Fakultet Organizacionih Nauka

Seminarski rad

Zagađenje Dunava

Profesor: dr Nataša PetrovićStudenti: Nikola Babić 370/02

Karaklić Miroslav 356/03Radosavljević Miloš 393/02Džambasović Ana 687/03Bosiljčić Ivana 652/03

Beograd, 2007.Sadražaj:

1.Poljoprivreda kao izvor zagađenja

1.1.Eutrofikacija1.2.Nitrati1.3.Fosfati1.4.Podzemne vode1.5.Organsko zagađenje 1.6.Pesticidi1.7.Gajenje riba1.8.Isušivanje zemljišta

2.Zagađivanje iz domaćinstva

2.1 Šta možemo mi, običan građani, učiniti da bismo očuvali čiste vode?

3.Plovidba u basenu Dunava

3.1.Ugrožena priroda3.2.Delta Dunava3.3.Brane nanose štete rekama3.4.Erozija3.5.Produbljivanje rečnog korita3.6.Invazivne vrste i nafta3.7.Ostali problemi

4.Ugroženost životne sredine u slivu Dunava od rudarskih ienergetskih pogona I objekata

4.1.Osnovni oblici ugrožavanja životne sredine usled rada rudarskih i termo-energetskih objekata

4.2.Aktuelni i potencijalni rudarsko-energetski zagađivači životne sredine u slivu Dunava

4.3. Mere koje treba preduzimati u cilju zaštite životne sredine

5.Zaključak

1.Poljoprivreda kao izvor zagađenja

Nekada su evropskim predelima dominirale šume, međutim, ljudske delatnosti, uključujući i poljoprivredu, izmenile su evropski krajolik i stvorile mozaik sastavljen od različitih novih tvorevina, npr. pašnjaka, oranica, šuma. Sve dok je poljoprivreda bila slabo razvijena te površine su bile područja sa visokim diverzitetom staništa. U prošlom veku, međutim, naročito posle Drugog svetskog rata, tradicionalna poljoprivreda se promenila kako bi proizvodnja postala produktivnija. Kao posledica toga došlo je do izmena u strukturi obradive zemlje zahvaljujući upotrebi mašina i primeni hemikalija potrebnih za povećavanje prinosa. Danas je poljoprivreda obimna privredna grana, koja koristi skoro 60% površine zemljišta, od čega je 37% pod direktnom obradom.

Osnovne kategorije zagađujućih materija koje se mogu naći u vodi, a potiču od poljoprivrednih delatnosti, jesu nutrijenti, posebno nitrati, fosfati, različiti pesticidi, stajsko đubrivo I otpad od prerade hrane. Poljoprivreda je zapravo veliki i rasprostranjen izvor zagađenja.

1.1.Eutrofikacija

Većina zagađujućih materija dospeva do vodotokova u vidu otpadnih voda, koje dolaze sa poljoprivrednih površina, farmi i iz kanalizacionih sistema.

Tri su načina na koja zagađujuće materije, koje su rezultat poljoprivrednih aktivnosti, nalaze put do voda: oticanjem vode koja se proceđuje kroz zemljište, ispiranjem rastvorljivih hranljivih materija koje dolaze iz ekskreta domaćih životinja i erozijom površinskih slojeva tla.

Eutrofikacija izaziva primetne promene na živom svetu. Usled eutrofikacije često se smanjuje diverzitet vrsta, dok biljna i životinjska biomasa i zamućenost vode rastu. Osim toga, raste i stopa sedimentacije, što utiče na nastanak anoksičnih uslova. Glavni izvori nutrijenata su azot i fosfor. Oni se u zemljištu različito ponašaju. Nitratni anjon je prilično pokretljiv i lako se ispira ako ga biljke ne usvoje. Sa druge strane, fosfat na kraju postaje nerastvorni jon i lagano se oslobađa.

1.2.Nitrati

Povećavanje koncentracije nitrata u rekama i podzemnim vodama dobro je poznat problem, koji je predmet brojnih istraživanja na različitim nivoima. Pokazalo se da oko 75% nitrata potiče iz obradivog zemljišta. Osim toga, polovina količine azota korišćenog za useve završi u podzemnim vodama (Mason 1996).

Jedan od osnovnih načina na koji poljoprivreda, pre svega proizvodnja hrane, utiče na životnu sredinu jeste stvaranje promenljivih količina hranljivih materija u tlu. To se dešava kao rezultat dodavanja hranjivih materija od strane čoveka da bi se nadomestio gubitak koji je nastao za vreme žetve i kao posledica oslobađanja nutrijenata iz organskih sastojaka tla kroz oksidaciju, do koje dolazi posle preoravanja. Pošto je rastvorljiv, azot u obliku nitrata lako biva ispran iz

površinskih slojeva tla u vodu, dok se u obliku amonijaka oslobađa u atmosferu kao gas.

Drugi faktor koji određuje količinu oslobođenih nitrata je količina azota mineralizovanog do nitrata, koji je dostupan u zemljištu tokom jeseni i zime. Usvajanje nitrata je, na oranicama na kojima se gaje žitarice, umanjeno posle juna. Usled toga, mineralizacija azota iz organskih Poljoprivreda kao izvor zagađenja rezervi u zemljištu ostaje na visokom nivou i u kasno leto zahvaljujući temperaturi zemljišta, i može se značajno akumulirati do trenutka kada obilne padavine počnu da ga ispiraju iz zemljišta. Kao posledica padavina, akumulirani nitrati se ispiraju kišom i nestaju iz tla. Da bi se to sprečilo, poljoprivrednici bi trebalo da seju ozime žitarice, kako bi zimski usev apsorbovao preostali nitrat iz tla u jesen i na taj bi način sprečili gubitke nastale ispiranjem. Osim toga, trebalo bi da se izbegava veštačko dodavanje azota kao nadoknada za azot izgubljen ispiranjem, pošto je ta mera nepoželjna u poljoprivredi.

Poljoprivrednici bi takođe trebalo da, na dobrovoljnoj osnovi (ako već ne postoji takav zakon), štite vode, tako što bi ostavljali razmak od npr. 3-10 metara od obala. Neki autori preporučuju čak 30 metara zaštitnog pojasa oko vodenih masa (Kiffney et al. 2003). U tim područjima trebalo bi da izbegavaju preoravanje pašnjaka, upotrebu pesticida i đubrenje organskim i neorganskim đubrivima. U slučajevima kada u tim područjima već postoji obradiva zemlja, trebalo bi zamoliti ratare da je pretvore u travnjake, na kojima bi bilo i drveća i žbunja. To bi dalo prednosti, ne samo u smislu zaštite prirode (npr. obezbeđivalo bi staništa za biljke i životinje, kao i koridore za životinje), već i smislu agronomske strukture jer bi takva površina mogla da služi kao vetrobran i sklonište, a sprečavala bi i eroziju i oticanje pesticida i đubriva (Vogrin 2000., Marshall & Moonen 2002).

U nizijama, tamo gde se sada nalaze najintenzivnije obrađivane površine, nekada su bile močvare. Kao rezultat melioracije i regulacije (da bi se poboljšalo tlo, tj. kontrolisao smer vode), veliki broj ovih polja je povezan kanalima za odvodnjavanje. Posle izvesnog vremena ovi kanali postaju sekundarna staništa za biljke i životinje. Zbog toga je bitno da se pažljivo održavaju I to tek na svakih nekoliko godina, a ne bi ih trebalo čistiti od mulja i biljaka (Vogrin 2003, Vogrin & Miklič 2004).

U nekim regionima velike farme predstavljaju veliki izvor zagađenja, naročito mlekare I farme svinja. U proizvodnji mesa i mleka koristi se mala količina azota i on biva unet kroz biljke. Najveća količina azota biva izlučena u vidu balege i urina (70% kod krava, 80% od ovaca). Uzgajanjem domaćih životinja dolazi do nakupljanja velike količine tajskog đubriva, koje bi trebalo da se skladišti, pa da se u odgovarajuće vreme pospe po zemlji. Međutim, pošto većina farmi, posebno privatne, nemaju odgovarajuće ili dovoljno velike rezervoare za skladištenje đubriva, farmeri ga posipaju po tlu tokom cele godine. To znači da đubrenja ima i tokom zime (to je u nekim zemljama, npr. Sloveniji, zabranjeno), kada nije potrebno, jer je nivo nitrata već dovoljno visok, a i ispiranje tla je najintenzivnije, pa se većina nitrata izgubi. Usled toga, gubi se hranljiva vrednost koju đubrivo poseduje.

1.3.Fosfati

Gubitak fosfata usled ispiranja sa obradivih površina je zanemarljiv. Fosfati dopiru do vode uglavnom erozijom tla. Erozija obradivih površina obično se

događa kad je tlo neobrađeno nekoliko meseci u godini. U svakom slučaju, obradivo zemljište je najveći izvor fosfata koji dopiru do površinskih voda u Evropi, i koji ponekad čine do 50% ukupne količine fosfata (Merrington et al. 2002).

1.4.Podzemne vode

Zagađivanje podzemnih voda predstavlja veliki problem uglavnom zbog uticaja na zdravlje ljudi, preko vode za piće. Mnogi najozbiljniji rizici po zdravlje nisu povezani sa poljoprivredom; izuzetak su nitrati i pesticidi, pošto ugrožavaju podzemne vode.

Nitrati su predmet interesovanja zbog primenjivanja zakonskih odredbi Evropske unije koje regulišu količinu nitrata u pijaćoj vodi. Gornja granica je 50mg/l (50 milionitih delova).

1.5.Organsko zagađenje

Do organskog zagađivanja dolazi kada se u vodotokove ispuste velike količine organskih jedinjenja, koja predstavljaju supstrat za razvoj mikroorganizama. Organski polutanti potiču iz kućnog otpada, industrijskih otpadnih voda i otpada sa farmi. Otpadne vode sa farmi su u poslednje vreme postale veći izvor zagađenja, zbog intenzivnijeg uzgoja stoke.

Na organizme koji žive u rekama organsko zagađenje utiče tako što smanjuje količinu dostupnog kiseonika u vodi. To dovodi do poremećaja u ravnoteži, a u najgorem slučaju može dovesti i do gušenja. Organski otpad tone ka dnu i tamo se nakuplja, menjajući karakteristike podloge, povećavajući zamućenost i tako smanjujući količinu dostupnog svetla neophodnog za fotosintezu, istovremeno utičući na povećanje količine bakterija. Krajnji rezultat organskog zagađenja je smanjenje raznovrsnosti flore i faune. Poljoprivreda kao izvor zagađenja

1.6.Pesticidi

Zagađenje podzemnih voda usled upotrebe različitih pesticida postaje sve veći problem. Pesticidi se u principu slabo rastvaraju u vodi i obično se proizvode i obliku praha, kao koncentrovani rastvori ili kao tečnosti za rastvaranje. Prema Direktivi Evropske unije o kvalitetupijaće vode (EU Directive on Drinking Water Quality) iz 1980. godine maksimalna dozvoljena koncentracija bilo kog pesticida u pijaćoj vodi je 0,1ìg/l (0,1 milijarditi deo).

Pojava pesticida u podzemnim vodama registrovana je u celom basenu Dunava. Najprisutniji pesticid je herbicid atrazin. Atrazin je jedan od retkih herbicida koji mogu predstavljati opasnost po zdravlje sisara, pa je u nekim zemljama (npr. Nemačkoj, Austriji, Sloveniji) njegova upotreba već zabranjena.

Hemijska sredstva koja se koriste u poljoprivredi obično se razređuju vodom i prskaju se po zemlji ili usevima. Poslednjih godina oprema za prskanje koju ratari koriste postala je efikasnija i omogućava bolju kontrolu nad količinom i načinom primene. Ipak, uloga poljoprivrednika je presudna, jer samo oni mogu da osiguraju da se prskanje ne odvija po nepovoljnom vremenu, ili blizu vode. Još

veći problem predstavlja odlaganje neupotrebljenog materijala za prskanje i zagađenje vode ispiranjem opreme za prskanje. Pošto su pesticidi napravljeni da ubijaju, ne iznenađuje to što u vodenim ekosistemima uništavaju floru i faunu i prete ljudskoj populaciji zagađujući izvore pijaće vode.

Pesticidi se koriste po potrebi, ali treba uložiti poseban napor da se upotreba insekticida svede na minimum tokom leta, doba kada je živi svet najpodložniji šteti koju prouzrokuju ove supstance. Šta više, insekticide bi trebalo koristiti tek onda kada naneta šteta pređe granicuekonomski značajne štete.

Takođe treba pomenuti da se neki pesticidi mogu vrlo dugo zadržati u zemljištu i da česta upotreba može dovesti do njihovog nagomilavanja u tlu. To bi moglo da dovede do zatrovanosti useva i smanjenja broja zemljišnih organizama. Zanimljivo je pomenuti da, po Pimentelu (1995), manje od 0.1% (!) upotrebljenih pesticida dospe do ciljnih organizama.

Ovde se pojam „pesticid“ upotrebljava kao opšti izraz za insekticide, herbicide i fungicide.

1.7.Gajenje riba

Gajenje riba (u rekama i jezerima) smatra se poljoprivrednom aktivnošću i može značajno doprineti zagađenju nekih delova reka ili potoka. Glavne zagađujuće materije koje potiču sa ribljih farmi su neiskorišćena hrana i riblji izmet. U Francuskoj je, na primer, izračunato da tona pastrmke Salmo spp. u uzgajalištu može da proizvede količinu zagađenja ekvivalentnu prerađenim otpadnim vodama koje proizvede oko 500 ljudi (Faure 1979). Uz to, upotreba hemikalija, npr. antibiotika, u ribnjacima predstavlja još jedan razlog za zabrinutost, ali to je problem o kojem se retko govori.

1.8.Isušivanje zemljišta

Voda je neophodna za poljoprivredu, ali suviše vode može ograničiti rast i razvoj useva. Odvodnjavanje za potrebe poljoprivrede još uvek je vrlo popularno u nekim zemljama, ali je u drugima na neki način zabranjeno (npr. u Švedskoj). Svrha dreniranja je kontrolisanje nivoa podzemne vode i umanjivanje rizika od poplava i obavlja se u skladu sa nivoima koje zahteva poljoprivredna proizvodnja. Dobrobit od odvodnjavanja za poljoprivredu je višestruka, npr. upotreba zemljišta ranije nepodesnog za komercijalnu poljoprivrednu upotrebu. Odvodnjavanje može imati brojne negativne posledice na vegetaciju, životinjski svet, nivo i kvalitet podzemnih voda. Isušivanje zemljišta moglo bi trajno da uništi močvare, koji su već ugrožene.

Zagađivanje iz domaćinstva

Svi smo mi zagađivači

Zagađivanje naših voda zajedničko je pitanje svih sektora ljudskog društva uključujući:

Industrijski sektor koji u reke ispušta neprerađene otpadne vode Urbani sektori–domaćinstva koji ispuštaju tone neprerađenih otpadnih voda

u jezera, reke I okeane Poljoprivredni sektor, u kojem se koriste velike količine đubriva i pesticida

koji mogu da zagade zemljište i podzemne vode, jezera i reke.

Naravno, zagađenje koje proizvede jedna osoba ne može se porediti sa zagađivanjem koje izaziva veliko preduzeće! Niti se može porediti zagađenje koje proizvodi grad od 100 000 stanovnika sa zagađenjem koje proizvede 83 miliona ljudi koji žive u slivnom području Dunava (od čega 57% potiče iz urbanih, a 43% iz ruralnih područja).

Nepropisno ispuštanje otpadnih voda i odlaganje čvrstog otpada u naseljima u slivu Dunava doprinelo je povećanju količine nutrijenata u zemljištu i svim izvorima vode.

Statistički podaci dati u okviru Programa za smanjenje zagađenja Dunava ukazuju na sledeće:

Potrošnja vode u domaćinstvima u slivu Dunava u periodu 1996-1997. iznosila je 6,093 miliona m3 godišnje, a do 2020. godine dostići će oko 7,368 miliona m3. U podunavskim zemljama, prosečna potrošnja vode po glavi stanovnika varira od 165 litara dnevno u Mađarskoj, do čak 409 litara dnevno u Bugarskoj. Kada se iz ovih proračuna isključe Bugarska i Rumunija, potrošnja vode po glavi stanovnika varira od 165 do 255 litara dnevno, što je razuman opseg. Ako se uzmu u obzir gubici vode, prosečna potrošnja vode po glavi varira od 120 (Mađarska) do 190 litara dnevno (Bugarska).

Ispuštanje komunalnih voda deli se na: ruralno i urbano.

U ruralnim područjima, ispuštanje otpadnih voda, ako se koriste pojedinačna rešenja, ima sledeće karakteristike:

Udeo stanovništva koje koristi individualne sisteme za sakupljanje, preradu i ispuštanje otpadnih da varira od 11% (Nemačka) do 86% (Moldavija). U šest zemalja više od 50% stanovništva koristi neku vtstu individualnog rešenja; u ruralnim područjima nekih zemalja ovaj udeo je veći od 95%.

Podaci za prosečno ispuštanje otpadnih voda po glavi stanovnika uglavnom nisu poznati. Ako se pođe od pretpostavke da potrošnja vode obično iznosi između 30 i 100 litara dnevno, i da direktno ispuštanje u zemljište za potrebe poljoprivrede i baštovanstva čini između 20% u urbanim i 80% potrošnje vode u ruralnim oblastima, možemo približno odrediti prosečnu količinu ispuštenih otpadnih voda.

Glavni problem sa postrojenjima za preradu otpadnih voda je taj što su mnoga u privatnom vlasništvu. Tako se mnoga ne održavaju i ne koriste propisno što dovodi do ispuštanja neprečišćene vode u reke. Drugi problem je činjenica što obično nema podesnih metoda ili objekata za adekvatno odlaganje otpada iz septičkih jama.

U gradskim područjima, ispuštanje otpadnih voda povezano je sa centralnim kanalizacionim sistemom (Central Sewerage Systems, CSS) i ima sledeće karakteristike:

Ispuštanje otpadnih voda po glavi stanovnika je znatno niže od potreba za vodom po glavi stanovnika (zbog vode, obično između 17% i 43%, koja nije ispuštena u kanalizaciju već je iskorišćena u druge svrhe)

Stepen povezanosti sa centralizovanim kanalizacionim sistemom u svim zemljama manji je od povezanosti sa sistemom za snabdevanje vodom.

Ispuštanje otpadnih voda po glavi stanovnika, u periodu 1996/1997. varira između 80 (Češka Republika) i 202 litra dnevno (Slovačka).

Procenat stanovništva povezanog sa centralizovanim kanalizacionim sistemom varira između 14% (Moldavija) i 89% (Nemačka).

Procenjuje se da će do 2020. godine ispuštanje otpadnih voda u centralizovane kanalizacione sisteme u Podunavlju porasti na oko 3900 miliona m3 godišnje, što je za oko 56% više od sadašnjih 2500 miliona m3 (1996/1997).

Ispuštanje neprerađene vode iz gradskih kanalizacionih sitema u površinske vode povećava količinu nutrijenata u vodi. Procenti neprerađenih otpadnih voda u Podunavlju su sledeći:

manje od 10% - Nemačka, Austrija, Slovačka, Češka Republika; između 10% i 20% - Mađarska, Moldavija; između 30% i 40% - Rumunija, Ukrajina, Bugarska, Slovenija; više od 80/% - Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Srbija i Crna Gora.

2.1.Šta možemo mi, običan građani, učiniti da bismo očuvali čiste vode?

Bitno je ponašanje bukvalno svakoga od nas, tako da i malo lične i zajedničke discipline može dovesti do poboljšanja naše sredine i naših voda. Pitate se šta mi, građani, možemo učiniti za zaštitu voda! Očigledno je da zvaničnici i vlade imaju pravo donošenja velikih i važnih odluka; oni su izdali zakone o zaštiti voda, a Okvirna direktiva o vodama je koristan zakon za sliv Dunava. Ali i Vi možete dosta da učinite za zaštitu voda, u svom domu i u svojoj zemlji. Evo šta možeteučiniti:

Smanjite količinu otpadnih voda!Svaki kubni metar vode koja se iskoristi biće zagađen do te mere da je

nijedno savremeno postrojenje za prečišćavanje kao ni fabrike za preradu pijaće vode neće moći učiniti ponovo pitkom. Evo nekoliko preporuka koje će sprečiti zagađivanje vode:

Umesto da se kupate (180 litara), tuširajte se (60 litara) Popravite slavine i cevi koje cure. Kroz slavinu koja curi izgubi se 330 litara

dnevno, odn. 35kubnih metara vode godišnje. Obnovite kućne električne aparate kao što je mašina za pranje veša ili

koristite slavine sa niskim pritiskom. Oni troše manje vode i energije. Automobil perite samo kada je potrebno i na posebnim mestima, koja imaju

opremu za štednju vode.

Uspostavite održivi tretman otpadnih voda u sopstvenom domu!

U regionu Baltičkog mora razvijeni su sistemi za prečiščavanje otpadne vode za pojedinačne porodice. Ti sistemi koriste jedinstvenu tehniku za preradu otpadne vode na licu mesta. Neke od ovih metoda su prilično jeftine ali zahtevaju promenu nekih navika korisnika. Drugi tip metodaje manje zahtevan prema korisniku, ali je baziran na visokoj tehnologiji pa je zato i skuplji.

Zašto prerađivati otpadne vode? Otpadne vode sadrže brojne nutrijente, pre svega fosfor I azot. Oni stimulišu rast algi u vodi, što smanjuje količinu rastvorenog kiseonika i dovodi do ugibanja riba i drugih organizama.

Cilj prerade otpadnih voda je da se spreči: Širenje bolesti Povećanje zagađenosti vode nutrijentima i drugim organskim materijama Gubitak nutrijenata značajnih za poljoprivredu

Postoje dva tipa otpadnih voda koje potiču iz domaćinstava: „crna voda“ (iz toaleta) i „siva voda“ (iz ostatka domaćinstva, koja čini oko 75% ukupne količine). Za preradu otpadnih voda iz domaćinstava postoji nekoliko rešenja, kao što su:

Sistem za izdvajanje urina

Urin sadrži najviše azota i zato unosi najviše nutrijenata u otpadne vode. Sistem za izdvajanje urina omogućava sakupljanje urina u posebno skladište, a odatle može da se koristi kao đubrivo u poljoprivrednim površinama.

Princip rada sistema za izdvajanje urina: od kuće do njive

Apsorpcija fosfora u sloj za filtriranje

Otpadne vode se primarno obrade da bi se smanjila količina čvrstog otpada, npr. u septičkoj jami, a zatim se propuste preko filtera. Filter ima fini omotač od bakterija, koji obavi najveći deo prerade. Fosfor se apsorbuje u specijalnom medijumu koji sadrži materijale bogate gvožđem, kalcijumom i/ili aluminijumom. Sloj za filtriranje može da bude napravljen na licu mesta ili kupljen kao takav. (Za recikliranje nutrijenata fosfor koji je apsorbovan na medijumu za filtriranje može da bude ponovo upotrebljen skidanjem medijuma za filtriranje i posipanjem po njivama).

Izdvajanje urina, kompostirajući toalet i obrada „sive“ vode

Izdvajanje urina, kompostirajući toilet

Ovo je najjednostavnije i najjeftinije rešenje. Za spiranje fekalija i toalet-papira se ne koristi voda, i ako je kompostirajući toalet pravilno napravljen, ne bi trebalo da bude nikakvih problema sa neprijatnim mirisima. Fekalije i toalet-papir se sakupljaju u plastične kontejnere (po 80 litara) i suše se. Kontejnere treba menjati svaka 2-3 meseca. Pošto se otpad iz toaleta osuši, može da se kompostira sa organskim otpadom iz domaćinstva kako bi se dobio još bolji proizvod.

Slika Konstruisani LECA-filter iz Norveške (Maehlum T. )

Upotreba "čistih" deterdženata

Više od polovine fosfata u našim rekama i potocima potiče iz deterdženata. Fosfati, hemijska jedinjenja koja sadrže fosfor, nalaze se u većini deterdženata. Proizvođači ih koriste zato štoomekšavaju vodu i sprečavaju da se čestice prljavštine ponovo talože na odeći. Nažalos, imaju ozbiljan negativan uticaj na životnu sredinu.

Možda koristite deterdžent sa visokim sadržajem fosfata a da toga niste ni svesni. Pogledajte kutiju sa deterdžentom. Da biste dobili tačan procenat fosfora u deterdžentu, navedenu koncentraciju fosfora pomnožite sa tri.

U nekim delovima sveta koncentracija fosfata u deterdžentima je propisana. Na ovim područjima koncentracije fosfata su manje od 0.5%, dok su u drugim regionima mnogo više.

Korišćenje kišnice

U urbanim područjima, gde su sistemi za odvođenje kišnice povezani sa kanalizacijom, u periodima jakih kiša ili snegova nastaju ozbiljni problemi. Postrojenje za preradu postaje preplavljeno vodom, što dovodi do izlivanja neprerađene vode u rečni sistem. Priručnik o Najboljim metodama za upravljanje gradskim vodama (The Urban Best Management Paractices, BMP) preporučuje:

Jedinstveni samoprečišćavajući sistem kanala. Taj sistem, koji se koristi za nekoliko jezera zadržava vodu u određenom području, smanjujući tako pritisak na postrojenje za preradu otpadne vode. Ovaj demonstracioni projekat se nalazi u Augustenborgu, u Švedskoj.

Zeleni krov. Na krovu se posadi, ili se krov prekrije veštački napravljenim pokrovom gde rastu mahovine i žednjak (Sedum sp.). Namena zelenog krova je da na minimum svede oticanje vode a da ostale koristi po okolinu maksimalno poveća, tako što bi:o Umanjio probleme sa nekontrolisanim plavljenjem (gubitak kišnice sprečen za 70%).o Smanjio količinu kišnice koja bi dolazila do postrojenja za preradu otpadne vode.o Smanjio potrebu za izgradnjom novog kanalizacionog sistema.o Povećao biodiverzitet.

Povećanje zelenih površina (parkova, sađenje drveća i žbunova) koje bi pomogle u apsorbovanju kišnice. Ove zelene površine imale bi i druge pozitivne efekte na životnu sredinu.

Sakupljanje kišnice, koja bi se mogla koristiti za čišćenje vozila ili za kućne biljke.

Poljoprivreda u urbanim domaćinstvima

Poljoporivredom se možete baviti održavanjem jednostavne bašte u dvorištu, ili gajeći životinje u gradu ili selu, što je slučaj u celom slivnom području Dunava. Razvoj urbane poljoprivrede oko gradova važan je za ekološku ravnotežu zelenih površina. Grupe Lokalne Agende 21 trebalo bi da promovišu urbanu poljoprivredu ili, drugim rečima, aktivnosti koje sprečavaju i umanjuju zagađivanje voda nutrijentima. U te aktivnosti spadaju: Podsticanje kompostiranja na privatnim imanjima i obaveštavanje vlasnika

o metodama I prednostima kompostiranja; Smanjivanje upotrebe treseta, pesticida i hemijskih đubriva, pošto mogu

biti zamenjeni organskim đubrivima i kompostom sopstvene proizvodnje; Razvijanje obradivih površina koje zadržavaju veću količinu kišnice. To će

podstaći štednju vode iz Dunava.

Najbolji postupci za smanjenje količine nutrijenata

Deset načina za sprečavanje zagađenja nutrijentima:1. Štedite vodu i energiju. Voda je prirodno bogatstvo. Štednja energije umanjiće i potrebe zavodom. Voda se koristi u elektranama za proizvodnju struje i, osim toga, energija se koristiza preradu i transport vode. Popravite slavine koje cure, postavite toalete i slavine sa malim protokom, a veš-mašine uvek napunite rubljem.2. Održavajte svoj septički sistem. Redovno čistite rezervoar. Zapuštena septička jama ugrožava okolinu tako što zagađuje bunare sa pijaćom vodom i stvara prostor za razvoj štetočina. Na kraju, popravka septičke jame je i skupa.3. Napravite odlagalište komposta i reciklirajte otpad iz dvorišta. To će svesti na minimum količinu otpadaka koji nastaju u vašem domaćinstvu. Kompost može i da služi kao prirodno đubrivo za vaš travnjak.4. Koristite kišnicu i kontrolišite njeno oticanje. Smanjivanje oticanja posle oluja i jakih kiša smanjiće količinu sedimenata i nutrijenata koji dospevaju do vodotokova.5. Ograničite upotrebu veštačkih đubriva i primenjujte ih samo u odgovarajuće vreme. Nutrijenti u veštačkim đubrivima mogu da dospeju sa njive u lokalne vodotokove. Ako morate da koristite veštačko đubrivo, uvek se pridržavajte uputstva za primenu. Nikad ne preterujte sa đubrenjem!6. Koristite malo manje deterdženata i one koji nisu štetni za životnu sredinu. Više od polovine fosfata u našim rekama potiče od različitih deterdženata.7. Manje vozite. Smanjujući broj pređenih kilometara smanjujete količinu ispuštenih štetnih materija. Oksidi azota koji nastaju sagorevanjem fosilnih goriva glavni su izvor azota koji se oslobađa u okolinu.

8. Kao turisti, budite odgovorni. Rekreacija vezana za vodu, kao što je vožnja čamcem, može izazvati zagađenje zbog sirovog kanalizacijskog otpada koje se na brodu proizvodi. To ugrožava i zdravlje ljudi i živi svet koji živi u vodi.9. Upotrebljavajte kišnicu. Ona je odlična za kućne biljke.10. Uključite se! Ako se svi potrudimo da promenimo svoje ponašanje i okrenemo se zaštiti prirode, to će sigurno imati efekta.

3.Plovidba u basenu Dunava

Transport i transportna infrastruktura imaju važnu ulogu u ekonomskom razvoju i spajanju Zapadne i Istočne Evrope. Kada je to uočeno, na drugoj Konferenciji o Panevropskom transportu na Kritu 1994. godine i kasnije u Helsinkiju 1997, identifikovano je deset glavnih transportnih koridora, koji obuhvataju drumski i „transport kopnenim vodama“ (Inland Water Transport, IWT) širom Evropske Unije i zemalja centralne i istočne Evrope. Jedan od transportnih koridora kome je pridat značaj je i Dunav, Koridor broj VII. Na Dunavu postoji skoro 2.300 km plovnog puta iproteže se kroz 11 zemalja. Ali to nosi I nege negativne efekte po ekosistem reke Dunav.

3.1.Ugrožena priroda

Neke od najvažnijih plavnih ravnica, uključujući i zaštićene oblasti Gemenc-Beda Karapancsa I Kopačkog rita na granici Mađarske, Hrvatske i Srbije, već se isušuju. Sada lokalna uprava zadužena za prirodu i vode pokušava da poboljša razmenu vode ponovo povezujući poplavno područje Gemenc sa glavnim kanalom.

Veliki kompleksi poplavnih ravnica već su zaštićeni (kao nacionalni parkovi, Ramsarska područja, Parkovi prirode ili Područja od značaja za ptice (Important Bird Areas - IBA)). Najznačajnija takva područja su Nacionalni park Dunav-Drava (H), Kopački rit (HA), Gornje Podunavlje (SCG), Koviljski rit (SCG) i Dunavski lesni odsek (SCG) kao i Obedska bara, Zasavica i Bosutske šume koji se nalaze na Dunavu i Savi u Srbiji i Crnoj Gori.

Veliki je broj bočnih kanala, koji su od Dunava odvojeni nasipima od kamena i peska, i o njima se ne vodi dovoljno računa. Isto važi i za obalske nanose i zaštitu obale. Tokom poslednjih 10 godina, ratne i posleratne prilike, npr. prisustvo mina u bivšoj Jugoslaviji, onemogućile su, na mnogim mestima, bilo kakvo održavanje ili obnovu. Novim zajedničkim dijalogom, između organizacija za zaštitu prirode i održavanje voda iz Mađarske, Hrvatske i Srbije, biće određeno da li će budući razvoj imati za cilj upravljanje rečnim saobraćajem.

U Hrvatskoj, na delu donjeg toka Drave, može se videti kako se odvijao proces jedinstvenog oporavka do skoro prirodnog stanja sa meandrima, na delu reke koji je još 1900. godine bio ispravljen i regulisan. Za vreme Habsburške monarhije, deo rečnog toka između Donjeg Miholjca i Osijeka bio je potpuno ispravljen u cilju zaštite od poplava i lakše plovidbe, čime je reka skraćena sa 80 na 45 km. Posle Prvog svetskog rata, sve osnovne mere za održavanje su zaustavljene. Tokom poslednjih 80 godina prirodne sile bočne erozije Drave ponovo su uspostavile veze između izolovanih delova i stvorile nove meandre. Danas je dužina reke dostigla 68 km. Ovaj prirodni eksperiment jedinstven za centralnu Evropu ugrožen je predlogom o novoj rečnoj transportnoj vezi do grada Belišće (HR) na 35-om rkm. Taj plan bi iziskivao vađenje velikih količina peska i šljunka i stabilizovanje rečnog korita. Donji tok Drave je poseban slučaj u poređenju sa donjim tokovima Tise i Save, koje imaju drugačije režime sedimentacije i koje su znatno stabilnije za potrebe rečnog transporta. Ove velike

pritoke još uvek donose u Dunav fine i vrlo fine čestice taloga, dok je u Dravi prenos sedimenata značajno umanjen, zahvaljujući branama koje se nalaze uzvodno).

Što se tiče ugrožavanja kvaliteta vode raznim razvojnim aktivnostima na reci, doline duž srednjeg toka Dunava znatno se razlikuju od planinskog gornjeg toka. Iako danas postoji mnogo više većih izvora zagađenja iz industrije, gradova i poljoprivrede, do Dunava dolazi uglavnom „predhodno obrađene“ otpadne vode iz svojih često vrlo zagađenih ali mnogo manje regulisanih pritoka i pa zbog toga ima veliki kapacitet za razblaživanje. Uzvodno od velike akumulacije Đerdap je područje koje se ponaša kao glavni rezervoar za deo ispuštenih nutrijenata i teških metala. Nizvodno od brane Đerdap II, poslednjih (ili prvih) 860 rkm teče kroz ravnice donjeg tokaDunava. Tu su nasipi za zaštitu od poplava izgrađeni tek u 20. veku, na prosečnoj udaljenosti od samo 200 do 300 m od reke, dok se prave, prirodne plavne ravnice duž leve obale protežu preko 4-13 km (duž desne obale je litica). Celovitost ekosistema plavnih ravnica pretrpeo je štete usled podeljenosti, jer su nastale male aktivne i velike neaktivne zone (u Bugarskoj je između 1930. godine i 1950. godine uništeno 72.600 ha; u Rumuniji od 1962. do 1975. 426.000 ha, što čini do Plovidba u basenu Dunava – Istorija i sadašnjost 80% tamošnjih poplavnih ravnica). Ove plavne ravnice, delom udaljene od Dunava, nekada su bile glavna mrestilišta i skloništa za populacije riba donjeg toka Dunava, a njihov gubitak doveo je do smanjenja ribljeg fonda. Za isprepletano korito Dunava uzvodno do Calarasi-Silistre (rkm 375) karakteristični su plićaci i brojna ostrva. Usled velikog gubitka područja koja bi zadržavala vodu, talasi poplava unutar nasipa za zaštitu od poplava postali su veći nego ikad ranije, pa je zbog povećane erozije rečnih obala i ostrva došlo do gubitka staništa. Studija EU o donjem toku Dunava preporučuje monitoring- sistem za rečni kanal koji bi pratio bitne promene u morfologiji, kao što su iskopavanje, promene plovnih kanala, menjanje pristanišnih zona, nove prepreke (npr. peščani sprudovi) I erozija obala.

Dunav se između Kalarasija i Braile (rkm 170) deli u dve grane, formirajući tako četiri velika ostrva. Najvažnije usko grlo za rečni saobraćaj je na rukavcu Bala, gde se voda deli oko ostrva Balta lalomitei.

Najveći inženjerski projekat za donji tok Dunava bio je kanal Dunav-Crno more, koji i danas obezbeđuje važnu prečicu od Crnavode (rkm 300) do luke Konstanca na Crnom moru. Otvoren je 1984.godine; dug je 65 km, dubok 7 m i ima dve prevodnice. Nizvodno od Braile Dunav se čisti bagerima da bi se omogućio i pomorski trasport.

3.2.Delta Dunava

Delta Dunava nosi vode Dunava kroz tri rukavca (Sfantu, Gheorghe, Sulina i Chilia) u Crno more i služi kao veliki filter za sedimente, nutrijente i zagađujuče materije. Najznačajniji efekti na ekosisteme posledica su promena u uslovima uzvodno, kao što je upravljanje protokom vode i zagađenje u slivu Dunava i samoj delti. Najbitnije aktivnosti poslednjih decenija su veštačko proširivanje prirodnog sistema kanala u cilju poboljšavanja dotoka i cirkulisanja vode kroz deltu, kao i ponovno pretvaranje močvarnih područja u velike poldere za poljoprivredu (isušeni delovi zemljišta gde su bile reke ili mora) i ribnjake. Brojni

kanali donose u komplekse jezera više rečne vode bogatije sedimentima i nutrijentima nego ranije. Posledica toga je opadanje biloške raznovrtsnosti i izmena suštinski značajnog prirodnog sistema za transport vode i sedimenata, što je smanjilo kapacitet delte da zadržava nutrijente i zagađujuće materije. Novonastali režim dozvoljava da velike količine mulja koji nosi nutrijente dospe direktno kroz glavne kanale do Crnog mora.

Put za pomorsku plovidbu kroz deltu dubok je 7,3 m. Uticaji koje imaju putevi za pomorski transport sa jedne i brojni kanali za male čamce sa druge strane potpuno su različiti. Rukavac Chilia (120 km), na granici sa Ukrajinom, nosi najveću količinu otpadnih voda i suspendovanih čestica, ali osim lučkih objekata i glavnih radova na regulisanju vode, ovaj ogranak reke nije mnogo izmenjen. Što se tiče vodnog transporta, zagađenje i zapljuskivanje talasa imaju negativan uticaj na okolne ekosisteme. Rukavac Tulcea-Sulina (dug 81 km) potpuno je kanalisan (1857 – 1902. godine), i svi raniji meandri i sporedni kanali su odsečeni, čime je njegova dužina smanjena sa 85 na 62 km. Plovni put širok 80 m mora stalno da se čisti bagerima (čak i uzvodno do Braile, na rkm 170). Južni rukavac Sfantu Gheorghe (109 km) ne koriste morski brodovi ali trpi posledice odvajanja meandara još od 1960-ih (gubitak od približno 50 km). Štetu nanose talasiod brodova koji uništavaju nezaštićene obale.

3.3.Brane nanose štete rekama

Razvoj plovnih puteva, posebno u gornjim i srednjim delovima, prati malo i promenljivo ispuštanje otpada kao i opasni brzaci, konstruisanje brana i zajaženi delovi reke. Prema podacima Svetske komisije za brane (World Commission on Dams (WCD)), na svetu postoji ukupno oko 800.000 brana (od 1987). Više od 45.000 njih spada u velike brane (visina brane iznosi više od 15 m iznad prirodnog rečnog korita) a oko 1.700 tih velikih brana trenutno se gradi širom sveta. Brane služe za navodnjavanje, proizvodnju energije, snabdevanje domaćinstava i industrije vodom, zaštitu od poplava, transport vodenim putevima i/ili za rekreaciju.

Promena slobodnog toka nizom pregrada iz osnova menja morfološke i hidrološke uslove. Te promene mogu dovesti do povećanja dubine i površine vode, smanjenja brzine, turbulencije I prenošenja sedimenata, povećanja taloženja, smanjenja zamućenosti i odlaganja finih sedimenata u koritu reke. Te promene utiču na fizičke, hemijske i biohemijske procese, kao i na saprobiološke uslove (uslove za razgradnju) i na životne zajednice.

Svaka brana remeti prirodan tok vode, tj. prirodni hidrološki i morfološki sistem. Brane, sa svojim sistemima obalskih nasipa takođe ometaju longitudinalni i lateralni kontinuitet rečnog ekosistema. Sekundarni biotopi koji se razvijaju sa izgradnjom brana čine tek ostatke nekadašnjeg rečnog pejzaža. Svaka brana i ustava izaziva trajne promene u prirodnim procesima transporta čvrstih materija. Glavne posledice u uzvodnom, zajaženom delu uključuju povećano taloženje I Plovidba u basenu Dunava – Istorija i sadašnjost odsustvo kolebanja nivoa vode (nepostojanje veze sa plavnim ravnicama), a u donjem toku gde voda salobodno teče, produbljivanje rečnog dna uz odgovarajuće snižavanje nivoa površinskih i podzemnih voda, što dovodi do povećanog oticanja vode i isušivanja akvatičnih staništa obližnjih plavnih ravnica.

Na osnovu uzoraka prikupljanih tokom dugog niza godina iz svih delova korita Dunava u Austriji na kojima postoje brane, može se pokazati da su količina i debljina nagomilanog mulja u značajnom stepenu u korelaciji sa visinom odgovarajuće brane. U slučajevima poplava ili ispuštanja vode iz akumulacija velike količine tih finih sedimenata premeštaju se i razlivaju nizvodno.

Zona duboke vode u blizini brana slična je staništima stajaćih voda. U većini slučajeva suviše su hladne da bi se u njima mogle razmnožavati vrste riba iz stajaćih voda kakve postoje u gornjem toku Dunava, i uprkos dovoljnim količinama hrane, opstanak tih vrsta je ugrožen.

Izgradnja brana obično je praćena izrazitim ispravljanjem i ujednačavanjem obalskih struktura. Kamene obale su postale skoro jedini tip staništa u zoni obale, dok ranije zone plitke vode sa šljunkom uglavnom izgubljene, kao i ostrva u zajaženom delu. Tok ispred brana takođe trajno menja pritoke i njihova prirodna staništa, naročito nekada bogato strukturisana ušća. Rukavci I područja koja ih okružuju odsečeni su od glavnog toka. To dovodi do opšteg gubitka raznovrsnosti staništa, (o)siromašenja vodenih površina tipičnih za močvarna područja i do ujednačavanja staništa. Opstanak vrsta karakterističnih za plavne ravnice je ugrožen zato što je aktivna ipasivna migracija vrsta između reke i plavne ravnice praktično prekinuta.

Prirodne interakcije između biotičkih i abiotičkih faktora duž rečnog toka trajno su poremećene usled izolovanosti zajaženog dela. Staništa tipična za plavne ravnice, čije životne zajednice zavise od stalne smene sušnih i vlažnih perioda, nestaju. Vrste tipične za močvarna područja postaju retke ili iščezavaju. Osim toga što se kvalitet vode pogoršava, najnovija akumulacijska jezera na Dunava u Bavarskoj dovela su do prenamnožavanja hironomida (sitnih insekata nalik komarcima), koje smetaju lokalnom stanovništvu. Pokazalo se da (zakonski) propisi koji obavezuju graditelje brana da obezbede mere koje bi nadoknadile štetu imaju vrlo ograničen uspeh kad je u pitanju npr. Diverzitet vrsta koje naseljavaju plavne ravnice.

3.4.Erozija

Dugo je bio podcenjivan uticaj pritoka koje se ulivaju u glavni tok reke. na području sliva gornjeg toka Dunava, brane i hidrocentrale su izgrađene na skoro svim upotrebljivim delovima toka. Među posledicama je povećano zadržavanje sedimenata i trajno umanjen transport suspendovanih čvrstih čestica u pritokama Dunava, što dovodi do usecanja korita u nekim delovima, gubitka kontinuiteta neophodnog za migracije rečnih riba, gubitka staništa (mrestilišta) I nepovratnih promena u potocima i manjim tokovima.

Skoro neprekinuti lanac od 59 brana na gornjem toku samog Dunava (Bavarska, Austrija) izazvao je potpunu promenu početnog stanja reke i njene prirodne morfologije. Životne zajednice tekućih voda pretrpele su trajne promene; spektar vrsta je izmenjen. Reofilne (vole brze vode) riblje vrste postale su retke ili su potpuno nestale.

Đerdapska klisura je bila prva deonica na Dunavu gde je, još za vreme Rimljana, izgrađen plovni put. Opsežni radovi za plovidbu započeti su 1834. godine, ali opasni plovni prolaz kroz vodopade se koristio sve dok nisu otvorene elektrane duž klisure na granici između Srbije I Rumunije: u tom periodu ova ekološki vredna deonica sa visinskom razlikom od oko 28 m na približno 100 km

pregrađena je zbog proizvodnje energije i olakšavanja plovidbe. Spektar ekoloških posledica izgrađenih brana u Đerdapskoj klisuri varira od kompletnog gubitka prirodnih staništa u zoni katarakta i smanjenja brojnih vrsta u uzvodnim delovima reke, do dugoročnog isušivanja močvarnih područja nizvodno od brana i degradacije delte Dunava, usled zadržavanja sedimenata na branama.

Smanjeni transport čvrstih materija Dunavom vodi intenzivnoj eroziji na još uvek neregulisanim delovima obala donjeg toka Dunava, i na ostrvima duž njegovog toka. Dok su se, pre izgradnje elektrana (do 1966) formirala nova ostrva, brojna su potpuno erodirana (npr. Strvo Tcibtriza na 713-174 km). Ostala ostrva moraju biti zaštićena od ubrzane erozije. Na bugarskom ostrvu Belene erozija iznosi između 0,6 i 7 m godišnje, usled čega je površina ostrva smanjena sa 3.940 ha 1966. na 3.858 ha 1980. godine. Dugoročno posmatrano, znatno umanjen transport čvrstih čestica predstavlja čak i veću pretnju delti Dunava i njenim jedinstvenim staništima.

Progresivna erozija rečnog korita vodi snižavanju nivoa vode u reci. To ima ozbiljne posledice na složeni sistem podzemnih voda donjeg toka Dunava i na plićake i močvarna staništa pored reke, čiji opstanak je dugoročno ugrožen.

3.5.Produbljivanje rečnog korita

Održavanje rečnih plovidmenih puteva sprovodi se iskopavanjem. Od početka glavne regulacije Dunava pre skoro 150 godina, izvršeni su opsežni radovi da bi se plovni put napravio, sačuvao i poboljšao. Duž uređenih deonica gornjeg i srednjeg toka Dunava postoje područja rupa i plićaka nastalih čišćenjem. Nejednake dubine i širine plovnog kanala, koje se redovno javljaju u gazovima, zahtevaju redovno čišćenje iskopavanjem. Duž neuređenih deonica srednjeg toka Dunava, dolazi do čestih premeštanja plovnih kanala, koji se takođe redovno čiste. Dužina veštačkih, prokopanih plovnih kanala u delti Dunava iznosi oko 1.753 km, a ukupna dužina prirodne rečne mreže je 1.743 km. Među novim kanalima, napravljenim za potrebe transporta, posebno treba pomenuti kanale Karaorman i Mila 23 kanal. Oni su izmenili prirodno oticanje vode u delti i tako doveli, uz druge negativne efekte, do povećanog taloženja.

Izgradnja brana i razvojne mere povukle su za sobom trajne promene u prirodnim uslovima taloženja u Dunavu. Na mestima gde je ranije postojao višak sedimenata na dnu sada ga ima manje nego što bi trebalo. Uprkos tome, nastavljeno je sa starim metodama upravljanja rečnim dnom duž celog toka Dunava, i osim čišćenja iskopavanjima, odnosi se materijal koji se koristi za gradnju, i kao zaštitna mera za transport vodenim putevima. Uklanjanje sedimenata iskopavanjem prekinuto je na delovima gornjeg toka Dunava, ali se iskopavanje u komercijalne svrhe još uvek vrši u delovima reke koji su zagrađeni branama. Komercijalno iskopavanje dovodi do sve većeg spuštanja rečnog dna, naročito duž centralnog i donjeg toka Dunava na području Bratislave, nizvodno od Budimpešte i u donjem toku Dunava u Bugarskoj i Rumuniji.

Spuštanje dna reke je veliki problem koji preti očuvanju slobodno plovećih deonica Dunava i nihovoh vodenih staništa. Njihova ekološka funkcija se može dugoročno očuvati samo kroz održivu stabilizaciju rečnog dna.

U akumulacijskim jezerima, čišćenje nataloženog mulja neophodno je zbog održavanja plovnih puteva. Sakupljeni talog pun je toksičnih jedinjenja i mora da se odlaže na posebna mesta.

Redovan brodski saobraćaj ostavlja fizičke i hemijske posledice. Osim toga, uvek postoji potencijalni rizik od nesreća, pri kojim velike količine štetnih zagađujućih materija mogu dospeti u vodu, a zatim i u lance ishrane i pijaću vodu.

Podizanje sedimenata sa dna, izazvano rotacijom propelera brodova i talasima koje brodovi prave već je bilo predmet različitih studija. Intenzivan saobraćaj može dovesti do povećanog zamućenja u plićacima (uskovitlavaju se fini sedimenti). U delti Dunava je uočeno povećanje količine čestica suspendovanih u vodi, kao posledica vodenog transporta. U severnoj Nemačkoj, sadržaj nataloženog mulja u veštačkim plovnim kanalima upoređena je sa količinom u plovnim rekama.

Talasi koji nastaju od vodenog saobraćaja imaju direktne mehaničke efekte na organizme koji žive duž obala, a takođe menjaju i hidrauličke uslove u području obala. Veličina brazda i talasa koje brodovi prave zavise od njihove veličine, tovara, brzine i smera kretanja, tako da puni brodovi koji plove nizvodno prave veće talase nego brodovi bez tovara koji plove uzvodno.

Pošto rečni saobraćaj dovodi do erozije koja nanosi štetu prirodnim obalama, grade se obale s kamenom tucanikom, kamenim blokovima, asfaltom i betonom. To su veštačka staništa, koja mnogim tipičnim rečnim vrstama ne obezbeđuju osnovne uslove za život (hranu, zaklon, senku, površinu za pričvršćivanje).

3.6.Invazivne vrste i nafta

Vodene biljke i životinje mogu dugo da prežive u balastnoj vodi brodova ili prilepljene za kobilice ili lance za sidra, prelazeći tako velike razdaljine. Na taj način vrste mogu biti introdukovane u nove oblasti ili sredine (npr. druge vodene basene), gde se ponekad eksplozivno šire.Slični efekti sada se proučavaju u ekosistemima Rajne i Dunava, koji su (postali) veštački međusobno povezani 1992. godine, kada je otvoren kanal Rajna-Majna-Dunav.

Mineralno ulje u plovne vode dospeva, između ostalog, i kao takozvano brodsko muljevito ulje. Kontrolisano ispuštanje brodskog mukjevitog ulja u Dunav u mnogim zemljama je problem koji tek treba da bude rešen i regulisan pravnim putem. U slučajevima kada nafta dospe do vode, prvo se raširi po površini kao tanak, svetlucavi film, koji utiče na razmenu gasova i snabdevanje kiseonikom. Njene isparljive čestice (benzin, lagana ulja) isparavaju u atmosferu. Tokom nekoliko dana ili nedelja, mogu da nastanu emulzije, muljeviti ili tvrde materije koji tonu sa površine. Biološka razgradnja tih materija traje godinama. Nafta je smeša različitih ugljovodonika, koji mogu da imaju različite efekte na akvatične organizme. Do akutnih trovanja akvatičnih organizama mogu da dovedu količine naftinih derivata između 0,5 i 200 mg/l. Naročito su osetljivi vodozemci, jer imaju propustljivu kožu. Ptice mogu da budu ugrožene jer im se nafta lepi za perje. U krvotoku ptica, riba i drugih organizama ugljovodonici izazivaju ozbiljna oštećenja. Na ribe nafta ima toksični efekat već u relativno malim

koncentracijama. Isto tako, već pri malim količinama nafte fotosinteza je usporena. Osim toga, policiklični aromatični ugljovodonici su kancerogeni.

Boje za zaštitu brodova od korozije, posebno one sa metal-organic jedinjenjima, mogu da utiču na akvatične biocenoze. Ti teški metali talože se u rečnim sedimentima ali mogu biti ponovo suspendovani usled vodenog saobraćaja.

Još jedan neželjeni efekat je to što, tokom vremena, akvatični organizmi nastane svaku čvrstu površinu u tekućim vodama. Proces započinju bakterije i jednoćelijski organizmi, a nastavljaju viši organizmi (ljuskari, alge i dr). Ako se ne preduzmu odgovarajuće mere, taj rast utiče i na trupove brodova. Takvo obrastanje povećava otpor brodova i potrošnju energije.

Vodootporne boje bez biocida koje ne sprečavaju rast organizama, ali stvaraju površine koje se lako čiste mogu dobrim delom biti označene kao neproblematične sa ekološke tačke gledišta. Druge boje se ipak moraju smatrati vrlo problematičnim. One sadrže biocide, koji se vremenom oslobađaju iz boja i otpuštaju u okolnu vodu. Ti biocidi, predviđeni da spreče rast organizama na trupu broda, mogu da se nakupljaju u sedimentima i akumuliraju u lancima ishrane. Još uvek se malo zna o ponašanju tih materija u vodenoj sredini.

3.7.Ostali problemi

Postojeće institucionalno i organizaciono uređenje za rukovanje rodskim otpadom na Dunavu vrlo je heterogeno, usled velikih razlika među pojedinim zemljama (u pogledu ekonomske moći, nacionalne politike, propisa i njihovog primenjivanja, u strukturama sektora rečnog transporta itd.). Sanitarne službe su neravnomerno raspoređene duž Dunava i postoje u obliku privatnih/delimično privatnih stalnih usluga u luci (tj. plutajući tegljači ili pontonski čamci čija je funkvija uglavnom skupljanje naftnih ostataka u vodi od čišćenja tankova i skupljanja brodskog muljevitog ulja). Plovidbeni sector sa brojnim postojećim preduzećima koja su pre bila u vlasništvuvlada, pružaju opšte usluge uglavnom sopstvenim flotama. Usluge kao što su sakupljanju brodskog muljevitog ulja mogu se pružati i drugim plovilima, ali zbog visine cene, plovila iz drugih brodskih preduzeća ih vrlo retko koriste. U svim zemljama, osim Nemačke, rečna plovila u tranzitu ne mogu odložiti svoj otpad (muljevitu/masnu vodu) bez novčane naknae.

Ostale prepreke leže u operativnoj organizaciji Dunava koja je prilično nepokretna i nefleksibilna (postoji ograničen broj plutajućih objekata i usluga). Plovila koja žele da odlože otpad moraju pristati uz za to uređen objekat, što može dovesti do velikih kašnjenja u prevozu.

Problem rizika od nesreća sa brodovima naglašen je u nedavnim diskusijama u Italiji. Predviđeno je da prolaz bude dozvoljen samo onim brodovima za transport nafte koji imaju duplo dno. Iako velike nesreće nisu česte, mogu da nanesu velike štete. Ovo povećanje siguronosnih mera nije opravdano samo za pomorski saobraćaj, nego i za rečni transport, posebno na velikim rekama poput Dunava ili Rajne. Za razliku od drumskog ili železničkog saobraćaja, u nezgodama na rekama uvek postoji rizik od širenja zagađenja daleko nizvodno, u osetljiva rečna staništa, zone uzimanja pijaće vode ili u Crno more. Incidenti u kojima su, u zimu 2000, Tisa i Dunav zagađeni z taložnika

Rumunske rudarske industrije mogu poslužiti kao primer šta se može dogoditi posle velikog izlivanja nafte ili hemikalija usled velike brodske nesreće.

Da bi se ubuduće sprečile brodske nesreće, postoji jasna potreba za transportnom politikom koja bi razvila i dovela do primenjivanja ograničenja za transport opasnih materija brodovima na određenim delovima reka, u određenim periodima i/ili za određene supstance.

Preporuke Dunavske komisije definišu kontrolni i opšti tehnički okvir za upravljanje otpadom sa brodova koji plove Dunavom, ali za razliku od sistema Rajne, ne poseduju dogovor o finansiranju usluga i osnovnim principima koji bi motivisali brodove da ih koriste. U mnogim podunavskim zemljama nacionalna politika o upravljanju brodskim otpadom još nije potpuno usklađena sa preporukama Dunavske komisije

4.Ugroženost životne sredine u slivu Dunava od rudarskih ienergetskih pogona I objekata

Većina zemalja koje se nalaze u slivu Dunava spadaju u grupu razvijenih rudarskih zemalja sa bogatom rudarskom tradicijom. U vreme vladavine Rima, a posebno u srednjem veku, podunavske zemlje su bile poznate po rudarstvu i metalurgiji. Postoje brojni pisani i fizički tragovi intenzivnog rudarenja na ovim prostorima. Ta delatnost je dobila poseban zamah u 20. veku, kada je eksploatacija mineralnih sirovina postala masovna i počela ozbiljno da ugrožava životnu sredinu.

Od sredine 19. veka neka mineralna bogatstva postala su i važni izvori energije. Potrebe za energijom su zahtevale sve veću eksploataciju ležišta fosilnih goriva (ugalj, nafta, gas), a masovna primena električne energije je dovela do izgradnje velikih termo-energetskih postrojenja. U sadašnjem trenutku više od 80% potreba za energijom stanovništvo u Dunavskom slivu zadovoljava putem mineralnih sirovina kao energenata (ugalj, nafta, gas, uran). Eksploatacija i prerada mineralnih sirovina, kao i energetika, ugrožavaju životnu sredinu sa sva tri aspekta: iscrpljivanjem neobnovljvih prirodnih resursa, razaranjem prirodne sredine I Ugroženost životne sredine u slivu Dunava od rudarskih i energetskih pogona i objekata zagađenjem okoline. Ipak najvidljiviji i najčešći oblici ugrožavanja životne sredine su zagađenje zemljišta, vode i vazduha i degradacija zahvaćenog prostora.

4.1.Osnovni oblici ugrožavanja životne sredine usled rada rudarskih i termo-energetskih objekata

Degradacija i zagađenje zemljišta. Rudarska eksploatacija predstavlja sama po sebi razaranje prirodne sredine. Ona može biti podzemna ili površinska i u oba slučaja dolazi do degradacije i zagađenja zemljišta. Uz eksploataciju ide i priprema mineralne sirovine i njeno pretvaranje u upotrebljivi oblik za dalju preradu, što takođe degradira i zagađuje zemljište.

Podzemni rudarski radovi degradiraju zemljište usled sleganja koje nastaje kao posledica stvaranja praznog otkopanog prostora, zatim odlaganjem jalovine, izgradnjom objekata na površini itd. Kod površinske eksploatacije mineralnih sirovina degradacija i zagađenje zemljišta je znatno veće, jer su zahvaćene mnogo veće površine izgradnjom kopova i odlagališta jalovine. Procenjuje se da je površinskim kopovima i pratećim objektima u zemljama u slivu Dunava zahvaćeno oko 500 hiljada hektara zemljišta. Degradacija zemljišta u fazi pripreme mineralnih sirovina nastaje, u najvećem broju slučajeva, zahvatanjem površina radi lociranja flotacijskih I separacijskih jalovišta. Posebno su teške degradacije terena usled izgradnje deponija pepela I ostalih produkata sagorevanja energenata u termoelektranama. Zagađenje zemljišta se vrši uglavnom dejstvom vode koja dolazi iz rudarskih i energetskih objekata. Voda spira štetne materije sa odlagališta jalovine, deponija pepela, nosi ih i deponuje ih na okolnom zemljištu. Pri tome se vrši promena kvaliteta zemljišta, što se odražava na biljni I životinjski svet sa okolnog prostora. Zdravlje ljudi je indirektno ugroženo, pošto se kroz poljoprivredne proizvode (voće, povrće, žitarice) unose i štetne materije u ljudski organizam.

Zagađenje vodotokova. Postojanje rudnika, njihov rad i lokacija objekata za odlaganje jalovine i otpada su razlozi značajnog zagađenja vodotokova. Oko 90% svih rudarskih pogona I objekata se nalaze na udaljenosti manjoj od 500 m od nekog vodotoka. Prirodni vodotokovi su, u praksi, imali, i još uvek imaju, ulogu svojevrsnih kolektora zagađujućih materija, koje se sa vodom kreću i dospevaju u veće reke i na kraju stižu u Dunav kao najveći kolektor u centralnoj Evropi.

Radom rudnika se vodotokovi mogu zagaditi otpadnim vodama, erozijom jalovišta, radom pogona za pripremu mineralnih sirovina i sl. Otpadne vode nastaju u krugu rudnika najčešće iz tehnoloških procesa, pri radu pomoćne mehanizacije, spiranjem mineralnih ulja i maziva, unošenjem sitnih čestica dobijenih u procesu otkopavanja. Kao poseban oblik zagađenja vodotokva javljaju

se rudničke vode koje predstavljaju zagađene podzemne vode i koje se, u procesu odvodnjavanja rudnika, izbacuju na površinu. Tom prilikom u vodotokove dospevaju rastvori sulfata, sulfida, borata i sl.

U procesu koncentracije i obogaćivanja (pripreme mineralnih sirovina), dolazi do značajnog zagađivanja vode koja se obilato koristi u ovim procesima. Većina sistema za pripremu mineralnih sirovina funkcioniše po principu zatvorenih sistema sa prečišćavanjem zagađenih voda iz procesa, no uprkos tome, približno 20% zagađene vode dospeva u obližnje vodotokove. Problem postaje teži, ako se zna da se u procesu flotiranja mineralnih sirovina koriste toksični flotacijski reagensi, koji se veoma teško uklanjaju iz zagađenih voda.

Odlagališta jalovine, naročito flotacijske, su veliki izvori zagađenja vode. Jalovina, u sebi sadrži dosta štetnih materija (teških metala, reagenasa i sl.) i na odlagalištima (deponijama) je izložena eroziji koja spira sitne čestice i odnosi ih u vodotokove. Ovaj proces je naročito aktuelan u vreme bujica, kada se velike količine jalovine sliju u obližnje vodotokove. Posebno je značajno zagađenje voda od deponija pepela iz termoelektrana, koje se zbog potreba velikih količina vode, nalaze uz velike reke i velike količine teških metala odlažu u njih. Ova pojava je naročito prisutna pri primeni hidrauličkog transporta pepela od termoelektrana do deponija.

Zagađenjem voda, ljudsko zdravlje je direktno i indirektno ugroženo. Čovek dolazi u direktan kontakt sa vodom iz zagađenih reka i, s obzirom na činjenicu da blizu 70% stanovništva živi na obalama većih ili manjih reka, ovaj problem dobija na težini. Zagađene reke su preko podzemnih voda povezane sa izvorištima pitke vode, biljni i životinjski svet, koji se nalazi u lancu ishrane čoveka, koristeći zagađenu vodu, indirektno ugrožava i njegovo zdravlje.

Zagađenje vazduha. Prilikom eksploatacije mineralnih sirovina, njihovog transporta, pripreme i prerade dolazi do zagađenja vazduha. Ovo zagađenje može da ima lokalne razmere, ali da pripada i kategoriji tzv. prekograničnih zagađenja sa dometom od više stotina kilometara (napr. dimni gasovi iz termoelektrana).

Sa aspekta Dunavskog sliva, značajno je istaći da se velike količine sitnih, štetnih čestica koje rudnički i termoenergetski objekti emituju u atmosferu, putem imisije nađu u vodotokovima (manji deo direktno a veći deo spiranjem) i da te količine dostižu 40%. Ako se zna naprimer, da jedan veći povšinski kop rude bakra godišnje emituje u atmosferu više od 200 hiljada tona prašine, a da velika termoelektrana na obali Save emituje oko120 hiljada tona sumpora godišnje, onda postaje jasno da se ni ovaj problem ne može zaobići.

4.2.Aktuelni i potencijalni rudarsko-energetski zagađivači životne sredine u slivu Dunava

Aktuelna rudarsko-energetska postrojenja i objekti kao zagađivači . U zemljama Dunavskog sliva evidentirano je nešto više od 900 aktivnih rudarskih i energetskih pogona i objekata. Ovaj broj je, u stvarnosti, znatno veći, jer se zvanično evidentiranje razlikuje od zemlje do zemlje, i procena je da je bar 30% pogona za eksploataciju mineralnih sirovina svrstano uz druga (nerudarska) privredna preduzeća. Svi rudarski i energetski pogoni su, u većoj ili manjoj meri, potencijalni zagađivači životne sredine.

Za životnu sredinu Dunavskog sliva su posebno aktuelni zagađivači koji su locirani na obalama vodotokova, ili u blizini njih. Voda je, kao medijum, najpogodnija za prenos zagađujućih materija na veće daljine. Sa druge strane, voda je neophodna za procese eksploatacije i priprememineralnih sirovina, a posebno za termoenergetska postrojenja. Bez obzira na mere koje se preduzimaju, i kod najzaštićenijih postrojenja i objekata, dolazi do zagađenja vodotokova.Ugroženost životne sredine u slivu Dunava od rudarskih i energetskih pogona i objekata

Među najveće zagađivače životne sredine u Dunavskom slivu spadaju: o rudnici uglja sa svojim odlagalištima jalovine,o separacije, sušare i drugi pogoni za primarnu preradu uglja,o termoelektrane sa deponijama produkata sagorevanja,o rudnici i odlagališta jalovine metaličnih mineralnih sirovina,o flotacije i pogoni za pripremu mineralnih sirovina,o rudnici i pogoni za preradu nemetala itd.

Stepen zagađenja životne sredine zavisi od mnogo faktora, počev od prirodnih, tehničkih, pa do judskog faktora. Može se konstatovati da je ugroženost životne sredine usled rudarsko-energetskih aktivnosti manja sa povećanjem stepena razvijenosti pojedinih društava.

U Dunavskom slivu postoje države sa visokim stepenom razvijenosti (članice EU), srednje razvijene zemlje (kandidati za EU) i zemlje u početnoj i srednjoj fazi tranzicije. Nemačka i Austrijau veoma maloj meri zagađuju vodotokove svojim rudarskim i energetskim radovima. Tome doprinosi, pored visokog stepena svesti, struktura i položaj rudarskih i energetskih pogona.U Češkoj Republici, koja je, usled značajnog učešća proizvodnje električne energije u termoelektranama, veliki zagađivač, geografski položaj rudnika i termoelektrana je takav da se zagačenja prenose na slivove reka Visle, Odre i Labe.

Reke u Slovačkoj (Nitra, Vah, Horn i Hornad) su u manjoj meri zagađene usled rada aktivnih rudarsjkih i energetskih pogona. Razlozi su, pored mera koje se preduzimaju, i zatvaranje većeg broja rudnika u srednjoj i istočnoj Slovačkoj. Mađarske reke su u manjoj meri zagađene usled rada svojih rudarsko-energetskih pogona (Matra i Carbonari) a više usled prekograničnog zagađenja pritoka Tise koje dolaze iz Rumunije.

U srednjem i donjem toku Dunav je zagađen zbog postojanja velikog broja zagađivača u zoni njegovih pritoka i drugih vodotokova. Reka Tisa koja skuplja zagađene vode iz severne Rumunije i Ukrajine (poznatih po zagađenjima iz rudnika metala), srednje Rumunije, preko reke Moris je, uprkos stalnom nadzoru značajan zagađivač u ovom regionu. Takođe reka Sava, koja protiče kroz Sloveniju, Hrvatsku, Bosnu i Srbiju skuplja zagađujuće materije iz rudarskih i energetskih pogona iz slivova svojih pritoka (naročito reke Bosna, Drina i Kolubara). Dunav se zagađuje i radom velikih termoelektrana u Srbiji (Obrenovac i Kostolac), ali i radom većeg broja rudarskih pogona za eksploataciju i preradu ruda bakra, olova i cinka koji zagađuju reke Ibar, Pek, Timok i dr.

Rumunske reke, preko Tise, zagađuju Dunav teškim metalima, ali usled rada rudnika uglja I termoelektrana u centralnoj Rumuniji (basen Jiu Valley), zagađenje se preko reke Jiu prenosi u Dunav. U istočnoj Rumuniji su takođe prisutna zagađenja na pritokama Dunava. Bugarski rudnici su u manjoj meri

zagađivači, pošto se njihovi glavni termoenergetski pogoni nalaze u slivu reke Marice, odnosno Egejskog mora. Manja zagađenja ima i Moldavija, koja preko reke Jaši doprema manje količine teških metala u Dunav.

Mere koje se preduzimaju u cilju otklanjanja i ublažavanja zagađenja. U svim fazama eksploatacije i prerade mineralnih sirovina, kao i dobijanja energije iz mineralnih sirovina, neophodno je preduzimati mere za zaštitu životne sredine. Ove mere se, uglavnom, odnose na same procese eksploatacije i prerade, a sprovode ih menadžment rudarskih i energetskih preduzeća i, u manjoj meri, lokalna samouprava.

Mere za smanjenje zagađenja se dele u četiri grupe:o mere zaštite životne sredine pri postojećim tehnologijama,o mere za poboljšanje tehnologija u cilju smanjenja zagađenja,o sanacija posledica zagađenja životne sredine,o edukacija zaposlenih i menadžmenta preduzeća za poslove zaštite.

Stepen primene ovih mera zavisi od mnogo faktora, ali je često uslovljen I nedostatkom finansijskih sredstava. Zbog toga je neophodno, gde god za to postoji potreba, uključivanje javnosti u rešavanje problema zagađivanja.

Ukljuđivanje javnosti je jedan veoma složen proces i mora se bazirati na više faktora, od koji su najvažniji: definisanje ciljeva, obuhvatanje svih struktura stanovništva, angažovanje stručnjaka, učešće medija, saradnja sa lokalnom samoupravom i državnim organima, otvorenost zagađivača itd. U tom poslu je posebna uloga nevladinih organizacija i njihova povezanost sa sličnim asocijacijama u regionu. Iskustva su pokazala da je u oblastima gde je javnost bila blagovremeno obaveštavana i gde je, putem argumentovanog pritiska na zagađivače, uticala na menadžment rudarskih I energetskih preduzeća, rezultati bili bolji nego kada je država preduzimala mere.

Potencijalni zagađivači životne sredine. Kao potencijalni zagađivači životne sredine u rudarskoj i energetskoj delatnosti mogu se izdvojiti: neotvoreni pogoni i objekti, čija se eksploatacija predviđa, postojeća rudarsko-energetska preduzeća, gde su moguće akcidentne situacije i zatvoreni pogoni (objekti), gde je prestala eksploatacija. Svaka od ovih grupa potencijalnih zagađivača predstavlja potencijalnu opasnost po životnu sredinu, ali najmanje pažnje je posvećeno zatvorenim i veoma često napuštenim pogonima i objektima, koji, po pravilu predstavljaju i opasnost sa najtežim posledicama.

Prema procenama, na osnovu više objavljenih stručnih radova iz oblasti rudarstva, samo u 5 zemalja Dunavskog regiona (Bosna i Hercegovina, Bugarska, Rumunija, Slovačka i Srbija), za poslednjih 12 godina sa radom je prestalo blizu 200 rudarskih pogona. Objekti koji su ostali na terenu su samo u oko 20% slučajeva propisno zaštićeni, a ostatak predstavlja veliku opasnost po životnu sredinu. Ova opasnost je utoliko veća, ako se zna da su najčešće i preduzeća koja su se bavila eksploatacijom likvidirana ili transformisana, pa se uprkos zakonskim obavezama, praktično niko ne brine o štetnom dejstvu na životnu sredinu napuštenih rudarskih objekata.

U zemljama Dunavskog regiona postoji oko 150 nerekultivisanih odlagališta jalovine koja višu nisu aktivna i koja su izložena nekontrolisanom dejstvu atmosferilija. Ova jalovišta su veliki zagađivači vodotokova teškom metalima, flotacijskim reagensima, ali preko njih se zagađuju I vazduh, a u manjoj meri i

zemljište. Zaštitne brane, zbog odsustva održavanja, su ruinirane u većini slučajeva i realna je opasnost od akcidentnih situacija, naročito na flotacijskim jalovištima u srednjem toku Dunava.

4.3.Mere koje treba preduzimati u cilju zaštite životne sredine

Povezivanje odgovarajućih organa i službi aktuelnih i potencijalnih zagađivača. Za uspešnu zaštitu životne sredine od zagađenja usled rudarskih aktivnosti neophodna je i dobra organizacija, prvenstveno u firmama zagađivačima. To se postiže formiranjem odgovarajućih Na terenu zagađivača, ali i širem području gde se javlja uticaj zagađenja, prisutne su četiri organizovane grupacije zainteresovanih za rešavanje problema zagađenja:

o zagađivač (rudnik, termoelektrana, metalurški pogoni),o organi lokalne samouprave (opština, oblast i sl.),o državne institucije (ministarstvo, vlada, parlament),o nevladine organizacije.

U cilju postizanja što boljih rezultata, neophodno je definisati odnos nevladinih organizacija idržavnih institucija. Ministarstvo, vlada i parlament, uključujućI tu i organe lokalne samouprave imaju kontrolnu ulogu (preko inspekcijskih organa), mogućnosti prinude i kazni zbog zagađenja. Sa druge strane, nevladine organizacije treba da se fokusiraju na kontrolu zagađenja, obaveštavanje javnosti i jačanje svesti stanovništva (uključujući i edukaciju). Najbolji rezultati se postižu kada se uspostavi puna saradnja između svih grupacija.

Rad na utvrđivanju prioriteta rešavanja i definisanju crnih tačaka, kao i potencijalnih havarijskih situacija. Za otklanjanje sadašnjeg stanja zagađenja i nekog normalnog očekivanog zagađenja usled rudarskih aktivnosti u zemljama Dunavskog sliva potrebno je više desetina milijardi evra. Ta se sredstva u dogledno vreme ne mogu ni približno obezbediti u ovom regionu. Zbog toga je neophodno utvrditi prioritete za rešavanje problema zagađenja, prvenstveno crnih tačaka i potencijalnih havarijskih situacija.

Za ispunjenje ovog zadatka je potrebno preduzeti sledeće korake: o registrovati sve aktivne i potencijalne zagađivače usled rudarskih

aktivnosti,o analizirati svu tehničku dokumentacijju vezanu za zaštitu od zagađenja koja

dolaze iz rudarskih i energetskih pogona i objekata,o uraditi novu gde nedostaje, ili inovirati postojeću, tehničku dokumentaciju

za zaštitu od zagađenja,o uraditi studiju prioriteta za rešavanje najkritičnijih zagađenja, uključujući i

otklanjanje opasnosti od akcidenata,o rešavati, prema studiji prioriteta, probleme zagađenja usled rudarskih i

energetskih aktivnosti.

Nevladine organizacije imaju ulogu u registraciji svih zagađivača, ali i definisanju kriterijuma za utvrđivanje prioriteta rešavanja. Pored objektivnih, tehničkih i zdravstvenih, treba voditi računa i o socijalnim kriterijumima, posebno u zemljama u tranziciji.

5.Zaključak

Teško je naći odgovarajuća rešenja za problem zagađenja bilo koje prirode. Npr. Zagađenje koje potiče iz poljoprivrede, postoje načini za rešavanje ovih problema. Oni najčešće leže u obrazovanju individualnih poljoprivrednika, kroz osnivanje formalnih ili neformalnih škola za mlade poljoprivrednike. U neformalne obrazovne aktivnosti mogle bi se svrstati različite radionice, treninzi, prezentacije i dr. Na drugoj strain treba koristiti manje deterdženta (statistički podaci kažu da proizvođači preporučuju više deterdženta nego što je neophodno), takođe koristite deterdžent sa malim sadržajem fosfora ili bez njega. Tečni deterdženti u principu ne sadrže fosfate. Koristite zamenu. Ako je voda kod vas meka (ako ima malu koncentraciju kalcijum- i magnezijum-karbonata ili bikarbonarta), sapun u prahu će biti delotvoran koliko i deterdžent. Ako je voda tvrda (sa visokim sadržajem kalcijum- i magnezijum-karbonata i bikarbonata), možete da probate sa kombinacijom sapuna i sode za pranje.

Sve u svemu, potrebna je sveukupna informisanost svih nas, bilo da radimo u industriji ili ne. Potrebno je da na svakom koraku manje zagađujemo našu okolinu, jer ako je već neizbežno da ćemo naneti negatine posledice okolini, pa haljde da ih učinimo što manjim.