Антон Павлович Чехов

Лабудова песма (Калхас)

Драмска скица у једном чину

Превод: Зоран Божовић

ЛИЦА

Василиј Васиљич Светловидов, комичар, старац од 68 година. Никита Иванич, шаптач, старац.

Радња се дешава на сцени провинцијског позоришта, ноћу, после

представе.

Празна сцена осредњег провинцијског позоришта. Десно - низ необојених,

грубо склепаних врата која воде у гардеробе; леви план и задњи део позорнице претрпани су старудијом. Насред сцене преврнут табурет. Ноћ.

Помрчина.

I

Светловидов у костиму Калхаса, са свећом у руци, излази из гардеробе и смеје се.

СВЕТЛОВИДОВ: Лепо богами! Нема шта. Заспао сам у гардероби! Представа је одавно завршена, сви су већ напустили позориште, а ја

безбрижно спавам. Ех, дртино, дртино! Матора псино! Значи, тако си се нарољао да си заспао седећи! Паметно, нема шта! Алал ти вера. (Виче)

Јегорка! Јегорка, ђаволе! Петрушка! Заспали сте, ђаволи једни, цркли

дабогда, сто вам ђавола и вештицу приде! Јегорка! (Подигне табурет и седне на њега, а свећу спусти на под) Ништа се не чује... Само ехо

одговара... Јегорки и Петрушки дао сам по три рубље за усрдност и сад их човек не би нашао ни уз помоћ паса... Отишли су, ниткови, и сигурно су

закључали позориште... (Врти главом) Пијан сам! Ух! Боже драги, колико сам данас у част своје кориснице попио тог проклетог вина и пива! Сав

горим, а у устима као да имам дванаест језика... Одвратно... (Пауза) Баш глупо... Напила се стара будалина, а да ни сама не зна зашто... Ух, боже

драги!... И у крстима ме пробада, и главурда ми пуца, сав се тресем, а у души ми је хладно и мрачно као у подруму. Ако ти здравља није жао,

поштеди бар старост своју, Лакрдијашу... (Пауза) Старост... Ма колико се заваравао, ма колико се јуначио и правио луд, живот је ггрохујао...

шездесет осам си већ намирио, свака част! То се више не може вратити... Флаша је испражњена и остало је само мало на дну... Остао је само талог...

Да, да... Тако стоје ствари, Васјуша... Хтео не хтео, време ти је да почнеш

да увежбаваш улогу мртваца. Смрт драгана није далеко... (Гледа напред) Четрдесет пет година играм иа позорници, а чини ми се, први пут видим

позориште ноћу... Да, први пут... Баш чудно, вуци га изели... (Прилази

рампи) Ништа се не види... А да, назире се кутија за шаптача... и

бесплатна ложа, пулт... а све остало прогутала је помрчина! Мрачна, бездана рупчага, као гроб у коме се крије смрт... Брр!... Хладно је! Из

гледалишта дува као из оџака... Идеално место за призивање духова! До ђавола, хвата ме језа... По леђима ме подилазе жмарци... (Виче) Јегорка!

Петрушка! Где сте, ђаволи? Боже, зашто нечастивог помињем? Ах, боже, окани се тих речи, окани се пића, матор си већ, време ти је да мреш... Са

шездесет осам година иду на јутрење, припремају се за смрт, а ти... О, господе! Погане речи, пијана њушка, овај лакрдијашки костим... Просто да

ти се смучи! Идем сместа да се обучем... Сав сам се најежио! Кад би човек овде провео целу ноћ, могао би да умре од страха... (Одлази према својој

гардероби. У том часу из најудаљеније гардеробе, у дубини сцене, појављује се Никита Иванич у белом огртачу.)

II

Светловидов и Никита Иванич. СВЕТЛОВИДОВ (угледавши Никиту Иванича, врисне ужаснут и узмакне) Ко

си ти? Шта хоћеш? Кога тражиш? (Топће ногама) Ко си ти? НИКИТА ИВАНИЧ: То сам ја!

СВЕТЛОВИДОВ: Ко? НИКИТА ИВАНИЧ (прилазећи лагано) То сам ја... Никита Иванич, шаптач...

Василе Васиљевичу, то сам ја... СВЕТЛОВИДОВ (изнемогао, седа на табурет, тешко дише и сав се тресе)

Боже драги! Ко је то? То си ти... ти си, Никитушка? Шта... шта ћеш овде? НИКИТА ИВАНИЧ: Ја овде спавам, по гардеробама. Само, молим вас, не

говорите о томе Алексеју Фомичу... Верујте, немам где друго да спавам... СВЕТЛОВИДОВ: Ти си, Никитушка... Боже драги, боже драги! Шеснаест

пута изазвали су ме пред завесу, предали су ми три венца и мноштво ситница... сви су били одушевљени, али нико се није сетио да пробуди

пијаног старца и да га одвезе кући... Ја сам старац, Никитушка... Шездеоет

осам година имам... Болестан сам! Мој немоћни дух ме мучи... (Љуби шаптача у руку и плаче) Не остављај ме, Никитушка... Стар сам, немоћан,

време је да се мре... Страшно, страшно!... НИКИТА ИВАНИЧ (нежно и смерно) Време је да идете кући, Василе

Васиљичу! СВЕТЛОВИДОВ: Нећу! Ја немам куће... немам, немам, немам!

НИКИТА ИВАНИЧ: Господе! Нисте, ваљда заборавили где станујете! СВЕТЛОВИДОВ: Нећу тамо, нећу! Тамо сам сам... немам никога,

Никитушка, ни рођака, ви старице, ни деце... Сам сам као ветар у пољу... Умрећу и неће имати ко да ме помене... Страх ме када еам сам... Нема ко

да ме загреје, да ме помилује, да ме пијана у кревет положи..... Чији сам ја? Коме сам потребан? Ко ме воли? Нико ме не воли, Никитушка!

НИКИТА ИВАНИЧ (кроз сузе) Публика вас воли, Василе Васиљичу! СВЕТЛОВИДОВ: Публика је отишла, опава и не мисли на свог лакрдијаша!

Не, никоме ја нисам потребан, нико ме не воли... Немам ни жене, ни

деце... НИКИТА ИВАНИЧ: Ех, за чим ^ви тугујете...

СВЕТЛОВИДОВ: Па и ја еам човек, жив човек, у мојим венама тече крв, а

не вода. Ја сам племић, Никитушка, племић угледног рода... Пре него што

сам доспео у ову рупчагу, служио сам у војсци, у артиљерији... Какна сам јуначина био, леп, поштен, храбар, ватрен! Боже, где је све то сада? А

какав сам затим глумац био, а Никитушка? (Уставши, ослања се на шаптачеву руку) Где је све то, где су сад она времена? Боже драги!

Малочас сам логледао у ову рупчагу... и свега сам се присетио, свега! Ова рупчага прогутала ми је четрдесет пет година живота, и то каквог живота,

Никитушка! Ево, гледам у њу и видим све до последње цртице, као твоје лице. Младалачки заноси, вера, полет, љубав, жена! Жене, Никитушка!

НИКИТА ИВАНИЧ: Василе Вааиљевичу, време је да пођете на спавање. СВЕТЛОВИДОВ: Кад сам био млад, тек што сам почео да се заносим

глумом, сећам се... заволела ме једна због моје игре... Дивна, витка као топола, млада, невина, чиста и румена као летња зора! Њеним плавим

очима, њеном чаробном осмеху не би одолела ни најмрачнија ноћ. Морски таласи разбијају се о стене, али о таласе њених увојака разбијале су се

хридине, ледене санте, снежне громаде! Сећам се, стојим пред њом, као

сада пред тобом... Била је лепа као никада, гледала ме је м тај поглед нећу заборавити ни кад умрем... Нежан, топао, дубок, младалачки блистав

поглед! Очаран, срећан, паднем пред њом на колена, молим за срећу... (Наставља слабим гласом) А она... она вели: напустите сцену! Напустите

сцену!... Схваташ? Она је могла да воли глумца, али да му буде жена... никада! Сећам се, тог дана имао сам представу... Улога ми је била никаква,

лакрдијашка... Играо сам и осећао како ми се отварају очи... Тада сам схватио да нема свете уметности, да је све бесмислица и обмана, а ја роб,

играчка за туђу доколицу, лакрдијаш, комедијаш! Тада сам схватио публику! И од тог времена не верујем ни њеном пљеску, ни њеним

венцима, ни њеном одушевљењу. Да, Никитушка! Она ми пљеска, купује моју фотографију за рубљу, али ја сам јој туђ, ја сам за њу ђубре, готово

дроља! Да би задовољио своју сујету, човек тражи моје друштво, али ипак се неће толико понизити да ми за жену да своју сестру, ћерку... Не, не

верујем ја њима! (Седа на табурет) Не верујем!

НИКИТА ИВАНИЧ: Лоше изгледате, Василе Васиљичу! Чак сте и мени утерали страх у кости... Хајдемо кући, будите великодушни!

СВЕТЛОВИДОВ: Отвориле су ми се очи тада... и то ме је скупо стајало,

Никитушка! После тог случаја... после те девојке... почео сам да лутам без циља, да живот проводим улудо, не мислећи на будућност... Изигравао сам

будалу, обешењака, измотавао се, развраћао људе, а какав сам уметник био, какав таленат! Покопао сам свој таленат, искварио сам и упропастио

свој језик, изгубио сам лик и облик... Пождерала ме, прогутала ова мрачна рупчага! Раније то нисам осећао, али данас... када сам се пробудио,

осврнуо сам се и имам шта да видим: шездесет осам година остало је за мном. Тек сада сам угледао старост! Ја сам отпевао своје! (Рида) Отпевао!

НИКИТА ИВАНИЧ: Василе Васиљичу! Драги мој, пријатељу... Смирите се... Боже! (Виче) Петрушка! Јегорка!

СВЕТЛОВИДОВ: А какав таленат, каква снага! Не можеш ни да замислиш,

каква дикција, колико осећања и грације, колико је струна... (Удара се у

груди) у овим грудима! Просто да се угушим!... Послушај само, старино...

чекај да предахнем... Ево, рецимо, из „Годунова":

Усинила је мене Грозног сен, Димитријем из гроба назва ме,

Народе око мене подиже, И Бориса ми за жртву обрече -

Да, царевић сам. Доста, стид ме је Да пред Пољкињом пузим охолом!

Лоше, а (Жустро) Чекај, ево из „Краља Лира"... Схваташ, мрачно небо, киша, гром - ррр!... Муња - жжж!... Пресеца читаво небо, кад одједном:

Дувајте, ветри, да образи вам прсну! Бесните, урлајте, отвор'те уставе

Небеске, и у млазевима лијте, Потопите нам торњеве, ветроказе.

Ви сумпорне муње, брзе као мисли, Претече громова што цепају храст,

Спржите ми седу главу! Громе, ти

Што све потресаш, удри и расплини Затруднелу облину света, смрви

Калупе Природе, и утри оеме то Из кога ниче незахвални човек!

(Нестрпљиво) Брзо речи луде! (Топће ногама) Дај брзо речи будале! Не могу да чекам!

НИКИТА ИВАНИЧ (глумећи будалу) „О, стриче, пљусци ласкавих речи у сувој кући бољи су од ових пљзгскова кише напољу. Унутра, добри стриче,

па потражи благослов својих кћери; овде је ноћ која нема милости ни за мудраце ни за будале."

СВЕТЛОВИДОВ: Тутњи до воље! Пљушти, ватру бљуј!

Ни киша, ни ватра, ни ветар, ни гром Нису моје кћери; вас не кривим ја

За нељубазност, елементи сви;

Вама никад нисам дао краљевину Ни звао вас децом...

Снага Таленат! Уметник! Још нешто... још нешто у том стилу... као у добра стара времена... Нешто (Смеје се од среће) из „Хамлета"! Дакле,

почињем... Шта ћемо? А, ево шта... (Глумећи Хамлета) „О, свирале! Дајте да погледам једну. (Никити Иваничу) Да проговорим с

вама у четири ока: што се ви једнако шуњате около салећући ме и испипавајући, као да бисте хтели да ме натерате у неку клопку?"

НИКИТА ИВАНИЧ: „О! господару, ако је ревност моје оданости превећ дрска, значи да је моја љубав и одвећ неспретна."

СВЕТЛОВИДОВ: „То не разумем добро. Хоћете ли да посвирате на овој свирали?"

НИКИТА ИВАНИЧ: „Не умем, кнеже." СВЕТЛОВИДОВ: „Молим вас."

НИКИТА ИВАНИЧ: „Верујте ми, не умем."

СВЕТЛОВИДОВ: „Преклињем вас." НИКИТА ИВАНИЧ: „Не умем ни опепелити, господару."

СВЕТЛОВИДОВ: „Па то је лако као лагати; прстима и палцем управљајте

овим отворима, а устима дувајте у њу, и она ће се одазвати најречитијом

музиком. Погледајте, ево овде се притискује." НИКИТА ИВАНИЧ: „Али то под мојим рукама неће уродити иикаквим

складним изразом; нисам томе вешт." СВЕТЛОВИДОВ: „Па видите ли какву нишатрију правите ви од мене? Хтели

сте да свирате на мени; хтели сте да се правите као да познајете отворе на мени; хтели сте да ишчупате из мене срце моје тајне; хтели сте да

зазвучим од свог најдубљег до свог највишег тона. А у овој малој направи има много музике, у ње је диван глас, па ипак ви не умете да је нагаате да

проговори. Госпсда му бога, па зар ви мислите да је лакше свирати на мени но на једној свирали? Назовите ме каквим хоћете инструментом, али

ме можете само доводити до беса, но на мени свирати не можете." (Смеје се и пљеска) Браво! Бис! Браво! Каква старост, бестрага јој глава! Нема

никакве старости, све су то глупости, будалаштине! Снага ми као водоскок шикља из свих жила... то је младост, свежина, живот! Где има талента,

Никитушка, ту нема старости! Пошашавео сам, Никитушка? Полудео сам,

зар не? Чекај, пусти ме да дођем к себи... О, господе, боже драги! А чуј ово, каква нежност и префињеност, каква музика! Псст... Тише!

Ноћ украјинска тиха влада. Сјај звезда. Небо прозирно је...

Зрак нигде дремеж свој да свлада И тек с топола што ту стоје

Трепери лишће; тек се њија. С висине месец мирно сија...

(Чује се како неко отвара врата.) Шта је то? НИКИТА ИВАНИЧ: То су, сигурно, Петрушка и Јегорка... Таленат, Ваоиле

Васиљичу! Таленат! СВЕТЛОВИДОВ (виче према вратима) Овамо, соколови моји! (Никити

Иваничу) Хајдемо да се обучемо... Нема никакве старости, све су то глупости, галиматијас... (Смеје се раздрагано) Зашто плачеш? Лудо моја

добра, што си се распекмезио? Е, то није лепо! То, заиста, није лепо! Де,

де, старино, немој ме тако гледати! Зашто ме тако гледаш? Де, де... (Грли га, кроз сузе) Не плачи... Где има уметности, где има талента, ту нем& гаи

старости, ни усамљености, ни болести, ту чак ни смрт није страшна... (Плаче) Не, Никитушка, ми емо отпевали своје... Какав сам ти ја таленат?

Исцеђен лимун, леденица, зарђали ексер, а ти стари лозоришни пацов, шаптач... Хајдемо! (Крећу) Какав сам ти ја таленат? У озбиљним драмама

могу да шрам само у Фортинбрасовој свити... а и за то сам већ стар... Да... Сећаш ли се овог места из „Отела", Никитушка?

А сад заувек, збогом, миру мој! Збогом, задовољство, војско с перјаницама;

Велики ратови који претварате Славољубље у врлину! Збогом,

Хате што њиштиш, и пискава трубо, Ти бубњу, који подижеш нам дух,

Пиштаљко гласна, царска заставо,

Сјају, поносе, славо и маршеви! НИКИТА ИВАНИЧ: Таленат! Таленат!

СВЕТЛОВИДОВ: Или ово:

Даље из Москве! Амо ја не дођох више.

Главом ћу безобзирце преко света Утећи да потражим крај

Где скровито месташце има које За увређено осећање моје.

Кола ми, кола дај! (Одлази са Никитом Иваничем. Завеса се лагано спушта.)