Branislav Nušić

Dr

Komedija u četiri čina

Lica: 

Života Cvijović Mara, njegova žena Milorad i Slavka, njihova deca Ujka Blagoje, brat Marin Gđa Spasojevićka i gđa Protićka, članice obdaništa br.9 Gđa Draga Velimir Pavlović Dr Rajser Nikolić, činovnik u Cvijovićevom preduzeću Sojka Sojkin muž Klara Devojčica s buketom Marica Pikolo 

PRVI ČIN

(Radna soba Živote Cvijovića. Sto, kasa, dva telefona, jedan za kućnu, a drugi za gradsku vezu. Na zidu, više kase, u bogatome ramu doktorska diploma sa koje o pantljici visi van rama veliki pečat u okrugloj kutiji) 

I ŽIVOTA, PIKOLO 

ŽIVOTA: (vadi iz otvorene kase novac i, zavirujući u račun koji leži na stolu, odbraja tri hiljadarke i nešto sitnog novca): Evo, pa reci gospodinu direktoru da ubuduće više nikakav novac ne primam. PIKOLO (primajući novac): Molim lepo! 

ŽIVOTA: Reci: gospodin je kazao, ne priznaje više ni pet para, niti će platiti. PIKOLO: Molim, sluga sam pokoran! (Ode) 

II ŽIVOTA I MARICA 

ŽIVOTA (gunđajući sa naplaćenim računom u ruci, odlazi levim vratima): Marice! Marice! MARICA (dolazi malo zatim): Molim! ŽIVOTA: Je li kod kuće Milorad? MARICA: Gospodin sin još spava. ŽIVOTA: Spava?(gleda u sat) Četvrt do jedanaest. MARICA: Gospodin sin je noćas vrlo dockan došao kući. ŽIVOTA: Tako? E, idi Marice, probudi gospodina sina, reci mu: zove ga gospodin otac. MARICA: Ja ne smem gospodine. Mladi gospodin ima običaj kada ga budim da me gađa cipelama, svećnjacima, pikslom, papučama i svim što mu dođe do ruku. ŽIVOTA: Je li? Vrlo lep običaj. Dobro, onda reci gospođi neka dođe. MARICA: Molim! (Ode.) 

III ŽIVOTA, MARA 

ŽIVOTA: (Šeta uzbuđen i gunđa) MARA ( dolazi sleva): Zoveš me, reče mi devojka. ŽIVOTA: Mladi gospodin još spava? MARA: Pa spava dete. ŽIVOTA: Pa da, dete spava,a otac plaća račune. MARA: Kakve račune? ŽIVOTA: Kakve? Evo da čuješ kakve!(Pokazuje joj.) Tri hiljade četiri stotine dvadeset i tri dinara! I znaš na što?Evo i to da čuješ: tri večere u šambr-separeu. Znaš li ti šta je to; jesi li ti koji put večerala u šambr- separeu? MARA (otresa se): Ta idi, Boga ti! ŽIVOTA: Nisi, dabome! I slušaj samo čime je tu večeru iskitio: šampanj, liker, koktel. Šampanj trista dinara, liker dvanaest, koktel

trideset dinara. Eto ti, a ti nisi nikad ni okusila koktel, niti znaš, čak, je li to piće ili kolač! MARA: Pa ne znam, dabome! ŽIVOTA: Pa `ajde sve to dođavola, ali slušaj ovo: za ogledalo koje je razbila pevačica sedam stotina šezdeset dinara. MARA: Iju! ŽIVOTA: Šta će mu pevačica, da ga pita čovek, i najzad, kad već časti pevačicu, što ne izabere neku koja ne razbija ogledala? Kakvo je to zadovoljstvo razbijati ogledala? MARA(uzdahne): Šta ćeš, mladost! ŽIVOTA: Mladost? Ama kakva mladost, molim te! Jesi li ti koji put razbijala ogledala?Nisi, dabome, a nisam ni ja, a bili smo mladi i ti i ja. I kako ti to zamišljaš mladost: spava do podne- mladost; ništa ne radi- mladost; razbija ogledala- mladost; pravi račune- mladost. I da je to jedna mladost, pa ajde de, nego pre tri dana platio sam i ovu (vadi hartiju iz kase)- hiljadu i sedam stotina dinara, pa onda pre desetinu dana platio sam još jednu mlados od devet storina šeset dinara. I koliko još drugih! Pa dokle on to misli? MARA: Šta ja znam. To je tvoja briga, ti si otac. ŽIVOTA: Otac! Otac! Pa nisam ja valjda samo zato otac da plaćam račune. I pogledaj još, molim te, on i potpisuje te račune kao da je računopolagač Glavne kontrole. Overava gospodin račun za isplatu. A ne, to ne može više tako, tome se mora učiniti kraj! MARA: Nemoj više plaćati, pa eto ti! ŽIVOTA: A misliš ti ja to plaćam zato što mi je milo?Nego moram, moram da mu sačuvam ugled i to ne njemu, nego ovoj diplomi. Doktor filozofije, ej, zamisli, doktor filozofije, pa da ga izbacuju iz lokala zbog neplaćanja i da ga jure izvršitelji! MARA: Ja ne znam, bogami, što si kog đavola i zapeo da ga načiniš doktorom filozofije. ŽIVOTA: Što sam zapeo?Za njegovo sam dobro zapeo. Ne bi ti mene ni pitala kad bi znala koliko to vredi u životu. Ne kažem ja da filozofija vredi štogod, ne bih ja za nju dao ni pet para, jer ko će pametan još davati pare za maglu.Nije meni dakle stalo do toga da on bude filozof, ali mi je stalo do toga da metne pred svoje ime jedno dr. MARA: Ne znam šta će mu to! ŽIVOTA: Kako šta će mu? Misliš li ti da bi paun bio paun da nema

rep?Niko ga ne bi ni pogledao. Ali, najzad, da ostavimo pauna, pa da uzmemo mene za primer. Što kažu, eto, dao mi Bog, zbrinut sam, imam koliko mi treba, je li? I poštuju me ljudi, ne mogu reći da me ne poštuju, ali kad bih imao kraj imena jedno dr, da vidiš gde bi mi bio kraj.Života Cvijović to još nije sve, svaki može da se zove Života Cvijović, ali kad bih se ja zvao dr Života Cvijović... MARA: Taman, još ti to treba. ŽIVOTA: Pa ne kažem ja da mi treba, ali Miloradu treba. Nije imao dara za školu i nije trpeo školu, pa taljigao tako iz razreda u razred. Odrastao, pa šta? Ako mu ne prikačiš jedno dr, ostaće niko i ništa. Dr je titula, Maro, a titula danas vrata otvara, a ne pamet. MARA: Pa jeste, ne kažem ja da nije tako; samo on se buni, veli: nije on za filozofa. ŽIVOTA: Nije za filozofa? Ne znam zašto da nije? Misliš ti da su svi doktori filozofije za to? MARA: Al on veli: kako može biti doktor filozofije kad ne zna ništa? ŽIVOTA: A po čemu opet mora znati nešto pa da bude filozof? Filozof sam i ja kad se zamislim. Kad naiđe tako neko veliko plaćanje, a naročito kad treba državi platiti, a ja se filozofski zamislim. Da platim , to nije nikakva filozofija, to može svako; filozofija je da izvrdaš plaćanje. Pa ne samo ja, nego i ti si filozof kad se usićiš pa po nedelju dana ne progovoriš ni reč. Filozof je svako ko se ućuti i zamisli. MARA: Pa jest, al to je, kako da kažem, onako privatan filozof, a drugo je ovo – doktor filozofije. ŽIVOTA: Nije on doktor filozofije, nego sam ja. On, istina, ima doktorsku diplomu, ali je ova kasa polagala ispite, a nije njegova pamet. 

IV NIKOLIĆ, PREĐAŠNJI 

NIKOLIĆ (dolazi spolja): Izvinite, jedan telegram. ŽIVOTA: Odakle? NIKOLIĆ: Iz inostranstva. ŽIVOTA: Čega se tiče? NIKOLIĆ: Nisam ga otvarao, nije adresiran na našu firmu; adresa je vašeg gospodina sina. 

ŽIVOTA: NJegova adresa?(Mari) Videćeš, to će biti neki telegrafski račun.(Nikoliću) Otvorite, ako je njegova adresa. MARA: Da se ne ljuti dete? ŽIVOTA: Šta ima da se ljuti kad ću izvesno ja platiti račun? (Nikoliću) Otvorite, molim vas! NIKOLIĆ (otvara i zagleda): Telegram je iz Švajcarske, iz Frajburga. ŽIVOTA: Iz Frajburga? Ko je potpisan? NIKOLIĆ: Profesor, dr Rajser. ŽIVOTA: Bog će ga sveti znati ko mu je to? A šta piše? NIKOLIĆ (pročita prvo u sebi, a zatim glasno): „ Na putu za Atinu prolazim kroz Beograd prvim narednim simplonom. Sa zadovoljstvom primam vaš poziv i zadržaću se dan - dva da upoznam vašu prestonicu.“ ŽIVOTA: Šta će mu taj, da ga pita čovek, i što ga je zvao? (Mari) Idi, boga ti, probudi ga, neka odmah dođe. MARA (ode) 

V ŽIVOTA, NIKOLIĆ 

ŽIVOTA: Je li otišao koj na berzu? NIKOLIĆ: Gospodin Dajč. ŽIVOTA: Dobro. Opomenite firmu „Ador.a.d“ da je prekosutra plaćanje. NIKOLIĆ: To sam već učinio. ŽIVOTA: Šta sam ono još hteo...Ništa, sići ću ja već dole, kad stignem. NIKOLIĆ: Mogu, dakle, ići? ŽIVOTA: Možete. NIKOLIĆ (ode) 

VI MILORAD, MARA,ŽIVOTA 

MILORAD: ( neispavan, neočešljan, u lakoj svilenoj pižami) ŽIVOTA: Jesi li se probudio? MILORAD: Jesam. ŽIVOTA: Imaš jedan telegram. MILORAD: Pa zar ste me zato morali buditi? 

ŽIVOTA: Šta znam ja, možda je to za tebe vrlo važno.Telegrafiše ti neki profesor Rajser. MILORAD: Nikad nisam ni čuo to ime. ŽIVOTA: Pa otkud onda da ti telegrafira i javlja da će na prolasku za Atinu rado ostati dan- dva da upozna našu prestonicu? MILORAD: Ama, kakav moj poziv! Da nije nešto taj telegram iz Frajburga? ŽIVOTA: Jeste! MILORAD: Pa što se onda bunite? Taj se telegram ne tiče mene, iako je na moju adresu. Zovite vi vašeg Velimira, njega se taj telegram tiče. ŽIVOTA (seti se): Pa jeste, bogami, pravo kažeš! MARA: Eto, a ti napao dete! ŽIVOTA: Ne boj se, neće mu ništa škoditi!(Uzima kućni telefon) Ček da pozovem onoga! (Na telefonu) Vi ste, gospon- Nikoliću?Naredite neka ode momak u NJegoševu ulicu broj 37, drugi sprat; zna momak već, odlazio je.Neka nađe onoga mladića Velimira Pavlovića, znate onoga što češće dolazi k meni.Neka ga nađe i zamoli da odmah dođe. Da! (ostavlja telefon) MILORAD: (hoće da pođe): Samo ste me badava budili! Mogao sam još da spavam! ŽIVOTA: Čekaj malo, imam ja s tobom da progovorim.Dobro, ovaj se telegram, recimo, ne tiče tebe, ali ne možeš valjda reći da se i ovaj račun ne tiče tebe. (daje mu ga) MILORAD: (zagleda račun) ŽIVOTA: Tri hiljade i sedam stotina dinara, ako boga znaš!Ne da si ih razbijao, nego da si cele noći jeo ogledala, pa ne bi toliko iznelo! MILORAD: Šta znam ja! ŽIVOTA: Kako šta znam ja? Pa ti si potpisao! MILORAD: Jeste, moj je potpis. ŽIVOTA: I potpisao još dr Milorad Cvijović!Pa zar sam ja tebe napravio doktorom filozofije zato da potpisuješ kafanske račune? MILORAD: A šta kog đavola da potpisujem? ŽIVOTA: Misliš li ti da jednom doktoru, i to doktoru filozofije, priliči da potpisuje kafanske račune? MILORAD: Ne priliči možda, ali – šta mogu ja! Ne znam šta ste mi kog đavola i natovarili na vrat tu glupu titulu. Što će mi? ŽIVOTA: Ti ne znaš što će ti, ali znam ja.Nisam ja valjda nabavio tu

diplomu zato što sam imao prazan ram, pa da ga ispunim. MILORAD: Pravite mi samo neprilike. MARA: Pa jest, pravo kaže dete. ŽIVOTA: (Mari): Teši ga, teši! Dete?Zar to dete, a guta za tri hiljade i sedam stotina dinara ogledala?Zato ti valjda i smeta diploma? MILORAD: Ne to, al eto, pre mesec dana platili ste onom Vladimiru pa je pod mojim potpisom napisao i naštampao onaj članak: „ Dinamički mehanizam podsvesti“. Profesor Radosavljević sreo me pre neki dan pa mi veli: „ Odlično, odlično, samo razume se, oslanjali ste se uglavnom na Frojd- Adlera!“Odgovorio sam mu da sam se oslanjao. Šta sam mu mogao drugo odgovoriti?Otkud ja znam na koga sam se oslanjao?I šta će vam sve to, da vas pita čovek? ŽIVOTA: Što će mi? Imam ja, sinko, svoje planove. Svaki čovek mora imati izvesne planove za život, jer svaki mora nešto želeti i nečemu težiti.Eto, ti na primer... MILORAD: Ja ničemu ne težim. ŽIVOTA: Ničemu? (Mari) Čuješ li ga? Pa dobro, sinko, zar ti nemaš nikakav cilj u životu? MILORAD: Imam. ŽIVOTA: I taj je? MILORAD: Da nasledim vas! ŽIVOTA: Gospode Bože!(Mari)Čuješ li ga šta je on izabrao sebi za cilj? (Miloradu) I dabome, zato se tebe sve moje brige ne tiču.Ali ja, sinko, imam drugačije planove, daleko šire od onoga rama oko diplome. MILORAD: Voleo bih da ih čujem. ŽIVOTA: I treba da ih čuješ, pa prema njima da podešavaš i tvoje ponašanje. MILORAD: Molim. ŽIVOTA: Od danas pa za godinu dana ti imaš da postaneš docent univerziteta. MARA (prijatno iznenađena)Ju! MILORAD: Ama kakav docent, kad ja ne znam ništa! ŽIVOTA: Imaš diplomu, i to je dovoljno. MILORAD: Nije to, zaboga, dovoljno. Treba držati i predavanja. ŽIVOTA: Ja i ne mislim da ti budeš docent zato da držiš predavanja.Ti ćeš biti docent univerziteta za to da možeš isprositi ćerku predsednika ministarstva. 

MARA (puna sreće i blaženstva): Dabome! MILORAD: (smeje se slatko) ŽIVOTA: Što se smeješ? MILORAD: Pa predsednik ministarstva i nema ćerku! ŽIVOTA: Pa šta s tim? Za godinu ili dve promeniće se bar tri ministra predsednika i jedan će od ljih valjda imati ćerku. MILORAD: Najbolje bi bilo , oče, da vi te planove, ukoliko se oni mene tiču, prekrojite. Kakav docent univerziteta! Vi znate vrlo dobro da ja nisam doktor filozofije, niti ikad mogu biti doktor filozofije. ŽIVOTA: A zašto? MILORAD: Zato što nisam rođen za to, pa eto ti! ŽIVOTA: Nisi rođen? Kako nisi rođen? Pa zar ti misliš, boga ti, da se ljudi rađaju sa opredeljenjima?Ovaj se rodi, je li, za generala, onaj se rodi za vladiku, a onaj za državnog savetnika. Je l` tako ti to misliš?Varaš se, sinko, u životu to naprotiv, sasvim obratno biva. Čovek se rodi za tamburaša pa postane profesor, rodi se za kasapina pa postane umetnik, rodi se za balerinu pa postane vladika, rodi se za razbojnika pa postane ministar. Tako to biva u životu. MILORAD: Može biti da i tako biva; samo ipak izbrišite vi sve te planove ukoliko se oni na mene odnose. ŽIVOTA: Ne zaboravi samo, ako izbrišem te planove, da ću izbrisati i tebe i tvoj cilj. 

VII MARICA, PREĐAŠNJI 

MARICA (dolazi spolja) Dve gospođe. ŽIVOTA: (Mari): To neke tvoje? MARA: Ne znam. MARICA: (Životi): One žele kod vas... ŽIVOTA: Neće biti kod mene; da nije kod gospodina sina? MILORAD: Nema ko mene da traži. ŽIVOTA: Rekoh, da nisu one što gutaju ogledala? MILORAD: Nema mene ko da traži. (ode) MARA (prekorno) Slušaj, Života, mnogo si mu kazao. Bio si grub. ŽIVOTA: Pa jest, pođi da ga utešiš; možda se dete naljutilo. MARA (ode) ŽIVOTA: (Marici): Neka uđu gospođe! 

MARICA (izađe i odmah propušta gospođe) 

VIII Gospođe Protić i Spasojević i Života 

Gđe PROTIĆ I SPASOJEVIĆ (jednovremeno): Mi smo, poštovani gospodine, članice uprave odbora obdaništa broj devet. To obdanište... ŽIVOTA: Pardon, gospođe, izvolite sesti! Gđe PROTIĆ I SPASOJEVIĆ(sedaju i opet jednovremeno nastavljaju): Mi smo, poštovani gospodine, članice uprave obdaništa broj devet. To obdanište, koje je tako važna socijalna ustanova, nema nikakvih siostvenih sredstava; ono se izdržava samo dobrovoljnim prilozima. ŽIVOTA: Ja bih molio da mi objasnite u čemu je stvar, ne mogu dovoljno da vas razumem. Gđa PROTIĆ: Ja vas molim, gospođo Spasojević, dozvolite meni da objasnim gospodinu. Gđa SPASOJEVIĆ: Molim, i volte!ѕ  Gđa PROTIĆ: Mi smo, poštovani gospodine, članice uprave obdaništa broj devet. Gđa SPASOJEVIĆ(prihvata i nastavlja): To obdanište, koje je tako važna socijalna ustanova... Gđa PROTIĆ (prihvata i nastavlja): Nema nikakvih sopstvenih sredstava... Gđa SPASOJEVIĆ (prihvata): Već se izdržava dobrovoljnim prilozima. Gđa PROTIĆ: Da, izdržava se dobrovoljnim prilozima. ŽIVOTA: Dakle, ustvari, reč je o dobrovoljnim prilozima. Gđa PROTIĆ: Vi, kao čovek plemenita srca.... Gđa SPASOJEVIĆ: ...koji ume da oceni važnost ovakvih ustanova... ŽIVOTA: Da, razumem. Samo, znate, s tim dobrovoljnim prilozima ne može čovek da se snađe. Jedni traže prilog za obdanište, drugi za prenoćište; jedni traže prilog za posrnule devojke, drugi za one koje još nisu posrnule. Ne ume čovek da se snađe. Gđe PROTIĆ I SPASOJEVIĆ (jednovremeno): Da, ali u ovome slučaju tiče se jedne ustanove koja je svojim dugogodišljim poslovanjem dala tolike lepe rezultate: zbrinula siromašnu decu, utešila zabrinute roditelje, olakšala teret tolikim majkama... 

ŽOVOTA: Da, da, razumem, razumem. Ne branim se ja, učiniću koliko mogu. Nemojte očekivati bogzna šta, ali koliko mogu učiniću.Samo, pravo da vam kažem, to zbiranje dobrovoljnog priloga ne može vam, po mome mišljenju, obezbediti malo ozbiljnije prihode. Zar ne bi bilo bolje kada biste zamolili koga od naših naučnika da vam održi, recimo, kakvo javno predavanje? Gđa PROTIĆ: Kako da ne! Još kako bi nam to dobrodošlo! Gđa SPASOJEVIĆ: Samo, znate, teško je naći koga. ŽIVOTA: Ne kažem da je lako, ali kad je celj tako plemenita kao vaša...Eto, na primer, moj sin, on je doktor filozofije. Ova diploma u ramu, to je njegova diploma. Pogledajte kolika je i, što je glavno, latinski je napisana.Ne govorim ja to zato što je moj sin, ali verujte, to je jedan prvoklasni filozof. Taj po cele noći ne spava, jednako filozofira. Ne znam da li ste čitali njegov poslednji članak o dinamici? To nije članak, to je senzacija! Profesor univerziteta, g. Radosavljević, ne može da dođe sebi od divljenja. I ne samo da mu se dive akademici, naučnici, kapaciteti, fakulteti, dekanati, rektorati, svi mu se redom dive. Gđe PROTIĆ I SPASOJEVIĆ (jednovremeno): Oh, kad bi on samo pristao! ŽIVOTA: Ja mislim pristaće: zašto ne bi za jednu tako plemenitu celj.Razume se, kad bi ga vi umolile, ali na takav način da ne primeti da sam vam ja dao tu ideju. Gđa PROTIĆ: Razume se, razume se. Gđa SPASOJEVIĆ: A je li gospodin kod kuće? ŽIVOTA: O, da! Gđa PROTIĆ: Pa zar ne bismo mogle odmah k njemu? ŽIVOTA: A, on je sad zadubljen; kako se noćas zadubio, još nije digao glavu. Radi na jendom velikom delu, opet nešto dinamično.A kad radi, ne sme ga niko uznemiravati. On bi bio kadar da vas gađa cipelama, pikslama, svećnjacima i svim što mu god pod ruku dođe. Šta žete, takvi su ti filozofi; čudni ljudi! Gđa PROTIĆ: Pa lepo. Šta nam savetujetu, kako da postupimo? ŽIVOTA: Uputite mu u ime vašeg udruženja pismo kojim ga molite da odrđi jedno javno predavanje. Gđe PROTIĆ I SPASOJEVIĆ (jednovremeno): O, to vrlo rado, razume se! ŽIVOTA: A što se mene tiče (vadi iz kase), primite za sada ovih sto

dinara priloga. Kad budu bolje prilike, možda... Gđe PROTIĆ I SPASOJEVIĆ: Blagodarimo, vrlo smo vam blagorodne! ŽIVOTA: Samo nikakve blagodarnosti; ja to dajem od srca i ne želim da mi se blagodari. Sve što možete, to je da stavite belešku u novine, i to ne mene radi, već više primera radi drugima. Gđe PROTIĆ I SPASOJEVIĆ: Da, zaboga, pa to se već razume. Gđa PROTIĆ: Dakle, velite da uputimo pismo gospodinu? ŽIVOTA: Da, i to što pre. Gđe PROTIĆ I SPASOJEVIĆ: Učinićemo to još danas. ŽIVOTA: Još danas, dabome! Gđe PROTIĆ I SPASOJEVIĆ: Blagodarimo, velika hvala! Zbogom! (odlaze) ŽIVOTA (prateći ih do vrata): Zbogom. Videćete, to je predavanje, to će biti prava senzacija. Zbogom! 

IX ŽIVOTA (sam) 

ŽIVOTA (vraća se, trljajući ruke kao čovek zadovoljan poslom koji je svršio. Zvoni domaći telefon): Alo! Vi ste, gospodine Nikoliću? Kako, kako? Pa jel se vratio gospodin Dajč sa berze?Pa? Ta nije moguće! To smo mi onda na velikom gubitnu? Može, ne kažem da ne može, ali...Pa dobro, šta kaže gospodin Dajč, šta je razlog tako naglome padu ratne štete? Da, da, evo me, sići ću odmah dole! (Ostavi slušalicu i ode levim vratima) Slavka, Slavice!(nekome tamo): Ne zovem tebe! Gde je Slavka? Neka dođe ovamo! (Vraća se stolu i zaključava kasu) 

X ŽIVOTA, SLAVKA 

SLAVKA (dolazi): Zvao si me, oče? ŽIVOTA: Da, zvao sam te. MOlim te, ja sam vezan za ovaj telefon. Čekam jedno saopštenje moga agenta iz Pešte; kazao sam mu da me traži na moj kućni telefon. Nisam rad da oni dole u kancelariji čuju to saopštenje. Ja moram, međutim, da siđem dole, a ti sedi ovde kraj telefona, pa čim se javi Pešta, ti me zovi. Razumeš li? SLAVKA: Ne brinite, smao da sam bar ponela kakvu knjigu za

čitanje. ŽIVOTA: Idi, donesi! (poljubi je) Ti si mi najmiliji sekretar. 

XI VELIMIR, SLAVKA 

SLAVKA (ode u levu sobu) VELIMIR (za to vreme ulazi i ostaje kod vrata) SLAVKA: (vraća se s knjigom i iznenadi se): O! VELIMIR: Dobar dan želim! SLAVKA: Otkud vi? VELIMIR: Pozvao me je gospodin otac. SLAVKA: Mislila sam, jer inače se vi ne biste setili da nam dođete, tako ste se otuđili. VELIMIR: Primam prekor i, priznajem, nemam čim da se branim. SLAVKA: Branite se nemarnošću i ravnodušnošću. VELIMIR: To ne! SLAVKA: Vi ste nekada, kao školski drug moga brata, tako ćesto dolazili u našu kuću, tako ste se često družili sa mnom, pa bar bi te mladalačke uspomene mogle da vas pridobiju za nas, za našu kuću. VELIMIR: Verujte mi, ja se tih uspomena tako rado sećam. SLAVKA: Znate li vi da ja i sad čuvam jedno vaše ljubavno pismo, koje ste mi pisali kada sam bila u trećem,a vi u šestom razredu gimnazije. VELIMIR: Ta ne čuvajte, zaboga, dokumenat koga se toliko stidim! SLAVKA: Tako?!? Sad se može razumeti vaša ravnodušnost.Vi se stidite svoje ljubavi prema meni? VELIMIRAli ne, zaboga! Ne budite nepravedni! Stidim se gramatičkih grešaka kojima, izvesno, kipti to pismo. SLAVKA: LJubav nikad ne vodi računa o gramatičkim greškama; na protiv, što manje gramatike, to više ljubavi. Uostalom, ako vas to baš toliko ženira, ja vam mogu dati pismo da koregirate greške. VELIMIR: Gotovo. SLAVKA: Ili, ja nemam ništa protiv ako želite da koregirate i same osećaje izražene u tom pismu. VELIMIR: Zašto bih to činio? SLAVKA: Zato što ste ih vi, ustvari, već koregirali. Vi ste se tako udaljili od nas svih, vi ste tako ravnodušni prema svima nama... 

VELIMIR: Ne, verujte ne, to se vama samo tako čini. SLAVKA: Napustili ste drugovanje sa mojim bratom. VELIMIR: On je našao sebi sasvim novo društvo, kome ja ne pripadam. SLAVKA: Napustili ste drugovanje sa mnom. VELIMIR: Kad biste vi znali koliko bih ja bio srećan kad bih se mogao tome društvu vratiti! SLAVKA: A šta vas uzdržava? VELIMIR: Život, životne prilike; ne biva uvek u životu onako kako čovek hoće i želi. SLAVKA: Ne razumem vas. VELIMIR: Priznajem, nisam dovoljno jasan. Ne umem da budem jasan. SLAVKA: A ja bih rekla, ne umete ni da budete iskreni. VELIMIR: Zar i u moju iskrenost sumnjate? SLAVKA: S pravom. U ovoj se kući nešto dešava što se krije od mene, ali ja osećam da se nešto dešava. Šapuće se pri zatvorenim vratima, vode se poverljivi razgovori, od kojih i vi niste daleko. I vas tako često priziva otac? VELIMIR: Da, ali tu nema ničega tajanstvenoga. Vaš otac dobija nemačka ili francuska pisma koja nije rad da preda dole kancelariji pre nego im sazna sadržinu. SLAVKA: I vi mu ih čitate? VELIMIR: Vi znate da ja imam velikih obaveza prema njemu, i dužan sam mu učniti svaku ulogu. SLAVKA (neubeđeno): Možda je i tako. Pa ipak, ja osećam da niste dovoljno iskreni. 

XII ŽIVOTA, PREĐAŠNJI 

ŽIVOTA (dolazi): A jesi l došao? VELIMIR: Zvali ste me. ŽIVOTA: Jest, zvao sam te.(Slacki) Telefon se nije javljao? SLAVKA: Ne. ŽIVOTA (miluje je): Čitala si? SLAVKA: Ah, ne. Zanimao me je gospodin Pavlović, iako je danas bio vrlo suvoparan. 

ŽIVOTA: Dobro, dušo, a sad nas ostavi, imam sa Velimirom poverljiv razgovor. SLAVKA (podvlačeći): Razume se, razume se! Doviđenja! Ode. 

XIII ŽIVOTA, VELIMIR 

ŽIVOTA: (kad su ostali sami): Pa šta je ovo, brate? VELIMIR: Koje? ŽIVOTA (daje maločašnji telegram): Evo ovo. VELIMIR (zagleda potpis): Gle, doktor Rajser! ŽIVOTA: Ko ti je to, boga ti! VELIMIR: Doktor Rajser? To je jedan vrlo znamenit profesor univerziteta u Frajburgu. Veliki orijentalista; zna sve jezije istočnih naroda;jevrejski, arapski, koptski, starogrčki; od slovenskih jezika zna naš i češki. NJemu dolaze sa raznih svetskih univerziteta da ga slušaju; član je mnogih naučnih instituta; pisac monumentalnih dela. Ja nisam bio njegov đak, ali sam redovno posećivao njegova predavanja, i kako je tom prilikom studirao slovenske jezike, sprijateljio se sa mnom. ŽIVOTA: Stani, čoveče božji, ne pitam te to nego zašto on telegrafira mom sinu. VELIMIR (zagleda adresu): Pa da, kako bi drukčije! ŽIVOTA: Kad si se ti sprijateljio s njim, što ne telegrafira tebi? VELIMIR: Ali zaboga, gazda-Života, dokle ćete se buniti?Vi znate da sam ja tamo studirao pod imenom vašeg sina, i on me je samo pod tim imenom mogao znati. ŽIVOTA: (razbere se): Jes` , bome, pravo kažeš, ja sam, znaš, to smetnuo s uma. Dobro, neka je tako, ali vidiš li ti, brate, da tvoj monumentalni profesor hoće da dođe. VELIMIR: Da, uvek mi je govorio, kad bude pošao u Atinu, da će svratiti kod nas na dan-dva. ŽIVOTA: Kako kod nas? Šta ima on kod nas da dođe; kod tebe valjda? VELIMIR: Pa da, svakojako dolazi meni, ali moglo bi se reći vama. ŽIVOTA: Kako meni? VELIMIR: Zato, zaboga, što ja pred njim važim kao vaš sin. Ja pred njim moram i dalje nositi ime vašeg sina. 

ŽIVOTA: Pa ti ga pod tim imenom primi, pa eto ti! VELIMIR: Drukčije ne bih ni mogao, ali ako on, recimo, poželi da učini posetu mojoj kući, mojim roditeljima...ja sam mu toliko pričao o vama i o vašoj ljubavi prema meni. ŽIVOTA: Pa što si, brate, pričao takve stvari? VELIMIR: Morao sam: on je bio tako pažljiv prema meni, prizivao me je često svojoj kući, zadržavao me je gdekad i na ručak i na večeru. ŽIVOTA: A time kao hoćeš da kažeš da bi trebalo da ja sad njega pozovem? VELIMIR: Kad bi moglo, bilo bi to vrlo zgodno- ŽIVOTA: I da izigravam tom prilikom tvog oca? Još mi samo to treba. E jesi čuo, mladiću, lepo si ti to meni zamesio! VELIMIR: Vidim i sam koliko je neprijatan položaj u koji sam vas stavio, ali verujte, nisam mogao drukče.Ti pozivi se uvek čine forme radi. ŽIVOTA: Pa kad si ga forme radi pozvao, a ti ga forme radi primi sad. VELIMIR: Ja osećam , vi se ljutite, al verujte, to je poteklo iz običnog razgovora. On mi priča kako mu je želja da vidi Atinu, a ja mu, onako uz reč, velim: pa kad već tom prilikom prolazite kroz Beograd, mogli biste da svratite. Morao sam mu tako reći iz učtivosti. ŽIVOTA: Pa da, i on će sad iz učtivosti da svrati. VELIMIR: I još nešto, on će iz učtivosti i iz pažnje prema vama izvesno zahtevati bar da vas poseti. ŽIVOTA: More nek se ostavi, Boga ti, ja mu neću zameriti ako bude nepažljiv. VELIMIR: Pa onda, on zna da sam ja sin imućnog oca. ŽIVOTA: Ko sin imućnog oca? VELIMIR: Ja. ŽIVOTA: Ti? Pa je l ti otac famuluz u osnovnoj školi u selu? VELIMIR: Da, ali ja ne mislim na toga oca, nego na vas. ŽIVOTA: Ama što ti sve mene mešaš? VELIMIR: Jer, vidite, ja ću morati štogod i potrošiti, recimo: kola ili kakav izlet, ili možda ručak. ŽIVOTA: Ajd pa sad opet troškovi.Još ako taj profesor ima običaj da razbija ogledala? VELIMIR: Ja nisam rad da vam pravim neprijatnosti i troškove, ali šta mogu? ŽIVOTA: Ti nisi rad da praviš troškove, a ja nisam rad da ih

plaćam...Ja već vidim da će to tako ispasti: vi se, forme radi, pozivate, a ja forme radi plaćam. Nego, da ja tebi, mladiću, dam prilike da zaradiš, pa ga dočekaj ti o tvome trošku. VELIMIR: Zašto ne? Vrlo rado! ŽIVOTA: Eto meni sad treba jedno javno predavanje, pa bi ti mogao da mi ga napišeš. VELIMIR: Vama treba? ŽIVOTA: Miloradu treba. Pozvale su ga najuglednije gospođe da održi javno predavanje. VELIMIR: Pa zar je on pristao? ŽIVOTA: Nije on, ali sam pristao ja. Razume se, računao sam na tebe. VELIMIR: Treba li to brzo? ŽIVOTA: Što pre. VELIMIR: Ja baš sad radim jednu dtvar. ŽIVOTA: E, taman, svrši to. VELIMIR: Hoću, svršiću, jer Rajser sutra dolazi. ŽIVOTA: Razgovaraćemo već o njemu, imamo vremena. Ti meni samo svrši to predavanje. VELIMIR: Svršiću. Trebam li vam još što? ŽIVOTA: Ne! Ne trebaš mi. VELIMIR: Zbogom, gazda Života. ŽIVOTA: Zbogom pošao! VELIMIR (ode) 

XIV ŽIVOTA, BLAGOJE 

BLAGOJE (na ulazu se mimoilazi sa Velimirom): ŽIVOTA (kad spazi Blagoja): Gde si ti, zaboga? Čitav vek... BLAGOJE: Ama, nije to tako obična stvar kao što ti misliš? Natovariš me: deder Blagoje ovo, pa deder Blagoje ono, a posle : gde si? ŽIVOTA: Šta je, dakle, jesi li bio? BLAGOJE: Jesam. ŽIVOTA: Kod njega baš. BLAGOJE : Jeste, i razgovarao sam s njim kao što sad s tobom razgovaram. ŽIVOTA: I? BLAGOJE: Čekaj, molim te, da ti sve po redu kažem.. Ponudio me i

seo sam ti, brate, u onu univerzitetsku fotelju i, pravo da ti kažem, nekako sam se tog časa univerzitetski osećao. ŽIVOTA: More ko te pita kako si se ti osećao, nego šta si razgovarao? BLAGOJE: Sve onako kako si mi ti kazao. Evo ovako sam mu rekao: „ Gospodine profesore, moj rođak; Života Cvijović, imućan je čovek, dao mu je Bog pa ima koliko mu treba, a čovek je koji neobično ceni nauku i njegove predstavnike.“ ŽIVOTA: Sasvim. BLAGOJE: „ I stoga je rad da još za života učini kakav prilog nauci. On nije još odlučio našto bi dao niti koliku bi sumu dao, već je uputio mene k vama, gospodine profesore, da se sa vama posavetujem, jer je čuo da ste vi uvek na čelu svih pokreta i da vi...“ ŽIVOTA: Ti si, brate, to nešto univerzitetski otegao, kao da držiš predavanje. Nego kaži ti meni ukratko, da nisi ti učinio kakvo obećanje? BLAGOJE: Nisam, a da vidiš hteo je da me uvuče, ali sam se ja vešto izvukao. Kaže on meni: mi imamo na univerzitetu studentsku menzu, gospodin bi najbolje učinio kada bi dao kakav veći prilog za održavanje te menze. ŽIVOTA: Taman! BLAGOJE: Da vidiš ti kako sam ja njemu univerzitetski odgovorio: Menza, gospodine profesore, to nije trajna uspomena; ako se za prilog koji da moj rođak kupe sudovi, sudovi će se polupati, a ako se kupe namirnice, studenti će te namirnice pojesti, a moj rođak nije rad da se njegova trajna uspomena pojede. ŽIVOTA: sasvim! To si mu pametno kazao. BLAGOJE: I tako smo posle nastavili razgovor o menzi i cenama namirnica na pijaci. ŽIVOTA: Pa jest, ja sam te zato i poslao, da razgovaraš o cenama namirnica. BLAGOJE: Ama čekaj, molim te! Vidim ti ja da će taj razgovor da se otegne, pa ti ga vešto izokrenem. Profesor počeo uzbuđeno da mi govori kako je paradajz poskupeo, a meni senu kroz glavu misao: vidiš, paradajz može biti zgodan povod da pređem na stvar, i ja ti mu upadnem u reč: „ Jeste, velim, mora se priznati da je paradajz skup, ali izgleda da su skupe i cigle za zidanje. Eto vidim, i vi ste, gospodine profesore, počeli da zidate kuću i dogurali ste do krova, pa ste zastali!“ „ Pa jest, veli on, nedostaje mi nešto malo para“. „ Bože moj,

velim ja njemu, zar vi, jedan naučnik, pa da ste u oskudici. Pa vi bar imate tolike poštovaoce. „ „ Eh, veli on, drugo je to poštovanje, a drugo pare: što više poštovanja, to manje para. Eto, pored svog poštovanja, dogurao sam do krova, pa ne mogu sad da završim, treba mi tričavih deset- petnaest hiljada dinara.“ ŽIVOTA: Kaže, a? BLAGOJE: Bože moj, reći ću na to ja, pa toliko bi vam izvesno dao moj rođak gazda Života. ŽIVOTA: Aha! Pa šta veli? BLAGOJE: Čekaj. Toliko bi vam izvesno dao moj rođak, gazda Života, i to zajam bez kamate. ŽIVOTA: A on? BLAGOJE: Iznenadio se, skoro da mi ne veruje. Veli: kako, zašto, ne razumem ; ja, g. Cvijovića i ne poznajem, ne vidim zašto bi mi on takvu uslugu učinio? E, kad mi tako reče, ja videh da je vreme da zaigram otvorenim kartam, pa ni pet ni šest, nego rekoh: „ Pa gospodine, na filozofskom fakultetu ima sad dva prazna mesta za docente, a g. Cvijović oma sina, doktora filozofije, pa... ŽIVOTA (radoznalo): Šta kaže? BLAGOJE: Ništa. Nismo dalje o tome govorili. ŽIVOTA: Kako niste dalje govorili? BLAGOJE: Tako, izbacio me iz kancelarije. ŽIVOTA: Izbacio te? BLAGOJE: Jeste. Veli: gospodine, ja sam univerzitetski profesor, ja se ne prodajem! ŽIVOTA: Budala! Pa dabome, da nije budala, ne bi bio profesor, nego što drugo, pametnije. BLAGOJE: A pravo da ti kažem, Života, silazim s univerziteta niz stepenice, pa razmišljam nešto: zatrčali smo se, odista smo se zatrčai, nije to, brate, artikal za prodaju. ŽIVOTA: Ajd sad i ti! Seo na univerzitetsku fotelju pa odmah dobio profesorsku pamet. Šta nije za prodaju, koj` artikal danas nije za prodaju? Ajd, reci mi, koji artikal? BLAGOJE: Ne znam, ali... ŽIVOTA: Pa ne znaš, da bome da ne znaš. Ne znaš ti,moj brajko, šta se sve danas može za novac kupiti! Evo pogledaj! (Vadi iz trezora jednu hrpu hartija) Evo, pogledaj! (Pokazuje mu jedan list). Je l vidiš? 

BLAGOJE: Priznanica na deset hiljada dinara. ŽIVOTA: E vidiš, tom sam sumom kupio jednu savest. BLAGOJE: Savest? ŽIVOTA: Preplatio sam, je li? BLAGOJE: Ne znam, nisam nikad kupovao. ŽIVOTA: Preplatio sam , dabome! Savest, brate, nije nikakav berzanski artikal, koji se drži na kursu. Na berzi ima vrednost ono što se traži. Savest se kod nas ne traži, i onda ne može ni predstavljati neku vrednost. BLAGOJE: Ono, kad se tako uzme stvar... ŽIVOTA: (vadi drugi papir): Pa pogledaj ovo: šest hiljada dinara za jedno kupljeno poštenje. BLAGOJE: Pa da vidiš, i vredi. ŽIVOTA: Gle,molim te! A ti kao veleposednik poštenja pa znaš šta vredi. Ne vredi, brate, ne vredi. Znaš li ti, more, šta je to poštenje? To je ona preostala roba u dućanu kojaa nije više u modi pa se prodaje ispod cene koštanja , samo da je se trgovac oslobodi. BLAGOJE: Gotovo! ŽIVOTA: A vidiš ovo (vadi treću hartiju): jedna devojačka čast, tri hiljade i sedam stotina dinara zajedno sa advokatskim troškovima. BLAGOJE: Ama zar ti, Boga ti, u tim godinama? ŽIVOTA: Ama otkud ja? Ko ti kaže ja? To onaj moj doktor filozofije. BLAGOJE: E, to ne možeš reći da si skupo platio! ŽIVOTA: Pa da vidiš, i skupo je s obzirom na današnje cene. Jer, brate, devojačka čast to ti je danas roba koja se prodaje na raspordaji, a rasprodaja kao rasprodaja, šta ko da. BLAGOJE: Pa je l sve to takve priznanice? ŽIVOTA: Sve, dabome, jer danas ti je, brate, sve na prodaju. Sve se prodaje: poštenje, čast, savest, ljubav, prijateljstvo, ugled, poštpvanje, sve, brate, sve! A onaj tamo na univerzitetu uvrteo u glavu da ne može da proda svoj glas. Ne zna on da je danas ovo univerzitet (pokazuje kasu),a ne ono. BLAGOJE: Pravo kažeš! ŽIVOTA: Lako ću ja s njim, a naposletku nije on jedini profesor na univerzitetu. Nego da mi zbrinemo druge brige. Šta je s onim, jesi li se što raspitivao po onoj drugoj stvari?BLAGOJE: Jesam! ŽIVOTA: (radoznalo) E? 

BLAGOJE: Ministar saobraćajni ima ćerku za udavanje. ŽIVOTA: ( s potcenjivanjem): Ministar saobraćaja? Šta će mi ministar saobraćaja? BLAGOJE: Kako šta će ti? Znaš li ti da je u izgledu građenje transbalkanske pruge? ŽIVOTA: Šta ti je to transbalkanska pruga? BLAGOJE: Kako šta je? To je železnička pruga. Čuo si valjda za transsibirsku železnicu, pa si čuo za transatlantski saobraćaj, pa si čuo valjda za Transilvaniju, pa za Transval. Čim ti se kaže „trans“, znaj da je to lep posao. ŽIVOTA: Znači li to trans mnogo kilometara? BLAGOJE: Mnogo. ŽIVOTA: A ministar, veliš, ima ćerku? BLAGOJE: Ima, i ja poznajem neku gospa Dragu. Ona je neka dalja rođaka moje pokojne žene, pa ta gospođa Draga ide u ministrovu kuću, pa... ŽIVOTA: Jesi l razgovao s njom? BLAGOJE: Jesam, al onako, malo izdaleka; kazao sam joj da ode tamo i da omiriše situaciju. Govorio sam joj o Miloradu što najbolje može biti. Samo, slušaj, Života, dobro bi bilo kad bi se o Miloradu onako pogrešno pisalo u javnosti; da se što više čuje. ŽIVOTA: Razume se. Znam ja to i ne sedim skrštenih ruku. Zabeleži ovo što ću ti kazati, pa se postaraj da to izađe u svim novinama. Ako možeš da poturiš da mu izađe i slika, još bolje. Ja plaćam kliše. Piši! BLAGOJE: (uzme sa stola papir i pisaljku) ŽIVOTA (diktira): Na poziv najuglednijih prestoničkih dama, predstavnica ženskih udruženja, mladi naučnik dr Milorad Cvijović održaće javno predavanje o...o...? E, deder sad, o čemu? BLAGOJE: I oblasti filozofije.ѕ  ŽIVOTA: Sasvim. Piši: iz oblasti filozofije. Čekaj, nije gotovo. (diktira): Iz pažnje prema mladome naučniku doći će naročito iz Frajburga da prisustvuje ovome predavanju čuveni svetski naučnik, dr Rajser. (daje Blagoju depešu): Vidi, je l tako piše? BLAGOJE: Jeste, dr Rajser. ŽIVOTA: Baš blago tebi, znaš bar nemački da čitaš i da govoriš. BLAGOJE: To toliko mi ostalo od škole. ŽIVOTA: More, da je po školi, ne bi ti znao ni da zineš, nego reci hvala Bogu što si pre rata bio cal-kelner na bečkoj lađi, pa tu iz

jelovnika naučio nemački. BLAGOJE: Svejedno, samo neka ja znam. 

XV MARICA, PREĐAŠNJI MARICA (dolazi spolja noseći dva pisma, od kojih jedno predaje Životi) ŽIVOTA (otvarajući pismo): A to drugo? MARICA: Za gospodina sina. ŽIVOTA: Dobro, nosi mu. MARICA: Ali, ako gospodin sin spava, ja ne smem. ŽIVOTA: Onda ostvi tu pa ću mu ja dati. MARICA (ostavlja pismo na sto i odlazi) 

XVI PREĐAŠNJI, bez MARICE 

ŽIVOTA (pošto je preleteo pogledom svoje pismo): Eto, javljaju mi gospođe da su uputile mome sinu molbu da im održi predavanje. To će izvesno biti ovo pismo za njega. (diže sa stola ono drugo pismo i razgleda) Nije, adresa je na stranom jeziku, a i marka strana. Biće da je to iz inistranstva. BLAGOJE: Danije od tog doktora Rajsera? ŽIVOTA: To bi moglo biti! Možeš li pročitati poštanski žig, da vidimo dakle je pismo? BLAGOJE: ( zagleda i napreže se da pročita: Fer..Far..Fri...Frajburg! ŽIVOTA: To je, dabome, onda ga možemo otvoriti! (Otvara pismo) BLAGOJE: A on? (pokazuje na sobu u kojoj je Milorad) ŽIVOTA: NJega se ta stvar uopšte i ne tiče. (Pruži mi pismo): Deder, boga ti, sad pokaži svoje znanje nemačkog jezika. BLAGOJE (čita): „Majn liber Mile“(govori) To će reći... ŽIVOTA: Znam , de , toliko i ja znam nemački... BLAGOJE: (čita u sebi i vrti glavom) ŽIVOTA: Šta je? BLAGOJE: Ovo neće biti da piše taj profesor. (zagleda potpis) „Evig dajne Klara“ ŽIVOTA: Eti ti sad opet! Kakva Klara? Zagledaj ti to malo bolje, piše može biti Karlo, a ti čitaš Klara. 

BLAGOJE (zagleda): Nije, bogami, nego baš Klara. Lepo, čitko piše: Klara. ŽIVOTA: Klara, Klara...Pa to mu dođe kao žensko? BLAGOJE: I ja bih rekao. ŽIVOTA: A da to ne piše Rajserovica? BLAGOJE: Kakva Rajserovica? ŽIVOTA: Supruga doktora Rajsera. To bi ona mogla biti. Čitaj, molim te. Šta piše? BLAGOJE: (čita, iščuđava se i vrti glavom) ŽIVOTA: Šta je sad opet? BLAGOJE: (vrti glavom): Nekako...kako da ti kažem...? ŽIVOTA: Ama šta ti meni imaš da kažeš! Reci ti meni šta kaže pismo! BLAGOJE: Ovo mu piše njegova žena. ŽIVOTA: Čija žena? BLAGOJE: Pa tvoga sina. ŽIVOTA: Jesi li ti pijan, more, šta ti je? Kakva žena moga sina? Znaš li ti šta govoriš? BLAGOJE: Ne govorim ja, to pismo govori. ŽIVOTA: Ti si to nešto zbrkao. Jesi li ti siguran da znaš toliko nemački? BLAGOJE: Šta mi treba više da znam kad evo lepo i jasno piše. (Čita) Majn liber Mile, javljam ti tužnu vest da je moja dobra majka preminula i da smo, veli, ja i dete ostali sad usamljeni. ŽIVOTA: Eto ti ga sad! Otkud sad dete opet? BLAGOJE: Pa valjda njeno dete. ŽIVOTA: Pa njeno, dabome, al zašto ona meša moga sina u to? BLAGOJE: (zagleda kovertu): Jeste, njemu piše. ŽIVOTA: Zašto njemu? (priseti se i trgne se): More...pa to ...jeste, sad mi svanu, pa to je opet zamesio nešto onaj Velimir. Pa on, dabome! A šta mu piše još? BLAGOJE: (zagleda u pismo) Veli: zato sam se rešila da dođem k tebi. ŽIVOTA: Koj da dođe? BLAGOJE: Pa Klara. ŽIVOTA: Klara? BLAGOJE: Jeste... ŽIVOTA: Pa kako to ona: rešila sam se da dođem tebi; nije da kažeš venčana žena, nego tako od onih koje slučajno dobijaju decu, pa sad:

rešila sam da dođem k tebi. BLAGOJE: Venčana je. ŽIVOTA: Ko ti kaže? BLAGOJE: Pa piše žena. Veli: (čita)„ Kako sam ja venčanjem s tobom postala jugoslovenska podanica, to sam se obratila jugoslovenskom poslanstvu u Bernu i ono mi je izdalo potrebne putne isprave. Stvari sam sve rasprodala i to mi je dovoljno za putni trošak.“ ŽIVOTA: Eto, eto, šta je kadra lakomislenost da učini. Siromah, nema za šta pas da ga uhvati, poslao sam ga u Frajburg da se o mom trošku školuje, a on se ženi i rađa decu. I da ga pita čovek sad, od čega će ozdržavati ženu i dete kad mu padne na vrat, ajde, od čega će izdržavati? BLAGOJE: Ama ko? ŽIVOTA: Pa onaj, Velimir. BLAGOJE: Pa to nije njegova žena. ŽIVOTA: Nego čija je? BLAGOJE: Tvoga sina. ŽIVOTA: Pazi ga sad! Pa ti si, bre, sasvim izlapeo, na znaš ni šta govoriš. BLAGOJE: Ja govorim onako kako je. ŽIVOTA: Ama, kako onako kako je, kad sve naopako govoriš? Onaj bio u Frajburgu, onaj sedeo tamo četiri godine, onaj se oženio, onaj dobio dete, pa sad ti meni: to je žena tvoga sina. BLAGOJE: Pa jeste, onaj bio, ne kažem da nije bio; samo znaš, onaj je bio u Frajburgu pod imenom tvoga sina, učio je školu pod imenom tvoga sina, doneo je diplomu pod imenom tvoga sina, e pa, on se tamo pod tim imenom mogao venčati, nije mogao pod drugim. ŽIVOTA: Ali ko ti to kaže? BLAGOJE: Pa eto i žena ga zove „liber Mile“ i adresira mu pismo na to ime i... ŽIVOTA: Ama čekaj, molim te, ne može to tako da bude! Zar ode neko u svet, uzme moje ime, oženi se, izrodi decu pa dođe jednog dana meni i kaže : izvolte, gazda Života, ovo su vaša žena i deca. Je l može to? BLAGOJE: Može, ako si ti pristao da onaj ide pod tvojim imenom, ako mu ti sam pozajmiš pasoš tvoj, ako ga još i novčano pomažeš. ŽIVOTA Ti si me naučio, to je tvoj plan. Ti si mi rekao: zašto, zete, da se muči dete kad mu i onako ne ide nauka od ruke; pošlji ti lepo ovog

siromaha, njegovog druga, na stranu pod imenom tvoga sina, neka svrši školu i nek mu donese diplomu. BLAGOJE: Jeste, priznajem da je moj plan. Tvoja je želja bila da tvome sinu nakačiš uz ime ono DR. E, eto ti DR! Ja priznajem da je moj plan, jer ja dok sam bio u policiji... ŽIVOTA: More, drugo je to dok si ti bio u policiji; tamo si mogao da udesiš da neko glasa na tuđe ime, ali ne, brate, da se ženi na tuđe ime. Jer glasanje to je takoreći nevina stvar, jedna kuglica, al ovo je dete, nije kuglica, razumeš li ti , dete, a ne kuglica. Eto, reci sam, može li dete i kuglica biti jedno isto? BLAGOJE: Jeste, sve je tako kako ti kažeš, ali ovde je glavno to da je ta Kalra odista žena tvoga sina. ŽIVOTA (sa strepnjom): A dete? BLAGOJE: I ono je pod imenom tvog sina. ŽIVOTA: (zbunjen): Ama, čekaj, molim te...pa to ovaj...Ne, to ne može da bude, taman posla! Po tome kako ti govoriš, izišlo bi da je moj sin odista oženjen. BLAGOJE: Pa dabome! ŽIVOTA: I njegovo je dete? BLAGOJE: Nego čije će da bude? ŽIVOTA: Ti si ili pijan ili si lud! Govoriš samo tako uzinat! Kako može da bude njegovo dete kad nikad nije ni video majku, a onaj drugi šta me se tiče: ja sam njega poslao da mi donese diplomu, a ne dete. BLAGOJE: To jeste, al vidiš, tako, desilo se. ŽIVOTA: Ako se desilo, njemu se desilo. Neću ja da čujem za to, razumeš li, neću da čujem! BLAGOJE: Ako može, dobro bi bilo, al bojim se da ne može. ŽIVOTA: Ja ću da ga tužim, oteraću ga na robiju!Kako je smeo na ime moga sina da se venča! BLAGOJE: Možeš i da ga tužiš, ne kažem da ne možeš i, veruj, sud će da pošalje na robiju i jednog i drugog. ŽIVOTA: I njega i njegovu ženu;ako, neka! BLAGOJE: Ne njega i njegovu ženu, nego i njega i tvoga sina. ŽIVOTA: (skoči kao oparen i šćepa stolicu): Jesi li čuo, pisni samo jednu reč pa ću te po čelu! BLAGOJE: Dobro, mogu ja i ćutati! ŽIVOTA: (šeta uzbuđeno i nervozno pa ujedanput stane): Pa dobro, što ne govoriš sad? BLAGOJE: Ti reče da ćutim. 

ŽIVOTA: Da ćutiš, jeste, da mi ne govoriš gluposti, a pametno možeš govoriti. (Opet šeta i stane) Dobro, ajd reci, zašto moj sin na robiju? BLAGOJE: Zato, brate, što je saučesnik u delu pridobijanja lažne diplome; što se služi tom lažnom diplomom. Misliš ti onaj, kad ga pritegnu na sudu, neće reći sve zašto je živeo tamo pod tuđim imenom i zašto se venčao pod tuđim imenom. ŽIVOTA: Pa to...da mi je napunio kuću decom, ja ne bih smeo da ga tužim? BLAGOJE: Pa ne bi smeo, vezan si! ŽIVOTA: Gospode Bože! Gospode Bože!(Poražen on klone i nasloni se na sto, pa očajno diže glavu i gleda diplomu. Uzdahne teško.)Pa dobro, šta sad? BLAGOJE: Znaš šta, najpre da raščlanimo stvar da nam bude jasna, pa onda tek možemo razmišljati. ŽIVOTA: Dobro, ajde raščlani! BLAGOJE: Ova Klara je, ustvari, žena Velimirova...Je l tako? ŽIVOTA: Jeste! BLAGOJE: A ta ista Klara je, ustvari, žena vašega sina? ŽIVOTA: Eto ti ga sad opet; ustvari žena ovoga, ustvari, žena onoga. Čija je ona žena, kaži ti meni? BLAGOJE: Pa, po zakonu je žena tvoga sina. ŽIVOTA: E, to je ono, vidiš, što ja neću. BLAGOJE: Pa nemoj ako možeš. ŽIVOTA: Jača je ova kasa od svih zakona. BLAGOJE: Jeste, ne kažem da nije, ali kome da daš pare? Ajde, kome da ih daš? NJoj? Što će njoj pare kad je tvoja snaja, žena tvoga naslednika? Da daš Velimiru, ne vidim zašto? Je l da je ostavi? Pa ako je ostavi, još gore za tebe! Da je uzme? Kako da je uzme kad je to zakonita žena tvoga sina?Ne može on tuđu ženu uzeti!A da daš pare tvom sinu? ŽIVOTA: Taman, nisam valjda lud, jer on kakav je on bi primio. BLAGOJE (razmišlja) : Kad bi se, recimo, moglo nekako da udesi da ono javno, pred svetom, bude žena tvoga sina, a nasamo onoga drugoga. ŽIVOTA: Ja sam mislio, majku mu, ti si pametniji čovek. Pa bre, zar ti misliš da bi moj sin pristao na to; on bi pre pristao da ona javno bude žena Velimirova, a nasamo njegova. BLAGOJE: I to je istina, pravo kažeš! 

ŽIVOTA: A kad bi on i pristao, ne bih ja. Ja neću da moj sin bude javno pred svetom oženjen; razumeš li, ja ne bih pristao! I malo to, nego još i ja da budem deda ne znam tamo kome. Nisam ja ničiji deda, upamti to! BLAGOJE: Bogami, ona kaže da jesi. Evo, baš i piše.(Čita): Pepika jedva čeka da oljubi ruku grospapi i grosmami. ŽIVOTA: Kome da poljubi ruku? BLAGOJE: Tebi, ti si grospapa. ŽIVOTA(izbezumi se): Šta sam ja? BLAGOJE: Grospapa, a Mara je grosmama. ŽIVOTA: A unuče? BLAGOJE: Pepika. ŽIVOTA (drekne): Pepika! Kakav Pepika; pobogu brate! Kakav Pepika!(Kao izbezumljen razleti se po sobi, prevrće stolice, baci predmete koji mu dođu pod ruku, lupa šakom po stolu i čini očajne grimase) Šta hoćete vi od mene? Ne dam! Neću, poubijaću vas, sve ću vas poubijati, sve, sve, sve! BLAGOJE: Umiri se, zaboga, Života! ŽIVOTA (ščepa stolicu i potegne da ga udari): Beži, crn si mi pred očima; ti si sve to napravio, tebe ću prvo!(poleti za njim) BLAGOJE: (pobegne levim vratima i zove pomoć): Maro, deco, Maro, deco, ovamo, brzo, ovamo!Brzo! 

XVII MARA, MILORAD, SLAVKA, MARICA, PREĐAŠNJI 

SVI: (dolaze hitno): Šta je? MARA: Šta je, zaboga? BLAGOJE: Ne znam izbezumio se! MARA: Života! ŽIVOTA: (spušta zamahnutu ruku sa stolicom i rezignirano gleda porodicu) SLAVKA: Šta je, tata, zaboga? MARA: Života! ŽIVOTA: Nije Života, nego grospapa! MARA (zgranuta gleda sve redom): Šta kažeš? ŽIVOTA: To što ti kažem, a ti si grosmama. SLAVKA (sa velikom zebnjom Miloradu): Braco, ocu nije dobro! 

MILORAD: Priberite se , oče, zaboga! ŽIVOTA( Miloradu): Da se priberem? A Pepika? MILORAD (preneražen kao i svi ostali): Kakav Pepika, zaboga, oče? ŽIVOTA: Još pitaš kakav? Tvoj Pepika! Tvoj Pepika, koji je progutao celu transbalkansku železnicu! MARA (tiho Blagoju): Šta misliš, treba li zvati lekara? BLAGOJE: Ne treba! (Životi) Rastrezni se, boga ti! ŽIVOTA: Da se rastreznim? A univerzitet, a ćerka ministra saobraćaja, a Transval, a ostali moji planovi! I ko da ih poruši, jedan Pepika!( Bolno zajauče)Auh! MARA (prestravljena, uzme ga pod ruku i odvuče fotelji): Ajde, ajde, odmori se, tebi je teško! ŽIVOTA (klone u fotelju, zajauče bolno i dočepa za kosu): Pepika, nesrećni Pepika!ŽIVOTA (klone u fotelju, zajauče bolno i dočepa za kosu): Pepika, nesrećni Pepika! (Svi se zabrinuto zbiraju oko njega) 

ZAVESA

II ČIN

Nameštena soba u kući Cvijovićevoj

I SLAVKA, VELIMIR 

SLAVKA: (za jednim stočićem piše pismo) VELIMIR (ulazi i zastane): Pardon, ja sam vas uznemirio! SLAVKA (skuplja papire): Ah, ne! VELIMIR: Prekinuo sam vas u radu. SLAVKA: Vama sam pisala. VELIMIR: Meni? SLAVKA: Vama, da.Već tri dana ne mogu nikako da se sretnem s vama, iako dolazite tako često. A da znate kako mi je potrebno da čujem od vas ono što neće niko da mi kaže. VELIMIR: A to je? SLAVKA: Danas je treći dan kako u našoj kući vlada strašno uzbuđenje.Vas

prizivaju po dva puta dnevno: razgovori se vode u četiri oka, pri zatvorenim vratima, i sve to krijući od mene. VELIMIR: Zašto vi, zaboga, tovarite sebe tim brigama? SLAVKA: Ali kako da ne? Pre tri dana moj je otac bio tako očajan da sam se ja bila ozbiljno zabrinula. Po ceo dan je išao po kući, hukao je i vikao jednako: Pepika. Mama kaže da je i noću, u snu, ponavljao tu reč. Šta znači to Pepika?Čije je to ime? Što ono toliko uzbuđuje mog oca? VELIMIR (zbunjeno): Ja ne znam. SLAVKA: Pa ipak vi to morate znati, vi ste izvesno posvećeni u sve to.Objasnite mi, tako vam Boga. Ja ovo ne mogu više da izdržim. VELIMIR (ćuti oborene glave) SLAVKA: (razmišlja): Ili, ako u toj stvari vi možda igrate ulogu koja bi vas ružno prikazala u mojim očima, onda bolje, nemojte mi ništa kazivati. Radije ću ostati u zabludi. VELIMIR: Vi ne želite da ja ružno izgledam u vašim očima? SLAVKA: Ne želim! VELIMIR: Hvala vam, ali vi me time ujedno i prisiljavate da vam kažem ono što vam inače ne bih smeo reći, jer sam vašem ocu dao časnu reč da neću nikada i nikome otkriti stvar. SLAVKA: Ako vas vezuje časna reč, ja ne želim... VELIMIR: Vezuje me, ali je meni tako isto stalo da sačuvam dragocenu privilegiju, vašu želju da ostanem čist u vašim očima. Reći ću vam, dakle, sve što će vam objasniti ono što se dešava oko vas. SLAVKA: Slušam. VELIMIR: Vama je poznato da sam ja blizu pet godina boravio na studijama u inostranstvu, i da me je za to vreme vaš otac izdržavao? SLAVKA: Znam. VELIMIR: Ali ne znate i to da sam ja tamo, u Frajburgu, u Švajcarskoj, živeo i pohađao univerzitet pod imenom vašega brate, snabdeven njegovim dokumentima? SLAVKA: (iznenađena): A zašto? VELIMIR: Vaš je otac pošto- poto hteo da njegov sin stekne doktorsku diplomu. SLAVKA: (zgranuto): Kako...? Zar ona diploma...? VELIMIR: Ona diploma glasi na vašega brata koji nikada nije ni bio u Frajburgu. SLAVKA: Nego gde je bio? 

VELIMIR: On? Šetao se i provodio po Evropi.Potrebno je bilo samo da markira svoje bavljenje u inostranstvu. SLAVKA: A dotle ste vi polagali ispite za njega? VELIMIR: Da. SLAVKA: Bože moj! Bože moj!To je tako ružno, tako ružno!Zato se, dakle, sve to krilo od mene, zato se uvek govorilo pri zatvorenim vratima. A vi, zašto ste vi pristali na sve to? VELIMIR: (sleže ramenima): Stidim se. Uviđam i sam koliko sam bio nepromišljen, ali ja sam stvar samo s jedne strane posmatrao. Preda mnom je bila samo neodoljiva želja da studiram na stranom univerzitetu; želja da slušam velike naučnike, želja koja je, s obzirom na moje siromaštvo, bila samo jedan neostvareni san. I kad mi se pružila prilika da taj san ostvarim, ja sam je bez dovoljno razmišljanja prihvatio. SLAVKA: Odista bez dovoljno razmišljanja, jer ne vidim našto vam te studije, kad ste vi izvesno ostali bez diplome. VELIMIR: To je najmanja kazna koja me je postigla. Nije moja ambicija nikad bila to parče hartije. Diploma vrlo često pokriva neznanje; znanju ona nije potrebna. SLAVKA: Pa ipak, zatvoreni su vam putevi u život. VELIMIR: Putevi karijere možda, ali mi nije zatvoren put u nauku, naučni rad. SLAVKA: To je lepa uteha, ali ne i odbrana za nepromišljenost u koju ste upali. VELIMIR: I kad bi bilo samo to, vaš prekor bi mi mogao biti i prijatna kazna, ali ja sam u nepromišljenosti išao i dalje. SLAVKA: Još dalje? Nemojte mi govoriti, ne želim da čujem. VELIMIR: Gospođice, ja se u ovom trenutku osećam kao da sam na ispovesti, a kod ispovesti se mora ići do kraja. (pauza)Tamo, u Frajburgu, stanovao sam u jednoj porodici koja je izdavala studentima sobe za samce. Majka, udovica nekoga nižeg poštanskog činovnika i ćerka, studentkinja univerziteta. SLAVKA (sa izvesnom strepnjom): Lepa? VELIMIR: To je, možda, u ovom slučaju, sporedna stvar.Mi smo često odlazili zajedno na univerzitet ili se vraćali otuda; često mi je pravila društvo ili ja njoj; odlazili smo zajedno u muzeje, biblioteke ili na izlete. Ona je iz puke radoznalosti počela da uči i naš jezik i neobično je uspevala; posle dve ili tri godine ona je već bila kadra da vodi obične razgovore na našem jeziku, a nastavila je i dalje da ga uči. SLAVKA: (sa pojačanom strepnjom): Znači, ona se pripremala za... VELIMIR: Tako bih rado izbegao da vam ne kažem sve do kraja... 

SLAVKA: Recite, recite mi sve! VELIMIR(osećajući se u neprilici): Pri jednome takvom sastanku sa njom, u jednome trenutku odsustva razuma... SLAVKA(sa napregnutom pažnjom): Govorite, govorite dalje...! VELIMIR: Nema šta dalje!Kajanje me nije moglo da umiri, osećao sam se kao težak krivac. Ja nisam hteo ni jednog trenutka da sam pred sobom budem nesavestan i nečastan čovek i toga dana još pružio sam toj devojci ruku. SLAVKA: (poražena): Vi ste... VELIMIR: Mi smo se venčali. SLAVKA: (teško tronuta, ne može da se uuzdrži, već pokrije oči rukama i brizne u plač) VELIMIR: (iznenađen i uzbuđen): Ali, gospođice, zaboga, ne razumem... SLAVKA: (trgne se, pribra, i nemajući hrabrosti da pogleda Velimiru u oči, pokušava da prikrije stid): Izvinite, to je samo grč, momentalni grč, dešavalo mi se i drugi put. Nije to ništa, nastavimo razgovor. VELIMIR: To je sve što sam imao da vam ispovedim. SLAVKA: (zbunjeno): A., dabome...pa da, to ne bi trebalo ni da vas pitam... VELIMIR: Pitajte! Zašto ne? SLAVKA: (još biše zbunjena) Pa da, to je brak iz ljubavi, i vi ne... VELIMIR: Ona je lepa, i više nego to, vrlo simpatična ženica, i možda bi nas mogla vezivati ljubav da se nisam razočarao... SLAVKA: Razočarali ste se? VELIMIR: Da. Nije trebalo da prođe mnogo vremena pa da uvidim da je ono, što je kod mene bilo nepromišljeno, kod njih bilo promišljeno. Možda grešim ako optužujem i nju, devojku, ali njena majka, kada je saznala da sam sin bogatih roditelja, sa računskom je promišljenošću išla na to da mi da prilike da se ja i njena ćerka zbližimo. Verovatno sve ono što se desilo nije bilo u njenim namerama, ali je ona pripremala mogućnost da se tako desi. SLAVKA: Ja ne znam treba li da vas žalim, ili...? VELIMIR: Iz toga braka imam i dete. SLAVKA: To je Pepika? VELIMIR: Da, to je Pepika. SLAVKA: Pa ipak, ne razumem što je sve to imalo toliko da uzbuni moga oca? VELIMIR: Kako što?Moja žena, koja se zove Klara, piše pismo da je s detetom krenula ovamo. SLAVKA: Pa? VELIMIR: Pa ona, ustvari, nije moja žena. 

SLAVKA: Nego? VELIMIR: Ona je zakonita žena vašeg brata. SLAVKA: Kako to, zaboga? VELIMIR: Ja se nisam mogao drugačije venčati, no pod imenom koje sam tamo nosio. SLAVKA: Odista, odista! Sad tek razumem, sad tek razumem sve! VELIMIR: I to je ono što vašeg oca baca u očajanje. SLAVKA: Kako da ne, zaboga, on je imao sasvim druge planove sa mojim bratom. VELIMIR: Možete misliti u kakvom sam ja teškom položaju prema njemu, kome sam toliko obavezan. SLAVKA: Odista je to očajna situacija. Pa dobro, jeste li razmišljali kako da se izađe iz nje? VELIMIR: To je ono oko čega razbijamo glavu tri dana. SLAVKA: Bože moj, sad tek uviđam koliko to mora brinuti oca! VELIMIR: Ja ga odista žalim, i gotov sam sve učiniti što mogu, gotov sam primiti sav teret i sve neprijatnosti na sebe. Zato sam i došao: sreo sam ga uz put kada je sa gospodinom Blagojem išao da konsultira advokata i rekao mi je da ga sačekam. SLAVKA: Kad bih mogla...Ali šta mogu ja? 

II. ŽIVOTA, PREĐAŠNJI 

ŽIVOTA: (ulazeći, Velimiru): Jesi l tu? VELIMIR: Dam ja vas čekam. ŽIVOTA: (Slavki): Slavkice, idi, dušo, ti,mi imamo neke poslovne razgovore. SLAVKA: Idem! (pođe, pa na vratima): Oče, umirite se, molim vas, naći ćemo način, svi ćemo vam pomoći, a verujte, g. Velimir nije kriv što se to tako desilo. ŽIVOTA: Nije, nego sam ja kriv!Idi ti samo! SLAVKA: Hoću.(ode) 

III. UJKA BLAGOJE, PREĐAŠNJI bez SLAVKE 

ŽIVOTA(Velimiru): Ti si joj kazao? VELIMIR: Morao sam. Hteo sam da ostanem pošten čovek u njenim očima. 

ŽIVOTA: A što si u mojim očima nepošten čovek, to ništa. VELIMIR: Ja žalim, odista, ali šta mogu, zaboga! ŽIVOTA: Prevario sam se u tebi, mnogo sam se prevario. Poslao sam te kao čoveka tamo, na univerzitet da polažeš ispite, a ti – dete! VELIMIR: Pa doneo sam i diplomu. ŽIVOTA: Doneo si, ne kažem da nisi, ali nećeš mi valjda reći da je to tamo u Švajcarskoj običaj da uz diplomu ide i dete, ili mi valjda nećeš reći tek da sam te ja zato poslao tamo. Da sam te ja zato poslao, ja bih ti lepo rekao: Idi, Velimire, u Švajcarsku da mi izliferuješ nekoliko dece. Ali ja ti, vidiš, nisam tako kazao, a najmanje sam ti još rekao da mi doneseš u kuću tuđe dete. VELIMIR: Pa nije tuđe, to je moje dete. ŽIVOTA: Pa tvoje je ,dabome da je tvoje, ali je pitanje: ko mu je otac! VELIMIR: To pitanje ne postoji. ŽIVOTA: Eto ti ga sad, ne postoji! A moj sin? VELIMIR: On je samo formalno otac detinji. ŽIVOTA: Pa formalno, dabome! Formalno oženjen, formalno ima dete, i ja sad formalno lupam glavu. E, moj brajko, ti si nas formalno tako spetljao da nas ni sam gospod bog ne može raspetljati. UJKA BLAGOJE: Jesi li, boga ti, mladiću, razmišljao kako bi se ovo moglo raspetljati? VELIMIR: Ja ne znam. ŽIVOTA: Ne znaš! Dabome da ne znaš, a kad si bio tamo u Švajcarskoj, ti si znao. UJKA BLAGOJE: Bili smo i kod advokata, ali ne ume čovek da nam kaže. Dabome, teško mu je reći, kad mi ne smemo da kažemo pravu istinu, kako se sve to desilo. ŽIVOTA: (Velimiru): Dobro, reci ti meni onako, kakva je ta tvoja žena? VELIMIR: Vrlo čestita i... ŽIVOTA: Ama ne pitam te tom nego: bi li ona, na primer, pristala da ja njoj dam desetak pa, recimo i dvadesetak hiljada dinara, pa da se ona vrati tamo odakle će i doći? VELIMIR: Ne znam. ŽIVOTA: Dvadeset hiljada je to, hej, dvadeset hiljada! Za te se pare, prema današnjim cenama, može kupiti i pet žena, i to bez dece! VELIMIR: Ne govorim o sumi, ali ne vidim šta bi to koristilo. ŽIVOTA: Kako šta bi koristilo?Potrebno je da je sklonim s puta: smeta mi, pobrkala mi je račune. Ti si sebe zbrinuo, oženio si se, a ja vidiš želim da

zbrinem i svoga sina; imam dobru priliku, ali kako ću kad si mi vezao ruke? Eto, zato bih ja da je uklonim. VELIMIR: Ja vas razumem, ali ne vidim šta biste time postigli.Ako bi, recimo, ona pristala i primila novac i vratila se u Švajcarsku, ona ostaje još uvek zakonita žena vašega sina, a njeno dete vaš naslednik. ŽIVOTA: (trgne se): Ajda pa sad, sad ćeš još i u nasledstvo da mi se mešaš; i tu si bacio oko. VELIMIR: Ali ne zaboga, nije o meni reč! ŽIVOTA: Nego o Pepiki? VELIMIR: Da, o njemu. ŽIVOTA: Čudo ne kažeš da je on moj formalni naslednik. VELIMIR: Pa moglo bi se tako reći. ŽIVOTA: E, jesi čuo, taj Pepika dovde mi je došao! Zacrnio me, za ceo me je život zacrnio!Neću mu ga majci ostati dužan, samo dok ga se dočepam. VELIMIR: To je malo dete, zaboga. ŽIVOTA: Pa malo, dabome! Mala deca i prave čoveku neprilike u životu, a ne velika.(huče i šeta nervozno, pa na jedan mah stane)Pa jest, pravo kažeš, brak bi ostao u važnosti. UJKA BLAGOJE: Ostao bi, dabome!ŽIVOTA: (odluči): Pa lepo, onda ti, brajko, još danas povedi brakorazvodnu parnicu. VELIMIR: Ali kako ću ja da se razvodim sa tuđom ženom? ŽIVOTA: Eto ti sad opet; nego ja valjda da se razvodim? VELIMIR: Pa ja se nisam venčao s njom. ŽIVOTA: Je l nisi? Pa što ne govoriš, brate? VELIMIR: To jest, ja jesam venčan s njome, ne mogu reći da nisam, ali sam venčan pod imenom vašega sina. ŽIVOTA: E, to sam te čekao da kažeš!To vidiš! Pa znaš li ti, bre, da je to kriminal, i znaš li ti da u ovoj zemlji ima zakona? VELIMIR: Ja uviđam u kakvu sam vas nepriliku doveo; uviđam i to koliko sam kriv za svoj postupak i ja evo priznajem da stvar, kako god bilo, popravim. ŽIVOTA: Da čujem kako! VELIMIR: Ja bih, ako se vi slažete s tim, još ovog časa pošao u upravu grada i tamo zapisnički izjavio: da sam u Frajburgu zloupotrebio ime vašega sina i venčao se pod tim imenom. Ja to venčanje priznajem i žena sa kojom sam se venčao nije supruga dr Milorada Cvijovića, niti je on uopšte ženjen, već je to moja žena. Ja primam svu odgovornost za krivicu koju sam učinio. 

ŽIVOTA: (zadovoljan): E tako, vidiš! E, to je, brajko, pošteno od tebe! VELIMIR: Ako se , dakle, slažete s tim, ja bih to mogao odmah, još danas, učiniti. ŽIVOTA: Ama , nije još danas, nego još sad, brate! UJKA BLAGOJE: Čekaj, molim te, da promislimo malo. Dobro je, nije rđavo,samo znaš, kad ti sve to kažeš, hoće li tebe policija zapitati: a zašto si tako učinio; zašto si se venčao na tuđe ime? VELIMIR: (sleže ramenima) Pa... ŽIVOTA: Neka kaže da se šalio; Milorad mu je drug i prijatelj iz detinjstva, pa je hteo da se našali. UJKA BLAGOJE: Ja ne znam, znaš, da li su u Švajcarskoj takve šale dozvoljene, al ovde, kod nas, čini mi se, nisu. Ajde venčanje, recimo neka je šala, ali dete, tek ne može se reći da je dete šala. Pa onda znaš, pri venčanju, moraju se imati izvesni dokumetni i polilcija će ga zapitati: jeste li vi, gospodine, prilikom venčanja imali potrebna dokumenta? ŽIVOTA: Pa on je imao dokumenta. UJKA BLAGOJE: Imao je, ne kažem da nije imao, al to je baš ono što ne valja, jer će ga policija zapitati: kako si ti, brajko, došao do tih dokumenata, i jesi li ih koristio i u koje svrhe i čime si se tamo tolike godine bavio? VELIMIR: Reći ću da sam studirao na univerzitetu i polagao ispite. ŽIVOTA: (trgne se): To da nisi kazao, jesi li čuo? VELIMIR: Moraću, zaboga, istinu reći. ŽIVOTA: Moraš istinu reći? A ko ti kaže da se pred policijom mora istina reći? Kad bi se pred policijom istina govorila, pola bi sveta bilo u apsi. VELIMIR: Pa dobro, šta da radim?Ja pristajem i rado ću sve učiniti; samo naučite me šta da radim. ŽIVOTA: Nemoj da radiš ništa; ostavi meni, pa šta uradim da uradim. Ti si uradi o tvoje, zamesio si nam svima kolač, pa sad nemoj više da se mešaš. Kako god vi želite. ŽIVOTA: Nego, reci ti meni, jesi li napisao predavanje za Milorada? VELIMIR: Ah, d a! Mal nisam zaboravio. Evo! (Vadi nekoliko napisanih polutabaka i predaje Životi) ŽIVOTA: O čemu si pisao? VELIMIR: O anticipativnoj dinamici. ŽIVOTA: Zar nisi mogao štogod solidnije? Eto, Blagoje sigurno ne ume ni da izgovori to. Pa ne ume, dabome! Ko je još video tako zamršen naslov!(Daje Blagoju)Ne umeš ni da pročitaš, je li?(Velimiru) : A gde ti je onaj? 

VELIMIR: Koji? ŽIVOTA: Onaj tvoj Rajser. Šta si uradio s njim? VELIMIR: Dočekao sam ga sinoć lepo, odveo ga u hotel, večerali smo zajedno; od jutros smo razgledali grad, odveo sam ga zatim na univerzitet i sad je još tamo, u poseti kod profesora, te otud još i imam malo slobodnog vremena. ŽIVOTA: (uѕima rukopis od Blagoja i stavlja ga u džep): Sasvim dobro, to si se dobro setio: predaj ti njega univerzitetu. VELIMIR: Ali, moram vam reći, navalio je pošto-poto da dođe k vama; on želi da se upozna s vama. ŽIVOTA: Ama šta ima da se upozna sa mnom! Nisam ja univerzitet. Odbij ga, Boga ti. Zar ti je malo što si mi Pepiku popeo na vrat, nego sad i Rajsera. VELIMIR: Ja ne znam kako ću ga odvratiti!On smatra da bi vas uvredio kad vam se ne bi javio; ja nemam više reči da ga odgovaram. UJKA BLAGOJE (Životi): Badava, moraćeš ga nekako primiti. ŽIVOTA: Ajd sad i ti staj mi na muku.Primi ga ti ako hoćeš. UJKA BLAGOJE: Kako mogu ja? ŽIVOTA: (seti se): Slušaj, more! Gotovo bi to najbolje bilo. Budi mu ti otac, pa eto ti! Znaš nemački, reci da se kuća opravlja i ne možeš ga primiti u kuću, nego ručaj s njim i nek bude tvoj gost o ručku. Eto, tako bi mi ga najbolje skinuo s vrata. VELIMIR: Kako vi to zamišljate, da se g. Blagoje predstavi kao moj otac? ŽIVOTA: Pa jest, kad već toliko navalio da vidi tvoga oca, evo mu ga, neka ga vidi! VELIMIR: Ali kako to može? ŽIVOTA: Gle sad! A kako ti možeš da se predstavljaš kao moj sin?( Vadi iz portfelja novac i daje Blagoju): Evo, ovo će ti biti dosta za jedan ručak, ako ne razbijate ogledala. UJKA BLAGOJE: Ama, da l ti to misliš ozbiljno? ŽIVOTA: Pa ozbiljno, dabome.Zar ne vidiš da je ovaj srikao celu Švajcarsku u moju kuću, te Pepika, te Klara, te Rajser. (Velimiru): Čudi me samo da nisi pozvao i predsednika švajcarske republike, a mogao si sasvim i njega da pozoveš. I mesto da mi pomognete i ti i ovaj Blagoje i da mi skinete koga sa vrata, a vi se bunite. UJKA BLAGOJE: Ama, ne bunim se! ŽIVOTA: E, ako se ne buniš, a ti eto pođi s ovim i budi mu otac. Skinite mi bar toga profesora s vrata. UJKA BLAGOJE: Pa dobro, samo... 

ŽIVOTA: Neće ti valjda biti teško da izigravaš gazdu. Mesto da mi kažeš hvala što sam ti dao priliku da i ti jedanput platiš za drugoga, a ti... UJKA BLAGOJE: Ja, znaš, mislim...ali, naposletku, kad ti kažeš, dobro...Ajdemo, Veljo! (Odu) 

IV ŽIVOTA, UJKA BLAGOJE 

UJKA BLAGOJE (tek izašao, vraća se bez Velimira) ŽIVOTA: Šta je, zaboravio si nešto? UJKA BLAGOJE: Ama nije, nego zaboravio sam da ti kažem. Ona gospođa Draga, snaja moje pokojne žene- govorio sam ti već o njoj i kazao sam ti da je dobro poznata sa ženom gospodina ministra saobraćaja... ŽIVOTA: Jeste...Pa? UJKA BLAGOJE: Pa rekla mi prekjuče, otići će tamo da omiriše situaciju. ŽIVOTA: Pa je l omirisala? UJKA BLAGOJE: Mora biti da jeste, kad je došla. ŽIVOTA: Gde je? UJKA BLAGOJE: Evo, čeka napolju. ŽIVOTA: (pođe vratima): Pa šta čeka; šta ima da čeka? (na vratima): Izvol`te, gospođo. UJKA BLAGOJE: (na vratima takođe): Uđite, prijo! ŽIVOTA: Izvolte! (Blagoju): A ti idi za svojim poslom! UJKA BLAGOJE (odlazi razmimoilazeći se na vratima sa gospođom Dragom) 

V GOSPOĐA DRAGA, ŽIVOTA 

ŽIVOTA: Izvol`te, zaboga, kako bi vi čekali napolju...! GĐA DRAGA: Nudila me je devojka da uđem, ali nisam htela; bila su ova gospoda kod vas, a stvar radi koje ja dolazim takva je da o njoj mogu samo s vama nasamo da razgovaram. ŽIVOTA: Pa da, ali da ste ušli, lako bih ja njih udaljio. Izvol`te, sedite. GĐA DRAGA: (sedajući): Ja mislim da vi pogađate zašto sam ja upravo došla. ŽIVOTA: Pogađam, rekao mi je nešto malo Blagoje. GĐA DRAGA: Znate, ja nisam mislila tako da žurim: htela sam da ostavim kad odem ovih dana slučajno tamo, pa uzgred. Ali juče izađe u novinama da će vaš

sin držati jedno naučno predavanje i da će tom predavanju prisustvovati jedan veliki naučnik sa strane. Gle, rekoh ja, ovo je lep povod, o ovome se da povesti razgovor. Savijem ti ja lepo novine, metnem ih u tašnu, pa ajd` tamo. ŽIVOTA (trlja ruke od zadovoljstva): Pa? GĐA DRAGA: A gde je, molim vas, gospođa? Zar ne bi trebalo da i ona čuje? ŽIVOTA: A ne, nju to ne interesuje. GĐA DRAGA: Ali kako, zaboga, majka? ŽIVOTA: Pa jeste, utoliko bi je samo moglo interesovati što je majka, inače...Izvol`te vi samo kazati meni. GĐA DRAGA: Dozvolite, ipak, ne bi bilo lepo, znate kako je... ŽIVOTA: Pa dobro, najzad, mogu je i zvati..(Ode vratima) Maro, Maro! (Gđi Dragi) A recite mi bar, makar onako uopšte, kako stvar stoji? GĐA DRAGA: Ja se nadam, o ja se vrlo mnogo nadam! 

VI MARA, PREĐAŠNJI 

MARA: (dolazi). ŽIVOTA: Ovo je gospođa Draga, Blagojeva snaja po ženi. MARA (rukuje se s Dragom): Pa znamo se mi. GĐA DRAGA: Kako se ne bismo znali kad smo u rodu! MARA (sedajući): Nismo se viđali samo. Pa kako ste, prijo? GĐA DRAGA (sedajući): Hvala Bogu! ŽIVOTA (Mari): Gospođa Draga je, znaš, dobro poznata sa ženom gospodina ministra saobraćaja. Ja ti, znaš, nisam ranije o tome govorio, ali gospodin ministar saobraćaja ima kćer za udaju, pa... MARA (obasjana): Je l za našeg Milorada? ŽIVOTA: Pa nije za mene valjda! Za njega, dabome! GĐA DRAGA: Pa da, zaboga! ŽIVOTA: Blagoje je govorio sa gospođom Dragom i ona je mislila ovih dana da ide, ali kako je juče izašlo u novinama o Miloradovom predavanju, ona reče: gle, ovo je lep povod, o ovome se da povesti razgovor, i savije ti lepo novine u tašnu , pa hajd tamo. MARA: Pa? ŽIVOTA: E, do toga pa i ja sam dogurao, pa smo prekinuli tebe da zovemo. Sad ćemo čuti dalje. GĐA DRAGA: Odem ti ja, dakle, tamo i dabome: dobar dan, kako ste? 

ŽIVOTA: (nastavlja kazivanje): Hvala Bogu, dobro, kako vi? GĐA DRAGA: Da, te obične stvari, jer tek ne mogu s neba pa u rebra. ŽIVOTA: Razume se. GĐA DRAGA: Pa onda, razume se, počnemo razgovor kako je vreme lepo, pa čega ima novog u gradu, te o ovome, te o onome, dok ti ja ne navijem razgovor na predavanje. ŽIVOTA: E, to! GĐA DRAGA: Velim: Hoćete li, Boga vam, sutra na ovo predavanje koje drži mladi naučnik dr Cvijović? ŽIVOTA: A šta oni kažu? GĐA DRAGA: Pa majka, gospa Jelka, kaže: „Ne znam hoćemo li ići“. A ja tad: „ Treba da idete!“, i kažem im , bogami, otvoreno, treba da idete, ne zbog predavanja, nego da vidite i upoznate toga mladog naučnika; to je, znate, jedno čudo od nauke, tome predstoji velika budućnost. ŽIVOTA: Tako je, to ste dobro kazali! GĐA DRAGA: Ja ne znam da l je tako, al provodadžika sam. ŽIVOTA: Pa da, zaboga! GĐA DRAGA: On je mlad čovek koji ni danju ni noću ne diže glavu sa knjiga. ŽIVOTA: Tačno, eto takav je on, pitajte samo Maru. MARA (snebiva se) ŽIVOTA: Koliko puta mu govorim: Sine, nemoj da sahraniš mladost u te knjige, izađi malo s drugovima da se razonodiš. A znate li šta on meni kaže? Veli: „ Oče, nemojte me vređati, meni je nauka svetinja!“ Eto, takav je on. GĐA DRAGA: I kažem ja, znate, to je mladić solidan kao devojka, taj ne zna ni kako izgleda kafana. ŽIVOTA: (potvrđuje): Ne zna! GĐA DRAGA: Taj ne pije, ne puši- doduše, ja ne znam je li sve to tako, ali kakva bih ja bila provodadžika kad bih drukče govorila. ŽIVOTA: A šta oni kažu? GĐA DRAGA: Čekajte da vam najpre kažem šta sam ja sve njima rekla. Kažem ja njima: to je dečko učen, bogat, lep kao upisan...doduše, ja ne znam, je li lep? MARA: Ta kako da nije! GĐA DRAGA: I učen je, dabome? ŽIVOTA: Još pitate? Ima ovoliku diplomu! GĐA DRAGA: No, pa onda sam sasvim dobro kazala! ŽIVOTA: Vrlo dobro. Samo, šta oni kažu? GĐA DRAGA: Pa kako da vam kažem? Za sada ne kažu ništa, ali se raspituju,

raspituju o familiji, o stanju i o svemu drugom. Kažu: ne poznaju mladića, a ja na to: pa evo vam zgodna prilika, sutra drži predavanje, otidite da ga slušate, pa ćete ga videti. A znate li šta kaže ona, devojka? Veli: „Ajde, bolan, mama, da idemo sutra!“ ŽIVOTA: Mislite, dakle, da će doći? GĐA DRAGA Ta doći će izvesno, doći će da ga vide! ŽIVOTA (Mari): Čuješ li, Maro, to mu dođe kao neko viđenje. MARA: Daj Bože! GĐA DRAGA: A kad sam pošla, reći će mi majka, gospa Jelka: “ Pa svratite, gospa Draga, svratite opet!“ MARA: Zar ništa više? ŽIVOTA: Šta hoćeš više?Doći će na predavanje i : Svratite, gospođo Draga.Kod te gospode ne ide to onako kao kod nas, gospoda uvek zaobilaze po malo. GĐA DRAGA: Pa razume se! A posle, nije meni ovo prvi provodadžiluk, znam ja šta to znači: Pa svratite, gospođo Draga, svratite opet! ŽIVOTA: A...Šta sam ono hteo da kažem...Ja, znate, nisam oskudan, nije mi dakle toliko stalo do miraza, al opet, voleo bih iz čiste radoznalosti da znam šta vi onako mislite: koliko kilometara miraza misli da da njen otac uz devojku? GĐA DRAGA: Iju! Pa zar vi miraz brojite na kilometre? ŽIVOTA (smeje se): Šta ćete? Pekara vi ne pitate: koiko dinara vadiš dnevno iz furune, nego koliko hlebova vadiš.To je njegova valuta. Tako i ministar saobraćaja: kilometri, to je njegova valuta.GĐA DRAGA: Ja to ipak ne razumem! ŽIVOTA: Evo baš da vam kažem to da razumete.U njegovim je rukama izgradnja transbalkanske železnice; to su hiljade i hiljade kilometara. Ne kažem, recimo, da uz ćerku da kao miraz transbalkansku železnicu, što ne biva ne biva, ali četiri- pet stotina kilometara, to nije bogzna šta. GĐA DRAGA: Sad vas tek razumem. Pa dabome, zaboga! Kome će ako neće svome detetu?A, ovaj, biće tu valjda koji kilometar i za provodadžiku? ŽIVOTA: Pa razume se, gospa- Draga.Ne mogu da vam obećam vijadukt ili tunel, to ne mogu, ali koji kilometar, to se samo po sebi razume. MARA: A oprostite, da zapitam i ja nešto. GĐA DRAGA: Izvol`te, prija – Maro. MARA: Kakva je devojka, je li onako lepa? ŽIVOTA: Kako da nije lepa? Ministarska ćerka pa da nije lepa! MARA: Je li onako od nežnih, je li skromna? GĐA DRAGA: Kako da nije skromna?Da nije skromna, ne bi ostala neudata do

dvadeset i sedme godine! MARA: Pravo kažete. GĐA DRAGA: A sad da vam kažem ceo moj plan, kako ja mislim da treba dalje raditi. Sutra će se oni, dakle, videti na predavanju, odnosno videće oni njega. E, prekosutra već ću ja k njima, pa ću još s vrata: No, kako vam se dopada mladić? ŽIVOTA: Tako, dabome! GĐA DRAGA (diže se): Tako ću ja, pa evo me onda k vama da vam kažem sve po redu. ŽIVOTA: Pa dabome! GĐA DRAGA: E, mi smo svršili za danas razgovor, a evo me opet kad zatreba. (diže se) A sad, zbogom, prijo!Zbogom, prijatelju! (rukuje se i polazi) MARA (prati je do vrata): Zbogom, i hvala vam! ŽIVOTA (prati je takođe): Hvala vam , pa dođite, izvol`te, dođite! GĐA DRAGA (ode). 

VII ŽIVOTA,MARA 

ŽIVOTA (vraćajući se): E, ču li ti šta veli žena? MARA: Čula sam, kamo lepe sreće! ŽIVOTA: Ministarska ćerka, ej ministarska ćerka! MARA: Lepo je, Života, i dobro bi bilo, samo...kako da ti kažem, nekako mu čudno dođe: ženimo ženjenog čoveka. ŽIVOTA: Ono nemoj da računaš. MARA: Ama, kako da ne računam, kad mi ti sam kažeš da je po zakonu ženjen. ŽIVOTA: Nije, brate, on oženjen; oženjeno je samo njegovo ime. Ali to ćemo da brišemo. MARA: Ne mogu da spavam, prevrćem se po celu noć od briga. ŽIVOTA: Šta imaš ti da se prevrćeš? MARA: Kako šta, zaboga!Kad pomislim kako sam to ja nekada zamišljala, našu prvu roditeljsku radost, a kako ovo ispade; snaja koju niti mi znamo, niti je njen muž zna; pa onda unuče. Ju. Ju. Ju. Budi-te-bog-s-nama! ŽIVOTA: Ama, neće to ostati tako! MARA: Zamišljala sam ja snaju da je primim na nedra kao dete svoje, pa da mi šeta po kući kao paunica, a unuče da mi guguče i da ga otimamo ti i ja jedno od drugoga, ko pre da ga pomiluje.I, dabome, unuče da mi se zove Miroslav, Dobroslav, Radovan, Milovan, a ne Pepika.Ju, crni Života, gde mu nađoše to

ime, ja ne umem ni da ga izgovorim čestito, lepi mi se za jezik kao tutkalo. Pa onda i sramota me, pravo da ti kažem, sramota me, podgurkivaće se žene i podrugivaće se i pitaće me: „Šta ti radi, prija-Maro, Pepika?“ ŽIVOTA: A šta misliš tek kad se upiše u školu pa ga zapišu Pepika Cvijović, a oni mu se naši Radovani i Milovani u školi popnu na dušu, pa će da puca bruka. MARA: Pa hoće, dabome. ŽIVOTA: E, neće , bome, sve ću ja to da zbrišem. MARA: Ama, može li? ŽIVOTA: Advokat kaže da može. MARA: Pa i ja mislim: Ne razumem se u tim stvarima, ali ja mislim da to nije teško. Neka ode Milorad kod vlasti pa neka kaže: oženio se taj i taj na moje ime, ja to ne priznajem, pa eto ti. ŽIVOTA: E, to je ono, vidiš, što ne bi valjalo, jer bi onda vlast kazala: dajder ti toga i toga ovamo, pa bi onda taj i taj morao pred vlastima da kaže zašto je uzeo tuđe ime, zašto je četiri godine živeo pod tuđim imenom. MARA: Pa neka kaže. ŽIVOTA: Taman, samo mi još to treba!Nego moramo mi to drugačije da izvedemo. Advokat kaže: najbolje bi bilo sporazumno, na primer: čim naiđe Klara na vrata, čim kaže dobar dan, da joj Milorad opali šamar. MARA: Pa zar je to sporazumno? ŽIVOTA: Sporazumno je utoliko što bismo se ja, ti i Milorad sporazumeli da tako postupi. MARA: Budi-te-Bog-s-nama, a zašto da tuče ženu? ŽIVOTA: Zbog zlostave, zlostava je dovoljan razlog za razvod braka. MARA: Neće na to Milorad pristati. ŽIVOTA: Onda neka pristane da ona njemu opali šamar, i to je zlostava MARA: Zaboga, čoveče, zar nema neki pametniji način nego šamaranje?Eto, baš jutros sam razgovarala sa Blagojem, pa on veli: najbolje bi bilo kad bismo mi nju uhvatili u neverstvu pred svedocima. ŽIVOTA: Budala! A koja je žena neverna pred svedocima? MARA: Ja, pravo da ti kažem, ne bih htela da se mešam, a i ne volim te stvari, ali ti govorim što Blagoje kaže. On kaže: moglo bi se udesiti neverstvo. ŽIVOTA: Kako da se udesi? MARA: Blagoje kaže: Milorad ne bi pristao da istuče tu ženi, ali bi možda pristao da je poljubi. ŽIVOTA: Pristao bi. Koliko ja poznajem svoje dete, pristao bi. MARA: Pa to, veli Blagoje, udesili bi da oni budu sami, pa Milorad da je

poljubi, a iz druge sobe da iskoče svedoci, pa veli, pravo na sud. ŽIVOTA: Šta ćemo na sud? MARA: Pa da tužimo za neverstvo. ŽIVOTA: E, međer se vidi da si Blagojeva sestra, ni za nokat nisi pametnija od njega. MARA: Zašto, zaboga? ŽIVOTA: Zar da tužimo za neverstvo ženu zato što se poljubila s mužem? Pa zar si zaboravila, more, da je on njen muž? Voleo bih da znam kako bi po tvojoj i Blagojevoj pameti glasila ta tužba, valjda: „ Pošto se moja zakonita žena poljubila sa mnom, to je tužim za neverstvo i tražim razvod braka.“ MARA: (poražena): Jes, bogami! A šta znam ja kad je sve to tako zamršeno da nisam više pametna niti umem da mislim. ŽIVOTA: Nemoj ti ništa ni da misliš, nego pomozi ti meni da mi njega nagovorimo da održi ovo predavanje, to je sad glavno. A on, kakav je, videćeš, protiviće se! Znam ga ja, ali ti navali, jer vidiš i sama da je šteta propustiti ovako lepu priliku. (povede je)Ajde, idi, dovedi ga, pa nemoj da mu popuštaš. `Ajde! MARA: Dobro. (Ode levo) 

VIII ŽIVOTA, MARA, MILORAD 

ŽIVOTA (vadi iz džepa listiće koje mu je dao Velimir i pregleda ih, Kad Mara i Milorad naiđu, diže glavu): Dođe li? Imam s tobom važan razgovor. MILORAD (drži u ruci jedne novine): Imam i ja sa vama. (Pokazujući novine) Šta je ovo, oče? Šta vi radite, ako Boga znate? ŽIVOTA: Šta radim? MILORAD: Pa kako šta? Novine donose da ja držim predavanje, da je stigao doktor Rajser naročito zbog tog predavanja, da će prisustvovati... ŽIVOTA: Pa jeste, brate, to je istina.Čim pišu novine, mora da je istina. MILORAD: Šta je istina? ŽIVOTA: Istina je, na primer, da je stigao doktor Rajser. MILORAD: Al nije istina da ću ja držati predavanje. ŽIVOTA( Mari): Eto ga! Vidiš li kakav je? Kažem ja tebi. (Miloradu) Slušaj, sinko, što ću ti kazati. Kao što vidiš, novine već pišu o tome, i mi ne možemo sad drukčije, moramo održati ovo predavanje. MILORAD: Ama, kakvo predavanje, pobogu, oče, šta vam je? ŽIVOTA (Mari): Eto ga! Vidiš li kakav je? Kažem ja tebi! (Miloradu) Znam ja

da tebi nije do predavanja, ali znaš ima stvari koje čovek, hteo ne hteo, mora da ispuni. Sutra će posetiti tvoje predavanje najuglednija publika; doći će, na primer, supruga ministra saobraćaja, pa će doći njena ćerka, i još mnogo drugih uglednih osoba sa kćerima.Ne možemo mi takvoj publici reći : gospodin doktor neće da drži predavanje. MILORAD: Možemo, jer nikome ja nisam dao reč da ću držati predavanje. ŽIVOTA: Ti nisi, ali sam ja dao reč. MILORAD: E pa, kad ste vi dali reč, vi držite i predavanje. ŽIVOTA: Pa ja da sam doktor filozofije, ja bih ga i držao, ne boj se! MILORAD: A ko je doktor folozofije? ŽIVOTA: Pa ti! MILORAD: Ta idite, molim vas! Prestanite već jedanput da se sprdate s tim. Niti sam ja doktor, niti sam sposoban da držim kakvo predavanje. ŽIVOTA: Što se sposobnosti tiče, to se ne brini ti, to je moja briga, a što se predavanja tiče, evo! (daje mu rukopis) MILORAD: Zadržite to sebi, meni nije potrebno. ŽIVOTA: Slušaj, molim te, ovde je tvoja sreća u pitanju. (Mari) Pa progovori i ti štogod, što si se smrzla? MARA: Šta da progovorim, dete je pametno, poslušaće te! ŽIVOTA: A ne tiče se samo sreće, nego i časti. Razumeš li, čast je u pitanju? MILORAD: Čija čast? ŽIVOTA: Tvoja! MILORAD: Ostavite vi moju čast na miru! Šta se vas tiče moja čast? ŽIVOTA: Pa dobro, i da ostavim tvoju čast, al moja čast, moja je čast u pitanju! MILORAD: A, tako dakle! Kad je vaša čast u pitanju, onda ja treba da vas spasavam, a kad je moja čast u pitanju, a vi ni da čujete. (Mari) Molim te, mama, juče sam ga molio i preklinjao da mi da deset hiljada, u pitanju je moja čast, a on ni da čuje. ŽIVOTA: Pa dabome, kad tražiš deset hiljada dinara.Kakva je to čast koja košta deset hiljada dinara? MILORAD: Nego? ŽIVOTA: Kakvih deset hiljada dinara? Radio sam ja s tim artiklima, pa znam valjda vrednost jedne časti. Kakvih deset hiljada dinara! MILORAD: Pa dobro, ne mora biti, al onda nemojte tražiti od mene da vašu čast spasavam. ŽIVOTA: A kad bih ti dao deset hiljada dinara, ti bi održao predavanje, je li? MILORAD: Pa...morao bih... 

ŽIVOTA: Spusti ti malo, mnogo je deset hiljada. MILORAD: Toliko sam dužan i dao sam časnu reč da ću u roku od četrdeset i osam sati platiti. ŽIVOTA: Dao si časnu reč? Zar ti misliš, boga ti, da to nešto vredi? Idi u koju hoćeš banku pa pitaj: hoće li da ekskontuju tvoju časnu reč, pa ćeš videti koliko to vredi. MILORAD: Za mene vredi. ŽIVOTA: A za mene, vidiš, vredi ovo predavanje. MILORAD: Ama, kakvo predavanje, pobogu oče! Mesto da jedanput prekinete s tim, a vi me sve više spetljavate.Natovarili ste mi diplomu, natovarili ste mi ženu, natovarili ste mi dete, pa sad hoćete još i neka predavanja. ŽIVOTA: Sve što radim, radim za tvoje dobro. Kad bi ti znao šta će nam doneti ovo predavanje...! Objasni mu, Maro, objasni mu da je sve to za njegovo dobro. Reci mu otvoreno ko će biti na predavanju. MARA: Biće, sinko, gospodin- ministrova ćerka; doći će zbog tebe, da te vidi; tako nam je kazala provodadžika. MILORAD: Kakva provodadžika, kad sam ja ženjen! ŽIVOTA: Pa šta? Zar je malo ljudi koji su ženjeni, pa se ražene. To ti ostavi meni. MILORAD: I kakva ministrova ćerka, kad ja tu devojku i ne znam! ŽIVOTA: Pa ne znaš ni Klaru, a žena ti je. MILORAD: I zato imam vama da blagodarim, ali raščistiću ja to, znajte dobro da ću ja to raščistiti. 

IX MARICA, PREĐAŠNJI 

MARICA (dolazi spolja): Dve gospođe. ŽIVOTA: Kakve gospođe? MARICA: One što su bile pre tri- četiri dana kod vas. ŽIVOTA: A, to su one iz obdaništa. (Miloradu) One dolaze zbog predavanja. MILORAD: Šta se to mene tiče? ŽIVOTA: Nećeš dozvoliti valjda da se obrukamo? (Marici) Neka uđu gospođe! MARICA: Molim! (Ode) 

X PREĐAŠNJI, BEZ MARICE 

ŽIVOTA: Slušaj, ti moraš da spasavaš i sebe i mene! MILORAD: Ja ću sebe već spasiti. (Pođe u sobu) ŽIVOTA: (dočepa ga za peš od kaputa): Maro, drži ga, hože da pobegne! Drži ga! MILORAD: Hoćete li mi dati deset hiljada dinara? ŽIVOTA: A držaćeš predavanje? MILORAD: Ako date! ŽIVOTA (lomi se, ali spazi na vratima gđe Protićku i Spasojevićku, te teška srca odluči): Dobro, daću ti!

XI G-ĐE PROTIĆ I SPASOJEVIĆ, PREĐAŠNJI 

G-ĐE PROTIĆ I SPASOJEVIĆ (u jedan glas): Dobar dan, dobar dan, gospođo!(rukuju se s Marom) Gospodine! ŽIVOTA: Moj sin, dr Milorad Cvijović.(Ono dr izgovara tako da se r jasno čuje) G-ĐE PROTIĆ I SPASOJEVIĆ(u jedan glas): A, naš naučnik! Vrlo mi je milo, vrlo mi je milo! ŽIVOTA: Baš malopre mi moj sin reče: tako bi voleo da se upozna sa gospođama koje su ga pozvale. G-ĐE PROTIĆ I SPASOJEVIĆ: Kakva čast! GĐA PROTIĆ: Nama to uopšte vrlo laska! GĐA SPASOJEVIĆ: Mi smo upravo ovlašćene... GĐA PROTIĆ: Naše obdanište broj devet... GĐA SPASOJEVIĆ: Celokupna uprava našeg obdaništa... GĐA PROTIĆ: Mi bismo želeli... GĐA SPASOJEVIĆ: Ja bih vas lepo molila, gospođo Protić, dozvolite mi... GĐA PROTIĆ: Molim... GĐA SPASOJEVIĆ: Možete misliti, dakle, kako nas je obradovalo kad smo pročitale u novinama da će predavanju prisustvovati i veliki naučnik gospodin profesor Rajser iz Frajburga.. GĐA PROTIĆ: To je velika čast za nas. GĐA SPASOJEVIĆ: Mi smo upravo zato i došle ovamo. GĐA PROTIĆ: Mi smo rade da lično pozovemo dr Rajsera. GĐA SPASOJEVIĆ: A vi ćete najbolje znati da nas uputitite gde ga možemo naći... 

ŽIVOTA: Nemojte ga ni tražiti, jer pravo da vam kažem on uopšte ne voli predavanja. GĐA PROTIĆ: Kako, zaboga, kad u novinama piše da je zbog toga predavanja naročito i doputovao? ŽIVOTA: Da, zbog ovoga predavanja, to je drugo: ja samo kažem da on uopšte ne voli predavanja, a ovo je drugo. GĐA SPASOJEVIĆ (Miloradu): Htele smo još nešto da vas zapitamo, gospodine. Pošto vi prvi put izlazite pred publiku, ne bi li bilo dobro da vas jedna članica predstavi publici...Šta mislite? MILORAD: Meni je svejedno. GĐA PROTIĆ: Ili bi možda gospodin više voleo da ga izvedu dve članice? ŽIVOTA: Može i dve, ali pod uslovom da samo jedna govori. GĐA SPASOJEVIĆ: Kako, uostalom, gospodin želi. MILORAD: Ne želim ja ništa. ŽIVOTA: Nemojte njega ni pitati. Ti filozofi su uvek vrlo čudni ljudi, njima je sve svejedno. 

XII BLAGOJE, PREĐAŠNJI 

BLAGOJE (Upadne zadihan): Evo ga, ide! ŽIVOTA: Ko, more? BLAGOJE: Profesor Rajser! GĐE SPASOJEVIĆ I PROTIĆ (skoče ushićeno): Ju, to je divno! ŽIVOTA (upeortlja se): Ama kakav Rajser? Jesi li ti lud? Što mi ga dovodiš? BLAGOJE: Zapeo pa neće da čuje, veli hoće da vidi Miloradovu majku. MARA: Ju, šta ima mene da vidi! ŽIVOTA: Kakvu majku, brate!Video je Miloradovog oca, pa šta ima i majku da vidi!?! GĐA SPASOJEVIĆ: Tako se radujemo, tako se radujemo; pružila nam se lepa prilika da lično upoznamo i pozdravimo čuvenoga naučnika. ŽIVOTA: Jest, lepa prilika. (Blagoju) Idi, more, reci mu da ne dolazi! BLAGOJE: Ama, šta nisam činio, pa ne pomaže! ŽIVOTA: Onda idite dođavola i ti i on! BLAGOJE: (ѕbunjeno ode) 

XIII PREĐAŠNJI, BEZ BLAGOJA 

ŽIVOTA: O, majku mu, šta ću sad?(Miloradu, koji se slatko smeje): A šta se ti, kog đavola, smeješ? MILORAD: Smešan mi ujka Blagoje. ŽIVOTA: Pa smešan je, dabome da je smešan!Pa dobro , šta ćemo sad? GĐA PROTIĆ: Mi ćemo ga u ime uprave udruženja obdaništa broj devet pozdraviti i zablagodariti mu što je čak iz Frajburga potekao da prisustvuje predavanju svoga učenika. ŽIVOTA (potpuno zbunjen): Jest, tako mu kažite, samo molim vas, budite hrabri...to jest, ne vi, nego ti, Milorade sine, budi hrabar...! MILORAD: Šta imam ja!?! ŽIVOTA (uzvrda se i sve više se zbunjuje): Pa jes, pravo kažeš. Onda, Maro, budi ti hrabra! MARA(otresa se): Šta ja? ŽIVOTA: Šta ja, šta ja?Pa neko treba da bude hrabar. Dobro, biću ja, kad neće niko drugi, biću ja!Ha, sad sam se setio. Ja i ti, Maro, i ti Milorade, povući ćemo se tamo u sobu; ostavićemo gospođe neka ga one pozdrave, pa dabome, mi bismo im samo smetali. Šta ćemo mi ovde? GĐA SPASOJEVIĆ: Ali, zaboga, to ne ide! GĐA PROTIĆ: Pa on vam dolazi u posetu! ŽIVOTA: Jeste, to je istina, samo ja nisam rad da vam smetam. (Otvaraju se vrata) Evo ga! 

XIV BLAGOJE, DR RAJSER, VELIMIR, PREĐAŠNJI 

BLAGOJE: (grozno zbunjen i ušeprtljan, ulazi prvi): Izvolte, izvolte!(Kad je ušao Rajser): Čast mi je predstaviti vam...gospodin Života, otac Miloradov. ŽIVOTA: Ama otkud ja otac, što ti mene mešaš?!? BLAGOJE: (još više zbunjen): To jest, otac sam ja, a gospodin je majka! GĐE SPASOJEVIĆ I PROTIĆ: Iju! MARA (krsti se) MILORAD (zacenio se od smeha) VELIMIR: (ljuti se i hteo bi da spase situaciju...Blagoju): Ali, zaboga, oče, evo je majka! BLAGOJE: Pa na nju ja i mislim.(Rajseru, predstavajući Maru): Čast mi je predstaviti vam Miloradovu majku! RAJSER(govori kao čovek koji je iz knjige učio jezik, lagano, slog po slog): Moje poštovanje, gospođo, ja mnogo cenim vašeg sina! 

ŽIVOTA: Molim, izvolte! RAJSER: On je odličan mladi naučnik. GĐE SPASOJEVIĆ I PROTIĆ (Životi): Predstavite nas, molimo vas, predstavite nas! ŽIVOTA (Blagoju): Predstavi ih ti! BLAGOJE: Ja ih ne poznajem. GĐE SPASOJEVIĆ I PROTIĆ (prilaze Rajseru i jednovremeno): Mi smo, poštovani gospodine, članice uprave udruženja obdaništa broj devet. To obdanište koje je tako važna socijalna ustanova... RAJSER (Velimiru): Molim vas, prevedite mi to što govore gospođe. GĐA SPASOJEVIĆ (gđi Protić): Pa da, gospodin ne može da razume kad vi ne dozvoljavate da mu ja sama objasnim... GĐA PROTIĆ: Molim, izvol`te! GĐA SPASOJEVIĆ: Mi smo, poštovani gospodine profesore, članice uprave obdaništa broj devet... GĐA PROTIĆ: To obdanište, koje je tako važna socijalna ustanova... GĐA SPASOJEVIĆ: Održaće jedno javno predavanje. ŽIVOTA: (poverljivo Blagoju): Sad će da pukne! GĐA PROTIĆ: To predavanje održaće nam vaš odlični učenik (pokazuje Milorada), gospodin doktor Milorad Cvijović. RAJSER (zbunjen) To jest... GĐA SPASOJEVIĆ: Gospodin Života Cvijović, njegov poštovani otac (pokazuje na Životu)... BLAGOJE: (poverljivo Životi): Puklo je! GĐA PROTIĆ: ..Bio je tako ljubazan te nam je pomogao da zadobijemo gospodina. GĐA SPASOJEVIĆ: Mi smo presrećne što se vi, poštovani gospodine profesore, na glas o tome krenuli čak iz Frajburga, da prisustvujete tome predavanju. RAJSER (Velimiru): Ja ništa ne razumem. Kakvo ćete to predavanje vi držati? GĐA SPASOJEVIĆ: Ali ne gospodin, već gospodin doktor Milorad Cvijović.(Pokazuje na Milorada). RAJSER: Pa da, gospodinov sin! (Pokazuje na Blagoja) GĐA PROTIĆ: Ah, ne! Gospodinov sin! (Pokazuje na Životu) ŽIVOTA: (Protićki): Ama, nemojte mene mešati! RAJSER (Životi): Pa dobro, čiji ste vi otac? ŽIVOTA: Ne znam! 

MARA: Ju, crni Života! RAJSER (Blagoju): A čiji ste vi otac? BLAGOJE: Ne znam. GĐA PROTIĆ (Životi): Ali, gospodine, vaš sin, gospodin doktor Milorad Cvijović, drži predavanje? RAJSER: Pardon, gospođo, doktor Milorad Cvijović je gospodinov sin! (Pokazuje na Blagoja) BLAGOJE: Tako je! GĐE SPASOJEVIĆ I PROTIĆ: Iju! ŽIVOTA: Stvar je, kao što vidite, potpuno jasna i najbolje bi bilo da o tome više ne govorimo. GĐA SPASOJEVIĆ: Ali mi ne znamo... GĐA PROTIĆ: Kome da se ogratimo? GĐA SPASOJEVIĆ (Mari): Molim vas, gospođo, budite dobri pa nam vi recite ko je otac vašega sina... MARA: Otkud ja to znam! GĐE SPASOJEVIĆ I PROTIĆ: Iju! MILORAD: Zaboga, majka, šta govoriš? MARA: Pa zar ja znam šta govorim, splela sam se kao pile u kučine. GĐE SPASOJEVIĆ I PROTIĆ: Molimo vas, stvar je utoliko nejasna... ŽIVOTA(koji se sve do sad savlađivao, plane): Ama ućutite vi jedanput! Šta se vi mešate u moje familijarne stvari? Šta ima obdanište broj devet da se meša u moje familijarne stvari? Malo mi je zar Pepika, nego sad još i obdanište broj devet? GĐE SPASOJEVIĆ I PROTIĆ(Uvređeno): Gospodine! RAJSER (Hoće da utiša): Ipak, dame su u pravu. One žele... ŽIVOTA: (plamti): Pazi ga sad i ovaj!Ama šta ste mi se vi kog đavola popeli na glavu?Potegli ste čak iz Frajburga da raspravljate moje familijarne stvari. Eno vam vaše Vizantije, a ostavite na miru moju familiju. Taj vaš Frajburg ovde mi se popeo!Dosta je, brate! (Drekne) Dosta, razumete li?!? SVI (opšte uzbuđenje i međusobno objašnjavanje. Velimir pokušava da umiri Rajsera; Spasojevićka i Protićka objašnjavaju se sa Blagojem i Marom, Milorad stoji po strani i slatko se smeje) ŽIVOTA(očajno, sam sebi): Pepika, nesrećni Pepika, vidiš li šta si mi napravio?!? 

ZAVESA

TREĆI ČIN 

1. MILORAD, MARICA 

MILORAD: (leži na otomanu, a noge ispružio na jednu stolicu. Puši nervozno) MARICA (dolazi spolja): Gospodine! MILORAD (drekne i skoči): Šta je? Jesam li rekao da me niko ne uznemirava? MARICA: Htela sam... MILORAD(dočepa jastučiće i gađa je): Napolje! Napolje! MARICA (pobegne u levu sobu). 

2. MILORAD, SLAVKA, MARICA 

MILORAD (legne kao i ranije i nastavi pušenje) SLAVKA (dolazi iz leve sobe, a za njom Marica krijući se iza njenih leđa) MILORAD: (skoči kao i ranije i dočepa jastuk): Ama, jesam li kazao....? SLAVKA (prilazi mu): Umiri se, zaboga!(Dok mu ona prilazi, Marica iskoristi priliku i pobegne na spoljna vrata). Šta ti je od jutros? MILORAD: Šta mi je? Ti me još pitaš šta mi je, a ja se čudim da nisam još počeo da ujedam ljude. A i to ću početi da radim, videćeš, i to ću raditi. SLAVKA: Ali zašto, zaboga? MILORAD: Kako možeš pitati zašto?Pa zar nisi sopstvenim očima videla bruku koju mi je otac sa onim predavanjem priredio? SLAVKA: To je istina; zbunio si se, vrlo si se nespretno zbunio. Bilo je neprijatno za sve nas kad se publika počela grohotom smejati. Da sam mogla, pobegla bih iz sale. MILORAD: A kako da se ne zbunim, kad otac dao onoj filozofskoj fantaziji Velimiru da mi napiše predavanje, a onaj- čuj, molim te, šta je napisao. (Vadi iz džepa rukopis i čita).“ U kontemplativno intuističko-vitalističkom izlaganju fluktuantnih logocentričnih i biocentrističnih problema, sukobio sam se sa derizornim

profanacijama klimakteričke kulture“. Ajde, ajde, izgovori ti to! Znaš li ti, kad sam zapao u ove reči, izgledalo mi je kao da sam zalutao u neprohodnu džunglu u kojoj urlaju divlje zveri. Malo je trebalo pa da i ja počnem urlati. Eto, i ti me pitaš zašto sam se zbunio. SLAVKA: Pa zašto si pristao, zaboga, da držiš to predavanje? MILORAD: Što? Morao sam , ucenio me otac u času neprilike, kad mi je pošto-poto trebalo dest hiljada dinara. SLAVKA: Gonila te je kakva banka? MILORAD: Ne, gonila me je jedna žena. SLAVKA: Bože, braca! MILORAD: Lepa žena. SLAVKA: I zbog toga samo? MILORAD: Nego? Zbog toga, dabome! Banka nije nikad tako opasna kao lepa žena. Banka te opomene, pa protestuje, pa utuži, pa tek onda sud donosi izvršno rešenje; žena, to je stalno protestovana menica i uvek izvršno rešenje. SLAVKA: Bolje bi bilo da se ti osaviš tih svojih teorija. MILORAD: Pa da se posvetim valjda filozofiji? SLAVKA: Ne kažem, ali... 

3. MARICA, PREĐAŠNJI 

MARICA: (na zadnjim vratima, ali ne sme da uđe, već samo proturila glavu): Gospodine, jedna gospođa želi... MILORAD: (drekne): Kakva gospođa? MARICA: Jedna s detetom. MILORAD: To je? ( pribira jastuke i ostale predmete): Ona će mi platiti za sve. SLAVKA: Ali zaboga, braca! MILORAD: Pusti me. To je ona gospođa iz obdaništa broj devet.Rekla mi je sinoć da će danas doći s decom iz obdaništa da mi se zahvale. SLAVKA: Pa utoliko pre nemoj biti grub. MILORAD: I stolicama ću je gađati. To obdanište mi je došlo glave.(Marici) Neka uđe! SLAVKA: Ja ću se ukloniti. Ne smem da budem prisutna. (Na vratima svoje sobe) Uzdrži se, molim te, braca! 

4. MILORAD, KLARA SA PEPIKOM 

MARICA (pošto je izvukla glavu, propušta Klaru koja vodi jednog četvorogodišnjeg mališana) MILORAD: (potegne da je gađa jastukom) KLARA ( Trgne se, iznenađena ovakvim susretom): Pardon! MILORAD: (videvši da to nije predstavnica obdaništa, već jedna lepa i ljupka dama, spušta polako ruku s jastučetom) KLARA: Izvinite, ja tražim gospodina Milorada Cvijovića. MILORAD: To sam ja. KLARA: Mislim, doktora Milorada Cvijovića. MILORAD: To sam ja. KLARA: Ali ne, gospodine, ja govorim o mome mužu. MILORAD: E pa, to sam ja. KLARA: Vi se izvesno šalite, gospodine? MILORAD: Ne, gospođo, uverićete se da sam to ja. KLARA: Ja, gospodine, poznajem dobro svoga muža. MILORAD: Pa ipak, gospođo, to sam ja! KLARA: Bože, da li se ja možda pogrešno izražavam vašim jezikom? MILORAD: A ne, gospođo Klara, vi vrlo dobro govorite. Iznenađuje me kako dobro govorite.Pepika izvesno ne zna naš jezik?Odi, Pepika, kod mene! KLARA: Vi znate detinje ime? MILORAD: Kako, zaboga, ne bih znao detinje ime?Odi, mali, odi k meni, ne boj se! Čudnovato, ne liči nimalo na mene. KLARA: Ali gospodine...S kim imam čast? MILORAD: Pa ja sam se, gospođo, već predstavio. KLARA: Ne mogu misliti da sam pogrešila adresu, utoliko pre što vi, eto, znate moje ime i ime moga deteta. Ili da vi slučajno nemate isto ime i prezime kao moj muž? MILORAD: Svakojako da imam isto ime i prezime; ja ne mogu imati drugo, kao što vi ne možete imati drugog muža osim mene. KLARA: Ja vas molim, objasnite mi ovaj susret, ja ne umem da se snađem. MILORAD: Teško mi je objasniti vam kad vi ne verujete da se ja zovem dr Milorad Cvijović. KLARA: Dobro, pristajem da verujem...Pa ipak... 

MILORAD: Pa ipak ne verujete. Uveriću vas, dakle. Verujete li vi da majka koja me je rodila zna ko sam ja? KLARA: Je li ovde gospođa majka? MILORAD: Da, i zvaćemo je odmah.(Zvoni) KLARA: Ja vas molim, ona će mi izvesno objasniti. 

5. MARICA, PREĐAŠNJI 

MARICA: Molim! MILORAD: Idite, zovite majku. Recite: stigla je gospođa Klara sa Pepikom. MARICA: Molim!(Ode levo) 

6. MILORAD, KLARA 

KLARA: Kako, zar gospođa majka očekuje moj dolazak? MILORAD: Razume se. Uostalom, zar niste pisali? KLARA: Da, ali njemu, mome mužu. MILORAD: I pozdravili ste grospapu i grosmamu. KLARA: Da, sve to, samo...Ja prosto ne mogu da dođem sebi. Takav preobražaj je apsolutno nemoguć; vi čak i ne ličite na mog muža. MILORAD: Ne osećam nikakvu opotrebu da ličim na njega, ali vam dajem časnu reč da ja potpuno ličim na doktora Milorada Cvijovića. KLARA: Ne znam, možda... MILORAD: Uostalom, evo majke, ona će vam to potvrditi. 

7. MARA, PREĐAŠNJI 

KLARA: (potrči Mari u susret i ljubi joj ruku): Mama, mama, tako se radujem! MARA: (zbunjena): Ja ovaj...pa jest! KLARA: (uzme dete): Pepi, herchen, kise di hand der grosmama! Das ist dajne grosmama! MARA (još više zbunjena): A to je Pepika?Ja ne znam kako sad...Milorade, sine, šta da radim? 

MILORAD: Pa zagrli unuče. MARA: Pa jest, dete nije krivo. (Poljubi dete. Klari) A došli ste...Kad ste došli? KLARA: Pre pola sata. MARA: Sami? Zar vas nije dočekao muž? KLARA: Nije. MILORAD: To nije lepo od njega. KLARA: Ja nisam znala tačno da odredim ni voz ni sat u koji stižem. (Grli Maru) Mama, vi tako dobro izgledate.Milorad mi je uvek govorio najlepšim rečima o vama, on se hvalio vašom ljubavlju. On se hvalio da ste vi najplemenitija majka na svetu. MARA (grleći i mazeći Milorada): Sve su majke takve. A što nisi kazao gospođi i to da si ti jedinac i da si ti moja maza? KLARA: Ali ne taj gospodin! MARA: Nego? KLARA: Meni je sve to govorio moj muž! MARA: Vaš muž?E, njegovu majku ne poznajem! MILORAD: I ja je ne poznajem. KLARA: (zgranuto): Kako?...Pa zar...?...Ja vas molim, gospođo, objasnite mi vi šta je ovo sa mnom. Ja sam ovde strana, u tuđem sam svetu, ne poznajem ovdašnje običaje i navike; ne znam šta je šala, a šta nije.Ja vas molim, objasnite mi sve ovo. MARA: A ko će meni da objasni?I ja sam se, sinko, našla u čudu, pa ne umem da se snađem. KLARA: (pokazujući Milorada): Gospodin kaže da je moj muž. MARA (Miloradu): Zar si joj kazao?To nije trebalo, možda će se otac ljutiti.(Klari) On jeste vaš muž, ali molim vas, nemojte to nikome govoriti, to se ne sme znati. KLARA: Ali gospođo, zaboga...pa to je užasno! Šta je ovo, šta se događa?Bože moj, bože moj! (udari u plač) MARA (Prilazi joj tešeći je): Nemojte plakati, zaboga, neće to tako ostati!Učinićemo mi već sve što treba da razvedemo vaš brak! KLARA( diže glavu): Da razvedete? A zašto? MARA: Pa zaboga, ne možete vi ostati njegova žena! KLARA: Ali zašto? MARA: Zašto? Zašto?Ja ne znam da vam kažem zašto. Milorade, dušo, objasni joj ti. MILORAD: To će joj najbolje otac objasniti.( Klari ) Grospapa će vam

to najbolje objasniti. KLARA: A gde je gospodin? MILORAD: On momentalno nije kod kuće, ali doći će. KLARA: (nestrpljivo): Oh, ko će to dočekati! MILORAD: Ali, majka, gospođa je putnica, umorna je. Pepika je izvesno i gladan. MARA: Ju, istina!Izvol`te, izvol`te ovamo, da sačekamo Životu.Izvol`te. MILORAD: Izvolte, gospođo, vi ste kod svoje kuće. KLARA: Hvala. MARA: Izvol`te. (Pokazuje joj sobu levo i polazi za njom) MILORAD: (zadržava Maru) Mama, pa lepa, bolan, ova moja žena! MARA (mane rukom da ćuti i odlazi za Klarom) MILORAD: (idući za njima, sam sebi) Ko bi to rekao da ja imam tako lepu ženu!8. ŽIVOTA, BLAGOJE 

ŽIVOTA (posle kraće pauze dolazi još spolja svađajući se sa Blagojem): Zajeo si ti meni bar osamdeset slušalaca. BLAGOJE: Ama, nisam kad ti kažem. ŽIVOTA: Dao sam ti pare da kupiš sto ulaznica i podeliš ljudima koji će aplaudirati, i nije ih desetak zapljeskalo. Zajeo si bar osamdeset ulaznica. BLAGOJE: Bilo je, brate, i aplauza. ŽIVOTA: Ama, kako bilo? Zatapšalo nekoliko njih kao od bede, a kad se Milorad zbunio i zapetljao, svih sto tvojih ulaznica tako su se slatko smejale kao da su besplatne upravo zato da se smeju. BLAGOJE: To su se smejali oni što su platili ulaznice, a njima ne možeš zabraniti; oni su se o svome trošku smejali. ŽIVOTA: Budale, da ih pita čovek zašto su se smejali? Zbog onih stranih reči, a ne znaju da filozofija nije filozofija ako se ne kaže stranim rečima.Eto, reci ti meni šta znači to (na slogove): aniticipativna dinamika. Jedva sam naučio napamet. Ajde, kaži mi šta to znači. BLAGOJE: Ne znam! ŽIVOTA: Pa ne znaš, dabome, a u tome vidiš i jeste filozofija: da ti ne razumeš ono što ja kažem, a ja da ne razumem ono što ti kažeš. 

BLAGOJE: Pa jeste. ŽIVOTATo je filozofija, a ne ono da ja tebi dam pare za sto ulaznica, a ti da kupiš svega dvadeset. BLAGOJE: Opet ti! 

9. MARA, PREĐAŠNJI MARA (dolazi vodeći Pepiku) ŽIVOTA (kad je spazi, zaprepasti se i pretrne): Maro...da nije...? MARA: Jeste! ŽIVOTA: Pepika? MARA: Jeste! ŽIVOTA: Tako ti Boga, je l to on? MARA: Pa on, kad ti kažem. ŽIVOTA: Pepika! Bože moj, Bože moj! ( Potresen, zaplače se i briše suze maramom) BLAGOJE: Pa zašto plačeš sad? ŽIVOTA: Zaboga, unuče! BLAGOJE: Pa otkad ti je to, brate, unuče? ŽIVOTA (trgne se i promeni lice): Pa jest, pravo kažeš, a ja zapeo pa za tuđe dete plačem. MARA: Baš i ja te gledam, pa... ŽIVOTA: Zaboravio sam se, a ako hoćeš, formalno mi jeste unuče. MARA: A dobro neko dete: ćuti, ne larma. ŽIVOTA: Pa ne larma, dabome, rođeno je u Švajcarskoj; nije kod nas pa da larma od rođenja pa do smrti.A jesi li, boga ti, njemu kazala šta je on sve nama počinio? MARA: Kome? ŽIVOTA : Pa Pepiki! MARA: Bože moj, Života, pa dete! ŽIVOTA : Dete jeste, ali treba da zna, treba mu reći neka zna.Slušaj ti, Pepika sinko, ovo što ću ti reći. (On se u daljem razgovoru zanosi i govori sa najvećom zbiljom kao da ga odista ko sluša) Nemoj na jedno uvo da primiš, a na drugo da pustiš, nego upamti svaku reč. Rodio si se, dobro; tvoja privatna stvar, u to nema prava niko da se meša; ali, brate, nemaš ni ti prava da se mešaš u tuđe privatne stvari. A ti, brate, čim si se pojaviop na svet, umešao si se u moje račune i planove i tako si ih zamrsio i zapetljao da ih ja mogu samo božjom

pomoći raspetljati.Evo samo jedan primer da ti kažem, da bih te uverio, da ne kažeš da govorim tek onako. Vidiš li ti, na primer, koliki je tvoj stomačić, ne možeđ u njega da spakuješ ni pola kile trešanja, a ti potegao pa proguta četiri stotine i sedamdeset kilometara transbalkanske železnice, četiri vijadukta i sedam tunela. A znaš li ti šta to znači: jesi li čuo koji put za transbalkansku železnicu? Nisi, dabome. A znaš li bar šta je to transbalkanska železnica, pa transatlantski saobraćaj, pa Transilvanija, pa...(Blagoju) šta beše ono još? BLAGOJE: Transval. ŽIVOTA: Transval, jest! Eto, to si ti meni, vidiš, počinio! BLAGOJE(Pepiki): Ferštest du? ŽIVOTA (Blagoju): Feršte on ili neferšte, sve mi je jedno, samo neka čuje šta mu govorim. (Pepiki) Pa onda, sinko, ja razumem da odrasteš, pa recimo ne svršiš školu i, ne znajući čime da se zanimaš, postaneš recimo vucibatina i kao takav falsifikuješ priznanice, čekove, uputnice, menice i druge stvari.Dobro, to razumem kad odrasteš, ali si se ti, sinko moj,već rodio kao falsifikat.Pa je l to lepo?Ajde, reci, je li lepo?!? Ti uopšte nisi dete, ti si falsifikat! I pitam te ja, tebe, zašto si, brate, ti baš mene izabrao da moje ime potpišeš na tvoju menicu? E, Pepika, za to ćeš da se ubrišeš; izvini, al za to ćeš da se ubrišeš! MARA: Bože, Života, govoriš kao da te dete razume. ŽIVOTA: Hteo sam samo da mu kažem, da ne reče posle što mu nisam kazao. A i laknulo mi, pravo da ti kažem, čisto mi laknulo kad sam mu sve ovako u oči kazao. MARA: To kaži ti njegovom ocu. ŽIVOTA: Kazao sam i njemu, nego šta...A, ovaj, je li, Pepika nije došao sam? MARA: Tu je i ona. ŽIVOTA: Klara? MARA: Jeste! ŽIVOTA: Pa šta kaže? MARA: Ne kaže ništa, zbunjena je, ne ume da se snađe i jednako plače.. Eno je tamo sa Slavkom i Miloradom. ŽIVOTA: Kaži ti Miloradu da on nije njen muž. MARA: Pa zna, zaboga, de! ŽIVOTA: Pa zna, ne kažem da ne zna, ali da ne zaboravi. A je li tu

Velimir? MARA: Nije, poslao je Milorad da mu jave. ŽIVOTA: E, dobro! MARA: Ja dođoh, znaš, ona bi htela da ti poljubi ruku. ŽIVOTA: Šta ima da mi ljubi ruku? MARA: Pa opet, kako ćeš?Ne možeš da izbegneš! Da je zovnem? ŽIVOTA: O, brate, ne znam šta da radim. Šta veliš, Blagoje? BLAGOJE: Pa sad,koliko ruku da ti poljubi, to može.Samo, znaš, ti to hladno primi, nemoj da se potreseš pa da zaplačeš. ŽIVOTA: Šta imam, kog đavola, da zaplačem? BLAGOJE: Pa velim, malopre kad si video Pepiku zaplakao si. ŽIVOTA: Ono sam se ja prevario. Idi ti, Maro, tamo. Sad ću ja, imam samo sa Blagojem da uredim jednu stvar. MARA: Dobro! (Pepiki) Ajde, Pe...Ju, ubio me Bog, da umem da mu kažem. Ajde! (Ode s Pepikom) 

10. ŽIVOTA, BLAGOJE 

ŽIVOTA: Pa sad, Blagoje, kao što vidiš, tu je, došla je. Sad nemamo gde, valja se odlučiti šta ćemo. Oterati je ne možeš, je li?A da joj ponudiš pare da se vrati, i to ne vredi. Primiće pare, otići će, pa šta?Moj sin će opet ostati ženjen čovek, pa šta sam onda učinio?Moramo nešto pametnije smisliti. `Ajde da te čujem!Sedeo si u univerzitetskoj fotelji, deder ti meni sad, ako umeš, daj kakav univerzitetski savet. Ajde, da te čujem. BLAGOJE: Pa ja ti rekoh, Života, a ti razmisli, pa ćeš videti da drukče ne može biti. ŽIVOTA: Misliš to? BLAGOJE: To, da bome, da je uhvatimo u neverstvu i na osnovu toga tvoj sin zatim da povede brakorazvodnu parnicu! ŽIVOTA: Pa zar on ne može da povede brakorazvodnu parnicu i bez neverstva? BLAGOJE: Može, da kaže da se drugi venčao na njegovo ime, pa taj drugi posle da kaže kako je i zašto to učinio. ŽIVOTA: Opet ti to! Preskoči već jedanput to, pa reci što drugo ako znaš. BLAGOJE: Može i ovako, recimo, da kaže: ne trpim je, ne slažemo se,

pa onda da dobije presudu kojom ga osuđuju na produženje bračnog života. ŽIVOTA: Taman! BLAGOJE: Vidiš i sam da je najbolje onako. ŽIVOTA: Pa dobro, ajde, kako misliš da izvedemo stvar? BLAGOJE: Onako kako sam ti govorio. Naići će Velimir, je li? ŽIVOTA: Jes, zvali su ga. BLAGOJE: Oni su muž i žena, nisu se videli više od godinu dana, je li?Poleteće jedno drugom u zagrljaj i to je neverstvo, jer je ona žena tvoga sina.Dosta ti je dva svedoka i svršena stvar. Ti znaš kad ja nešto isplaniram da to ide kao namazano. ŽIVOTA: Pa jest, ti si mi isplanirao i Pepiku, pa mi je došao kao namazan. BLAGOJE: Ja sam ti isplanirao diplomu, i dobio si je, a Pepiku ti je isplanirao Velimir. ŽIVOTA: A gde su ti tvoji svedoci što si mi ih preporučio? BLAGOJE: (gleda u sat): Čudno mi je što ih već nema, a rekao sam im tačno u jedanaest da budu ovde. Čekaj da vidimo! (Zvoni) 

11. MARICA, PREĐAŠNJI 

MARICA (dolazi) : Molim! BLAGOJE: Jesu li dolazili jedan gospodin i jedna gospođa? MARICA: Nisu, gospodine. BLAGOJE: Čim dođu, uvedite ih ovamo! MARICA: Molim! (Ode, ali se odmah vrati) Ovaj čas su došli jedan gospodin sa gospođom. BLAGOJE: To su oni. Neka uđu! MARICA (propuštajući Sojku i njenog muža). 

12. SOJKA, SOJKIN MUŽ, ŽIVOTA, BLAGOJE 

BLAGOJE (pošto su ušli, predstavlja ih Životi): Eto, to su gospođa Sojka i njen muž. ŽIVOTA: Milo mi je. SOJKA: Nas je pozvao gospodin Blagoje. 

ŽIVOTA: Da, on vas je preporučio. Kaže, vešti ste u tom poslu. SOJKA: Kako da ne, zaboga!Pa ja i gospodin Sima vršimo sa uspehom taj posao već toliko godina. ŽIVOTA: Koji gospodin Sima? SOJKA: Pa moj muž. ŽIVOTA: Pa zašto ga zovete gospodin Sima? SOJKA: Znate, on i jeste moj muž, a i nije.Mi živimo, istina, zajedno i pod istim krovom, ali smo se razveli još pre pet godina. ŽIVOTA: I vi? A zašto pobogu? SOJKA: Pa zbog radnje, zbog posla!Kad svedočimo kao muž i žena, uvek to ima manje vrednosti jer se smatra da smo se dogovorili.Ovako kao razvedeni mi predstavljamo dva samostalna svedoka: on je Sima Ječmenić, a ja sam Sojka Purić.Pa zato ja njemu uvek kažem gospodin Sima, a on meni gospa Sojka, da bismo se navikli na to te da pred sudom predstavljamo dva strana lica. ŽIVOTA: A vi to svedočenje obavljate sasvim kao radnju? SOJKA: Da, ali samo u brakorazvodnim parnicama. ŽIVOTA: I imate dosta posla? SOJKA: Kako da ne, zaboga?Pa to vam je danas moda: politika, fudbal i razvodi brakova.Time se dans ceo svet zanima. Venčaju se, prožive koj` mesec, zasite se, pa hajd` razvod braka. A gde ćeš razvod braka bez svedoka? ŽIVOTA: I donosi vam to? SOJKA: Pa donosi. Razume se, zavisi mnogo od kvaliteta svedodžbe. Druga je taksa za: čuli smo to i to; druga za: videli smo to i to, a druga: zatekli smo... ŽIVOTA: To i to. SOJKA: Nije to i to, nego ono i ono. ŽIVOTA: Ono? SOJKA: Pa dabome! ŽIVOTA: To je valjda najskuplje? SOJKA: Ne, najskuplja je lažna zakletva. ŽIVOTA: Pa zar i to obavljate? SOJKA: Zašto da ne, ako je potrebno? ŽIVOTA: Pa to je greh. SOJKA: To je greh u svim drugim parnicama, ali u brakorazvodnim nije. Dok s jedne strane grešiš što se lažno kuneš, s druge strane činiš bogougodno delo što pomažeš da se dvoje oslobode jedno

drugog. ŽIVOTA: Pa to znači taj vam posao može lepu paru doneti? SOJKA: Još kad bi se našao kakav finansijer da uloži izvestan kapital, naš bi se posao mogao lepo razviti. ŽIVOTA: Kako razviti? SOJKA: Mogle bi se, na primer, liferovati spletke i intrige. Kakvom mužu, potrebno je, recimo, da se otrese žene, a nema razloga. I šta će drugo nego dođe kod nas da mu liferujemo jednu intrigu. ŽIVOTA: A ja sam mislio da se kod nas spletke i intrige liferuju besplatno. SOJKA: Da, liferuju se, ne kažem da se ne liferuju, ali te intrige se šapću, a za razvod braka je potrebno glasno da se kažu. To se plaća. ŽIVOTA: Izgleda odista da ste vi dobro upućeni u posao. BLAGOJE: Pa zar bih ja inače preporučio gospođu? ŽIVOTA: Dakle, kako vi mislite da izvedemo ovu moju stvar? SOJKA: Kako god vi želite, mi vam stojimo na raspoloženju. ŽIVOTA: Objasni, Blagoje, gospođi svoj plan. BLAGOJE: Evo u čemu je stvar.Gazda-Životina snaja, recimo, neverna je svome mužu. SOJKA: Molim samo jedno pitanje: je li ona onako pomalo? ŽIVOTA: Ko će je znati? Žensko je! SOJKA: Šta ćete kad je ženskoj to od Boga suđeno da vrdne pa ne može mimo božje naredbe! A je l ona izlazi gdegod; ide li gde; ima li prijateljica ili tako nekog? BLAGOJE: Čekajte, da vam ja sve po redu kažem. Dakle, ona je ovde i neće nigde izlaziti, ali se svaki čas može desiti da dođe jedan mladić, i čim taj mladić dođe, ona će mu poleteti u zagrljaj. SOJKA: Jeste li vi sigurni u to? BLAGOJE: Kako da nisam! ŽIVOTA: Sigurni smo, dabome! BLAGOJE: I nama treba u tome trenutku dva svedoka koji će videti da su se oni zagrlili. SOJKA: Videti?Hm, teško je to videti, ali mi možemo svedočiti i ako ne vidimo. ŽIVOTA: Ne, ne, ja bih voleo baš da vidite. SOJKA: A hoće li se hteti oni pred nama poljubiti? ŽIVOTA: Hoće, brate! BLAGOJE: Ja mislim da bi ipak mnogo bolje bilo kad biste se vi

sakrili, recimo, u ovu sobu, pa da iskrsnete ujedanput kad su oni u zagrljaju. ŽIVOTA: Jeste, to bi bilo zgodnije. SOJKA (razmišlja): Može, može!Samo, kako ćemo znati kad treba da ispadnemo? ŽIVOTA: Morali biste da virite kroz ključaonicu. SOJKA: Ne, nego kad bi nam neko dao znak. ŽIVOTA: Pa eto Blagoje. BLAGOJE: Kakav znak? SOJKA: To je najlakše, ispustiti nešto što će tresnuti (Razgleda)Eto, mogli bi ovaj služavnik.(Uzme ga i ispusti te ovaj zazvekeće). Dobro je, čuje se. ŽIVOTA: Vidiš, tO je dobro. Šta veliš, Blagoje? BLAGOJE: Dobro.ŽIVOTA: Slažete li se i vi, gospodin Simo, sa tim planom? SOJKIN MUŽ: Izvinite, ja ne smem da govorim. Meni je žena zabranila da govorim čim ima nekoga stranog sa nama. SOJKA: Ta mante ga dođavola, morala sam da mu zabranim. Brbljiv je, te mi ceo posao pokvari.I kad idemo u sud na svedočenje, ja moram da mu napišem šta da kaže te da nauči napamet, pa tek kad ga ja preslišam, odvedem ga na sud. ŽIVOTA: Pa dobro, neka tako bude.Samo moramo požuriti jer onaj može svaki čas naići. BLAGOJE: Da ih odvedemo u ovu sobu? ŽIVOTA: Jest, tamo! BLAGOJE: Izvol`te! (Odvodi ih u desnu sobu, ostavlja ih tamo i odmah se vraća). 

13. ŽIVOTA, BLAGOJE 

ŽIVOTA: Neka izrađena žena. BLAGOJE: Pa kad joj je to zanat. ŽIVOTA: Ne zapitah je, more, šta će da traži za ovaj posao. BLAGOJE: Pa po cenovniku! Ima ona utvrđen cenovnik. ŽIVOTA: A čim se to svrši, ja ću advokatu, da mi napiše tužbu. BLAGOJE: A hoće li je Milorad potpisati? ŽIVOTA: Pa po cenovniku, ima i on utvrđen cenovnik.Za jedno javno

predavanje deset hiljada dinara; za jedan potpis na tužbu za brakorazvodnu parnicu...videćemo već koliko. 

14. MARA, PREĐAŠNJI 

MARA (pojavi se na vratima): Hoćeš li doći, Života, ili da ona dođe ovamo? ŽIVOTA: Evo, evo idem! MARA (povuče se) ŽIVOTA (pođe pa zastane): Ovaj...eto, ne znam ni kako da se ponašam. BLAGOJE: Što možeš hladnije. ŽIVOTA: Pa jest! (Pođe pa se osvrne) A ti, ovaj..pazi na služavnik. (Ode) 

15. BLAGOJE, GĐA DRAGA 

BLAGOJE (Ode i namešta služavnik da mu bude pri ruci) GĐA DRAGA: Dobar dan želim! BLAGOJE: O, dobar dan, prijo! GĐA DRAGA: Baš dobro, prijatelj-Blagoje, te se s vama nađoh, da vas onako nasamo pripitam. BLAGOJE: A šta? GĐA DRAGA: Šta beše, Boga vam, onome mladome doktoru da se onako obruka na predavanju? BLAGOJE : Pa ne može se reći da se obrukao. GĐA DRAGA: Ama kako da nije kad se publika tresla od smeha? BLAGOJE : Ah, publika! Publika je platila ulaznicu i ona za svoje pare ima prava da se smeje, a ima prava i da plače. Na to ne treba gledati. Ali ja sam razgovarao sa naučnicima, sa profesorima univerziteta- ja imam, znate, vrlo intimne veze sa profesorima univerziteta pa oni svi priznaju da mu je predavanje bilo visoko naučno. Sa mnogima sam, verujte, razgovarao i oni se dive. GĐA DRAGA: Dobro to, što se tiče nauke, ja u to neću da se mešam, niti želim da vređam nauku.Samo šta mu bi da se zbuni, splete se i zamuca, pa poče naopako da govori reči? 

BLAGOJE : To jeste, ali tome smo mi krivi, a ne on. GĐA DRAGA: Zašto mi? On je govorio. BLAGOJE : Pa ipak, mi smo krivi. Rekli smo mu da će predavanju prisustvovati ćerka ministra saobraćaja. To ne bi bilo ništa, jer naposletku predavanje je javno, mogu prisustvovati ćerke cele kraljevske vlade, pa ništa; i one su slušaoci kao i svaki drugi slušalac. Ali mi njemu pred samo predavanje obratimo pažnju da ona sedi sa svojom majkom, gospođom ministarkom, odmah u prvom redu levo. I on, bogami – to mi sam priča- lepo je govorio dok mu jednoga trenutka ne pade na pamet da je potraži očima. NJihovi se pogledi, kaže, sretoše, i on oseti nešto, nešto...ne znam kako se to kaže... GĐA DRAGA: Pa nešto, tako se kaže. BLAGOJE : E pa to! Oseti nešto, zaigra mu srce i navuče mu se mrak na oči. GĐA DRAGA: Dopala mu se? BLAGOJE : Ama kako da nije, dopala mu se te još kako!I eto zbog toga se zbunio; zaigraše mu slova kao da igraju đurđevku. Š mu je izgedalo kao F, F kao C, C kao R, R kaoŠ, a Š kao A.Sve naopako i on tako naopako i poče da čita. Opčinila ga lepotom pa mu se izmenila i slova i eto ti!Tu bi se zbunio i rektor univerziteta, a kamoli on. GĐA DRAGA: Pa jest, može, ne kažem da ne može, al ima nešto drugo mnogo gore. BLAGOJE : E, a šta to? GĐA DRAGA: Moliću vas samo, prijatelj – Blagoje, da budete iskreni da se ne brukamo. BLAGOJE: Što se iskrenosti tiče, to računajte slobodno na mene. A čega se to tiče što imate da mi kažete? GĐA DRAGA: Ne mogu ni sama da verujem, al opet, šapuće se, znate kako je kad se šapuće... BLAGOJE: Pa šta se to šapuće? GĐA DRAGA: Šapuće se da je mladi doktor Cvijović oženjen. BLAGOJE : Eto ti sad! Budi-te-bog-s-nama! GĐA DRAGA: Kažem vam, šapuće se. BLAGOJE : Pa da je istina, ne bi se to šaputalo; kazalo bi se da svi čuju. GĐA DRAGA: Pa otkud takav glas da izađe? BLAGOJE : Intriga, šta može biti drugo go intriga? GĐA DRAGA: Zamislite kakva bi to bruka bila; mene bi kao poslednju

varalicu izbacili iz kuće gospodin ministrove i ja bih....Ju, ju, ju, ne mogu čisto ni da zamislim! BLAGOJE : Ta idite, molim vas, pa zar bi mi za ženjenog čoveka tražili devojku? GĐA DRAGA: A čija bi to mogla biti intriga? BLAGOJE : Reći ću vam. Dečko lep, je li, lepo vaspitan, veliki naučnik, ima uramljenu doktorsku diplomu- drugim rečima: mladić pred kojim stoji velika karijera i sjajna budućnost.A pored toga još sin vrlo bogatih roditelja, jedinac, jedini naslednik. E pa, može li biti bolje partije za ženidbu od njega?I zato, vidite, navalile provodadžike na Životu, navalile, kao muve na šećer. Odbija ih on, grešnik, ali one navaljuju. Onomad baš neka gospa Vida...Znate li je? GĐA DRAGA: Ne znam! BLAGOJE : Ne znam je ni ja. Pa ta gospa Vida došla da govori za neku bogatu miraždžiku: kuća, dve kuće, tri kuće; vinograd, dva vinograda, tri vinograda; pa pare, gotovina u hipotekarnoj banci.Pa navalila ona na Životu, a on joj kaže: „ Gospođo, prilika koju mi nudite jeste sjajna, ali moj sin ima izvesnih obaveza“: GĐA DRAGA: Ju, kakvih to obaveza? BLAGOJE : Bože moj, pa Života smatra to kao obavezu kad je vama poverio provodadžiluk, jer on kaže: ili ćerku gospodina ministra saobraćaja, ili nijednu drugu!Verujte, da mu ponude ćerku ministra socijalne politike ili, baš ako hoćete, i ministra unutrašnjih dela, on bi odgovorio: Ne, ili ćerku ministra saobraćaja ili nijednu drugu! GĐA DRAGA: Pa jeste, ove druge nemaju kilometre. BLAGOJE : Nemaju, dabome!E pa vidite, on rekao gospođi Vidi: moj sin ima izvesnih obaveza...a ona možda zaključila: kad on ovako sjajnu priliku propušta zato što ima obaveza, onda to ništa drugo ne može biti nego da je oženjen.I onda počela o tome da šapuće.To će biti, verujte, to i ništa drugo! GĐA DRAGA: dakle, dajete mi reč da nije istina to što se šapuće? BLAGOJE : Kunem vam se i na jevanđelje ako treba! 

16. VELIMIR, PREĐAŠNJI 

VELIMIR (dolazi spolja): Dobar dan! BLAGOJE : Gle ti! Otkud ti? 

VELIMIR: Je li istina da je stigla Klara? BLAGOJE : Istina je. VELIMIR: I dete? BLAGOJE : Da! VELIMIR (pođe levoj sobi): Gde je? Tamo, je l`te? BLAGOJE : Čekaj, nemoj tamo!Ona me je molila da je zovem ovde kad ti dođeš. (Pođe, ali zbunjeno zastaje. Gđi Dragi)A vi...ovaj...prijo...Ne mislite da idete? GĐA DRAGA: Kako bih, zaboga, išla,a nisam se ni videla sa gospodinom Životom? BLAGOJE : Pa jeste, treba i s njim da razgovarate; premda možete biti uvereni da ću ja sve od reči do reči kazati; verujte, sve od reči do reči. GĐA DRAGA: Pa jeste, al` ipak drugo je to kad čovek lično razgovara. BLAGOJE : Pa jeste, ne kažem da nije drugo. VELIMIR (nestrpljiv): Ali zaboga, gospodin Blagoje! BLAGOJE (seti se): A jest!...(Ode)17. VELIMIR, GĐA DRAGA, BLAGOJE, KLARA 

GĐA DRAGA: Gospodin je jako nestrpljiv? VELIMIR: Pa razume se da sam nestrpljiv, a on razvezao...(Utom spazi Blagoja i Klaru na vratima)...Klaro! KLARA: Milorad! BLAGOJE (pohitao je i dočepao se služavnika koji ispusti te poslužavnik tresne i zatandrče). 

18. SOJKA, SOJKIN MUŽ, PREĐAŠNJI 

SOJKA: (izlete iz sobe kao čupavac iz kutije; za njom njen muž): Ju, ju, ju! SOJKIN MUŽ: No, no, no! SOJKA: LJubiti ovako javno tuđu ženu! SOJKIN MUŽ: Skandal! VELIMIR (koji se pri njihovoj pojavi trgao): Ko ste vi, molim? SOJKA: Mi ćemo već imati prilike da vam se predstavimo! VELIMIR: Poznajete li ih vi , gospodine Blagoje? 

BLAGOJE: Ne poznajem ih! VELIMIR (gđi Dragi): A vi, gospođo? GĐA DRAGA: Nikad ih nisam videla. VELIMIR: Ko ste, dakle, vi? SOJKA : Ovom prilikom mi smo svedoci da ste vi ljubili tuđu ženu, i to javno.(gđi Dragi) Jeste li i vi videli, gospođo? GĐA DRAGA: Kako da nisam! SOJKA (Blagoju): Pa i vi ste videli, gospodine? BLAGOJE: Pa videlo se, ne može se reći da se nije videlo. SOJKA : No, četiri svedoka, to je dosta, pa i suviše. VELIMIR (uzbuđen): Gospođo, ko ste da ste, vi ste bezobrazni! SOJKA: Vrlo dobro, zapišite to, gospodine Simo! VELIMIR (već besan): Zapišite, a zapišite i ovo: upasti u tuđu kuću ne predstavljajući se nikome i upletati se u tuđe porodične stvari, to je već nešto iznad bezobrazluka. Gospodine Blagoje, ja vas molim, dozvolite mi da ovu gospođu i ovog gospodina izbacim iz kuće. SOJKA: Oho! SOJKIN MUŽ: Oho! BLAGOJE (zbunjen): Ja, znate, nisam gospodar ovde. VELIMIR: Dajte, dakle, gospodara! (Ode vratima i viče): Gazda Života! Gazda Života! (Vraća se) : Pokazaću ja vama! 

19. ŽIVOTA, MARA, MILORAD, SLAVKA koja vodi PEPIKU i PREĐAŠNJI 

SVI (koji dolaze upadaju uzbuđeni): Šta je, zaboga? ŽIVOTA: Ko to viče? SOJKA: Gospodin hoće da nas izbaci iz vaše kuće! VELIMIR (kad spazi Pepiku, potrči k njemu, uzme ga u naručje i zagrli) KLARA (prilazi Slavki i objašnjava joj stvar) ŽIVOTA: Kako da vas izbaci, zašto da vas izbaci? SOJKA: Kao što vam je poznato, gazda Života, mi smo došli ovde da razgovaramo o zakupu vaše kuće u Molerovoj ulici. Rekli su nam da pričekamo u onoj sobi, jer ste vi momentalno zauzeti u porodici. Mi smo čekali i jednog trenutka, kad smo otvorili vrata da vidimo jeste li već ovde, sagledali smo skandaloznu scenu (Pokazuje na Klaru) Gospođa je vaša snaja, zar ne? 

ŽIVOTA(zbunjen): Pa kako da kažem....jeste...dabome da jeste... GĐA DRAGA (koja je bila u dubini te je Života nije ni spazio, trgne se): Kako? (Prilazi napred) SOJKA: Dakle, zatekli smo vašu snaju u zagrljaju sa ovim gospodinom. ŽIVOTA: To je užasno, pa to je neverstvo!Ja ne dozvoljamvam da se moja kuća, moj ugled, moj obraz na takav način kalja. To je sramota!Molim vas, budite mi svedoci! SOJKA: O, vrlo rado! VELIMIR (zaprepašćen, Mari i ostalima): Šta je ovo, zaboga? GĐA DRAGA (prilazi Životi): I ja sam bila prisutna, dakle i mene možete smatrati za svedoka. ŽIVOTA (zaprepasti se kad je vidi): Vi? Šta ćete vi ovde? GĐA DRAGA: Došla sam da saznam jedan nečuveni skandal. Dakle, vaš sin je odista ženjen?! ŽIVOTA (zbunjen): Ama nije ženjen! GĐA DRAGA: I vi se malopre, prijatelj- Blagoje, zakleste na jevanđelje! BLAGOJE: Šta znam ja... GĐA DRAGA: Šta znači ovo, gazda Života? ŽIVOTA: Ama, ne znači ništa, videćete da ne znači ništa. GĐA DRAGA: Ja sam, dakle, izigrana. Sramota! I to, je l`te, vašoj časti i vašem ugledu dolikuje? ŽIVOTA (očajan): Ama, čekajte zaboga! GĐA DRAGA: I što ste sa mnom terali sprdnju i vi i ovaj moj vajni prijatelj Blagoje, to još tako, ali nemojte se varati da će vam to tako olako proći i to što ste terali sprdnju sa poštovanja dostojnim domom jednog ministra. ŽIVOTA: Ama, čekajte, zaboga, polako! Objasni joj ti Blagoje. VELIMIR: Ja ću vam objasniti, gospođo! ŽIVOTA: Ti da ćutiš, ti si sovjim postupkom ukaljao čast ove kuće, ti si razorio jedan srećan brak! MARA: Ali zaboga, Života! ŽIVOTA: Ti da ćutiš! GĐA DRAGA: I ne razumem samo kako je vaš sin, osramoćeni suprug, na sve to ravnodušan. MILORAD (smeje se i sleže ramenima): Šta se mene sve to tiče? ŽIVOTA: Pa tebe se ne tiče, dabome, ali mene se tiče! (Sojki) Dakle,

molim vas, ja računam na vas kao svedoke! (Gđi Dragi)A vi ćete se na kraju krajeva uveriti da moj sin nije ženjen. SOJKA: Kako nije ženjen? ŽIVOTA: Ama. Ženjen jee, nemojte molim vas da me bunite! Za vas je ženjen, za gospođu nije ženjen! GĐA DRAGA: Tako?!? No, to mi se dopada!!! KLARA (očajno Slavki): Zaboga, gospođice, šta je sve ovo, šta se dešava? SLAVKA: Videćemo, umirite se! GĐA DRAGA: Ja bih vas molila, gospodine, pre nego što se udaljim, da mi kažete šta ću reći gospodinu ministru. VELIMIR: A ja bih vas molio za objašnjenje šta je sve ovo što se događa. SOJKA: A ja bih vas molila...ŽIVOTA (zbunjen, spleo se i ne ume da se snađe): Ama čekajte! O, brate, navalili ste, te ja bih vas molio ovo, te ja bih vas molio ono, Polako, brate, sve ću vam objasniti. Dakle, evo u čemu je stvar. (Blagoju) Šta me gledaš, kog đavola, što i ti ne zineš da objasniš stvar! BLAGOJE: Pa ne znam... ŽIVOTA: Pa ne znaš, dabome! Kad ne znaš šta se pleteš ti da objasniš!Pusti mene da ja objasnim, nemoj se ti mešati.Dakle, šta sam ono hteo?...(Sojki) Vi ste došli za onaj stan u Molerovoj ulici. Lep je to stan, ima predsoblje ,tri parketirane sobe sa kaljevim pećima, sobu za ostavu, za mlađe, kuhinju, vešernicu i sve ostalo. Kuća je sasvim suva, to vam garantujem, a sunčana je strana, verujte... VELIMIR: Ali ostavite to, drugo mi vas pitamo! ŽIVOTA: Ama šta imaš ti mene da pitaš? Zar ti mi zamesio sve ovo pa sad ti mene da pitaš! GĐA DRAGA: Pa i ja sam vas pitala. ŽIVOTA: Pa dabome, vama i hoću da odgovorim. Kad odete, dakle, gospodinu ministru, a vi ga, molim vas, pozdravite sa moje strane. Recite mu da ga ja neobično cenim i poštujem. GĐA DRAGA: Ali ko vas to pita! Šta ću ja njemu da kažem? ŽIVOTA: Recite mu...Recite mu...Deder, Blagoje, šta da mu kaže...? 

20. GĐA SPASOJEVIĆ I GĐA PROTIĆ 

GĐA SPASOJEVIĆ I GĐA PROTIĆ (ulaze i sa njima četvoro dece, dva muškarca i dve devojčice, od kojih jedna nosi buket) ŽIVOTA (ščepa se za kosu): Jaoj, gospode Bože, obdanište broj devet! Samo mi je još to trebalo! GĐA SPASOJEVIĆ I GĐA PROTIĆ (jednovremeno): Mi smo došle sa našom decom iz obdaništa, da u ime uprave i u ime nezbrinute dece izjavimo zahvalnost gospodinu doktoru Cvijoviću na održanome predavanju u korist obdaništa. ŽIVOTA: E, hvala, hvala! MILORAD (uzeo jedan jastuk, ali mu Slavka zadržava ruku): Pusti me da ih gađam! SLAVKA: Ali, braca, zaboga! GĐA SPASOJEVIĆ (izvodi napred devojčicu s buketom): Ajde, kaži! DEVOJČICA (napravi reverans i počne deklamaciju): Vaše visoko preosveštenstvo! ŽIVOTA: Gle sad! Je l` to tebi, Blagoje? MILORAD (Slavki): Jaoj, pusti me da je gađam! GĐA SPASOJEVIĆ: Ju, izvinite, zbunilo se dete pa uzelo deklamaciju koju je govorilo vladici pri osvećenju doma! (Devojčici) Ono drugo, dušo! DEVOJČICA S BUKETOM: Gospodine naučniče slavni/zbog vašega dela idealnog/ovo cveće mali znak je pažnje/obdaništa broj devet zahvalnog! GĐA SPASOJEVIĆ: Te je stihove napisala gospođa Protić. GĐA PROTIĆ: Da, ja. MILORAD: Osobito lepi stihovi. GĐA SPASOJEVIĆ (devojčici, upućujući je Miloradu): Predaj gospodinu buket. GĐA DRAGA: A ne, bolje je gospođi! (Pokazuje Klaru) Gospodin je ženjen. GĐA SPASOJEVIĆ I GĐA PROTIĆ: Kako, gospodin je ženjen? GĐA DRAGA: Da, ženjen je, je l` te, gospodine Života? ŽIVOTA: Ama, šta mešate to, nije o tome reč! GĐA DRAGA: Pa kažem, ženjen je. (Sojki) Zar ne, gospođo? SOJKA: Razume se da je ženjen. GĐA PROTIĆ: Ju, gospodine Života, pa što nam to niste kazali? ŽIVOTA: Ama šta se vi mešate? Šta ima tu obdanište broj devet da se

meša u te stvari?Ostavite me, tako vam boga, na miru! MILORAD (Slavki): Ne mogu više da se uzdržim, ja ih moram gađati! SLAVKA(uzdržava ga) GĐA SPASOJEVIĆ I GĐA PROTIĆ (Životi): Mi se zaboga ne mešamo, ali se samo žalimo na nepriliku u koju ste nas doveli. GĐA DRAGA: Vas još ništa, ali mene! KLARA: A mene? VELIMIR: A mene? ŽIVOTA (Gleda ih sve redom): A mene? GĐA DRAGA: Šta se nas vi tičete? ŽIVOTA: A šta se mene vi tičete? GĐA DRAGA: A, pa tako recite pa da znamo; tako dabome, da smo bar načisto! GĐA SPASOJEVIĆ I GĐA PROTIĆ: Pa da, bolje je bilo načisto. ŽIVOTA: Ama, ćutite vi, obdanište, šta se vi mešate! GĐA SPASOJEVIĆ I GĐA PROTIĆ: Gospodine, mi smo dame! ŽIVOTA: E pa kad ste dame, a vi ćutite! GĐA DRAGA (njima). Gospodin je vrlo ljubazan. GĐA SPASOJEVIĆ I GĐA PROTIĆ: To već vidimo! ŽIVOTA (ščepa se za kosu): Gospode Bože, ovo je prava ludnica! (Svojima) Šta me gledate, vezujte me, vezujte me!Sve mi se u glavi uzmutilo, sve se isprevrtalo, ne umem da mislim više, razumete li, ne umem da mislim više! 

21. DR RAJSER, MARICA, PREĐAŠNJI 

RAJSER (Uvodi ga Marica): Dobar dan! ŽIVOTA: Gospode Bože, i ovaj!Samo mi je još on trebao! RAJSER( Prilazi Blagoju): Ja sam došao, gospodine, da vam saopštim... ŽIVOTA (Rajseru): Ama, dokle ćete, pobogu, čoveče, da se muvate po Beogradu, što ne idete već jednom u Atinu? RAJSER (uvređeno): Molim? VELIMIR (Životi): Ali, gospodine, takvim tonom se ne govori sa gospodinom profesorom! ŽIVOTA: Ja ne znam švajcarski ton. GĐA SPASOJEVIĆ I GĐA PROTIĆ (Rajseru): Mi duboko žalimo,

gospodine profesore, što niste udostojili posetom sinonćno predavanje koje je održao vaš učenik. ŽIVOTA (drekne): Ama, umuknite već jedanput, vi, obdanište broj devet! GĐA SPASOJEVIĆ I GĐA PROTIĆ (duboko uvređene): No, jeste li čuli, ovo je već suviše! Milorad (Otrgne se od Slavke i potegne jastukom te pogodi po glavi jednu od ovih gospođa. Opšti vrisak i veliko uzbuđenje.Velimir se živo objašnjava sa dr Rajserom, Blagoje sa gospođama Spasojevićkom i Protićkom, Milorad sa Marom, a Slavka teši Klaru). ŽIVOTA: Pepika, nesrećni Pepika, vidiš li sad bar svojim rođenim očima šta si napravio od moje kuće! 

ZAVESA