Енглеској. Код Хаписберија обала се померила за 106 m у периоду од 50

година или приближно 2 m/год. У Саутворду обала се помера за 5 – 14 m годишње. У

Ламаншу померање обале износи 2 m годишње. Померање обала може бити знатно, чак и

у релативно краћем временском року. На полуострву Медок, на француској обали, брзина

померања обале достиже 15 – 35 m годишње. Обала Црног мора, у пределу Сочија, помера

се годишње за 4 m.

Абразивним радом могу бити изазване и крупне морфолошке промене, нарочито у

димензијама и изгледу појединих оства. Пре два века острво Сејбл, у близини Нове

Шкотске, било је дугачко 67 km, а широко 42 km. Сада је упола краће, а широко је само 2

km. Абразијом таласа односе се огромне количине стеновитог материјала са обала. Сваке

године бива однешено око 1 km³ копна.

Семинарски рад ГЕНЕТСКА КЛАСИФИКАЦИЈА ОБАЛА

7

Како је абразија таласа Светског мора стална појава, која се одигравала кроз стална

геолошка раздобља историје Земљине коре, то је и ефекат абразионог рада на обалама

значајан за морфологију Земљине површине. Само у плеистоцену, абразивним радом

уништено је милион кубних километара копна. Абразија се према томе појављује и као

значајан чинилац у палеогеографском распореду копна и мора.

Знатно мању улогу од таласа у абразионом процесу имају морске струје и плима и

осека.

Морске струје представљају кретање великих количина воде, у виду огромних река.

Оне настају под утицајем сталних ветрова (пасати, западни и источни ветрови) и тада се

означавају као сталне струје или дрифтови. Под утицајем сезонских ветрова (монсуни),

настају сезонске струје. Ефекат деловања обалских струја везан је за њихову брзину,

стабилност и обим покренуте водене масе. Брзина обалских струја је различита. Она

зависи од јачине и сталности ветрова, положаја и изгледа копнених маса, рељефа дна

обода басена, итд. просечна брзина струја је 60 до 70 пута мања од брзине ветра и износи

око 3 km/h, а у појединим случајевима до 6 km/h, па чак и 9 km/h. Механичко деловање

морских струја осећа се до дубине од 200 – 300 m. Дуго се сматрало да на већим дубинама

вода остаје у потпуном мировању. Нова проучавања су доказала да се и на дуубинама од

1.500 m налазе моћне струје, чија је брзина до 5 – 6 km/h. Оне су значајне за апланацију

рељефа дна океанских басена. Обалске морске струје делују више апланационо, у смислу

уравњивања обалског појаса и уједначеног размештаја наноса пореклом са копна

пореклом са копна. (на пр. флувијални и глацијални наноси). Тако, Голфска струја

(дужина 11.000 km, ширина 300 km, брзина 3 m/sec, 55.000.000 m/s), достижући обалско

подручје Скандинавије, односи на свом путу сав ситнозрни тетригени материјал

преносећи га хиљадама километара.

Плима и осека имају извесно непосредно механичко деловање на обалама, где је

њихово колебање знатно. Просечна висина морских доба износи око 0,8 m. Међутим, тај

износ може бити знатно већи, што зависи од конфигурације обале: на истуреним ртовима

плима достиже 4 m, у мореузима и потопљеним речним ушћима до 6 m. Највећи износ

морских доба је у плитким заливима који се сужавају према копну: у заливу Фанди

(Канада) 21 m, Порт Галегос (Аргентина) 18 m, Фробишеров залив (Канада) 17,4 m.

Змачајна је и брзина плиме: у Бристолском заливу она достиже 16 km/h.

1.2 Абразиони ерозивни облици

Абразиони ерозивни или прибрежни абразиони облици постају непосредним

механичким деловањем таласа на обалама. Ударајући о обале таласи разоравају и руше

стеновите масе, преиначавају изглед стеновитог рељефа, померају уназадно обале и

изграђују својеврсне облике рељефа.

Обале су елементарно предеоно-морфолошке целине абразионог рељефа. Оне су

природна средина у којој се абразионим радом изграђују облици абразионог рељефа.

Током еволуције абразионог процеса примарни рељеф на обалама се постепено

преиначава и уништава. Абразионим радом таласа изграђују се, током морфолошке

еволуције обала, различити прибрежни облици, који припадају абразионој серији.

Семинарски рад ГЕНЕТСКА КЛАСИФИКАЦИЈА ОБАЛА

8

У класификацији облика рељефа абразионе серије издвајају се:

- таласна поткапина,

- клиф,

- прибрежна тераса и

- континентални одсек.

Слика: Разуђеност морске обале

Таласна поткапина је удубљење у стрмој, готово вертикалној обали, у нивоу водене

површине. Настаје непосредним ударо таласа, у нивоу млата, којим долази до одвајања

појединих комада стена. Највећи износ разарачког деловања таласа је у подножју обале, у

висини млата, услед чега се ствра олучасто преиздубљење, које прати подножје, често дуж

читаве стеновите обале. Радом таласа она се све више преиздубљује и поткопава подножје

обале. На тај начин стеновите масе се све више пресецају и губе стабилност, када на крају

губе своју равнотежу и под утицајем гравитације, обурвавају се у обалски појас.

Интензиван процес обурвавања у знатној мери убрзава уназадно померање обале.

У кречњачким обалама телесна поткапина се преиздубљује и корозивним деловањем

морске воде. Абразионо-корозивним радом стварају се у таласним поткапинама права

пећинска проширења. То су таласне пећине.

Клиф је стрм, стеновит одсек, који се као зид идже изнад морског нивоа. Он постаје

абразионим, разарачким радом таласа, који ударају о високе, стеновите обале.

Обурвавањем бива уништен постојећи клиф, а с њим и таласна поткапина која је изазвала

његово рушење. Ствара се нови клиф у чијем ће се подножју створити нова таласна

поткапина и на тај начин се абразионо-механички процес обнавља. Рушилачким радом

таласа, клиф се све више уназадно помера и постаје све стрмији и виши.

Висина клифа зависи од релативне висине иицијалне обале, а његова морфолошка

изразитост од литолошког састава стена које изграђују обалу. Уколико је залеђе обале

веће висине и изграђено од чвршћих стена, утолико је клиф виши и морфолошки

изразитији. Изграђивање клифова није могуће уколико су обале ниске и изграђене од

растреситих, меких седимената. Интезитет абразионог процеса зависи и од дубине

приобалне зоне: у плитком обалском појасу таласи се ломе и губе механичку снагу.

Семинарски рад ГЕНЕТСКА КЛАСИФИКАЦИЈА ОБАЛА

9

Од механичке снаге таласа зависи не само морфолошка изразитост клифа, већ и брзина

уназадног померања обале, при чему литолошки састав има значајну улогу. У

седиментним стенама брзина уназадног померања обале износи 0,3-0,5 m/год. Најаче

разарање и уназадно померање обале врши се у растреситим седиментима: обала Азорског

мора помера се за 3 m/год., а на неким местима чак за 10-14 m/год.

Слика: Развојне фазе клифа

Хетерогеност геолошког састава стена условљава морфолошку разноликост клифова.

Селективном абразијом стварају се у овим стенама прозорци, природни мостови и

таласне пећине који дају клифовима посебан морфолошки изглед. Класични примери

клифова запажају се на обалама Енглеске и Француске, у Ламаншу.

У Јадранском приморју изразити клифови се јављају на спољашњим странама острва,

окренутим пучини. За највећу висину клифа у Јадранском мору узима се вредност од 200

m, на оству Крк. Међутим на основу изобатских карата очигледно је да се тај одсек

наставља још 70 m испод нивоа мора. То доказује да је клиф примарни одсек раседног

порекла. У том смислу највиши клиф Јадранског мора налази се у Црној Гори код

Петровца.

Слика: клиф код Петровца на мору

Један од значајнијих фактора стварања и нарастања клифа је литолошки састав обале.

Ако преко мекших стена у подини, у нивоу мора, леже отпорније стеновите масе, онда се

селективном абразијом лако изграђује таласна подкапина. Отпорније стене у повлати брзо

изгубе ослонац, па се клиф интензивно обурвава. Тиме је уназадно померање клифа

убрзано.

Семинарски рад ГЕНЕТСКА КЛАСИФИКАЦИЈА ОБАЛА

10

Абразиона тераса је уравњени део обале, зараван у плитком обалском појасу, благо

нагнута ка пучини. Налази се, дакле, испред таласне подкапине и клифа. Настала је,

једним делом, уназадним померањем клифа, деловањем абразије и акумулацијом

абрадираног материјала, на другој страни. Према пучини, абразиона тераса се завршава

субмаринским клифом (код мора), односно сублакустријским клифом (код језера).

Слика: Абразиона тераса

Абразиона тераса се означава и као прибрежна тераса. По ободу вештачких језера

мање отпорним стенама, изграђује се абразионо степениште. Оно је представљено

микротерасама раздвојеним микроклифовима, што је у вези са сталном променом нивоа

воде у акумулацији.

Битна одлика абразионе терсе је да је она паралелна са обалом, да је попречна у односу

на превец речних токова који се уливају у море и да сече слојеве различитог геолошког

састава и правца пружања. Њену уравњеност подпомажу коразија обурваног материјала са

клифа и приобалне морске струје, које врше апланацију у обалском појасу.

Напространије и најшире прибрежне терасе усечене су на ободу већих морских басена

у којима је могуће стварање већих ветровних таласа. Ширење и нарастање прибрежне

терасе је двојако: према копну, услед уназадног померања клифа деловањем абразије и

према пучини, услед нагомилавања абрадираног материјала којим се засипа басен. Због

тога се на њој разликују два генетски различита дела: један ближи обали, постао

абрадирањем – прибрежна абразиона тераса и други, према пучини, постао

акумулацијом абрадираног и наносног материјала – прибрежна акумулативна тераса.

Велике прибрежне терасе могу достићи ширину од 20 km, које су независне од

поремећености и старости слојева, називају се абразоне површи. Њихово стварање везано

је за палеогеографске и тектонско-структурне услове.

Пространа абразиона површ на ободу океанских басена назива се континентални

шелф или континентална платформа.

Семинарски рад ГЕНЕТСКА КЛАСИФИКАЦИЈА ОБАЛА

11

1.3 Абразиони акумулативни облици

Прибрежни акумулативни облици настају нагомилавањем наносног приобалног

материјала, који је постао абрадирањем обале. Таласи односе обурвани стеновити

материјал преко абразионе терасе, котрљају га и поступно уситњавају и нагомилавају на

местима где слаби њихова механичка снага. Он се постепено уситњава и уобљава, при

чему од крупних стеновитих блокова и ћошкасте дробине постају постају пљоснати

шљункови својствени само абразионом процесу. Поред шљунка, на обалама се јављају,

зависно од литолошког састава обале и трајања абразионог процеса, веће или мање

количине песка. Највећа количина абрадираног материјала остаје на абразионој тераси.

Морфолошко модификовање шљунковитих маса врши се деловањем морских струја и

плиме и осеке, које делују превасходно и апланационо.

Класифивање прибрежног акумулативног материјала је различито. Најкрупнији

стеновити материјал (блокови и крупна дробина) налази се непосредно уз клифове или у

њиховој близини. Преталожавање и нагомилавање прибрежног материјала (шљунак и

песак) може се вршити непосредно поред обале, на местима где слаби механичка снага

таласа и обалских струја, што зависи од конфигурације обале.

За нормалну морфолошку еволуцију абразионог арељефа акумулативног рељефа,

неопходна је и тектонска стабилност обале. Ако обала тоне, у процесу тектонских покрета

спуштања, онда се она продубљава што омета, успорава или потпуно спречава

изграђивање акумулативних облика. Ако се обала издиже, јавља се регресија, па се

изграђивање акумуативних абразионих облика прекида, а постојећи облици се фосилизују.

Уколико је абразиони процес довољно дуго трајао, онда је обала у далеко одмаклом

стадијуму развитка и представља ниску песковиту обалу типа жала. На таквим обалама је

знатно олакшано стварање прибрежних акумулативних облика.

Акумулативни абразиони облици настају деловањем прибрежног процеса кретања и

премештања абрадираног теригеног материјала (материјала са копна), који се налази по

дну ободног дела обалског појаса, у виду наноса различитог састава. На основу

проучавања кретања обалског материјала у Црном мору, Зенкович је утврдио да брзина

његовог кретања достиже 43 m/h. Ово кретање се врши од правца ка обали и дуж ње, што

зависи од превца таласања и приобалних морских струја. Брзина кретања дробине и

шљунка уБајкалском језеру зависи од величине зрна. Н. Шелер је утврдио да брзина

кретања шљунка на Атланској обали САД достиже 926 m на дан, а на обалама Енглеске до

432 m на дан.

Проучавање акумулативних облика и њиховог положаја на абразионој тераси

омогућава добијање основних карактеристика морфологије обале и извођење законитости

њене морфолошке еволуције. Прибрежни акумулативни процес је не само индикатор

савремене динамике обала, већ и стадијума њиховог развитка. Постојање абразионих

акумулативних облика указује и на интезитет абразионог процеса, на путеве кретања

абрадираног материјала, њеово порекло и састав, као и на неотектонске покрете и

поремећаје у обалском подручју и ван њега.

У морфолошкој класификацији прибрежних акумулативних облика издвајају се:

- литорални кордон и

- томболо или превлака.

Семинарски рад ГЕНЕТСКА КЛАСИФИКАЦИЈА ОБАЛА

12

Литорални кордон или прибрежни спруд је пешчано шљунковити бедем у

плитководном и равном обалском појасу, који се јавља или на улазима широких и плитких

залива или непосредно уз обале окренуте пучини.

Слика: лирорални кордон на пацифичкој обали САД (Juan de Fuca)

Слика: литорални кордон на југоистоку Пољске

Литорални кордони могу имати изузетно велике димензије. Дужина им може достићи

више стотина километара. Могу имати знатну ширину, насупрот томе висине су им мале,

свега неколико метара.

Семинарски рад ГЕНЕТСКА КЛАСИФИКАЦИЈА ОБАЛА

13

Томболо или превлака је наносни спруд од песковитог и шљунковитог материјала у

плитком обалском појасу, који спаја неко острво са копном. Острво које је у непосредној

близини обале, преобраћа се на овај начин у полуострво. Песковито-шљунковити спруд

томбола постаје на заветринској страни острва, где се јавља интензивна акумулација

прибрежног материјала. Тај еродирани материјал таласима бива транспортован ка копну.

Услед снажне абразије на пучинској страни острва, долази до њихове интерференције,

што доводи до слабљења њихове кинетичке енергије. На тај начин, сав абрадирани

наносни материјал, са пучинске стране острва, нагомилава се у виду спруда који као

превлака повезује острво са копном. Нарастањем овог копненог спруда постаје томболо,

копнена веза острва и обале.

Зависно од постојања једне или више превлака, разликују се два морфолошка типа

томбола: проста и сложена. Прости тип томбола је Свети Стефан код Будве, затим

полуострво Киберон, Кеип Кенеди, полуострво Марблхејд.

Слика: Свети Стефан

Сложене томболе имају две или више превлака које их спајају са копном. Зависно од

њиховог броја, издвајају се двојна и тројна томбола. Тројна превлака је Монте

Арђентарио, на западној обали Италије.

Семинарски рад ГЕНЕТСКА КЛАСИФИКАЦИЈА ОБАЛА

14

2. МОРФОЛОГИЈА ОБАЛА

Поред елементарних прибрежних облика, посталих абразионим деловањем таласа и

акумулацијом прибрежног материјала, посебну категорију у морфологији абразионог

рељефа представљају обале. Као елеменат абразионе морфологије, обала је изложена

изузетно динамичним променама, почев од морфолошких преиначавања примарних црта

рељефа, па до уништавања једних и стварања других облика. Постанак обала је у тесној

вези са геолошком и палеогеографском еволуцијом Светског мора.

У задатак геоморфолошких проучавања спада и проучавање генезе и морфолошке

еволуције обала. На основу њих добија се основа за генетску класификацију и издвајање

појединих типова обала.

Типови обала се јављају као последица деловања различитих фактора и модификатора

абразионог процеса, у првом реду неотектонских покрета и утицаја примарног рељефа.

Међутим, интезитет абразионог процеса је различит, зависно од локалних физичко-

географских услова. Као разултанта деловања ових модификатора јавља се полиморфија

облика абразионог рељефа.

Класификација обала није једноставна. Бројни аутори су покушавали да дају једну

општу типологију обала, базирајући своју поделу на различитим критеријумима.

Међутим, мало је аутора који су ове класификације подвргли детаљној критичкој анализи

и доследности са циљем да се дође до једне фундаменталне поделе. У сваком случају,

општа класификација обала мора се заснивати на генетско-еволутивном принципу, који у

себи укључује порекло, постанак и развитак морских обала.

Зависно од карактера обала јављају се и различити типови залива, уско везани за

постојећу морфологију обала. Њихова класификација је више океанографски, а мање

геоморфолошки задатак. Међутим, типови острва, који представњају једну од категорија

морфологије океанских и морских басена, везани су како за геолошку историју океанских

и морских басена, тако и за палеогеографске услове померања обалских линија. Острва су

несумњив елеменат рељефа Земље, па као таква долазе у домен геоморфолошких

проучавања.

Морфолошка разноликост рецентних обала је упадљива на први поглед. У првом реду

постоје разлике у извијености обалске линије и дужине саме обале. Поред

праволинијских, постоје обале које јако одступају од праве линије. То одступање је

разуђеност обале, која је одређена простом формулом:

R =

Разуђеност обала се добија када се стварна дужина обале ( ) подели са идеалном,

праволинијском обалом ( . Добијени коефицијент разуђености (R) показује колико је

пута постојећа обала дужа од одговарајуће праволинијске обале. Уколико је добијена

вредност разуђености већа, утолико је и обала разуђенија и обратно. Разуђеност обала се

јавља као резултат комплексног међусобног утицаја примарног рељефа и интезитета

абразионог процеса.

Семинарски рад ГЕНЕТСКА КЛАСИФИКАЦИЈА ОБАЛА

15

2.1 Генетска класификација обала

Када се посматра рељеф обала, упадљиво се запажа њихова морфолошка разноврсност.

То се нарочито види код оних обала које су у блиској геолошкој прошлости потопљене

услед младих трансгресија, тако да је њихов примарни рељеф веома добро очуван. Такве

младе обале се називају ингресионе обале. У генетској класификацији оне представљају

први, али и морфолошки веома разноврстан тип обала.

Према пореклу примарног рељефа ингресионе обале се деле на тектонске и ерозивне.

Ингресионе тектонске обале постале су потапањем тектонског рељефа, па се на њој

запажају облици који су постали тектонским покретима. Зависно од карактера примарног

тектонског рељефа, ингресионе тектонске обале се деле на: епирогене, раседне, набране и

вулканске.

Ингресионе епирогене обале постале су потапањем неког епирогеног угиба. Ове обале

су незнатно разуђне, песковите, ниске и имају карактер жала. Епирогени угиб испуњен је

наносним материјалом. Пример је холандска обала која поступно тоне услед лаганог

епирогеног угибања. То изазива надирање мора на копно, против којег се Холанђани боре

изградњом система брана.

Ингресионе набране обале постале су потапањем тектонског рељефа који је настао

тангенцијалним покретима убирања. Ова обала је јако разуђена. Антиклинале

представљају полуострва и острва, а синклинле заливи и канали између острва.

Слика: Далматинска обала представља типски пример ингресионе набране обале. Острва

далматинског архипелага поређана су од северозапада ка југоистоку у виду снопова антиклинала,

између којих су синклинале преобраћене у заливе (нпр. острва Брач, Хвар, Корчула и Ластово).

У литератури се овај тип обале издваја као далматински, за који је карактеристично

паралелно пружање обале, планинских венаца у залеђу и острва, при чему су канали,

између острва и обале везани за уздужне синклиналне удолине.

Семинарски рад ГЕНЕТСКА КЛАСИФИКАЦИЈА ОБАЛА

16

Ингресионе раседне обале постале су потапањем тектонског рељефа чији су облици

настали раседањем, деловањем радијалних тектонских покрета. Ова обала је грубо

разуђена: хорстови представљају острва и полуострва, а ровови дубоке заливе стрмих

страна.

Слике: 1. Обале Егејског мора: Халкидики, Атос Касандра (раседна) и 2. Санторини (вулканска)

Типски представник овакве обале је обала Егејског мора. Изразит раседни рељеф је

на обали полуострва Халкидики: заливи Орфански, Атоски, Касандријски и Солунски су

дубоки ровови, а истоимена полуострва су изразити хорстови. Обала северног дела

Северне Америке представља, такође, ингресиону раседну обалу.

Ингресионе вулканске обале настале су потапањем вулканског рељефа или

субмаринским вулканским радом, при чему су се изнад морског нивоа издигле вулканске

купе и острва. Обале Хавајских острва припадају овом типу, као и обале бројних

вулканских острва разбацане по океанима. Потопљене калдере старих вулкана

представљају, такође, тип вулканске обале.

Другу групу ингресионих обала представљају ерозивне обале. Ингресионе

ерозивне обале постале су потапањем ерозивног рељефа, који је постао деловањем

различитих геоморфолошких агенаса на копну. Зависно од геоморфолошког агенса,

ерозивне обале се деле на: флувијалне (потамогене), глацијалне, крашке, еолске и

денудационе.

Ингресионе флувијалне (потамогене) обале су настале потапањем флувијалног рељефа.

Код ових обала је карактеристично потапање ушћа долина речних токова које се уливају у

море. На овај начин се ушћа преобраћају у заливе – ријасе. Ријашке обале се запажају у

Истри, где су ушће Раше, Мирне и Лимског канала преобраћена у заливе. Ријаска обала је

карактеристична за северозападну Шпанију, југозападну Ирску, Бретању, Севастопољски

залив и далекоисточну обалу Русије, у рејону Владивостока. Мањи ријаси се означавају

као драге. (Пломинска драга у Истри). Ушћа и низводни делови великих речних долина

могу изузетно постати заливи за време плиме, док су за време осеке нормалне речне

долине. Такви заливи се називају естуари. Естуар Жиронде омогућава пловидбу и

великих прекоокеанских бродова све до Бордоа.

Семинарски рад ГЕНЕТСКА КЛАСИФИКАЦИЈА ОБАЛА

17

Реке које се уливају у море могу изградити својим наносима простране наносне

равнице – делте. Оне представљају део обале и зато се издвајају као делтасте обале.

Такве су обале на ушћу Поа, Тибра, Мисисипија, Волге, Нила, итд.

Услед велике акумулације речног материјала на проширеним ушћима река које се

уливају у море, могу се створити плитки морски заливи, створени лаганим тоњењем обале

и прибрежном акумулацијом. Овакви заливи се називају лиманима, а обале на којима се

јављају, лиманским обалама. Оне се одликују разноврсним акумулативним прибрежним

облицима и подложне су динамичним морфолошким променама. Овакав тип обала јавља

се у северном делу Азовског и Црног мора.

Ингресионе глацијалне обале постале су потапањем облика глацијалног рељефа. За

време плеистоцена глацио-евстатички ниво Светског мора био је нижи од данашњег, па су

се ледници, у већим географским ширинама, спуштали преко континенталног шелфа и у

њему усецали своје ледничке долине – валове. После плеистоцена дошло је до општег

затопљавања на Земљиној површини, ледници су се повукли, а у њихове валове продрло је

море и преобратило их у посебан тип залива – фјордове. Највећи фјорд Европе је Сонге

фјорд, дуг 180 km, a дубок 1.200 m. Обале са оваквим заливима називају се фјордовска

обале. Оне се запажају на Скандинавији, Исланду, Шпицбергу, Гренланду, Аљасци итд.

Ингресионе крашке обале постале су потапањем крашког рељефа, при чему су

депресије (увале, крашка поља) преобраћене у заливе. Батиметријске карте нашег

приморја показују постојање крашких депресија испод морског нивоа. Овај крашки рељеф

потопљен је под морску површину после глацио-евстатичког издизања нивоа Светског

мора у постплеистоцену.

Ингресионе еолске обале су веома ретке. Постале су потапањем облика еолског

рељефа. При трансгресији море продире између ниских песковитих гредица и дина на

ободу пустињских и полупустињских области. Овакве обале се запажају на источном

приморју Аралског језера и југоисточном делу Каспијског мора. Еолске обале, с обзиром

да су изграђане од песка, подложне су знатним променама обалске линије и уравњивању,

па се зато ретко срећу у рељефу Земљине површине.

Ингресионе денудационе обале су постале потапањем рељефа који је постао деловањем

егзогених процеса спирања и денудације. За морфологију ових обала својствено је

постојање реликтних – наслеђених форми, које су постале свеукупним деловањем

субаерских сила. Међутим, денудационе обале могу представљати и рани стадијум

развитка морских обала, када је обала слабо измењена абразионим радом (нпр. због мале

механичке снаге таласа, велике отпорности стена, итд.).

Улога мора на обликовању обала не ограничава се само на механичко деловање таласа.

Море поседује и огромне резерве топлоте, која у поларним и субполарним пределима, где

је тле замрзнуто, а копно покривено снегом и ледом, представља моћам агенс у обалском

појасу. Процес термичког деловања морске воде на замрзнутом земљишту поларних обала

назива се термоабразија. Она представља комплексан процес изграђивања обале у који је

укључено крављење стално замрзнутог земљишта (под термичким утицајем морске воде),

механичко деловање таласа и клизање земљишта које се крави (солифукција) у условима

снежне нивалне климе. Овим свеукупним деловањем термоабразије изграђују се

термоабразионе обале. Годишњи циклус њиховог изграђивања је веома кратак; он траје

само 2,5 – 3,5 месеца током године, односно за време најтоплијег периода године, када

морска површина није залеђена.

Семинарски рад ГЕНЕТСКА КЛАСИФИКАЦИЈА ОБАЛА

18

У генетској класификацији обала као други тип јевљају се органогене обале. Оне су

изграђене од животињских скелета и остатака или од биљних формација. Зависно од свог

начина постанка оне се деле на: зоогене и фитогене обале.

Зоогене обале постају нарастањем коралских колонија (коралски кречњаци) у

обалском појасу при чему се ствара нова, коралска обала. Коралске обале су представљене

у облику дугачких, издужених коралских спрудова, који се пружају испред правих обала.

Они се најчешће налазе испод морског нивоа. Овакав коралски спруд, непосредно испред

обале, назива се риф. Рифови представљају новостворене облике тропских мора, а између

праве обале и њих, налазе се лагуне, затворени делови мора. Поред рифова, посебан тип

коралских острва представљају атоли.

Слика: Атоли су прстенасти коралски спрудови унутар којих се јављају лагуне,

затворени делови мора у средини прстенастог коралског спруда. Атоли су коралска

острва, створена око потопљених вулканских купа (атол у јужном Пацифику).

У класификацији коралских спрудова, П. К. Леонтијев издваја три типа: ивични,

баријерски и лагунски.

Ивични коралски спрудови се налазе непосредно уз обалу, пружајући се паралелно са

њом. Баријерски коралски спрудови затварају спољне стране лагуна и представљају

коралске греде, најчешће на крају континенталног шелфа. При осеци они се дижи узнад

морске површине.

Семинарски рад ГЕНЕТСКА КЛАСИФИКАЦИЈА ОБАЛА

19

Дно им може бити на знатној дубини, ако се јаве лагана епирогена тоњења обале.

Највећи коралски спруд баријерског типа налази се дуж источне обале Аустралије, на

дужини од преко 2.000 km. У свом северном делу он је удаљен око 90 km од обале,

усредњем око 13 – 15 km, а у јужном од 160 до 180 km. Лагунски коралски спрудови се

налазе у лагунама. Јављају се у облику широких стубова и купа. Понекад су тако густо

распоређени да личе, по Шепарду, на „ нафтоносно поље засејано торњевима“.

Фитогене обале настају нарастањем бујне вегетације у плитководном обалском појасу

тропских предела. То су мангровске обале. Мангрови су ритско-шумска вегетација, која

лако насељава обалске плићаке, чиме се ствара нова, а маскира стара обала. Мангровска

вегетација се сели према води, али на малој дубини, мањој од једног метра. На тај начин

она спречава циркулацију воде при таласању и омогућава нагомилавање наносног

материјала. Акумулација је повећана и нагомилавањем биљних остатака. Врло често се

мангровске обале комбинују са коралским, пошто плитке лагуне представљају идеално

место за мангровску вегетацију. У умереним пределима аналогну улогу мангрова играју

шевар, шаша, рогоз, трска, итд. обале обрасле трском пружају се десетинама километара

дуж северне обале Каспијског мора, а имају и велико распрострањење на обалама

Аралског језера.

Трећи тип у класификацији обала представњају абразионе обале. Оне су постале

дуготрајним абразионим радом таласа, при чему је тотално измењен примарни рељеф. Сви

прибрежни облици су развијени и морфолошки изразити. Далеко одмакли стадијум у

развитку абразионих обала, су праволинијска, песковите обале са пространом абразионом

површи. Типски пример је западно-афричка обала. Стварање и изграђивање абразионих

обала је врло дуг процес због чега су оне по правилу врло старе обале. У природи је

најчешћи случај да је дата обала комбинација различитих типова обала.

КЛАСИФИКАЦИЈА ОБАЛА

Ингресионе

Тектонске

Епирогене

Раседне

Набране

Вулканске

Ерозивне

Флувијалне

Ријаске

Лиманске

делтасте

Глацијалне Фјордовске

Крашке

Еолске

Денудационе

Термоабразионе

Органогене

Зоогене

Коралске спрудне

Коралске атолске

Фитогене Мангровске

Абразионе

Семинарски рад ГЕНЕТСКА КЛАСИФИКАЦИЈА ОБАЛА

20

Литаретура

1. Лазаревић Р. (2000): Геоморфологија. Београд

2. Петровић Д., Манојловић П. (2003): Геоморфологија. Београд

3. Петковић К., Николић П. (1981): Основи геологије. Научна књига, Београд.

4. Срећковић-Батоћанин Д., Јовановић В. (2009), Основи геологије, Завод за

уџбенике, Београд

5. Гавриловић Љ., Дукић Д., (2008) Хидрологија, Завод за уџбенике, Београд