Жељко и Немања Рађеновић II6

• Настанак самог имена Црне Горе помиње се у време српског краља Стефана Уроша II Милутина, у његовој повељи,  у контексту области око Црмнице и врањанског манастира Скадарског језера. Име је највероватније настало према томе што су у средњем веку Ловћен, његова предгорја и подручја староцрногорских планина били покривени густим шумама. Значење имена лежи у словенском топониму за велике и густе горе или мрке шумовите пределе.

• Након освајања те области у 16. веку, Црна Гора постаје саставни део Османског царства, под управом Скендербега (Станише),најмлађег потурченог сина Ивана Црнојевића, као посебан санџак, због особености терена и рељефа Црне Горе. Након његове смрти, прикључена је поново Скадарском, па потом Дукађинском и за кратко време Херцеговачком санџаку, због лошег убирања пореза, тј. турских намета.

Све до средине 15. века седиште Митрополије било је у Боки Которској, када је силом прилика пренето на Цетиње.

Зетски митрополити пренели су своју столицу стално у Црну Гору, на Цетиње, 1485. године и настанили су се у Богородичином манастиру, задужбини црногорског господара Ивана Црнојевића. 

Процес изградње црногорске државности трајао је дуго и одвијао се под окриљем Цетињске митрополије.

Због тадашњих прилика, и непостојања самосталне државе, Црну Гору је у „животу” одржавала црква, Цетињска Митрополија, која је најбитнији фактор настанка самосталне државе Црне Горе.

У време Османског царства, Црна Гора је била подељена на пет нахија: Катун, Ријечак, Љешан, Црмница и Пјешевац.

Црна Гора је била део српског етничког простора, а захваљујући географским приликама и карактеристикама, у њој се развила специфична племенска самоуправа, и начин прикупљања турских намета је био тежак, те с тога је уведен намет као код Влаха- филурија.

Будући да се процес осамостаљења догађао под окриљем Цетињске митрополије, не може се са сигурношћу пратити почетак процеса, али је извесно да су фундаменталне промене почеле са појавом владика из породице Петровића-Његоша.

Тадашње прилике, пре свега укидање Пећке патријаршије, ојачали су ингеренцију Цетињске митрополије у свим сферама живота, као једине православне установе на Балкану, на простору читавом Балкана, а посебно Црне Горе.

Поред владика, у Црној Гори је постојало и звање гувернадура, које је увела Млетачка република за старешину Катунске нахије. Након укидања Млетачке републике, гувернадури су били представници Аустрије. Такође, гувернадури су бирани из породице Радоњић, и тежили су да се наметну као једини легитимни световни владари Црне Горе.

Веома битну улогу одиграо је и Шћепан Мали, самозвани руски цар Петар III, чији су принципи владавине били основа којом се водио и Петар I Петровић Његош. Такође, доласком на власт, он је прекинуо владавину Петровића- Његоша, као и гувернадура, за време своје власти.

Међутим, због политике коју је духовна страна водила, владике, тј. Петровићи- Његоши су извојевали победу над гувернадурима, који су званично прекинути за време Петра II Петровића Његоша.

Принципи Петровића-Његоша су били ослобађања од турских стега и ропства током 18. и 19. века, што су чинили успешно, а због чега су добили поверење народа.

После убиства Шћепана Малог и именовања Арсенија Пламенца за владику (који није био из породице Петровић-Његош као његови претходници) у Црној Гори поново долази до велике племенске анархије. После Пламенчеве смрти 1784. године, општи Црногорски сабор је на владичански престо довео Петра Петровића Његоша.

Због учествовања у црногорској делегацији која је у Бечу од аустријске царице Марије Терезије тражила покровитељство и финансијску подршку црногорској држави, није добио пасош од руског амбасадора у Бечу, те је хиротонизиран у Сремским Карловцима од стране митрополита Мојсија Путника 1784. године.

Док је 1785. године био у посети Русији, Црну Гору је напао скадарски везир Махмуд-паша Бушатлија. Продро је све до Цетиња где је спалио Цетињски манастир. Било је то последње спаљивање манастира.

Када се Петар I вратио, одазвао се позиву Аустрије и Русије да Црногорци учествују у рату против Османлија. Да не би била предухитрена, Порта је сама 1787. објавила рат Русији, у који, као руски савезник, после шест месеци, требало да уђе и Аустрија. Међутим, због превеликом неповерења и сујеверја, и великих преврата током овог рата, Аустрија и Русија су 1791. и 1792. окончале овај рат, због чега је Црна Гора остала сама.

Махмуд- паша Бушалтија  је новцем и претњама ширио неслогу по читавој Црној Гори. У критичним моментима, уочи османског напада, Петар I је окупио Црногорце и Брђане и на Црногорском сабору је изгласана, написана и потписана Стега.

Након потписивања 1796. године, након битке на Матринићима, где је турска војска доживела пораз, Црногорци и Брђани, предвођени Петром I и гувернадуром, Јованом Радоњићем, Турци су доживели још један пораз на Крусима, где је изгубио живот и Махмуд- паша.

Овим војевањима, Црна Гора је територијално проширена и сасвим се одвојила од османске власти.

Наполеонови ратови су непосредно утицали на стање и дешавања у Црној Гори. Миром у Камо Формију 1797. године, због укидања Млетачке републике, нови „сусед” Црне Горе постаје Хабзбуршка монархија.

Сукоби почињу 1806. године, када Наполеонова војска покушава да учврсти власт у Црној Гори, напредујући из Боке Которске. Међутим, подухват се завршава неуспешно, јер је војска Владике Петра I била ојачана руским одредима и са руском флотом, истеравши Французе чак из Дубровника.

По уговору у Тилзиту из 1807. године завршени су сукоби између Француске и Русије, а Бока Которска је предата Француској.

Пораз Наполеона 1812. године створио је услове за уједињење Црне Горе и Боке Которске, на скупштини у Доброти 1813. године. Црногорци уз руску и британску помоћ поново преотели Боку Которску од Француза исте године.

Бечки конгрес који је уследио две године касније је, међутим, вратио Боку Которску Аустријском царству, а Црној Гори није призната независност.

У исто време, од 1807. до 1812. године, Османске снаге ојачане француским одредима напале су Брда и Црну Гору, али их нису успеле заузети. Владика Петар је одржавао сталне везе са Карађорђем за време Првог српског устанка и са њим је склопио савез за ослобођење потчињених Срба, те је са тим циљем водио знатне борбе са Турцима, међутим, заједничких ратних дејства није било, ни са кнезом Милошем.

Петар Цетињски (Петар I) имао је план о стварању славено-сербске државе, која би обухватала Босну, Србију, Херцеговину, Црну Гору и Боку Которску, са престоницом у Дубровнику. План је био да руски цар буде и цар Срба, док би црногорски владика био његов савладар. Тада то није било могуће, па је план остао безуспешан.

Унутрашњи односи у Црној Гори регулисани су обичајним правом.

Први значајни правни акти су били Заклетва 1798. и Стега 1796. године. Две године касније усвојен је „Законик обшчи црногорски и брдски” познатији као „Законик Петра I”. Допуњен је 1803. године. По доношењу Законика, основано је Правитељство црногорског и брдског, знан и као „Кулук”.

„Кулук” је створен са циљем да се централизује власт, тј. да се униште племенске самоуправе.

Петар I је за наследника спремао Ђорђија Савова Петровића, али је силом прилика Петар I 1827. године морао да прогласи за наследника Радета Томова Петровића, свог стричевића, будућег Петра II Петровића Његоша.

Владика Петар I Петровић Његош је умро 1830. године на Цетињу, а његов наследник, Петар II,а канонизово га је 18. октобра 1834. Владика Петар I је постао Свети Петар Цетињски.

Један од највећих песника наших поднебља, филозоф, владар и владика Црне Горе.

У народу је био познат као владика Раде, због свог световног имена. Замонашио се након смрти стрица.

 Владиком Петром народ је називао једино његовог стрица. Његош никада није употребљавао оно II уз Петар, него је то додато касније, као и I уз име његовог стрица, да би их разликовали. Не зна се тачно због чега је узео додатак Његош, а не Његуш. Претпоставља се да је то преузео од стрица владике Петра, који је каткад уз своје презиме додавао Његош, а не Његуш.

Сматрао је себе световним владиком, и у складу са тим се и облачио. Због тога му је Вук замерао.

Детињство провео у Његушима. Године 1825. стриц га доводи на Цетиње, где започиње образовање. Школују га монах Мисаил Светковић и стричев секретар Јаков Цек.

Исте године, бива послат да у манастир Топлу код Херцег Новог, где му је старешина манастира Јосип Троповић предавао италијански, математику, црквено певање, псалтир и друге предмете.

Због прокламовања наследника, позив владике је захтевао додатно знање, које је требало да стекне у Русији, међутим, финансијска ситуација није била повољна, те је стриц учио Петра II италијански, руски, њемачки. енглески и француски. Такође му је омогућио приступ његовој богатој библиотеци.

Сима Милутиновић Сарајлија му је предавао историју, књижевност и филозофију.

По доласку на власт, укинуо је звање гувернадура 1830. године. То се десило јер је тадашњи гувернадур катунске нахије, Вуколај Радоњић, сматрао себе наследником Црне Горе и због чега је тајно одржавао везе са Аустријом, због чега је прогнан од стране Петра II.

Уз помоћ Русије, Његош је установио и три нове институције државне власти. Најпре је донешена одлука о оснивању Сената, потом Гвардије која је бројала 156 људи. Након Сената и Гвардије, установљена је и институција перјаника, који су били оружана пратња владара и извршиоци одлука Сената. Године 1837. донесена је одлука о обавезном плаћању пореза.

Петар II је уживао велико поверење народа у Црној Гори, у којој је била јака национална свест и патријархални морал, али у којој је владала домаћа анархија, племенска суревњивост и крвна освета. Кад је дошао на власт, он је одмах почео да уводи ред и модернизује друштво и државу. Подизао је школе, оснивао судове, правио путеве, узимао поступно сву власт у своје руке и увео порез. У једној културно заосталој средини то је ишло тешко и то је морало болети овог великога родољуба, који је свом душом био предан народу.

„Ја сам владар међу варварима, а варварин међу владарима”.

Руско-црногорски односи су били веома добри,а владика је два пута приман у Санкт Петербургу.Русија је десетоструко повећала новчану помоћ Црној Гори.

Петар II је одржавао добре односе и са Милошем Обреновићем и са Александром Карађорђевићем. Био је одан српској идеји,па је успоставио сарадњу и са Илијом Гарашанином .

На нивоу Митрополије црногорско-приморске, 19. мај је установљен као датум празновања Његоша као светитеља. На својој првој икони, која је 19. маја 2013. унијета у Цетињски манастир, Његош је представљен у архијерејским одеждама. У десној руци он држи ловћенску цркву Светог Петра Цетињског, а у левој свитак са стиховима из „Луче микрокозме“. Стихови на првој икони Његоша посвећени су васкрснућу Христа, а налазе се на самом крају „Луче Микрокозме“.

Споменик Петра II Петровића Његоша у Београду испред зграде Филозофског факултета, рад вајара Сретена Стојановића.

Књаз Данило I  је био владар (књаз) Књажевине Црне Горе. Вољом Петра II је одређен за његовог наследника. После смрти Петра II, Сенат и скуп главара проглашавају га 1. јануара 1852. године за владара Црне Горе. Дана 1. марта 1852, Сенат по одлуци Свеопштег црногорског збора одлучује да Црна Гора постане наследно књажевство.

Био је гвоздене воље, јака карактера, неустрашив у остваривању народних идеала и државне мисли. Његово силно родољубље и сјајни ум, потпомаган у извођењу државних задатака несавладивом личном храброшћу, положили су темељ новој Црној Гори и пред свијетом је у угледу подигли на степен заточника балканске слободе.

У време своје краткотрајне владавине, предузео је бројне мере како на унутрашњем плану, тако и на спољашњем. Подстицао је друштвено-економске токове, како би своју земљу увео у модерно грађанско друштво. На национално политичком плану, баш као и његови претходници, стремио је ослобађању свих поробљених јужнословенских народа.

Укинуо је многе наслеђене и нецивилизоване обичаје, као што је одсецање турске главе и излагање изнад Цетињског манастира, довођење живог роба, отмица девојака...

Године 1855, на иницијативу кнеза Данила донешен је „Законик Данила I, господара Црне Горе и Брда“ касније познат као „Данилов законик“, којим је кнез наставио реформе у земљи. Најзначајније одредбе су оне које се односе на уставноправна питања- на положај човека и грађанина, на положај кнеза као врховног господара, на права и положај судова, обавезе грађана у одбрани отаџбине... Овим законом је довршено рушење патријахалног начина живота, укинута самосталност племена, учвршћена државна власт, што није прошло без отпора. Овај законик је имао 95 чланова. Законик у писаној форми у 92.члану не спомиње српску народност, али је у званичној, штампаној верзији, поред осталих допуна извршена и та допуна, коју неки злонамерно називају фалсификатом. Пошто је штампана верзија била у званичној употреби у Црној Гори, јасно је да нема говора о фалсификату, већ о допуни.

По жељи народној и пристанку цара руског Николаја I прогласио се у Петрограду за кнеза, и тиме је коначно у Црној Гори световна власт отцепљена од духовне. Турска се бојала да ће тиме сувише порасти Црној Гори углед, те је 1852. године послала на њу велику војску под Омер-Пашом.

 Омер пашина година, како се тај период називао у народу, завршила се 1853. године када је Турска на интервенцију Великих сила признала ново стање у Црној Гори.

Године 1858, Турска је опет послала велику војску, коју су у славној бици на Граховцу на Спасовдан  Црногорци потпуно потукли под вођством великог војводе Мирка. До тада је једна међународна комисија регулисала границе између Црне Горе и Турске.

Кнез Данило је убијен у Котору 1860.година,у атентату инспирисаном личном осветом. Наследио га је синовац Никола, који имао само 19 година због чега му је у управљању државом у почетку помагао отац Мирко.

Био је кнез Црне Горе у периоду 1860—1910. и краљ у периоду 1910—1918.

За време његове владавине Црна Гора је на Берлинском конгресу 13. јула 1878, после Црногорско-турског рата, добила међународно признање и знатно територијално проширење.

Никола I је реформисао државну управу, установио Министарски савет, модернизовао Црногорску војску, Општим имовинским закоником ударио темељ правном систему и отворио врата иностраним инвестицијама.

Године 1905. је Никола I октроирао Устав Кнежевине Црне Горе након чега је и сазвана Црногорска народна скупштина.

Никола I је владао аутократски, због чега је у Црној Гори стекао бројне непријатеље.

Наставио је да помаже устанике у Херцеговини,због чега је Омер-паша преузео нови поход на Црну Гору 1862.године али без успеха захваљујући Русији.

Склопио је савез 1866. са кнезом Михаилом,којим је предвиђено уједињење Црне Горе са Србијом,међутим све је то пало у воду смрћу Михаила.

Избијање устанка у Херцеговино(1875) навело је Николу да обнови савез са Србијом и уђе у рат против Османског царства

Црна Гора је однела победе на Вучјем Долу и Фундини 1876.године

Кад је Русија ушла у рат ,Турци су већину војске пребацили на бугарски фронт што је омогућило освајање Никшића,Бара и Улциња.

Одлукама Берлинског конгреса(1878) Црна гора је коначно добила своју независност.