Johns, p.neka do 15 Tradicionalna veza između umetnika i patrona se duboko izmenila dolaskom Revolucije, kolapsom strarog režima, kontinentalnih ratova i velikom potrebom sloja vladara relativno neupoznatih sa ikonografijama, vizuelnim metaforama i alegorijama za lepim umetnostima. Ova promena je korenito izmenila ulogu umetnosti u političkom kontekstu. Pre završetka 18. veka, umetnička dela, prevashodno javni spomenici, bez ustručavanja su pokazivali moć i bogatstvo onih koji su ih naručivali. Vrlo često su političku poruku takvih prikazanja, koja je bila sakrivena u kompleksnom sistemu mitoloških, istorijskih i književnih simbola, mogli dešifrovati samo elitni, obrazovani, kosmopolitski članovi publike koji su manje-više bili zaduženi da održe status quo.

Reforme iz 18. veka i korenita revolucija je svakako potkopala postojeće pretpostavke o umetnosti. Nova elita je verovala više od svojih predhodnika da umetnička dela mogu da utiču na javno mnjenje da promovišu određene političke ideje i da poboljšaju društvo. Budući da je fina umetnost? iz prošlosti dovedena u pitanje, umetnici su se namerno okrenuli ka politički angažovanim simbolima i naraciji koja se lako može shvatiti i prepričati, Prednosti ovog pristupa su očigledne, budući da je umetnost u službi države skoro uvek dobro plaćena. Ali šta sa angažovanom umetnošću u periodu nestabilne političke klime revolucije i Napoleonove vladavine? Tu je ležala opasnost. Intenzivan rad koji je neophodan za političke teme, posebno monumentalne skulpture i arhitektura, ali i slike poput one Žak-Luja Davida „Teniska zakletva“, jednostavno nije mogao da prati brze promene vlasti, Čak i u relativno stabilnijem svetu Napoleonove hegemonije od 1800. do 1804. godine, manje drastične promene na političkom planu imaju vrlo negativan uticaj na umetničku praksu.

Damnjanović, M., Gligorijević, Lj., Stevanović, M. (1977). Umetnost. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva - pp. 99 i 100Sa Francusko buržoaskom revolucijom prevladava u umetnosti klasicizam, koji teži za obnovom antičke umetnosti. Povod ovoj težnji bili su novi socijalni i politički uslovi, stvoreni revolucijom, i arheološka iskopavanja rimskih gradova Pomepeje i Herkulanuma. Ugledajući se na antičku, uglavnom rimsku umetnost, klasicizam ističe simetriju, red i jasnoću kao umetnički ideal. Uzvišenost, plemenitu jednostavnost i sklad klasicisti suprotstavljaju nemiru i izrazu strasti barokne umetnosti. (Damnjanović, p. 99)

Statua Paoline Borgeze ima sve stilske osobine klasicizma: oštrinu i plemenitost konture , dominaciju pravih linija i tačne, naturalističko predstavljene pojedinosti (na primer postelje na kojoj figura leži).

Галовић, В., и Гостовић, Б. (2008). Ликовна култура за гимназије и стручне школе. Београд:2008p. 151

Veliko interesovanje za Homerove epove, iskopavanja Pompeje i Herkulanuma, antičkih gradova na jugu Italije, koja su počela 1748. godine, i estetičke teorije pruskog arheologa Johana Vinkelmana, koji je hvalio plemenitu jednostavnost antičke umetnosti, potisnulo je umetnost rokokoa još pre buržoaske revolucije u Francuskoj. U trećoj četvrtini XVIII veka u Rim stižu umetnici sa svih strana, pa ovaj grad u to vreme postaje prestonica jedne evropske kulture. U njega se dolazilo na hodočašće izvorima antičke umetnosti, kojs postaje zajedničko dobro svih Evropljana. I više od toga. Novi ukus učinio je da neoklasicizam postane internacionalna umetnost, zajednička za Evropu i SAD. Sa Francuskom revolucijom, antički ukus u umetnosti potpuno je preovladao, i nastavio je da živi i u vreme Napoleonovog carstva, pa čak i u periodu restauracije. Tako su jedan ukus i jedna doktrina bili sposobni da služe i revolucionarnim svečanostima i carskom sjaju i ograničenoj raskoši restauracije.

152.

Vinkelmanove ideje – ahromatski, nezasićeni tonovi; nema kontrasta svetlo-tamnog, ne narušava se uzvišeni mir; „Neoklasicizam u svemu nastavlja renesansnu etiku, posebno Rafaelovu, izuzev u predstavi prostora. Umesto iluzije dubokog prostora, postignutog primenom linearne i vazdušne perspektive, iluzije koja je u baroku dovedena do krajnjih granica, prostor na neoklasicističkoj slici je skučen i plitak, često odmah iza figure, zatvoren draperijom ili zidom.

Arte - Immagine - Dal tardo barocco a postmoderno - Vol. III / Benemia, A. ; Billo, L. ; Mucettelli, R. - Bologna : Calderini, 1993. - 149 p.

Formalni aspekti nadilazi etički, superiornost umetnostiKod Venecijanskog skulptora nikada nije postojala niti je mogla nastati ta revolucionarna ishitrenost jakobinskog slikara, budući da je Kanova iz Italije mogao da oseti samo deo talasa šoka kao posledice francuskih dešavanja iz 1789. godine. Sa druge strane, bio je vrlo ubeđen da je umetnost superiornija ili bar odvojena od politike i da je njegov siguran cilj da sledi apsolutnu lepotu.

museocanova.itAntonio Kanova je rođen u Posanju, dalekom 80 km od Venecije, 1. novembra 1757. godine. Sa pet godina je ostao siroče, otac mu je umro, a majka se preudala, tako da je ostao da živi sa dedom, Pazinom Kanovom, lokalno poznatim kamenorescem, što je obeležilo Antonijev život. Još kao vrlo mlad je pokazao svoju prirodnu naklonost ka skulpturi: imao je manje radove od gline iz Posanja.

Venecijanski senator Đovani Falijer je prepoznao talenat mladog Antonija i odlučio je da ga pošalje na studije i na profesionalno obrazovanje.

Godine 1768. Kanova je počeo da radi u studiju skulpture Toretijevih, u Panjanu d’Azolu, blizu Posanja, a ovaj ambijent je za mladog Antonija bio jedna prava škola umetnosti. .

Upravo su Toretijevi bili ti koji su ga uveli u venecijanski svet bogat kulturnim i umetničkim nasleđem.

U Veneciji, Kanova je pohađao školu crtanja aktova i pravio je kopije dela u gipsu iz galerije Filipa Farsetija.

Napustivši studije kod Toretija, otvorio je sopstvenu radionicu i uradio svoja prva dela koja su ga proslavila u Venetu: Orfej i Euridika (1776), Dedal i Ikar (1779).

Godine 1779. Kanova putuje po prvi put u Rim gde će nastati njegova nalepša dela: Tri Gracije, Amor i Psihe, nadgrobni spomenici pape Klementa XIII i Klementa XIV i Marije Kristine od Austrije, brojne mitološke teme, poput Venere i Marsa, Persej pobeđuje Meduzu, Hektor i Ahil. Radiće za razne pape, plemiće i vladare širom sveta. U Rimu je bio gost venecijanskog ambasadora u Palaco Venecija, Đirolama Zulijana koji je bio veliki mecena venecijanskih umetnika od Pjer Antonija Novelija do Đanantonija Selve, od Đakoma Kvarengija do Frančeske Piranezije, od Rafaela Morgena do Đovanija Volpata. Sam Zulijan je naručio dela od Kanove u Rimu, na primer Tezej na Minotauru je rađen po njegovoj narudžbini 1781. godine, a Psihe 1793.

Njegova slava je rasla i u Italiji i van nje, primao je sve novije i zahtevnije porudžbine sa svih strana Evrope. Ubrzo, njegova umetnost koju karakteriše tehnika antičkih Grka, od crteža do gline, od gipsa do mermera, razila je neverovatna dela i sve veću povezanost sa delima iz klasične mitologije.

Vredno je radio svakodnevno i dok je radio slušao je čitanja Homera.

Kada su Francuzi zaposeli Rim 1798. godine, on je odlučio da napusti grad i da se vrati u Posanjo gde se posvetio slikarstvu, za dve godine je naslikao mno dela koja se danas čuvaju u njegovoj rodnoj kući u Posanju.

Godine 1800. se vraća u Rim gde se situacija poboljšala; sa njim je pošao i njegov polubrat Đovani Batista Sartori koji će mu ceo život ostati veran sekretar.

Dolazak Napoleona na političku scenu EvropeDolazak Napoleona na evropsku političku scenu označio je jedan plodan period Kanovinog stvaralaštva, dok skulptor sve vreme uspeva da ostane otporan na iskušenje da postane umetnik francuskog kraljevskog dvora. Štaviše, 1815. godine, odmah nakon poraza kod Vaterloa, Kanova zajedno sa polubratom u Parizu uspeva da izvanrednom diplomatskom akcijom obezbedi povratak brojnih vrednih dela u Italiju koja je Napoleon prethodno odneo u Francusku. Pije VII, zbog ovog velikog poduhvata značajnog za italijansku kulturu, dodelio je Antoniju Kanovi titulu markiza od Iskije i doživotnu platu od tri hiljade kruna koje je on poklonio akademijama kao znak podrške umetnosti.

Jula 1819. godine, Kanova je u Posanju započeo izgradnju hrama kojeg je želeo da ostavi svojoj zajednici, a radovi će biti gotovi tek 10 godina nakom umetnikove smrti. Kanova umire 1822. u kući svoga prijatelja Frančeskonija.