UNIVERZITET PRIVREDNA AKADEMIJA

FAKULTET ZA EKONOMIJU I INŽENJERSKI MENADŽMENT U NOVOM SADU

F I M E K

SKRIPTA IZ PREDMETA

EKONOMSKA DIPLOMATIJA

Autor: Milena D. Đelošević, dipl.polik.-spec.

April 2010.

2

Sadržaj:

I EKONOMSKA DIPLOMATIJA KAO NAUČNA DISCIPLINA 1. Šta je to ekonomska diplomatija?.....................................................................4 2. Geneza ekonomske diplomatije........................................................................5 3. Funkcije i ciljevi ekonomske diplomatije...........................................................6 4. Definicija ekonomske diplomatije.....................................................................7 5. Zašto izučavati ekonomsku diplomatiju............................................................8 6. Uloga diplomatije u ekonomskom razvoju zemlje............................................9

6.1. Kako ekonomska diplomatija pomaže razvoju zemlje?............................10 6.2. Kako smo mi danas ekonomski predstavljeni u svetu?.............................10

II EKONOMSKA DIPLOMATIJA I MONDIJALIZACIJA

1. Mondijalizacija................................................................................................11 2. Globalizacija....................................................................................................11 3. Različiti vidovi globalizacije.............................................................................12

III MEĐUNARODNO EKONOMSKO KOMUNICIRANJE

1. Oblici međunarodnog komuniciranja.............................................................14 2. Internet i elektronsko komuniciranje..............................................................17

IV EKONOMSKO RATOVANJE

1. Strategija uticaja i manipulisanje znanjima.....................................................21 2. Nelojalna konkurencija i borba protiv ekonomskih patenata, zaštićenih

znakova ili industrijskih tajni...........................................................................22

V EKONOMSKO ILI POSLOVNO PREGOVARANJE

1. Vođenje kolektivne strategije.........................................................................24 2. Transverzalni pristup informacijama...............................................................26 3. Poslovni pregovori..........................................................................................27 4. Metode i tehnike pregovaranja......................................................................28 5. Poslovni protokoli i ugovori............................................................................29 6. Uspešno poslvno pregovaranje.......................................................................31 7. Poslovni sporovi i parničenja..........................................................................32 8. Međunarodna arbitraža u poslovnim sporovima............................................33

VI KARAKTERISTIKE MODERNOG EKONOMSKOG DIPLOMATE

1. Sposobnosti ekonomskog diplomate..............................................................34

3

2. Precizno određivanje ciljne grupe – uslov za uspešno delovanje...................36 3. Autonomija u komunikaciji sa partnerima i u odlučivanju..............................37 4. Nova uloga ekonomskog predstavnika u inostranstvu...................................37

VII EKONOMSKA DIPLOMATIJA KAO BUDUĆNOST DIPLOMATIJE

1. Zašto ekonomska diplomatija predstavlja budućnost diplomatije?................39

4

I EKONOMSKA DIPLOMATIJA KAO NAUČNA DISCIPLINA

1. ŠTA JE TO EKONOMSKA DIPLOMATIJA?

Diplomatija ili diplomacija je pojam koji ima mnogobrojna značenja, ali svima je

zajedničko dodirivanje sfere međunarodnih odnosa i spoljne politike. Reč "diplomatija"

potiče od grčke reči diploma, koja je prvobitno označavala dvostruko presavijenu ispravu

koja je služila kao dokaz završenog fakulteta. Kasnije je reč poprimila druga, šira

značenja, a označavala je službene dokumente (između ostalog sporazume između

vladara). Reč diplomatie nastala je u Francuskoj u 18. veku, odkud se proširila i u

druge evropske jezike.

Prema Američkim shvatanjima, ekonomska diplomatija podrazumeva

promovisanje države i zaštitu interesa nacionalnih firmi na međunarodnom planu,

pregovore sa vladama, sprečavanje i izbegavanje ekonomskih konflikata na domaćem i

međunarodnom planu, prikupljanje informacija i globalne promocije izvozne ekspanzije

preko državnog diplomatskog aparata, uz sadejstvo Američkih kompanija u

pregovorima.

Diplomatija kao reč koji ima nekoliko značenja:

� sposobnost, znanje, veština i metoda , održavanja međunarodnih odnosa,

pregovaranja, rešavanja konfliktnih situacija.

� vođenje državnih poslova na području spoljne politike putem službenih

kontakata s drugim subjektima međunarodnih odnosa.

� celokupna državna struktura koja služi predstavljanju neke zemlje u svetu

i pojedinim državama, kao i održavanje službenih odnosa s drugim zemljama i

međunarodnim organizacijama. Tu državnu strukturu u prvom redu čine ministarstvo

spoljnih poslova te diplomatsko-konzularna predstavništva

� profesija, karijera, struka predstavljanja države u međunarodnim

odnosima kojom se bavi diplomata.

U neformalnom, odnosno u socijalnom smislu, diplomatija označava način

rešavanja nesporazuma, razmirica, sukoba mirnim putem

Diplomatija kao pojam znači:

Diplomatija je, pre svega, oblik državnih aktivnosti usmerenih na odnose s

drugim zemljama i međunarodnim učesnicima. Isti pojam označava i celokupnu državnu

strukturu koja služi za predstavljanje vlastite zemlje u svetu i za održavanje službenih

5

odnosa s drugim subjektima međunarodnih odnosa. Sastavni delovi te strukture su

gotovo u svakoj zemlji, ministarstvo spoljnih poslova te diplomatsko-konzularna

predstavništva.

Diplomatija u subjektivnom smislu označava sposobnost, znanje, veštinu, metod

održavanja međunarodnih odnosa, pregovaranja, rešavanja konfliktnih situacija. To su

karakteristike koje treba da posedovanje diplomata, odnosno osoba čija je profesija,

karijera, odnosno struka predstavljanje države u međunarodnim odnosima. Profesija

kojom se bave diplomati naziva se diplomatijom.

I na kraju, diplomatija je nauka koja proučava i podučava o relevantnim

pitanjima u međunarodnim odnosima i vođenju spoljnje politke. Kao nauka ona je

kompilacija raznih naučnih područja pre svega politike, ali

istorije, geografije, prava, ekonomije i drugih.

2. GENEZA EKONOMSKE DIPLOMATIJE

Kolevka ekonomske diplomatije kao eksluzivne delatnosti bila je Francuska, koja

je u ovoj oblasti učinila i prve korake. Još 1648. godine u „Instrukciji za Francuske

ambasadore“, Francuska je pokušala da sroči precizne instrukcije za svaku zemlju

ponaosob u kojoj je Francuska imala svoje predstavnike. U tome se ogledao značaj

razlika i specifičnosti zemlje prijema, kao determinirajućeg faktora ponašanja i delovanja

ambasadora.

Dvadesetih godina XX veka formiran je, u okviru nemačkog Ministarstva

inostranih poslova, relativno samostalan Resor spoljne trgovine. Dakle, u nemačkim

ambasadama pojavili su se prvi put atašei za trgovinu, finansije, poljoprivredu i

šumarstvo.

Zatim se objedinjuje diplomatska i konzularna služba SAD-a, ali obe pripadaju

pod nadležnost Bele kuće.

Po prvi put o ovoj temi piše profesor na Sorboni Anri Auzer, koji utvrđuje da su

određujući interesi dobrog diplomatskog rada – ekonomski interesi i raskid sa

udvaračkom diplomatijom. Auzer posebno govori o narastujućoj konkurenciji kao

faktoru koji određuje ekonomski položaj zemlje i o ulozi diplomata u praćenju tog

6

fenomena. On se zalaže za osnivanje škola u kojima bi se školovale isključivo diplomate

budućnosti, u kojima će ekonomski poslovi postati jedan od prioriteta diplomatskog

rada.

Nakon toga, priprema Francuskih diplomata za odlazak u zemlje službovanja,

osim jezika, običaja i kulture, podrazumeva proučavanje ekonomskih specifičnosti,

uslova i karaktera programa privrednog razvoja, kao i vrstama i kvalitetima proizvoda

određene zemlje.

Harmoničan razvoj diplomatije uzdrmala je ekonomska kriza 1929-1933. godine.

Kada je prošao i Drugi svetski rat i velika naftna kriza osamdesetih godina XX veka,

Francuska je konačno odredila ekonomsku diplomatiju kao apsolutni prioritet francuske

spoljne politike. Ovaj primer su sledile i otale članice EU i samim tim označen je kraj

klasične, stare diplomatije i sterilnih kontakata.

3. FUNKCIJE I CILJEVI EKONOMSKE DIPLOMATIJE

Glavna funkcija ekonomske diplomatije je zaštita nacionalnih ekonomskih intresa

u međunarodnim ekonomskim odnosima. Kako bi se obezbedila promocija nacionalne

privrede u svetskoj razmeni, svaka organizovana država određuje za to nadležne organe

i sluđbe, utvrđuje sredstva i mehanizme i zadužuje stručne i spremne kadrove koji će

zacrtanu državnu politiku zastupati u inostranstvu i sprovoditi je ekonomskom

diplomatijom na bilateralnom i multilateralnom planu.

Dakle, prvo, svaka država treba da odredi koji su njeni prioritetni ciljevi u

ekonomskom opštenju sa inostranstvom, da utvrdi politiku ekonomskog nastupa, da

obezebedi materijalne resurse i da obuči kadrove koji će to sprovoditi.

Ekonomske diplomate vode svakodnevnu bitku sa konkurentima u potrazi za

poverljivim ekonomskim informacijama, nadmeću se za osvajanje novih ili proširenje na

starim tržištima i vode mukotrpne pregovore. Njihov profesionalizam i patriotizam

ogleda se u predanoj borbi za ekonomske interese i profit svoje kompanije i zemlje.

Funkcije ekonomske diplomatije (prema Mary McBryde) su:

7

a) aktivnosti za obezbeđenje najpovoljnijih uslova u trgovini i drugim

formama ekonomskog povezivanja;

b) uticaj na uspostavljanje mera stimulisanja izvoza domaćih roba i kontrola

prometa kapitala u sklopu ukupnih razvojnih ciljeva i strategije

ekonomskog nastupa zemlje u inostranstvu;

c) svakodnevna i sistematska analiza prilika na međunarodnom tržištu i

ekonomskim odnosima i analiza ekonomskog položaja stranih zemalja;

d) uspostavljanje i održavanje ekonomskih i poslovnih kontakata sa

poslovnim i preduzetničkim krugovima i nadležnim resorima zemlje

prijema;

e) vođenje bilateralnih i multilateralnih ekonomskih pregovora;

f) priprema i učešće u ekonomskim konvencijama;

g) učešće u radu međunarodnih institucija i organizacija;

h) stvaranje povoljnih poslovnih prilika za nastup preduzeća sopstvene

zemlje u inostranstvu.

4. DEFINICIJA EKONOMSKE DIPLOMATIJE

Prema prof. M. Raičeviću, ekonomska diplomatija obuhvata korišćenje

diplomatskih mehanizama i metoda, u sadejstvu sa strateškim, spoljnoekonomskim

ciljevima i instrumentima njihove operacionalizacije od strane države u bilateralnim ili

multilateralnim tokovima međunarodne ekonomske saradnje, kao i na domaćem

privrednom prostoru, a u cilju aktivnog podržavanja razvoja nacionalne ekonomije i

obezbeđivanje spoljnoekonomskih interesa, pozicioniranja i neposredne podrške

matičnim preduzećima na mađunarodnom poslovanju.

Kraće, prema prof. V. Prvuloviću, ekonomska diplomatija predstavlja specifičan i

istančan spoj diplomatije u klasičnom smislu, ekonomskih nauka i nauka menadžmenta,

metoda i tehnika pregovaranja sa stranim partnerima, odnosa sa javnošću i prikupljanja

8

ekonomskih informacija od interesa za privredu svoje zemlje ili kompanije, u cilju

prodora na svetsko tržište.

Najkraće i najednostavije rečeno, ekonomska diplomatija je specifičan spoj

klasične diplomatije, ekonomskih nauka i nauka menadžmenta, metoda i tehnika

pregovaranja sa stranim partnerima, odnosa sa javnošću i prikupljanja ekonomskih

informacija od interesa za privredu svoje zemlje ili kompanije, u cilju prodora na

svetsko tržište.

5. ZAŠTO IZUČAVATI EKONOMSKU DIPLOMATIJU Najveći trag u izučavanju diplomatije ostavili su Francuzi, koji jedini u

svetu obučavaju kadar za kompleksne i riskantne poslove ekonomskog diplomate (škola

za ekonomsko ratovanje).

Činjenica je da je visokoobrazovana i motivisana diplomatija neophodna

za svaku državu koja svoj ekonomski prosperitet vezuje za stalnu i plodnu razmenu na

svetskom tržištu, za slobodnu cirkulaciju ljudi, roba i kapitala, za svoj uspešni privredni

nastup u svetu. U današnje vreme globalne svetske privrede to je posebno neophodno.

Niko od nas ne može da živi i proizvodi sam sve što je potrebno za normalno

funcionisanje privrede i zadovoljavanje potreba građana. Kapital, koji je odavno prešao

granice jedne države, seli se tamo gde može da se oplodi, gde su obezbeđeni svi

potrebni ekonomski, zakonski, organizacioni i infrastrukturni uslovi. I samo ako za to

postoje opravdani ekonomski interesi.

U svakodnevnoj komunikaciji sa sposobnim ekonomskim diplomatama

zainteresovanih zemalja, oni očekuju informacije i garancije da su za njihovo investiranje

obezbeđeni svi uslovi i puna sigurnost. Za izvoznu ekspanziju neke zemlje na strana

tržišta potrebno je još mnogo više napora , znanja, usklađenosti, uz atraktivne i

kvalitetne proizvode, povoljne cene i stabilnost kao i kratke rokove isporuke.

Da bi se došlo do faze ulaganja stranog kapitala ili izvoza proizvoda na

strana tržišta, naravno da predstoji dug period planiranja i pripreme organizovanja

kvalitetne proizvodnje i dostizanja nivao kvaliteta proizvoda ili ponude za investiranje. U

9

privrednom životu, pored svih faktora, ekonomska diplomatija pomaže kvalitetnim

informacijama i savetima o aktuelnim trendovima, obimu, vrstama i kvalitetu sličnih ili

traženih proizvoda konkurentskih kompanija i zemalja, analizama potreba i zasićenosti

stranih tržišta, prihvatljivim cenama i rokovima, pa sve do dizajna ili uzoraka proizvoda

konkurentskih firmi.

6. ULOGA DIPLOMATIJE U EKONOMSKOM RAZVOJU ZEMLJE

Šta je potrebno uraditi da se naša nejaka privreda pomogne kvalitetnom

ekonomsko-diplomatskom akcijom i pouzdanim analizama svetskih šansi?

Ekonomsko-diplomatska i diplomatska akcija nemaju magičnu moć, niti mogu

razrešiti unutrašnje strukturne probleme privrede i zemlje. One moraju biti u službi

ekonomskog i političkog oporavka i stabilizacije zemlje, kao i njenog uspešnog

predstavljanja i prodora u svetu. Dakle, one ne samo da prate nego i pomažu ekonomski

razvoj zemlje, spoljnopolitički i spoljnoekonomski nastup u svetu.

Kao i većina zemalja u tranziciji, sa obzirom posebno na potrebu ubrzanog

procesa prilagođavanja standardima EU u cilju što skorijeg priključenja EU, neophodno

je da na ovom planu učimo od najuspešnijih i najrazvijenih zemalja i nacija.

Zapadne diplomatije su još 80-ih godina dale svojim diplomatama trajne naloge

da ubuduće njavažniji prioritet u njihovoj aktivnosti bude ekonomska diplomatija. Sa

globalizacijom svetske privrede i međunarodne politike, interes pojedinih privreda da

budu promovisane u inostranstvu i da se na svetskom tržištu izbore za što veće učešće i

udeo u ostvarenom profitu, postaje i državni interes njihovih zemalja.

Samim tim, osnovna funkcija državne administracije, mehanizma spoljne akcije,

diplomatskih i spoljnotrgovinskih predstavništava, različitih delegacija, ministara,

predstavnika vlade i šefova država prilikom boravka u inostranstvu postaje funkcija

ekonomskog diplomate – da reklamiraju i prodaju proizvode nacionalne privrede u

svetu, da obezbede da kompanije iz njihovih zemalja dobijaju poslove na stranom

tržištu.

10

6.1. KAKO EKONOMSKA DIPLOAMTIJA POMAŽE RAZVOJU

ZEMLJE Danas, ekonomski predstavnik je specijalan ekonomski posmatrač privrednih

kretanja na svetskom tržištu i ekonomske situacije u zemlji u koju je poslat. On svoja

zapažanja, u vidu argumentovanih analiza i na bazi njih sugestija za uspešan privredni

nastup svoje kompanije ili zemlje na tržištu zemlje u koju je poslat, mora redovno da

dostavlja svojoj centrali. Naravno, uz preporuke kako da privrednici njegove zemlje što

brže i uspešnije prodru na strani tržišni prostor i osvoje ga sopstvenih proizvodima,

tehnologijom i ulaganjima.

6.2. KAKO SMO MI DANAS EKONOMSKI PREDSTAVLJENI U

SVETU Činjenica je da još uvek ne postoji promišljen, racionalan i ofanzivan koncept

ekonomskog predstavljanja naše zemlje usvetu, usklađen sa potrebama, interesima i

mogućnostima naše privrede i planiranom budućnošću zemlje. Na tome se dosta

usporeno radi, po navodima naših zvaničnika, jer to pitanje nije od prioritetne važnosti.

Na ovom pitanju trebale bi da rade sve privredne komore, Ministarstvo spoljnih

poslova, Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom, Agencija za strana

ulaganja i promociju izvoza RS, preduzetnička i profesionalna udruženja, regionalne

privredne komore, ljudi od struke i nauke, naši uspešni privrednici iz sveta i drugi

specijalisti za ovu oblast. Pojedinci su ostvarili početne korake, ali veće investicije nisu

realizovane jer naši i strani ulagači prate političku i bezbednosnu situaciju u zemlji koja

im se ne čini stabilnom, sa razlogom koji je svakako opravdan. Oni čekaju da se usvoje

sistemski zakoni koji garantuju sigurnost ulaganja i bolje uslove investiranja.

11

II EKONOMSKA DIPLOMATIJA I MONDIJALIZACIJA

1. MONDIJALIZACIJA Termin mondijaliacija vodi poreklo iz francuskog jezika od reči le monde, što

znači svet.

Mondijalizacija predstavlja proces uspostavljanja kriterijuma, uslova i pravila

ponašanja u produkcionoj, finansijskoj, spoljnotrgovinskoj, bankarskoj i političkoj sferi

života, od strane najrazvijenih država Zapada uz njihovo stalno nametanje pomoću

međunarodnih, ekonomskih i političkih organizacija i institucija, kako zvaničnih (STO,EU,

UN itd.) tako i nezvaničnih (G-8, Trilaterala, masoni i dr.).

Ciljevi ovog procesa su ekonomski interesi najrazvijenih da iskoriste svoje

prednosti u potpunosti, kao i uspostavljanje različitih vidova eksploatacije nerazvijenih

od strane najrazvijenijh (jeftina radna snaga, odliv mozgova, osvajanje velikih tržišta i sl.)

2. GLOBALIZACIJA

Termin globalizacija potiče iz engleskog jezika od reči the globe, što znači svet,

zemljina kugla.

Globalizacija je sinonim prethodnog pojma koji potencira neminovnost širenja

ovog procesa na čitavu zemljinu kuglu zbog njihovog značenja i primene i radi

maksimalnog izvlačenja koristi za kreatore globalizacije.

U našim uslovima, globalizacija se ispoljava kao proces ekonomske i političke

integracije na globalnom i regionalnom nivou, tj. kao kao potpuna integracija u evropske

ekonomske tokove i organizacije.

Šta podrazumevamo pod uslovima i pravilima ponašanja?

- Tržišna privreda prema zapadnim merilima;

- Liberalna ekonomija, koja podrazumeva:

a) slobodu kretanja ljudi, roba i kapitala,

b) liberalnu carinsku politiku, po kriterijumima STO,

12

c) zakonsku regulativu koja garantuje sigurnost domaćih i stranih investicija i

slobodu izvlačenja dobiti;

- samostalnost ekonomije od politike;

- politički pluralizam;

- pravna država;

- ljudska prava i slobode;

- članstvo u međunarodnim ekonomskim i političkim organizacijama.

3. RAZLIČITI VIDOVI GLOBALIZACIJE

a) U preduzetništvu – multinacionalne poslovne kompanije (Coca-Cola, Mc

Donalds, Microsoft i dr.);

b) U telekomunikacijama – Internet, satelitska TV, mobilna telefonija i dr.;

c) Međunarodne transakcije na berzi;

d) Strane investicije u zemljama u razvoju – proizvodne ispostave velikih

svetskih komapanija u zemljama jeftine radne snage;

e) Off shore kompanije ( Offshore kompanija je kompanija koja ne plaća

poreze i koja je izuzeta od administrativnih zahteva i birokratskih ograničenja države u

kojoj je osnovana. U svakom drugom pogledu, Offshore kompanija se ne razlikuje od

“obične” kompanije i može biti korišćena za obavljanje bilo koje radnje koju može

obaviti i “obična” kompanija. Danas preko 60 % svetskog novca kola preko Offshore

odredišta, a 35% međunarodne trgovine odvija se preko Offshore kompanija);

f) Prodaja zastave tj. domicijalizacija ino firmi u zemlje gde vlada carinski I

poreski raj;

g) Globalizacija u sferi jezika – dominacija engleskog jezika u

međunarodnom komuniciranju;

h) Mondijalizacija u kulturi – dominacija holivudske filmske indutrije, video

igre, muzički hitovi, TV emisije, itd.;

i) Mondijalizacija u sportu – ukidanje ograničenja u prodaji vrhunskih

sportista iz zemalja u razvoju na zapadnom tržištu, ukidanje ograničenja u broju stranih

13

sportista koji mogu da budu članovi jedne ekipa, davanje statusa slobodnih agenata

sportistima po isteku ugovora, kupovina velikog broja igrača radi ugušivanja malih

klubova, doping kao sredstvo za postizanje sportskih uspeha, dominacije FIFA, UEFA,

korupcija u sportskom suđenju i asocijacijama.

III MEĐUNARODNO EKONOMSKO KOMUNICIRANJE

Međunarodno komuniciranje danas je najvažniji činilac međunarodnih odnosa u

celini. Zbog napretka tehnologije, razdaljine u svetu su potpuno nestale, tako da je

međunarodno komuniciranje prevazišlo problem vremenskih zona i postalo istovremeno

gde god da se vaš sagovornik nalazi. Svaki događaj bilo gde u svetu, vi u svom domu ili

firmi istovremeno sazajete, pomoću komunikacionih satelita, satelitske TV, Interneta ili

mobilnog telefona (svet – globalno selo).

Međunarodno ekonomsko pregovaranje ili komuniciranje je važan deo

međunarodnog komuniciranja, koje se odnosi na ekonomsku oblast, bilo da je reč o

proizvodnji, privrednoj saradnji, trgovini, berzanskim poslovima, ulaganju kapitala,

izvozu roba i usluga ili različitih oblika saobraćaja.

Sa obzirom na različite geografske, klimatske i prirodne uslove, kojima raspolažu

različite države i narodi, određena je njihova specifičnost proizvodnje različitih dobara.

Zbog potrebe za tim dobrima u državama u kojima ona ne postoje, bila je neophodna

razmena i kupovina nedostajućih dobara, što je predstavljalo prve oblike međunarodnog

ekonomskog komuniciranja. Iz toga, razvija se trgovina i sve što uz nju ide – saobraćaj

(brodovi, železnice, avio prevoz), različiti oblici međunarodnog plaćanja, što je preduslov

modernog spoljnotrgovinskog poslovanja. Sa Internet tehnologijom, elektronskim

finansijskim transakcijama – glavno sredstvo međunarodnog ekonomskog komuniciranja

nije više roba nego informacija.

14

1. OBLICI MEĐUNARODNOG KOMUNICIRANJA

Međunarodno komuniciranje, a posebno ekonomsko komuniciranje, prema

osnovnoj podeli, deli se na: pismeno i usmeno.

Pismeno komuniciranje podrazumeva svaki vid razmene poruka sa ino

subjektima u pisanoj formi. Osnovne podvrste pismenog međunarodnog komuniciranja

su:

a) Putem poštanskog saobraćaja;

1) Razmena pisama i pisanih poruka. Ranije ovo je bio najvažniji vid

komunikacije, ali je danas zamenjen novim, modernijim i bržim. Međutim, pismo i dalje

postoji kao važan vid komunikacije, kao na primer u komunikaciji državnih organa i

administracije gde se obavlja samo preko zvaničnih pisama.

2) Razmena telegrafskih poruka. Nekada, ovo je posle pisama bio

najprimenjiviji vid komunikacije. Danas je ostao u upotrebi najviše kada su u pitanju

brodovi koji plove svetskim morima i čekaju naredbu gde treba da iskrcaju ili ukrcaju

teret sl.

3) Razmena faksiranih poruka. Ovde treba napomenuti da je sa tehnološkim

usavršavanjem modema i faks mašina, brzinom gotovo istovremenog prijema i jeftinom

komunikacijom, ovo postao najpopularniji vid međunarodone komunikacije. Ipak,

anglosaksonsko pravo faks poruku ne smatra zvaničnim dokumentom, za razliku od

nekih drugih zakonodavstava, i o tome treba strogo voditi računa u međunarodnom

komuniciranju zbog mogućih pravnih i finansijskih posledica takve poruke, koja

obavezuje jednu ali ne i drugu stranu.

b) Razmena pisanih poruka preko različitih međunarodnih agencija za brzo

slanje poruka i pošiljki (DHL, Federal Express i dr.)

c) Razmena pisanih poruka preko kurira. U ranoj diplomatskoj praksi ovo je

bio jedini važeći i siguran način da se pisana poruka prenese. Kasnije, smatralo se da je

to skupo i manje bezbedno za prenošenje diplomatske pošte. Međutim, danas ovaj vid

dobija nove poklonike. U jednom gradu ili okolini namnožile su se mnoge kurirske

15

službe, koje prenose poruke sopstvenim prevozom u jednom gradu ili zemlji, brže od

bilo kog drugog vida saobraćaja. Prednost kurira je što može biti ovlašćen da pruži

dodatna objašnjenja, razjasni nejasnoće primaocu poruke na licu mesta, sačeka i vrati

odgovor ili pošiljku, obavlja pravne radnje i sl.

d) Razmena pisanih poruka preko diplomatske valize. Ovo je uobičajen način

prenošenja poverljivih političkih i ekonomskih poruka i informacija u međunarodnom

komuniciranju. Prednost ovog tipa prenošenja pisanih poruka je potpuna bezbednost

pošiljki, sa obzirom na nepovredivost diplomatske valize, po važećim pravilima Bečke

konvencije. Slabost je sporost, nemogućnost direktnog komuniciranja i stavljanje

prepiske na uvid državnoj administraciji.

e) Razmena pisanih poruka preko Interneta. Danas je ovo svakako

najprisutniji oblik razmene informacija, posebno u okviru međunarodnog ekonomskog

komuniciranja. Prednosti su brzina, ekonomičnost, trenutna raspoloživost poruke i

efikasnost dvosmernog komuniciranja. Ovaj vid komunikacije je osnova elektronske

trgovine.

f) Razmena pisanih poruka preko posredničkih službi i misija. Ovo

podrazumeva međunarodno komuniciranje preko privrednih predstavnika u

inostranstvu (ili ekonomskih diplomata), zatim preko advokatskih kancelarija i

ovlašćenih posrednika i menadžera, dilera i udruženja.

Usmeno komuniciranje podrazumeva sve vidove direktnog međunarodnog

„teta-teta“ komuniciranja, putem ljudskog glasa, posredstvom raznih tehnoloških

pomagala. Ono se takođe može podeliti na podvrste:

a) Direktni razgovori. Ovo je najčešća vrsta direktnog međunarodnog

komuniciranja, posebno ekonomskog komuniciranja, u kojoj se efikasno rešava većina

mogućih spornih pitanja i postižu najbolji efekti. Najsavremenija tehnološka pomagala

samo pomažu i olakšavaju, ali ne mogu da zamene ovaj vid komuniciranja koji je

osnovni u poslovom komuniciranju. Nema sklopljenog poslovnog ugovora ili sporazuma

kome nisu prethodili direktni razgovori vlasnika, akcionara ili rukovodilaca firmi.

16

b) Putem telefona. Veoma je popularan i primenjen oblik međunarodnog

komuniciranja, posebno ekonomskog. Najčešće se koristi u pripremnim fazama

elaboracije i sklapanja poslova i služi da bi se fiksirali svi elementi za razmišljanje o

mogućim solucijama. To je usmeno komuniciranje dva ili više sagovornika preko običnih,

mobilnih ili satelitskih telefona, zatim, videofona sa mogućnošću vizuelnog doživljaja

dalekog sagovornika.

c) Razgovori delegacija i izaslanika. Veoma čest i efikasan način usmenog

međunarodnog političkog i ekonomskog komuniciranja. Oni predstavljaju viši, zvaničniji

vid usmene komunikacije, kada se inicira rešavanje problema ili ugovaranje poslova, što

se posle prepušta ekpertima i funkcionerima zainteresovanih firmi i nadležnih resora da

finaliziraju posao.

d) Razgovori preko posrednika. Ovo je takođe čest način usmenog

komuniciranja. Ovaj vid ekonomskog komuniciranja može dati dobre rezultate ali je

neophodan visok stepen poverenja, precizne i razrađene instrukcije za posrednika,

njegovu sposobnost pregovaranja, ovlašćenja da donosi odluke i potpisuje ugovore.

e) Direktni (chat) razgovori preko Interneta. Danas je ovo veoma

rasprostranjen vid međunarodnog komuniciranja i individualne komunikacije koja iako

ima formu pisane, ipak predstavlja usmenu direktnu komuniciranju. Ovaj vid

komunikacije je zakazan, najavljen i direktan, gde se istovremeno na pitanje ili iskaz

sagovornika može odgovoriti, što se vizuelno pokazuje na monitoru kompjutera.

f) Usmeni razgovori posredstvom ekonomskog diplomate svoje firme ili

zemlje u stranoj zemlji. Ovaj vid komuniciranja ima sličnosti sa već izloženim vidom pod

stavkom d. Međutim, razlika je u većem stepenu zvaničnosti i diplomatske etikecije, kao

i u tome što se na ovaj način obavljaju više protokolarni diplomatski razgovori, a manje

sklapaju dogovori o neposrednoj privrednoj saradnji i poslovima.

Prema obliku komunikacije, međunarodno komuniciranje ekonomskog

diplomate u jednoj stranoj zemlji, može se podeliti na:

17

1. upite ili odgovore na postavljene upite, preko različitih oblika

komuniciranja;

2. diplomatske note u vezi sa ekonomskim pitanjima;

3. pisma ili pozive na saradnju;

4. zvanične pozive za posete privrednih delegacija;

5. tzv. pisma o namerama;

6. protokole o saradnji;

7. projekte sporazuma o saradnji podnete na usaglašavanje;

8. tendere;

9. zvanične prijave za učešće na privrednim izložbama ili sajmovima i dr.;

10. zvanične prijave za učešće kompanija iz njegove zemlje na

međunarodnim konkursima ili tenderima.

2. INTERNET I ELEKRONSKO KOMUNICIRANJE

Efikasnost, brzina, pouzdanost i finansijske uštede prilikom svake transakcije

obavljene preko Interneta, glavni su razlozi što se danas većina međunarodnih,

ekonomskih komunikacija odvija preko ovog vida elektronskog komuniciranja.

Koliki je značaj međunarodne komunikacije preko Interneta, najbolje se može

sagledati preko sledećeg primera; ukoliko želite da pošaljete poruku od 42 stranice iz

Kanade do Tokija, ekspres poštom, to bi koštalo 39 kanadskih dolara i poruka bi stigla u

Tokijo za 24 sata. Istu poruku možete poslati i preko faksa, što bi koštalo 25 kanadskih

dolara, a trajalo bi 31 minut. Ako istu poruku šaljemo preko Interneta, to košta 0,11

kanadskih dolara i traje 2 minuta. Dakle, slanje iste poruke preko Interneta je 720 puta

brže i 355 puta jeftinije nego slanje iste poruke poštom.

Da bi se komuniciralo preko Interneta, nije neophodno imati personalni računar

kod kuće. Svaki bolji mobilni telefn ima opciju za komuniciranje preko Interneta. Isto

tako Internet komunikacije se ugrađuju u automobile, zatim, tu su notebook, laptop,

wireless i sl. Najnoviji su frižideri koji su sposobni da bez gazde naručuju hranu kada

18

senzori registruju da je više nema. Preko Interneta se može primati i slati elektronska

pošta (e mail), kupovati i prodavati (e commerce), regulisati lične finansije, poslovati sa

bankama, vršiti domaća i međunarodna plaćanja, oglašavati i reklamirati, naručivati i

rezervisati, pregovarati (chat), slati dokumenta, ispomagati navigaciju u nepoznatim

prostorima, učestvovati u međunarodnim tenderima i konkursima, upisivati škole,

polagati ispite, dobijati kvalifikacije, obezbediti dolazak raznih službi i dr. Dakle, Internet

je postao nezaobilazno sredstvo komunkacije, a u međunarodnom ekonomskom

komuniciranju najbrži i najjeftiniji način za obavljenje svih vrsta poslova.

Preko portala podataka, koji će postati vodeće aplikacije modernog doba,

ukrštaće se elektronske informacije o svim delovima procesa proizvodnje, trgovine i

potrošnje. To će obezbediti da se kapital, robe ili usluge i plaćanja vrše u svakom

trenutku i bilo gde da se vi nalazite. Vaša komanda da se neka od tih operacija izvrši

može se dati sa radnog mesta, iz automobila, tokom šetnje, sa odmora, iz aviona, preko

mobilnog telefona. Prema istraživanjima, u budućnosti, sve će se manje koristiti

Internet. Zameniće ga u mnogim stvarima mobilni telefon, pa će se preko mobilnog

obavljati elektronska trgovina i elektronsko poslovanje, kao i sve što može da se uradi

preko računara. Mobilna telefonija je brža, jeftinija i prisupačnija i sigurno će promeniti

način poslovanja na koji smo do sada navikli. Vaše odsustvo iz kancelarije nije više

smetnja za obavljanje poslovanja.

Malo je reći da su sve ove mogućnosti od velikog značaja za ekonomskog

diplomatu. U situaciji udaljenosti od svoje države ili kompanije, sa obavezom da bude

dobro informisan da bi mogao da deluje, ekonomskom diplomati je komuniciranje preko

Interneta rešenje kojim otklanja većinu teškoća na tom planu, ranije nerešivih. Uz

pomoć satelitske mreže i lap-topa, iz najudaljenijih i najnerezvijenih zemalja, ekonomski

diplomata može biti u stalnoj vezi sa bankom podataka u svojoj firmi, resoru ili zemlji, pa

čak i u direktnoj komunikaciji sa rukovodstvom, ako je potrebno. Samim tim, otvaraju se

velike mogućnosti za njegovu kreativnost, na svako pitanje potencijalni partner može

dobiti brz i kompletan odgovor. Tako je i sa ostalim vrstama aktivnosti: odgovori na

pitanja potencijalnih kupaca ili partnera, štampanje informacija, biltena i izveštaja,

19

zakazivanje susreta i slanje teza za razgovore, slanje faks poruka, proveravanje

solventnosti klijenta ili boniteta njegove kompanije. Sve je to olakšano i brzo se može

ostvariti uz pomoć Interneta ili međunarodnim ekonomskim komuniciranjem pomoću

njega.

Pored toga što je jeftin, brz i lako dostupan, Internet je takođe univerzalan i

relativno demokratičan. Univerzalnost komuniciranja obezbeđena je time što danas

preko 130 zemalja ima potpuni pristup Internetu, a preko 150 zemalja može da dobija

elektronsku poštu. Demokratičnost Interneta ogleda se u tome što je dostupan širokoj

populaciji, odnosno svima koji poseduju računar. Čak i za one koji nemaju računar,

postoje Internet caffe ili cyber caffe, kao i razne uslužne kancelarije odakle, po jeftinijoj

tarifi nego za usluge pošte ili faksa, mogu razmeniti poruke sa sagovornikom, bilo gde u

svetu. Zatim, zato što se u korišćenju Interneta niste podvrgli nikakvom prethodnom

ograničenju i imate utisak diskretnosti i odsustva kontrole vašeg komuniciranja (iako

„veliko oko“ uvek ima uvid u vaše poruke i bira one koje su interesantne za kontrolu).

Ipak, moramo napomenuti da restrikcije i isključenja svakako ne postoje. Najbolji

primer za to smo i mi sami. Setimo se vremena sankcija ili bombardovanja, kada smo bili

po mnogo čemu isključeni iz sveta, Internet je uvek radio i bio sredstvo komunikacije i za

nekoga „špijunaže“. Moramo zaključiti da nije slučajno da smo samo pomoću Interneta

bili uključeni u svet, a sve ostalo je bilo sankcionisano.

Naravno, moramo poznavati i moguće zloupotrebe Interneta, koje su opasne po

zdravlje korisnika, po bezbednost komunikacije, po interese pojedinaca i zemlje, po

svakodnevni život korisnika. Špijunske elektronske mreže, kao što je „Ešelon“, dnevno

mogu da kontrolišu dve milijarde poruka poslatih preko faksa, telefona, Interneta i da na

bazi veštačke inteligencije i zadatih ključnih reči izdvoje i analiziraju sve one koji

ugrožavaju interese zemalja članica. Vešti hakeri mogu preko Interneta prodreti u tajnu

bazu podataka nekog ministarstva ili vojske, skinuti sa vašeg računa sav novac ili se

mogu baviti sajber terorizmom, ucenama i provalama vaše poverljive prepiske.

Reklamne poruke koje niste tražili, a koje svakodnevno stižu u vaše sanduče (što je od

skoro postalo kažnjivo u SAD), poruke verskih sekti, agresivni porno sajtovi samo su neke

20

od zloupotreba Interneta koje direktno ugrožavaju privatnost i mir korisnika. Poznato je

da je u Evropi nedavno otkrivena čitava mreža Internet makroa, koji su pedofilima nudili

zabranjene kataloge i sklapali poslove oko prostituisanja dece, poreklom iz siromašnih

istočnoevropskih i azijskih zemalja.

Moderni teroristi i njihove organizacije, putem Interneta i kriptovanih

informacija ostvaruju neometanu komunikaciju i olakšanu organizaciju terorističkih

akcija, izbegavajući na taj način uobičajena ograničenja i kontrole.

Kako bi se zaštitile od eletronskih upada, velike organizacije troše godišnje oko

10 milijardi dolara. Ipak, srtučnjaci kažu da je najveće oružije budućeg terorizma upravo

Internet i računari.

Na listi 25 izuma koji su izmenili svet i pozitivno uticali na njegov dalji razvoj,

svetska kompjuterska mreža zauzima naravno prvo mesto, ali svaka sledeća stavka je

povezana sa Internetom na neki način;

1. Internet

2. Mobilni telefon

3. Lični računar

4. Optičko vlakno

5. Elektronska pošta

6. GPS

7. Prenosni računar

8. Memorijski disk

9. Digitalna kamera

10. ID

11. MEMS

12. DNK otisak

13. Vazdušni jastuk

14. Automat za gotovinu

15. Dugotrajna baterija

16. Hibridni auto

21

17. Organska svetlosna dioda

18. Elektronski panel

19. HDTV

20. Svemirski taksi

21. Nanotehnologija

22. Flešmemorija

23. Glasovna pošta

24. Savremena slušalica

25. Visokofrekventni radio kratkog dometa

IV EKONOMSKO RATOVANJE

1. STRATEGIJA UTICAJA I MANIPULISANJE ZNANJIMA (INFORMACIJAMA)

Zemlja koja pokušava da u ekonomskom ili kulturnom pogledu dominira nad

drugom zemljom, mora pronaći najbolju moguću poziciju u hijerarhiji vrednosti,

nametnutim pravilima ili pred neumoljivim zakonitostima u tržišnoj ekonomiji. Postupci

kojima se nameće strategija uticaja najčešće se ostvaruju preko novih znanja vezanih za

tržišnu privredu. Dalje se ta saznanja nameću kao kriterijumi kvaliteta proizvoda,

proizvodnje ili spoljnotrgovinskog nastupa koji su norme koje treba zemlja da zadovolji.

Ukoliko to ne ostvare onda im se konstatuju nedostaci i to im zatvara pristup na

određeno tržište i poraz.

Novi zahtevi koje u svetskoj razmeri diktiraju predvodnici mondijalizacije

su:

1. Borba protiv korupcije i „pranja novca“

2. Zaštita čovekove okoline

3. Sanitarna ispravnost prehrambenih proizvoda

4. Socijalna zaštita

5. Promocija demokratije

22

U svakoj od pomenutih oblasti koje se postavljaju pred učesnike u ekonomskom

nadmetanju na svetskom tržištu, koriste se razne manipulacije znanjima i procenama

koje su često teške za detektovanje. To su najčešće namešteni, nekompletni ili pristrasni

stručni izveštaji o kvalitetu proizvoda ili proizvozdnje i zadovoljavanju gore navedenih

kriterijuma, svedočenja potkupljenih eksperata, glasine lansirane na stručnim tribinama

i svedočenja koja iskrivljuju suštinu problema, te vrše negativan uticaj na moguće kupce

ili potrošače ili javno mnjenje.

Kompanije koje su, u nastupu na svetskom tržištu, pretrpele štetu od ovakve

strategije uticaja i manipulacije znanjima nisu ni mogle na vreme da se zaštite od

ovakvih napada. One obično grade odbrambene mehanizme od klasičnih napada

konkurentskih snaga, kao što su industrijska špijunaža ili informativna piraterija. Ovde se

stvari postavljaju u interesu borbe protiv korupcije, zaštite javnog zdravlja, zaštite

čovekove sredine, promocije demokratije, a istovremeno se konkurenciji zadaju udarci

koji direktno pogađaju ekonomske interese suparnika na svetskom tržištu. Zakon jačeg

ovde pokazuje svoje pravo lice i dominira nad osnovnim ekonomskim kategorijama kao

što su kvalitet, cena, rokovi isporuke, stabilnost proizvodnje i dr.

2. NELOJALNA KONKURENCIJA I BORBA PROTIV EKONOMSKIH PATENATA,

ZAŠTIĆENIH ZNAKOVA ILI INDUSTRIJSKIH TAJNI

U novije vreme, skoro prevaziđen pojam nelojalne konkurencije, ipak predstavlja

jedan od najstarijih i najvažnijih vidova borbe protiv ekonomskih suparnika na tržištu.

Jedna od definicija konkurencije kaže da je to suparništvo u trgovini. Međutim, pod

pojmom nelojalna utakmica nailazimo na definiciju: Primenjivanje u poslovnom prometu

načina i postupaka protivnih dobrim običajima; za takva dela učinilac može biti tužen ili

osuđen; tu spadaju: nelojalna reklama koja podrazumeva iznošenje neistina o svom ili

tuđem proizvodu, njegovim kvalitetima, poreklu, nedozvoljena upotreba raznih žigova,

grbova; odavanje poslovne tajne i sl. Još jedna definicija konkurencije kaže da je to

međusobna borba robnih proizvođača za osvajanje tržišta i boljih uslova privređivanja

23

uopšte; neophodan element robne privrede, tj. predstavlja jedan od osnovnih

instrumenata za sprovođenje ekonomskih zakona robne proizvodnje i raspodele.

Iako se konkurencija u liberalnoj ekonomiji smatra neophodnim preduslovom

uspešnosti, produktivnosti, kvaliteta, ponude i potražnje i cena proizvoda robnih

proizvođača, odnosno odgovor tržišta na poslovne projekte privrednika i mehanizam

koji doprinosi privrednom razvoju u celini, oduvek je uz nju išla i prateća pojava –

nelojalna konkurencija. U normalnoj ekonomskoj utakmici na tržištu opstaju samo

kvalitetni, jeftini i moćni robni proizvođači. Ipak po zakonima ljudske prirode i borbe za

opstanak, mnogi se služe nedozvoljenim sredstvima i metodama da bi opstali na tržištu.

Na taj način oni pokušavaju da onemoguće sposobnije da vladaju tržištem ili da spreče

sopstveno propadanje, po cenu da povrede zakon i interes suparnika, kao i potrošača.

U nelojalnoj konkurenciji, da bi se ostvario cilj sve je dozvoljeno: lažno

prikazivanje podataka o stanju preduzeća, lažno predstavljanje kvaliteta i reklamiranje

svojih ili negiranje kvaliteta suparničkih proizvoda, širenje glasina o lošem stanju

suparnika i njegovih proizvoda, vrbovanje najkvalitetnijih kadrova da napuste supraničku

kompaniju, pa sve do kriminalnih postupaka kao što su podmetanje požara, nameštanje

afera i sl.

Sankcije za takve nelegitimne metode nelojalne utakmice na tržištu su drastične,

pa se zbog toga sve više pribegava suptilnijim metodama ekonomskog ratovanja.

Krađa privrednih patenata i zaštitnih znakova je veoma čest i prisutan vid

nelojalne konkurencije. Uspeli proizvodni izum zaštićen u patentnom zavodu druge

zemlje, koji je stekao popularnost i značajno mesto kod potrošača, neovlašćeno se

kopira i iznosi na tržište u verno imitiranoj ambalaži sa falsifikovanim žigovima i

znakovima. Koristeći neupućenost potrošača kojima je proizvod neophodan falsifikator

stiče ogromno zaradu, bez plaćanja patentnih ili autorskih prava vlasniku patenta. Ovo je

česta pojava u zemljama u razvoju, zemljama koje nisu potpisale konvencije Svetske

organizacije za zaštitu intelektulane svojine (WIPO) ili uvele propise za zaštitu poslovnih

patenata, kao i u zemljama koje su izvan struktura, pa i bez obaveza koje iz članstva u

njima proističu. Najčešći falsifikovani proizvodi su: odevni predmeti poznatih svetskih

24

marki (najčešće se proizvode i prodaju u arapskim zemljama), lažne marke skupocenih

ručnih satova, pa do piratskih muzičkih diskova.

Sa obzirom da je teško obezbediti zaštitu svojih patentnih prava u udaljenim

zemljama, u tu svrhu se najčešće koristi ekonomska diplomatija. Prilikom posete na

najvišem nivou razvojni krediti se uslovljavaju masovnim uništavanjem falsifikovanih

proizvoda, plaćanjem licencnih prava i prestankom piratske proizvodnje. Iako su kazne

za krađu patenata i falsifikovanje zaštitnih znakova veoma visoke, ova praksa i dalje

uzima maha u nizu nerazvijenih zemalja.

Industrijska tajna podrazumeva čuvanje projekata i podataka o novom proizvodu

do momenta njegove promocije, da bi se pojavio kao prvi i jedini na tržištu čime se

ostvaruje prednost nad konkurentima. Kada proizvod bude promovisan i dostupan

kupcima industrijska tajna u suštini više ne postoji.

Vešt informatičar ili haker pretragom javnih ili tajnih sajtova konkurentskih

kompanija na Internetu, može pristupiti zaštićenim bankama podataka i „provaliti

industrijsku tajnu“. Ukoliko je industrijska tajna zaštićena svim mogućim sistemima

elektronske zaštite, ostaju druge metode – podmićivanje službenika da otkriju

pripremljeni projekat, vrbovanje glavnih projektanata da za veći honorar pređu u

suparničku firmu i prenesu industrijsku tajnu.

U oblasti industrije mašina, automobila, tehničke opreme, važan način za legalno

dolaženje do industrisjkih tajni su posete tehničkim izložbama i sajmovima gde su

izložene makete i prototipovi, kao i stručni skupovi i simpozijumi gde se javno raspravlja

o budućim projektima.

V EKONOMSKO ILI POSLOVNO PREGOVARANJE

1. VOĐENJE KOLEKTIVNE STRATEGIJE

Suština ovog pristupa jeste da šef ne može sam sve da zna i da sam donosi

odluke. Postoje mnogi izvori informacija na svetskom nivou tako da su potrebni timovi

kvalitetnih informatičara, analitičara i predlagača, koji će argumentovano i ozbiljno

25

predložiti neku vrstu akcije koja će biti razmotrena na instancama kolektivne pameti

(odborima, bordovima, savetima i sl). Šef treba da potpiše ili odobri nalog za

sprovođenje kolektivno donete odluke u čijem donošenju i sam učestvuje. On može da

naredi izvršenje, ali ne i da sam odluči koje je najbolje i najkorisnije rešenje za kolektiv

kojim rukovodi. Ovakav metod kolektivne strategije i rukovođenja, još uvek nije

prihvaćen u mnogim zemljama.

Izvor ove strategije je vojna praksa i državni poslovi u vanrednim situacijama,

kada se formiraju krizni štabovi ili ratni kabineti koji su se pokazali kao najefikasnije

sredstvo za vođenje kolektivne strategije i zaštitu nacionalnih interesa. Zato se ova

iskustva primenjuju i na ekonomske poslove i ekonomsko ratovanje na svetskom tržištu.

Više iskusnih ljudi iz profesije više zna i bolje sagledava situaciju nego jedan čovek, bez

obzira na visinu ovlašćenja.

Kolektivna strategija u osvajanju svetskog tržišta daje najbolje rezultate. U

američkim multinacionalnim kompanijama svaki predlog podleže proveri i konačnoj

odluci na izvršnim bordovima kompanija. Formiraju se štabovi koji rukovode

informacijama koje svakodnevno pristižu i kolektivnom strategijom omogućuju

osvajanje novih delova tržišta. Te štabove čine eksperti za svaki aspekt analize

određenog problema, koja prethodi donošenju konačne odluke. Ukrštanjem stavova

eksperata javnim glasanjem dolazi do najbolje moguće odluke za kompaniju i kolektivne

odgovornosti za dalje rezultate. Svako je odgovoran za svoj stav, a svi zajedno za

sudbinu ekonomskog projekta kompanije za koji su glasali. Ta odgovornost se ogleda u

dohotku i premijama, visini nadokanade za novi radni ugovor, kao i u opstanku na mestu

eksperta u rukovodećem telu. Opstaju samo sposobni, dobro obavešteni i provereni

eksperti sa osećajem za predviđanje posledice svake odluke.

26

2. TRANSVERZALNI PRISTUP INFORMACIJAMA

U transverzalnom pristupu poverljivih informacija koje su neophodne za

donošenje važnih odluka u procesu ekonomskog nadmetanja i osvajanja tržišta,

primenjuju se tri rukovodeća principa:

a) poslovna obaveštajna aktivnost u kojoj se poverljive informacije pažljivo

prikupljaju, sistematizuju, obrađuju i analiziraju radi pripreme najbolje strategije za

pozicioniranje i nastup kompanije i njenog optimalnog pristupa klijentu.

b) kompetitivna obaveštajna aktivnost obuhvata celinu tehnika upravljanja

resursima u cilju obezbeđivanja kompetitivne prednosti nad konkurentima. Ovaj princip

se najpre pojavio u najrazvijenijim zemljama Zapada i dalje beleži stalan uspon. U

modernim privredama i u uslovima globalizacije, znanje postaje ključni resurs i faktor

konkurentnosti. Na njemu se bazira nova tzv. ekonomija znanja, u kojoj ljudski resursi

postaju jedan od glavnih elemenata uspešnog poslovnog projekta.

c) menadžment znanja predstavlja zajedničku osnovu saznanja za

neophodnu višestruku podršku u osvajanju i rukovođenju dualitetom proizvod – tržište.

Sve je veći značaj intelektualnog kapitala i intelektualnih usluga u ukupnoj tržišnoj

vrednosti. Intelektualni kapital koristi se često kao sinonim za nevidljivu i nematerijalnu

imovinu (goodwill).

Intelektualni kapital se grana na ljudski kapital i strukturni kapital. Ljudski kapital

obuhvata znanja, veštine, kompetencije, inovativnost zaposlenih, njihove vrednosti,

stavove i organizacionu kulturu. Ova komponenta intelektualnog kapitala nije vlasništvo

preduzeća, jer ga zaposleni mogu uneti i izneti iz preduzeća. Strukturni kapital uključuje

baze podataka, tehnološka uputstva, procedure, organizacione šeme, patente, robne

marke i sve ostalo što je u vlasništvu kompanije. Strukturni kapital se dalje deli na kapital

potrošača i organizacioni kapital.

Transverzalni pristup informacijama podrazumeva kombinovanje

informacija iz sva tri izvora, gde se svaka informacija iz jedne grupe, u donošenju odluka,

ukršta i proverava sa informacijama iz druge grupe, te se mora utvrditi njena

27

zasnovanost na njenoj trećoj zajedničkoj osnovi. Samo tako kompletirana, proverena

informacija, zajedno sa saznanjima o njenim ekonomskim posledicama, može poslužiti

za donošenje validne, ekonomski opravdane odluke na bazi kolektivne strategije. Tada

se sa izvesnošću može očekivati da će takva odluka rezultirati pozitivnim efektima za

kompaniju i državu.

3. POSLOVNI PREGOVORI

Jedan od najvažnijih poslova ekonomskog diplomate u inostranstvu je poslovno

pregovaranje. To je uvod i obavezni put do konačnog poslovnog sporazuma sa

privrednim partnerom. Poslovni pregovori sa privrednim partnerima, generalno se mogu

podeliti na:

a) trgovinske razgovore;

b) razgovore o različitim vrstama poslovne saradnje;

c) privredne pregovore.

Tehnike vođenja svih ovih vrsta poslovnih razgovora se u razvijenim zemljama

izučavaju u posebni školama ili specijalnim ustanovama. Za vođenje poslovnih razgovora

je, pored ovoga, neophodno ispuniti niz drugih zahteva. Najveći zahtevi pred

pregovaračem se postavljaju prilikom vođenja treće vrste razgovora – privrednih

pregovora.

Neophodno je da pregovarač poseduje:

a) visoku kompetentnost u onome o čemu pregovara. Bez ovog elementa

nema ozbiljnog poslovnog razgovora jer učesnik poslovnog pregovaranja mora da zna o

čemu priča, koje su osobine proizvodnje ili liste proizvoda o kojima se razgovara, o

programu saradnje, o količinama, cenama, osobinama materijala.

b) validno i poverljivo ovlašćenje da može da vodi pregovore i autonomnost

da nalazi kompromisna rešenja, donosi odluke i potpisuje poslovni ugovor.

c) pregovoarač mora da poseduje visoke pregovaračke kvalitete i

sposobnosti

28

d) pregovarač mora uvek da vlada sadržajem i odvijanjem poslovnog

pregovaranja. To podrazumeva da mora dobro da se pripremi pre početka pregovora,

što podrazumeva:

- pribavljanje i analizu detaljnih informacija o sagovorniku ili kompaniji ili državi

koju predstavlja

- poznavanje njegovih kompetencija i ovlašćenja u pregovorima

- poznavanje njegovih ličnih i poslovnih osobina i skolonsti

- poznavanje njegovih tehnika pregovaranja. Osim saznanja o poslovnom

partneru pregovarač u toku priprema treba još da pripremi

- plan pregovaranja podeljen u faze razvoja od opšteg do konkretnog

- spremnost da u razgovoru uverljivo razradi svoju argumentaciju

- da bude spreman da čuje i kontradiktorno mišljenje i da pređe na

argumentaciju ubeđivanja i osporavanja

- da ima razvijenu tehniku slušanja sagovornika

- da ima visoku tehniku izražavanja svojih stavova (jasan, ubedljiv, siguran, ali ne

arogantan i odbojan)

- treba da vlada sobom i razgovorom kada razgovori budu blokirani.

4. METODE I TEHNIKE PREGOVARANJA

Svaki pregovarač, zemlja, kompanija ili poslovna škola imaju sopstvene tehnike

pregovaranja tako da je nemoguće dati generalne obrasce. Međutim, načelno gledano,

u poslovni pregovorima moguće je koristiti sledeće taktike pregovaranje:

a) prihvati odmah sve, a zateži na kraju pregovora – ovo je psihološki

privlačna tehnika koja obećava nastavak pregovora. Sagovorniku se čini da je na početku

postigao sve ciljeve pregovora, te da je zbog toga u psihološkoj prednosti, pa kada pri

kraju pregovora počne da zateže i postavlja dodatne uslove postoje veliki izgledi da oni

budu prihvaćeni.

29

b) na početku odbijaj sve, a prihvataj na kraju pregovora – sasvim suprotna

tehnika pregovaranja. U početku stvara zategnutu klimu i neprijatan osećaj, uz rizik da

pregovori na startu budu prekinuti. Onda dolazi do psihološkog obrta koji može pomoći

ukupnom pozitivnom rezultatu. Na kraju kompromisno rešenje će biti negde na sredini,

između vašeg i supranikovog krajnjeg stava.

c) kombinovana tehnika pregovaranja – vruće- hladno. Ovo je tehnika koja

računa na učinak stalnih i ekstremnih psiholoških obrta i njegov uticaj na pregovaračku

stabilnost suparnika.

d) kombinovana tehnika pregovaranja – hladno- vruće. za razliku od

prethodnog, odmah se suparniku stavlja na znanje da su njegovi uslovi neprihvatljivi,

zatim se nešto od njegove argumentacije i uslova prihvata da bi se zatim sve dalje opet

odabcilo.

Umeće pregovaranje je jedno od najvažnijih i najprofesionalnijih veština

ekonomskog diplomate ili ekonomskog predstavnika u svetu. Ono predstavlja ukupnost

svih njegovih znanja i iskustava u direktnoj pregovaračkoj utakmici. Ova veština se u

poslovnim krugovima izuzetno ceni i nagrađuje i bez nje nije moguća uspešna karijera

ekonomskog diplomate.

5. POSLOVNI PROTOKOLI I UGOVORI

Svetska privredna saradnja bazirana je na idejama slobodnog toka roba, kapitala,

ljudi i ideja, a u cilju oslobađanja tokova razmene svetska globalna privreda mora

ujednačiti pravila i propise. Kako bi se olakšali međunarodni trgovinski tokovi i

eliminisale nejasnoće u vezi sa tumačenjem bitnih elemenata poslovnih ugovora,

Međunarodna trgovinska komora u Parizu je još 1936. godine usvojila skup

međunarodnih pravila za tumačenje 11 najbitnijih termina koji se koriste u

spoljnotrgovinskom poslovanju (INCOTERMS – 1936). Član ove Međunarodne komore

postala je i Jugoslavija (Srbija).

30

Razvojem i modernizacijom međunarodne trgovine i privredne saradnje

pomenuta pravila su se usavršavala, 1953., 1967., 1976. i 1980.god, i usavršavaju se i

dalje sa E-COMMERCE. Potrebe za ovim pravilima pokazale su se u praksi međunarodne

trgovine, pošto su poslovni krugovi različitih zemalja drugačije tumačili ugovorne

termine i klauzule, što je dovodilo do sporova i neželjenih posledica. Na primer, klauzule

za isporuku robe FOB i CIF, zatim „franko vagon“ ili „franko brod“ uz precizno nabrajanje

prava i obaveza kupca i prodavca po svakom od tih termina. Važno je spomenuti da se

ova pravila ne primenjuju automatski, već po izričitom dogovru poslovnih partnera i

naznaci u poslovnom ugovoru. U Beču 1980.godine usvojena je Konvencija UN o

ugovorima o međunarodnoj prodaji robe, koja predstavlja kompromis između sistema

običajnog prava jednog broja zemalja i sistema rimskog prava koje primenjuju druge

zemlje. Načela običajnog prava, prema ovoj Konvenciji, nemaju jaču snagu od odredaba

Konvencije, sem ako ih ugovorne strane sporazumno prihvate. Jugoslavija (Srbija) je

potpisala i ratifikovala ovu konvenciju.

Da bi se olakšala razmena poslovnih informacija veliku olakšicu pruža elektronska

komunikacija između privrednih korisnika širom sveta. Većina preduzeća u svetu koristi

elektronsku razmenu standardizovanih podataka poznatu pod imenom EDI (Electronic

Data Interchange).Izradu ovih standardizovanih elektronskih poruka je organizovala u

80-im godinama Ekonomska komisija za Evropu pri UN i dala čitavoj operaciji ime

EDIFACT (Electronic Data Interchange for Administration, Commerce and Transport).

Ovi EDIFACT standardi su od najveće koristi u oblasti trgovine jer je ona najviše

opterećena međunarodnom papirologijom. Na primer, za samo jednu međunarodnu

trgovinsku transakciju potrebno je više od 40 originalnih dokumenata i oko 360 kopija,

što poskupljuje posao, usporava ga i povećava faktro rizika. Papirna dokumentacija je

skupa i nepouzdana i zahteva izdržavanje administrativnog aparata. Elektronskom

razmenom podataka, ove operacije se završavaju u nekoliko dana, troškovi izrade i

slanja originala i fotokopije dokumenata drastično se smanjuju. Suštinska prednost EDI

je mogućnost brze i jednostavne komunikacije sa privrednim partnerima na svim

delovima sveta.

31

Ugovori privrednog poslovanja su ugovori koje među sobom zaključuju

preduzeća i drugi privredni subjekti kao privrednopravne poslove u obavljanju svoje

delatnosti. Ugovori privrednog poslovanja su najvažniji privredni izraz samostalnosti

privrednih subjekata i njihove slobode u uspostavljanju međusobnih odnosa u pravnom

prometu na tržištu.

Poslovni protokol je završetak faze koja prethodi potpisivanju poslovnog

ugovora, u kojoj se u pismenoj formi navode osnovne poslovne namere i elementi

budućeg ugovora između dva privredna subjekta, koje imaju snagu načelnog dogovora,

ali bez privrednopravnog dejstva. Dakle, to je sredstvo kojim se organizuju budući

pregovori.

Potpisivanju poslovnog protokola uglavnom prethodi pismo o nameri privrednog

partnera, koje predstavlja posebnu najavu osnovnih namera budućeg pregovarača, sa

još manjim stepenom obaveznosti.

Sve ove faze međunarodnog poslovnog pregovaranja obezbeđuju se

posredstvom ekonomskih diplomata ili predstavnika u inostranstvu. Zato je važno da u

svim fazama pregovaranja i zaključivanja poslovnog ugovora budu ispoštovana sva

pravila, korišćena međunarodno priznata terminologija i navedena nadležnost

određenog suda ili arbitraže u slučaju eventualnog privrednog spora.

6. USPEŠNO POSLOVNO PREGOVARANJE

Najvažnija faza u nastupu jedne kompanije na svetskom tržištu jeste

zaključivanje povoljnih poslovnih ugovora na bazi uspešnog poslovnog pregovaranja. Da

bi poslovni pregovori bili uspešni, neophodno je imati kvalifikovane, kompetentne i

ovlašćene pregovarače, koji imaju precizirane zadatke, instrukcije, ovlašćenja, kao i

pravo potpisa usaglašenog poslovnog ugovora.

Uspešnost poslovnih pregovora posebno je uslovljena iskustvom pregovarača,

savršenim vladanjem određenim svetskim jezikom, kao i vladanje osnovnim metodama i

tehnikama pregovaranja. Kada je sve navedeno ispunjeno, onda je lični šarm, sigurnost i

32

spontanost pregovarača dodatni element za stvaranje povoljne pregovaračke atmosfere

i poverenja među pregovaračima, koji vode ka uspešnom okončanju pregovora.

7. POSLOVNI SPOROVI I PARNIČENJA

Povreda ugovorne obaveze sastoji se u njenom neispunjenju ili neurednom

ispunjenju, što povlači odgovarajuću odgovornost koja može biti ugovorna, zakonska ili

moralna odgovronost.

Odgovornost za povredu ugovora privrednog poslovanja ispoljava se u

međusobnoj imovinsko-pravnoj odgovronosti ugovornih strana. Po osnovu ove

odgovornosti nastaje obaveza odgovarajuće naknade pričinjene štete.

Ukoliko dođe do povrede poslovnog ugovora i ako rešenje nije nađeno

vansudskim poravnanjem, oštećena strana podnosi tužbu nadležnom sudu sa zahtevom

za naknadu štete izazvane ne sprovođenjem ugovornih obaveza. Tako nastaje poslovni

spor između strana potpisnica poslovnog ugovra.

Ugovorne strane bi trebalo da reše poslovni spor usaglašavanjem ili

posredovanjem, na vansudski način. Međutim, ukoliko se ustanovi da je to nemoguće,

poslovni spor se rešava pred odgovarajućim nadležnim sudom ili, ako je u pitanju

međunarodni poslovni ugovor, međunarodnom arbitražom.

Čitav postupak sudkog utvrđivanja odgovornosti prekršioca poslovnog ugovora

naziva se privredna (poslovna) parnica.

Dakle, poslovni sporovi se rešavaju na sledeće načine:

1. vansudskim poravnanjem;

2. sudskim poravnanjem;

3. sudskim rešenjem spora;

4. rešavanjem spora pred izabranim sudom, odnosno međunarodnom

arbitražom.

Suština modernog privrednog poslovanja i uloga ekonomskog diplomate je da

učini sve kako bi se ispoštovao međunarodni poslovni ugovor, odnosno izbeglo kršenje

33

njegovih odredbi. Bolje je čak imati i teškoće u izvršavanju odredbi poslovnog ugovora

nego započeti poslovni spor koji se rešava pred sudom ili međunarodnom arbitražom,

jer to mnogo košta.

Poslovnim sporovima i parničenjem nanosi se velika moralna, pravna i

materijalna šteta kompaniji, koja ozbiljno ugrožava celinu njenih ekonomskih interesa,

njen validitet i izgled u ozbiljnom nastupu na svetskom tržištu.

Zato, ukoliko dođe do poslovnog spora, za kompaniju je preporučljivo da ga reši

nagodbom ili vansudskim poravnanjem, kako bi izbegla dalju moralnu i materijalnu

štetu.

8. MAĐUNARODNA ARBITRAŽA U POSLOVNI SPOROVIMA

Uspešno poslovno pregovaranje trebalo bi da dovede do potpisivanja poslovnog

ugovora u kome su precizirane sve odredbe postignutog dogovora o privrednoj saradnji,

zajedničkom ulaganju, kupovini ili prodaji određene robe.

Ukoliko jedna od ugovornih strana ne ispoštuje odredbe poslovnog ugovora

glavna instanca za takve slučajeve je nacionalna ili međunarodna trgovačka arbitraža.

Ona je od strane privrednih subjekata priznata u čitavom svetu kao način za rešavanje

poslovnih sporova, koje partneri u sporu poštuju, čime doprinose stabilizaciji svetske

privrede, kao i ugledu međunarodne arbitraže.

Međunarodna arbitraža je kompetentno privredno-pravno posredovanje i

odlučivanje u poslovnim sporovima između privrednih partnera iz dve ili više zemalja.

Danas se tim visokoodogovornim poslom bavi nekoliko tela, koja se dele na

institucionalne, stalne i ad hoc međunarodne arbitraže.

Stalne međunarodne arbiitraže su:

1. Arbitražni sud u Londonu (baziran na anglo-saksonskoj jurispudenciji);

danas najprisutnije u svet, anglosaksonsko pravo postaje sve važnije u međunarodnoj

trgovini;

34

2. Arbitražni sud pri Međunarodnoj trgovinskoj komori u Parizu (baziran na

Code Civile i evropskoj pravnoj praksi);

3. Arbitražni sud pri Trgovinskoj komori u Cirihu;

4. Spoljnotrgovinske arbitraže, formirane pri nacionalnim privrednim

komorama pojedinih zemalja.

Ad hoc arbitraže su one čiji su sastav, kompetencije i sastav odluka utvrđene u

samom tekstu poslovnih sporazuma privrednih partnera. Kad ad hoc arbitraža obavi

posao za koji je zadužena, ona prestaje da postoji.

Uloga međunarodne arbitraže je veoma značajna jer doprinosi nesmetanom

odvijanju međunarodne privredne saradnje, a sporove rešava uz obostrani pristanak

partnera i dobrovoljno sprovođenje njenih obavezujućih odluka.

Izbor arbitara, arbitražni postupak, materijalno pravo po kome arbitraža deluje,

mogućnost i postupak nagodbe pred arbitražom, arbitražna odluka i način njenog

sprovođenja, kao i saradnja u arbitražnom postupku, utvrđeni su pravilnicima o radu

svake od pomenutih međunarodnih i nacionalnih arbitraža.

Veoma je značajno da poslovni pregovarači tačno predvide koja je od pomenutih

međunarodnih ili nacionalnih arbitraža nadležna u slučaju spora po predmetnom

ugovoru. Za poslovni ugovor mnogo je povoljnije da bude regularno sproveden i da ne

dođe u situaciju da se poslovni sporovi o njemu rešavaju na međunarodnim

arbitražama. Iznosi koji se plaćaju za arbitražni postupak su preveliki i poskupljuju

poslovanje.

VI KARAKTERISTIKE MODERNOG EKONOMSKOG DIPLOMATE

Diplomata sutrašnjice je isključivo moderni ekonomski diplomata. To je

diplomata čiji se rezultati rada mogu izmeriti ne samo kvalitativno, nego i kvantitativno,

visinom ostvarene ekonomske razmene između dve države ili kompanije.

35

Uloga ekonomske diplomatije i ekonomskih predstavnika u svetu uopšte, dolazi

posebno do izražaja danas, u vreme globalne svetske privrede i globalističkih tendencija

u upravljanju svetom.

1. SPOSOBNOSTI EKONOMSKOG DIPLOMATE

S obzirom na složenost, odgovornost, važnost i delikatnost poslova, moderni

ekonomski diplomata mora da poseduje brojne sposobnosti koje su nužne za uspešno

obavljanje njegovih funkcija:

1. kvalitetno fakultetsko obrazovanje iz oblasti ekonomije, diplomatije i

međunarodnih odnosa, međunarodnog privrednog prava, organizacionih nauka,

menadžmenta i sl.

2. diplomatsko ili spoljnotrgovinsko iskustvo na takvim ili sličnim poslovima

3. savršeno vladanje svetskim jezikom koji se govori u zemlji njegovog

službovanja. U vreme moderne diplomatije znanje jednog svetskog jezika je nedovoljno,

zbog toga ekonomske diplomate moraju govoriti najmanje dva svetska jezika.

4. posebna specijalizovanost za zemlju ili region u kom će delovati

ekonomski diplomata. To podrazumeva proučavanje dotične zemlje; njene istorije,

politički i privredni razvoj, običaje i specifičnost, etnološke i kulturne karakterisitike i dr.

5. govorne veštine

6. pregovaračke veštine. Što podrazumeva različite tehnike pregovaranja

bez direktnih instrukcija iz centrale.

7. osnovne metode i tehnike ekonomsko-obaveštajnog rada, neophodne za

prikupljanje ekonomskih poverljivih informacija.

8. lični šarm, uglađenost i poznavanje protokola.

9. osposobljenost sa elektronsko komuniciranje i korišćenje Interneta

10. samostalnost u odlučivanju, samoinicijativnost i sposobnost odgovronog

donošenja odluka

11. obaveštenost o aktuelnim političkim i ekonomskim temama

36

12. praktična znanja – upravljanje automobilom, daktilografija i sl.

13. tehnološka opremljenost – mobilni telefon, lap-top i elektronski

podsetnik.

2. PRECIZNO ODREĐIVANJE CILJNE GRUPE – USLOV ZA USPEŠNO

DELOVANJE

Ciljne grupe se u teoriji određuju kao posebno indentifkovane grupe u okruženju

koje su od interesa za određeno preduzeće. U aktivnostima ekonomskog diplomate,

ciljne grupe su mnogo šire nego kad se radi o pojedinačnom preduzeću. Ciljne grupe

ekonomskog diplomate obuhvataju:

a. privredne krugove zemlje domaćina

b. zaposlene u nadležnim resorima, institucijama i službama zemlje

domaćina

c. diplomatski kor i klubove stranih spoljnotrgovinskih predstavnika

akreditovanih u toj zemlji

d. predstavnike medija

e. profesionalna udruženja, udruženja preduzetnika, komore, udruženja

potrošača

f. gradove, regione ili kompanije sa kojima zemlja porekla diplomate

održava prijateljske poslovne odnose

g. spoljnotrgovnske predstavnike drugih kompanija iz zemlje porekla

ekonomskog diplomate.

Ekonomski diplomata od svog stupanja na dužnost nastoji da uspostavi što

neposredniji kontakt sa predstavnicima svojih ciljnih grupa. Već u protokolarno-

kurtoaznim posetama upoznavanja, zatim stalnom komunikacijom i radnim posetama,

slanjem informacija i publikacija, pozivanjem na manifestacije i događaje – taj kontakt se

mora održavati i negovati kako bi i rezultat rada ekonomskog diplomate bio što bolji.

37

Bez preciznog određivanja ciljnih grupa i održavanja stalne komunikacije sa njima

rezultati delovanja ekonomskog diplomate će biti ozbiljno umanjeni.

3. AUTONOMIJA U KOMUNIKACIJI SA PARTNETIMA I U ODLUČIVANJU

Ovo je osobina koja se kod modernog ekonomskog diplomate podrazumeva.

Ekonomski diplomata ne može biti puki službenik jedne države koji će za svaku

novonastalu situaciju tražiti instrukcije i saglasnost ministarstva.

U situaciji velike geografske udaljenosti od zemlje, ali i stalne elektronske

komunikacije, dobre banke podataka i znatnog profesionalnog iskustva, ekonomski

diplomata mora posedovati zavidan nivo autonomnosti u komunikaciji sa poslovni

partnerima i u odlučivanju po raznim pitanjima. Ukoliko se radi o važnim,

komplikovanim poslovni pregovorima ili zvaničnim razgovorima u ministrastvima

prijema, on će zatražiti precizne instrukcije, ali će u toku pregvora dalovati samostalno i

odlučno, kao pravi ovlašćeni predstavnik svoje zemlje. Bez toga će njegov kredibilitet u

sredini u kojoj deluje biti ozbiljno doveden u pitanje.

4. NOVA ULOGA EKONOMSKOG PREDSTAVNIKA U INOSTRANSTVU

Uloga ekonomskih predstavnika danas je sve više usmerena na promociju i

zaštitu nacionalnih interesa, odnosno na obezbeđenje informacija i pomoć nacionalnoj

ekonomiji u osvajanju svetskog tržišta ili odnošenju pobede u borbi sa konkurencijom.

U novom globalističkom poretku pred ekonomske predstavnike u svetu stavljaju

se nova zaduženja i odgovornosti. Novi polet ekonomije i njihove zemlje mora u njima

dobiti važnog saradnika, koji će informacijama i sugestijama doprineti usmeravanju

njihove izvozne ekspanzije, transformaciji spoljnoekonomskog nastupa, novim

proizvodnim programima i kvalitetu proizvoda, koji moraju da zadovolje određeno

tržište.

38

Ekonomski predstavnik jedne zemlje u svetu je danas sve manje trgovac u

tradicionalnom smislu. On je, pre svega, analitički posmatrač ekonomskih kretanja,

prikupljač važnih ekonomskih i poverljivih informacija, autonomni i autoritativni

pregovarač u ekonomskim poslovima i inicijator transformacije u privredi zemlje, u

skladu sa interesima njene privredne ekspanzije.

Jedna velika državna administracija mora da školuje, obuči i konstruiše kvalitetan

kadar, koji će voditi njenu ekonomsku ekspanziju u svetu i doprinositi privrednom

napretku zemlje i njenoj izvoznoj orjentaciji.

VII EKONOMSKA DIPLOMATIJA KAO BUDUĆNOST DIPLOMATIJE

Ekonomska diplomatija treba da obezbedi konzistentnu politiku ekonomskog

nastupa, materijalne resurse za takav nastup, kao i obuku kadrova koji će te zadatke

sprovoditi. Ekonomske diplomate, pri tome, vode svakodnevnu bitku sa konkurentima u

potrazi za poverljivim ekonomskim informacijama. Nadmeću se u osvajanju novih ili u

proširenju starog prisustva na stranim tržištima. Njihov profesionalizam i patriotizam,

ogleda se u predanoj borbi za ekonomske interese – profit svoje kompanije ili zemlje u

celini.

Donedavno na funcijama naših diplomata u svetu nalazili su se ljudi koji ne samo

da nisu poznavali ekonomske prilike zemlje prijema, već ni privrednu situaciju svoje

zemlje. Pojedinci nisu znali, čak, ni jezik zemlje u koju odlaze. Upravo zbog toga nužno je

obučiti novu generacija modernih ekonomskih diplomata, koji mogu rame uz rame da se

bore sa najsposobnijim „japijima“ sveta za što bolje pozicije naše zemlje na svetskom

tržištu.

Sa globalizacijom svetske privrede i međunarodne politike interes pojedinih

privreda da budu promovisane u inostranstvu i da se na svetskom tržitu izbore za što

veće učešće i udeo u svetskom profitu, postaje i državni interes njihovih zemalja.

Samim tim, osnovna funkcija državne administracije, mehanizma tzv. spoljne

akcije, diplomatskih i spoljnotrgovinskih predstavništava, različitih delegacija, ministara,

39

predsednika vlada, pa čak i šefova država prilikom boravka u inostranstvu postaje

funkcija ekonomskog diplomate – da reklamira i prodaje proizvode nacionalne privrede

u svetu,kao i da obezbedi da kompanije iz njegove zemalja dobijaju poslove na stranom

tržištu.

1. ZAŠTO EKONOMSKA DIPLOMATIJA PREDSTAVLJA BUDUĆNOST

DIPLOMATIJE

Zato što je u okolnostima globalizacije svetske privrede i politike, globalizacije

svih vidova savremenog života, ekonomska diplomatija, čak i bilateralna, postala

osnovno sredstvo prodora na svetsko tržište.Budući da je cilj ekonomske diplomatije

upravo da stimuliše ekonomsku razmenu između zemalja, jasno je da je ona važan

faktor privrednog i društvenog razvoja, pa po tome i budućnost moderne diplomatije,

diplomatije sutrašnjice.

Na Zapadu se smatra da su otvaranje tržišta i povećana slobodna cirkulacija

dobara, usluga i kapitala, dakle ono što se obično naziva mondijalizacija, neophodni

elementi za ostvarenje trajnog ekonomskog rasta. Ovakav stav, prisutan u savremenom

svetu, stiče sve više pristalica i u zemljama u razvoju, koje žele da uhvate trku sa

razvijenim zemljama. Ekonomska diplomatija putem širenja i promocija ovakvih ideja, a

naročito stimulisanjem ulaganja u privredne kapacitete neophodne za razvoj i bolji život

građana, doprinosi duhu otvorenosti i saradnje, veće razmene i pomoći razvijenog sveta

zemljama u razvoju.

Time ekonomska diplomatija, takođe, postaje diplomatija sutrašnjice,

doprinoseći ekonomskom, pa samim tim i društvenom, demokratskom razvoju danas

preovlađujuće nerazvijenog dela sveta. Globalni cilj svetskog razvoja u trećem

milenijumu je da se taj deo sveta u kome postoje beda, siromaštvo, zarazne bolesti i

umiranje od gladi, sve više smanjuje i sasvim nestane. Za to se vredi boriti svim mogućim

sredstvima i ljudskom solidarnošću.