Don Banvil

KNJIGA DOKAZA

Prevod s engleskogARIJANA BOOVI

PAIDEIA, 1998.

Naslov originalaJohn Banville

The Book of EvidenceCopyright Martin Secker & Warburg Limited, London 1989

IMILOSTIVI GOSPODINE, kad me zamoliste da ispriam sudu svojim reima, evo tau reci. Dre me ovde pod kljuem kao neku egzotinu zver, poslednji ivi primerak vrsteza koju su mislili da je izumrla. Trebalo bi dovoditi svet da me gleda, deraa devica,gracilnog i opasnog, kako tumaram gore-dole po svom kavezu, dok mi jezivi zelenipogled sjakti kroz reetke i putuje dalje, pruiti im neto o emu e sanjati, lagodnouukani u posteljama nou. Poto sam uhvaen, grebli su rukama i nogama da me vide.Plaali bi, verujem, za tu privilegiju. Izvikivali su pogrde, zamahivali pesnicama na mene,pokazujui zube. Bilo je, odnekud, nestvarno, zastraujue a ipak komino, gledati ihtamo, kako mile plonikom kao filmski statisti, mladii u jeftinim kinim mantilima, iene s cegerima, i onih nekoliko utljivih, prosedih likova koji su prosto stajali, gladnoupiljeni u mene, ispijeni od zavisti. Onda mi je neki redar bacio ebe preko glave i strpaome u policijska kola. Nasmejao sam se. Bilo je neega neodoljivo smenog u tome kako jestvarnost, banalna kao i uvek, ispunjavala moje najgore fantazije.

Onako uzgred, to ebe. Jesu li ga doneli naroito za tu priliku, ili uvek dre jedno priruci u prtljaniku? Takva pitanja me sada mue, mozgam o njima. Kako li sam, iz onogugla, morao biti zanimljiva pojava, posaen na zadnjem seditu kao neka mumija, dok jeautomobil ubrzavao kroz mokre, osunane ulice, blejei vano.

Zatim ovo ovde. Buka je bila prvo to me je impresioniralo. Jeziva graja, povici izviduci, salve smeha, prepirke, jecaji. Ali ima i gluvih trenutaka, kao da se najednomspusti neki grdan strah, ili grdna tuga, i svima nam oduzme mo govora. Vazduh leinepokretan po hodnicima, poput stajae vode. Zainjen je blagim smradom karbolnekiseline, koji sluti na mrtvanicu. Spoetka sam zamiljao da sam to ja, hou rei misliosam da je zadah od mene, moj doprinos. Moda i jeste? I dnevna svetlost je udna, ak inapolju, u dvoritu, kao da joj se neto desilo, kao da su joj neto uradili, pre no to joj jedoputeno da stigne do nas. Ima neki nakiseli, limunkasti vid, i javlja se u dva intenziteta:ili nije dovoljna da po njoj vidi, ili pri oi. O raznoraznim vrstama tame neu govoriti.

Moja elija. Moja elija postoji. emu nastavljati s ovim.Robijai u pritvoru dobijaju najbolje elije. Tako i treba da bude. Uostalom, moglo bi se

ustanoviti da sam nevin. Oh, ne smem se smejati, previe boli, osetim stravian probad,kao da mi neto legne na srce breme moje krivice, pretpostavljam. Imam sto i neto toovde zovu naslonjaom. Tu je i televizor, mada ga retko gledam, budui da je mojpredmet sada sub judice i na vestima nema niega o meni. Sanitarne pogodnosti

ostavljaju prostora za puste snove. Pranjenje pomija u kiblu: kako su prikladni, oviizrazi. Moram videti ako mogu da pronaem nekog katamita, ili mislim na neofita?Nekog mladog deka, okretnog i predusretljivog, i ne preterano gadljivog. To ne bitrebalo da bude teko. Moram videti i mogu li da se dokopam nekog renika.

Iznad svega imam primedbu na zadah semena svuda naokolo. Mesto bazdi na njega.Priznajem da sam imao beznadeno romantina oekivanja o tome kako e stvari ovde

izgledati. Odnekud sam sebe video kao neku vrstu slavne linosti, odvojene od ostalihrobijaa u specijalnom krilu, gde bih primao posete ozbiljnih, vanih ljudi i drao impredavanja o velikim dnevnim temama, impresionirajui mukarce i armirajui dame.Kakvo vizionarstvo!, klicali bi oni. Kakva irina! Priali su nam da ste zver, hladnokrvna,svirepa, ali sad kad smo vas videli, uli, eh ! A ja tamo stojim, zauzimam elegantnupozu, estetski profil mi uzdignut ka svetlosti u prozoru sa reetkama, igram senamirisanom maramicom i smekam se s trunkom zlobe, an-ak, rafinirani ubica.

Nije tako, uopte nije tako. Ali nije ni kao ostali kliei. Gde su pobune u menzi,masovna bekstva, takve stvari, tako dobro poznate sa svetlucavog platna? ta sa scenom udvoritu za rekreaciju u kojoj cinkaroa ubijaju perorezom dok dvojica neobrijanih tekaainsceniraju tuu u cilju diverzije? Kad e poeti redaljke? injenica je, ovde unutra isto jekao i tamo napolju, ali na kvadrat. Opsednuti smo telesnom udobnou. Zgrada je uvekpregrejana, mogli bismo biti i u inkubatoru, a opet, uju se beskrajne albe na promaju inapade drhtavice i smrznute noge preko noi. I hrana je vana, prebiramo po svojimtanjirima splaina, njukajuci i uzdiui kao da smo konvencija gurmana. Posle isporukenekog paketa, glas se iri kao umski poar. Ckss! Poslala mu ah-tortu! Domau! Tano kaou koli, zapravo, meavina bede i lagodnosti, utrnula enja, buka, i svuda, uvek, tanepogreiva, smradno siva, vrua, muka aroma fiskultume sale.

Drugaije je bilo, rekoe mi, kad su ovde bili politiki. Vodali su se hodnikom kaopolicajci i zatvorenici, kevui jedan na drugog na iskvarenom irskom, na veliku radostobinih kriminalaca. Ali onda su svi poeli da trajkuju glau ili tako neto, i premetenisu na neko samo njima namenjeno mesto, i ivot se vratio u normalu.

Zato smo toliko posluni? Je li to ono to nam navodno stavljaju u aj da nam otupelibido? Ili su droge? Vaa svetlosti, znam da niko, pa ak ni tuilatvo, ne voli cinkaroa,ali verujem da mi je dunost da obavestim sud o ivoj trgovini zabranjenim supstancamakoja se odvija u ovoj instituciji. Ima kalauza, hou rei straara, koji su umeani, mogudati njihove brojeve ako mi se garantuje zatita. Nema toga to se ne moe nabaviti, aperi,dauneri, barbiturati, hors, krek, ta god vam je volja ne da biste Vi, Vaa preasnosti,mogli biti upoznati s ovim izrazima iz niih sfera, i sam sam ih nauio tek po dolaskuovamo. Kao to biste i mogli pretpostaviti, uglavnom se tome odaju mladi. Lako ih jeprepoznati, bauljaju galerijama poput meseara, s onim siunim, eznutljivim,zgranutim osmehom propisno otkaenih. Ima, meutim, i nekih koji se ne osmehuju, kojitavie izgledaju kao da se nikad vie osmehnuti nee. Ti su otpisani. Stoje i zure negdeustranu, praznog, brinog izraza, onako kako ranjene ivotinje skreu pogled od nas,nemo, kao da smo obini fantomi za njih iji se bol odigrava u nekom svetu razliitom odnaeg.

Ali ne, ne radi se samo o drogama. Neto sutinsko se izgubilo, izbili su nam sr. Mi i

nismo vie ljudi. Stare kuke, tipovi koji su poinili neke zbiija impresivne zloine, epurese naokolo kao obudovele grofice, bledi, mlohavi, kokoijih grudi, iroki u zadnjem trapu.arkaju se oko knjiga u biblioteci, neki ak i trikaju. Mladi jednako imaju hobije,prikradaju mi se u sali za rekreaciju, blagotelei ucakljenih oiju, i stidljivo izlau svojerukotvorine. Ako budem morao da se divim jo jednom brodu u boci, poeu da urlam. Aopet, tako su tuni, tako ranjivi, ti pijakai, ti silovatelji, ti edomorci. Kad pomislim nanjih uvek mi pred oi izae, nisam siguran zato, onaj komadi ekinjaste trave iusamljeno drvo koje nazirem sa svog prozora ako priljubim obraz na reetke i zavirimiskosa preko ice i zida.

Ustanite, molim, poloite ruku ovde, recite razgovetno svoje ime. Frederik arls SentDon Vanderveld Montgomeri. Da li se zaklinjete da ete govoriti istinu, celu istinu inita osim istine? Nemojte me zasmejavati. Hou odmah da pozovem svog prvogsvedoka. Svoju enu. Dafni. Da, to je bilo, jeste, njeno ime. Iz nekog razloga ljudima jeuvek bilo blago komino. Mislim da vrlo dobro pristaje njenoj vlanoj, tmurnoj,kratkovidoj lepoti. Vidim je, svoju damu od lovora, sedi zavaljena sred nekog suncemzaslepljenog proplanka, malice nadurena, gleda ustranu lako namrtenog ela, dok nekisitniji bog u faunskom obliju, sa sviralom od trske, skakue i ludira se, uzalud joj nudeisrce. Ba ta odsutna, blago nezadovoljna poza prvo mi je skrenula panju na nju. Nije bilaprijatna, nije bila dobra. Odgovarala mi je. Moda sam ve mislio na vreme koje tekdolazi, kad ce mi biti nuno pomilovanje od nekoga, bilo koga a ko bi za to bio boljinego neko moga soja.

Kad kaem da nije bila dobra ne podrazumevam da je bila zla, niti pokvarena. Njenaslaba mesta nisu bila nita u poreenju s nazubljenim pukotinama koje se pruaju s krajana kraj moje due. Najvie za ta ju je ovek mogao optuiti bila je neka vrsta moralnelenjosti. Postojale su stvari koje se ne bi pretrgla da uradi, ma kakvi ih imperativinametali njenoj prezasienoj panji. Zapustila je naeg sina, ne zato to nije, na svoj nain,marila za njega, ve prosto zato to je njegove potrebe nisu stvarno zanimale. Zaticao samje kako sedi na stolici zagledana u njega s dalekim izrazom u oima, kao da pokuava dase priseti ko ili ta je on tano, i kako je dospeo tu, na pod pokraj njenih nogu, uvaljan ujednu od mnogih vlastitih svinjarija. Dafni! promrmljao bih, zaboga!, i tad bi me, vie noesto, pogledala na isti nain, istim tim praznim, udno odsutnim pogledom.

Primeujem da izgleda kao da ne umem da se suzdrim od govora o njoj u prolomvremenu. Zvui pravo, odnekud. A opet, ona me esto poseuje. Kad je prvi put dola,pitala je kako je ovde. Ah, draga moja!, rekoh, ta buka! i taj svet! Samo je lako klimnulaglavom i tuno se osmehnula nehajno preavi pogledom preko ostalih posetilaca.Razumemo se, vidite.

U junim podnebljima njena indolencija pretvarala se u neku vrstu pohotnemalaksalosti. Jedne sobe se naroito seam, sa zelenim alonima i uzanim krevetom ijednom vangogovskom stolicom, a napolju mediteransko podne pulsira belim ulicama.Ibica? Iskija? Mikonos, moda? Uvek ostrvo, molim da to notirate, belenie, moglo bineto da znai. Dafni je umela da se izmigolji iz odee volebnom brzinom, prostim

sleganjem ramenima, kao da su suknja, bluza, pantalone, sve zajedno, jedan jedinikomad. Krupna je ena, ne debela, ne ak ni glomazna, a ipak s teinom, i prekrasnoizbalansirana: kad god sam je video nagu poeleo sam da je pomilujem, kao to bihpoeleo da pomilujem neku statuu, vagajui obline u aci, klizei palcem po dugimglatkim linijama, upijajui hladovitost, barunasti opip kamena. Belenie, precrtajte ovuposlednju reenicu, izgledae kao da previe znai.

Ta uarena podneva, u toj sobi i bezbrojnim drugim slinim njoj Gospode Boe,uzdrhtim i sada od te pomisii. Nisam uspevao da odolim njenoj ravnodunoj golotinji,teini i naboju te blistave puti. Leala bi uz mene, odsutna Maja, zurei preko mene usenovitu tavanicu, ili u onaj prorez usijane bele svetlosti izmeu alona, sve doknaposletku ne bih uspeo, nikad nisam tano shvatio kako, da pritisnem neki tajni nerv unjoj, i tad bi mi se okretala svom teinom, urno, stenjui, i pripijala se uz mene kao dapada, s ustima na mom grlu, slepakim jagodicama prstiju na mojim leima. Uvek jedrala oi otvorene, njihov mutan, mekosivi pogled lutao je bespomono, uzmiui prednenom pozledom koju sam joj nanosio. Ne umem da izrazim koliko me je to uzbuivalo,taj bolni, obezoruani pogled, toliko nesvojstven njoj u bilo kojoj drugoj prilici. Pokuavaosam da je navedem da stavi naoare kad bismo ovako bivali u postelji, ne bi li izgledalajo izgubljenija, obezoruanija, ali uspeo nisam nikada, ma kakvim se lukavstvima sluio.A naravno da nisam mogao da traim. Posle svega, izgledalo je kao da se ba nita nijedogodilo, ona bi ustajala i odetala se do kupatila, s rukom u kosi, ostavljajui meraspetog na vlanom aravu, u gru, zacenjenog, kao da sam doiveo srani napad, tovaljda i jesam, u neku ruku.

Nikad, ini mi se, nije znala koliko me duboko dira. Pazio sam da to ne sazna. Oh, nedajte se zavarati, nisam strahovao da u potpasti pod njenu vlast, niti bilo ta slino.Jednostavno, takvo saznanje bilo bi, pa eto, neprilino meu nama. Postojala je izvesnamualjivost, izvesna taktinost, koju smo se od samog poetka preutno sloili daouvamo. Razumeli smo se, da, ali to nije znailo da se poznajemo, niti da to elimo.Kako bismo odrali to beslovesno blaenstvo koje nam je oboma bilo toliko vano, danismo odravali i sutinsku tajnovitost svojih unutarnjih bia?

Kako je tada dobro bilo ustati u hladu popodneva i laka koraka sii do luke kroz turugeometriju sunca i sene po tesnim uliicama. Voleo sam da posmatram Dafni kako hodaispred mene, dok joj se jaka ramena i bokovi ljuljaju u priguenom, sloenom ritmu ispodlake materije haljine. Voleo sam i da posmatram ostrvske mukarce, povijene nad svojimmastikama i naprscima muljevite kafe, kako araju guterskim oima dok ona prolazi.Nego ta, bitange, eznite, eznite.

U luci je uvek postojao bar, uvek isti svejedno na kom ostrvu, sa dva-tri stola iplastinim stolicama ispred, i pokrivljenim suncobranima koji reklamiraju Stellu iliPernod, i crnpurastim, debelim gazdom koji aka zube oslonjen o dovratak. I uvek se tuokupljao isti svet: dva-tri viljasta, ilava tipa u ispranom denimu, ene tvrdih oijuutavljene od sunca, neki matori debeljko s jahting kapicom i prosedim zulufima, i dva-tripedera, naravno, s grivnama i kaipernim sandalama. Bili su nae drutvo, na krug, naiprijatelji. Retko smo im znali imena, kao i oni nama, oslovljavali smo se kao prijatelji,drugari, kapetani, due. Ispijali smo svako svoj brendi ili svoj uzo, ta god da je bio

najjeftiniji lokalni otrov, i glasno priali o drugim prijateljima, linostima svim od reda, udrugim barovima, na drugim ostrvima, sve vreme vrebajui jedno drugo, ak i dok smo sesmeili, iekujui nismo znali ta, neki procep, moda, slabi bok namah izloen bezodbrane u koji bismo mogli zariti kande. Dame i gospodo porotnici, viali ste nas, mismo bili sastavni deo lokalnog kolorita na vaem paket-letovanju, prolazili ste kraj naspogledajui enjivo, a mi smo vas ignorisali.

Predsedavali smo ovom olou, Dafni i ja, s nekom carskom ravnodunou, poputizgnanog kralja i kraljice koji svaki dan oekuju vesti o kontrapobuni i poziv iz dvorca dase vrate. Ljudi su nas se uglavnom, to sam opaao, pribojavali, prepoznavao sam to uvekiznova u njihovim oima, neki pomirljiv, psei pogled, ili pak ozlojeeni blesak, potuljen izlurad. Razmiljao sam o tom fenomenu, izgleda mi znaajan. ta je to bilo u nama ilibolje, oko nas to ih je impresioniralo? Oh, krupni smo, dobro graeni, ja sam zgodan,Dafni je lepa, ali to nije moglo biti sve. Ne, posle mnogo razmiljanja zakljuak do kogasam doao je ovaj: zamiljali su da u nama prepoznaju neku koherenciju i zaokruenost,neku sutinsku autentinost, koja je njima nedostajala, i za koju su oseali da je nisusasvim dostojni. Nas dvoje bili smo pa, jeste, bili smo heroji.

Sve mi je to bilo smeno, naravno. Ne, ekajte, ovde sam pod zakletvom, moramgovoriti istinu. Uivao sam u tome. Uivao sam da sedim oputen na suncu, sa svojomblistavom, ozloglaenom saputnicom kraj sebe, utke primajui danak od naeg arolikogdvora. Postojao je jedan moj naroit, ovlaan smeak, miran, tolerantan, s koliko mrvicomprezira, poklanjao sam ga prevashodno onima budalastijima, nesrenim ludama koje sutrabunjale, lomatajui se pred nama s kapom i praporcima, izvodei svoje patetinetrikove uz mahniti smeh. Gledao sam u njihove oi i tamo video sebe oplemenjenog, itako uspevao naas da zaboravim ta sam, triava, ceptea spodoba, taman kao i oni,ispunjena enjom i gnuanjem, samotna, uplaena, rastrzana sumnjama, i umirua.

Eto kako sam dospeo u ake prevaranata: dopustio sam sebi da se uljuljkam u veri dasam nepovrediv. Ne pokuavam, Milostivi gospodine, da opravdam svoje postupke, samoda ih objasnim. Taj ivot, skakutanje s ostrva na ostrvo, hranio je iluzije. Sunce, slanvazduh, isisavali su znaaj iz stvari, tako da su gubile pravu teinu. Moji instinkti,instinkti naeg plemena, one zbijene opruge kaljene po mranim umama severa,poputale su tamo dole, Vaa svetlosti, odista, jesu. Kako je ita moglo biti opasno, zlo, utako nenom, plavom, akvarelnom podneblju? A onda, loe stvari su uvek stvari koje sedogaaju drugde, i loi ljudi nikada nisu ljudi koje vi poznajete. Taj Amerikanac, recimo,nije izgledao nita gori od bilo koga drugog u drutvu te godine. tavie, nije mi izgledaonita gori od mene samog mene, hou rei, kakvim sam se zamiljao, jer ovo je, naravno,bilo pre no to sam otkrio za kakve sam stvari sposoban.

Kaem Amerikanac jer nisam znao, ili ne pamtim, njegovo ime, ali nisam siguran daje uopte i bio Amerikanac. Govorio je unjkavo, to je mogao nauiti i iz filmova, i imao jenaviku, dok govori, da gleda oko sebe suenih oiju to me je podsealo na ko zna kojufilmsku zvezdu. Nisam ga mogao uzeti ozbiljno. Sjajno sam ga imitirao uvek sam biodobar mimiar na ta su se ljudi glasno smejali od iznenaenja i prepoznavanja. Isprva

sam mislio da je prilino mlad, ali Dafni se osmehnula i pitala jesam li mu video ruke.(Ona je takve stvari zapaala.) Bio je vitak i miiav, s uiljenim licem i deakom,ostrienom kosom. Slab je bio na tesne farmerke i izme s visokim potpeticama i konekaieve s ogromnim nalama. Neosporno je u njemu bilo neega kaubojskog. Zvau ga,dozvolite da razmislim, zvau ga Randolf. Meta mu je bila Dafni. Posmatrao sam gakako se priunjava, s rukama nabijenim u tesne depove, i poinje da njuka oko nje,istovremeno i kooperan i u gru, kao i toliki drugi pre njega, s enjom koja se, kao injihova, oitavala u izvesnoj napregnutoj belini izmeu oiju. Prema meni se odnosio sopreznom ljubaznou, oslovljavajui me kao prijatelja, pa ak i da li ja to fantaziram? kao pardnera. Seam se kad se prvi put posadio za na sto, svijajui paukolike noge okostolice i izvijajui se unapred na laktu. Oekivao sam da izvadi kesu duvana i jednomrukom zavije sebi dim. Kelner, Pako, ili Pablo, mlad ovek vrelih oiju i aristokratskihpretenzija, napravio je omaku i doneo nam pogrena pia, a Randolf je ugrabio prilikuda ga divljaki sasee. Nesreni mladi stajao je zateen, gurei ramena pod ibominvektiva, i bio ono to je oduvek bio, seljaki sin. Kad je on odbauljao od stola, Randolfpogleda u Dafni i iskezi se, otkrivajui sa strane niz dugih, rikastoutih zuba, a japomislih na hrta koji sedi uspravan i ponosan do neba poto je gospodarici izruio prednoge mrtvog pacova. Prokleti spikovi1, ree on nehajno, i ispusti neki pljuvaki zvukkrajem usana. Skoio sam, zgrabio ivicu stola i preturio ga, sruujui mu pia u krilo, idreknuo na njega da ustane i doe po svoje, ti, kukin sine! Ne, ne, naravno da nisam.Koliko god da bi mi prijalo da mu saspem pun sto sre u karikirano napumpani lic,nisam tako sreivao stvari, ne u tim danima. Pored toga, uivao sam kao i svi ostaligledajui kako Pablo ili Pako dobija po nosu, gnjida jedna, s onim duevnim pogledima ionim negovanim rukama i onim uasnim, stidnikim brkovima.

Randolf je voleo da se predstavlja kao vrlo opasan tip. Pominjao je mrane radnjepoinjene u nekoj dalekoj zemlji koju je nazivao Stejtsajd. Podsticao sam te bajke oodvanosti, potajno se naslaujui eh-nema-veze, nita-naroito stilom kojim ih jepripovedao. Bilo je u svemu tome neega boanski smenog, u hvalisavevom lukavompogledu i lukavo skromnoj intonaciji, njegovom stavu euforinog samoljublja, u tomekako se otvarao kao cvet pod toplinom moje utke otklimane, zadivljene reakcije. Oduveksam izvlaio zadovoljstvo iz sitnih ljudskih podlosti. Postupati s budalom i laovom kaoda ga drim za uzor estitosti, podbadati ga u njegovim pozama i lagarijama, vanredno jeto uivanje. Tvrdio je da je slikar, dok mu nisam postavio dva-tri nevina pitanja na tutemu, onda je naprasno postao pisac. U stvari, kako mi je poverio jedne noi posle vieaica, novac je zaraivao kao diler trave meu ostrvskim tranzitnim bogataima. Bio samokiran, naravno, ali prepoznao sam dragocenu informaciju, i kasnije, kad

Ali ovo me zamara, hajde da s tim raskrstimo. Traio sam mu da mi pozajmi netonovca. Odbio je. Podsetio sam ga na onu pijanu no, i rekao kako sam siguran da e seguardia2 zanimati da uje ta mi je ispriao. Bio je okiran. Zamislio se. Nema tu lovu kojuja traim, ree, morao bi je za mene odnekud pribaviti, moda od nekih ljudi kojepoznaje. I grickao je usnu. Rekoh da e to biti u redu. Ne marim otkud dolazi. Lepo samse zabavljao, i bio sam prilino zadovoljan sobom, igrajui se ucenjivaa. Nisam stvamo

oekivao da me uzme ozbiljno, ali izgleda da sam potcenio njegov kukaviluk. Isporuioje gotovinu, i nekoliko nedelja Dafni i ja smo se ludo provodili, i sve je bilo na visini osimto mi je Randolf bio za petama kud god sam iao. Bio je neprijatno bukvalan uinterpretaciji rei kao to su pozajmiti i otplatiti. Zar nisam sauvao njegovu trokavu malutajnu, rekoh, nije li to ist raun? Ti ljudi, ree on, uz jeziv, grevit pokuaj osmeha, ti ljudise ne ale. Rekoh da mi je drago da to ujem, oveku se ne mili saznanje da je imao posla,makar iz druge ruke, sa isto frivolnima. Onda je zapretio da e im dati moje ime.Nasmejao sam mu se u lice i odetao. Jo i tada nita od toga nisam mogao uzeti ozbiljno.Posle nekoliko dana stigao je paketi umotan u pakpapir, adresiran na menepolupismenim rukopisom. Dafni je poinila greku i otvorila ga. Unutra je bila kutija odduvana Balkan Sobranje, to je svemu davalo nastrano kosmpolitsku notu obloenavatom, u kojoj se gnezdio udno izuvijan, bled, hrskaviav komad mesa s pokoricom odsasuene krvi. Trebalo mi je malo vremena da ga identifikujem kao ljudsko uvo. Ko godda ga je odsekao, uradio je to neveto, neim slinim nou za hleb, ako je bilo suditi poreckavom rezu. Bolno. Pretpostavljam da je to i bila namera. Seam se da sam pomislio:Kako umesno, uvo, u ovoj zemlji toreadora! Prilino lascivno, zapravo.

Krenuo sam u potragu za Randolfom. Nosio je veliki komad gaze prilepljen na levojstrani glave, podvezan mangupski nakrivljenim i ne naroito istim zavojem. Nije mevie navodio na pomisao o Divljem zapadu. Sada je, kao da je sudbina reila da podrinjegovu tvrdnju da je umetnik, upadljivo liio na jadnog, ludog Vinsenta s onogautoportreta raenog poto se osakatio u ime ljubavi. Kad me je ugledao pomislio sam dae zaplakati, izgledao je tako raaljen nad samim sobom, i tako indigniran. Sad se ti snjima objanjavaj, ree, duan si njima, ne meni, ja sam svoje platio, i smrknuto dotaebandairanu glavu. Zatim me je astio gnusnim imenom i klisnuo niz neku uliicu.Uprkos podnevnom suncu leima su mi proli marci, nalik na rojenje sivog vetra nadvodom. Malo sam oklevao tamo, na tom belom uglu, izgubljen u mislima. Jedan starac naburrou3 mi je salutirao. Negde u blizini ustro je izbijalo neko blehano crkveno zvono.Zato, pitao sam se, zato ovako ivim?

Ovo je pitanje na koje bi i sud nesumnjivo voleo da dobije odgovor. S mojimporeklom, mojim obrazovanjem, mojom da mojom kulturom, kako sam mogao ivetitakvim ivotom, meati se s takvim svetom, dovoditi sebe u takve neprilike? Odgovor je ne znam odgovor. Ili znam, ali suvie je obiman, suvie zamren, da bih ovde pokuao daga izloim. Jednom sam verovao, kao i svako drugi, da sam odreujem tok vlastitogivota, po vlastitim odlukama, ali malo-pomalo, kako sam nagomilavao sve vie i vieprolosti na koju u se osvrtati, shvatio sam da sam inio to to sam inio zato todrugaije nisam mogao. Molim Vas, nemojte pomisliti, Milostivi gospodine, hitam da tokaem, nemojte pomisliti da ovde uoavate insinuaciju apologije, ili makar odbrane.Voljan sam da preuzmem punu odgovornost za sopstvene postupke napokon, oni sujedino to mogu nazvati svojim i unapred izjavljujem da u bez prigovora prihvatitiodluku suda. Samo pitam, uza sve duno potovanje, da li je izvodljivo drati se principamoralne krivice kad se ve odustalo od pojma slobodne volje. Zapetljano, tu vam dajemza pravo, jedna od onih tema o kojima ovde oboavamo da diskutujemo izveeri, uz nakakao i nae pljuge, kad nas pritisne vreme.

Kao to rekoh, nisam oduvek o svom ivotu mislio kao o tamnici gde sve postupkeodreuje sluajni obrazac koji nam odozgo dobacuje neki neznani i bezosetni autoritet.Naprotiv, dok sam bio mlad umiljao sam da sam majstor-zidar koji e jednog dana okosebe podii udesno zdanje, neki grandiozni paviljon, prozraan i svetao, koji e me celogprimiti u sebe a u kome u ipak biti slobodan. Gledajte, govorie svet, razaznajui tajvrhunac jo izdaleka, gledajte kako je vrst, kako temeljan: to je njegove ruke delo, da,nema sumnje, to je on sam. U meuvremenu, pak, neudomljen, oseao sam se kao da samu isti mah i izloen i nevidljiv. Kako to da opiem, taj doivljaj sebe kao neega bezteine, bez sidra, plutajueg fantoma? Drugi ljudi kao da su imali gustinu, prisustvo, kojisu meni nedostajali. Meu njima, tim velikim, bezbrinim stvorovima, bio sam kao detemeu odraslima. Posmatrao sam ih, razrogaenih oiju, udei se njihovom hladnomsamopouzdanju pred volebnim i naopakim svetom. Ne dajte se zavarati, nisam biobulka, smejao sam se i galamio i hvalisao barabar s najboljima od njih samo to samiznutra, u onoj turobnoj, senovitoj galeriji koju nazivam srcem, stajao nespokojan, srukom preko usta, nem, zavidan, nesiguran. Oni su razumevali stvari, ili ih, barem,prihvatali. Znali su ta misle o neemu, imali su stavove. Imali su uoptena gledita, kaoda ne shvataju da je sve beskonano deljivo. Priali su o uzroku i posledici, kao da verujukako je mogue izolovati neki dogaaj i izloiti ga posmatranju u istom, bezvremenomprostoru, izvan ludakog kovitlaca stvari. Govorili bi o itavim narodima kao da govore ojednom jedinom oveku, dok je meni ak i govor o pojedincu s makar i prizvukomizvesnosti delovao bezono. Ah, nisu znali za granice.

A kao da ljudi iz spoljnog sveta nisu bili dovoljni, imao sam i u sebi jedan liniprimerak, neku vrstu redara, od koga sam morao skrivati svoje pomanjkanje uverenja. Naprimer, ako sam neto itao, neki argument u ovoj ili onoj knjizi, i zduno se s njimslagao, a onda na koncu otkrio da sam potpuno naopako shvatio ta pisac hoe da kae,da sam, de fakto, celu stvar primio zguza, osetio bih neodoljivu potrebu da smestaizvedem salto, brz kao munja, i kaem sebi, mislim svom drugom Ja, onom strogominternom naredniku, da je to to se tu kae istina, da nikad i nisam drugaije mislio, a daje, ako ba i jesam, to to sam u stanju da neopaeno skaem s miljenja na miljenje ustvari znak irine duha. Onda bih obrisao elo, proistio grlo, ispravio ramena i diskretnopreao preko toga, s priguenim zgraanjem. Ali emu prolo vreme? Da li se itapromenilo? Samo to je onaj unutranji bir iskoraio i preuzeo dizgine, dok se zbunjeniizoptenik sklupao unutra.

Da li sud uvia, pitam se, koliko me kota ova ispovest?Posvetio sam se studijama prirodnih nauka da bih pronaao izvesnost. Ne, greka.

Bolje rei, posvetio sam se nauci da bih pomanjkanje izvesnosti uinio lake svarljivim.Evo naina, mislio sam, da se podigne vrsto zdanje upravo na pesku koji mi je veito,svuda, izmicao pod nogama. I dobar sam bio u tome, imao sam nadahnua. Nije bilo naodmet, biti bez ikakvih uverenja o prirodi stvarnosti, istine, etike, svih tih velikih stvari tavie, otkrio sam u nauci viziju jednog nepredvidivog, uzavrelog sveta, sablasnopoznatog meni, kome je materija oduvek delovala kao vrtlog sluajnih sudara. Statistika,teorija verovatnoe, to je bila moja oblast. ista ezoterija, neu ovde u to ulaziti. Imao samneki hladan dar koji nije bio zanemariv, ak ni po drakonskim merilima te discipline.

Moji studentski radovi bili su uzori jasnoe i saetosti. Profesori su me voleli zarozanimatorci sa mekom dima od cigareta i kvarnih zuba, koji su u meni prepoznavali onuretku, nemilosrdnu icu ije je pomanjkanje njih osudilo na doivotno argatovanje zakatedrom. A onda su me zapazili Amerikanci.

Kako sam samo voleo Ameriku, ivot na onoj pastelnoj, osunanoj zapadnoj obali, tome je iskvarilo za sva vremena. Vidim to jo uvek u snovima, sve na svom mestu,netaknuto, brda oker boje, zaliv, gorostasni ipkasti crveni most omotan maglom. Oseaosam se kao da sam se ispeo na neki visoki, mitski plato, u neku vrstu Arkadije. Takvobogatstvo, takva oputenost, takva nevinost. Od svih uspomena koje su mi otud ostalebiram jednu nasumice. Proleni dan, univerzitetska kafeterija. Vreme je ruka. Napolju,na trgu, kraj fontane, arobne devojke poziraju na suncu. Sluali smo to jutro predavanjenekog gostujueg maga, jednog od velikih majstora arkanuma, koji sad sedi s nama zanaim stolom, pije kafu iz papirne ae i zubima krcka pistae. Vitak je, krakat, s divljomumom krecave kose koja poinje da sedi. Pogled mu je obeenjaki, s iskrom zlobe, araneumomo tamo-amo kao da trai neto to bi ga nasmejalo. injenica je, prijatelji, da jecela prokleta stvar igra sluaja, pukog sluaja. I seva nenadnim osmehom ajkule, inamiguje na mene, jo jednog izoptenika. lanovi fakultetskog kolegijuma nanizani okostola klimaju glavama i nita ne govore, krupni, preplanuli, ozbiljni ljudi u kouljamakratkih rukava i cipelama debelih onova. Jedan se eka po bradi, drugi dokonoproverava masivni runi sat. Napolju prolazi mladi u orcu i bez koulje, svirajui naflauti. Devojke ustaju lagano, dve po dve, i lagano odlaze, preko trave, prekrtenih ruku, sknjigama privijenim na grudi poput prsnih oklopa. Gospode Boe, je li mogue da samtamo bio, u zbilji? To mi sada, s ovog mesta, vie lii na san nego na uspomenu, tamuzika, te blage bahantkinje, i mi za naim stolom, jedva primetne, nepomine prilike,mudraci, stolujemo iza stakla u kome se ogleda lie.

Opinjavao sam ih, tamo preko, svojim akcentom, svojim leptir-manama, svojimpomalo zlokobnim armom starog kontinenta. Imao sam dvadeset etiri godine, meunjima sam se oseao sredoveno. Bacali su se na mene s obrednim arom, kao da seuputaju u neki vid samouzdizanja. Jedan od njihovih malih inostranih ratova bio jeupravo tada u punom jeku, svako je, inilo se, bio protestant, osim mene nisam hteonita da imam s njihovim marevima, njihovim sedeim demonstracijama, onimzagluujuim eholalijama koje su kod njih prolazile kao debate ali ak ni moji politikistavovi, odnosno njihovo pomanjkanje, nisu delovali odbojno, i deca cvea svih oblika iboja padala su mi u krevet, ustreptalih latica. Retko mi je koja ostala u iole jasnomseanju, kad pomislim na njih vidim neku vrstu hibrida, s rukama jedne, oima druge, ijecajima neke tree. Od tih dana, tih noi, ostao je samo ovlaan slatkogorki ukus, i trag,tek bledi odsjaj, tog stanja plutajue lakoe, tog, kako da kaem, tog balanitinog,ataraksikog blaenstva da, da, dokopao sam se renika u kome su me ostavljale,miia bolnih od njihovih usrdnih tetoenja, puti zalivene melemom njihovog znoja.

U Americi sam i upoznao Dafni. Na zabavi u kui nekog profesora stajao sam jednogpopodneva na verandi s dinom u ruci kad sam dole na travnjaku uo glas zaviaja: tih alijasan, kao zvuk vode kad pada na staklo, i s onim prizvukom letargije, nepogreivomnotom naeg miljea. Pogledao sam, i stajala je tamo, u cvetnoj haljini i demodiranim

cipelama, nafrizirana u duhu vremena kao lutka-crne, mrtei se preko ramena nekogoveka u dreavom sakou koji je razmahanim pokretima odgovarao na neto to ga jepitala, dok je ona ozbiljno klimala glavom, ne dajui ni pet para na njegove rei. Baciosam samo taj jedan pogled na nju i onda sam se okrenuo, ne znam tano zato. Bio sam ujednom od svojih loih raspoloenja, i napola pijan. Taj trenutak vidim kao amblem naegzajednikog ivota. Proveu sledeih petnaest godina okreui se od nje, na ovaj ili onajnain, sve do onog jutra kad sam stajao naslonjen na ogradu ostrvskog parobroda,mrkui ljigavi luki vazduh i maui bezvoljno njoj i detetu, oboma siunim ispodmene na keju. Tog dana se ona okrenula od mene, s neim to mi se danas ini kao laganai beskonano tuna konanost.

Oseao sam budalastost koliko i strah. Oseao sam se smeno. Nestvaran je bio, tajkripac u koji sam uleteo: jedan od onih sumanutih snova od koga bi neki neveti debelioveuljak mogao napraviti treerazredni film. Nadugo bih ga odbacivao, kao to seodbacuje san, svejedno koliko jeziv, ali to bi po pravilu dogmizavalo natrag, to netoogavno, s pipcima, i u meni bi nadoao vreli talas strave i stida stida, to e rei, zbogvlastite gluposti, zbog lakomog manjka predostronosti, koji mi je i zaprio ovu orbu.

Poto je izgledalo da sam, s Randolfom, natrapao u neki sporedni komad, oekivaosam da e izvoai biti komina trupa razbojnika, isfircanih momaka s niskim elima itankim briima koji e stajati u krugu oko mene s rukama u depovima, runo se smeitii vakati akalice. Umesto toga, bio sam pozvan u audijenciju kod nekog hidalga srebrnekose u belom odelu, koji me je pozdravio vrstim, predugim stiskom ruke i rekao mi da sezove Agvire. Drao se uglaeno i neodreeno tuno. Loe se uklapao u svoje okruenje.Ispeo sam se uz uske stepenice u prljavu, nisko zasvoenu sobu iznad nekog bara. Tamoje stajao sto prekriven muemom i nekoliko pletenih stolica. Na podu pod stolom sedeloje musavo dete, sisajui drvenu kaiku. U jednom uglu dredao je nadnaravno velikitelevizor, na ijem sam praznom, zloudnom ekranu video sebe u ogledalu, stravinovisokog i tankog, i svijenog u luk. Oseao se miris prene hrane. Senjor Agvire, napuivise malo kao da je degutiran, pregleda sedite jedne od stolica i sede. Nasu nam obojicivino, i pridie au da prijateljski nazdravi. Poslovni je ovek, ree, obian poslovni ovek,ne veliki profesor i osmehnu mi se uz laki naklon ali svejedno zna da postoje izvesnapravila, izvesni moralni imperativi. Jedan posebno ima na umu: moda bih ja mogaopogoditi koji? Ja nemo zatresoh glavom. Oseao sam se kao mi u apama neke lukave izaludne matore make. Njegova tuga dobi novu dubinu. Zajmovi, ree tiho, zajmovi semoraju vraati. Zakon je to na kome trgovina poiva. Nada se da u shvatiti njegovpoloaj. Nastade tiina. Obuzelo me je bilo neko prestravljeno divljenje: ovo je istinskisvet, svet straha i bola i odmazde, ozbiljno mesto, ne ono sunano igralite na kome samstraio hrpe tueg novca. Morau da odem kui, rekoh naposletku, glasom koji nijezvuao kao moj, postoje ljudi koji e mi pomoi, prijatelji, porodica. Mogao bih od njih dapozajmim. On se zamisli. Da li bih iao sam?, pitao se. Na sekund nisam shvatio na tacilja. Onda skrenuh pogled i polagano rekoh, da, da, ena i sin e mi verovatno ostatiovde. I dok sam to govorio kao da sam uo neko stravino graktanje, podrugljivi urlik

dungle, tik iza ramena. On se nasmei i paljivo nasu jo dva prsta vina. Dete, koje sedotle igralo s mojim pertlama, stade da zavija. Bio sam uzrujan, nisam imao nameru daritnem stvora. Senjor Agvire se namrti, i viknu neto preko ramena. Jedna vrata se izanjega otvorie i neka neuveno debela, srdita mlada ena proturi glavu i zarokta na njega.Na sebi je imala crnu haljinu, bez rukava, s krivudavim porubom, i sjajnu crnu perikuvisoku kao konica, s vetakim trepavicama u kompletu. Ugegala je u sobu, s mukom sesagnula i podigla dete i snano ga mlatnula preko lica. Ono se tre od iznenaenja i,gutajui silovit jecaj, ozbiljno uperi svoje okrugle oi u mene. ena me takoe oinupogledom, zatim uze drvenu kaiku i tresnu je na sto pred mene. Onda, zatakavi dete zajedan od basnoslovnih kukova, otrupka iz sobe i zalupi vrata za sobom. Senjor Agvirelako, kao izvinjavajui se, slegnu ramenima. I opet se nasmei, vrcavo. ta mislim oostrvskim enama? Oklevao sam. Hajde, hajde, ree on veselo, sigurno da neto mislim otako vanom pitanju. Rekoh da su draesne, zbilja draesne, zbilja najdraesnije svogaroda koje sam ikad video. On sreno zaklima glavom, to je i oekivao da kaem. Ne, ree,ne, suvie tamne, suvie tamne svuda redom, ak i na onim mestima koja nikad ne videsunca. I pognu se napred s onim naguvanim, srebrnastim osmehom i ovla me lupnuprstom po lanku ruke. Severnjake ene, doim, ah, te blede severnjake ene. Ta belakoa! Tako nene! Tako krhke! Vaa ena, na primer, ree. Nastupi nova tiina, bez daha.Nerazgovetno sam uo kriave tonove muzike sa radija u baru ispod nas. Toreadorskemuzike. Moja stolica krcnu poda mnom, kao promrmljano upozorenje. Senjor Agviresklopi svoje elgrekovske ruke i pogleda me preko tornja od prstiju. Vaa hena, ree,dahui u tu re, vaa lepa hena, vratiete joj se brzo? Nije to u stvari ni bilo pitanje. tasam mu mogao rei, ta sam mogao uiniti? Ni ovo u stvari nisu pitanja.

Dafni sam rekao to sam manje mogao. inilo se da razume. Nije pravila tekoe. To jeuvek bilo oaravajue kod Dafni: ona ne pravi tekoe.

Dugaak je bio put do kue. Parobrod je pristao u Valensiji u osvit zore. Mrzimpaniju, neuljuena, dosadna zemlja. Grad je zaudarao na seks i hlor. Uhvatio sam nonivoz, zgnjeen u kupeu tree klase s pola tuceta smradnih seljaka u jeftinim odelima.Nisam mogao da spavam. Bilo mi je vruina, glava me je bolela. Oseao sam kako selokomotiva mui uz dugi uspon prema visoravni, a tokovi uporno tamburaju svojujedinu melodiju. U Madridu je pucala isprano plava zora. Zastao sam ispred stanice iposmatrao jato ptica kako krui i prevre se neverovatno visoko na nebu, a onda me,nekim udom, zapljusnu talas euforije, ili neega nalik na euforiju, od ega sam zadrhtaoi zasuzio. Pretpostavljam od neispavanosti, i efekata visinskog, razreenog vazduha.Zato se, pitam se, tako jasno seam stajanja tamo, boje neba, tih ptica, tih marakagrozniavog optimizma? Bio sam na prekretnici, rei ete mi, upravo se tamo budunostravala preda mnom, a ja sam, i ne opazivi, izabrao pogrenu stazu to ete mi rei, zarne, vi, koji morate u svemu nai znaenje, koji udite za znaenjem, lepljivih dlanova iuarenih lica! Ali, miruj, Frederik, miruj. Oprostite mi ovaj ispad, Vaa svetlosti. Radi sesamo o tome da ne verujem da takvi trenuci ita znae kao ni ma kakvi drugi trenuci,kad smo kod toga. Imaju znaaja, oigledno. Moda ak imaju i neke vrednosti. Ali ne

znae nita.Eto, dakle, izjasnio sam se o svojoj veri.Gde sam stao? U Madridu. Na putu iz Madrida. Seo sam u drugi voz, prema severu.

Zaustavljali smo se na svakoj stanici, mislio sam da nikad neu izai iz te grozomornezemlje. Jednom smo celi sat stajali u nekoj nedoiji. Sedeo sam u kuckavoj tiini i tupozurio kroz prozor. Iza otpacima zasutih tranica severne pruge irilo se ogromno,precvalo, uto polje, i u daljini lanac plavih planina za koje sam isprva pomislio da suoblaci. Sijalo je sunce. Proljampala je jedna umorna krava. Neko se nakaljao. Pomisliosam kako je udno biti tu, hou da kaem, ba tu a ne negde drugde. Ne da bi biti negdedrugde izgledalo ita manje udno. Hou da kaem ah, ne znam ta hou da kaem.Vazduh u kupeu bio je zasien. Sedita su isputala onaj svoj pranjavi, usedeli vonj.Preko puta mene, jedan crnpurasti oveuljak niska ela pogledao me je u oi i vie nijeskretao pogled. Tog asa postalo mi je jasno da sam na putu da uinim neto veomaravo, neto zbilja ogavno, neto za ta oprotaja nee biti. Nije to bilo predoseanje, to jeisuvie okolina re. Znao sam. Ne umem da objasnim kako, ali znao sam. Bio sam okiransobom, disanje mi se ubrzalo, lice mi je bubnjalo kao od postienosti, ali uporedo saokom prisutna je bila i neka vrsta lakrdijake razdraganosti, penjala mi se u grlo i davilame. Onaj seljak me je jo uvek motrio. Sedeo je malo pognut unapred, s rukama spokojnopoloenim na kolena, oputenih obrva, i poman i odsutan u isti mah. Tako oni bulje, tajsvet tamo, toliko su malo svesni sebe da valjda zamiljaju da se njihovi postupci neeodraziti na druge. ovek bi rekao da zaviruju ovamo iz nekog drugog sveta.

Vrlo sam dobro znao, naravno, da sam u bekstvu.

OEKIVAO SAM da stignem po kii, i u Holihedu je, odista, sitno i toplo sipilo, alikad smo izbili na kanal opet je granulo sunce. Bilo je vee. More je bilo mirno, nauljeni,zapeti meniskus, slezove boje, i udno visoko i zakrivljeno. Iz prednjeg salona u komesam sedeo izgledalo je da pramac bei sve dalje i dalje uvis, kao da se itav brod upinje dauzleti. Nebo ispred nas pretvorilo se u namaz grimiza preko najbleeg bledoplavog isrebrnastozelenog. Izloio sam lice blagoj morskoj svetlosti, omamljen, pun iekivanja,isceren kao maloumnik. Priznajem da nisam bio sasvim trezan, ve sam bio naeo svojutranu bescarinske cirke, i koa na slepoonicama i oko oiju mi se opasno zatezala. Nijeme, ipak, samo pie inilo srenim, nego i nenost stvari, spontana dobrota sveta. Tajzalazak sunca, recimo, kako je iroke ruke bio razastrt, ti oblaci, svetlost vrh mora, onaplavozelena daljina koja razdire srce, razastrt, sve u njemu, kao za utehu nekomzalutalom, napaenom putniku. Nikad se nisam sasvim privikao na boravak na ovojzemlji. Ponekad mislim da je nae prisustvo ovde posledica neke kosmike omake, dasmo stvoreni za neku sasvim drugu planetu, s drugim ustrojstvom, i drugim zakonima, idrugim, tmurnijim nebom. Pokuavam da ga zamislim, nae pravo mesto, negde naudaljenom kraju galaksije, vrti se i vrti. A oni drugi, stvoreni za ovo ovde, jesu li oni tamonegde, zbunjeni i nostalgini, kao i mi? Ne, ti bi odavno izumrli. Kako bi mogli opstati, tineni Zemaljci, u svetu pravljenom da primi nas?

Glasovi, to je bilo prvo to me je prenerazilo. Mislio sam da fingiraju taj akcenat, tolikoje zvuao kao karikatura. Dvojica lukih radnika sirovih lica s pljugama u ustima, carinik skapom: moji zemljaci. Proao sam kroz nepreglednu halu od talasastog lima i izaao uumorno zlato letnje veeri. Proao je jedan autobus, i jedan radnik na biciklu. Kula, i njenzbrkani sat koji je i dalje pokazivao pogreno vreme. Iznenadio sam se, koliko je sve todelovalo na mene. Voleo sam ovo mesto dok sam bio dete, pristanite, promenadu, onajzeleni podijum za muziku. Vladao je uvek neki sladak duh melanholije, blagog aljenja,kao da je neka starinska, vesela muzika, poslednja te sezone, upravo zamukla u vazduhu.Moj otac ovo mesto nikada nije pominjao drugaije nego kao Kingstaun: nije imaovremena za uroenika trabunjanja. Dovodio me je ovamo nedeljom popodne, ponekad iradnim danom za vreme kolskog raspusta. Trebalo se dugo voziti od Kulgrejnda.Parkirao bi se na putu iznad pristanita, i dao mi jedan iling i zdimio, preputajui meonome to je on zvao linom inicijativom. Vidim sebe, princa-apca, na tronu visokogzadnjeg sedita moris-oksforda, kako unitavam komet sladoleda, liui ukrug, snaunikim arom, sve manji i manji patrljak lepljive smese, i usput streljam pogledomradoznale etae, koji bele od straha pred mojim zloudnim okom i palacavim, slatkimjezikom. Povetarac s mora bio je kao meki, slani zid vazduha u otvorenom prozoruautomobila, s primesom dima od potanskog amca usidrenog ispod mene. Zastave nakrovu jaht-kluba podrhtavale su i pucketale, a iprag katarki u luci njihao se i zveckaopoput nekog istonjakog orkestra.

Majka nikad nije ila s nama na ove ekskurzije. One su, to sada znam, bile samo oevizgovor za posete kurvici koju je tamo drao. Ne seam se da se ponaao zavereniki,barem ne vie nego obino. Bio je suvonjav, uredno sazdan ovek, s bledim obrvama ibledim oima, i plavunim briima, blago nepristojnim, nalik na pramiak krzna, mekogi paperjastog, koji mu je nehotice zalutao na lice s nekog drugog, tajnog dela bia. Zbognjih su mu usta bila zapanjujue plastina, neto gladno, nasilniko, crvene boje, to drobii rei. Bio je uvek manje-vie ljut, prepun jeda i indignacije. Ispod galame je, mislim, ipakbio kukavica. alio je samog sebe. Bio je uveren da ga je svet grubo iskoristio. U naknaduje ugaao sebi, astio se. Nosio je cipele rune izrade i arvekravate, pio dobar klaret,puio cigarete specijalno uvezene u vakuumiranim metalnim kutijama iz jedne radnje uBerlingtonskoj arkadi. Jo imam, ili sam imao, njegov bambusov tap za etnju. Vraki seponosio njime. Voleo je da mi pokazuje kako je izraen, od etiri ili moe biti osam oblicabambusa koje je obradio i spojio neki majstor svog zanata. Jedva sam uspevao da sauvamozbiljno lice, bio je tako komino vaan. Pogreno je zamiljao da su posedi mera njegoveline vrednosti, pa je paradirao i graktao, prikazujui svoje stvari kao ai saampionskom prakom. I zbilja, bilo je u njemu neega od veitog deaka, neeganedovrenog i pubertetskog. Kad mislim o nama dvojici, njega vidim kao nepojamnomladog a sebe kao ve odraslog, umornog, ogorenog. Slutim da me se pribojavao. Dotrinaeste ili etrnaeste ve sam mu bio ravan po visini ili, ako nita drugo, po masi, jermada imam njegovu smeu boju, po stasu sam povukao na majku, i ve u tim godinamabio sam sklon salu. (Da, Gospon sudija, vidite pred sobom srednje popunjenog oveka ukome ui debeljko i trudi se da ne iskoi. Jer jednom se oteo, bio je Banter4, samojednom, i vidite ta se dogodilo.)

Nadam se da ne stvaram utisak kako nisam trpeo svoga oca. Nismo mnogorazgovarali, ali bili smo sasvim dobri drugari, kao ve oevi i sinovi. Ako me se malo ipribojavao, bio sam i ja dovoljno mudar da se pazim njega, jedan odnos koji se lako brka,a ak se i nama to ponekad deavalo, sa uzajamnim potovanjem. Gajili smo velikogaenje prema svetu uopte, utoliko smo imali neeg zajednikog. Primeujem da samnasledio njegov smeh, ono tiho, nazalno smejuljenje koje je bilo njegov jedini komentarna krupne dogaaje njegovog vremena. izme, ratovi, katastrofe, ta je on mario za takvestvari? svet, jedini svet vredan truda, prestao je da postoji s odlaskom poslednjegvicekralja s ovih obala, posle toga je sve bilo samo kavga meu seljacima. Iskreno jepokuavao da veruje u tu fantaziju o velikoj dobroj zemlji koja je oduzeta nama i naemsoju pri emu su na soj bili kasl-katolici5, kao to je voleo da kae, da, Gospodine, kasl-katolici, i ponosimo se time! Ali ja mislim da je tu bilo manje ponosa a vie jeda. Mislim dase potajno stideo to nije protestant: imao bi toliko manje da objanjava, toliko manje dapravda. Predstavljao je sebe kao traginu figuru, dentlmena stare kole izmetenog uvremenu. Zamiljam ga onih nedeljnih popodneva s njegovom ljubavnicom, raskonommladom damom, nagaam, nerazborito nakovrdane kose i velikodunog dekoltea, predkojom on klei, podrhtavajui na jednom kolenu, ushieno zagledan u njeno lice, dok mubrkovi poskakuju, a vlana crvena usta moleivo zjape. Ah, ali ne smem mu se ovakorugati. Zbilja, zbilja, nisam loe mislio o njemu, osim, to jest, to sam duboko u dui eleoda ga ubijem, kako bih mogao da se oenim majkom, nov i uzbudljiv koncept koji mi moj

advokat esto predoava, uz znaajne poglede.Ali zastranjujem.ar koju sam osetio u Kingstaunu, hou rei, u Dan Lejrahu, nije potrajala kroz grad.

Moje sedite u prvom redu gornjeg sprata autobusa moje staro sedite, omiljeno! otkrivalo mi je scene koje sam jedva prepoznavao. Za deset godina otkad sam ovdeposlednji put bio, neto se dogodilo, neto je zadesilo ovo mesto. itave ulice su iezle,kue poupane iz korena i zamenjene zastraujuim blokovima elika i crnog stakla.Jedan stari skver gde smo Dafni i ja neko vreme iveli sravnjen je sa zemljom i pretvorenu ogroman parking od ljake. Video sam jednu crkvu koja je bila na prodaju crkva, naprodaju! Oh, neto se jezivo dogodilo. I sam vazduh delovao je naeto. Uprkos kasnomsatu jo je istrajavao bledi odsjaj dnevne svetlosti, zgusnute, oteale od praine, kaoizmaglica posle neke eksplozije, ili neke strane vatrene stihije. Ljudi na ulicama imali suokiran izgled preivelih, inilo se da ne hodaju nego posru. Siao sam iz autobusa ikrenuo da se probijam izmeu njih oborenog pogleda, u strahu da bih mogao videtigrozote. Bosonogi ulini deaci trali su uz mene, cvilei za nekom parom. Odasvud suiskrsavali pijanci, teturali su se i psovali, izgubljeni u neveseloj omami. Jedan udesan parpomolio se iz nekog tretavog podruma, zlurad, roavi mladi s krestom narandaste kosei devojka turog lica u gladijatorskim izmama i odrpanoj, aavocrnoj odei. Bili suoptoeni konopcima i lancima i neim to je liilo na redenike, i nosili su zlatne nitne unozdrvama. Nikad ranije takve spodobe nisam video, pomislio sam da su sigurnopripadnici neke fantastine sekte. Umakao sam pred njima, i zaronio u Volijev pab.Zaronio je prava re.

Oekivao sam da e biti izmenjen, kao i sve ostalo. Bio sam privren Voliju. Navraaosam tu na pie dok sam bio student, i kasnije, dok sam radio za vladu. Bilo je tamo neegaprljavog to mi je prijalo. Znam da se digla prilina galama oko injenice da su gaposeivali homoseksualci, ali verujem da e sud odbaciti implikacije koje su iz ovogapreutno izvuene, naroito u petparakoj tampi. Nisam peder. Nemam nita protivonih koji to jesu, osim to ih, naravno, prezirem, i gadim se od pomisli na stvari u koje seuputaju, ta god te stvari bile. Ali njihovo prisustvo davalo je atmosferi kod Volija nekuraspojasanu veselost i laku otricu pretnje. Sviali su mi se oni marci stida i blaenoguasa koji bi mi poput kapi ive prostrujali uz kimu kad bi se iz nekog njihovog kruokaiznenada prolomili papagajski krici smeha, ili kad bi se isponapijali i poeli da se vreaju iprave lom. Ove veeri, kad sam hrupio unutra da se sklonim od poharanog grada, prvoto sam ugledao bila je grupica od pet-est njih za stolom kod vrata, gde su se zbijenihglava saaptavali i kikotali, blaeno pipkajui jedan drugog. Voli je lino bio za ankom.Ugojio se u meuvremenu, to nije izgledalo mogue, ali mimo toga nije se u tih desetgodina promenio. Srdano sam ga pozdravio. Slutim da me je prepoznao, mada tonaravno nikad ne bi pokazao: Voli se ponosio svojom osornou. Naruio sam veliki,gargantuanski din i tonik, a on mrzovoljno uzdahnu i strovali se sa visoke barske stolicena kojoj je dotle dredao. Kretao se vrlo lagano, kao kroz vodu, talasajui salom, poputmeduze. Ve sam se bolje oseao. Ispriao sam mu o crkvi na prodaju. Slegnuo jeramenima, nije bio iznenaen, to su danas svakodnevne stvari. Dok je sputao pie predmene, zbijeni krug pedera kraj vrata iz ista mira prsnu u glasni vatromet smeha, a on ih

mrgodno pogleda, skupljajui ona svoja ustaca tako da skoro nestadoe u prevojimagojazne brade. Pravio se da prezire svoju klijentelu, mada se prialo da i sam dri jedankruok deaka, kojima vlada s velikom strogou, ljubomoran i straan kao nekabirdlijevska kraljica.

Ispio sam svoje pie. Ima neega u dinu, taj reski ukus duboke divlje ume, moguno,to me uvek navodi na misli o sutonu i maglinama i mrtvim devicama. Ove veeriodzvanjao mi je u ustima kao potajni smeh. Ne, Volijev pab nije se promenio, uopte senije promenio. Bilo je to moje mesto: mrmorava tmina, ogledala, flae poreane iza bara,svaka sa svojom perlom rubinske svetlosti. Da, da, vetija kuhinja, s groznom debelomkraljicom, i kikotavom bulumentom vilenjaka. tavie, bila je tu ak i jedna neman ilGrozni, c est moi. Bio sam srean. Uivam u neprilinom, zloglasnom. Priznajem. Uovakvim sramnim rupama breme porekla i obrazovanja sklizne s mene i oseam, oseam ne znam ta oseam. Ne znam. Gramatiko vreme je ionako pogreno. Okrenuo sam seVoliju i ispruio au, i posmatrao u nekoj vrsti utrnule euforije dok mi je razmeravao jojedan ljubavni napitak u malom srebrnom putiru. Onaj odsev plavog kad je dodao led, nata to mislim? Plave oi. Da, naravno.

Rekoh mrtve device, zar ne. Teko meni.Sedeo sam tako u Volijevom pabu i pio, i priao s Volijem o ovome i onome njegova

strana konverzacije svodila se na sleganje ramenima i nemuto groktanje i povremenozlobno smejuljenje i ono zujanje koje mi putovanje uvek pokree u glavi postepeno sesmirilo. Oseao sam se kao da sam, umesto to sam putovao brodom i eleznicom, nekakoisputen kroz vazduh da bih konano prizemljio u ovoj taki, mamuran i srean, iprijatno, gotovo sladostrasno ranjiv. Onih deset godina koje sam proveo u lutanju bezpoinka postalo je nitavno, puteestvije iz snova, bestelesno. Kako je sve to izgledalodaleko, ta ostrva u plavom moru, ta plamena podneva, i Randolf i senjor Agvire, ak imoji ena i dete, kako daleko. Tako je ispalo da sam arlija Frena, kad je uao, pozdraviokao da sam ga jue video.

Znam da arli insistira da se nije sa mnom sreo u Volijevom pabu, da nikad nijeproao ni blizu tog mesta, ali sve to sam spreman da priznam jeste mogunost da sam gatamo video neke druge veeri, a ne ba te. Seam se tog trenutka savreno jasno, pederakako se saaptavaju, i Volija kako glanca au uvebanim i neponovljivo prezrivimpokretom iz lanka ruke, i sebe za barom s punom aom dina u pesnici i starom torbomod svinjske koe kraj nogu, i arlija kako zastaje u svom prugastom odelu i iskrzanimcipelama, zaboravni Eumej, usiljeno se smei i odmerava me s nejasnom slutnjom.Svejedno, mogue je da je moje pamenje spojilo dve razliite zgode. Mogue je. ta jomogu da kaem? Nadam se, arls, da e ovaj ustupak ublaiti, makar malo, tvoj oseajpovreenosti.

Ljudi misle da sam bez srca, ali nisam. Imam mnogo simpatija za arlsa Frena.Navalio sam mu veliku nevolju, nema ta. Ponizio sam ga pred svetom. Kakav li je to bolmorao biti, za oveka kao to je arli. Tu se jako dobro poneo. Ponaao se arobno, ustvari. Onom poslednjom, jezivom, i jezivo kominom zgodom, kad su me odvodili slisicama, nije me gledao kao da optuuje, ve s nekom vrstom sete. Skoro da se nasmeio.I bio sam mu zahvalan. Sada je on za mene izvor krivice i grie savesti, ali bio mi je

prijatelj, i -Bio mi je prijatelj. Tako jednostavan iskaz, a kako ipak dirljiv. Ne verujem da sam ga

ikad ranije upotrebio. Kad sam ga zapisao morao sam da zastanem, preneraen. Neto mise nakupilo u grlu, kao da u, da, zaplakati. ta mi se to dogaa? Je li to ono topodrazumevaju pod rehabilitacijom? Moda odavde, na kraju krajeva, izaem kaoprevaspitana linost.

Siromah arli nije me odmah prepoznao, i bilo mu je, video sam, krajnje neprijatno,to ga na tom mestu, tim prisnim tonom, oslovljava osoba koja mu se inila stranom.Uivao sam, bilo je to kao preruavanje. Ponudio sam da ga astim jednim piem, ali on jeodbio, biranim utivim reima. Ostario je. Imao je ezdeset i neku, ali izgledao je stariji.Bio je pogrbljen, imao je jajoliko trbue, i pepeljasti obrazi bili su mu proaranifiligranom poprskalih kapilara. Pa ipak je ostavljao utisak, kako to da nazovem,ekvilibrijuma, koji je kod njega delovao novo. Prosto kao da konano naseljava upravonjemu sueni prostor. Kad sam ga upoznao bio je sitni preprodavac slika i antikviteta.Sad je imao pojavu, bezmalo neki imperatorski stav, posebno uoljiv spram kitnjasteskalamerije Volijevog bara. Jo uvek je, dodue, bio prisutan onaj poznati izraz unjegovom oku, ereta i ovce u isti mah, ali morao sam dobro da se zagledam da bih gapronaao. Poeo je da uzmie od mene, jo uvek kiselo nasmeen, ali mora biti da je tada ion spazio neto poznato u mom oku, i najzad me se setio. Rastereen, dahtavo senasmejao i osvrnuo se oko sebe. Toga sam se dobro seao, tog osvrtanja, kao da je upravootkrio da mu je lic otkopan i sad proverava da li je neko primetio. Fredi!, ree. Gle gle!Pripalio je cigaretu ne ba sigurnim rukama, i otpuhnuo veliki dim u tavanicu. Pokuavaosam da se prisetim kad sam ga prvi put video. Navraao je u Kulgrejnd dok mi je otacbio iv i motao se po kui kao da neto skriva ili se zbog neega izvinjava. Zajedno su bilimladi, on i moji roditelji, nakon par aica uvek bi poeli da evociraju uspomene napredratne lovake balove, na to kako su umeli da skoknu do Dablina na Igre6, i takoredom. Te prie sluao sam s bezgraninim prezirom, krivei maljavu adolescentskuusnu. Zvuali su kao glumci koji mrcvare neku izrabljenu salonsku komediju, projektujuibez pardona, osobito moja majka, sa svojim skerletnim noktima i metalinom trajnom ionim svojim napuklim, din-i-dim glasom. Ali da budem pravedan prema arlsu, neverujem da se stvamo unosio u tu fantaziju o dobrim mrtvim danima. Nije mu mogaopromai onaj tanani treptaj histerije od koga je majin guavi vrat poigravao, kao ni nainna koji ju je otac ponekad gledao, utogljen na ivici stolice, zapet kao mali trkaki hrt,buljav i bled, sa izrazom nevemog gnuanja. Kad bi se tako zahuktali, njih dvoje,zaboravljali su sve drugo, sina, prijatelja, sve, uhvaeni zajedno u neku vrstumakabristikog transa. Ovo je znailo da smo arli i ja esto silom prilika jedan drugompravili drutvo. Postupao je sa mnom oprezno, kao da sam neto to bi mu svakog asamoglo eksplodirati u lice. Bio sam veoma prgav tih dana, vrcao sam od nestrpljenja inipodatavanja. Morali smo biti udnovat par, a ipak smo se slagali, na nekom dubljemnivou. Moda sam mu izgledao kao sin koga nikad nee imati, moda je on meni izgledaokao otac koga nikad nisam imao. (Ovo je jo jedna ideja koju je izneo moj advokat. Neznam odakle ih izvlai, Mvaoloklen.) O emu sam ono priao? arli. Odveo me jejednog dana na trke, dok sam bio deak. Bio je kompletno opremljen za tu prigodu, u

tvidu i smeim sportskim cipelama i sa trilby eiriem dripaki nakrivljenim prekojednog oka. Imao je ak i dvogled, mada nekako nije uspevao da ga izotri. Izgledao jetano po meri uloge, ako se izuzme neto prigueno u njegovom dranju zbog ega se svevreme inilo da e se istog asa bespomono zakikotati nad samim sobom i svojimpretenzijama. Imao sam petnaest ili esnaest godina. U atoru gde su se sluila piaokrenuo mi se s mlakom uljudnou i pitao ta elim, irski ili sko i uvee me doveokui galamdijski i divljaki pijanog. Otac je pobesneo, majka se smejala. arli je mudroutao, pretvarajui se da nita nije mimo obiaja, i tutnuo mi je petaka dok sam se teturaoprema krevetu.

Ah, arls, ao mi je, iskreno.Sad je, kao da se i sm priseao tih vremena, navaljivao da me asti piem, i s

negodovanjem je skupio usta kad sam poruio din. On lino bio je viski-tip. To je biosastavni deo njegove maske, poput prugastog odela i iznoenih cipela rune izrade, ionog udesnog, krilatog lema kose, sada dosledno posrebrene, koja ga je, tako je mojamajka volela da kae, sudbinski predodredila za velike stvari. On je, meutim, uvekuspevao da svoju sudbinu izbegne. Pitao sam ga ime se ovih dana bavi. Oh, ree, vodimjednu galeriju. I osvrnu se oko sebe s rasejanim, zauenim osmehom, kao da je i samiznenaen takvom pomilju. Ja klimnuh glavom. To ga je, dakle, osokolilo, dalo mu onajsamouvereni nastup. Video sam ga u nekoj pranjavoj sobi, zaboravljenom budaku, snekoliko sumnjivih slika na zidu, i nekom krutom usedelicom kao sekretaricom koja mukljuca o novcu za aj i poklanja mu kravatu zavijenu u flispapir o svakom Boiu.Siromah arli, priteran da najzad sebe uzme ozbiljno, sa radnjom o kojoj treba brinuti, islikarima koji ga jure zbog novca. ekaj, rekoh, dopusti mi, odvojih jednu novanicu izsvog sve manjeg i manjeg svenja i pljesnuh je na ank.

Da budem iskren, meutim, pomiljao sam da ga zamolim za pozajmicu. Ono to meje koilo pa dobro, bie smeha u sudnici, znam, ali injenica je da sam smatrao da bi tobilo neukusno. Ne da sam tankoutan u tim stvarima, iskamivao sam ja u svoje vremezajmove i od tunijih sluajeva nego to je arli, ali bilo je neega u trenutnimokolnostima to me je odvraalo. Mogli smo zbilja biti otac i sin ne moj otac, naravno, isvakako ne ovaj sin koji se igrom sluaja sreu u burdelju. Usiljeni, tuni, opskurnopostieni, bulaznili smo i blefirali, kucajui se aama i nazdravljajui dobrim starimdanima. Ali nije vredelo, ubrzo smo posustali, i turobno zautali. Onda arli naglopogleda u mene, s neim to je bilo gotovo odsev bola, i tihim, ostraenim glasom ree:Fredi, na ta si se to napravio? Smesta posramljen, u panici se izvi to dalje od mene,smeei se oajniki, i otpuhnu kamuflani oblak dima. Prvo me je spopao bes, a ondapotitenost. Zbilja, nisam bio raspoloen za ovakve stvari. Glednuh na sat iza anka i,glumei nesporazum, rekoh da, to jeste jeste, dug je ovo bio dan, preterao sam, i iskapihpie i stisnuh mu ruku i uzeh svoju torbu i izaoh.

Iskrslo je dakle ponovo, u drugom obliku, to isto pitanje: zato, Fredi, zato ovakoivi? Premiljao sam o njemu sledeeg jutra putem za Kulgrejnd. Dan je izgledao onakokako sam se ja oseao, sivo i bljutavo i otealo. Autobus je muno ponirao uzanim

seoskim drumovima, zanosio se i valjao, uz tup fijuk i tutnjavu koji su liili na bubnjanjekrvi u mom roenom mozgu. Mirijade prolih mogunosti leale su iza mene, ostacibrodoloma. Da li je, u svemu tome, postojala makar jedna krhotina doneta odluka,odabrani put, ispraen putokaz koja bi mi pokazala kako sam tano dospeo u ovo mojesadanje stanje? Ne, razume se da nije. Moje putovanje, kao i svaije, pa ak i Vae, Vaasvetlosti, nije bilo stvar putokaza i odlunog napredovanja, ve iskljuivo plutanja, nekevrste polaganog sleganja na dno, pri emu su mi se ramena savijala od postupnoggomilanja stvari koje nisam uradio. Pa ipak, jasno mi je da sam nekome poput arlija,posmatrau sa zemlje, morao izgledati kao mitsko bie koje iskuava daleke visove,uznosei se sve vie i vie, otiskujui se napokon s vrhunca u udesni, vatreni let, glaveovenane plamenovima. Ali ja nisam Euforion. Nisam ak ni njegov otac.

Pitanje je pogreno, u tome je muka. Ono podrazumeva da su postupci uslovljenivoljom, svesnom milju, brinim vaganjem injenica, svim tim marionetskim grenjimakoja prolaze kao svest. iveo sam tako zato to sam tako iveo, nema drugog odgovora.Kad se osvrnem unazad, ma koliko zduno pokuavao, nisam u stanju da vidim nikakavjasan rez izmeu jedne faze i druge. To je beavni tok premda je tok prejaka re. Preneka vrsta uzmuvanog stazisa, neka vrsta tranja u mestu. ak i to je, meutim, biloprebrzo za mene, uvek sam bio u malom zaostatku, kaskao na repu sopstvenog ivota. UDablinu sam jo bio deak koji raste u Kulgrejndu, u Americi sam bio goludravi mladiiz dablinskih dana, na ostrvima sam postao neka vrsta Amerikanca. I nita nije bilodovoljno. Sve je tek dolazilo, bilo na putu, samo to nije. Zaglibljen u prolost, uvek samzvirio mimo sadanjosti u bezgraninu budunost. Sada bi se, pretpostavljam, moglo reida je budunost stigla.

Nita od ovoga nita ne znai. Nita znaajno, to jest. Samo se zabavljam, zamajavam,gubim se u raskoi rei. Jer rei su ovde oblik luksuza, senzualnosti, one su sve to nam jedozvoljeno da zadrimo od bogatog, rasipnog sveta iz koga smo izopteni.

O Boe, O Hriste, izbavi me odavde.O Neko.Moram stati, spopada me jedna od mojih glavobolja. Javljaju se sve ee i ee. Ne

brinite, Vae gospodstvo, nema potrebe da se poziva aca ili oruani pratilac ili kako li seve zove to su samo glavobolje. Neu iz ista mira poeti da divljam, da se hvatam zaslepoonice i zavijam za svojom ali mi o vuku, evo je, Ma Daret7 lino. Prii, stupi udok za svedoke, majko.

BILO JE rano popodne kad sam stigao u Kulgrejnd. Siao sam na raskrsnici i gledaokako autobus odlazi, tresui zadriglom, nekako podrugljivom stranjicom. Buka motora jeutihnula, i na polja se jo jednom spustila treperava letnja tiina. Nebo je i dalje bilooblano, ali odnekud se probijalo sunce, i dotad mutna i beivotna svetlost sad je tinjalanenim, bisernosivim arom. Stao sam i pogledao oko sebe. Kako poznato uvekiznenauje. Sve je bilo tu, razvaljena kapija, prilazna staza, dugaka livada, hrastovauma dom! sve uredno na svom mestu, eka me, malo manje nego u mom seanju,nalik na vlastitu maketu. Nasmejao sam se. Nije to stvarno bio smeh, vie usklikzateenosti i prepoznavanja. Pred ovakvim scenama drvee, svetlucava polja, ta blagameka svetlost uvek se oseam kao putnik u odlasku. ak i stiui kao da sam okretaolea, bacao dug pogled na izgubljenu zemlju. Krenuo sam prilaznom stazom s kinimmantilom preko ramena i iskrzanom torbom u ruci, hodajui klie, premda ne sporim dasam bio malice precvao, i malice pregojen, za ulogu bludnog sina. Iz ivice pred meneiskoi neki pas i grleno zarea, pokazujui sve zube. Ukopah se. Ne volim pse. Ovaj je biocrno-beli stvor prevejanih oiju, kretao se napred-nazad u polukrugu ispred mene, strbuhom sve vreme blizu zemlje. Isturih torbu na kolena poput tita, i neto otro zaustih,ali glas mi je izvirao kao iskidani falset, i naas zavlada duh opteg veselja, kao da se izalia skrivaju lica, nasmejana. Tada se oglasi zviduk, i skot zacvile i okrenu se, kao krivac,prema kui. Moja majka stajala je na ulaznim stepenicama. Smejala se. Najednom granusunce, s nekim beumnim praskom. Gospode boe, ree ona, ti si, pomislila sam da mi seprivia.

Oklevam. Ne da mi nedostaju rei, upravo suprotno. Toliko toga ima da se kae da neznam odakle da ponem. Oseam kako lagano teturam natrake, steui raspetim rukamaneko ogromno, nesavladivo, a ipak besteinsko breme. Ona je toliko mnogo toga i,istovremeno, nije nita. Moram se kretati oprezno, ovo je pogibeljan teren. Znam,naravno, da e ta god da kaem biti doekano znalakim osmesima nadripsihologazguranih u sudnici. Kad se povede re o majkama, jednostavnost se ne doputa. Svejedno,pokuau da budem poten i jasan. Zove se Doroti, mada su je svi uvek zvali Doli8, neznam zato, jer nema u njoj nieg lutkastog. Krupna je, energina ena irokog lica i bujnekose kakva bi pristajala suprunici nekog kotlokrpe. Kad je ovako opisujem nije minamera da pokaem nepotovanje. Impresivna je ona, na svoj nain, ujedno ivelianstvena i aljkava. Seam je se iz detinjstva kao stalno prisutne ali udaljene pojave,stasite, praznooke, nepojamno privlane u jednom starorimskom smislu, poputmermerne statue u dnu nekog travnjaka. Kasnije je, meutim, bila jaa u gornjem delu, svelikom zadnjicom i vitkim nogama kontrast koji me je, dok sam bio adolescent imorbidno zainteresovan za takve stvari, navodio da spekuliem o komplikovanojarhitekturi nunoj da bi se premostio jaz pod njenom suknjom izmeu tih izvajanihkolena i tog debelog pasa. Zdravo, majko, rekoh, i pogledah ustranu, tragajui zlovoljno

za neim neutralnim na ta bih skrenuo misli. Ve sam bio izveden iz takta. Tako onadeluje na mene, dovoljno je da samo stanem pred nju i u grudima mi smesta prokuva besi otpor. Iznenadio sam se. Mislio sam da e nakon deset godina postojati barem trenutakpotede izmeu naeg susreta i prvog napada sinovljeve goruice, ali ni sluajno, ve samstezao zube, sevao otrovnim pogledom u busen korova idikljalog iz pukotine ukamenim stepenicama na kojima je stajala. Nije se mnogo promenila. Njene grudi, kojeprosto vape da se nazovu raskonima, sile su u meuvremenu do tik iznad pojasa. Osimtoga, pustila je bila brie. Nosila je vreaste somotske pantalone i kardigan s istegljenimdepovima. Sila je niz stepenice do mene i ponovo se nasmejala. Ugojio si se, Fredi, ree,postao si debeo. Zatim isprui ruku i ovo je istina, kunem se i dohvati komadi mogstomaka i stade vragolasto da ga mesi palcem i kaiprstom. Ta ena, ta ena ta dakaem? Imao sam trideset osam godina, ovek talentovan, sa enom i sinom i zavidnommediteranskom bojom, gravitirao sam ka ozbiljnom dranju i izvesnoj blago preteoj noti,a ona, ta je ona radila? ona me je tipkala za trbuh i smejala se svojim krkljavimsmehom. Da li je udo to sam zavrio u zatvoru? Da li? Pas, videi da u biti prihvaen,stade da mi se umiljava i pokua da mi lizne ruku, to mi je pruilo priliku da ga svojskiritnem u rebra. Posle toga sam se oseao bolje, ali ne mnogo, i ne zadugo.

Postoji li ita tako silovito, tako ganutljivo evokativno, kao miris kue u kojoj si proveodetinjstvo? Pokuavam da izbegnem uoptavanja, kao to je sud nesumnjivo ve primetio,ali ovo je svakako univerzalija, ovaj nevoljni gr prepoznavanja koji nastupa s prvimtalasom onog prizemnog, sumomog, braonkastog mirisa, koji jedva da je uopte miris, preemanacija, neka vrsta uzdaha iz usta na hiljade znanih ali neregistrovanih siunih stvarikoje kolektivno ine ono to zovemo domom. Zakoraio sam u predvorje i namah seinilo kao da sam beumno zakoraio kroz samu opnu vremena. Ustuknuo sam, posrnuoduhom. iviluk sa slomljenim kiobranom, ona ploica u podu, jo uvek razglavljena.Napolje, Pe9, nosi se do avola, ree majka iza mene, a pas zacvile. Usta mi neobjanjivopreplavi ukus jabuka. Imao sam nejasan oseaj da se dogodilo neto znamenito, kao da jeu tren oka sve oko mene zbrisano i istog asa zamenjeno tanom replikom, savrenom usvakoj pojedinosti, do poslednje estice praine. Krenuo sam dalje, u taj surogatski svet,taktino odravajui prazan izraz lica, i kao da sam uo kako se neki bestelesni zadranidah oslobaa u znak olakanja to je teko izvodivi trik jo jednom upalio.

Uli smo u kuhinju. Liila je na jazbinu nekog krupnog strvodera. Gospode, majko,rekoh, ti ovde ivi! Odevni predmeti, bezimene rite stare ene, sve je to bilo uukanoizmeu posua na kuhinjskoj stalai. Vrhovi tri-etiri para cipela izvirivali su ispodjednog ormaria, nezdrav prizor, kao da su nosioci moda sklupani tamo unutra,patrljastim rukama pridravaju jedno drugo za pogurena ramena, oslukuju. Komadinametaja preselili su se tu iz svih delova kue, uzani pisai stoi iz radne sobe moga oca,orahova vitrina za koktele iz salona, pliana fotelja s proelavim osloncima za ruke u kojojje moja baba-teta Alis, siuna, grozna ena, umrla i ne zucnuvi jednog leta u nedeljupopodne. Ogromni stari radio koji je nekad carevao dnevnom sobom sada je stajao pijanonakrivljen na sudoperi, zapevajui tiho samom sebi, uz treptaje onog neparnog zelenogoka. Prostoriju nije krasila istoa. Blagajnika sveska leala je otvorena na stolu, a rauni ikojeta drugo bili su razasuti izmeu musavih tanjira i neopranih olja od aja. Prekinuo

sam je u sravnjivanju rauna. Nakratko sam se bavio milju da odmah iznesem glavnopitanje novac, naime ali sam se predomislio. Kao da nagaa ta mi je na pameti onaproeta pogledom od mene do papira i natrag, vidno oraspoloena. Okrenuh se od nje, kaprozoru. Napolju, na travnjaku, neka demekasta devojka u jahaim akirama vodala jeukrug etu konemarskih ponija. Prisetih se kroz maglu da mi je majka pominjala, ujednom od svojih sporadinih i jedva pismenih pisama, neki nedotupavni poslovnipoduhvat s ovim ivotinjama. Prila je i stala pored mene. utke smo gledali kako ponijiposluno klancaju ukrug. Rune betije, jel da, ree ona veselo. Na ljutnju koja je tihokrkala jo otkad sam stigao sad se nadovezao i oseaj sveopte uzaludnosti. Oduvek sambio sklon acediji. To je stanje, ili, mogao bih ak rei, sila, iji znaaj u ljudskim okvirimaistoriari i njima slini po svemu sudei zanemaruju. Mislim da bih sve uinio da jeizbegnem sve. Majka je govorila o svojim muterijama, mahom Japancima i Nemcima,inilo se Preuzimaju oni ovu piljivu zemlju, sluaj ta ti kaem. Kupovali su ponije kaokune ljubimce za svoje razmaeno potomstvo, po cenama za koje je zadovoljnopriznavala da su van pameti. aknuti su, svi odreda. Nasmejasmo se oboje, a ondaponovo uplje zautasmo. Sunce je obasjavalo travnjak, i jedan beskrajni beli oblak laganose razlistavao nad oznojenim bukvama. Mislio sam kako je udno to tu stojim i mrgodnopiljim napolje u taj dan, obuzet dosadom i razdraen, s rukama u depovima, dok se zasve to vreme, negde duboko u meni, jedva primeen, jad cedi kap po kap, neka vrstasrebrnastog ihora, bistrog, i udno preciznog. Dom, da, dom je uvek iznenaenje.

Navaljivala je da poem u razgledanje kue, kako se izrazila. Na kraju krajeva, sinkomoj, ree, jednog dana e sve ovo biti tvoje. I ispusti onaj svoj grleni kikot. Nisam se seaoda je ranije bila tako laka na ali. Bilo je neega gotovo razuzdanog u njenom smehu,nekog samozaborava. Malo me je to acnulo, smatrao sam da nije na mestu. Zapalila jecigaretu i zaputila se kroz kuu, s kutijom i ibicama stisnutim u levoj kandi, i sa mnom,smrknutim, na svom dimnom tragu. Kua je trulila, ponegde tako upadljivo, i takvombrzinom, da je ak i ona bila zgranuta. Priala je bez predaha. Tupo sam klimao glavom,zurei u vlane zidove i ulegle podove i trone prozorske okvire. U mojoj staroj sobikrevet je bio polomljen, i neto je raslo iz sredine dueka. Pogled s prozora drvee,komadi padine, crveni krov nekog ambara bio je taan i poznat kao halucinacija. Stajaoje tu i plakar koji sam svojim rukama napravio, i smesta ugledah sebe, ljuto namrgoenogdeaia, s tupom testerom u ruci, kako se bori sa perploom, i ojaeno srce mi zadrhta,kao da se nisam seao sebe, nego nekog takorei sina, dragog i ranjivog, koga samzanavek izgubio u dubinama vlastite prolosti. Kad sam se osvrnuo majke nije bilo. Naaosam je na stepenitu, s neim malice udnim oko oiju. Krenula je dalje. Moram videtiimanje, uzvikivala je, tale, hrastovu umu. Bila je vrsto reila da treba da vidim sve, sve.

Napolju mi se raspoloenje donekle popravilo. Kako je dah leta ovde blag. Predugosam boravio pod surovim junim nebom. I drvee, gorostasno drvee!, ta strpljiva bia totiho pate, stoje okamenjena kao da im je neprijatno, s traginim pogledima nekakoodvraenim od nas. Pas zvani Pe vidim da se ove zveri neu lako otarasiti pas zvaniPe stvorio se odnekud, kolutajui ludakim oima i uvijajui se. Pratio nas je bez glasaputem preko travnjaka. talska devojka, koja nas je motrila iskosa dok smo prilazili,izgledala je kao e se svakog asa dati u beg. Zvala se Doun, ili Din, tako neto. Velika

guzica, velike grudi oito da je majka osetila neki afinitet. Kad sam joj se obratio jadnicaje pocrvenela kao rak, i drhtavo ispruila uljevitu apicu kao da se boji da bih je mogaozadrati. Uputio sam joj jedan od mojih specijalnih, usporenih osmeha, i video se unjenim oima, visoki, preplanuli lepotan u lanenom odelu, koji se nadvija nad njom naletnjoj travi i mrmori mrane rei. Tinker!,10 zakevta ona, bei odatle! Vodei poni,zakrljala betija podlog oka, pribliavao se postrance s onom njihovom tupavomzadrtou, upirui u mene svom teinom. Stavio sam mu ruku na sapi da ga odgurnem, izapanjila me je temeljitost, stvarnost te ivotinje, otra suva dlaka, ilavo, nepodatnomeso ispod, toplina krvi. okiran, brzo povukoh ruku i izmakoh se. Najednom sam imaojasnu, munu predstavu o sebi, nisam vie bio preplanuli maneken, ve neto drugo,neto ubledelo i otromboljeno i mlohavo. Bio sam svestan roenih noktiju na nonimprstima, roenog mara, roenih vlanih, sapetih prepona. I bio sam postien. Ne umemto da objasnim. Odnosno, umeo bih, ali neu. Onda pas zalaja, juriajui na ponijevakopita, a poni zanjita, oslobaajui se brnjice i kljocajui uznemirujuim zubima. Majkautnu psa, a devojka cimnu ponijevu glavu ustranu. Pas poe da zavija, eta ponija da serita i re. Kakav urnebes! Sve se, uvek, izvre u farsu. Prisetih se svog mamurluka.Trebalo mi je pie.

*

Prvo din, zatim neki ogavni eri, zatim nesluene koliine kvalitetnog bordoa izzaostavtine mog pokojnog oca, poslednje, avaj, preostale zalihe. Bio sam ve napolauvoten kad sam siao u podrum da donesem klaret. Seo sam na jedan sanduk usredplesni i tmine, irei zadah dina iz rairenih nozdrva. Kopljasti snop suneve svetlosti,uzavreo od praine, probadao je niski, pauinom obloen prozor nad mojom glavom.Stvari su se u tami zbijale oko mene olupani konj za ljuljanje, stari visoki bicikl, sveanjprepotopskih teniskih reketa sa obrisima zamagljenim, sivkastim, sve bleim, kao da jeto mesto usputna stanica gde se prolost zaustavila na silaznom putu u zaborav.Nasmejah se. Matora bitanga, rekoh glasno, a tiina zajea poput zveknutog stakla. Uvekje bio ovde dole u onim poslednjim mesecima pred smrt. Pretvorio se bio u dangubu, onkoga su itavog ivota gonile neobuzdane, opsesivne energije. Majka me je slala dole daga traim, za sluaj da mu se neto desilo, kako je delikatno govorila. Zaticao sam ga kakopretura po stvarima, ili naprosto stoji, nagnut pod nekim udnim uglom, i pilji u prazno.Kad bih progovorio, on se mahnito trzao i okretao se prema meni ljutito, brecajui se, kaoda je uhvaen u neemu sramnom. Ali ovi nastupi ivosti nisu dugo trajali, asak kasnijeve bi ponovo skliznuo u izmaglicu. Izgledalo je kao da ne umire od bolesti, nego odnekog oblika opteg rastrojstva: kao da mu je jednog dana usred njegovih besomunihradnji neto privuklo panju, dalo mu znak iz mraka, a on se, prenut, okrenuo i poao katome, s mesearski bolnim, zgranutim naumom. Imao sam, ta ja znam, dvadeset dve-trigodine. Dugi proces njegovog umiranja zamarao me je i izluivao u podjednakoj meri.Razume se da sam ga i saaljevao, ali mislim da je saaljenje uvek, bar za mene, samoprihvatljiva verzija poriva da slabie dobro prodrmusamo. Poeo je da se smanjakava.

Odjednom su kragne na kouljama bile prevelike za taj drhtavi kornjaasti vrat sa svojedve oputene harfine strune. Sve mu je bilo preveliko, vie je bilo stvarnog u njegovimodelima nego u njemu samom, inilo se kao da angre u njima. Oi su mu bile ogromne iuklete, ve uveliko pomuene. Bilo je, usto, i leto. Svetlost nije vie bila njegov medijum,vie je voleo da boravi ovde dole, u mahovinastom polumraku, meu sve tamnijimsenkama.

Pridigao sam se na noge i pokupio naramak pranjavih boca i ispeo se s njima uzvlane kamene stepenice.

A ipak, umro je gore, u velikoj eonoj spavaoj sobi, najpromajnijoj sobi u kui. Bila jetakva vruina cele te nedelje. irom su otvorili prozor, a on ih je terao da povlae krevetsve dok zaelje nije izbilo na balkon. Leao je sa pokrivaem odbaenim ustranu,razgolienih mravih grudi, predajui se suncu, ogromnom nebu, umirui pravo u plav izlatan blesak leta. Njegove ake. Brzi ritam njegovog disanja. Njegov -

Dosta. Govorio sam o majci.Spustio sam bio boce na sto, i upravo sam gulio prainu i pauinu s njih, kad me je

obavestila da ona sad ne pije. Ovo je bilo iznenaenje u starim danima cugala je barabars probranima. Razrogaih se na nju, a ona slegnu ramenima i pogleda ustranu. Podoktorovom savetu, ree. Poeh da je izuavam s novom panjom. Neto nije bilo u redus njenim levim okom, i usta su joj s te strane malo visila. Setih se kako je udno stiskalakutiju cigareta i ibice u levoj ruci kad me je vodila po kui. Ona ponovo slegnuramenima. Laki log, ree, prole godine. Pomislih kako je to udan izraz: laki log. Kaoda joj je neka dobronamerna ali nespretna sila, od milja i u igri, udarila uku i sluajno jeozledila. Gledala me je sada iskosa s okolinim, gotovo devojakim, melanholinimsmekom. Rekao bi ovek da neto ispoveda, neki sitan greh, trivijalan ali postiujui. aomi je da to ujem, stara moja, rekoh, i navalih na nju da slobodno gucne malo vina, doavola i doktori. Izgledalo je kao da me ne uje. A onda se zbilo neto odistaiznenaujue. Devojka, Doun ili Din napraviu kompromis, i zvau je Dejn nagloustade sa svog mesta, tronuto gutnu vazduh, i nezgrapno obvi ruku oko majine glave,stiskajui je u neku vrstu rvakog zahvata, i poklapajui joj elo dlanom. Oekivao sam daje majka energino odgurne i kae joj da je ostavi na miru, ali ne, sedela je tamo, mirnopodnosei devojin zagrljaj i gledajui i dalje u mene s onim smekom. Piljio sam i ja u njuzgranuto, drei bocu vina zaustavljenu nad aom. Neto dozlaboga udno. Devojingolemi kuk naao se uz majino rame, i nisam mogao da odolim da ne pomislim na ponijadok se pripijao uz mene tamo na travnjaku s onom tvrdoglavom, zverskom usrdnocu.Zavlada tiina. Onda devojka, hou rei Dejn, uhvati moj pogled, i ustuknu, i tre ruku iurno ponovo sede. Jedno pitanje: ako je ovek bolesna ivotinja, bezumna ivotinja, toimam razloga da verujem, kako onda objasniti te sitne, spontane izraze dobrote i panje?Pomiljate li, Milostivi gospodine, da ljudi naeg soja ako bi mi bilo doputeno da seprobijem gore i naas vam se pridruim u sudijskoj stolici da je nama neto promaklo,mislim neto naelno, neki univerzalni princip, koji je toliko jednostavan, tolikooigledan, da nikome nikad nije ni palo na um da nam ga pomene? Oni svi znaju ta je to,ueni moj prijatelju, to znanje je znaka njihovog bratstva. I oni su svuda, beskrajna,tuna, posveena gomila. Gledaju ovamo gore u nas iz bunara sudnice i ne progovaraju,

samo se smekaju, s onom meavinom samilosti i saoseajne ironije, onako kako se sadmoja majka meni smekala. Nagla se i potapala devojinu ruku i rekla joj da se neobazire na mene. Razrogaio sam se. ta sam uradio? Mala je sedela oiju prikovanih zatanjir, slepo pipkajui za noem i viljukom. Obrazi su joj goreli, skoro da sam mogao utikako bruje. Da li je sve to uradio jedan moj pogled? Uzdahnuo sam, sirota neman, i pojeojedan krompir. Bio je iv i voskast u sredini. Jo pia.

Da ne zapada moda u neko od svojih raspoloenja, Fredi?, ree majka.Jesam li, pitam se, pomenuo svoja loa raspoloenja. Vrlo crna, vrlo crna. Kao da se

svet iznenada pomrai, kao da je neto uprljalo vazduh. Jo dok sam bio dete ljudi su seplaili mojih depresija. Opet ga je uhvatilo?, govorili su, i cerili se, ali nelagodno, iuzmicali od mene. U koli sam bio strah i trepet ali ne, ne, potedeu vas kolskih dana.Primetio sam da majka nije vie naroito impresionirana mojom turobnou. Njen osmeh,blago otromboljen s jedne strane, postajao je nepobitno sardonian. Rekoh da sam videoarlija Frena u gradu. Oh, arli, ree ona, i zatrese glavom i nasmeja se. Ja klimnuh.Nesrenik arli, on je od onih osoba za koje ljudi samo kau, Oh, tek tako, i nasmeju se.Jo jedna mlitava tiina. Zato sam se za ime sveta vraao ovamo. Dohvatio sam bocu, iiznenadio se to je prazna. Otvorio sam novu, steui je kolenima i izvijajui se i brekuidok sam potezao ep. Ah!, i on izlete uz jedno ilo paf. Napolju na travnjaku poslednjidnevni zraci sunca zgusnue se nakratko, zatim izbledee. Majka se raspitivala za Dafni idete. Pri pomisli na njih neto kao veliki jecaj, alostiv, blago komian, naraslo mi je podgrudnom kosti. Dejn ne, ne mogu je tako zvati, ne pristaje joj Doun je raspremalasto, a majka odnekud iskopa, da ovek ne poveruje, dekanter portoa, i gurnu mi ga prekostola. Nee valjda zahtevati da se nas dve povuemo?, ree, onako iscerena. Moe me,uostalom, raunati u mukarce, dovoljno sam matora. Poeo sam zduno da joj priam osvojim finansijskim nevoljama, ali sam se zapleo i morao da stanem. Osim toga, slutiosam da me i ne slua. Sedela je licem napola okrenuta poniklovanom veernjem svetlu sprozora, sluzavih oiju i stara, otkrivajui iroko elo i visoke jagodice svojih holandskihpredaka, izmeara kralja Bilija. Trebalo bi da nosi nabrani okovratnik, mama, rekoh, iipkanu kapicu. Nasmejah se glasno, zatim se namrtih. Lice mi je trnulo. Din mioprezno ponudi kafu. Ne, hvala, draga moja, rekoh smrknuto, svojim plemikim glasom,pokazujui na au portoa, koja je, primetih, bila neobjanjivo prazna. Napunio sam jeponovo, divei se mirnoi ruke koja je drala dekanter. Vreme je proticalo. Ptice su sedozivale kroz plavosivi suton. Sedeo sam oamuen, prav kao kolac, u blaenojutuenosti, sluajui ih. Onda se, uz hrk i hropot, prenuh i pogledah oko sebe, mljackajuii mirkajui. Majke i devojke nije bilo.

Umro je izveeri. Sobu je jo pritiskala toplota dugog letnjeg dana. Sedeo sam nastolici uz njegov krevet u otvorenim vratima balkona i drao ga za ruku. Za ruku.Voskastu. Kako je blistav bio vazduh nad drveem, blistav i plav, kao bezgranino nebodetinjstva. Zagrlio sam ga i poloio mu ruku na elo. Rekao mi je: ne obaziri se na nju.Rekao mi je

Stani s tim, stani. Nisam bio tamo. Niijoj smrti nisam prisustvovao. Umro je sam,iskliznuo dok niko nije gledao, preputajui nas linoj inicijativi. Dok sam stigao iz gradave su ga bili udesili, priredili za koveg. Leao je na krevetu s rukama sklopljenim na

grudima i oima vrsto stisnutim, kao dete kad se pravi da je dobro. Kosa mu je bilauredno zalizana preko ela. Ui su mu, seam se, bile jako bele. udo jedno sav onaj besi ozlojeenost, ona divlja, neusmerena energija: sve nestalo.

Uzeo sam to je ostalo od portoa i krenuo teturavo uz stepenice. Kolena su mi klecala,oseao sam se kao da na leima teglim neko mrtvo telo. Prekidai za svetlo kao da su biliispremetani, stalno sam u polumraku udarao u stvari, psujui i smejui se. Onda samgrekom dospeo u Doaninu sobu. (Doana: tano!) Mora da je bila budna, sluala kako selomatam po kui, nisam estito ni otvorio vrata a ve je upalila lampu. Stajao sam klateise na pragu, kolutajui oima na nju. Leala je u ogromnom, ulegnutom krevetu saaravom navuenim do brade, i bio sam, ko zna zbog ega, ubeen da jo ima na sebi onejahae akire i vreasti pulover, ak i jahae izme. Nita nije rekla, samo mi sepreplaeno smeila, i u jednom neobuzdanom momentu pomislio sam da se ugurampored nje, sa sve cipelama, da sad primi moju jadnu zbrkanu glavu u svoje jedro, mlado,predusretljivo naruje. Nisam dotle estito ni primetio njenu izuzetnu plamenocrvenukosu, od pogleda na nju, razasutu na jastuku pod svetlou lampe, skoro da sam zaplakao.Onda je momenat proao, i uz ozbiljan naklon povukao sam se utke, poput starog,tunog, sivog, iezavajueg duha, i odmarirao opreznim, dostojanstvenim korakompreko odmorita do sobe u kojoj su mi bili namestili krevet. Tamo sam otkrio da samnegde usput zaturio porto.

Seo sam na ivicu kreveta, s rukama obeenim izmeu kolena, i bio sam odjednomiscrpljen. Glava mi je zujala, oi su me pekle, a opet nisam mogao da se nateram dalegnem i spavam. Liio sam na dete koje se vratilo kui na kraju dana ispunjenogneobuzdanim avanturama. Iz daleka sam doputovao. Lagano, podvodnim pokretima,razvezao sam pertle. Jedna cipela je pala, i tada

PRENUO SAM SE IZ SNA UASNUT, u uima mi je zvonilo, kao da mi se u glaviodigrala eksplozija. Neki san: neto o mesu. Bilo je svetlo, ali da li je bila zora ili jo uveksuton nisam bio siguran. Sivo. Niti sam znao gde sam. ak i kad sam shvatio da je toKulgrejnd nisam odmah prepoznao sobu. Jako visoka i dugaka, sa impozantnimprozorima koji seu do poda. Otrcana, isto tako, na neki osoben, uvreen nain, kao da jesvesna da je nekad bila znaajno mesto. Oprezno sam ustao iz kreveta i otiao dapogledam dole na travnjak. Trava je bila siva, a pod drveem su leale senke golubijeboje. Mozak mi je dobovao. Mora da je zora: u hrastovoj umi, pod gvozdenim nebom,neka usamljena ptica iskuavala je rudei vazduh jednom te istom flautolikom notom.Priljubio sam lice na okno, i stresao se od gnjecavog, hladnog dodira stakla. Bio sam naputu skoro nedelju dana, uz neredovnu hranu i previe alkohola, i sad me je sve tosustizalo. Oseao sam se bolesno, podbulo, razbucano. Kapci su mi goreli, pljuvaka mi jeimala ukus pepela. inilo mi se da me bata posmatra, onako kriom i stisnutih usana, ilibarem da je na neki nain svesna mene, dok stojim tu uokviren u prozoru, krei ruke,stradalnik upiljen napolje koliko li je jo takvih bilo, tokom svih ovih godina! abesteinska tama sobe pritiska mi lea. Prespavao sam bio u odelu.

Onaj san. (Sudu e biti neophodno da uje neto o mojim snovima.) Odjednom sam seprisetio. Nita se naroito u njemu nije deavalo. Moji snovi nisu burno tumbanjedogaaja kakvo dragi tvrde da uivaju, ve oseajna stanja, pre bih rekao, raspoloenja,osobeni hirovi, naleti emocija, esto praeni ekstremnim fizikim efektima: ridam, ilimlataram udovima, krguem zubima, smejem se, viem. Ovom prilikom bilo je to suvoriganje, bol u grlu me je, kad sam se probudio, u stvari i podsetio. Sanjao sam da gloemistrgnuti sternum nekog bia, moguno ljudskog. Kao da je bio prokuvan, jer meso nanjemu bilo je meko i belo. Sad ve mlako, razilazilo mi se u ustima kao loj, to me je teralona povraanje. Verujte mi, Vae gospodstvo, ne uivam priajui ove stvari nita vie noto sud uiva sluajui ih. A jo gore tek dolazi, kao to znate. Elem, bio sam tamozateen, mljackao sam te ogavne guke mesa, dok mi se stomak prevrtao iako sam spavao.To je sve to se odigralo, u sutini, ako se izuzme pratei oseaj prinudnog a ipak jezivougodnog prestupa. Momenat samo. Hou ovo tano da izrazim, vano je, nisam siguranzato. Neki bezimeni autoritet terao me je na tu gnusnu radnju, stajao nada mnomneumoljivo, prekrtenih ruku, dok sam coktao i balio, a uprkos tome ili moda, ak,zahvaljujui tome i uprkos grozi, i munini duboko u meni neto je likovalo.

Uzgred budi reeno, prelistavajui ovaj svoj renik zapanjen sam siromatvom jezikakad treba imenovati ili opisati ravost. Zlodelo, pokvarenost, nitkovluk, ove reipodrazumevaju vrioca radnje, svesno ili barem aktivno nanoenje zla. One neoznaavaju ravo u njegovom inertnom, neutralnom, samodovoljnom stanju. Zatimimamo prideve: jeziv, gnusan, paklen, gadan i tako dalje. Oni pre izriu sud nego toopisuju. Nose teret cenzure izmean sa strahom. Nije li ovo udnovato stanje stvari? Tera

me na razmiljanje. Pitam se da nije moda da sama ta stvar ravost uopte i ne postoji,da nisu ove udno neodreene i neprecizne rei samo neka vrsta ratnog lukavstva, nekavrsta sloene kamuflae za injenicu da tamo nema niega. Ili su moda rei pokuaj dase to natera da bude tamo? Ili, moda, neto i jeste tamo, ali su ga rei izmislile. Takvamozganja izazivaju mi vrtoglavicu, kao da se nakratko u svetu razjapi neka rupa. O emusam ono govorio? Moji snovi, da. Postojao je jedan koji se ponavljao, onaj u kome ali ne,ne, ostavi to za neku drugu priliku.

Stojim kraj prozora, u spavaoj sobi svojih roditelja. Da, shvatio sam da je, da jejednom bila, njihova. Siva zora uzmicala je pred bledim premazom suneve svetlosti.Usne su mi bile lepljive od noanjeg portoa. Soba, kua, bata i polja, sve mi je bilostrano, danas ih se nisam seao strano, a ipak i poznato, kao neko mesto u da u snu.Stajao sam tamo u izguvanom odelu, sa glavoboljom i okuenim ustima, iromotvorenih oiju ali ne sasvim budan, zurei netremice u taj komadi osunane bate sautrnulom zgranutou oveka koji pati od amnezije. Ali kad smo kod toga, zar nisamuvek takav, manje-vie? Kad razmislim, ini mi se da sam dobar deo ivota tako proiveo,zaglavljen izmeu spavanja i budnosti, nesposoban da napravim razliku izmeu sna isveta jave. Postoje u mojoj svesti mesta, trenuci, dogaaji, koji su toliko nepomini, tolikoizolovani, da nisam siguran da mogu biti stvarni, ali koji bi, da sam ih prizvao toga jutra,delovali na mene upeatljivije i snanije nego istinske stvari koje su me okruivale.Postoji, na primer, ulazni trem farmerove kue gde sam jednom kao dete iao da kupimjabuke. Vidim uglancani kameni pod, kardinalski crven. Oseam miris voska za glancanje.Tu je vornovata mukatla u saksiji, i veliki sat s klatnom kome nedostaje velika kazaljka.ujem glas farmerove ene u dalekim dubinama kue, kako nekoga neto pita. Nazirempolja svuda naokolo, svetlost nad poljima, beskrajni, spori, poznoletnji dan. Tamo sam. Utakvim, iz seanja prizvanim trenucima, tamo sam kao to nikad nisam bio uKulgrejndu, kao to, ini mi se, nikad nisam bio, i nisam, ni na kom mestu, ni u komasu, kao to ja, ili neki sutinski deo mene, nisam bio tamo ak ni tog dana koga sepriseam, dana kad sam iao da kupim jabuke od farmerove ene, na tom imanju sredirokih polja. Nikad nigde u potpunosti, i nikad ni sa kim, to sam ja, oduvek. ak sam i udetinjstvu sebi izgledao kao putnik kome se desio zastoj usred nekog hitnog putovanja.ivot je bio neopravdano ekanje, etkanje po platformi, vrebanje dolaska voza. Ljudi suse ispreavali i zaklanjali mi vidik, morao sam da isteem vrat da bih video preko njih.Da, tano sam to bio, nema zbora.

Kroz utihlu kuu ispipao sam put do kuhinje. Na jutarnjoj svetlosti prostorija je imalaizriban, poman izgled. Kretao sam se paljivo, nevoljan da poremetim atmosferupriguenog iekivanja, oseajui se kao neposveeni uesnik neke velianstvene,ushiene ceremonije svetlosti i vremenskih prilika. Pas je leao na prljavoj staroj krparikraj poreta, s njukom meu apama, motrei me, sevajui srpovima beonjaa. Nalio samajnik, i upravo sam sedao za sto, ekajui da aj povue, kad ue Doana. Bila je u mijesivom kunom ogrtau vrsto uvezanom oko pojasa. Kosa joj je bila skupljena na temenuu debelu, prikladno konjiku perjanicu. Zbilja je imala i