draza mihailovic zavrsna rec

8/13/2019 Draza Mihailovic Zavrsna Rec

1/22

Zavrsna rijec Djenerala Draze Mihailovica

Zavrna reenerala Drae Mihailovia na suenju u Beogradu

"Roen sam u Ivanjici, u varoici u kojoj su moji roditelji slubovali. U tom lepom gradiuugledale su svet i moje sestre, Milica i Jelica. Svega nekoliko meseci po Jeliinom roenju umrena portvovani otac Mihajlo, a posle pet godina i naa plemenita majka Smiljana. Na stricVladimir, veterinarski major, dobrotom svoga srca, preuze staranje o nama, siroiima u svomdomu u Beogradu, koji postade i moj dom. Vojno kolovanje zapoeo sam pred balkanske

ratove.

U prvom poluostrvskom ratu uzeo sam uee kao kadet i u njemu stekao prvi oficirski in.Borio sam se i u Prvom svetskom ratu. Kada se potpisivala kapitulacija jugoslovenskekraljevske vojske, nalazio sam se u Doboju, a tri dana ranije u svojstvu Naelnika taba Drugearmije, primio sam u okolini Dervente borbu sa Nemcima u kojoj je onesposobljeno viedesetina neprijateljskih motorcikala, a 12 njihovih vojnika je ubijeno. Odatle sam u predveerje28. aprila preao granicu Bosne i Srbije iznad sela Zaovine. Na Ravnu Goru, planinsko sedloizmeu Savobora i Maljena, stigao sam 13. maja.

Baspitavan sam u svom domu i u svom pozivu da Nemcima ne verujem, ak i onda kada bi namdonosili poklone, a ne bombe i mitraljeze. Neprijateljska oseanja prema njima, iz Prvog

svetskog rata, preneo sam i u Drugi, i to s jednakom odlunou. Radilo se o Kajzerovim iliHitlerovim generalima. Eto, zato nisam hteo da im se predam ni ovoga puta kao to im se

www.krajinaforce.com 1


2/22


nisam predavao ni prologa. Protiv njih sam se borio koliko sam znao, mogao i umeo, ne misleinikada na saradnju, vesamo na osloboenje naroda.

Nemce sam prezirao i mrzeo zbog njihovog tradicionalnog neprijateljstva prema mom narodu.U svoje vreme, ovlaenjima kojima sam raspolagao, zabranjivao sam nacistike sastanke, ifilmove o nacistima kao i paljenje vatre za roendan Hitlera, podjednako u Sloveniji i

Hrvatskoj. Kao vojni atae u Sofiji i Pragu, izmeu dva svetska rata, ispoljavao samneprijateljski stav prema najavljenim "silama osovine" i samovoljnoj Nemakoj. U istomzvanju, bio sam jedan od malo nas, koji smo poseivali sovjetske ambasade!

Nemake represalije bile su strahotne. Gledao sam itava sela u plamenu. I zbog toga, mesto menije dralo. Za sve vreme puta od Bosne ka Ravnoj Gori tukao sam se sa Nemcima i svojim

pratiocima govorio da kapitulaciju ne treba priznati. Odbio sam je svesno i odmah otpoeogerilski rat. Posle izdaje od strane Pavelike Hrvatske bilo mi je jasno da moram osnovati novuvojsku. Poeo sam sa 26 odanih oficira i podoficira koji su mi u Bosni predali pukovskuzastavu. Sa njima sam stvarao jugoslovensku vojsku u Otadbini koja je brojala nekoliko stotinahiljada vojnika i stareina. Tako sam u okupiranoj Jugoslaviji ostao jedini oficir sa tekformiranom jedinicom, neraunajui civila Dimitrija Ljotia koji je kao rezervni potpukovnikimao u Bijeljini svoj puk sa kojim je uao u rat. Krenuo sam u borbu protiv okupatora, siguran

da se narod kome pripadam nee nikada pomiriti sa ropskim ivotom. Sebi sam namenio ulogudoivotnog branioca nae teritorijalne i nacionalne neprikosnovenosti, jer sam vojnik u slubinaroda i njegove drave. Na narod, isto onako kao to nije priznavao poraz naspoljnopolitikom polju, ni pakt sa Osovinom, vepakt stvoren "27. marta", kome sam daoveliki lini doprinos, nije primao kao svoj, ni poraz na bojnom polju. On je iz svake borbeizlazio kao pobednik, jer je uivao u slobodi i umirao za nju. Neki istaknuti komunisti ustali su

protiv "27 marta", poto su tada Staljin i Hitler jo bili saveznici, ali to je nevano za mojesadanje stanje.

U vojsci Kraljevine Jugoslavije bio sam komandant puka, Naelnik sekcije za fortifikaciju iZamenik naelnika taba i Naelnik taba II armije. A na dan kapitulacije Kraljevine Jugoslavije

pa do formiranja dvadeseestorne grupe, njena vojska u otadbini bio sam samo ja. Ljudi koji su

mi se pridruili bili su pravi rodoljupci, a samo neki od njih i politike linosti.

Oni su inili osnovu mog Centralnog nacionalnog komiteta, obrazovanog avgusta 1941. godinekao najvieg politikog tela budueg rodoljubivog pokreta. Dok sam sa sedam oficira, 13

podoficira i est vojnika, prelazio preko Jelove gore, Kosjeria, Tometin Polja i druma za Uice-Valjevo i Gojnu Goru, u kojoj se za vreme rata skrivao moj tuilac, pukovnik Minikao Titovilegalac, ne znam da li od Nemaca ili od mene, pratili su me nepoverljivi pogledi vae dobronaoruane formacije.

Od prvih pridolih boraca stvorio sam etnike odrede, kao naoruane skupine koje nastaju uzemljama ije su vojske ostale bez fronta ili ga uopte nisu imale. Formirani su za nuneintervencije, samo u korist naroda. Veu to predjesenjsko vreme stvorio sam jasne konture

ozbiljnog ratnog i vojnog sastava. Mojih 5.000 boraca sa koliko sam u poetku raspolagao, bilisu nejaki prema tolikim najmodernije naoruanim nemakim divizijama.

Pozvao sam pod zastavu Kraljevine Jugoslavije sve dobronamerne, spremne i voljne da se boreprotiv viestruko snanijeg neprijatelja koji je ruio sve pred sobom. Prilazili su mi zanatlije,trgovci, seljaci, inovnici, kolarci, a ponajvie vojnici i oficiri armije iz koje sam potekao, kojinisu dopali Nemakog zarobljenitva. Moja tenja bila je da sve one koji su nosili oruje

pridobijemo za umu. Zato sam ulazio u redove Koste Peanca, osnivaa prvog etnikogodreda, o kome u docnije malo vie, i generala Milana Nedia. "Buio sam" svuda gde seisplatilo. Tako sam pod svoju zastavu primio i one koji su lovili moju glavu. Peanevogkomandanta Bou Javorskog stavio sam pod moju komandu samo za kratko vreme. I dok sam

bio u Crnoj Gori, on je uzeo od Nemaca 700.000 dinara, da me uhvati ili ubije. Posle togotkria, ubrzo smo ga likvidirali kao lana nemakog prekog suda u aku. Nedievac, Vuko



3/22


Ignjatoviranio me na 24 mesta u ehovia Polju, za vreme naeg Kongresa odranog u dane 1.i 2. septembra 1942. godine - na kome smo pored ostalog doneli proklamaciju da sudije morajuimati stalnost, maksimalnu nezavisnost, nepogreivost i materijalnu sigurnost. Nisam posustajaoi pored opasnosti koja me je vrebala na svakom koraku, vie od vae strane nego od okupatora.Kada sam se ustalio na cifri od oko 100.000 vojnika, preveo sam svoj sastav u Jugoslovenskuvojsku u Otadbini. Posle toga kralj Petar II Karaorevii njegova Vlada postavili su me, bez

mog znanja, za Ministra vojnog a potom za generaltabnog Naelnika. Bilo je to poetkom1942. Pretpostavljam da se Kralj rukovodio injenicom da je moja vojska imala vie uspenihoruanih sukoba sa okupatorom. Priznavano nam je i odbranu sela i gradova od pljaki isabotaa. Za tu svrhu koristio sam "crne trojke", smrtnu opasnost za sabotere i pljakae,nezavisno kojoj strani su pripadali, a koje nisu smele da znaju jedna za drugu.

Gospoda advokati, DragiJoksimovii Nikola onovipodsetili su vas, pre nekoliko dana, dasu pod mojom komandom izvreni uspeni napadi na okupirane gradove Gornji Milanovac,Poegu i aak. Oni su jo dokazali da je moj major Aleksandar Mii, sin moga uiteljavojvode Miia, avgusta 1941. godine, oistio od Nemaca Loznicu i desetinu njenih sela. Te

bitke ne uklapaju se u sliku koju optuba stvara o meni kao izdajniku i kolaboratoru!

Vojni javni tuilac naziva me narodnim izdajnikom zbog mojih sastanaka sa okupatorom.Nikada nisam negirao dva-tri susreta sa delegacijom nemake komande za Balkan u Jugoslaviji.Stanje u naoj zemlji bilo je teko. U Pavelievoj Nezavisnoj dravi ubijano je na poetku rata i

po 2.000 Srba dnevno. Kao to znate, na ivalj, je stavljen tamo van zakona. vabe su ruile,palile i ubijale nae nevino stanovnitvo, zbog sabotaa i prepada na njihovo, bukvalno bezikakve kontrole.Svet je bio strano zastraen. Traio sam instrukcije od vlade u Londonu, ali ihnikada nisam dobio. I tako sam na svoju ruku i odgovornost u pratnji komandanata, majoraAleksandra Miia, pukovnika Pantia i kapetana Nenada Mitrovia, otiao 13. novembra 1941.u selo Divci, deset kilometara daleko od Valjeva, na prvi sastanak sa neprijateljem koji su samitraili.

Moji verni pratioci uzeli su bombe, za sluaj nemake podvale, sa kojom smo ozbiljno raunali.

Njihovu stranu predstavljao je pukovnik, Naelnik obavetajnog odeljenja za Srbiju Kogart i Dr.Jozef Mant, oficir nemake Vrhovne komande. Nemci nisu bili voljni da pregovaraju, vedadiktiraju. Sve to smo od njih mogli uti bilo je traenje nae bezuslovne predaje. Takav njihovstav izazvao me je na grubost. Jasno sam im podvukao da se borim za svoju otadbinu, te da tu

borbu kao ratnici i ljudi moraju da shvate. Stalno sam se plaio da bi jedan od moja tri pratioca usvom revoltu, u tim unim objanjenjima mogao da otkai bombu. Ponudie mi i vino. Ponudusam odbio jer nisam hteo s njima ni vino da pijem. Rekao sam, vojnikim izrazom, da sa mojomkapitulacijom ne raunaju, i da u borbu nastaviti i radije poginuti nego se predati, te da imuopte ne verujem. Izloio sam nau odluku da upotrebimo silu ako pokuaju da nas zarobe. Itime su nai razgovori zavreni. Do primirja nikada nije dolo. To je, eto, taan pregled svegato se zbivalo tom prilikom. Jedan od vaih svedoka sada naoruan laima protiv mene sve jeizmislio, a prisutan nije bio. Nemci su na taj sastanak doli sa est divizija. Rekao sam,vabama, na rastanku, da svi uju:

"Srpski narod voli slobodu, bez obzira na to to je slobodu izgubio. On se nada da e je ponovostei. Naa dunost kao vojnika je da se ne predajemo i izdrimo dok god moemo. Stoga, namse ne sme prebaciti, to to se ne predajemo".

Na drugi, s kraja rata, odran u selu Pranjani o kome se vegovorilo, ne bi nikada doao da nijebilo Amerikanca Mek Dauela. Ponavljam da je taj susret imao za cilj pregovore o predajinemake vojne snage, a ne saradnju. Na nju nisam mislio nikada, a najmanje tada kada sevapska vojska uveliko raspadala. Sudu skreem panju na Hitlerovu poruku Musoliniju da samnajvei neprijatelj Osovine, koji jedva eka svoj dan za udar.

Neposredno posle mog prvog susreta sa okupatorom dolo je do nemakog napada na moj tab uRavnoj Gori. Tu su mnogi od njih poginuli. Ja sam se probijao kroz neprijateljske linije, a pored

mene su prolazile okupatorove formacije, na udaljenosti od svega nekoliko metara. Da biizbegao opasnost nekoliko dana sam leao na goloj i hladnoj zemlji, pokriven liem, stiskajui



4/22


vilice da ne cvokotou. Za to vreme faistika izma prola je preko mene, ne znam ni samkoliko puta. Bio sam tada bez nade. Sutradan, 14. decembra 1941. vratio sam se na Ravnu Goru,da se ivim pokaem. Prolazei kroz narod, drao sam govore. Odatle sam se pomerio premaGornjem Milanovcu, Zlataru i Goliji, izmiui ispred mnogobrojnih nemakih divizija. Pravaopasnost da me uhvate i ubiju, bila je u Struganiku i kod aka. Sve je to opisano i urednosloeno u mojoj arhivi koju sam teglio kroz Srbiju, do Bosne i nazad. Umesto bezuslovne

predaje, razaslao sam svoje jedinice na sve strane, radi objedinjavanja svih rodoljubivih snaga.alosno je to su ih usputno napadali partizani, predvoeni ljudima bez svakog ivotnog inacionalnog iskustva. Okupator je nastavio sa nemilosrdnom represijom i progonima. A Srbiju

je oblepio je uzdu i popreko, pozivima za moju predaju i plakatima iz kojih se italo da je zaubijenih deset i ranjenih dvadeset sedam Nemaca, na podruju izmeu Kragujevca i GornjegMilanovca, streljano blizu 2.500 graana; a nou izmeu 14. i 15. oktobra 1941. za jednogranjenog i dva ubijena vojna germana, kod varoice Stepojevc i oblinjeg sela Konatice, oko250 seljana Sreza Posavskog. Pisalo je i o stradanju rodoljuba u Velikoj Sugubini, i drugimmanjim i veim mestima Srbije. Uporedo sa tim, glavnokomandujui general za Srbiju, suroviMajsner, hvalio se gde je stigao da je pobio 2500 mojih pristaa, a meu njima i MilanaKalabia, predsednika optine Poarevac. Moju glavu je smiljeno ucenio na uvredljivih 2.000dinara. Vie ne bih o optubi za saradnju sa Nemcima, jer mi inae neete dopustiti da jeosporim.

uvajui narod i vojsku, primenjivao sam taktiku povlaenja i iznenadnih prepada, na utrbfrontalnih napada. U besu nataloenog posle neuspelog sastanka u Divcima i poruke pukovnikaKogarta da nemaki Vermaht ne vodi pregovore sa banditima jer ih samo hvata i strelja, napisaosam Hitleru ovakvu poruku:

"Prola je godina od kako sam otpoeo borbu na ivot i smrt, u cilju istrebljenja okupatora sapodruja moje napaene zemlje. Na borbeni duh zasnovan je na naoj tradicionalnoj ljubaviprema slobodi i nepokolebljivoj veri u pobedu naih saveznika. Za svakog vaeg vojnikaubijenog ili nestalog, vi ubijate stotinu nevinih i bespomonih srpskih dua. Vesada vasupozoravam na dan suda koji nije daleko. Opominjem Vas da u odgovoriti svom silom premanemakim vojnicima, ako na mojoj zemlji nastave sa svojim bestijalnim odmazdama."

Odgovorio mi je piui svome kamaradu Musoliniju:

"Pored sadanjih operacija protiv komunista, ja vidim Due, specijalnu opasnost u planovima nadue staze, kojima idu pristalice Mihailovia, da bi unitili i razoruali Vae vlastite snage uHercegovini i Crnoj Gori. Sasvim svestan opasnosti od Mihailovievog pokreta, ja sam narediosvojim snagama unitenje svih njegovih odreda na celokupnom okupacionom podruju. Smatrao

bi poeljnim da i Vaa druga armija na neki nain, uzme Mihailovia i njegove oficire kaozaklete neprijatelje Osovine. Radi toga, drugi Due, ja traim da efovima Vaih odreda, izdateinstrukcije u tom pravcu. Svakako, likvidacija Mihailovia, nee biti lak posao, imajui u vidusnage sa kojima raspolae. Oblasti okupirane od strane njegovih bandi treba briljivo staviti uobru, i otpor oslabiti putem gladi, i nestaice u oruju i municiji. Ostaci glavine srpskih snaga

bie definitivno uniteni u koncentrinom napadu. Srbi su dravotvorni narod s velikommisijom na Balkanu. A narod koji takve misije nosi, u svetu, mora na sebi osetiti nemaku silu a

nikada pomo, gde god bi se sreli".

Po Hitlerovom izriitom nalogu nacistiki organ "Donauzeiting cajtung" i nae kolaboraciono"Novo vreme" objavili su 21. jula 1943. godine ucenu na 100.000 nemakih maraka u zlatu, zamoju ivu ili mrtvu glavu. Ispod moje fotografije stajalo je:

"Nagradu od 100.000 Rajhsmaraka u zlatu dobie onaj koji dovede iva ili mrtva vou bandiDrau Mihajlovia.

Ovaj zloinac bacio je zemlju u najveu nesreu. Udavljen u rasipnikom ivotu, on je uobrazioda je pozvan da oslobaa svoj narod. Kao engleski plaenik, ovaj smeni hvalisavac nije nitadrugo radio veutirao put boljevizmu i time pomagao da se unite sva nacionalna dobra kojasu narodu odvajkada bila visoka i sveta. On je time ponitio mir seljaka i graana. S toga je ovaj

opasni bandit u zemlji ucenjen sa 100.000 Rajhsmaraka u zlatu. Onaj koji dokae da je ovogzloinca uinio pokojnikom ili ga preda najblioj nemakoj vlasti, ne samo to e dobiti nagradu



5/22


od 100.000 Rajhmaraka maraka u zlatu, nego e tim izvriti i veliko nacionalno delo jer eosloboditi narod i otadbinu strahovitog bia, ovog bestijalnog provokatora".

"Ba u tim danima, tekim kao ovi dananji, moja ena Jelica bila je na izdisaju u nacistikomlogoru na Banjici kao supruga voe "srpskih bandita". A samo na podruju srezova Parainskog,Ravanikog i Despotovakog, i jo nekoliko okolnih, streljano je 2.995 domaina iz mojih

nacionalnih odreda, kao saradnici voe etnikih bandita".

"Moje izlaganje koje upravo traje nije proizalo iz neke dublje pripreme, u zatvoru iz koga mevetridesetak dana dovodite i odvodite".

"Sluaj koji vam skraeno iznosim, najbolji je primer za potere na koje sam nalazio tokom rata.Mojim nacionalnim snagama prikljuili su se 23. septembra 1943. brigadni general Amstrong sanekoliko oficira i ameriki pukovnik Albert Sajc. Prvi u svojstvu efa celokupne saveznikemisije pri mom pokretu. Drugi kao Frenklinov posmatra, pridodat poruniku ValteruMansvaldu, oficiru za vezu i njujorkom advokatu. OVI savezniki emisari osmatrali su savisokog grebena moju slabo naoruanu artiljeriju i peadince, u odelima sa zakrpama, bez ijednezatitne sprave ili podloge ili oklopa, dok (10. oktobra 1943.) hrabro kidiu na nemaki garnizonod oko 800 boraca, dobro zatien bedemima Viegrada. Uvaeni strani emisari poskoili su sa

svojih mesta kada smo sunovraivali u renu provaliju tamonji elezniki most, najvrudrinsku sponu Srbije i Bosne. Krvava borba za Viegrad poela je od jutra. Oko podneViegradska varo bila je u naim rukama, a rtve tog boja su: 467 postradalih Nemaca i ustaakoje smo akljama plitke Drine gurali niz vodu. Naa gerila nastavila je da ganja neprijatelja

prema Rogatici i Sarajevu, poto smo tab na vreme sklonili u planinu Roganje, najkraugeografsku vezu sa Rudom. Partizani su na svoj nain iskoristili nau nesmotrenost, otevi namViegrad, pripisujui pri tom sebi zasluge za oslobaanje ove lepe istorijske varoi. Dok smo

bili u povlaenju nad nama je prohujala nisko letea vapska "tuka". Neko od mojih boraca jenepromiljeno okrenuo mitraljeske rafale ka smrtonosnoj okupatorovoj letelici koja se vetovoena, sputala sve nie i nie, sipajui na nas ubojito gvoe i otrovne eksplozive. Blagi Bogomoguio nam je da sauvamo itave glave i tela. Na neprijatelj nije se snalazio po gustoj

pomraini i brdovitom predelu i bio je, nemoan da razlikuje svoje od tuih, pa i pod svetlosnimsignalima i sijajuom municijom. Uporni vaba nije odustajao. Celu noi naredni dan,

potiskivao nas je ka severu, jakim, a ponegde i udvostruenim snagama. U srpski Priboj koga jeoslobaao izrod Kalabi, uli smo iscrpljeni, i blatnjavi, sa dva zarobljena nemaka oficira, kojasam vodio zbog zamene sa Nemcima za moju porobljenu porodicu. im smo stupili u grad,zaposeli smo poruenu elezniku stanicu. Malaksali saveznici prvi su se spustili na razrovanistanini pod. Kapetan Mansfild, navlaei vreu za spavanje, ugledao je na vlanom zidunacistiku objavu napisanu na nemakom i naem: "Usled zloinakih napada razbojnika DraeMihailovia, na nae trupe za iju ivu i mrtvu glavu je raspisana nagrada od 100.000 nemakihmaraka u zlatu, bili smo prinueni da streljamo..." Na zidu su se nizala imena 120 nedunihgraana mukog i enskog pola, pogubljenih zbog mog otpora okupatoru, a na samom dnustajao je potpis "Uli, general i nadkomandant Beograda iz nemake vojne uprave za Srbiju".

Nisam gubio nadu u osloboenje zemlje. Posle Viegrada napao sam Sarajevo, ali sam biopotuen u dolini reke Prae, poto sam kod Olova bio napadnut od partizana, a kod Konjica od

Ustaa. Nemci su me tukli iz samog Sarajeva".

"U vaoj vlasti su poverljivi izvetaji nemake obavetajne slube i komande za ovaj deoBalkana. Vama je dato na volju obim njihovog korienja. U njima se razumljivim renikomistie u kakvim sam odnosima bio sa silama Osovine. Pozivam se na Gerharda Epskotera,nacistikog obavetajca i ratnog dopisnika u Jugoslaviji. Taj okoreli Hitlerov sluga je svojimgazdama stalno ponavljao, da sam bio i ostao zakleti neprijatelj Nemaca. Od njegovog obimnogizvetaja, upamtio sam ove dve reenice:

"Mi smo se nadali da e Mihailovi, izdat od saveznika, na kraju uvideti da mu je saradnja sanama jedini izlaz. Ali, on saradnju sa nama nije hteo".

"Pouzdani Firerov general Alfred Jodl, obavestio je svoga vojnog ministra da sam u gerilskim

borbama protiv nemake vojske tokom 1942. i 1943. proseno dnevno gubio od 15 do 30boraca, ali da se nisam predavao. Nacistiki policijski pukovnik i ef Gestapoa za Srbiju, dr



6/22


Fuks ostavio je napismeno, da me je uvek smatrao za prvorednog neprijatelja nemakog narodai da je zbog toga ganjao moje pripadnike, bez imalo milosti.

Na elu nemake privrede u Jugoslaviji nalazio se inenjer Franc Nojhauzen. On je ovakoizvetavao svoje pretpostavljene: "Mi partizane ili komuniste u Srbiji nismo ni oseali. Ako sunaa skladita bila stalno napadana, pljakana ili unitavana, to je bila krivica Mihailovievih

ljudi, a ne Titovih. Oni su ispred nas zatvarali sve puteve do sela i riznica, te takoonemoguavali svaki nemaki izvoz iz Srbije".

Zamorno je svako dalje nabrajanje ovakve nemake korespodencije, jer se slinim pismima idepeama, ni broja ne zna".

"Ovo to upravo sledi je odbrana, a nikako napad na protivni komunistiki tabor, kome vipripadate. Specijalno odabrani nemaki obavetajac Volter fon Hagen, koji se skriva iza pravogimena Vilhem Hetl, ifrirao je svojim efovima da je folksdojerski inenjer Ot, spojio Tita safon Glez Horstenaumom, poverenikom Vermahta za Hrvatsku i kao to se zna Hitlerovim

prijateljem, Istim kanalom ubrzo je dojavljeno da je u nemakom poslanstvu u Zagrebu, viengeneral Vladimir Velebit, sa linim dokumentima na ime dr Petrovia, stalna maralova veza saokupatorskom vapskom. Ubrzo se ispostavilo se da je Fon Glez primajui od Velebita "predlog

sporazuma o nenapadanju Nemaca i partizana u odreenim sektorima" prepoznao u njemuVlatka, sina svog bekog prijatelja. I o tome sam negde govorio. A protokol o uzajamnomnenapadanju vaih i njihovih, odnosio se u prvom redu na zapadnu Bosnu i jo neke krajeve ukojima su Srbi masovno stradali od ustaa i muslimana. Angloameriko iskrcavanje na

jadranske obale bilo je planirano za poetak zadnjeg kvartala 1944. godine. im je ova veststigla do vaeg taba, posredovanjem maarskog komuniste Zoltana Tota, Tito je smesta vratiou Pavelievu prestonicu svog vernog Velebita, da u drutvu velikog srpskog komuniste KoePopovia, sina bogatog beogradskog industrijalca, uini sve to se moe. U pitanju je bila vaa

ponuda okupatoru "za zajedniku akciju protiv zajednike opasnosti, u vidu oekivanesaveznike invazije," koja vama nikako nije odgovarala. Moji izvori govore da vas je Adolf bezrazmiljanja odbio preko svog ministra za spoljne poslove Fon Ribentropa, porukom da on sa

pobunjenicima ne pregovara niti sarauje, veda ih samo prosto mlati. Da je kojim sluajem,savezniko iskrcavanje obavljeno, imao bih partizane iza lea, jer bi ste vi znali kome Ravna

Gora ide u susret. elja vaeg voe o saradnji sa Nemcima nije ostala samo na tome. Pomenutiinenjer Ot, snabdeven valjanim ovlaenjima od vrha Rajha, zakljuio je sa partizanima pakt orazmeni zarobljenika koji se vetom diplomatijom pretvorio u sporazum o nenapadanju, savanou od poetka 1943. do avgusta 1944. godine. U posedu mojih poverljivih ljudi suifrovani telegrami Fidriha Koea, specijalnog savetnika faistike Hrvatske, ministru FonRibentropu, o spremnosti Tita da obustavi svaku borbu protiv Nemaca, Italijana i Hrvata, kako

bi nesmetano uao u obraun sa mojim borcima, ijim bi se unitenjem, kako je on mislio,sklonila s puta zajednika opasnost. Ni vi sami mnogo ne krijete sporazum o nenapadanju kogasu potpisali Hitlerov SS general Globecnik sa slovenakim komunistima Kidriem i Veberom.Vreme koje je pred vama, omoguava bolje upoznavanje perioda koji je iza nas".

"Potpuna je neistina da sam imao poverenike u neprijateljskoj italijanskoj komandi. SaMusolinijevim tabom nisam nikada uspostavljao vezu. Jedno vreme guverner Crne gore bio je

Aleksandar Pircio Biroli, srpski saveznik iz Prvog svetskog rata, nosilac naeg "Belog orla" samaevima, u funkciji i armijskog generala.

Oruane snage mog nacionalnog pokreta stacionirane U Crnoj Gori bile su pod komandomsvojevoljnog majora Pavla uriia. Moda ne znate da je taj hrabri oficir iz isto nacionalnih ivojnih pobuda koristio naklonost Birolija prema Crnogorcima. Povrno i zakasnelo samobaveten o izmetanju tog italijanskog generala sa crnogorskog prostora, zvanino zbog slabograda.

Kao dokaz za moju kolaboraciju sa Italijom uzimaju se cetinjske novine u kojima sufotografisani major Pavle i guverner Biroli. Odvani Pavle bio je krvni neprijatelj okupatora,

podjednako nemakog i italijanskog. Ako su ga, kao to je pisao cetinjski "Loven", Nemciodlikovali Gvozdenim krstom, zato su ga onda 14. maja 1943. godine zarobili u Kolainu sa

etiri hiljade boraca i odveli u logor iz koga im se oteo na jedvite jade. Malo je poznato da jeMajor uriiposle inkvizitorskog muenja u berlinskom zatvoru, ekspedovan u zarobljeniki



7/22


logor u Strij, u Poljskoj, iz koga je sa dvadesetoricom svojih oficira neprimeeno ispuzao ispodvisoke bodljikave ograde. Moja Crnogorska uzdanica, vijugajui preko tri neprijateljsketeritorije, veto se dokopao obale Dunava, kod Vinjice, nie Beograda. Na nesreu, im je

preplivao iroku ledenu reku ponovo je pao u Nemake ake u kojima je ostao do krajanovembra, kada su mu general Nedii Herman Nojbaher, uz veliku linu garanciju izdejstvovalislobodu. Upoznao sam enu koja bi u povoljnijim prilikama, na koje ja ne mogu raunati

posvedoila o vetoj montai kukastog krsta, na fotografiji mog nesrenog majora".

"Sluao sam o kolaboraciji mojih stareina sa Nemcima i Italijanima. Moni Dobrosav Jevevi,komandant nacionalnih snaga na severozapadu zemlje, prvi je podigao nogu na tu stranu.

Nepravedno je i neprihvatljivo da se na mene svaljuje krivica zbog nekoliko mojih ljudi koji suna svoju ruku skliznuli u kolaboraciju. Ne protivureim, ukoliko su prilike bivale nepovoljnije,utoliko sam sve tee i tee kontrolisao tu za mene nikad poeljnu saradnju. Ilo se tu i tamo, umoje ime, i bez mog znanja".

"Vojni tuilac okrivljuje me da sam u martu 1944. godine, preko beogradskog advokata Braia,nekadanjeg pisara i advokatskog pripravnika pokojnog Dragie Vasia, uhvatio vezu sazagrebakim nadbiskupom Alojzem Stepincem i Hrvatskim poglavnikom Antom Paveliem,tienikom Vatikana i pape Pija XII, organizatorom pokolja srpskog naroda na zapadnom delu

propale zemlje.

( s leva na desno ) Dragoljub Draa Mihailovi, Stevan Moljevi, ura Vilovi, Radoslav Rade

Radi, Slavoljub Vranjeevi, Milo Glii, Dragomir Dragi Jovanovi, Tanasije Tasa Dini,Velibor Joni, ura oki, Kosta Muicki, Boko Pavlovi, Lazar Laza Markovii KostaKumandi.

U veroljubivom glasniku nae pravoslavne crkve i u memorandumu njenog Svetog arhijerejskogSinoda, upuenog Generalu Dankelmanu, objavljeno je u svoje vreme da je pod nadbiskupovommitrom i propovedom "u ime Hrista, ubiti antihrista", od ustake izme u stranim mukama

postradalo samo za tri meseca 180.000 Srba; kao mladiTesli, sin moga borca iz Siska koga suPavelievi koljai kamom izboli, pa mu u rane sipali so a zatim mu iz raskrvavljenih grudi srceizvadili. Stradanje Stanka Turudije iz Travnika kome su isti avoli pre nego to su ga ubili, nagrudima klali sina jedinca, dovoljno govori koga smo imali za neprijatelja. Od 1941. do kraja1944. godine, prevereno je u katolike oko 240.000, kako oni kau, pravoslavnih izmatika, odukupno 2.500.000 Srba sa teritorije Endehazije, od kojih je oko polovine odmah poubijano,

poto su im prethodno odrezana po tri prsta. Nae tamonje svetenstvo trpelo je stradanja jaenego Srbi, koje su Turci u vreme svoje vladavine na kolac namicali. Jo se ne znaju grobnamesta zverski ubijenih, Mitropolita Dabrobosanskog Petra Zimonjia, Vladike

Gornjokarlovakog Save Lerkaia i Banjalukog Platona koga su isti zlotvori potkovali i ivogodrali, i vie stotina asnih svetenika i golobradih akona. Mnoge moje formacije,potpomognute etnicima Vojvode popa ujia, branile su tokom itavog rata, koliko su mogle,



8/22


srpske muenike u Hrvatskoj i Bosni. Za njihovo spasenje 20. januara 1944. godine, otpoelismo borbe sa poglavnikovim ustaama, sa ciljem definitivnog ruenja njegove zloinakedrave. Nae loe naoruanje i pomanjkanje u ljudstvu nagnali su nas da vodimo umestofrontalne, povremene ofanzivne akcije, usmerene prema najugroenijim teritorijama. I poredsveg naeg truda i junatva bezbonici su sruili i spalili vie od 200 naih bogomolja, a crkvenihram u Glini potpalili zajedno sa pastvom.

Sporadine borbe smo nastavili i naredne 1945. U toj godini, poetkom aprila, Lijeve poljepostalo je najtraginije srpsko stratite, emu sam i ja donekle doprineo, zadravajui pored sebemajora Pavla i njegovu vojsku, slepo verujui u skoro iskrcavanje Saveznika na obale Jadrana.Moj nesueni naslednik major urii, uzdajui se u podmetnutog i pokatolienog CrnogorcaSekulu Drljevia, preao je nou, izmeu 2. i 3. aprila 1945. godine, reku Vrbas, a potomneoprezno zaposeo prazno Lijeve polje, svoju nesuenu prelaznicu za spasonosnu Sloveniju. Idok je u kratkom predahu prebrojavao ljudstvo i vrio pripreme za dalji pokret, Ustaki generaliMetiko i Maks Luburi, napali su ga s lea, svom estinom, potpomognuti manjim

partizanskim jedinicama. Tako se edno Lijeve polje napojilo krvlju iz tela nae pospane iglau iznurene dece. Od petnaestak hiljada nevinih dua, uspelo je da se spase i pobegne premaKordunu najvie 1.000 najzdravijih. Zarobljeni Pavle odveden je u kazamate Stare Gradike, 20.aprila. Ugledavi u zatvorskim odajama svog krvopiju Luburia, moj crnogorski komandant

istrao je na balkon i iz sve snage pozvao svoje porobljene ljude da se dokopaju oruja i bore doposlednje kapi krvi. Meu dvadesetak ustaa koji su se tada bacili na elinog majora bila suoba komandanta sa Lijeva polja. Dva dana pre konane kapitulacije Nemake (7. maja 1945.)zavren je poslednji in tragedije ovog polja, zalivenog srpskom krvlju. Tog dana pogromskiustaki logor i usijane jasenovake pei progutale su krupnu figuru rodoljubivog otadbinskogetnikog pokreta, majora Pavla uriia. Tako je zavrio jedan hrabar nacionalni vojskovoa.A povodom ijeg imena, mi je njegov Crnogorac ilas preneo razmiljanja mladog Uianina,efa srbijanske tajne policije, da se ne zna ko bi kome sada sudio da sam na vreme predao svojustolicu, tom uroenom ratniku.

Gde vi vidite moju saradnju sa nadbiskupom Stepincem koji je mirnoom iz katedralskeprocesije odsluao hvalisanje svog biveg fratra fra avola, ili ti, Sotone, roenjem Filipovi, daje svojim rukama u Jasenovakom logoru usmrtio preko 30.000 zatoenih Srba. Molim vas ne

dovodite me u vezu sa tim pogreno izabranim boijim izaslanikom koji nikada nije osudiozloinaki ustaki plan po kome se jedan deo Srba trebao poubijati, drugi nasilno pokatoliiti atrei raseliti. Poglavnik Pavelije sada u Papskim dvorima u Rimu. Potraite od njega pismo saformom poziva za saradnju, kako vojni tuilac tvrdi, potpisano mojom rukom izmeu 17. i 22.aprila 1945. godine, pa da ovde uporeujemo. Kad pomenuh Jasenovac, dunost mi je da se

pred vama pitam ta se dogodilo sa vaim kapetanom Petrom Miloeviem iz Korenice, kome jeTito otro zamerio, zbog namere da oslobodi Jasenovake logorae, na koje su pazili samo 26ustaka vojnika.

Jedna grupa samovoljnih Ravnogoraca ila je tih dana u Zagreb, bez moje saglasnosti iodobrenja, a koliko ja znam radi preuzimanja oruja od pobeenog nemakog generala Lera, uvreme kada je preko Amerikanaca nudio predaju. Pismo koje poinje reenicom "Ekselencijinadbiskupu Alojzu Stepincu", na koje se optuba poziva gradei moju krivicu, vrvi od rei i

izraza koji nikada nisu bili u mom izgovoru. Ako do kraja ovog suenja pronaete jo neka odtolikih koje sam blanko potpisivao u urbi i u veri u ljude, ne sudite mi po njima".

"U krivicu mi se stavlja i bliskost sa Kvislingom, armijskim generalom Milanom Nediem,predsednikom "Srpske vlade narodnog spasa". Do nae saradnje i zblienja nikada nije dolo.Mi smo gradili ratne nacionalne programe, na sasvim razliitim osnovama. On se u svojojotadbinskoj strategiji, oslanjao na nuni kontakt sa okupatorom i ekanje povoljnijeg vremenaza oslobaanje zemlje. Nasuprot njemu, ja sam bio za borbu i korienje pogodnosti, u svakojdatoj prilici. Zato sam je otpoeo krajem leta 1941. Nemci su se tada povlaili iz Srbije, te samodluio da ih napadnem i to bez odlaganja. Dogovore o naoj saradnji koja se nikada nijeostvarila, prekinuli smo takorei na samom poetku. Jedan od razloga to se nismo meusobno

pribliili je taj to je Srbomrzac, nemaki ef Dankelmen, saznao za sporazum o saradnji izmeuTita i mene, nastao posle naeg prvog susreta, ini mi se oko septembra 1941. Ba taj dokument

prepreio se izmeu nas dvojice. Nediev poziv za nae prvo vienje uruen mi je na RavnojGori. Mnogo je razloga to nisam ga prihvatio. Ne bih mu mogao otii i zato to je on mene za



9/22


dve godine, koliko sam bio pod njegovom ministarskom komandom, dva puta drao u zatvorupo 30 dana. U ovom sluaju ne bih ima nikakvo potovanje prema njemu. Neposredno pre ovograta, bio sam u prijateljskim vezama sa majorom Klarkom, britanskim vojnim ataeom uJugoslaviji. Ta veza bila je dovoljna da me general Nedi, kao ministar vojni, kazni sa prvih 30dana zatvora. Predoseajui skoru kapitulaciju Kraljevine Jugoslavije, blagovremeno sam se

potrudio da za borbu pripremim i osposobim to vie mladih patriota. Znao sam da e je biti.

Preduzimao sam sve to se moglo i na planu modernizacije nae vojske. Ali i ta lepa eljadonela mi je jo jedan Nediev tridesetodnevni zatvor. Na sastanku koga je uporno traiopredstavljali su me major Aleksandar Mii, i ako se dobro seam i pukovnik Pavlovi. Ta mojadelegacija nije praktino ni vodila razgovore sa generalom. To u stvari i nije bila nekadelegacija, nego su poslata dva oveka da vide ta Nedihoe. Na sastanku sa njim nikakvizakljuci nisu doneti, poto je major Miitri dana lumpovao u kafani "Barajevo" sa prijateljemiz mladosti, mladim Jovanom Nenadoviem. I bio sam zabrinut za njega. Islednici i vojni tuilac

pogreno su imenovali Marka Olujia kao mog oficira za vezu sa Milanom Nediem,zanemarujui injenicu da su tog mladog komandanta, partizani muki likvidirali. Nedievaizjava u kancelariji tajne policije da je moja delegacija s njim postigla dogovor u 10 taaka,obina je izmiljotina, ili iznueni postupak. Ne znam kakva je to saradnja kada mu je mojaorganizacija u Beogradu ubila efa kabineta, Masalovia, koji nam je bio strahovit protivnik. Tajovek inio nam je velika zla, gonjenja i sve drugo to je moglo da bude. Pored ostalog, kazivao

je o nama tamo gde ne treba, i ta je znao i ta nije. Tokom leta 1944. vratio se iz nemakogzarobljenitva general Damnjanovii odmah se sa mnom povezao, preko nae beogradskeorganizacije. Preporuio sam mu da se primi poloaja efa kabineta kod Milana Nedia, kaozamena ubijenom Masaloviu. On je to bez okolienja prihvatio i otada sam ja znao sve to seradi u Generalovom tabu. Poto Nedinije bio vrsto organizovan oduzimao sam mu ljude, alinikakve veze s njim nisam imao. Avgusta 1944. konano sam pristao da budemo, za istimstolom. Hteo sam da olakam Damnjanoviu rad, u njegovoj slubi, to god vie. I tako sedogodilo da se jedne veeri sastanemo i vidim ta hoe. Nalazio sam se tada u selu Skakavice,naspram Raane. Do susreta je dolo po mraku, za koji ponavljam, nisam imao nikakve elje. Smoje strane, sastanku na kome se nije imalo ta postii, prisustvovali su potpukovnik Baleti,major Lalatovi, kapetan Raii porunik Kalabi. Ja sam tada imao u rukama sve to sam hteo.Mi smo ubacivali u Nedieve jedinice svoje ljude i rezultat je bio taj da smo i bez dogovoradobijali oruje. Ja lino, smatrao sam ga tada izlapelim starcem. Moja tenja je bila da ga

umirim i preko Damnjanovia izvuem sve to mogu da dobijem. Oko generala Milana Nediadogaale su se svakojake stvari i one me nisu mnogo zanimale. Uostalom njega je naalondonska vlada stavila pod slovo "Z", sa rednim broj 310, svrstavi ga time u politika i vojnalica predviena za likvidaciju, zbog boljeg sutra.

Vojni tuilac je uneo u moju optunicu i navodni plan Nedia za unitenje partizanskihformacija, kao zajedniko delo njegovih, mojih, Ljotievih i Peanevih snaga, a zna da sam mukrajem septembra 1941. u prisustvu Obrenovanina Aleksanra Rankovia jasno stavio do znanjada za tako neto nisam spreman. Ljotia sam uvaavao kao iskrena rodoljuba, jer je imao u

prvom planu ujedinjenje svih nacionalnih snaga u jedinstveni nacionalni front osloboenja. Otome je ovako pisao mladom Kralju Petru:

"Potrebno je Gospodaru, mesto da se ujedinjuju Tito i Draa, da se ujedine Nedii Draa. Ovo

je potrebno nama. Od onoga tuinca e nastati sumnja, haos i krv. Njegov krajnji cilj i rezultatje boljeviciranje naeg naroda. Preklinjem Vas gospodaru, ne poputajte u pitanju Tita. Ako onnama zavlada, imaemo vladare otuene od naroda, koji se u borbi za ouvanje vlasti, neobaziru na svoje rtve."

"Bolno sam primio optuenje za ubistvo dva amerika pilota francusko-kanadskog porekla,prinudno sletelih na moj ravnogorski prostor, posle zadatka obavljenog u Rumunskoj, navodnoizvrenog organizacijom i orujem komandanta nacionalnog korpusa Duana RadoviaKondora. U torbama mojih advokata su pisma zahvalnosti ba tih navodno "poginulihavijatiara", samo pridodata zahvalnicama njihovih drugova, spaenih portvovanjem

pripadnika mojih odreda, predvoenih lanom naeg Vrhovnog taba Zvonimirom Vukoviem.Izbavljenje i sloboda leteih Amerikanaca plaeno je ivotom preko 500 hrabrih i najboljihratnika, uvek bliskih mome srcu. Te zaplaene i izgubljene strance dvorili smo vie i bolje nego

rod roeni. Zbog njihovog breg i potpunijeg izleenja, liavali smo nae teke ranjenikeneophodne lekarske nege. Nadgledani i negovani toplinom i dobrotom due srpske majke, oni su



10/22


iznenaujue brzo, uspravno i vrsto stali na svoje noge spremni da nastave borbu protivzajednikog neprijatelja. Smetajui ih u avione, okrenute ka osloboenoj italijanskoj

primorskoj teritoriji, bratski smo ih zagrlili i zamolili da prenose istinu o nama, svuda gde senau i to onu koju su dokuili boravei ovde. Opratajui se sa njima, poruio sam im da utiuna svoje Vlade da nam pomognu u borbi sa okupatorom, i svega nenarodnog, naravno ukoliko jeona po njihovom miljenju pravedna. Prema mom saznanju, nae molbe prenete su na prava

mesta i pravim ljudima. estiti savezniki piloti, uznemireni mojom sudbinom, uzaludno vasmole, mimo mog znanja, da u ovom suenju primenite pravdu. Kako se njihovo sasluanje neuklapa u va plan rada, pripremajui se za ovo zavrno nastupanje prisetio sam se njihovihtoplih pisanih rei pristiglih do mojih ljudi dok ste me vijali po srpskim i bosanskim vrletima,kao svojevrsnih svedoanstava istine, iju vam sadrinu sublimirano prenosim.

"Mihailovievi ratnici bili su spremni da nama amerikim saveznicima daju sve to mogu inikada nisu hteli da prime nikakvu nagradu, smatrajui da je Amerika i njihova zemlja, jer jenjihov veiti saveznik. Od prve grupe naih padobranaca, poginula su etiri, a estoricu su onispasli odvodei ih u svoje baze. Ti ljudi iroka srca ustupali su nam krevete a oni su sa

porodicama spavali na tavanima i po podu ili u talama i kolibama. Pilota Orivela Nuaka oteli suod Nemaca rtvujui sebe. Kapetana Vilima Havela i njegovu devetolanu posadu izvukli su izuarenih nemakih makaza, vatrenim okrajem, iznad gradia Ljubia, po ceni gubitaka

nekoliko najhrabrijih. Spaavajui pilota Edmunda Slanagona oborenog 3. aprila 1944. injegovu vielanu pratnju, tridesetodnevnim provlaenjem kroz liniju fronta do bezbednogmesta, ostali su bez najmanje 10 junakih ratnika. Jo toliko njihovih kurira streljano je to nisuodali nae staze i sklonita. Majora avijacije Brauna, nekoliko puta su oslobaali od Nemaca, nautrb svojih ivota. Izbavljajui grupu padobranaca Leopolda Portera, od najbolje naoruanihvapskih patrola, Mihajlovieva vojska ostala je bez tri kolovana oficira. Dok su nas hrabreetnike ekipe spasavale, partizani su zbrisali sa zemlje celo jedno selo, koristei se umskimzaklonima i potocima; kue palili a stanovnitvo ubijali. Iste noi posmatrali smo borbu etnikai Nemaca. I sutradan, dok je borba trajala, Titove trupe, s lea su napale svoje sunarodnike.Ostali smo na podruju ratne Jugoslavije, posle uspenog izleenja iz opasnog podruja, jonekoliko meseci. eneral Mihailovije veinu naih drugova ispratio kuama avgusta 1944. Mikoji nismo odmah poleteli preko okeana sa prekorom i aljenjem smo posmatrali Britance doksu u Slovenakoj maja 1945. godine vrili predaju, Titovim partizanima 12.000 srpskih

nacionalista, delom naih spasioca, po naem saznanju docnije poubijanih".

Imali ste priliku da se upoznate sa jednim od vie pisama, koga su potpisali, kapetan avijacijeVilmon Kroket, predvodnik amerikih padobranaca Jozef Mahmut, porunik vazduhoplovstvaObreon i jo nekoliko njihovih drugova koji su ponudili svedoenje, o svom troku, o istini takoiskrivljenoj, na moju tetu ali i na tetu celog naeg naroda.

Obavetajni kapetan Ili Popovii major Fari, ameriki emisari kod Tita, proveli su jedan dan ugradu koga su partizani preoteli od mojih boraca. Oni su u naoj okupiranoj bolnici naili na triranjena amerika avijatiara. Deurni komandir, sa oznakama Titovog pripadnitva, zvanino jeizvestio ove Ruzveltove delegate da su sve ostale pilote i padobrance oborene na podruju toggrada moji borci izruili Nemcima. Sluaj je hteo da kapetan Popovii major Fari, poslenekoliko nedelja sretnu u italijanskom Bariju, ive i zdrave, sve te ljude koje smo mi navodno

predali Nemcima, za nagradu u oruju".

"Zamaram i sebe i vas reanjem stvari i dogaaja koji vam nita ne znae. Moju istinu proverieneko drugi, u neko drugo vreme. Borim se za svoju ast, a slobodu i ivot veste mi uzeli".

"Ja protiv komunista nemam nita. Kada je dolo do ovog rata na se front prebrzo raspao.Ostao sam sa narodom na elu malobrojne i na brzinu okupljene vojske iji je borbeni duhugrozila nenadana kapitulacija, o emu sam veneto malo govorio. Teko naslee dve punedecenije nerada i raspada osetili smo svi. Otisnuo sam se u umu pozivajui rodoljube da sakrijuto vie oruja, nameran da produim prekinutu borbu i sputenu zavesu podignem iz praine.Tako sam postao jedan od prvih pobunjenika i gerilaca Evrope, ljuti neprijatelj Hitlerovesvemone imperije. U tim tekim okolnostima bio mi je vaan svaki novi borac, bez obzira tamu je na glavi i kako se krsti. Dvadeset drugog novembra 1941. poslao sam radio depeu

Londonskoj vladi o uloenim naporima u cilju prekida bratoubilake borbe koju su nametnulikomunisti i pokuajima da ujedinim sve narodne snage za odluujuu borbu protiv Nemaca.



11/22


Iskreno verujui, da je saradnja sa komunistima mogua, primao sam u svoj tab Titovedelegacije, po njegovom slobodnom izboru. Prvi su mi doli Srbi iz Srbije i iz Bosne, Blagoje

Nekovii ura Strugar. Za njima je stigao Aleksandar Rankovi, abadijski radnik iz okolineObrenovca, Maralova verna senka, kao "inenjer Mileti". Kada bi ova moja glava pripadalasamo meni, ponudio bi je u opkladu da je u Obrenaninovoj pratnji bio i moj sadanji tuilac

pukovnik Mini. Susret sa Rankoviem protekao je sa dramatikom. Za vreme skromnog ruka,oduenog razgovorom, pred nama su se iznenadno stvorile 15 naoruanih devojaka, dokazane uprepadnim juriima na okupatorove odrede, pridole Ravnogorskom pokretu iz "Kola srpskihsestara". Jedna od njih prepoznala je svog komiju, preruenog u terenskog inenjera. im seispred nas i njih postavio, svojim snanim grudima, komandant Gorske garde Nikola Kalabi,one su se pokunjeno povukle, okreui cevi mitraljeza ka zemlji. I tako se jedno opasno stanjezavrilo bez prolivanja krvi. Zabune nema, avgusta 1941. godine, doekao sam u drutvuadvokata i knjievnika Dragie Vasia i potpukovnika Dragoslava Pavlovia, na istim

prostorima, tuioca Minia i njegovu pratnju Dragojla Dudia. Na celodnevni razgovor zavriose konstatacijom da je teko vojevati protiv neuporedivo jaeg neprijatelja, koji sve naesabotae ili nepromiljenosti druge vrste kanjava odmazdom "Sto zajednoga". Tom prilikomsavetovao sam svako mogue suzdravanje dok ne ojaamo, i do bolje prilike. Jedna takvaukazala se mimo oekivanja. U njoj su vai partizani i moj sastav, pod vostvom popa Vlade

Zeevia, vaeg sadanjeg ministra unutranjih poslova i potpukovnika Veselina Misite, isteraliNemce iz Krupnja. Oslobaajui okolna mesta, moj dobri Misita, produio je prema BanjiKoviljai i Loznici da bi u njoj 31. avgusta poginuo ganjajui Nemce. Tito je doao uKrupanjsku varo na gotovo, koristei nemaku objavu koju mu je nabavio pocrveneli Ribnikar,

preko Hitlerovog ataea za tampu Dr. Hriboveka Bergera. Za konaite je izabrao viludirektora rudnika na Stolicama. Moj kapetan Raije istovremeno sa vaim odredima, ganjao

Nemce po Pocerini. Postignuti zajedniki uspesi doneli su mi radost koju sam podelio sa ovdeprisutnim pukovnikom Miniem. Na novi susret u Ravnoj Gori, okonali smo rukovanjem iuzajamnim obeanjem o meusobnom nenapadanju, koje vi niste odrali. To se mora rei.Partizani su mi, takorei sutradan, iz zasede ubili oficira Olujia, komandanta andarmerije, kodgenerala Nedia, dok se sa potporunikom Pipanom pribliavao Ravnoj Gori. Kao to do menezbog vae podmuklosti, nije stigao ni mladi kapetan Jovan Deroko, nosilac Kraljeve akademskelente. U protestnom demaru do koga je dolo na moju inicijativu, pokazao sam gospodinu

Miniu, letke taba Kolubarske partizanske ete, pod iju zastavuje stao i mlai sin VojvodeMiia, na kojima je Kraljeva vojska u Otadbini nazvana "gibaniarima", "koljaima", iizdajnicima kojima treba zavrnuti iju". Tom prilikom, pruao sam mu dokaze da su njegoviubijali moje oficire i vojnike, dok su prelazili preko Posavine i Tamnave. Voljan da

pregovaramo za opte dobro, primio sam mog sadanjeg tuioca Minia i 19.11.1941. uStruganiku, u svetlom domu Vojvode Miia, sa pratiocem stolarom Obradom Stefanoviem.

Nas dvojica zadnji put smo se nali, oi u oi, ovde u vaem zatvoru. Dogodilo se to, prenekoliko dana, u pauzi jednog suenja. Prolazei pored mene, pukovnik Minimi je rekao dasmo se, eto, opet sreli i to kako ni on, nija nismo mogli ni pomisliti ni sanjati. Odgovorio sammu da zaista nisam mogao ni pretpostaviti, sebe kao optuenog, a njega u ulozi mog vojnogtuioca, pogotovo to sam bio obaveten da je poginuo na Durmitoru, za vreme mog boravka uCrnoj Gori. U toku tog kratkog susreta rekao sam mu da sam ga veoalio kao mladog i

pismenog Srbina, potrebnog naoj Srbiji. Potom se ispostavilo da je na toj planini smrtno

stradao njegov brat Milovan.

Sa samim Titom sastao sam se iza 22. juna 1941. i ulaska Sovjetskog Saveza u rat sa Hitlerom.Drim u glavi devetnaesti septembar 1941. godine. Seoska kua Vojvode Miia, primila je injega. Taj susret organizovao je upravo tuilac Mini. U toku razgovora dvorio nas je inadgledao Vojvodin sin, moj vrli saradnik Aleksandar Mii. Vojvodina udovica gospoa Lujza

pripremila nam je bogatu trpezu. Udoban vojvodski leaj pripao je vanijem od mene. Na krajuse ispostavilo da se u postelji tako slavnog Srbina mekoljio ovek koji e uskoro proliti tolikosrpske krvi. Moju stranu predstavljao je advokat Dragia Vasi, a njegovu pored pukovnikaMinia, na odbegli Dragan Jovanovi, lekar valjevskog partizanskog odreda. Druga dvasusreta, imali smo u Brajiima ispod same Ravne Gore. Ona su bila neto docnije i trebala sumu kao, i prvi da upotrebom moga imena lake uspostavlja komunistiki reim. Na sva triizlazio sam otvorena srca i sa nadom da bi smo mogli postii neki opti sporazum, ukazujui mu

da je do tada bilo greaka, i nepotrebnih sudara, sa obe strane. Na alost, 26. oktobra 1941.godine, vei deo razgovora protekao nam je u meusobnim optubama. Insistirao sam na



12/22


uzajamnim odnosima koji bi se svodili na pomaganje jedan drugom i sporazume o zajednikojborbi protiv okupatora, kada svane dan za borbu".

"U narodu je bio veliki strah od pljaki i odvoenja i zato sam teio optem jedinstvu kao prekojpotrebi. Pred Sretenom ujoviom i Mitrom Bakiem, uticajnim komunistima, izneo sampotrebu da se Srbi u Hrvatskoj i BiH organizuju u etniki pokret. Predloio sam formulu zatite

od pokolja i pogroma koji nad njima vre ustae i muslimani, a pokadkad i partizani. Zahtevaosam da se prigue sabotae, nad nadmonijim Nemcima jer zbog njih suludu stradaju itava selai gradovi. Ukazivao sam mu da preuranjeni ustanak vodi ka narodnom samounitenju. Neto oddogovorenog smo i ostvarili. Opunomoeni predstavnik spoljnih poslova Treeg rajha, FeliksBencler, 12. septembra 1941. uneo je u zvanian izvetaj, da etnici i partizani uestvuju uzajednikoj borbi protiv nemake vojske. I zbilja, krajem septembra i poetkom oktobra tegodine nekoliko naih pomeanih odreda organizovali su opsadu Kraljeva, Valjeva i delaMave.

Prekoravao sam bliske saradnike kojima je bilo sumnjivo njegovo ime, poreklo, cilj i dobravolja. Odgovorio sam mog pouzdanog Dragiu Vasia da organizuje Maralovu likvidaciju,

posle naeg prvog susreta, na koji je doao u seljakom odelu. Postavio sam svoje telo ispredbliskih saradnika Uzelca i Orelja, spreavajui ih da mu se priblie sa istim ciljem. Podlegao

sam potrebi za slogom zbog narodnog spasa. Kako sada stvari stoje, knjievnik Vasivideo jedublje od mene. ta mu je to vredelo kada je i on stradao od politikih Hrvata. Njegovopredratno prijateljstvo sa knjievnicima Krleom i Krklecom (Pavelievim poverenikom zaSrem i saradnikom ustakog lista "Graniar", potpisnikom odluke da se svim Srbima kaoneprijateljima Hrvatske i njenih saveznika oduzme celokupna sremska imovina), sluilo jeiskljuivo ovim Hrvatima. Tih zagrebakih literata, nuno je i to istai, a njegovih knjievnihdrugova, nigde nije bilo kada su ga njihovi sunarodnici bacili u usijane pei Jasenovakeciglane, sa 380 mojih probranih oficira i pristalica, pod komandom srpskog krvopije fra Sotone.Glas o ovakvom pogubljenju elitnog pisca i pravnika stigao je od Filipa Cemovia, bliskogroaka majora uriia. Cenjeni advokat Filip dokazao je svoje prisustvo Vasievom odvoenjurekom Savom, preko Gradike u Jasenovac, ini mi se izmeu 16. i 20. aprila. Slino svedoenjedao je i moj belenik Boko Kostipozivajui se na istovremeni ulazak u Lijeva polje, Majorauriia Mitropolita Joanikija, Dragie Vasia i nekoliko komandanata koji su se odvojili od

mene.

Vaem maralu potedio sam glavu i na Bukova planini, na potezu izmeu Valjeva i Kosjeria,kao veiskazanom neprijatelju mog pokreta duboko zalom u polje mojih odreda. Tada samnaredio kapetanu Petroviu da ga u najveoj sigurnosti i tajnosti sprovede do Stolica kodKrupnja, mesta koga smo dragovoljno propustili njegovoj partizanskoj kontroli. inio sam sveto sam mogao ne bi li nekako zapoeli kakvu takvu saradnju, okrenutu prema zajednikomneprijatelju. Uzdao sam se u na prvi susret, iz koga sam izvukao oko 600 puaka i 5.000metaka. To njegovo oruje i municija, pomogli su mi da isteram Nemce iz Poege koju mi je on

posle drugog pokuaja podmuklo preoteo, koristei oputenost mojih komandanata, oznaivitime poetak naih ozbiljnih sudara. Pri prvom pokuaju oduzimanje Poege, komadant moglokalnog odreda razoruao je ceo partizanski Dragaevski bataljon. Odrekli smo se poetne

prednosti, raunajuna njegov zdrav razum. Posle sluaja "Poega", neki Nedievci koje sam

pridobio za sebe neuspeno su napali njegovo Uice, potpuno na svoju ruku. Saznavi za toodmah sam uspostavio sa njim telefonsku vezu. On je traio od mene da se naa meusobna

borba prekine. Pristao sam, s tim da mi vrati Poegu, kao vanu strateku taku. Grubo sam bioodbijen, pa sam opravdano zakljuio da mi je dao oruje da se za njega tuem sa Nemcima, a neza zajedniku borbu, protiv obostranog okupatora, na koju izgleda nije ni pomiljao. Posle toga,neposrednu vezu nismo obnavljali, a on je na svakom koraku, na prostoru na kome sam bio

prisutan vodio graanski rat u kome je neduni narod uludo ginuo. Molim za doputenje da seproita telegrafska poruka od 2. novembra 1941. godine, Kraljevskog pukovnika Pavlovia,kapetanu Zvonimiru Vukoviu o napadu partizana, na moje odrede u Kraljevu, Uicu, aku,Valjevu, Milanovcu..."

"Tito je u meuvremenu ojaao. I mene je stavio na prvo mesto svoga spiska za likvidaciju.Dostupni ameriki izvor, kae da je etiri puta pokuavao da ostvari taj svoj podli plan. Znajui

za to, vezan za sudbinu naeg napaenog naroda, pismom od 23. decembra 1943. zamolio sambritansku Vladu da uzme na sebe da dsfe do sastanka izmeu naih predstavnika, navodei



13/22


mesto razgovora, negde u Sandaku. Narednog januara, dobio sam odgovor da britanci ne eleda posreduju, to je znailo da mi okreu lea. Ovako izraeni stav britanaca podsetio me je naljutnje njihovog brigadira Amstronga, to sam odbio da dignem u vazduh most kod selaPolimira da ne bi izazvao Nemaku odmazdu nad nedunim narodom i unitenje opteg dobra.

Navodim ovaj detalj, kao poetak razlaza sa Londonom. Moje slutnje su se ubrzo obistinile.Zapad se okrenuo Titu i njegovim partizanima, u najgori as, za moj pokret. Tu svoju volju,

najbolje je manifestovao preko prevrtljivog erila u Teheranu 1.12.43., inei silne ustupkeStaljinu i meunarodnom komunizmu. Zdrava logika i pamet ne mogu da shvate otkud takvablagonaklonost saveznika prema komunistima, kad se zna da bi oni vesutra sve svojezatitnike pobacali u Jadransko more, samo kad bi im se prilika ukazala. I tako se narodnoalosno stanje jo vie pogoralo. Dok smo mi srpski rodoljubi, sa silnim neprijateljima vodili

bespotednu borbu, odrsfena braa, ustae u Hrvatskoj, muslimani u Bosni i Sandaku, a sanjima komunisti u zemlji, napadoe na nae ivote i naa dobra, u naem najteem asu.Komunisti preuzee da ispred svoje oslobodilake zastave, srpske pokrajine oslobaaju odsrpskog naroda. Glavna njihova borba svodila se na napade na moju vojsku. Gde god naiu oniOtpor pretvaraju u graanski rat. Mi smo jedini bili i ostali uz majku Jugoslaviju, a oni nam nou lea zaboli, ne zbog demokratije koju oni nisu hteli i voleli, vezbog svojih satanskih elja i

partijskih ciljeva. Gde bi danas bila naa slava i sila, da nam ove nebratske nemani ne osakatietela."

"Potpisivao sam sa partizanima sporazume o zajednikom vojevanju, protiv okupatora, beztraenja bilo kakvog potinjavanja, vesamo radi lojalne saradnje. Tito je te ugovore iskoristio,da bi se domogao vlasti, zaveo teror i pobio stotine hiljada nevinih, iji je greh bio samo u tometo nisu voleli njegov komunizam. Za rtve su esto birani vieniji domaini, jer im je porednjihovih unakaenih i razbacanih tela, bilo lake ostale ubediti da e isto tako proi, ako se se

budu bunili. Istinoljubivi "Glasnik" srpske pravoslavne crkve, sluei se podacima izMemoranduma Svetog Sinoda, objavio je polovinom 1943. godine da je od poetka rata odUstaa i Muslimana stradalo oko 800 hiljada Srba, to sa rtvama komunizma ini prekomilionsku cifru. Verujem da e se naa budua pokolenja, na pravi nain pozabaviti nevinostradalima; kako od nemake, ustake, muslimanske, belogardijske i balistike, tako i od vae

puke.Takve zah-teve namee istina, kao najbolja zatitnica od nove nesree".

"Od svih saveznikih vojski u svetu, naa je bila jedina, koja se borila ne samo na jednom, akna dva, vena alost na tri fronta: protiv okupatora silnog i svirepog i do zuba naoruanog,

protiv ustaa koji su po zloinima premaili svoje nemake gospodare, stavljajui pod no sveto je srpsko, bez razlike, -ene, decu i starce, i protiv treeg, Titovog, najalosnijeg i najteegfronta koji su sluge crvene internacionale otvorile protiv nacionalne Jugoslavije, slamajui njenesnage i pretvarajui nacionalni, u graanski rat, do istrebljenja".

"Moje porobljene pristalice ubijane su istog dana. Apelovao sam kod Tita, ako ne eli zajednikifront, onda bar meusobno nenapadanje. Te rei bile su glas vapijueg u nepreglednoj pustinji.Jer, njegov glavni cilj je bio borba protiv svih nacionalnih oslobodilakih snaga. Dok mimislimo na osloboenje otadbine, komunisti misle na osvajanje vlasti radi uspostavljanja svojediktature. Ukoliko su se oni borili protiv okupatora, ta se borba svodila na odbranu ivota,njihovog, a ne narodnog. Njihova glavna briga sastojala se u stalnim napadima na moju vojsku i

druge rodoljubive graane. Za vreme svake borbe sa Nemcima i njihovim saveznicima, nalazilisu se u mojoj blizini. Tako smo celu njihovu borbu oseali na svojoj koi, mnogo tee mi, negookupatori. I pored svega, kad su mi Germani ponudili saradnju protiv partizana, grubo sam imstavio do znanja da sam napadao partizanske odrede, zato to su oni napadali moje. Nisammislio i hteo da tim putem pomaem okupatoru, kazao sam im otvoreno".

"Komunisti su imali 20 godina prakse u podzemnom i organizacionom radu. Morao sam dastvari gledam i primam kakve su bile i da ih poboljavam koliko mogu. Imao sam premnogotekoa, a premalo vremena da bih sproveo sve to sam hteo i organizaciju postavio na zdravetemelje".

"Velika je neistina da sam ikada ijednog partizana predao Nemcima. Za sve takve prie sramotalei na svedocima iskorienim protiv mene meu kojima su i oni koji su na svoju neast postali

i kolaborateri. Vojni tuilac obogatio je svoju optunicu, svaljujui na mene, neispitanopogubljenje 360 zarobljenih partizana. Prvih dana decembra 1941. U vreme zapoete borbe



14/22


izmeu nas i komunista, moj pomonik major Mii, obiao je jedan broj zarobljenih partizana iprijateljski sa njima razgovarao. Da li su bili u Planinici ili negde drugde, sa sigurnou neznam. Ja ih zbog manjka ishrane nisam mogao drati na Ravnoj Gori, nego sam ih poslao uPoegu, da ih tamo hrane. Miimi je priao da je posle cela ta grupa upuena premaStruganiku, gde smo imali nekoliko prehrambenih magacina. Da je u vama dobre volje, brzo bi

pronali svedoke pred kojima su izvesni Bogdan Brajevii Jovan kava, ovek Vojvode

Peanca, koga smo mi tolerisali u naem kraju, ali sa njim nismo radili, na prevaru preuzeli uMionici sve do jednog vaeg oveka. Na vie strana se prialo da su ta dva otpadnika prodaliNemcima zarobljene partizane glavu, po glavu. Imate naina da proverite da li je istina da sustreljani na valjevskom Petom puku. kava je i meni mnoga zla nainio. Umeao je prste i usmrt moga majora Aleksandra Miia. Slobodno kratite suenje i preuzmite egzekuciju im vam

padne aka bilo kakvih dokaz da je po mojoj volji ili naredbi bilo koji zarobljenik pogubljen ilipredat okupatoru. Mi smo u oktobru 1941. zarobili u Mavi oko 300 vaba. Sve zarobljene smosmestili u selo Via, srez Dragaevski u tamonju kolu. Izdavao sam nareenja za likvidacije

pokreta i ienje terena, ali ne i za ubijanja. Borba je bila, ali ubijanja radi ubijanja nisamnikada preduzimao niti odobravao".

"Otkako sam vojnik, pa sve do kraja ovog rata, nikada nisam dozvolio da se ubije neprijateljskivojnik ili borac koji je ratujui pao u nae ruke, a jo manje ranjenik ili civilno stanovnitvo.

Zgraavao sam se nad akcijama koji idu u zloin. Na poetku sukoba sa Titom prosledio samnaredbu mojim komandantima da zarobljene mladie iz njegovih redova, razoruavaju inajkraim putem vraaju svojim roditeljima i stadu od koga su odvedeni".

"Drina je bila krvava reka. Srpski narod se svetio za ustake zloine i muslimanska stranapustoenja. Stvarane su situacije u kojima se masovno ilo u greh. Najvei maleri i nesrea zamoj rad sa muslimanima bili su ba u tom ubijanju. Drao sam zborove u damijama i sastajaose sa voama bosanskih muslimana. Moja glavna namera bila je zbliavanje izmeu muslimanai pravoslavaca, na utrb faistiko-ustake spone. I pored sve dobre volje i nesebinog truda nijese mnogo postiglo".

"Nisam nikada naredio bilo kakvu akciju protiv graana, niti bih takve postupke ikada mogaoodobriti. ak ne mogu ni da verujem da se ita od svega toga desilo, to se na ovom suenju

ulo. Takoe, ne verujem da se to moglo desiti ili da se desilo ma i u jednoj jedinoj od svihmojih jedinica. "Crne trojke" bile su potrebne da bih uveo red u svoju sredinu i u vlastituorganizaciju, ali o bilo kakvom ubistvu, bez suenja i dokazane krivice nikada nisamuestvovao u bilo kojoj formi, niti bi to mogao po svojoj prirodi i savesti".

"Partizani su se pojavili na naem ratnom prostoru po ulasku Sovjeta u sukob sa Hitlerom. To jesvima znano. Otpoele su borbe, a sa njima i nemake represalije i teko unutarnje pljakanjenaroda. Meu mojim prvim uspesima bilo je hvatanje i razoruavanje pljakaa. Bili su touglavnom Titovi privre-nici koje su seljaci optuivali za mnoge pljake, a seljanke za is-pade idruga loa injenja. Izbegavajui bratoubilatvo, vraao sam im slobodu sa strogom opomenomda je nikada vie ne zloupo-trebe radi linog blagoutrobija".

"uvajui nae krajeve od nepotrebnih napada na nemaka postrojenja, naroito od sabotaa

zbog kojih je ginulo nevino stanovnitvo, napao sam 1941. u Planinici udaljenoj jedva kilometarod Ravne Gore, naoruanu etu valjevskih partizana. Lino sam preuzeo komandu nad svojom

jedinicom, koja je sa lakoom isterala iz seoske kole razularenu bandu koja je u selu inilarum. Oko ovog sluaja, sporekao sam se sa gospodinom Miloem Miniem, u toku naegdrugog susreta, do koga je odmah dolo. Na posletku, sve nesporazume, izravnali smozajednikim rukom i evociranjem uspomena na predratne dane. Moj prijatelj Dragia Vasi

podsetio ga je na njihove susrete u Srpskom kulturnom klubu. Pukovniku Pavloviu, prvomoveku iz mog obezbeenja, dao je u zamenu za pitolj iz arsenala kraljeve vojske, revolvermarke "Valter", kojim je 1. decembra 1941. u selu Bastva kod Bele Crkve, ubijeno nekolikomojih probranih ljudi... Ne kaem daje taj zloin delo ba pukovnika Minia.

Meu zarobljenim partizanima u Planinici nala se i studentkinja Ruica, devojka iz domainskekue, koju sam smesta vratio ocu, mom odanom prijatelju. U znak dobre volje, dozvolio sam da

se i ostali zarobljenici vrate odakle su doli, ali da u taj kraj vie nikada ne zau.



15/22


Ja bih tada napao i moje najroenije. Posle toga izdao sam naredbu da se svako upotrebljavanjeena, a ne samo zloupotrebljavanje ili silovanje, kanjava smru. Ta kazna zakaila je sinovcalana mog Glavnog taba".

"alosna je injenica to je ovaj sud sa velikim uvaavanjem primio svedoka Radoslava uria,komandanta Juno moravskog etnikog korpusa, a sadanjeg maralovog pukovnika,

najfatalnijeg oveka moje organizacije, koji je dok je bio kod mene vaeg vou o svemunajrevnosnije obavetavao. Jadna je ona istina koja se na njemu gradi. Vama i mojimbraniocima, preputam ocenu izkaza i potenja ovog i njemu slinih svedoka. S kim sam seuhvatio pod ruku saznadoh tek kada je taj ukletnik, kor-pus koji sam mu poverio preveo u sastav

partizana".

"Ovom prilikom osvrem se samo na dva svedoenja, koja me kao oveka najvie pogaaju. Prenekoliko dana sa vae govornice obruila se na mene ona seljanka iz takovskog sreza. Prava je

prilika da saznate, kakvu osobu imate pred sobom. Terenski agenti mog pokreta, pronali su natavanu, te zaklete svodokinje, meu skrivenim dokumentima, spiskove Ravnogoraca-rodoljuba,od vae strane osuenih na smrt, formacijski meni vrlo znaajnih. Inae, kua te vajneskruenice bila je za vreme okupacije zborno mesto, glavne Komande regionalnih partizanskihsnaga i sklonite delata koji su skidali glave mojim borcima. Kada su mi je doveli u Ravnu

Goru,- zagrljenu sa dvanaestogodinjom erkom i jednim roakom, njenim ljubavnikom ipreruenim komunistom koji se pred nama, veto skrivao ispod titule "stareine sela unacionalnim odredima"-, izgledala je emerno. Isleivali su je moji savetnici iz redova advokatai uvaeni predratni sudija Gerasimovi, preiveli zatoenik zloglasne "Glavnjae", velikoggubilita beogradske predratne intelektualne gospode, koji je na korak do strelita udnomsluajnou izbegao pogubljenje. Ta veta glumica sa pokajanjemje priznala, poslekratkotrajnog isleenja, da je radila za raun roenog brata, znaajnog komuniste, za iju ljubav

je irom otvarala vrata protivnicima i neprijateljima moje organizacije. "Tako bi postupala i pomolbi drugog brata, u slubi kod Nedia, da je bila zamoljena, jer kada su braa u pitanju, onase ne obazire na politiku", - jadikovala je pred pravim sudskim veem, pozivajui se namajinstvo prema petoro dece i nezavidan poloaj supruge nemakog ratnog zarobljenika.Majka i njena mladodobna erka putene su na slobodu mojom milou i blagoslovom, poslesamo jedne noi provedene u patrijarhalnom seljakom domu, a suenje je nastavljeno jedino

prema dvolinom stareini njihovog sela. Nemojte da je uvaavate kao "muenicu u logoruizdajnika i delata", ako vam je stalo do ugleda.

Ona je uprla prst i na mog astoljubivog sudiju Gerasimovia, ija je rebila presudna u njenomoslobaanju, oveka koji je za vreme rata iz roditeljskih pobuda oslobodio jake kazne mladogstudenta prava, zateenog u deparenju, poruivi mu da ga njegove "oi vie ne vide". Ovajhumani delilac pravde naao se krajem 1944. u "Glavnjai", u grupi od pedesetak radikala,okupljenih oko zajednike elje da oive rad svoje stranke. Sudu je poznato da su tamonjizatoenici izvoeni iz tamnice, jedan po jedan, hodnikom desno- u smrt, a levo u vaspitno-

popravne kamenolome. Jedan mladi oficir sa ovlaenjem sudije Prekog suda, drao jegospodina Gerasimovia na sredini dugakog hodnika sve dok nije potpuno poboleo. Nakontoga naredio mu je da se to pre izgubi levom stranom "da ga njegove oi vie ne vide". Bio jeto student deparo. Vaa svedokinja hoe glavu i tog bojeg paenika koji, kako ujem,

zarauje nasunu koru hleba, kelnerskim posluavnikom, optuujui ga za grubost tokomisleenja.

U gomili dokaza razvrstanih prostorno i vremenski nala se odluka Zemaljske komisijefederativne BiH "za utvrivanje zloina okupatora i njihovih pomagaa", broj 1183. U njoj jezapisano da sam organizovao i naredio da se izvesnim Lukiima iz sela Cikote, srez Vlasenica,isteraju iz tale i obora dve krave, est ovaca, devet svinja, a iz kokoinjca sedam kokoi, a usput

poubijaju braa Rajko i Petar. Ovolika preterivanja vie kode vama nego meni".

"Nisam imao stalni i dobar uvid u rad i ponaanje mojih stareina. Neki od njih su mi se oteliproglaavajui se kneevima svoga kraja. Na alost, mi Srbi vekovno bolujemo od kneevskeboljke. Pojedini su vodili meusobnu borbu, za mesnu prevlast. Bilo je i onih koji su pokuavalida me smene sa poloaja voe narodnog Otpora okupatoru, i postave sebe na moje mesto. Jedan

od njih je i pominjani uri, va svedok i sudski oslonac. On je odbio da izvrava moje naredbeuperene protiv sabotaa. Na kraju svega, okrenuo se i protiv moje ifrantkinje Vere Pei, koja



16/22


ga je tajno kljukala podacima o mome radu zato to je odbila da uestvuje u mom svrgavanju.Likvidiravi muenicu probuenog morala, bivi etniki major priao je k' vama, da bi posle

postao ono to danas jeste".

"Bilo je i krvavih nepotrebnih meusobnih obrauna. Ajdai, ovek iz mog komandnog sastavazaklao je Duana Radovia-Kondora, komandanta Uikog korpusa i deset dana nosio mu u

bisagama glavu, kao za vreme Huna. Njegovim primerom poveo se i zapovednik Hajdukovi,koji se ustremio na svog najblieg saborca. Na Painoj ravni ubijen mi je sestri. Na momprostoru, smrtno su stradali Milutin Jankovi, ovek kome sam bio venani kum i Jevrem Simi,moj klasni drug. Bila je i velika uzajamna mrnja. U ovakvim prilikama red se zavodi maem ivrstinom volje. Ja nisam imao ni jedno, ni drugo. Umesto da vrim ulogu nepopustljivogkomandanta i sudije, vrio sam ulogu patrijarha, elei da izmirim zavaenu brau. Mase mojihdepea, pisama i apela, ile su na mirenje tih zavaenih ljudi koji su kao oblasne stareineuvekjedan drugom neto zamerali i smetali. Tako je iznutra nagrizan moj pokret i trovana mojaideja. Dok se na najirem nacionalnom planu ne reimo te boljke ne moemo raunati da smo

postali ozbiljan narod, primamljiv za ostali svet. Ako na vreme ne shvatite sutinu te alosneinjenice nestaemo sa ove zemaljske kugle, kao da nikada na njoj nismo stanovali".

"Nisam nikada eleo vraanje stanja stare Jugoslavije. Bio sam samo vojnik koji je organizovao

otpor Osovini u svojoj otadbini i spremao i vodio ustanak protiv okupatora, na celomBalkanskom sektoru. Ratovao sam bez ratnog materijala, jer su oskudne rezerve u borbiistroene. Usled toga, savetovao sam oficirima koji su hteli da mi se u borbi pridrue, da ostanu

pripremni i ekaju na poziv. Kraljevska vlada u Londonu, raspisom od 7. maja 1942.,upozoravala je na sve posledice preuranjenih akcija velikih razmera, ne bi li se izbegle

beskorisne i nesrene rtve. Ajzenhauer, nekrunisani komandant Zapadnog vojnog Bloka,takoe je traio strpljenje i ekanje njegove naredbe, za frontalne akcije. A sela i gradovi su

pustoeni. Jauk i lelek stizao je i u najdublje zabiti. Kralj i njegova kamarila gubili su se umeusobnim trvenjima. Sa 70 odsto boraca obolelih od tifusa i promrzlina, sve vie sam gubiotlo na kojem sam gradio planove. Sovjetska armija primicala se sve blie i blie. Moje iskreneelje da se sa njom poveem ostale su uzaludne. Verovao sam u rusko bie, samim tim i unjegovu snanu armiju. Upravo zato moj prvi dodir sa svetom, izvan jugoslovenskih granica bila

je poseta sovjetskom poslanstvu u Sofiji iz koga sam uspostavio vezu sa slobodnim narodom.

Upao sam u vrtlog dogaaja i u vihor novog slovenskog jedinstva za koje sam nekada bio, doksam stvari kroz snove gledao. Stvaranje jedinstva koje se ne oslanja na temelju zajednikeotadbine, proizvodnja je zla. Kako vidim, vi ste krenuli ba tim putem. Neka vam je Bog u

pomoi".

"Gospodin javni tuilac ustremio se na moj ivot zato to sam bio na elu jugoslovenske vojskeu otadbini. Sa tog polazita, umesno je pitanje: zato u istu ravan nisu stavljeni i partizanskanarodnooslobodilaka vojska i njene stareine? Zbog poloaja u koji ste me stavili nemam pravoda insistiram na odgovoru, koji skora budunost ne moete izbei, mada nam je svima poznat.Gospodo sudije, onaj koji nadivi ovo vreme, dostii e istinu i o nama koji odlazimo i o vamakoji stupate na naa mesta. I ovom prilikom jako alim to se moja vojska u otadbiniukljuujui i sve etnike formacije, od svih ostavljena, nije razvijala onako kako treba i kakosam ja zamiljao. Kolike su tete, za na narod to nije teklo po mojoj zamisli i da li je stvarno

ima, rei e pokolenja".

"Smisao i cilj jugoslovenske vojske pod mojom komandom bio je odbrana otadbine, zemljenaih otaca. Ona se sastojala, i jo uvek se sastoji od sinova ponosnog naroda, a ne od robova i

podanika, i od poetka se suprotstavljala daleko nadmonijem neprijatelju koji je postavio sebicilj: gaenje svih tekovina to ih je Evropa postigla za hiljadu godina. Zavetujui se, da izkorena iupamo sva zla koja su pogodila na soj i da u toku rata izvrimo revolucionarnoreprogramiranje naroda, napali smo neprijatelja ne obazirui se na uspavanu Evropu inepripremljeni ostali svet. U stavu prema narodnim izrodima moda se ponekada i preterivalo.

No, davno je s pravom reeno da ko spaava vuka ubija ovce, i da u takvom sluaju dobra delapostaju u rava. Ne raunajui sporadine sluajeve, rukovodio sam jedinom vojskom na svetukoja ni za jedan as, kamoli dan, ne pognu ni glavu, niti ispusti zastavu ispred nemilosrdnoggermanskog osvajaa. I ona bi svakako odbranila svoju otadbinu koja je ula u rat kao

slobodna Kraljevina, da su se pod njen barjak stavili svi estiti Srbi, Hrvati i Slovenci. Svojeborce proglasio sam jugoslovenskom vojskom u Otadbini, iako je izvestan deo mojih



17/22


potinjenih komandanata smatrao da moramo obnoviti ne jugoslovensku, vesrpsku armiju,koja se pod tekim prilikama okupljala po planinama. Ubedio sam ih u veliinu Jugoslavije kaodravne zajednice i ideje, mone zatitnice Srba van Srbije, bez obzira na nesluene ratne izdajedrugih. Moji komandanti su se nerado mirili sa tim stremljenjima. I ukoliko su ona bila

pogrena, greh pripada samo meni".

"Naa borba otpoela je onog dana kada protiv silne Germanije, na bojnom polju, nije bilonikog izuzev nas i nedovoljno odlune i spremne Britanije, sa ciljem: puna i potpuna sloboda ilibeznadeni kraj. U nju smo uli takorei golih ruku, sa tri do deset metaka na jednu puku, alielina srca, jake volje i nadoveanske snage i vere".

"Istorija i naa tradicija satkali su posebni karakter srpskog naroda, ija je prava vrlinabezgranina ljubav prema otadbini, zatitnici slobode. Iz tog karaktera razvio se ravnogorskinacionalni pokret sa korenima u narodu i u njegovom duhu. Tom pokretu polo je za rukom daspase ast naem rodu, kao prvom organizovanom otporu u Evropi, protiv pomahnitalog

Nemakog rajha i njegovih satelita. Taj na pokret u dobronamernom spoljnom svetu uvrten jeasne i rodoljubive. Od naroda nazvan etniki, za vojnog javnog tuioca je krivino kanjivaorganizacija. Ko veruje da je istorija uiteljica ivota i pouka budunosti, svakako zna da jeveliki Karaore, na dravni praotac, u prvim danima svoga ustanka primenjivao etniki vid

ratovanja, sve dok nije skupio snagu za organizovani frontalni napad na brojnijeg i jaegTurina. U knjievnim delima premudrog Prote Mateje Nenadovia, slavi se "etnik", pripadnikprepadne jurine male borbene etne formacije. Vojvodi Peancu, obe nae dinastije odavale suvelika priznanja, zbog kolosalne uloge njegovih etnika u Balkanskom i I svetskom ratu. Nekivai sadanji komandanti bili su lanovi mojih etnikih formacija, u sastavu jugoslovenskekraljevske vojske. Ako je naziv "etnik" doao iz samog naroda, a ne od mene, zato sam tome

ja kriv. Duboko patim to se pred ovim sudom na taj nain kalja na prastari nacionalni ponos.Nisam jo uo za zemlju u kojoj se slino postupa sa istorijskom tradicijom i nacionalnimblagom! Zato radite protiv sopstvene budunosti?!".

"Ovaj prokleti rat razorio mi je porodicu i porodini dom. Moja ponosna ena Jelica, kerkapukovnika Jevrema Brankovia i sestra mog klasnog druga i najboljeg prijatelja Borivoja, ijesvedoenje neopravdano odbiste, stojiki se borila sa nedaama koje sam joj tokom okupacije

stvarao. Prilikom prvog hapenja 1942. nije htela u logor bez troje nae male dece, i svoje erkeRadmile iz njenog prvog braka, potupno prirasle mom srcu. Drugim njenim odvoenjem u kruglogorake ograde koje se dogodilo pred kraj rata, okupator je mene ucenjivao. Izvukao sam jenapolje sa svo etvoro dece dajui u zamenu dva zarobljena nemaka oficira. Naeg mlaeg sinaVojislava, pokosio je prolog maja partizanski metak, u planinama Bosne. Moj primerani boraci sin pao, jer mu srce nije dopustilo da ostavi ranjenog ratnog pobratima, Ljubu Protia iz selaSubjela kod Kosjeria. A bio je, Bog da mu duu prosti, isti ja. Sruio se nekoliko metara daljeod mojih nogu. Pokopao sam ga blizu mesta pogibije, sa mitraljezom od koga se nije odvajao,

bez krsta, iznad ubornog potoia, pored druma koji vodi od Gorada prema Rogatici. Stanje ukome se sada nalazim suprotno je mojoj elji da ga prenesem u porodinu grobnicu i smesti

pored njegovih blinjih. Protumaite sami ta to znai da se njegov godinji pomen skoropoklopio sa mojim hapenjem. Sa starijim sinom Brankom, koji je kao komandir partizanskebrigade iao na Sremski front, i erkom Gordanom izgubio sam dodir, silom prilika. Njih dvoje

su preiveli zato to su se prikljuili vama, a pitanje je ta bi se sa njima zbilo da se nisu navreme odvojili od mene. Molim se Bogu da im podari decu, da moja krv ne presahne. MinistarKrcun, shvatajui roditeljsku potrebu, odobrio mi je vienje sa erkom. Kako ni vaim snanimoficirima, nije uspelo da je dovuku do moje elije, rekao sam svom uvaru Boi Kojadinoviu,ili tako nekako, da e svet imati silnih muka sa vama, poto ste uspeli da iupate jedno erkinosrce".

"U porodinu tragediju ubrajam i stradanje starijeg sina nezaobilaznog vojvode Miia, mogtabnog i ratnog pomonika i odanog klasnog druga, majora Aleksandra, ne samo zato to jespaavajui moju, rtvovao svoju glavu. Remetim va sudski red, kratkim opisom njegovogstradanja. Ujutru, sedmog decembra 1941. godine, nas dvojica, kapetan Fregl i moja najua

pratnja obavljali smo vane vojne poslove u Struganiku, u kui mog uzora Vojvode ivojina, usobi u kojoj smo s prolea te godine osnovali tab jugoslovenske vojske u otadbini. Nemci su

bili obaveteni o naem kretanju od jednog eleznikog inovnika iz Divaca, nevanog imena,verovatnog agenta Peanevog kvislinga Jovana kave. I taj narodni otpadnik je otrao vabi na



18/22


noge da ga obavesti o mom boravku u vojvodinom domu. Neoprezni kao nikada do tada,dozvolili smo Nemcima da se neujno uunjaju u Miievo selo i opkole nau kuu. Specijalnoj,i po naoruanju i po sastavu, nemakoj jedinici pristigloj nadomak prastarog istorijskog Doma,

pregradio je put moj do tada neprimetni podnarednikura. Taj neustraivi kraljev autant,pogo^en u grudi, borio se sa monom nemakom silom, koliko mi je bilo potrebno da se prekosuprotnog prozora doepam doline, i prve reice. Major Mii, trei, zamnom titio mi je lea.

I kada je posle preenih stotinu metara, video da me neprijatelj sustie, doneo je odluku da sepreda, glumei mene, vou Pokreta otpora njihovom Hitleru. U vitekoj predaji sledio ga jenerazdvojni drug, Slovenac, Ivan Fregl. Kada je prevara otkrivena vesam bio na bezbednom.Gospoa Lujza Mii, veruje da su njena deca streljana 17. decembra 1941. godine uenovakoj umi. A Boa Mati, bivi predsednik optine Valjevo, prenosio je da su moji

plemeniti oficiri oterani u Nemaku kao zarobljenici za pogubljenje. Jedno je sigurno: odvanimajor Aleksandar Mii, poloio svoj ivot kao ratni zarobljenik, na oltar otadbine koja seupravo gasi, onako kako dolikuje sinu legendarnog vojskovoe, ne odajui neprijatelju naevojne tajne. Rano ujutru, 8. decembra, lokalni rodoljupci potajno su sahranili telo poginulog

podnarednika ure.

Porodinu tragediju slavnog vojvode, uveao je i alosni ivot njegovog mlaeg sina Vojislava,komandira i politikog komesara Kolubarskog partizanskog odreda, izjavom datom vama da je

video kako smo njegov pokojni brat i ja predali Nemcima kolonu zarobljenih partizana,sprovedenih od Struganika preko Ravne Gore, do valjevskog sela Markove crkve. Zato ovosuenje shvatam kao crno predskazanje, da srpskom rodu opet predstoji veliko stradanje. Ouzvienim Miiima, jo re-dve. Kako ujem, prva osuda Majora Aleksandra glasila je nadvadeset godina, internirane robije sa prinudnim radom. Tea kazna od ove je izostala zbog

Nemakog porekla njegove majke, bez obzira to je tokom sasluanja izjavio da mu jeokupacijom Jugoslavije iscurila vapska krv. Znajui ko je vaba, apsolutno verujem u ono tosam uo: da ga je na pogubljenje poslao unuk austrijskog vojskovoe Poereka, potuenog donogu od nas Srba, u Prvom svetskom ratu, osvetnikom albom, koju je sroio u svojstvutuioca vieg ranga".

"Na raskru izmeu komunistike prosovjetske revolucije i zapadne demokratije, s kojom jebio i ostao moj narod, ja sam se privoleo ovoj drugoj. Ako je prva dobra za druge, ova je bolja

za nas, jer je naa bila i ostala. Jako alim to emo do nje stii uz mnogo rtava. Ispunjen tomeljom ostvario sam vezu sa britanskim kapetanom Bilom Hadsonom, specijalistom za srpsko

pitanje i nae podruje, pre nego to su me vlada i kralj postavili za vojnog ministra igeneraltabnog naelnika. Prvi savet ovog Britanca, neispitane naravi, kao to je ovde veistaknuto, snage zapovesti, bio je da ne dozvolimo pretvaranje nacionalne borbe u borbu zauvrenje sovjetske Rusije i komunistikog reima u Jugoslaviji. Jo na prijemnom doeku, tajgospodin, preneo mi je uputstvo njegove vlade naoj vladi u Londonu, da se ceo pokret otpora uJugoslaviji stavi pod moju komandu. Verovao sam svakoj njegovoj rei, jer je predstavljaomonu i neunitivu Veliku Britaniju. Tom prilikom nisam se setio prastare pouke da su u politiciizmeu rei i dela itavi okeani. Na alost, pomosaveznika, predvoenih Englezima, dok su

bili na mojoj strani, jedva je dostizala naoruanje obinog bataljona, od 800 do hiljadu vojnika.

Tako nepripremljen, za gerilsko ratovanje, u optem siromatvu i bez podrke velikih sila,

predstavljali smo u svetskim razmerama ogoljenu biljku. Okruen mukama molio sam se Boguda saveznici bar moralno stanu uz mene. Poetak druge polovine 1943. godine, nagovestio jeokretanje Vinstona erila prema Titu. Povodom toga, politiki magazin "Profil", kritiki seosvrnuo na njegovo zauzimanje da se pridruim partizanima. Tako su me jedan politiar i jedna

politika naterali da shvatam pravo znaenje De Golove opomene, "da narodi nemaju prijatelje,veinterese". Posle svega, sve manje je udio Vinstonov zaokret, nezapamen u dotadanjojratnoj istoriji. Naavi se na raskru pitao sam se ta je znaio njegov vapaj celom oveanstvu,da se sprei uspostavljanje boljevizma u Rusiji, sadran u ovim reima:

"Lenjina i njegovu bandu doveo je u veliku carsku rusku zemlju, moni Kajzer, i to, uplombiranim vagonima, meu bocama prepunjenim ljudskom krvlju. Pred nama je zemlja izkoje je Bog prognan, a ovek stavljen u najstraniju bedu, lien nade i milosti, s obe stranegroblja, u kojoj samilost i kultura umiru, a sva nastojanja idu da se ugroze i srue postojee

civilizacije. Pozivam narode sveta da tu komunistiku nakazu zadavimo u kolevci".



19/22


I pored ovakvog stava prema "boljevikoj nemani", on je Jugoslaviju kartirao maralu Titu, amene je bacio na otpad istorije. Eto, tako su mi se slutnje pretvarale u okrutnu stvarnost,

protivno mom dotadanjem neverovanju da se zbog politikih ciljeva moe unititi itav jedannarod. Jaka i mona Engleska, poto je prethodno povukla za sobom ostale saveznike, poela jeda poklanja partizanima moje iste pobede. Ubrzo posle saveznikog politikog zaokreta, naenebo svaki as su nadletali erilovi avioni transporteri, puni oruja i municije, koje su partizani

upotrebljavali za istrebljenje mojih snaga i ubijanje Srba, kako bi se pobedonosno vratili uSrbiju, iz koje su bili isterani novembra 1941. godine. Tim vazdunim grdosijama, pridruili suse i "kukuruzani" koji su u niskim letovima dodirivali vrhove kukuruznih stabljika. Tako suBritanci, preko noi, zaboravili borbe mojih odreda protiv Nemaca u: Loznici, GornjemMilanovcu, Poegi, aku, Ivanjici, Uicu, Valjevu, agubici, Homolju, Limu, Sandaku,Viegradu, u Crnoj Gori i na Jadranu, u celoj Hercegovini i mnogim drugim naim krajevima.emu onda Staljinovo aljenje, ispoljeno u Moskvi komunisti Blagoju Nekoviu, nazvaninom prijemu, i to ba pred Titom:

"da to to je uinjeno sa etnicima i eneralom Draom nije bilo u redu u odnosu premaSrbima!". Ponovila se teko izleiva i bolna osobina Rusa, da gree na nau tetu u najvanijemnaem asu. Povlaenje britanske misije iz mog taba 25. maja 1944. godine, po erilovojzapovesti, prihvatio sam kao poetak ostvarenja dela njegovog plana da na moje mesto dovede

jednog komunistu. To se konano i ostvarilo na ostrvu Visu, potpisivanjem sporazuma izmeupredsednika kraljevske vlade u Londonu Bana Ivana ubaia i Marala Tita, a po odobrenjunjegovog kraljevskog velianstva kralja Petra II Karaorevia, kojim je na monarh pogazioUstav Jugoslavije, a istovremeno sahranio svoju krunu, i svoju otadbinu, stavljajui porednjenog imena posmrtnu taku u vidu, proklamacije da se priklonim partizanima. Primerak togalosnog politikog akta, verifikovanog 11.9. 1944. godine, od novoformiranih komunistikihorgana vlasti, posluio je maralu Jugoslavije da dovede iz Moskve generala Tolbuhina,komandanta "Juno-evropskog oslobodilakog korpusa", sa jakim naoruanim trupama. Takoudrueni, oslanjajui se na naredbu generala Peka Dapevia oni su otimali od srpskih domainatek stasalu i jo nestasalu mlade, meu njima i mog sina Branka , aljui je kao topovsku hranunemakoj vojsci koja je grabila sremskom ravnicom da se to pre preda i poloi oruje pred po-

bednikom Drugog svetskog rata. Na alosni nacionalni kraj do-bio je ubrzanje ulaskom vojskenove Bugarske, na nau teritoriju. Prisustvo stranog "oslobodioca", podstaklo je ubijanje najpre

pripadnika beogradske policije, zatim njenog ministra i mini-starskog osoblja, pa redom:Ljotievca, Nedievaca, ravnogoraca, industrijalaca, lekara, advokata... Teei unitenju tekoslomljivog srpskog nacionalnog duha, britansko-amerika avijacija snano je podrala Titovuofanzivu na Srbiju, masovnim bombardovanjem Beograda, Nia, Leskovca, Smedereva...,smrtonosnim "tepih bombama" na sam pravoslavni Uskrs, 16. aprila 1944. godine. Podizgovorom, progona okupatora, na bivi saveznik sruio je na Srpsku prestonicu, razorne

bombe jae snage i od one kojom je Hitler 6. aprila 1941. godine, slamao KraljevinuJugoslaviju. Za nas kobni Vinston, operaciju "spasavanja" Srbije, poverio je avanturistikomlordu Tederu. Dok je Srbija gorela, francuski ministar propagande, Andre arl, iskreni prijateljSrba preko Radio Francuske opominjao je Englesku:

- Ima jedan po broju mali, ali veliki po duhu i vitetvu narod Evrope, a koji se zove srpski, i kojije uvek bio predmet simpatija nas Francuza. Taj narod kome ste se i vi Englezi pravili

prijateljima, danas je vaom zaslugom upropaen i uniten, i na putu je, da potpuno nestane,opet vaim htenjem. Pre neto vie od tri godine, vi ste te iste Srbe naterali da uu u rat kojinjima nije trebao. Francuska sauestvuje u bolu, koga danas viteki i junaki narod Srbije, steretom podnosi ".

Moda bi plemeniti francuski ministar rekao Englezima jo koju, da je uo i video Srpkinjurasputene kose i jednako irokih ruku dok doziva, pored tela poginulih: "Miko, sine, gde si,majka ti je ruak spremila". Ili da je bacio makar jedan po gled, na sa zemljom, sravnjenedomove za ensku i muku decu, slepe i duevno bolesne, kolu za nudilje, glavnu vojnu

bolnicu, beogradsko porodilite, deja sklonita i kapele prenatrpane, unakaenom decom, injihovim i roditeljima. Oprostio sam generalu Nediu, nedela uinjena prema meni, zbogkuranog iskaza na bedemima traginog Beograda, dotuenog saveznikom avijacijom:

"Ove ljudske rtve bie osveene, jer za to vapije Boja pravda. Osveta e biti strana bojakazna. Za nedela ljudska, za nevine rtve. Diem glas protiv ovih bojih otpadnika, za nevine



20/22


rtve nae. Diem glas protiv ovih bezbonih krvotvornika, koji za sebe kau da su prosveeni,a koji su za ovaj zloin izabrali najvei hrianski praznik. Klanjam se pred nevinim rtvama izovem sve Beograane da se vrate sami sebi, majci Srbiji i srpstvu, jer kao to vidimo u svetunema ljubavi".

Samo prvo bombardovanje, grada u kome me sada cedite kao izdajnika, od ukupno etiri,

odnelo je po vlastitim saveznikim priznanjima 1.161 ivot, a po naim proraunima neto vie.Da li je sluajno Leskovac razaran ba 6. septembra na sam kraljev roendan, kada je naroduznosio Bogu tople molitve da mu vrati i sauva voljenog suverena?"

Nova komunistika vlast je dane bombardovanja srpskih varoi proglasila za dane njihovogosloboenja".

"Posle crvenog Visa, od predstavnika stranih misija pored mene je ostao jo samo amerikipukovnik Mek Dauel, da mi porui kako je moja dalja borba protiv Nemaca manje vana odmog prisustva u narodu i sa narodom. Svoj boravak pored mene zavrio je konstatacijom da mi

je sadanjost teka, ali da je budunost moja i procenom da bi svako suprotstavljanje njegovogpredsednika Ruzvelta, Staljinu ierilu bilo uzaludno".

"I pored svega to se desilo, kao vojnik koji i po roenju i po osobinama pripada slobodarskom ijunakom narodu, nisam mogao niti sam hteo da napustim svoga kralja i svoju otadbinu. Jasam se zakleo da u za kralja i otadbinu ivot dati. Ja svoju zakletvu ispunjavam i ovom

prilikom, tu pred vama".

"Krajem 1925. preveden sam iz peadije u generaltabnu struku, a naredne 1926. postao samzamenik naelnika taba komande kraljeve vojske. Na novoj dunosti dobio sam priliku da sesretnem i upoznam sa oficirima vojske Kraljevine Jugoslavije, iz Hrvatske i Slovenake. U prvi

plan, istiem Marka Mesia, Sulejmana Filipovia, Dragutina porera, Markulja Babia i jednogPuca, kome sam ime zaboravio. Svi oni, zakleti predratni vojni i civilni Jugosloveni, potrali suPaveliu pre njegovog poziva, zauzimajui odmah vana komandna mesta, u vojsci koju je onstvarao. Kao kolovani vojni kadar, pukovnici Babii Mesikomandovali su faistiko-hrvatskom vojskom na Staljingradu, u brojanom sastavu od dobrih 5.000 vojnika, Pukovnika

Filipovia je moja komanda zbog njegovih velikih pogromakih zala, stavila pod slovo "Z", topojmovno znai "zaklati", "zastraiti", "izdaja", "predskazanje". Nismo stigli do njegove glave,jer je ubrzo po zavretku rata postao zatieni Titov pukovnik, sa t

draza mihailovic zavrsna rec

Documents