SADRŽAJ

Uvod str 2

1. Pojam ekonomske špijunaže str 3

2. Ciljevi ekonomske špijunaže str 4

3. Metode i tehnike prikupljanja ekonomskih informacija str 53.1. Slanje upita firmi ili nadležnom ekonomskom udruženju ili resoru str 53.2. Razgovor na zahtev (zakazani razgovor) str 53.3. Poslovni susret str 53.4. Diplomatski (poslovni) ručak str 53.5. Diplomatska (poslovna) večera str 63.6. Diplomatski prijem str 63.7. Protokolarna poseta fabrici (ili regionu) str 63.8. Poseta fabrici ili regionu po sopstvenom izboru str 63.9. Poseta privrednoj izložbi ili sajmu str 73.10. Poseta delegacije jedne firme zemlji prijema str 73.11. Neoficijelni razgovor (intervju) ekon. diplomate sa zapo. iz firme str 73.12. Pretraživanje Web sajtova firmi ili zemlje na Internetu str 73.13. Angažovanje (plaćanje) posrednika za pribavljanje ekon. informacija str 83.14. Potkupljivanje funkcionera firme ili zemlje str 83.15. Razgovor sa otpuštenim ili “prebeglim” kadrovima firme ili zemlje str 83.16. Kupovina tajnih dokumenata str 93.17. Razgovor sa ekonomskim diplomatom iz druge zemlje str 93.18. Sinteza na bazi prikupljenih saznanja str 9

4. Ekonomska špijunaža kroz istoriju str 9

5. Ekonomska špijunaža u svetu str105.1. Primeri ekonomske špijunaže u svetu str 10

5.1.1.”Rat oko banana” str 105.1.2.”Laptop pun tajni” str 12

5.2.Centri za špijunažu i prisluškivanje str 135.2.1.Echelon str 13

5.2.2.”Velike uši” str 145.2.3.Galileo str 15

6. Ekonomska špijunaža u Srbiji str 15

Zaključak str 18

Literatura str 19

1

Uvod

Poslovna špijunaža1 kao nova ekonomska disciplina, iako negde zanemarena a negde

omražena, zauzima značajno mesto u odnosima među državama i vodećim transnacionalnim

kompanijama. Razlog pribegavanja ekonomskoj špijunaži je jednostavan. U novije vreme,

posebno posle raspada Sovjetskog Saveza i završetka perioda hladnog rata, vodeće svetske

sile, koje nastoje da se održe u ekonomskom vrhu povlašćenih, prisiljene su da, pored

bavljenja klasičnom špijunažom, odvajaju sve veća materijalna sredstva i ljudske resurse za

poslovnu (koja objedinjava termin industrijska i/ili ekonomska) obaveštajnu delatnost,

odnosno poslovnu špijunažu. Ona se, za razliku od klasične špijunaže, bavi sakupljanjem

ekonomskih podataka, analiza i informacija o tehnologiji, poslovnim vezama, cenama, te o

finansijskim planovima rivala ili klijenata, a sve radi nadvladavanja konkurenata u potrazi za

novim tržištima ili nadmetanja za nove poslove i suzbijanja konkurencije na svetskom tržištu.

Nacionalna bezbednost danas se više zasniva na ekonomskoj nego na vojnoj moći, jer se i

ravnoteža moći u svetu sve više pomera od države ka velikim transnacionalnim kompanijama.

One danas postaju sve značajniji činilac medjunarodnih zbivanja. Radi ostvarivanja svojih

strategijskih planova i interesa one osnivaju sopstvene mreže informacija, znanja i

obaveštavanja. Svoju bezbednost i opstanak zasnivaju na sposobnosti da obezbede pristup

potrebnim informacijama, potrebnim za funkcionisanje. U vreme velike konkurencije i stalnih

inovacija, posedovanje prave informacije u pravo vreme osigurava kompaniji vodeći položaj

na tržištu i stvara održivu konkurentsku prednost. Otvara se i mogućnost stvaranja velike baze

podataka sa ciljem održavanja i povećavanja tržišnog učešća, kao i profita. Bitno je u pravo

vreme otkriti šta konkurenti rade i šta nameravaju raditi. Ekonomska špijunaža iziskuje

mnogo manje troškove nego što je potrebno za ulaganje u sektor istraživanja i razvoja, štedi

na angažovanju specijalizovanih stručnih kadrova i smanjuje tehnološki jaz u odnosu na

konkurenciju. Idejni tvorac pojma poslovna špijunaža, Stevan Dedijer, smatra dovođenje u

vezu prikupljenih informacija i predviđanja izuzetno važnim, a u današnje doba informacija i

mogućnosti pristupa svim podacima važno je i znati interpretirati.

1 Poslovna špijunaža i ekonomsko ratovanje, Todor L. Petković

2

1. Pojam ekonomske špijunaže

Ekonomska (industrijska) špijunaža2 predstavlja skup dobro planiranih i veoma stručno

izvedenih aktivnosti u cilju pribavljanja poverljivih ekonomskih informacija, koje su od

koristi za poslovne projekte firme ili zaštitu ekonomskih interesa svoje države. U suštini

ekonomska ili industrijska špijunaža znači nelegalno prikupljanje ekonomskih (industrijskih)

podataka i informacija, koje konkurentske firme čuvaju u tajnosti. U tu svrhu koriste se

sredstva kao što su zapošljavanje svojih ljudi u konkurentskim kompanijama, angažovanje

specijalizovanih agencija, korišćenje diplomatskih predstavnika u inostranim zemljama gde

kompanija ima poslovne interese itd.

Krajnji cilj firme koja kreće u ekonomsku špijunažu jeste doći do poslovne tajne. Prvobitni

oblici poslovne tajne pojavljuju se još u sterom veku u oblasti zanatstva, a svoj puni smisoa

ovaj istitut dobija u kapitalizmu razvojem konkurencije na tžištu. Poslovna tajna se može

definisati kao skup dokumenata i podataka čije saopštavanje trećem licu može naneti štetu

poslovnim interesima i poslovnom ugledu kompanije. Takodje, prisutan je i stav da je

poslovna tajna subjektivno pravo kojim se isključuje pravo korišćenja istih podataka od strane

drugog. “Poslovna tajna se određuje opštim aktima i određenim propisima preduzeća, i sa

sobom nosi krivičnu odgovornost u slučaju odavanja. U praksi, najčešće se kao poslovne tajne

sreću originalni proizvodni postupci, nove tehnologije, sastojci specifičnih proizvoda,

poslovni ugovori sa klijentima i njihov sadržaj, know-how, sastav i kvalitet menadžmenta.

Značajan vid poslovne tajne je proizvodna tajna. Proizvodna tajna podrazumeva svaku šemu,

formulu, izum ili informaciju koja se primenjuje u poslovanju i time stiče konkurentska

prednost nad kompanijama iz istih ili sličnih delatnosti koje ih ne znaju i ne primenjuju.

Poslovnom tajnom štite se ne samo proizvodne i druge tehničke prednosti, nego i

komercijalne i finansijske prednosti privrednog subjekta u odnosu na konkurenciju na tržištu.”

Svi zaposleni u kompaniji dužni su da čuvaju poslovnu tajnu za vreme radnog odnosa u

kompaniji i posle njegovog prestanka. Poslovna tajna se može otkriti samo na opravdani

zahtev ovlašćenih osoba i nadležnih organa i to mogu uraditi osobe koje su ovlašćene opštim

aktima preduzeća.

Informacija koja predstavlja interes pri sakupljanju i analizi podataka u ekonomskoj špijunaži:

2 Poslovna špijunaža i ekonomsko ratovanje, Todor L. Petković

3

a) Informacije komercijalne sadržine:

- podaci o konkurenciji, njihove slabe strane;

- podaci o dobavljačima;

- podaci o tržištu;

- uslovi finansijskog poslovanja;

- tehnološke tajne;

- mere koje preduzima konkurencija prema svojim protivnicima;

- podaci o potencijalnim partnerima, provera njihovog poštenja;

- informacija o mestu čuvanja tereta, vremenu i maršruti prevoza;

- otkrivanje osetljivih odnosa među saradnicima; otkrivanje lica pogodnih za vrbovanje putem

otkupa, ucene ili na drugi način;

- veze i mogućnosti rukovodstva;

- utvrdjivanje kruga stalnih posetilaca.

b) Informacije lične prirode:

- izvori prihoda;

- pravi odnosi prema ovim ili onim društvenim dogadjajima, prema vladajućim strukturama;

- način ličnog života rukovodioca i članova njegove porodice;

- raspored i mesta susreta - poslovnih i ličnih;

- podaci o veličini finansijskog blagostanja;

- informacija o ljudskim slabostima;

- opasne sklonosti;

- štetna seksualna orijentacija;

- podaci o prijateljima, prijateljicama, mestima odmora, putanjama kretanja;

- informacije o mestima čuvanja dragocenosti;

- adresa prebivališta;

- bračna neverstva;

- problemi izmedju roditelja i dece.

2. Ciljevi ekonomske špijunaže

Proučavanje poslovne strategije konkurentskih firmi ili država, novih poslovnih projekata,

planova i istraživanje novih proizvoda ili mogućnosti nastupa na stranom tržištu,

nadvladavanje konkurenata u potrazi za novim tržištima ili u nadmetanju za nove poslove i

4

suzbijanje konkurencije na novom tržištu.Ekonomsko-diplomatski3 servis treba da zaštiti

firme ili države od obaveštajne aktivnosti konkurenata na tržištu i da spreči “curenje”

poverljivih ekonomskih informacija.

3. Metode i tehnike prikupljanja ekonomskih informacija

3.1. Slanje upita firmi ili nadležnom ekonomskom udruženju ili resoru

Ovo je prilika da se diplomata zvanično predstavi i pokaže svoju kompetentnost. Na ovaj

način dobijaju se informacij iz prve ruke, tačne, sveže i proverene. To je široko korišćena

tehnika za legalno prikupljanje ekonomskih informacija.

3.2. Razgovor na zahtev (zakazani razgovor)

Može ga zatražiti ekonomski diplomata putem službi ambsade, ili ređe direktno sa određenim

kompetetnim sagovornikom iz firme ili resora koji ga interesuje. Zakazanom razgovoru može

prisustvovati i zvanični zapisničar. Prilikom ovog razgovora diplomata ima priliku da

uspostavi trajnije, kolegijalne odnose sa sagovornikom i ostvari poverenje na osnovu koga

može dobiti i više od zvaničnih informacija.

3.3. Poslovni susret

Podrazumeva kraći, neformalni, često slučajni susret. Vešt ekonomski diplomta mudro koristi

ovu priliku da bez najavljene teme i zakazanog razgovora dođe do vrednih informacija.

Poslovni susret može biti prilika za zakazivanje zvaničnog i pripremljenog razgovora.

3.4. Diplomatski (poslovni) ručak

Zakazuje se posredstvom službe protokola ili direktno (ukoliko dobro poznajete sagovornika).

Ovaj susret podrazumeva poštovanje protokolarnih pravila, ali ima i izvesnu dozu prisnosti

i neposrednosti među sagovornicima. Teškoća, ali i draž ove tehnike jeste što se uvek “mora

3 Nešković,S., Ekonomska diplomatija i socijalna ekologija kao postmoderne obrazovne discipline, Beograd: CESNA B, 2009

5

nešto prodati, da bi se zauzvrat kupilo”. zato je poznata izreka da u diplomatiji nema

besplatnog poslovnog ručka.

3.5. Diplomatska (poslovna) večera4

Ova tehnika se od prethodne razlikuje ne samo po vremenu održavanja, već i po drugim

okolnostima i detaljima. Poslovnu večeru diplomata obično organizuje u svom domu za veći

broj zvanica koje dolaze u pratnji svojih supruga. Svečane toalete, osećaj završetka napornog

radnog dana i brojnost prisutnih gostiju otežavaju posao prikupljanja informacija u ovim

okolnostima, ali se pruža mogućnost za “slobodno” ćaskanje i nešto ležerniji pristup

sagovornicima.

3.6. Diplomatski prijem

Česta praksa masovnijih susreta diplomata jesu diplomatski prijemi koje ambasade organizuju

različitim povodima (državni praznici, jubileji i sl.) To je prilika da se na jednom mestu sretne

veliki broj diplomata, potencijalnih sagovornika, a iskusni diplomata vešto koristi i ovu prilku

za prikupljanje ekonomskih informacija.

3.7. Protokolarna poseta fabrici (ili regionu)

Cilj ove aktivnost diplomate je upoznavanje sa ekonomskom stvarnošću jedne zemlje. Posetu

organizuje protokolarna služba zemlje prijema, I to u regionima ili firmama koji su

najrazvijenije, najreprezentativnije i najznačajnije sa ekonomskog, kulturnog ili istorijskog

stanovišta. Ovu priliku diplomata može da iskoristi da vidi li čuje i ono što organizator nije

planirao.

3.8. Poseta fabrici ili regionu po sopstvenom izboru

Osim poseta koje organizuju službe u zemlji prijema, diplomata može i sam zatražiti da poseti

neku fabriku, region, grad ili neki drugi privredni ili industrijski lokalitet koji smatra posebno

interesantnim. Zatražena poseta se obično ne odbija, a onda se brižljivo priprema (bezbednost

i druge organizacione mere)

4 Nešković,S., Ekološki menadžment, Beograd : Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo, 2010

6

3.9. Poseta privrednoj izložbi ili sajmu

Ovo je odlična prilika za ekonomskog diplomatu da na jednom mestu vidi glavne izložene

proizvode i proizvodne programe kompanije zemlje u kojoj

službuje, da se uveri u njihov kavlitet, da prikupi podatke o proizvodnim rezultatima i

prospekte njihovih firmi. Takođe, brojini susreti sa značajnim privrednicima mogu da budu

prvi korak ka uspostavljanju različitih izvoznih i drugih poslovnih aranžmana između dveju

zemalja.

3.10. Poseta delegacije jedne firme zemlji prijema

Finalizaciju procesa prikupljanja ekonomskih informacija predstavljaju konkretni poslovni

poduhvati između dve firme ili dve zemlje. Posle niza pregovora, istraživanja, sortiranja,

analize i razmene ekonomskih informacija, poseta delegacije jedne zemlje dolazi kao kruna

obostranih napora.

3.11. Neoficijelni razgovor (intervju) ekonomskog diplomate sa zaposlenim iz firme

Razgovori sa zaposlenima u nekoj firmi omogućava ekonomskom diplomati da do

informacija dođe neposredno, bez zvaničnih “filtera” i ulepšavanja situacije. Diplomata se

brižljivo priprema i za ovu vrstu prikupljanja nformaca: izbor sagovornika, priprema tema i

pitanja, pogodnog mesta i vremena sastanka itd. Tehnika nezvaničnih razgovora nije u

principu nelagalna, ali mnoge zemlje ne gledaju blagonaklono na ovakve aktivnosti stranih

diplomata, iako na to podstiču svoje diplomate shvatajući moguću vrednost ovako dobijenih

informacija.

3.12. Pretraživanje Web sajtova firmi ili zemlje na Internetu

Ova tehnika iziskuje od ekonomskog diplomatu veštinu pronalaženja. Potrebnih informacija

koje se na Internetu nalaze. Diplomata mora da zna kako da do informacija dođe brzo, ali i da

njihovom analizom i razvrstavanjem bude siguran u njihovu autentičnost, tačnost i aktuelnost.

Zvanične informacije kompanije i zemlje objavljuju u okviru svojih Internet prezentacija, ali

se po pravilu poverljivi (a timenajzanimljiviji i najvažniji) podaci mogu otkriti tek po ulasku u

7

kompjuterske baze podataka i druge brižljivo čuvane sisteme za skladištenje važnih

informacija (poslovnih tajni).

3.13. Angažovanje (plaćanje) posrednika za pribavljanje ekonomskih informacija

Ekonomski diplomata koristi ostvarene kontakte i poznanstva da bi njihovim angažovanje

došao do poverljivih informacija. Angažovani posrednici su dobro obučeni, pripremljeni

poverljivi saradnici koji znaju gde mogu doći do pravih informacija, a da pri tom ne budu

otkriveni. Stoga, diplomata mora biti dodatno oprezan u obavljanju ovih poslova koje

predstavlju zonu rizika u njegovim Aktivnostima.

3.14. Potkupljivanje funkcionera firme ili zemlje

Ovo je kalsična šema ekonomsko-obaveštajnog rada sa Plaćenom “krticom” unutar određene

firme, koja redovno dostavlja poverljive ekonomske informacije stranom diplomati i za to

biva plaćana. Potkupljivanje funkcionera je delikatna operacija koja zahteva maksimalnu

opreznost diplomate koji se u slučaju otkrivanja nelegalnih aktivnosti izlaže opasnosti da iz te

zemlje bude proteran, a za otkrivenog informatora predviđene su stroge sankcije prema

krivičnom zakonu te zemlje.

3.15. Razgovor sa otpuštenim ili “prebeglim” kadrovima firme ili zemlje

Ovo je manje riskantan, ali takođe neprihvatljiv metod za zemlju prijema. Ekonomski

diplomata koristi situaciju i od otpuštenih radnika nastoji da izvuče što više informacija –

razlozima za njihovo otpuštanje, ali i o poslovnim rezultatima i planovima. U situaciji kada je

bez stalnog prihoda informator rado prihvata izvesnu materijalnu nadoknadu za pružene

informacije. Manjkavost ove metode je što je teško održati diskreciju u slučaju kada otpušteni

radnik ne mari za posledice, dok diplomata teži da razgovor sa otpuštenim li pregeglim

kadorvima ostane daleko od očiju javnosti, ukovodilaca i vlasnika firme, kao i vlasti zemlje

prijema.

8

3.16. Kupovina tajnih dokumenata

Tehnika prikupljanja informacija kupovinom tajnih dokumenata je najrizičnija i najdelikatnija

aktivnost diplomate. Prilikom izvođenja ove dobro organizovane aktivnosti neophodno je

proveriti validnost dokumenata i izbeći moguće provokacije i nameštaljke. Vešt ekonomski

diplomnata mora da izbegne obostrano kompromitovanje i oštre sankcije koje bi usledile.

3.17. Razgovor sa ekonomskim diplomatom iz druge zemlje

Ovo je sasvim legalna i veoma česta tehnika koji ekonomski diplomata koristi skoro

svakodnevno u prikupljanju ekonomskih informacija. U zvanični i nezvaničnim kontaktima sa

kolegama iz drugih, obično prijateljskih zemalja, diplomata dolazi do informacija na

elegantan, diplomatski uobičajen način. Slabost ove tehnike je što su informacije do kojih se

dolazi uglavnom zvanične, javne, a ne može se doći do bog zna kakvih poverljivih

informacija.

3.18. Sinteza na bazi prikupljenih saznanja

Kruna rada ekonomskog diplomate na prikupljanju ekonomskih informacija predstavlja ova

tehnika, koja podrazumeva svestrano poznavanje problema i celokupne situacije neke firme ili

privrede jedne zemlje. U izveštaju koji podnosi diplomata nastoji da na bazi prikupljenih

informacija i ličnog iskustva u analitičko-sintetičkoj formi obradi i predstavi stanje kompanije

koja ga interesuje ili zemlje službovanja. Koristeći ovu tehniku diplomata pokazuje i svoju

profesionalnu zrelost i spremnost da se suoči i sa najozbiljnijm zadacima u diplomatskoj

službi.

4. Ekonomska špijunaža kroz istoriju

Ekonomska špijunaža vodi poreklo iz vojne špijunaže. Špijuniranje je zabeleženo još 1500

godine pre n.e. kada je Mojsije odabrao 12 špijuna i poslao ih u drugu zemlju sa zadatkom da

razgledaju zemlju, narod da li je jak ili slab, koliko ih ima, da li su dobri ili zli, kakvi su

gradovi da li su utvrđeni ili ne (po Starom zavetu, Biblija). Dolaskom Hitlera na vlast i

stvaranjem nacističke Nemačke, počinje veliki uspon ratne a samim tim i industrijske

špijunaže. Primenjuje se načelo “totalne špijunaže” koje glasi: Nema podatka koji nije važan,

nema mesta koje nije interesantno i za špijuna su sposobni svi deca, odrasli, vojnici, seljaci,

9

intelektualci.Posle drugog svetskog rata dolazi do usavršavanja industrijske špijunaže. U

ilegalnom istraživanju konkurentskih aktivnosti na meti su visoke tehnologije, industrija

naoružanja, elektronika, informacione tehnologije, farmaceutika, svemirski programi,

automobilska industrija itd.

5. Ekonomska špijunaža u svetu

U pojedinim industrijski razvijenim državama pristupila se organizovanom obučavanju kadra

za veoma složene i riskantne funkcije ekonomskog diplomate. Među prvima su to uradili

Japanci i Francuzi, koji su prvi u svetu 1997. godine osnovali Školu za ekonomsko ratovanje,

tzv. grupe ESLSCA, dok Japanci svoju elitu a ekonomsku diplomatiju obučavaju u okviru

"Macušita škole za biznis i menadžment" još od sredine osamdesetih godina.

Za ostvarenje jedinstvenog nacionalnog cilja - osvajanje svetskog tržišta, Japanci su

mobilisali sve snage politike, ekonomije i društva. Težište i glavne sektore čine MITI, u

okviru kojih je grupisano nekoliko ministarstava: međunarodne trgovine, industrije, finansija,

spoljnih poslova i ono što na Zapadu spada pod ministarstvo unutrašnjih poslova. U MITI

spadaju i državne i paradržavne agencije kao "Jetro" (japanska spoljnotrgovinska

organizacija), trgovinska društva nazvana "Šogo Soša" u koje ulaze velike kompanije, poput

"Micubišija" i "Mitsuija". Tome treba pridodati još desetak grupacija kompanija, asocijacija,

federacija poslodavaca, sindikata. Nisu izostavljene ni državne obaveštajne službe, kao ni

političari. Između svih njih razvile su se višestruke direktne veze s osnovnim ciljem stalnog

ekonomskog razvoja, da bi Japan postao svetska trgovinska, industrijska i tehnološka sila. Za

ostvarivanje takvog cilja neophodne su visokoobrazovne ustanove. Već navedena "Macušita

škola za biznis i menadžment! je jedna od vodećih, ne samo u Japanu. Jedini kriterijum za

izbor kandidata je sposobnost, znanje i ingenioznost, a što im otvara ulazak u biznis i

političku elitu Japana. Predavači su im najbolji domaći i strani stručnjaci, od ekonomije i

političkih nauka, do upoznavanje specifičnosti vodećih japanskih takmaca u strategiji

ovladavanja svetskim tržištem. Sastavni deo njihovih napora jeste temeljno pripremanje za

korišćenje svih raspoloživih tehnika i resursa, odnosno instrumenata i mehanizama, za

ekonomsku i poslovnu špijunažu njihovih konkurenata na sve četiri strane sveta.

Ekonomska mreža Japana kombinuje brojne kanale znanja, a to se posebno odnosi na

industriju i banke. Japanci dugoročno izgrađuju svoju strategiju, koja ih obavezuje da

10

neprestano šire polje svojih znanja o kulturi država meta, njihovog načina života, potreba

tamošnjih potrošača i kretanja na svetskom tržištu.

Francuska takođe ima sličan koncept po stepenu brige države za uspešnost nacionalne

ekonomije, državne i privatne podjednako. U domenu odbrane od ekonomske i poslovne

špijunaže od strane konkurencije, Francuzi preporučuju veliku autonomiju kompanija u

odlučivanju o upravljanju ekonomskim odlukama na tom planu. Sama država ne utiče na

kompanije u nastojanju da ostvare maksimalni profit, ali im savetuje stvaranje zajedničkih

mreža informisanja kako bi saznali menadžerske odluke konkurencije i uspešno sačuvali

delove tržišta, a istovremeno osvojili nova i tako zaštitili ekonomsku osnovu svojih

preduzeća. To je bio osnovni cilj osnivanja Škole za ekonomsko ratovanje, gde su predavači

za ekonomsko-obaveštajni rad iskusni generali francuske civilne i vojne obaveštajne službe -

DGSE i DSST.

5.1. Primeri ekonomske špijunaže u svetu

5.1.1.”Rat oko banana”

Zanimljiv je slučaj ekonomskog rata oko banana između Sjedinjenih Država i Francuske. Sve

je počelo 1998. godine sa "Čikitom", odnosno "Čikita brend internešenel ink". Evropska unija

je donela odluku da uvede obavezne kvote za uvoz banana od američkih transnacionalnih

kompanija, koje eksploatišu ovo voće u zemljama Centralne i Južne Amerike: Honduras,

Kostarika, Kolumbija, Panama, Salvador i dr. Zbog toga su Sjedinjene Države prvo zapretile,

a zatim i uvele ekonomske sankcije državama Evropske unije. Normalno, iza takve američke

odluke stajao je vlasnik transnacionalne kompanije za gajenje, promet i prodaju banana

"Čikita" Karl Lindner. Pokrivajući se odbranom američkih interesa, Lindner angažuje glavnog

američkog predstavnika za trgovinu Mikija Kantora i svog ličnog prijatelja, republikanskog

senatora i bivšeg predsedničkog kandidata Roberta Boba Dola i preko njih traži zaštitu svojih

interesa, pa makar to prouzrokovalo i "rat oko banana". Kao izuzetno uticajne ličnosti Kantor

i Dol nizom administrativnih, ali i zakonskih inicijativa "napali" su Evropsku uniju i nekoliko

latinoameričkih država. Kantor je lično u STO javno napao evropski režim uvoza banana i

zapretio sankcijama na izvozne proizvode Evropske unije i njenih "banana saveznika", a Dol

se agresivno zalagao za usvajanje propisa kojim bi se oduzele trgovinske olakšice Kolumbiji i

Kostariki, ukoliko ne odustanu od specijalnih banana-aranžmana s Briselom. Nailazeći na

otpor, Dol je počeo da uslovljava prihvatanje određenih budžetskih "kresanja" usvajanjem

11

njegovog predloga o režimu uvoza banana. "Čikitina" borba protiv evropskog režima uvoza

ovog popularnog južnog voća, u kojoj učestvuju i tadašnji lider demokrata u Predstavničkom

domu Ričard Gepart i senator Džon Glen, teško da bi se vodila uz tako snažnu podršku

uticajnih političara da vlasnik ove kompanije Lindner nije i veliki "dobrotvor" obe najveće

političke partije u Sjedinjenim Državama. Tako je otpočeo ekonomski rat oko unosnog

međunarodnog tržišta bananama na kome je, navodno, "Čikita" ugrožena nelojalnom

konkurencijom. U suštini, radi se o tome da na evropsko tržište stižu banane s tri područja.

Banane u Evropu dolaze iz francuskih prekomorskih teritorija Gvadalupea i Martinika,

španskih Kanarskih ostrva, portugalskog ostrva Madeire i grčkog ostrva Krit. Kako se ove

banane smatraju evropskim proizvodima, imaju prednost na evropskom tržištu i ne podležu

carinskim dažbinama. U Evropu banane stižu još iz afričkih, karipskih i pacifičkih država, s

kojima Evropska unija ima potpisanu savezničku konvenciju, pa se i na njih ne plaćaju

posebne dažbine. I najzad, banane u Evropu stižu iz država Centralne i Južne Amerike koje

eksploatišu i izvoze američke transnacionalne kompanije, kao što su "Čikita", "Dole", "Del

Monte" i dr. Na njih se po propisima Evropske unije plaćaju posebne carine, ali su banane

zbog jeftine radne snage u zemljama porekla bile dosta jeftinije. Evropska unija je uvela kvote

za ove banane i time ograničila njihovu prodaju, dajući prednost "svojim" i savezničkim

bananama.

5.1.2.”Laptop pun tajni”

Kineski inženjer Ksijang Dong Ju, poznat kao "Majk Ju", koji je u oktobru 2009. godine

uhapšen na aerodromu u Čikagu prilikom dolaska iz Kine, moraće da prođe seriju ispitivanja

u vezi optužbi za industrijsku špijunažu. "Majk Ju" je osumnjičen da je pokrao tajne podatke

od firme "Ford motor co." u kojoj je radio od 1997. do početka 2007. godine. Tužilaštvo tvrdi

da se radi o hiljadama dokumenata koja se odnose na dizajn motora i opreme Fordovih

proizvoda, a čija se vrednost procenjuje na milione dolara. Kineskom inženjeru je odbijeno

puštanje iz pritvora uz kauciju, jer se sumnja da će napustiti SAD, a istraga je proširena pošto

su agenti Federalnog istražnog biroa (FBI) pronašli još mnoštvo tajnih podataka u vezi Forda,

pohranjenih u njegovom kompjuteru, koji mu je oduzet na aerodromu. Odgovorni u FBI kažu

da u oduzetom laptopu ima raznih dokumenata, ne samo u vezi Forda, veći i nekih, kako

kažu, "još neidentifikovanih kompanija", što tek treba dobro ispitati, tako da je moguće

proširenje optužnice protiv kineskog inžinjera. Kineski inženjer Ju ima status stalnog

rezidenta u SAD, a u Kinu ne može biti isporučen, pošto SAD i Kina nemaju sporazum o

12

ekstradiciji, navela je agencija Rojters. Njegov advokat je na ročištu, na kome je inženjeru

produžen pritvor, rekao da njegov klijent "ne želi da rizikuje povratak u domovinu", već "želi

da ostane i da se brani od optužbi koje su mu nametnute". Inžinjer "Majk Ju" je, kako tvrdi

tužba, pokrao tajne podatke za proizvodnju u kompaniji "Ford" s ciljem da ih iskoristi

prilikom povratka u domovinu 2005. i zapošljavanja u kineskoj automobilskoj

industriji.Tokom 2006. godine je, navodi se u tužbi, dobio posao u tajvanskoj firmi "Fokskon"

(Foxconn) i tada je uspeo da fotokopira oko 4.000 dokumenata poverljivih za proizvodni

proces u Fordu. Odgovorni u Fordu procenjuju da se vrednost ukradenih dokumenata kreće

između 24 miliona i 32 miliona dolara. Pokradena dokumenta je "Majk Ju", tvrdi tužba,

pokušao da iskoristi kako bi se zaposlio u Šangajskoj automobilskoj korporaciji , koja se na

tržištu nadmeće sa Fordom. Taj naum mu nije uspeo. Kasnije je, pak,uspeo da se zaposli u

automobilskoj korporaciji u Pekingu, još jednom takmacu Fordu, inače petom po veličini

proizvođaču automobila u Kini. U toj korporaciji je radio u istraživackcoj ekipi sve dok nije

privatno otputovao u SAD i bio uhapšen po dolasku. Ovo nije jedini slučaj o kome izveštava

američka štampa, tako da je američka administracija krajem prošle semice nagovestila novi

pristup. Savetodavni odbor američkog Kongresa je saopštio da kineski špijuni agresivno

kradu američke industrijske tajne i koriste ih za jačanje svoje vojske i ekonomije. U

godišnjem izveštaju Komisije za procenu bezbednosti američko-kineske ekonomije, koju je

Kongres osnovao 2000. godine za savetovanje, ispitivanje i izveštavanje o američko-kineskim

pitanjima, rečeno je da američki zvaničnici veruju da je kineska spijunaža "sve veća po

obimu, intenzitetu i sofisticiranosti".Portparol kineske ambasade u Vašingtonu Vang Baodong

nazvao je američke optužbe o kineskoj špijunaži "neosnovanim, nedgovornim i

neopravdanim". Industrijska špijunaža, tvrdi štampa u Kini, nema nikakve veze sa

industrijskim napretkom u toj zemlji. Prema objavljenim podacima, naučnici i inženjeri iz

Kine su Svetskoj organizaciji za zaštitu intelektualnog vlasništva 2007. godine prijavilia

preko 3.900 rešenja, blizu 57 odsto više nego prethodne godine, zauzevši osmo mesto na

lestvici zemalja izumitelja. Kina je, dakako, daleko iza SAD sa oko 50.000 patenata, Japana

sa oko 27.000 patenata ili Nemačke sa oko 17.000 patenata.

5.2.Centri za špijunažu i prisluškivanje

5.2.1.Echelon

Počeci Echelon-a sežu u vreme neposredno posle Drugog svetskog rata: smatra se da su

osnove ove špijunske mreže postavljene još 1947. godine, i da su inicijatori bili vlada SAD-a i

13

tamošnja Služba državne bezbednosti (US National Security Agency - NSA), a da su se u ovaj

projekat uključile i Velika Britanija, Australija, Novi Zeland i Kanada. Sistem se naravno

usavršavao tokom godina, postajući glavno oruđe za špijunažu i presretanje komunikacija

svih vrsta - od radio, satelitskih, telefonskih i faks-poruka, a u novije vreme, i mobilnih i

Internet komunikacija. Echelon je mreža od 120 satelita i ovaj sistem pokriva čitavu planet.

Danas ova globalna špijunska mreža ima zastrašujuće mogućnosti: postoje tvrdnje o tome da

je moguće "presretati" milione telefonskih razgovora, faks i email poruka, svakog minuta.

Neke od procena upozoravaju da ovaj sistem u svakom trenutku, nadgleda 90% saobraćaja na

Internetu.

Jedan od glavnih protagonista u obelodanjivanju postojanja Echelon-a, jeste britanski

obaveštajni ekspert i novinar Duncan Campbell, koji je veći deo svoje karijere posvetio

upravo ovom pitanju. Prvi zvanični izveštaj Evropskog parlamenta po ovom pitanju je

sastavljen krajem 1999. godine, a jedan od potpisnika je i pomenuti novinar, koji je pružio niz

dokaza o zloupotrebi ove mreže. Kao glavni partneri u Echelon-projektu su navedeni SAD i

Velika Britanija. Ipak, ove dve države i danas tvrdoglavo negiraju postojanje sistema i stanica

za prisluškivanje. Pogotovo negiraju optužbe da se Echelon koristi kako za prisluškivanje i

presretanje privatnih i poslovnih poruka i komunikacije, tako i za industrijsku špijunažu.

Duncan Campbell tvrdi da je Echelon, posle završetka hladnog rata, glavno oružje američke

ekonomije protiv evropskih konkurentskih kompanija. Navodi i dva primera: neuspeh

kompanije Airbus u pregovorima sa Saudijskom Arabijom oko ugovora vrednog 6 milijardi

dolara i onemogućavanje francuske kompanije Thomson-CSF, koja je trebalo da isporuči

Brazilu radarske sisteme vredne 1,4 milijarde dolara. U oba slučaja, do ugovora su došle

američke kompanija, a sve zahvaljujući sistemu Echelon, tvrdi Duncan Campbell.

5.2.2.”Velike uši”

Američka stanica za prisluškivanje, nazvana kodiranim imenom “Velike uši” predstavlja

sistem prislušnih antena, povezan sa nekoliko špijunskih satelita. Ova mreža postavljena za

vreme hladnoratovske napetosti je u jednom južnobavarskom selu nedaleko od Minhena u

Nemačkoj. U početku su je koristile snage NATO da bi pratile kretanja vojnih trupa Istočnog

bloka. Po završetku Hladnog rata, neke od prisluškivanih zemalja su i same postale članice

NATO, a pretnja sa istoka je minimizirana. Ipak, prislušne instalacije i dalje funkcionišu.

Evropske zemlje sve više sumnjaju da SAD koristi “Velike uši” kako bi došle do poverljivih

14

ekonomskih informacija i tako nanose štetu evropskim poslovnim krugovima i privredama

evropskih zemalja.

5.2.3.Galileo

“Galileo” je evropski odgovor na američku tehnološku superiornost u špijunsko-

obaveštajnom radu. Galileo je globalni navigacioni satelitski sistem razvijen od strane

Evropske svemirske agencije (ESA - European Space Agency). Nalazi se u fazi testiranja, i za

sada je samo jedan satelit lansiran u orbitu decembra 2005. godine.Galileo će se sastojati od

30 satelita rasporedjenih u orbiti zemlje na visini od 23222km, koji šalju radio signale na

površinu zemlje. Galileo prijemnici na osnovu ovih radio signala mogu da odredesvoju tačnu

poziciju-nadmorsku visinu, geografsku širinu i geografsku dužinu-na bilo kom mestu na

planeti pos vim vremenskim uslovima. Preciznost sistema meri se metrima, što je mnogo

preciznije od konkurentskih sistema koji se trenutno nalaze u upotrebi. Galileo se nalazi pod

civilnom kontrolom za razliku od ostalih sistema koji su pod nadležnošću vojske. Jedna od

novih funkcija koju Galileo implementira je i mogućnost primanja signala od prijemnika sa

zemlje, što je predvidjeno za pozivanje službi pomoći i spasavanja. Globalni navigacioni

sistemi imaju veliku primenu koa servisi u mnogim oblastima, prvenstveno u navigaciji na

moru, zemlji i vazduhu.

Zvanični konkurenti evropskom navigavionom sistemu “Galileo “ jesu američki GPS (Global

Positioning System), ruski Glonas, japanski MSAS i novi američki WAAS.

6. Ekonomska špijunaža u Srbiji

U Srbiji se za razliku od drugih država u tranziciji, oticanje važnih saznanja i informacija još

uvek ne smatra velikom štetom. Nije tačno da u privredi Srbije, bez obzira na evidentan

tehnološki zaostatak, ne postoje veoma interesantne informacije za naše konkurente, ali mi

njihovom čuvanju posvećujemo veoma malo pažnje. Čak i kada se dogodi slučaj poslovne

špijunaže, kod nas se to apsolutno negira. Štaviše, ide se dotle da se oticanje veoma važnih

poslovnih informacija i ne smatra nekom većom štetom. Jer, kako objašnjavaju to nisu pare,

opipljiv predmet ili neko materijalno dobro - mašina. Za razliku od takvog našeg gotovo

neodgovornog odnosa, svet kao i zemlje u našem okruženju, tome pridaju veoma veliku

pažnju, izdvajaju novac i obučavaju ljude. Isto tako, informacije o ljudima, njihovim znanjima

15

i potencijalima jesu imovina vredna zlata. Za informacije se mnogi otimaju, a nama ta

činjenica kao da ništa ne znači. Kod nas je, još uvek, gotovo normalna stvar da neko od

vrhunskih stručnjaka ili menadžera pređe iz jedne na drugu, konkurentsku firmu, domaću ili

čak stranu i da nastavi da se bavi poslom kojim se i pre bavio, kao da se ništa nije dogodilo. U

mnogim razvijenim državama takvom "prebegu" bi bar dve godine bilo zabranjeno da obavlja

slične poslove, da bi se na taj način sačuvala njegova važna saznanja o preduzeću iz koga je

otišao.

Da sve ovo nije puka apstrakcija i da je zaštita podataka i informacija svakodnevna i životna

potreba ukazuje i to da je kod nas u jeku restrukturisanje velikih privrednih sistema i

odvajanje suštinskih od pratećih delatnosti. Ti procesi su posebno interesantni za buduće

partnere i učesnike u tom poslu, ali i dobra prilika za velike prevare - nenamensko trošenje

para, finansijske i druge pronevere. Srbija, izlazeći polako iz ekonomske krize, postaje veoma

interesantno područje za razne poslovne opservacije, pa je poslovna špijunaža intenzivna

(stranci nas bolje poznaju nego mi sami sebe), imaju sve potrebne informacije o našim

preduzećima i kreiraju strategiju i politiku nametanja uslova, dovodeći sebe i svoje gazde u

dobru startnu poziciju kod kupovine preduzeća uz veoma povoljne uslove, jer plaćaju samo

od 10 do 20 odsto njihove prave vrednosti.

Kod nas, osim loše klime i ukupne atmosfere privrednog kriminala, ne postoje stručnjaci, koji

bi mu se suprotstavili delujući najpre preventivno, a potom i operativno. Čak se interna

kontrola i interna revizija (u okviru same firme) u našim bankama i javnim preduzećima tek

pojavljuju, ali još sa slabim rezultatima. Teško je uopšte naći i obučiti ljude koji bi se

visokostručno bavili samo sprečavanjem "pranja" novca, antikorporacijskim merama, sajber

(kompjuterskim) kriminalom, mešetarenjem informacijama i sl. To su veoma uske

specijalnosti i posebna znanja kojima se kod nas bavi mali broj ljudi, a ni društvo se, nažalost,

ne trudi mnogo da ih obuči i angažuje.

Sa problemom ekonomske špijunaže najčešće se susreću uspešne firme čije modele

poslovanja, važne klijente ili uspešno plasirane proizvode pokušavaju da preuzmu druge

kompanije, a najčešći metod pribavljanja podataka je kroz transfer radne snage. Iako veliki

broj, posebno inostranih kompanija koje rade u Srbiji, u ugovorima o radu imaju klauzule o

obavezi čuvanja poslovnih tajni, a često i zabranjuju radnicima koji odu iz firme da se u

određenom vremenskom periodu zaposle u srodnoj grani, takve obaveze prema bivšem

poslodavcu malo ko poštuje. Pitanje zastite informacija postaje sve aktuelnije, kako u

16

privatnom zivotu, tako i u politici, privredi, finansijama i drugim oblastima ljudske

delatnmosti. Biznismeni, bankari, preduzimaci raznih profila, politicari, pa i privatna lica,

stalno se srecu sa problemom "oticanja informacija" prema neovlascenim korisnicima. Kao

posledica, raskidaju se dogovori, ne ispunjavaju ugovori, krse obecanja i ignorisu zahtevi, za

mnogo sta se trosi nepotreban novac ili se izdvajaju nepotrebna sredstva. Jednom recju,

neposlovnost, zbog neobavestenosti ili zbog "oticanja" informacija, postaje ozbiljan problem.

Na Zapadu, stoga, cesto se koristi izreka: "Najskuplja stvar na svetu je informacija".

17

Zaključak

Kod nas, osim loše klime i ukupne atmosfere privrednog kriminala, ne postoje stručnjaci, koji

bi mu se suprotstavili delujući najpre preventivno, a potom i operativno. Čak se interna

kontrola i interna revizija (u okviru samefirme) u našim bankama i javnim preduzećima tek

pojavljuju, ali još saslabim rezultatima. Teško je uopšte naći i obučiti ljude koji bi

sevisokostručno bavili samo sprečavanjem "pranja" novca, antikorporacijskimmerama, sajber

(kompjuterskim) kriminalom, mešetarenjem informacijama isl. To su veoma uske

specijalnosti i posebna znanja kojima se kod nas bavimali broj ljudi, a ni društvo se, nažalost,

ne trudi mnogo da ih obuči iangažuje.Za razliku od našeg pristupa ovoj problematici, u

pojedinim industrijskirazvijenim državama već se pristupilo organizovanom obučavanju

kadra zaveoma složene i riskantne funkcije ekonomskog diplomate. Svi zaposleni u kompaniji

dužni su da čuvaju poslovnu tajnu za vremeradnog odnosa u kompaniji i posle njegovog

prestanka. Poslovna tajna semože otkriti samo na opravdani zahtev ovlašćenih osoba i

nadležnih organa ito mogu uraditi osobe koje su ovlašćene opštim aktima preduzeća

.

18

Literatura

1. Nešković,S., Ekonomska diplomatija i socijalna ekologija kao postmoderne obrazovne

discipline, Beograd: CESNA B, 2009

2. Nešković,S., Poslovna diplomatija u procesu decentralizacije iregionalizacije kao

nacionalni interes Republike Srbije, Kragujevac:CESNA B, Grad Kragujevac, Ekonomski

fakultet, 2009

3. Nešković,S., Ekološki menadžment, Beograd : Visoka škola za poslovnuekonomiju i

preduzetništvo, 2010

4. Nešković, S., Ekologija i upravljanje životnom sredinom, Banja Luka:Univerzitet

APEIRON, CESNA B, 2009

5. Nešković, S., Predavanja za studente na FIMEK-u, Univezitet PrivrednaAkademija, Novi

Sad, 2010

6. Petrović, Z.P., Ekonomska špijunaža, Beograd: Draslar partner, 2005

7. Poslovna špijunaža i ekonomsko ratovanje, Todor L. Petković 2006 godine Beograd

7. http://www.docstoc.com/docs/35700996/Economic-Espionage-and-Trade-Secrets

8. www.fas.org/irp/threat/handbook/economic.pdf

19