astronomski magazin i-vi 2013-web

ASTRONOMSKI MAGAZIN • I - V I 2013 1

ASTRONOMSKI MAGAZIN

Budžet Nase za 2014.Kiseonik- ubica živog sveta

onlineU časopisu: STRUČNI DODATAK

Detekcija galaktičkog zračenja na kratkim talasima

I - VI 2013. www.astronomija.co.rs

časopis za popular izaci ju astronomij ie i s rodnih nauka

ASTRONOMSKI MAGAZIN • I - V I 20132

SADRŽAJ

PismoDvadeset naših istaknutih naučnika, od kojih jedan broj njih razvija uspešnu karijeru u inostranstvu (SAD, Australija, Francuska), potpisalo je pismo upućeno Centru za promociju nauke sa molbom da Centar putem odgovarajuće finansijkse podrške omogući pokretanje i izlaženje ovog časopisa koji je pred vama.

4

10 Astronomski kamp "Letenka"Kakav je to kamp i kada se ove godine održava? 16

14

Budžet Nase za 2014.

Administracija predsednika Obame predlaže budžet Nase za 2014. godinu u iznosu od 17,7 milijardi dolara. Budžet obuhvata finansiranje inovacionih kosmičkih misija, uključujući pro-jekat “hvatanja” asteorida. - Grujica Ivanović

Kiseonik - ubica živog svetaZa svakog od nas kis-eonik je pojam života.

Možemo izdržati najviše nekoliko minuta bez njegovog prisustva i onda gubimo svest, a ubrzo i život. Mozak ne trpi njegov nedostatak! - Draženko Nenadić

18 Kako je nastala prva astronomska opservatorija u Nišu

58 Detekcija galaktičkog zračenja na kratkim talasimaOsnovni problemi amaterskih radioastronoma, naročito u uslovima skromnih ekonomskih mogućnosti, jesu u prvom planu – šta tačno pokušati snimiti, na koji način i kako uopšte znati da li je ono što smo čuli zaista objekat koji smo želeli da detektujemo? - Nebojša Kovačević

50 Ubrzavanje Novih HorizonataRobotska sonda New Horizons se trenutno se nalazi na 6,12 AJ od svog cilja – Plutona. Radio–signal sa sonde putuje do Zemlje preko tri ipo sata. - Draško Dragović

Nakon višemesečne pripreme, testiranja opreme, zimskih meseci i nekoliko odlaganja zbog loših vremenskih uslova prva astronomska opseravorija u Nišu, nastala kao rezultat studentskog projekta „Astronomija iz fotelje“ sveča-no je otvorena 30. maja. - Milan Milošević


6 C/2011 L4 (PANSTARRS)Kometa koju je vredelo videti i fotografisati

7 Reč urednika8 Messier Marathon

Kratak izveštaj9 Ukratko o Mesijeovom maratonu

i ko je pobedio ove godine12 Astronomski kamp “Letenka” 2001 - 201224 Nova galaksija Leo P

Takoreći u susedstvu pronađena do sada nepoznata galaksija.25 Galaksije vidljive golim okom

Postoji desetak galaksija koje mogu da se vide bez dvogleda i teleskopa. Pogledajte listu, iznenadiće vas.

26 Kosmograf sa Antikitere - osmo čudoMisteriozni mehanizam star preko dva milenija

29 Slika broja: M 106 30 Sejfertove galaksije30 23 godine teleskopa Habl31 Maglina Konska glava

Poklon teleskopa Habl32 Orionova maglina - fotografija

Fotografija - duplerica. Snimak domaćeg astrofotografa34 Maglina Orion

Članak o čuvenoj maglini.36 Edvard Emerson Barnard 38 Tri Barnardove tamne magline40 Paralelni svetovi

Izvod iz čuvenog bestselera Mičia Kakua42 Veliki LOFAR-Herschel astronomski projekat46 M 101 i M848 Problem vangalaktičkih komunikacija54 Koja raketa drži rekord po broju lansiranja?56 SKYguide

Prikaz jednog astronomskog programa za telefon i tablet.57 Curiosity65 Radio teleskop Effelsberg66 Čovek je ćelija bića68 Pasje vrućine i astronomija69 Ukratko o SIRIUSU70 Pre deset godina 7071 Mlečni put nad Australijom


Uvereni smo da bi časopis, kakav je bio Astronomski magazin, pa makar i u PDF formatu, bio efikasan u popularizaciji nauke uopšte jer je astronomija čvrsto vezana za gotovo sve ostale nauke. Mi, u Srbiji, nismo u stanju da pravi-mo TV serije poput onih koje se prikazuju na National Georgaphy, Discovery i sličnim TV kanalima, jer su to preskupi projekti i za bogatije zemlje od naše, ali jesmo u stanju da pravimo časopis za popularizaciju nauke koji bi stajao rame uz rame sa najeminentnijim naučno popularnim časopisima u svetu.

Astronomija spada u red nauka sa najvećim i najdinamičnijim razvojem i neka njena znanja zastarevaju već i na mesečnom nivou. U narednim godi-nama otvoriće se gigantske opservatorije koje će prodreti do samih granica svemira i koje će znatno unaprediti i proširiti postojeće znanje i o univerzumu i o nama samim. S tim u vezi su i istraživanja pomoću svemirskih letelica koje krstare Sučnevim sistemom i na Zemlju šalju ogroman broj naučnih podata-ka. Brojne svemirske misije nas tek očekuju u narednim godinama.

Fizičari su na putu da dokuče najskrivenije tajne prirode svemira o čemu svedoče i nova otkrića u CERN-u. Neka ključna pitanja za čitavo čovečan-stvo dobiće konačno odgovore u narednih desetak godina zahvaljujući baš istraživanjima fizičara.

Biolozi u narednoj deceniji očekuju konačan odgovor na večno pitanje o postojanju vanzemaljskog života. Broj otkrivenih vanzemaljskih svetova, od kojih su neki sigurno nastanjeni, menja se već na dnevnom nivou. A nauka je tek počela da ih otkriva.

Dvadeset naših istaknutih naučnika, od kojih jedan broj njih razvija uspešnu

karijeru u inostranstvu (SAD, Australija, Francuska), potpisalo je pismo upućeno

Centru za promociju nauke sa molbom da Centar putem odgovarajuće finansijkse

podrške omogući pokretanje i izlaženje ovog časopisa koji je pred vama.

Prenosimo to pismo u celini.

PISMO


Dr Zoran Knežević, direktor AOB, dopisni član SANU

Prof. dr Dejan Stojković, SUNY at Buffalo, Department of Physics U.S.A.

Dr Vladan Čelebonović Institut za fiziku Beograd

Dr. Miroslav D. Filipović, Associate Professor School of Computing, Engineering and Mathematics Computational Astrophysics, Imaging & Simulation

Prof. dr Dragan Gajić, Odsek za fiziku, Prirodno-matematički fakultet, Niš

Dr Tristan Hubsch, Profesor Fizike i Matematike Howard University, Washington DC

Prof. dr Ivan Aničin, Institut za fiziku, Beograd u penziji

Dr Milan Mijic, Associate Professor Department for Physics and Astronomy California State University Los Angeles

Van. prof. dr Tijana Prodanović, Departman za fiziku pri PMF u Novom Sadu

Katarina Miljković, PhD Post-doktorski istraživač na Institute de Physique du Globe de Paris u Parizu.

Dr Vladimir Ajdačić, profesor u penziji

Vera Gluščević, doktorand na Kalifornijskom Institutu Tehnologije (Caltech)

Prof. dr Dušan Mrđa, Vanredni profesor na Departmanu za fiziku, Novi Sad

Branislav Đorđević, Ph.D. Physics Professor Northern Virginia Community College, USA

Prof. dr Draženko Nenadić, Van. prof. Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu

Dušan Danilović PhDResearch Associate Ames National LabU.S.A.

Dr Katarina Bogićević, docent Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu.

Dr Dragan Redžić, docent, Fizički fakultet Univerzitet u Beogradu

Dr Oliver Vince, naučni saradnik Astronomske opservatorije u Beogradu

Aleksandar Tomić, profesor fizike, magistar astrofizike, doktor biomedicinskih nauka, naučni saradnik, nekadašnji glavni urednik časpoisa VASIONA,

Zbog svega toga ne smemo dopustiti da naši građani budu uskraćeni za nova znanja, a ne možemo se osloniti isključivo na strane časopise i strane TV emisije. Strani časopisi i strane TV emisije, ma koliko bile kvalitetne, pravljeni su za stranog čitaoca i stranog gledaoca. Svakoj zemlji je potrebna popularizacija nauke po meri njenih građana.

Apsurdno je što danas o rezultatima rada naših naučnika moramo da čitamo u stranim časo-pisima, na stranom jeziku.

U našoj zemlji postoji više astronomskih društava koja periodično sprovode svoje aktivnosti i to je za svaku pohvalu. Ali nama je potrebno i sredstvo koje će održavati nivo interesovanja ljubitelja nauke na visokom i što višem nivou i između tih periodičnih aktivnosti, između tak-mičenja, kampova i javnih astronomskih posmatranja.

Imajući u vidu sve prethodno iznesene činjenice, očekujemo da će Centar za promociju nauke Republike Srbije putem odgovarajuće finansijske podrške omogućiti pokretanje i izlaženja časopisa i njegov kontinuitet u budućnosti, a čiju će okosnicu činiti astronomija i srodne nauke.

Nadamo se vašem pozitivnom odgovoru.Srdačan pozdrav.

U potpisu:


C/2011 L4 (PANSTARRS)

Bio je pravi izazov opaziti kometu C/2011 L4 (PAN-STARRS) iako je imala prilično jak sjaj. Baš u vreme kada je stigla na naš deo neba naoblačilo se i takvo

vreme je trajalo sve dok se kometa nije izgubila u mračnim dubinama kosmosa. Ipak, neki su uspeli da je snime. Bili su uporni i imali su sreću da se zateknu na pravom mestu u trenutku kada se nebo otvorilo i pružilo pogled na repaticu.

Kometa je otkrivena 6. juna 2011. godine sa opservatorije Pan-STARSS, pa joj otuda ime. Ona spada u neperiodične komete, a to su one koje čiji prolaz je uočen najviše jednom, a čija putanja je toliko izdužena da je vodi jako daleko od Sunca, ponekad čak i izvan Sunčevog sistema.

Proračuni kažu da će se kometa Panstarrs vratiti blizu Sunca, a time i blizu Zemlje, tek za 110 000 godina.

Nekoliko podataka o prolazu komete• Kometa je prošla pored Zemlje na najbližem rastojanju

5. marta: na 150 miliona kilometara.• Bila je najsjajnija između 8. i 12. marta sa magnitudom

od blizu -0,5

• Suncu se najviše približila 10. marta – na oko 45 miliona kilometara (srednje rastojanje Merkura od Suca je 58 mil-iona kilometara).

Pan-STARRSPan-STARRS (Panoramic Survey Telescope and Rapid

Response System) je panoramska istraživačka opservatorija smešena na vrhu planine Haleakala na drugom po veličini havajskom ostrvu, Maui. Zadnjih meseci privukla je pažnju šire javnosti otkrićem komete C/2011 L4

Kometa C/2011 L4. Snimio Miodrag Sekulić

Opservatorija Pan-STARSS


ASTRONOMSKI MAGAZIN ONlINe

UREđIVAČKI ODBOR:Dr Zoran Knežević,Prof. dr Miroslav Filipović,Prof dr Dejan Stojković,Prof. Dr Tijana Prodanović,Prof. Dr Dušan Mrđa,Dr Vladan Čelebonović

UREDNIKAleksandar Zorkić,[email protected]

[email protected] Draženko Nenadić, geologija,paleontologija,Draško Dragović, istorija astro-nautike, zanimljiva naukaRatko Miljkovac, osmatračkaastronomija, astrognozija i praktič-na astronomijaMilan Milošević, fizika i astrofizika,Mr Nataša Stanić, astrofizika,popularna astronomija i as-tronomija za decu,

DOPISNICIRadan Mitrović, Makedonija,Marino Tumpić, Hrvatska,Boris Štromar, Hrvatska,Jurij Stare, Slovenija,ljubinko Jovanović, Slovenija,Behaudin Karić, BiH,Danica Drašković, Australija,Vera Gluščević, SAD,Miroslav Grnja, Slovačka,Dragan Salak, japan,

DIZAjNIvan Zorkić

PISMA REDAKCIjI:[email protected] koja se objavljuju u časopisu mogu biti skraćena i uređena u smislu jasnijeg isticanja suštine. Redakcija se ne obavezuje da odgovori na svako pismo.

“Mislim da idemo na Mesec zato što je u ljudskoj prirodi da se suočava sa izazovima.”

Nil Armstrong

Početkom godine AD „Novi Sad“ i AD „Lira“, uz podršku Prirod-no-matematičkog fakulteta iz Novog Sada, odazvali su se na javni poziv Centra za promociju nauke za finansijsku podršku u ovoj godini sa projektom „Elektronsko promovisanje nauke“. Naša

ideja je bila da pokrenemo PDF časopis za popularizaciju astronomije, fizike i srodnih nauka.

Kao ciljeve projekta naveli smo nameru da „se popuni praznina u informisanju i na taj način održava, a i dalje razvija, interesovanje, pre svega mlade populacije za nauku, naročito u periodima između redovnih aktvinosti naših astronomskih društava, kao što su javna astronomska posmatranja, Mesijeov maraton i Astronomski kamp „Letenka“. Na taj način će i pomenute aktivnosti dobijati na masovnosti. Smatramo da nauku treba stalno promovisati konstantnim informisanjem inače interesovanje za nju opada. Ovo tim pre što je konkurencija kvazinaučnih disciplina snažna.“ U junu mesecu dobili smo informaciju da je Centar za promociju nauke odobrio novčana sredstva za naš projekat. Istina, ta sredstva su manja za dve trećine od onih koja su projektom planirana. Naravno, svesni smo velike ekonomske krize koja je zahvatila, ne samo našu zemlju, već i čitav svet i u tom smislu samo zadovoljni i ovim obećanim sredstvima. Ipak, moramo da napomenemo da ta sredstva mogu da pokriju izlaženje tek jednog broja PDF časopisa umesto četiri koliko smo planirali. Nastojaćemo, međutim, da do kraja godine objavimo dva broja. Prvi od ta dva je upravo pred vama.

Urednik AM Online Aleksandar Zorkić

CITAT

Ovaj broj Astronomskog magazina online izašao je zahvaljujući finan-sijskoj podršci Centra za promoci-ju nauke.

Slika sa naslovne strane

Na naslovnoj strani ovog broja AM online nalazi se fotografija sa prošlogodišnjeg Astronomskog kampa na Fruškoj gori, na sportskim terenima naselja Letenka.


Messierm a r a t h o n

LETENKA 2013

FOTO: Marko Savić

U subotu uveče, 13. aprila 2013. godine, na Fruškoj gori u naselju Letenka počeo je 13. Mesijeov maraton u

Srbiji. Za takmičenje se prijavilo rekordnih13 ekipa, više nego i jednom do sada, od kojih je jedna stigla iz Bosne i Hercegovine.

Vreme je bilo vrlo dobro, sa jednim kratkim periodom oblačnosti u prvim satima nakon ponoći. Dobri osmatrački uslovi, ali svakako i sve bolji i iskusniji takmičari, doveli su do odličnih rezultata. Većina takmičara veterana je po-pravila svoje ranije rezultate, dostignut je prošlogodišnji apsolutni rekord u detektovanj M objekata (95), a posebno je važno što smo ove godine imali i prvu, i to vrlo uspešnu, takmičarku.

Tokom noći iz Novog Sada i okolnih mesta došlo je više posetilaca koji su dobili priliku da posmatraju nebeske ob-jekte kroz nekoliko rezervnih teleskopa.

Poseban doživljaj je bilo posmatranje komete C/2011 L4 koja se sve više udaljava od nas i odlazi u svoj nepovrat te je više nikad nećemo videti.

Ne treba ni pominjati da na ovkvim okupljanjima vlada uvek prijatna atmosfera koja je za većinu i osnovni razlog dolaska.

ASTRONOMSKI MAGAZIN • I - V I 2013 9FOTO: Marko Savić

* Astronomska sekcija Doma mladih, Zenica, BH

Mesto Takmičar Ekipa M obj.

1 Laslo Kočmaroš ZRENjANIN 95

2 Miloš Gagić i Dušan Aleksić BEZ VEŽBANjA 79

3 Ratko Miljkovac ADNOS 78

4 Igor Parožanin DOBSON 55

5 Stevan Marinković MASTEDRA 51

6 Saša Marčeta SASMIR 42

7 Ivana Savić AjAINA 31

8 Bajić Dragoslav FRUGORSKI 31

9 Kosta Radosavljević KOSTUR 25

10 Aleksandar Bukovčić ALE 18

11 Behaudin Karić i Faik Čičak AS DOMA MLADIH* 17

12 Vukmir i Neca 15

13 Aca i Zoki 13

Laslo Kočmaroš, pobednik 13. Mesijeovog maratona

Grupni portret onih koji su dočekali zoru.

Mesijeov maraton je astronomsko osmatračko takmičen-je u kome je cilj da se u toku jedne jedine noći detektuje što više od 110 nebeskih objekata iz „Kataloga maglina i zvezdanih jata“ čuvenog francuskog astronoma Šarla Me-sijea (Charles Messier, 1730 - 1817).

Ne zna se pouzdano ko i kada je organizovao prvi mara-ton, ali se veruje da je to bilo sedamdesetih godina XX veka. Tada je zapaženo da svi ovi Mesijeovi objekti, mada su „raz-bacani“ po nebu, te se na noćnom nebu pojavljuju u različito doba godine, mogu videti i u toku jedne noći i to na prelazu zime u proleće. Ta interesantna slučajnost, a i činjenica da se radi o vanredno lepim objektima dovela je do takmičen-

ja koje ubrzo postaje vrlo popularno širom severne Zeml-jine hemisfere (na južnoj se ne vide svi Mesijeovi objekti pa tamo to takmičenje nije toliko atraktivno).

U Srbiji takmičenje u Mesijeovom maratonu organizuje Astronomski magazin (zadnjih godina u saradnji sa AD „Novi Sad), od 2001. godine, i to na Fruškoj gori u naselju Letenka.

Za uspešno takmičenje u Mesijeovom maratonu potrebno je odlično poznavanje rasporeda nebeskih objekata, dobro čitanje nebeskih zvezdanih karti i, naravno, posedovanje dobrog osmatračkog instrumenta (teleskop ili dvogled). Sem toga potrebna je i dobra fizička kondicija.

Ukratko o Mesijeovom maratonu

Maraton 2013 - rezultati


Astronomski kamp “Letenka”18 - 21 jul 2013

ASTRONOMSKI KAMP NA LETENKI je kamp za popularizaciju nauke, pre svega astronomije. Kamp organizuje Astronomski magazin uz po-moć prijatelja i to od 2001. godine. Od 2006.

Kamp finansijski pomaže Porkajinski sekretarijat za nauku i tehnološki razvoj, kao i PMF u Novom Sadu.

Kamp se organizuje u drugoj polovini jula.Namera organizatora je da kamp (program, tuš, toalet,

obezbeđenje itd.) bude besplatan (svi gosti su dužni da za sebe obezbede šator i hranu). Međutim zadnjih godina kamp je postao toliko velik da su i troškovi znatno narasli te svaki kamper mora da učestvuje u finansiranju kampa, ali uvek je u pitanju simboličan iznos novca.

Program kampa je vrlo raznovrsan i sastoji se od niza predavanja, radionica, demosntracija, prezentacija, tribina itd. Iako ima i stručnih predavanja, većinom su ona pop-ularna i razumljiva za svakog sa srednješkolskim znanjem. Sem toga, teme predavanja su uvek zanimljive i aktuelne. Neki programi imaju takmičarski karakter (takmičenje u otkrivanju određenih nebeskih objekata, astronomski kviz itd.).

Zavisno od broja učenika osnovnih škola organizatori kampa obezbeđuju i poseban program za osnovce.

Ne postoji obaveza da se prisustvuje ni jednom programu, ali računamo da ne biste došli da vas ništa ne interesuje. Neki programi su neprimetni iako se odvijaju. Recimo sva-ko će dobiti potpune informacije o rukovanju teleskopom, o novostima iz sveta astronautike, astronomije itd. ako to zatraži, nezavisno od toga šta piše u zvaničnom programu kampa. Takođe, na kampu se vrši razmena softvera, ideja, znanja, informacija itd. To sve takođe spada u program iako se ne odvija u nekoj propoznatljivoj i vidljivoj formi. Sve zapravo zavisi od vas, gostiju kampa, od vaše inventivnosti i

želje da nešto saznate ili da drugome prenesete svoje znanje. Zato, ako vas nešto interesuje, ne oklevajte da pitate. Pitajte pre predavanja, u toku predavanja, ili posle, u toku dana, noći, tj. kad god vidite zgodnu priliku. Pitajte!

Za koga je kamp? Za sve koji žele da saznaju, nauče ili da drugom prenesu svoje znanje (uglavnom su to studen-ti i srednješkolci, ali ima i čitavih porodica sa sasvim ma-lom decom). To znanje je raznovrsno, od toga kako je nas-tao svemir i kako su napraljveni hemijski elementi pa do Zvezdanih staza i Ratova, tj. do naučne fantastike.

Odakle su kamperi? Sa svih strana, najviše iz Srbije, ali i iz svih bivših YU republika. Ponekad se nađe i neko sa sas-vim drugog kontinenta. Zadnjih godina kamp sve više dobi-ja međunarodni karakter.

Potrebno je da najavite svoj dolazak kako bismo mogli ceo kamp bolje da organizujemo. Jedno je kada se kamp orga-nizuje za 50, a sasvim dugo kada se organizuje za 250 ljudi. Javite se, dovoljno je samo da napišete da ćete doći (i ko-liko vas dolazi, ako dolazite s prijateljima). Ali kad stignete u kamp onda se vrši prava, zvanična, prijava. Tu će te dati svoje podatke, zatim će vas neko fotografisati i izdati vam identifikacionu karticu koju nosite oko vrata (pokazalo se da su te kartice vrlo korisne kod onih koji se znaju samo preko mejlova i sa foruma, ali se inače nikad nisu videli).

Kamp ima svoj Organizacioni i Programski odbor, te posebnu službu koja brine o svemu i da sve bude u redu (video bim, snimanje, fotografisanje, ozvučenje, čuvanje opreme itd.).

Svi predavači su vrsni stučnjaci u svojoj oblasti. Među nji-ma ima profesionalnih astronoma, profesora univerziteta, samograditelja telsekopa, književnika, iskusnih nebeskih posmatrača, studenata itd. itd.


2001

2002

2003*

2004

2005

2006

Priredio Stevan MarinkovićAstronomski kamp “Letenka” 2001 - 2012

* Te godine propustili smo da napravimo zajedničku fotografiju na Letenki. Ovo je snimak sa železničke stanice.


2010

2011

2012

2007

2008

2009

Astronomski kamp “Letenka” 2001 - 2012

NAPOMENA: na fotografijama nikad nisu uslikani svi gosti kampa, jer mnogi napuste kamp pre zajedničkog slikanja, neko zakasni ili se iz nekog drugog razloga ne nađe na fotografiji.


Zanimljivo je da je Bela kuća predlagala isti budžet i za 2013. godinu, ali je faktički budžet NASA za tu finansijsku godinu sveden na “samo” 16,6 mlrd dolara. Budžet za 2014. predv-idja porast finansiranja istraživačkih i razvojnih

projekata za 2,6% i iznosiće astronomskih 11,6 mlrd dolara, što je jednako ukupnim godišnjim budžetima “Roskosmo-sa” i ESA-e!

Saglasno raspodeli sredstava u budžetu, za naučne pro-grame se predlaže nešto više od 5 mlrd dolara, uključujući 1,22 mlrd dolara za planetarna istraživanja. Medju plane-tarnim misijama čije je finansiranje obuhvaćeno budžetom za 2014. je i repiticija projekta “Kurioziti” planirana 2020. Budžet takodje delom obuhvata finansiranje projekta me-gateleskopa “Džjems Veb” (JWST) čije se lansiranje planira 2018. U 2014. za finansiranje projekta JWST je odvojeno 658 miliona dolara, dok su njegovi ukupni troškovi 6,5 mlrd.

Za misije vezane za američki segment Medjunarodne kos-mičke stanice (MKS), uključujući plaćanje prevoza astro-nauta ruskim kosmičkim brodovima “Sajuz”, budžet 2014. planira oko 3 mlrd dolara. Istovremeno, za program razvoja nacionalnog komercijalnog kosmičkog broda (CCP) NASA je izdvojila u budžetu 822 miliona dolara. Razvoj privatnog kosmičkog broda treba da ukine bolnu zavisnost NASA-e od “Roskosmosa”, da pokrene privatne kompanije da razviju sopstvene kosmičke programe za letove na niske orbite i da omogući eventualno korišćenje modula američkog segmen-ta MKS u sledećoj deceniji, ako se donese odluka o produž-etku njenog leta do 2028. Istina, za svaki slučaj NASA planira misije “Oriona” do MKS, ali se kada je američka budućnost Kosmičke stanice u pitanju akcenat ipak stavlja na korišćen-je privatnih kosmičkih brodova za prevoz opreme i ljudi na relaciji Zemlja-MKS-Zemlja. Inače, ako ne bude problema sa finansiranjem prvi komercijalni kosmički let sa ljudskom

Budžet Nase za 2014.Administracija predsednika Obame predlaže budžet Nase za 2014. godinu u iznosu od 17,7 milijardi dolara. Budžet obuhvata finansiranje inovacionih kosmičkih misija, uključujući projekat “hvatanja” asteorida.

KosmonautikaGrujica Ivanović, autor više stotina članaka i dve knjige iz oblasti istraživanja kosmosa


posadom prema MKS se očekuje 2017. Kako iz Kongresa stižu kritike na račun NASA-e zbog istovremenog finan-siranja projekata dva pilotirana kosmička broda, državnog i privatnog, direktor NASA-e Čarls Bolden je jasno dao do znanja da se, ako bude problema sa finansiranjem pro-grama CCP, može očekivati da će američki astronauti letei prema MKS na ruskim “Sajuzima” i posle 2017. On takodje naglašava da je 822 miliona dolara donja granica godišnjeg finansiranja razvoja komercijalnog kosmičkog broda na kome sada rade tri privatne kompanije. “Ako se spustimo ispod te granice, nećemo ostvariti cilj do kraja 2017”, kaže Bolden. NASA je inače već produžila postojeći ugovor sa “Roskosmosom” o letovima američkih astronauta korišćen-jem brodova “Sajuz” do kraja 2016.

U budžetu NASA-e za 2014. izdvojeno je 2,7 mlrd dolara za nastavak razvoja teške rakete-nosača (RN) SLS i kosmičk-og broda (MPCV) “Orion”. U skladu sa originalnim planom, prva dva lansiranja “Oriona” bez astronauta predvidjena su 2014. i 2017. Te iste 2017. trebalo bi da bude obavljeno i prvo lansiranje super-rakete SLS, dok je prvi let astronauta sistemom SLS-“Orion” planiran 2021.

Iako su SLS i “Orion” od fundamentalnog značaja za budućnost američke astronautike, “zvezda” budžeta NASA-e za 2014. je medjutim projekat “hvatanja” malog asteroida i njegovo “prebacivanje” do orbite Meseca krajem ove deceni-je. Za razvoj ovog projekta NASA planira u 2014. da potroši prvih 105 miliona dolara, od 2,56 mlrd koliko se očekuje da će projekat ukupuno koštati. U prvoj fazi, projekat će biti fokusiran na analizu potencijalno opasnih asteroida i na prikupljanje podataka o njihovom sastavu i strukturi. Pored toga, inženjeri će proanalizirati različite tehnike kojima se putanja takvih asteroida može promeniti da bi se izbegao sudar sa Zemljom. Asteroid dimenzija 7x10 metara i mase oko 500 tona biće “ulovljen” pomoću specijalne mreže, a za-

tim raketnim motorima automatskog aparata koji je uhvatio asteroid trans-portovan ili na eliptičnu orbitu oko Meseca ili u Lagranžeovu tačku L2 sistema Mesec-Zemlja. Ako sve ide po planu, sredinom sledeće decenije ekipa astronauta može u kosmičkom brodu “Orion” posetiti asteroid i na Zemlju dostaviti uzorke tla sa njegove površine. Za misija lova na asteroid inženjeri će kombinovati nove i teh-nologije na čijem se razvoju već uve-liko radi. Od novih tehnologija tu su solarno-električni pogonski sistemi, aparatura vrlo preciznog odredjivan-ja položaja asteroida u prostoru i us-avršene tehnike upravljanja i laserske komunikacije sa automatskim apara-tom u dubokom kosmosu. Od teh-nologija koje su u razvoju misija na

asteroid posle njegovog prebacivanje do orbite oko Meseca će koristi kosmički brod “Orion” i RN SLS.

Misija vezana za asteroide se analizira već duže vreme, ali je postala aktualna kada je Obama, kao kompenzaciju za otkazivanje mesečvog programa “Kanstelejšn” zatražio od NASA da do 2025. pripremi i realizuju misiju leta as-tronauta na jedan od asteroida. Njen značaj je postao još veći kada je prešlog februara 50-to metarski asteroid pro-leteo pored Zemlje unutar orbite geostacionarnih satelita i kada je istog dana jedan manji asteroid eksplodirao iznad Rusije. Pre nekoliko meseci u kuloarima NASA-e su počele da struje priče o još spektakularnijoj misiji – koja će pored posete asteroida obuhvatiti njegovo hvatanje i transport do rastojanja od nekoliko stotina hiljada kilometara od Zemlje. Umesto da astronaute pošalje u dugotrajnu misiju do aster-oida udaljenog nekoliko miliona kilometara, kako je pred-ložio Obama, NASA je odlučila da prvo pomoću jednog au-tomatskog aparata preveze asteroid u naše susedstvo, gde će astronauti moći bezbednije da ga prouče.

Čarls Bolden

Hvatanje asteroida, umetnička vizija budućeg podviga Nase


U prirodi ga ima u vazduhu, vodi i zemlji. Veoma je reaktivan i gradi brojna jedinjenja, ali za nas je svakako najbitniji onaj u slobodnoj formi koji nas

okružuje. Ima ga tačno onoliko koliko nam treba ili bar tako mislimo, oko 21% od zapremine vazduha. Da ga ima za samo nekoliko procenata manje teško bi smo disali, što je dobro poznato planinarima koji prelaze velike nadmorske visine. Poznato je da stanovništvo koje generacijama živi u visokim regionima Anda, Himalaja i drugih planinskih ve-naca ima gušću krv, da bi iz tako „retkog vazduha“ izvukli maksimum. Međutim, njihov život bi bio veoma težak u nižim nadmorskim visinama, jer bi tako gusta krv u ovom okolnostima vršila preveliko opterećenje na srce.

Ali da ga ima za samo koji procenat više, u prirodi bi se često dešavali procesi spontanog sagorevanja organske ma-terije. Požari bi bili mnogo češći i imali bi krupnije razmere, šume bi gorele u mnogim regionima, a sa njima i mnogi objekti koje je čovek izgradio.

Prema tome, gledajući na ovaj način, kiseonika ima u at-mosferi onoliko koliko nam treba. Da se podsetimo.

Atmosfera predstavlja tanki (u odnosu na veličinu Zem-lje) vazdušni omotač oko naše planete, bez koga, svakako, opstanak života ne bi bio moguć. Formirana je od tri os-novna gasa: azota (78,08%), kiseonika (20,95%) i argona (0,93%) koji čine većinski deo njene zapremine, dok brojni drugi gasovi poput ugljen-dioksida, neona, helijuma, met-

ana, vodonika, ugljen-monoksida i dr. čine samo onaj mali ostatak od 0,04%. Takođe sadrži vodenu paru u različitim količinama (od 0-4%), čestice prašine i dima.

Ali, kako je atmosfera nekada izgledala?Formiranje pra-atmosfere započelo je u veoma davnoj

geološkoj prošlosti. Smatra se da je u veoma ranom peri-odu Zemljine istorije, pre oko 3,8 milijardi godina, atmos-fera bila dovoljna gusta i izgrađena od gasova koji su mogli formirati jak efekat staklene bašte. Pošto je u tom vremens-kom periodu Sunce zračilo samo 75% današnje toplote, ovako gusta atmosfera je činila Zemlju toplijom i sprečavala pojavu globalnog ledenog doba. Sa današnjim sastavom at-mosfere takva količina primljene energije ne bi bila dovol-jna da spreči formiranje ledenog pokrivača koji bi polako prekrio verovatno celu planetu.

Pra-atmosfera je nastala kao posledica hlađenja stena pr-vobitno vrele Zemlje, formiranjem površinske kore, a po-tom izbacivanjem ogromne količine gasova kroz vulkanska grotla i mnogobrojne pukotine. Bili su to vodena para, čijim je povratkom na tlo u vidu kiše došlo do formiranja okeana, zatim azot, amonijak, vodonik, ugljen dioksid i dr.

Amonijak se pod dejstvom Sunčevog zračenja raspadao na azot i vodonik, a najveći deo vodonika, čiji su molekuli vrlo la-gani, “pobegao” je u svemir. Pošto je azot težak, sta-bilan i hemij-ski slabo aktivan gas, zadržao se u toj prvobit-noj atmosferi i danas čini oko 78% vazduha koji udišemo.

Draženko Nenadić, profesor na Rudarsko geološkom fakultetu u Beogradu

KiseoniK -ubica živog svetaZa svakog od nas kiseonik je pojam života. Možemo izdržati najviše nekoliko minuta bez njegovog prisustva i onda gubi-mo svest, a ubrzo i život. Mozak ne trpi njegov nedostatak!


Sa druge strane, velike količine ugljen dioksida su tokom vremena utrošene na stvaranje ogromnih količina karbon-atnih stena. Smanjivanjem na taj način količine ovoga gasa, slabio je efekat staklene bašte, ali se postepeno povećavala količina energije koju nam šalje Sunce, tako da su ova dva procesa funkcionisala u stanju određene ravnoteže.

Veće količine slobodnog kiseonika na Zemlji pojavile su se pre nešto manje od 3 milijarde godina. Ostavio je svo-je tragove lagane rđe na stenama bogatim gvožđem u vidu ljuspastih preliva crvene boje poput onih kod Velikog kanjo-na u Arizoni. Stene iz razdoblja pre pojave kiseonika uopšte nisu takve boje, niti ispoljavaju druge znake prisustva ovog elementa. Postavlja se pitanje - zbog čega je Zemljina at-mosfera postala bogata kiseonikom?

Glavnina ovoga gasa poticala je od sitnih organizama koji su plutali morskom površinom, ispuštajući ga kao deo pro-cesa fotosinteze. Prvobitni, doduše jako primitivni život na Zemlji, nije bio zasnovan na kiseoniku. Pošto je prvobitna „bezkiseonična“ atmosfera omogućila formiranje života, život je započeo da menja prirodu same atmosfere. Prve bakterije sposobne za fotosintezu ugljenik i kiseonik su do-bijale iz ugljen dioksida, a kao izvor vodonika koristile su sumporvodonik. Prve bakterije koristile su ugljen dioksid rastvoren u vodi, a tek kasnije razvile su se i one forme koje su pomoću svetlosti dobijale vodonik iz vode, umesto sum-porvodonika. Preostali kiseonik nakon uzimanja vodonika iz vode za njih je bio otpad, te se vraćao u atmosferu, što je dovodilo do velikih promena u njenom sastavu. U početku, između 3 i 2 milijarde godina pre našeg vremena, bakterije su ga odstranjivale vezujući ga sa jonima gvožđa prisutnim u vodi, stvarajući velike količine rude gvožđa (kao što je he-matit) koje su se nataložile na dnu plitkih mora. Tek pošto su razvile enzime koji ih štite od oksidacije, neke bakterije su tokom vremena naučile kako da prežive u sredini sa slo-bodnim kiseonikom. Tek tada se kiseonik mogao „rasipati“ u okolinu, bez potrebe da se hemijski veže u neka jedinjen-ja sa gvožđem. Za one organizme koji u tom vremenskom periodu nisu razvili ovu sposobnost, pojava slobodnog reaktivnog kiseonika značila je katastrofu, jer je po njih ovaj gas bio otrovan. Smatra se da se tad desio jedan od najvećih pomora u živom svetu, jer su oni organizmi koji su naučili da žive sa slobodnim kiseonikom, ovim gasom zatrovali ceo svet.

Nešto atmosferskog kiseonika pojavilo se i bez prisustva života, pod dejstvom ultraljubičastog zračenja sa Sunca na površinu okeana. Ovim dejstvom dolazi do procesa razlag-anja izvesne količine molekula H2O na površini okeana i oslobađanja atoma vodonika i kiseonika u vazduh. Tokom stotina miliona i milijardi godina ovakvog dejstva, svaka

planeta koja ima značajne količine tečne vode, obogatiće svoju atmosferu ovim gasom.

Pošto je stupio u sve moguće hemijske reakcije koje je mogao, kiseonik je počeo da se sakuplja u vazduhu, dok pre otprilike milijardu godina atmosfera po sastavu nije postala slična današnjoj. A onda, pošto su organizmi počeli da žive i koriste ovaj gas bez opasnosti po život, desio se evolucioni bum! Vezujući ga u svom telu sa vodonikom i ugljenikom u jednoj vrsti sporogorućeg procesa koji im davao energiju za život, omogućeno je da se posle perioda od par milijar-di godina vladavine jednoćelijskih organizama višećelijske životinjske vrste stupe na pozornicu evolucije. Dovoljno kiseonika u atmosferi omogućilo je izlazak života iz mora i njegov prelazak na kopno, ali tek pošto je u atmosferi formi-ran njegov troatomni molekul – ozon. Fotosintezom biljaka na kopnu život je i sam aktivno učestvovao u njegovom st-varanju proizvodeći i ubacujući sve veće količine ovoga gasa u vazduh. Svakako, disanjem životinja trošena je određena količina, što je sprečavalo njegovo prekomerno prisustvo.

***Kiseonik je veoma reaktivan element, spaja se sa drugim

elementima u procesu oksidacije. Najbolji primeri takvih promena su rđanje, kao spora oksidacija, i gorenje kao brza oksidacija. Može se reći da je pojava atmosferskog kiseoni-ka predstavljala najveće zagađenje koje se ikad dogodilo na Zemlji. Osim što deluje na gvožđe, on uzima hranu primi-tivnim organizmima tako što se povezuje sa svim jednos-tavnim molekulima kojima bi se oni inače hranili. Da se život do tad nije pojavio, to više ne bi ni bilo moguće, zato što potencijalni organizmi ne bi imali šta da jedu, jer bi nji-hova moguća hrana zarđala. Atmosferski kiseonik osujetio bi nastanak života, jer kiseonik u ovom slučaju ubija! Evo-luciono prilagođavanje je na sreću prošlo dobro, što mogu da posvedoče životinje koje udišu ovaj gas. Međutim, neke od onih koje to nisu uspele, našle su skrovita mesta poput stomaka životinja gde se nalaze skloništa za milijarde or-ganizama koji žive u svojoj prirodnoj anoksičnoj sredini. Izloženi vazduhu, skončali bi istog trena!

Činjenica da je naš život baziran na postojanju ovoga os-mog elementa periodnog sistema ne znači da je to ujedno bilo i najbolje rešenje, već možda samo sled slučajnosti i naše velike sreće da smo uspeli da preživimo. Ovo ubitačno svojstvo kiseonika ne važi doduše više za nas, ali neosporno je pogubno za život širom kosmosa. Život mora da počne rano u istoriji planete ili pojava kiseonika u atmosferi to više neće dopustiti. Možda je negde i započeo, razvijao se, us-pinjao i jednog trenutka bio zauvek uništen ovim gasom. Za razliku od nas, sreća ih je mimoišla.


Kako je nastala prva astronomska

opservatorija u nišu

Maja 2012. godine petočlani tim studenata Depart-mana za fiziku Prirordno-matematičkog fakulteta u Nišu i članova Astronomskog društva “Alfa” počeo

je da realizuje projekat “Astronomija iz fotelje”. Glavni cilj ovog projekta, koji je realizovan u okviru programa “Pokreni se za budućnost” (www.pokrenisezabuducnost.rs) pod pokroviteljst-vom kompanije Filip Moris, bilo je opremanje i otvaranje prve astronomske opservatorije u Nišu. Partneri na ralizaciji ovog projekta su Prirodno-matematički fakultet u Nišu i Astronomsko društvo “Alfa”, a projekat ralizuje tim u sastavu Zoran Tomić (mas-ter ekonomije i student osnovnih studija fizike), Saša Rančev (student doktorskih studija fizike), Marko Rančić (sada na dok-torskim studijama fizike u Nemačkoj), Nenad Živić (student os-novnih studija fizikei informatike) i ja. Mentor na projektu je prof. dr Dragan Gajić, redovni profesor na PMF-u i predsednik AD Alfa.

Milan Milošević, fizčar, doktorand na PMF u Nišu. Osnivač i urednik web sajta Svet nauke. Saradnik AM od njegovih početaka.

Prof. dr Dragan Gajić, Zoran Tomić i Milan Milošević isped opservatorije ⇨


Prof. dr Dragan Gajić, Zoran Tomić i Milan Milošević isped opservatorije


Osnovna ideja projekta “Astronomija iz fotelje” nastala je dosta davno. Na PMF-u već nekoliko godina postoji jedan teleskop dobrih karatketistika (Meade LX200) pa smo prof. dr Dragan Gajić, Miodrag Sekulić (potpredsednik AD Alfa), Zoran Tomić i ja došli na ideju da bi bilo neophodno da obezbedimo bolje uslove za rad na ovom teleskopu, mon-tiranjem i opremanjem opservatorije na krov fakulteta. Visoke cene i slaba dostupnost opreme sa jedne strane i veliko interesovanje, koje smo stalno mogli da vidimo tokom prethodnih aktivnosti AD Alfa, podstakli su nas da osmišljavanje i traženje najboljeg rešenja kojim bi Niš i Prirordno-matematički fakultet dobili prvu astronomsku opservatoriju.

U prvoj polovini 2012. godine program “Pokreni se za budućnost”, koji se tada zvao “Partnerstvo za obrazovanje i razvoj zajednice” (PECD) raspisao je tradicionalni konkurs za studentske projekte. Zoran i ja smo uvideli da bi ovaj konkurs mogao da bude dobra mogućnost za uspostavljanje saradnje i ralizaciju prethodne ideje. Da bi posmatranja i mnogobrojna predavanja, koja AD Alfa tradicionalno organizuje, učinli dostupnim što širem krugu ljudi, na lak način, odlučili smo da, uz opremanje opservatorije, sve naše aktivnosti preselimo i u “virtuelni” prostor interneta. Okupili smo tim i našu ideju prezen–tovali komisiji programa “Pokreni se za budućnost”. Nakon odličnog seminara o pisanju projekata, koji se realizuje u okviru Programa za timove koji su ušli u drugi krug konkursa, a zatim i predstavljanja kompletnog pro-jekta predstavnicima kompanije Filip Moris naš projekat dobio je podršku programa “Pokreni se za budućnost” i maja 2012. godine, pod pokroviteljstvom kompanije Filip

Moris, počela je realizacija ideje da PMF i Niš dobiju prvu astronomsku opservatoriju.

Nakon višemesečne pripreme, testiranja opreme, zimskih meseci i nekoliko odlaganja zbog loših vremenskih uslo-va prva astronomska opseravorija u Nišu, nastala kao re-zultat studentskog projekta „Astronomija iz fotelje“ sveča-no je otvorena 30. maja. Otvaranje opservatorije proteklo je iz dva dela. Dnevni deo otvaranja bio je namenjen part-nerima, medijima, gostima i prijateljima projekta i održan je u prepunoj Maloj sali Prirodno-matematičkog fakulte-ta. Osim članova tima „Astronomija iz fotelje“ mnogobroj–nim medijima i prisutnima gostima obratili su se i prof. dr Dragan Đorđević (dekan PMF-a), Danijela Maravić (pred-stavnik programa „Pokreni se za budućnost“, prof. dr Nenad Pavlović (prorektor za naučnoistraživački rad Univerziteta u Nišu), prof. dr Miroslav Nikolić (upravnik departmana za fiziku), prof. dr Goran Đorđević (izvršni direktor SEEN-ET-MTP mreže), prof. dr Ljubiša Nešić (predsednik Pod-ružnice društva fizičara Srbije za Nišavski okrug) i prof. dr Dragan Gajić (mentor projekta).

U večernjem delu programa, koji je bio namenjen široj javnosti, ljubitelji astronomije imali su priliku da se upozna-ju sa projektom i čuju dva zanimljiva predavanja („Koliko su daleko zvezede?“ – M. Milošević i „Astronomija iz fotelje“ – Z. Tomić).

Svi oni koji nisu mogli da prisustvuju svečanom otvaranju na PMF-u mogli su kompletan program da prate direktno preko interneta ili da kasnije pogledaju snimak otvaranja i predavanja. Ovi internet prenosi predstavljaju još jedan izuzetno značajan deo projekta „Astronomija iz fotelje“. Do sada je, osim otvaranja, realizovano nekoliko eksperi-


Opservatorija ima kupolu sfernog oblika, prečnika

2,5 metra. Smeštena je na zid u obliku valjka visine

1,5 metara.


mentalnih prenosa predavanja a internet poseta tokom tih prenosa pokazala je da postoji dosta veliko interesovanje za praćenje ovakvih aktivnosti.

Otvaranje je označilo početak rada opservatorije za sve ljubitelje astronomije u Nišu, ali i šire. Svi zainteresovani građani dobili su mogućnost da se prijave na sajtu www.tele-skoponline.info i zakažu posetu. Osim organizovanih pose-ta opservatoriji, koje će biti organizovane 2-3 puta mesečno, u zavisnosti od interesovanja, za one koji ne mogu da dođu u Niš planiran je bogat „online“ program. Svakog meseca za sve ljubitelje astronomije planirani su internet prenosi pos-matranja. Tokom ovih prenosa, koji će biti tematski orga-nizovani, posetioci će osim načina za fotografisanje i pos-matranje vidljivih objekata moći da upoznaju i astrofizičke osobine posmatranih objekata. Tokom prenosa svi gleda-oci imaju mogućnost da aktivno učestvuju slanjem pitanja i komentara, preko „chat kanala koji prati prenos ili preko društvenih mreža i e-mail poruka.

Za sledeću školsku godinu planiran je i poseban program za učenike niških osnovnih i srednjih škola. Za njih je pri-premljen program poseta školama, popularnih predavanja, upoznavanja sa opservatorijom i posmatranjima večernjeg neba i dnevnih posmatranja Sunca.

Oprema opservatorijeU kupolu, sfernog oblika, prečnika 2,5 metra i visine zi-

da 1,5 metara, postavljen je teleskop Meade LX200 GPS. Teleskop je opremljen GPS uređajem koji omogućava lako određivanje svih neophodnih podataka o lokaciji na kojoj se teleskop nalazi (koordinate, nadmorska visina, časovna zona). Teleskop poseduje elektronski kompas i libele koji-ma samostalno nalazi sever i niveliše se, tako da nije potreb-no prisustvo operatera koji bi ove procedure obavio. Objek-tiv teleskopa je 200 mm, a žižina daljina 2000 mm, f/10 sa

Ritchery-Cretien konstrukcijom. U internoj bazi podataka teleskop poseduje preko 145.000 objekata. Baza podataka sa efemerida može da se dopuni za novootkrivene objekte na jednostavan način.

Teleskop je, za astrofotografiju i internet posmatranja, opremljen Meade DSI III Color CCD kamerom rezoluci-je 1,4 megapiksela. Ova kamera omogućava dobijanje fo-tografija visokog kvaliteta. Za kontrolu kamere i teleskopa koristi se softver Auto Star Suite koji prilikom snimanja au-tomatski uklanja šum sa fotografija. Kamera u sebi sadrži High Sensitivity Color Sony EXview HAD™ CCD senzor i omogućava ekspozicije od 1/10000 s do 1 sata.

Tehničke karakteristike kamere omogućavaju snimanje fotografija visokog kvaliteta na relativno jednostavan način, uz minimalno potrebnog predznanja. Ovom CCD kame-rom mogu se snimati objekti dubokog neba, npr. galaksije, zvezdana jata, planetarne magline, ali i planete Sunčevog sistema i Mesec.

Opservatorija je opremljena i specijalnim teleskopom Lunt za posmatranje Sunca. Prečnik objektiva ovog telesko-pa je 60 mm a žižina daljina 500 mm. Ovaj teleskop je speci-jalno konstruisan za posmatranje Sunca, što je omogućeno H-alfa filterom. Ovim teleskopom mogu se posmatrati i fo-tografisati pojave na površini i u atmosferi Sunca, npr. pege, protuberance, Sunčeve baklje, fakule itd.

Nabavljena je i NEQ5 montaža koja će služiti za orga-nizovanje posmatranja Sunca pomoću Lunt teleskopa, ali i pružiti mogućnost da se Vixen 100/1000 tubus koristi za noćna posmatranja. Na taj način deo opreme je mobilan i moćiće da se koristi za organizovanje posmatranja i na dru-gim lokacijama u Nišu, ali i drugim mestima u Srbiji.

Sve dodatne informacije o projektu, održanih i planiranih aktivnosti možete da saznate na zvaničnom sajtu projekta www.teleskoponline.info.

Teleskop Meade LX200 GPS. Opremljen je GPS uređa-jem koji omogućava lako određivanje svih neophodnih podataka o lokaciji na kojoj se teleskop nalazi (koor-dinate, nadmorska visina, časovna zona). Teleskop poseduje elektronski kompas i libele kojima samostalno nalazi sever i niveliše se. Ob-jektiv teleskopa je 200 mm, a žižina daljina 2000 mm, f/10 sa Ritchery-Cretien kon-strukcijom. U internoj bazi podataka teleskop poseduje preko 145.000 objekata. Baza podataka sa efemerida može da se dopuni za novoot-krivene objekte


Ovim teleskopom mogu

se posmatrati i fotogra–

fisati pojave na površini

i u atmosferi Sunca, npr.

pege, protuberance,

Sunčeve baklje, fakule

itd.

Opservatorija je opremnjena i specijalnim teleskopom Lunt za posmatranje Sunca. Prečnik

objektiva ovog teleskopa je 60 mm a žižina daljina 500 mm. Ovaj teleskop je specijalno kon-

struisan za posmatranje Sunca, što je omogućeno H-alfa filterom.


Nova galaksija

Leo P

U svom internet izdanju od 1. maja ove godina Scinetific American je objavio članak o otkriću nove, do sada potpuno nepoznate patuljaste galaksije, na nekih pet ili šest milona svetlosnih

godina daleko od nas. Vest je bilo toliko interesantna da su je preuzeli brojni drugi časopisi, a među njima i čuveni Na-ture. Tih pet, odnosno šest miliona svetlosnih godina je, za kosmičke razmere, zapravo vrlo blizu. To je dvorište koje delimo sa drugim galaksijama Lokalnog jata.

Lokalno jato je grupa galaksija koje su gravitaciono pove-zane te se drže na okupu. Ima ih pedesetak koliko nam poznato, a od toga bar 30 njih spadaju u patuljaste galaksije. Dve ubedljivo najveće i najmasivnije su naš Mlečni put i ga-laksija u Andromedi, M31.

Nova galaksija je uočena radio teleskopom Arecibo, a zatim je to otkriće potvrđeno pomoću optičkog teleskopa Kitt Peak National Obeservatory u Arizoni. Dok je Arecibo opazio samo oblak vodonika, Kitt Peak je uspeo da u tom oblaku detektuje zvezde i tako dokaže njegovu galaktičku strukturu.

Galaksija se nalazi u postom području Lokalnog jata, u sazvežđu Lava (Leo), daleko od svega, a naročito od proždr-ljivih masivnih galaksija, Mlečnog puta i M 31. Masivne galaksije svojom gravitacijom remete formu manje ma-sivnih galaksija, rastežu ih, krive, izvitoperuju dok ih, ako su dovoljno blizu, sasvim ne progutaju. Takve sudbine lišena je ova nova galaksija i ona je od samog svog nastanka ostala nedirnuta i prepuštena sopstvenom razvoju. Zbog toga su je

astronomi nazvali Leo P. Ovo Leo dolazi od imena sazvežđa u kome se galaksija nalazi, a „P“ od engleskog: „pristine“, što u ovom kontekstu znači primitivan, iskonski. Razume se da to što posmatraju galaksiju koja ima sopstveni razvoj bez uticaja okoline astronome posebno raduje.

Možda izgleda čudno što je Leo P otkrivena tek sada iako se nalazi relativno blizu, dok teleskopi beleže i znatno uda-ljenije galaksije, čak i one na preko 13 milijardi svet-losnih godina. Međutim, vrlo je teško opaziti neku novu patu-ljastu galaksiju poput Leo P. One imaju mali sjaj, dale-ko su i mogu se nalaziti bilo gde na nebu. Ne postoje indika-tori koji upućuju na određeno područje koje treba posebno istražiti da bi se otkrio ovakav patuljak od galaksije. Takve galaksije su skrivene u otvorenom bespuću prostora, vode spokojan život i jednostavno gotovo da su neprimetne.

Leo P je minijaturna galaksija u poređenju sa našom i ima tek nekoliko stotina hiljada zvezda (Mlečni put ih ima oko 300 milijardi). Ali ona je velik rezervoar gasa u kome se intenzivno rađaju nove zvezde i tako populacija galaksije ubrzano raste.

Naravno, ovo otkriće je podstaklo na intenezivnije tra-ganje za drugim, još neotkrivenim malim galaksijama koje se možda i dalje skrivaju u okolini. Nedavno je načinjen katalog od više desetina gasovitih oblaka u okruženju. Neki od njih možda u sebi sadrže zvezde te će se i broj poznatih galaksija Lokalnog jata uskoro povećati.

Apstrakt o otkriću galaksije Leo P objavljen je u The As-tronomical Journal na adresi http://goo.gl/HmnYP

Aleksandar Zorkić

Sazveđže Lav, ilustracija Johana Hevelija

Ljubaznošću: U.S. Naval Observatory and the Space Telescope Science Institute

Položaj Leo P u Lavu


Postoji desetak galaksija koje se, pod idealnim uslovima, mogu videti i bez optičkih pomagala. Za taj poduhvat potrebno je: oštro oko iskusnog posmatrača, veoma mnačno osmatračko mesto daleko od bilo kakavog svetlosnog okuženje i noć bez mesečine. Sem toga potrebno je i da se posmatrana galaksija nalazi visoko na nebu (kako bi njena svetlost prolazila kroz što manji sloj atmosfere), stabilna i maksimalno prozračna atmosfera i, naravno, vedro nebo.

Postoje izvesne nedoumice oko ove liste i ona je predmet rasprava. U nekim slučajevima zasniva se na izveštajima koje je vrlo teško proveriti.

Detaljnije o tome, kao i informacije o samoj listi potražite u Vikipediji: http://en.wikipedia.org/wiki/List_of_galaxies

Iz spiska je izostavljena Sagittarius Dwarf Elliptical Galaxy pošto se ne vidi kao zasebna galksija.

Galaksija Prividna magnituda Razdaljina Sazvežđe Primedbe

Mlečni put -26,74 (≈ mag-nituda Sunca) 0 Sagittarius

(centar)Naša galaksija, većina onog što golim okom vidimo na nebu nalazi se u njoj.

Veliki Magelanov oblak 0,9 160 kly

(50 kpc) Dorado/Mensa Vidljiva jedino sa južen hemisfere. Najsjajniji magličast objekat na nebu.

Mali Magelanov oblak (NGC292) 2,7 200 kly

(60 kpc) Tucana Vidljiva jedino sa južen hemisfere.

Andromedina galaksija (M31, NGC224)

3,4 2,5 Mly (780 kpc) Andromeda U starijim dokumentima vodi se kao Velika

Andromedina maglina.

Omega Kentaura (NGC5139) 3,7 18 kly (5,5 kpc) Centaurus

Ranije se smatralo da je to zvezda, zatim da je globularno jato. Kada je utvrđeno da u središtu ima crnu rupu status joj je promenjen u patul-jastu galaksiju (aprila 2010).

Triangulum Galaxy (M33, NGC598) 5,7 2.9 Mly (900

kpc) TriangulumBudući da je to difuzni objekat njegovo posmatranje ometa čak i skromno svetlosno zagađenje.

Kentaur A (NGC 5128) 7,8 13,7 ± 0,9 Mly

(4,2 ± 0,3 Mpc) Centaurus Vidljiva goli okom prema izveštaju (Stephen james O’Meara)

Bodeova galaksija (M81, NGC3031) 7,89 12 Mly

(3,6 Mpc) Ursa Major

Prema osmatračkim izveštajima izuzetno iskusni astronomi ametari mogu da vide ovu galaksiju pod maksimalno dobrim osmatračkim uslovima.

Galaksija u Vajaru Sculptor Galaxy (NGC 253)

8,0 11,4 ± 0,7 Mly (3,5 ± 0,2 Mpc) Sculptor

Raspravo o mogućnosti da se golim okom vidi ova galaksija vodila se u Sky & Telescope još 60-tih godina prošlog veka.

Messier 83 (NGC 5236) 8,2 14,7 Mly

(4,5 Mpc) Hydra Prema jednom osmatračkom izveštaju.

Lista galaksija vidljivih golim okom

Priredila Magdalena Rajter

Kly - hiljadu svetlosnih godina, kpc - hiljadu parseka, Mly - milion svetlosnih godina, Mpc - milion parseka

Galaksije vidljiveolim okom


Od svih sedam antičkih Svetskih čuda samo je jedno preživelo “zub remena (ili ljudi)” – egipatske piramide. Semiramidini vrtovi u Vavilonu, Fidijin Zevs u Olimpiji, Artemidin hram u Efesu, rodoski Kolos i aleksandrijski Faros, nestali su sa lica zemlje, ostavljajući donekle pre-poznatljve tragove, prema kojima, uz pomoć pisanih izvora, možemo manje-više da rekonstrušemo njihov prvobitni iz-gled. Izuzetak su Semiramidini vrtovi, kao i Faros. Od prvih nije ostao nikakav materijalni trag, dok se kod drugog još uvek arheolozi i istoričari ne slažu oko izgleda ovog morsk-og svetionika, kao ni načina njegovog funkcionsanja.

Možda kao kompenaciju za ove gubitke bogovi su nas na prelomu pretprošlog veka podarili novim čudom, koje je iz-ronilo iz dubina Antike i Egejskog mora, u bizini ostrvceta Antikitere, po kojoj je dobilo ima – Antiktera mehanizam. Radi se o arheološkom “otkriću veka”, o Mehanizmu koji je radikalno promenio našu sliku o antičkom tehničkom umeću. Ali, počnimo redom.

Naša priča počinje 1900. g. kada se grupa od 6 grčkih

lovaca na sundjere vraćala iz voda severne Afrike. Bilo je nevreme i posada se sklonila u jedan zaton ostrvceta An-tikitere, smeštenog izmedju zapadne obale Krita i ostrva Kitere, južna obala Peloponeza. Kada se more smirilo Elias Stadiatis je uzeo opremu i zaronio u blizini da ulovi neku perisku, džinosku školjku, za večeru. Umesto periske “ulov-io” je na dubini od četrdesetak metara olupinu rimskog bro-da potonulog pre 2 hiljade godina, sa tovarom čija se vred-nost ne može preceniti. Bio je to najdragoceniji poklon koji je Posejdon darovao ljudskom rodu. Olupina je sadržavala oko 200 amfora, kao i druge glinene i staklene grnčarije, mermerne i bronzane statue u raznom stepenu očuvanosti, nakit, oružje, nameštaj - i jednu drvenu kutiju veličine one za obuću. Predmeti su vadjeni sledeće dve godine, u organi-zaciji Atinskog Arheolokog Muzeja, gde su i izloženi. Postoji projekat da se sagradi poseban muzej za ovo blago.

Drvena kutija se na vazduhu raspala i iz nje su se pojaili bronzani parčići, na koje niko nije obaćao pažnju Na Slicia 1 prikazana su 3 najveća od ukupno 82. Sve dok arheolog

Kosmograf sa Antikitere - osmo čudo

Petar V. Grujić, Istitut za fiziku, Univerzitetu Beogradu, Zemun

Slika 1. Tri najveća dela Mehanizma (pokazane su obe strane svakog).

Arheologija


Svoronos iz Nacionalnog Muzeja nije 1903. kostatovao da se radi o delovima mehaničkog sistema, čiji sastav i namena tek treba da se uvrdi. Tako je počela najuzbudljvija naučna obrada daleko najsloženijeg mehaničkog istrumenta koji je do nas dospeo iz grčke Antike, istraživanje koje traje već više od jednog veka i za koje se još uvek ne zna ni kada će ni kako završiti.

Za razliku od umetničkih predmeta nadjenih u rimskoj olupini koji odmah plene svojom pojavom, hrpa bronzanih čapara nije privlačila pažnju šire publike. Kada je američ-ki fizičar nobelovac Ričard Fejnman posetio atinski muzej, pisao je svojima da su muzejski eksponati pomalo dosadni, jer je mnogo toga već toliko puta vidjeno. Izuzev jedne stvari “potpuno različite i čudne koja je skoro nemoguća....neka vrsta mehanizma sa zupčanicima, vrlo slična unutrašnjim sadržajem modernih časovnika sa alarmom.” Kada je zapi-tao kustosa o čemu se radi, ovaj je napravio lice osobe kojoj dosadjuju. Posle se žalio: “Od svih onih stvari u Muzeju, šta se okomio baš na to, šta u tome ima specijalnog?”

Prva nagadjanja bila su da se radi o astrolabu, spravi za odredjivanje položaja zvezda, Sunca i Meseca, za koji se znalo da su ga stari Grci koristili. Kako je vreme odmicalo, medjutim postajalo je sve jasnije da imamo pred sobom pra-vo čudo tehnničkog i teorijskog helenskog uma, mehanizam koji je služio koa svojevrsni planetarijum, analogni računa, kalendar i možda još u neke druge svrhe. U cilju analize strukture i funkcionisanja Mehanizma obrazovana je 2005. jedna medjunarodna istraživačka grupa, u koju je ušlo 17 eksperata različitih struka astronoma, mehaničara, lingvis-ta, istoričara, tehnologa, itd, iz Grčke, Bitanije i SAD. Pro-jekat je dobio ime Antikythera Mechanism Research Project (AMRP). Pošto se ne sme iznositi iz Muzeja, najsavremenija tehnika za nedestruktivno testiranje (NDT) dovežena je u Muzej, da bi se primenile najnovije numeričke i optičke metode, pre svega polinomsko skeniranje površinske tek-sture i rentgenska računarska tomografija, za ispitivanje unutrašnjosti fragmenata sa visokom rezolucijom. Rezulati su bili zapanjujući. Ovde ćemo izneti neke osnovne podatke do koji se do sada došlo u ispitivanju ovog čuda helensk-og genija, koje je promenilo našu predstavu o nivou teh-nološkog znanja i umeća iz Helenističkog perioda. Jedna grupa nemačkih istraživača, na čelu sa filologom Albertom Remom sugerisala da se možda radi o legendarnoj Arhime-dovoj sferi, kako ju je opisao Ciceron u prvom veku stare ere, koja je mogla da reprodukuje kretanje Sunca, Meseca i pet (tada poznatih) planeta.

Iza naizgled bezazlenih metalnih čapara krije se jadno od najvećih naučno-tehničkih dostignuća ljudskog uma. U prvom, najvećem komadu sa Slike 1 kompjuterskom to-mografijom otkriveno je 27 zupčanika (Slika 2), a u tri druga još po jedan. Gotovo je sigurno da ih je bilo bar još sedam, a procene idu čak do 70 ukupno. Kada se shvatilo da se radi o svojevrsnom planetarijumu, interes za Mehanizam je skočio i mnogi su se dali na rekonstrukciju originalnog

instrumenta. Prvi pokušaj napravio je Joanis Teofa-nides 1930-ih, ali se kao prvi ozbil-jni rezultat uzi-ma model koji je konstruisao 1974. Derik de Sola Pra-js, sa Prinstona. U medjuvremenu opservaciona is-

traživanja su napredovala i novi uvidi u skrivenu struktu-ru mehanizma omogućavali su pouzdanije modele. Sledeći korak napravio je 2007. kustos Museja Nauke u Londonu, Majkl Rajt, koji je konstruisao do sada najkompletniju i na-juverlj–iviju varijantu operativne rekonstrukcije. Na Slici 3 mogu se videti spoljašnji delovi jedne od postojećih re-konstrukcija. Sa opservaciono-teorijske tačke gledišta eki-pa predvodjena matematičarem sa Univerziteta u Kardifu, Tonijem Fritom, napravila je najveći pomak i došla je do zapanjujućih rezutata, koji našu predstavu antičke praktične nauke, pre svega astronomije i kosmologije, svode gotovo do ponižavajućeg nivoa.

Koja je bila namena Mehanizma? Pre nego što navedemo šta je Mehanizam mogao da ura-

di, pomenimo ovde neke njegove osnovne parametre. Sa dimenzijama otprilike 30X20X20 cm, videti Sliku 3, spol-jašnja drvena kutija sadržavala je unutrašnju drvenu struk-turu koja je nosila bronzani mehanizam. Sa spoljašnjeg dela prednje strane i u samoj unutrašnjosti nalazi se tekst na ondašnjem grčkom jeziku (koine), kako se može videti, na pr na trećem fragmentu na Slici 1. Na Slici 3 mogu se videti rekonstrusane spoljašnje strane instrumenta. Sa prednje strane predstavljen je godišnji kalendar, sa 12 meseci plus 5 dana, prema grčko-egipatskom kalendaru. Imao je, pre-ma nekim autorima, posebne brojčanike za planete Hefest (Merkur), Afrodita (Veneru), Ares (Mars), Zevs (Jupiter) i Kronos (Saturn). Zatim je tu Zodijačka skala sa 360 podeo-ka i 12 zodijačkih znakova, sunčeva kazaljka koja pokazu-je položaj Sunca na zodijačkoj skali. Mogla je da simulira prividnu neujednačenost kretanja Sunca. Najzad bila je i mesečeva kazaljka, sa crno-belim krugovima koji su poka-zivali mesečeve mene.

Na zadnjoj strani, sa klizajućím drvenim vratima, nalazile

Slika 2. Tomograf-ski snimak dva sparena zupčanika.


su se dve spiralne skale. Gornja je bila podeljena na lunarne msece i odgovarala tzv Metonovom ciklusu, prema grčkom astronomu, koji je pokazao da se posle 235 lunarna meseca kretanje našeg suseda ponavlja. Donja spirala odgovarala je tzv Sorosovom ciklusu, koji odgovara periodu od 223 mese-ca, kada se mesečeva pomračenja ponavljaju. Mehanizm je, tako, predvidjao pomračenja Sunca i Meseca, kao i vremena odigravanja panhelenskih igara, kao što su Olimpijske.

Mehanizam je koncipiran na osnovu vladajućeg geocen-tričnog sistema, koji će detaljno razraditi Ptolomej u 2. veku n.e. Ono što naročito fascinira moderne astronome jeste simulacija eliptične kinematike mehanizmom baziranim samo na kružnim zupčanicima, kako se može videti na to-mografkom snimku na Slici 2. Posebno je impresivan način na koji je regulisano neujednačeno kretanje Meseca, koje je opazio Hiparh (190-125 s.e.), najveći helenski astronom, koji je živeo i radio na Rodosu.

Šta daljeDok se za tehnički deo odgonetanja strukture i funkcion-

isanja Mehanizma može smatrati da će dalja istražianja dati nove uvide, neka pitanja će, možda, ostati zauvek nerešena Pre svega, ko je i gde konstruisao ovo remekdelo antičke nauke i tehnike? Obzirom da se radi o frapantno komp-likovanom i ingenioznom instrumentu, autor se mora tražiti medju zvezdama prve veličine helenske nauke. Za sada je najverovatniji kandidat Posejdonije (135-51 s.e.) sa Rodo-sa, iz više razloga. Ovaj univerzani genije živeo je i radio na Rodosu, posle Hiparha. Matematičar, fizičar, kosmolog, geograf, istoričar, političar i učitelj, imao je svo potrebno znanje da napravi Mehanizam. O tome svedoči sam Cice-ron, koji je kod njega proveo neko vreme „na studijskom boravku“. Osim toga, Rodos je bio poznat u Antici po iz-vanrednom tehničkom umeću. Drugi verovatni kandidat je sam Arhimed (287-212 s.e), za koga se, takodje zna da je imao neku vrstu planetarijuma.

Kako se Mehanizam našao na dnu Egejskog mora kod Antikitere? I tu postoji više pretpostavki. Pre svega utvrdje-no je da je napravljen negde izmedju 150. i 100. godine stare ere, a da je rimski brod doživeo brodolom oko 70. godine s.e. Šta se sa Mehanizmom u medjuvremenu desilo?. Jedna pretpostavka je da je rimski general Leukulus, kada je osvo-jio Mitridatovu prestonicu Sinopu (72/71 g.s.e.), na južnoj obali Crnog Mora, opljačkao Mitridatovu riznicu i krenuo

za Ialiju. Usput je svratio u Pergamon (današnji Bergama u Turskoj), o čemu svedoče novčići nadjeni u olupini. Kod Antikitere je pretovareni brod doživeo havariju i potonuo sa svim blagom na njemu. Ostaje, medjutim pitanje, ako je ovo tačno, kako se Mehanizam našao u Sinopi?

Čitajući Vodič Kroz Grčku od grčkog putopisca Pausanije (2. vek n.e.) našao sam da je Mitridatov general Menofanes opljačkao 88. g.s.e Delos, ostrvce smešteno tik uz ostvo Mkonos, koje je bilo najznačajnije kultno mesto cele Helade, odmah posle Delfa i koje je bila centralna tržnica Egejsk-og mora, krcata ogromnim brojem umetničkih predmeta posvećenih bogovima, pre svega Apolonu. Grci su, prema Pausaniji, presreli piratsku flotu i potopili je, ali je po svoj prilici jedan od brodova izbegao zasedu i sa blagom stigao u Sinopu. Ovo je, naravno, samo jedna od pretpostavki.

Koji je naučni začaj Mehanizma u kontekstu našeg znanja o Antici? Pre svega, zahvaljujući konzerviranju u slanoj mor-skoj vodi, ovo je jedistven materijalni dokaz visoke tehničke kulture starih Grka. Mehanizam u sačuvanom tekstualnom delu pominje KOSMOS, što nije slučajno. Radi se ne samo o planetarijumu, već o grčkoj slici Kosmosa, ograničenog nebeskim sferama, kako je predstavljeno zodijakom. To je bila materijalna predstava celokupnog Kosmosa kako su ga, u okviru geocenričnog sistema, stari percepirali.

U eurističkom pogledu Mehanizam nije Osmo čudo sve-ta. To je Prvo čudo, koje nam je verovatno Posejdonios po-dario, a Posejdon za nas sačuvao. Sveti Gral realnog Antičk-og sveta, a ne religiozna himera..

Slika 3.. jedna od mogućih rekon-strukcija spoljašn-jeg izgleda Meha-nizma u mesingu.

Slika 4. jedna od mogućih rekonstrukcija spoljašnjeg izgleda Mehanizma u mesingu.


M 106; NGC 4258, spiralna galaksija ⇨

SLIKA BROJA


d

Spiralna galaskija M 106 ili NGC 4258 udaljena je od nas više od 20 (možda čak i 25) miliona svetlosnih godina i nalazi se u sazvežđu Lovački psi (Canes Venatici). Otkrio ju je Pjer Mešan (Pierre Mechain) 1781. godine. Po svojoj strukturi spada u Sejfertove galaksije (pogledajte okvir sa strane). U jezgrima Sejfertovih ga-la k sija nala-ze se alave supermasivne crne rupe sa masom od više desetina pa i stotina miliona masa Sunca. One su u stanju da tokom jedne godine progutaju masu materije jednaku masi bar jed-nog Sunca.

Galaksija M 106 ima pomalo neobičnu formu. U njoj vidimo četiri kraka, ali dva su samo pramenovi vrelog gasa, bez zvezda u sebi. Oni se posebno dobro ističu u nevidljivom delu spek-tra i dobro se opažaju kada se snime pomoću X zraka ili radio talasa.

Kako su se formirala ta dva kraka za sada je još misterija za naučnike. Astronomi pretpostavljaju da je u njihovom nastanku glavnu ulogu odigrala baš centralna crna rupa. Iz neposredne okoline crne rupe izbacuju se mlazeve usijane plazme u kojoj čestice (elektroni i protoni) dostižu brzine bliske brzini svetlosti. Ti mlazevi struje kroz galaksiju u njenoj ravni, zagrevaju gasove u njoj i tako pobuđuju njihovo isijavanje.

Copyright: NASA, ESA, the Hubble Heritage Team (STScI/AURA), and R. Gendler (for the Hubble Heritage Team). Acknowledgment: j. GaBany, A. van der Hoeven

O slici sa prethodne strane⇨

Neke spiralne magline koje je još Habl proučavao imale su spektre sa jakim emisionim linijama.

Karl Sejfert (Carl Keenan Seyfert, 1911-196), koji se bavio posmatranjem galaksija i analizom njihovih spektara, uočio je, 1943. godine, da neke spiralne galaksije imaju vrlo sjajna jezgra (mnogo puta sja-jnija od običnih spiralnih gal-aksija), spektre sa emisionim linijama (prvi put uočeno još 1908. godine). Znatno kasnije, kada su u astronomiji počeli da se koriste rendgenski, infra-crveni i radio detektori, usta-novljeno je da ove galaksije zrače i u drugim oblastima spektra (rendgenskoj, infra-crvenoj, radio).

Dakle, spiralne galaksije sa jakim emisionim linija-ma, i zračenjem u skoro svim oblastima elektromagnetnog spektra dobile su ime po Karlu Sejfertu, koji ih je prvi detaljno proučavao.

Sejfertove galaksije često imaju prečke i prstenove od zvezda i gasa. Žive u bliskim dvojnim sistemima (ne vole da budu same).

Do danas ih je otkriveno na stotine, i to u našem užem kos-mičkom okruženju. Prosečna udaljenost do zvezdanih gra-dova ove vrste je oko 500 000 000 svetlosnih koraka).

Sejfertove galaksije

Iz knjige “Zvezdani gradovi” Nataše Stanić

Najslavniji i najpopularniji teleskop na svetu, Svemirski teleskop Habl, je napunio 23 godine od kako je postavljen u orbitu oko Zemlje. Njegova istorija je bila burna i puna dramtičnih izazova. Lansiran je sa zakašn-jenjem od sedam godina, 24. aprila 1990. godine zbog obustave letova spejs šatlova nakon užasne katastrofe šatla Čelinžer. Zatim je otkrivena greška na njegovom ogledalu, pa je usledila misija popravke. Posle su mu se kvarili žiroskopi i bio je već otpisan i planiran za obaranje u Zemljinu atmosferu gde bi se istopio, ali onda je prevagnula odluka da mu se život ne samo produži nego i učini kvalitet-nijim. Dobio je novu opremu i sad radi bolje nego u svojim mladim danima.

Svemirski teleskop Habl uvek nas se seti kada ima rođendan. I pošalje nam poklon. Ove godine to je snimak magline Konjska glava. Postoji bezbroj fotografija ove magline, ali pogledajte kakav je ovaj snimak! Oduzima dah, bar onima koji znaju šta je to asrofo-tografija.

Snimak je načinjen u infracrvenom delu spek-tra te nam tako otkriva detalje magline koji se ne vide u optičkom delu. Mora se, međtuim , priznati da što su smici ove magline detaljniji to ona manje liči na konjsku glavu.

23 godineteleskopaHABL


d

Konjska glava (engl. Horsehead) je tamna maglina* a nalazi se u sazvežđu Orion, južno od zvezde Alnitak u Pojasu lovca i predstavlja samo najmarkantniji deo mnogo većeg Orionovog oblaka.

Od nas je udaljena 1500 godina. Konjska glava je jedan od najpopularnijih nebeskih objekata među astrofotografima.

* Tamne magline su difuzne magline koje se sastoje od međuzvezdane prašine (submikronske čestice) različitog molekulstkog sastava, a primećuju se jer zaklanjaju vidljivu svetlost zvezda ili drugih sjajnih objekata koji se nalaze iza njih. Nazivaju se i apsorpcione magline.

Konjskaglava

maglina


ORI

ON

OVA

MA

GLI

NA

M 4

2; N

GC

1976

Foto:

Miodrag Sekulić

Miodrag Sekulić, astrofotograf

iz Niša. Astrofotografijom se

bavi više od 20 godina. U as-

tronomskom kampu “Letenka”

2012. vodio je kurs: “Snimanje i

obrada astrofotografije”.


U Mesijeovom katalogu uvedena je pod rednim brojem 42, a u NGC pod brojem 1976. Nalazi se ispod Orionovog pojasa istoimenog sazvežđa u „maču“ velikog lovca. Pojas je asterizam sačinjen od tri sjajne zvezde: Alnitak, Alnilam i Mintaka, a mač je magličast objekat koji je u mašti drevnih osmatrača predstavljao oružje mitskog junaka. Od nas Ori-onova maglina je udaljena nešto preko 1340 svetlosnih godi-na i sada je vidimo onako kakva je bila u vreme ranog sred-njeg veka, kada su Arapi osvajali severnu Afriku, a Sloveni i Bugari nastanjivali Balkan. U starim tekstovima naćićete da se Orionova maglina zove Velika Orionova maglina. Ako znate gde da je tražite možete je videti i golim okom kao bledunjav oblačak.

Za astronome Orinonova maglina je nepresušan izovr znanja. U njoj oni posmatraju nastanak zvezda i formiranje planetarnih sistema od sažimajućih oblaka gasova i prašine. Posmatraju protoplanetarne diskove, smeđe patuljke i burna turbuletna strujanja gasova i jonizujuća zračenja sa obližn-jih zvezda. Uočavaju moćne gigantske oblake vodonika koje probijaju supersonični meci sačinjeni od gasova. Svaki taj „metak“ ima 10 puta veći prečnik od orbite Plutona. Svaki je nabijen zažarenim atomima gvožđa koji isijavaju svetlo plave zrake. U nekom još nepoznatom divljem događaju

formirani su pre hiljadu godina. Računa se da u maglini ima bar 700 zvezda u raznim sta-

dijumima svog razvoja. Najmlađe stare su manje od 300 000 godina, a najsjajnije među njima imaju možda tek desetak hiljada godina. Nedavna osmatranja Svemirskog teleskopa Habl pokazala su da se u maglini nalazi preko 150 proto-planetarnih diskova u najranijim fazama nastanka i razvo-ja solarnih sistema. Ovi diskovi su načinjeni od materijala preostalog nakon stvaranja matične zvezde. U njima se sada formiraju planete. Jednoga dana, možda za samo milijardu godina, odatle će nas neko posmatrati.

U središtu magline nalazi se otvoreno jato zvezda, po svom rasporedu nazvano Trapezoid (Trapezium Cluster). Njega je otkrio Galileo Galilej 4. februara 1617. Možda je ono tek deo mnogo većeg jata sa dve hiljade zvezda koje se prostire unaokolo 20 svetlosnih godina.

Maglina ima naglašeno zelenkastu boju sa područjima crvenog i ljubičasto-plavog. Crvena boja dolazi od H alfa rekombinacije, ljubičasto-palva je refleks zračenja ma-sivnih zvezda O klase koje se nalaze u jezgru magline, a zelenkasta boja je dugo bila zagonetka za astronome jer joj ni jedna poznata spektralna linija nije odgovarala. Ona je primećena i kod drugih maglina i ser Vilijam Hagins (Sir

ORIONMaglina

Sazvežđe Orion. Ilustracija johana Heveliusa

Maglina u Orionu spada u najinteresantnije ob-jekte dubokog neba, redovna je meta astronoma amatera, nezaobilazan cilj astrofotografa i pred-met konstantnog posmatranja i proučavanja profesionalnih astronoma različitih specijalnosti.

Aleksandar Zorkić


Moguće je da su Orionovu maglinu zapazili i u svoj mit „Tri kamena za ognjište“ (Three Hearthstones) umetnule još Maje. Ako je to tačno onda bi se dva kamena odnosila na zvezde u osnovi Oriona, na Rigel i Saiph, dok bi treći bio zvezda Alnitak u vrhu pojasa. Te tri zvezde čine gotovo ide-alni trougao, sa Orionovim mačem u sredini. Međutim veliki astronomi starog doba, Ptolomej i Al Sufi, ne pominju ovu maglinu, iako su obojica nabrajala magličaste flekice svuda po nebu. Posebno je interesantno što ni sam Galilej, koji je prvi sistematski teleskopom pretraživao ovo područje i koji je prvi uočio i pomenuti Trapezoid, ne pominje Orionovu maglinu. Moguće je da u njegovo vreme ona nije bila toliko upadljiva kao danas. Ili je njegov teleskop, kako neki pred-postavljaju, imao suviše usko vidno polje da bi je on zapazio.

Nije pouzdano utvrđeno ko je od astronoma otkrio ovu maglinu, ali se u istoriji as-tronomije pominje više imena onih koji su razotkrivali neke njene detalje. Tako je o di-fuznoj prirodi Orionove mag-line pisao francuski astronom Peresk (Nicolas-Claude Fabri de Peiresc, 1580-1637) koji ju je posmatrao 26. novembra 1610. kroz svoj refraktor. Zatim sledi jezuitski matematičar i astronom Cizat (johann Baptist Cysat, 1587-1657) koji je pominje u jednoj svojoj monografiji i koji je dao jedan od prvih opisa Trapezoida. Kasnije maglinu posmatra i crta Hajgens (1656), a Šarl Mesije je posmatra 4. marta 1769. te je uvrštava u svoj katalog.

Ovo desno je istorijska fotografija. Ona je prvi foto zapis neke magline uopšte. Snimio ju je amrički lekar i astronom amater Henri Draper (Henry Draper, 1837 –1882) 1880. godne pomoću refrakora od 28 centimetra sa ekspoziciom od 51 minuta.

Tri godine kasnije 1883, nastala je ova fotografija levo, niže. Njen autor je engleski astronom amater En-drju Komen (Andrew Ainslie Common, 1841 – 1903) Za nju je koristio reflektor od 36 inča sa ekspoziciojom od 60 minuta. Na njoj se vide zvezde i detalji magline koji su inače nedostupni ljudskim okom. Tako je prvi put pokazano da duge

ekspozicije otkrivaju na nebu o ono što čovek ne može da vidi golim okom.

William Huggins, 1824 – 1910), engleski astronom i pionir u astronomskoj spektroskopiji je smatrao (1864) da se radi o nepoznatom elementu koji je po maglinama (engl. neb-ula) dobio naziv „nebulium“. Međutim, šest decenija kas-nije, 1927, američki astronom Ajra Boven (Ira Bowen) je otkrio da je zelenkasta boja posledica određenih elektron-skih prelaza koji se sa izuzetno malom verovatnoćom,pod specifičnim uslovima u otvorenom kosmosu odigravaju u dvostruko jonizovanom kiseoniku.

Mesijeov crtež Magline Orion,1771.

Nekoliko istorijskih činjenica

Orion. U središnjem delu slike su zvezde Pojasa (s leva na des-no): Alnitak, Alnilam i Mintaka. Ispod je Mač, a sredinja “zvezda” je zapravo Orionova maglina. Dole levo je zvezda Saiph, a desno Rigel.


Od ranog detinjstva pokazao je veliko interesovanje za fotografiju i već sa devet godina je postao fotografski po-moćnik u jednom studiju. Fotografijom će se baviti do kraja života, ali svoje najveće uspehe, pa i svetsku slavu postigao je u astronomiji. Kada je napunio 19 godina (1876) dao je 400 dolara za jedan mali teleskp, refraktor od pet inča. Tih 400 dolara bili su dve trećine njegove godišnje plate u studiju. Is-postaviće se da je to za njega bio dobro uložen novac i da je sjajna astronomska karijera bila pred njim. 1881. je otrkio svoju prvu, do tada nepoznatu kometu. To otkriće je, među-

tim, propustio da objavi, ali iste godine je pronašao još jednu kometu, a sledeće i treću. Tako je postao poznat u astron-omskim krugovima. Tih, osamdese-tih godina devetnaestog veka Hulbert Harrington Warner, bogati biznismen i filantrop, ponudio je po 200 dolara za

svako otkriće nove komete. Barnard ih je pronašao pet i tako stekao dovoljno novaca da za sebe i svoju mladu ženu, jer, u međuvremenu se oženio, kupi kuću.

Sve to inspirisalo je grupu astronoma amatera Nešvila da skupe novac za stipendiju i pošalju Barnarda da studira na Univerzitetu Vanderbilt. Barnard nikad nije diplomirao, ali je od univerziteta dobio počasnu diplomu – jedinu koju je ovaj univerzitet ikada nekom dodelio.

Godine 1887. stupa u službu na Likovoj opesrvatoriji gde nastavlja svoju uspešnu karijeru astronoma. U njegovim bi-

Edvard Emerson B a r n a r d

EDVARD EMERSON BARNARD (Edward Emer-son Barnard) se rodio u Nešvilu, SAD, 1857, sa slabim izgledima da postigne neki veći uspeh u životu. Svog oca nikad upoznao jer je ovaj

preminuo tri meseca pre njegovog rođenja. Odrastao je sa majkom i jednim bratom u osiromašeloj porodici bez mogućnosti da stekne solidno obrazovanje. Preži-veo je građanski rat i napad kolere. Tako je započeo život.

Magdalena Rajter

Edvard Barnard, 1857 - 1923


Barnard u poznim godinama

TAMNE MAGLINE

Tamne magline su difuzione magline koje se sastoje od međuzvezdane prašine (submikronske čestice) različi-tog molekulstkog sastava, a primećuju se jer zaklanjaju vidljivu svetlost zvezda ili drugih sjajnih objekata koji se nalaze iza njih. Nazivaju se i apsorpcione magline a ste-pen apsorpcije zavisi od talasne dužine elektromagnet-nog zračenja — jača je apsorpcija kraćih talasnih dužina (a propuštaju infracrveno zračenje i radio-talase). Osim što blokiraju svetlost drugih objekata, tamne magline imaju jako malo svog zračenja jer su među najhladnijim objektima u svemiru, sa temperaturom od svega 10K. Zbog tako niske temperature, kao i zato što se sastoje dominantno od molekularnog vodonika, 99% mase tamnog oblaka nije dostupno direktnim posmatranjima.

Tamne magline se „vide“ zahvaljujući tome što zaklanja-ju svetlost drugih objekata. Tako je moguće videti tamne magline koje zaklanjaju svetlost Mlečnog puta, ali i drugih galaksija koje se vide „s boka“ (galaksija Androm-eda, NGC 891). jedna od najpoznatijih tamnih maglina je maglina Konjska glava, koja zaklanja deo emisione magline IC 434.

To što mi neki oblak međuzvezdane prašine vidimo kao tamnu maglinu, ne znači da suprotan kraj oblaka neće biti osvetljen zvezdama, pa će se videti kao emisiona maglina (ako ga osvetljavaju vrele zvezde sposobne da ga jonizuju) ili kao refleksiona maglina (ako ga osvetl-javaju zvezde koje ne mogu da ga jonizuju već oblak samo odbija njihovu svetlost).

Iz Vikipedije

Tri Barnardove tamne maglineLegenda za fotografiju na sledećoj strani

ografijama stoji da je 1889. posmatrao prolaz Japeta iza Sat-urnovh prstenova, zatim da je 1892. posmatra novu i uočio emisiju gasova iz nje i da je iste godine otrko Almatheu, peti Jupiterov satelit. Bilo je to prvo otkriće nekog Jupitrovog sat-leita još od Galileja (1609), a ujeno i poslednje načinjeno vizuelnim putem.

Barnard zatim prelazi na Čikaški univerzitet gde radi kao profeosr astronomije. Tu je dobio mogućnost da koris-ti veliki teleskop od 40 inača opservatorije Yerkes i provodi puno vremena proučavajući i snimajući Mlečni put. Zajdno sa Max Wolfom (nemački astronom) otkrio je da su daleka tamna područja zapravo oblaci gasa i prašine koji zaklanjaju svetlost sjajnih zvezda u pozadini, a koje danas znamo kao tamne magline. Katalogizirao je velik broj tamnih maglina (danas se zovu Barnardovi objekti), dajući im oznake slično kao što je to činio Šarl Mesije u svom katalogu. Počeo je od Barnard 1 i stigao do Barnard 370.

Ipak, Barnard je danas najpoznatiji po zvezdi koja nosi njegovo ime: Barnardova zvezda (Barnard’s star). To je crve-ni patuljak u sazvežđu Ofiukus na šest svetlosnih godina daleko od nas što ga čini četrvrtom nama najbližom poje-dinačnom zvezdom (prve tri su zvezde sistema Alfa Ken-taura). Ima slab sjaj (oko 9-te magnitude) i nedostupna je golom oku, mada je prilično sjajna u infracrvenoj oblasti i tako dalje. Ono što je u ovoj priči o Barnardu važno jeste da je on 1916. izmerio prividno kretanje ove zvezde koje iznosi 10,3 lučnih sekunde za godinu dana, a što je najveće pozna-to prividno kretanje bilo koje zvezde u odnosu na Sunčev sistem.

Na kraju da sumira-mo: Barnard je bio pion-ir astrofotografije, otkrio je 14 kometa od kojih su tri periodične i učestvo-vao je u otrkiću još dve. Pronašao je Jupiterov satelit Almatheu, otkrio prirodu temnih magli-na i napravio njihov kat-alog... Danas jedan krat-er na Mesecu i jedan na Marsu nosi njegovo ime. Jedan asreroid takođe se zove po njemu (asteroid 819, Barnardiana). Jedan predeo na Ganimedu zove se Barnardova regija (Barnard Regio). Galaksija NGC 6822 takođe nosi njegovo ime. Bar-nardova petlja (Barnard’s Loop) je emisiona maglina, deo Orionovog oblaka. Jedna zvezda takođe se zove po njemu, a malo pre smo je pomenuli. Jedna sala na Univerzitetu Van-derbilt nosi ime Barnard Hall. Postoji astronomsko društvo Barnard Astronomical Society, a i jedna planina u Kaliforni-ji koja se zove po ovom astronomu.

Edvard Emerson Barjard je umro 6. februara 1923.

Barnard 104

Barnard 113

Barnard 110

Beta Sct

⇨


Zlatko Obranić

Veća fotografija http://goo.gl/jlEhv

ASTRONOMSKI MAGAZIN • I - V I 2013 39Veća fotografija http://goo.gl/jlEhv


U Autostoperskom vodiču kroz galaksiju, najbolje prodavanom, bezočnom, luckastom naučno-fantastičnom romanu Daglasa Adamsa, jedan od junaka otkriva najdovitljiviji način putovan-

ja do zvezda. Umesto da koristi crvotočine, hiperpogone ili portale između galaksija da bi putovao od jedne do druge galaksije, zamislio je kako da iskoristi princip neodređeno-sti za skakanje preko prostranstva intergalaktičkog prosto-ra. Ako bismo nekako mogli da kontrolišemo verovatnoću određenih neverovatnih događaja, onda je sve moguće, pa i putovanje brzinom većom od svetlosne. Dosezanje udaljenih zvezda za par sekundi je veoma malo verovatan događaj, ali kad neko može da kontroliše kvantne verovatnoće po svojoj volji, čak i nemoguće može postati uobičajeno.

Kvantna teorija se zasniva na ideji da postoji verovatnoća odigravanja svih događaja, koliko god fantastični ili blesavi oni bili. To je ideja u srcu inflatorne teorije – kada se odi-grao prvobitni Veliki prasak, došlo je do kvantne tranzicije u novo stanje u kome se svemir iznenada inflatorno proširio do velikih razmera. Čitav naš kosmos se, čini se, formirao iz veoma malo verovatnog kvantnog skoka. Adams se šalio, ali mi, fizičari, uviđamo: ako bismo nekako kontrolisali ove verovatnoće, mogli bismo da izvodimo stvari koje se ne bi razlikovale od čarolije. Za sada, menjanje verovatnoća događaja daleko je od mogućnosti naše tehnologije.

Ponekad postavljam studentima na doktorskim studija-ma na našem univerzitetu jednostavnija pitanja – na primer, da izračunaju verovatnoću da iznenada iščeznu i pojave se s

“Mislim da slobodno mogu reći da niko ne razume kvantnu mehaniku.” Ričard Fajnman

“Ko nije šokiran kvantnom teorijom, ne razume je.”

Nils Bor “Pogon beskonačne verovatnoće predivan je mehanizam za prelažen-je međuzvezdanih razdaljina u deliću sekunde, bez svog tog maltreti-ranja po hipersvemiru.”

Daglas Adams

Paralelni kvantni univerzumi

ŠESTO POGLAVLJE

Mičio Kaku

M I C H I O K A K U

Paralelni SVETOVI

Knjiga

Iz knjige Paralelni svetovi objavljujemo deo šestog poglavlja.


druge strane zida od cigala. Prema kvantnoj teoriji, posto-ji mala, ali izračunljiva verovatnoća da će se to desiti. Ili, kad smo već kod toga, postoji verovatnoća da ćemo nestati iz naše dnevne sobe i pojaviti se na Marsu. Prema kvant-noj teoriji načelno je moguće da se neko iznenada rema-terijalizuje na crvenoj planeti. Naravno, verovatnoća tog događaja je toliko mala da bismo na to morali da čekamo duže od životnog veka kosmosa. Zato u svakodnevnom životu možemo da se oprostimo od takvih neverovatnih događaja. Ali na subatomskom nivou, takve verovatnoće su od presudne važnosti za funkcionisanje elektronskih uređaja, računara i lasera.

Elektroni se, zapravo, redovno dematerijalizuju i pon-ovo materijalizuju s druge strane zida u komponentama vašeg računara ili CD čitača. Moderna civilizacija bi se raspala da elektronima nije dozvoljeno da budu na dva mesta u isto vreme. (Da nije ovog bizarnog principa, i molekuli u našim telima bi se urušili. Zamislite dva solar-na sistema koji se sudaraju u skladu s Njutnovim zakonom gravitacije. Solarni sistemi bi se raspali u haotičnu skupinu planeta i asteroida. Slično tome, ako bi se atomi povinovali Njutnovim zakonima, dezintegrisali bi se kad bi naleteli na drugi atom. Dva atoma opstaju zajedno u stabilnom molekulu usled činjenice da elektroni mogu istovreme-no biti na toliko mnogo mesta da formiraju elektronski „oblak“ koji održava atome u tom stanju. Dakle, molekuli su stabilni, a kosmos se ne dezintegriše zato što elektroni mogu biti na mnogo mesta u istom trenutku.)

Ali ako elektroni mogu da bitišu u paralelnim stanjima lebdeći između stanja u kome ih ima i u kome ih nema, zašto onda to ne bi mogao i kosmos? Zar nije kosmos u jednom trenutku bio manji od elektrona? Ako dopustimo primenu kvantnih principa na univerzum, moramo u ob-zir da uzmemo i paralelne univerzume.

Upravo tu mogućnost istraživao je Filip K. Dik u fan-tastičnoj priči Čovek u visokom dvorcu. U knjizi opisuje alternativni univerzum odvojen od našeg usled jednog presudnog događaja. Godine 1933, u tom unverzumu, is-torija sveta je promenjena kada predsednik Ruzvelt strada od metka u atentatu tokom prve godine mandata. Dužnost preuzima potpredsednik Garner i sprovodi izolacionis-tičku politiku koja će vojno oslabiti Sjedinjene Države. Sjedinjene Države, nepripremljene za napad na Perl Har-bor i ne uspevši da se oporave od uništenja čitave amer-ičke flote primorane su da 1947. godine kapituliraju pred Nemačkom i Japanom. Sjedinjene Države će se rasparčati na istočnu obalu pod kontrolom nemačkog rajha, zapadnu obalu koja će pripasti Japanu i sa nemirnom tampon-zo-nom između, državama u pojasu Stenovitih planina. U ovom paralelnom univerzumu, misteriozni čovek piše knjigu, po stihu iz Biblije nazvanu Skakavac pritiska, koju su nacisti zabranili. Knjiga govori o alternativnom univer-zumu u kome Ruzvelt nije ubijen, a Sjedinjene Države i Britanija porazile su naciste. Junakinja pokušava da otkri-

je ima li istine u tome da postoji alternativni univerzum u kome demokratija i sloboda prevlađuju nad tiranijom i rasizmom.

ZONA SUMRAKA Svet Čoveka u visokom dvorcu i naš svet razdvaja tek

sitnica, jedan atentatorov metak. Međutim, moguće je i da se paralelni svet odvoji od našeg usled najmanjeg mogućeg dešavanja: jednog kvantnog događaja, uticaja jednog kos-mičkog zraka.

U jednoj epizodi televizijske serije Zona sumraka, čovek se budi i otkriva da ga supruga ne prepoznaje. Vrišteći, traži od njega da ode pre nego što pozove policiju. Hodajući gra-dom, otkriva da ga i dugogodišnji prijatelji ne prepoznaju, kao da nikada nije postojao. Na kraju će otići do kuće svo-jih roditelja i doživeti nešto što će ga iz temelja uzdrmati. Roditelji tvrde da ga nikad pre nisu videli i da nikada nisu imali sina. Bez prijatelja, porodice ili doma, luta besciljno po gradu, da bi napokon zaspao na klupi u parku kao kakav beskućnik. Kada se probudi narednog dana, vidi da je opet u krevetu sa svojom ženom. Međutim, kada se njegova žena okrene, preneraziće ga otkriće da to uopšte nije njegova su-pruga, već nepoznata žena koju nikada pre nije video.

Jesu li takve naopake priče moguće? Možda. Da se pro-tagonista pomenute epizode Zone sumraka raspitao o svo-joj majci, možda bi otkrio da je razlog zašto nije imala sina to što je pretrpela pobačaj. Ponekad samo jedan kosmički zrak, jedna jedina čestica iz spoljnog svemira može da dopre duboko u DNK embriona i da izazove pobačaj. U takvom slučaju, jedan kvantni događaj može da razdvoji dva sveta: jedan u kome živite kao normalan, produktivan građanin, i drugi, identičan, s tom razlikom što u njemu nikad niste rođeni.

Razdvajanje ova dva sveta jeste u okvirima zakona fizike, ali izuzetno malo je verovatno: verovatnoća da se to desi astronomski je mala. Ali, kao što vidite, kvantna teorija ot-kriva nam sliku svemira mnogo čudnijeg od one koju nam je predstavio Ajnštajn. U relativističkom svetu, pozornica života mogla bi biti od gume, a glumci se na njoj kreću po zakrivljenim putanjama. Kao u Njutnovom svetu, glumci u Ajnštajnovom svetu izgovaraju replike iz unapred napisanog dramskog teksta. Ali u kvantnom komadu, glumci iznenada odbacuju tekst i ponašaju se po svom nahođenju. Mario-nete presecaju svoje konce. Uspostavljena je slobodna volja. Glumci mogu da nestanu i da se ponovo pojave na pozor-nici. Još je čudnije što bi mogli da se nađu na dva mesta u isto vreme. Kada izgovaraju replike, glumci nikad ne znaju zasigurno govore li nekom ko bi mogao iznenada da nestane i pojavi se na drugom mestu.

Više o knjizi PARALELNI SVETOVI i kako da je naručite potražite ovde::http://goo.gl/lDMnx


OD OVE GODINE, imaću tu čast da budem član tima istraživača koji će raditi na reša-vanju ključnih problema u evoluciji ranih galaksija. Konkurs za doktorski-istraživački rad koji bi koristio dva trenutno najmoderni-

ja „orbitalna“ teleskopa na svetu Herschel i FERMI, u kom-binaciji sa pomenutim LOFAR-om odveo me je iz Nemačke u Holandiju. Za Holandiju su mi neke kolege rekle da je zemlja vetrenjača, sira, klompi, astronomije i šaha!!! Ove dve poslednje stvari savršeno se uklapaju u moja intereso-vanja (mada ni sa degustiranjem sira nisam loš, što se ne bi moglo reći za vetrenjače i klompe), tako da sam jedva čekao da se i sam uverim u istinitost tih tvrdnji. Nisam ostao ni-malo razočaran, naprotiv.

Imao sam sreću da budem pozvan zajedno sa još 12 vrhunskih mladih istraživača iz celog sveta, retka prilika za nas iz Srbije da budemo u epicentru istraživanja vasione. U isto vreme sam osećao veliku odgovornost da predstavljam

svoju zemlju ukazavši u razgovorima koji su sledili kakvo je stanje nauke, kolika je koncentracija mladih talenata, kako je kvalitetan rad u istraživačkoj stanici Petnica, i naravno, neizbežno čavrljanje o finansijskim problemima, koji su pri-sutni u našoj nauci koliko i košava u Vršcu.

Na listi najboljih opservatorija Lajden je dugi niz godina vodeća sila Evrope. Zašto? Evo nekoliko odgovora:

- Istraživači ovog instituta rade nacrte širokih spektra istraživanja koja kombinuju sa Hablovim snimcima, pa je tako ogroman broj posmatračkih sati za korišćenje dži-novskih teleskopa na Havajima, GMRT u Indiji ili ALMA u Čileu dodeljen upravo Lajdenu.

- Lajden je verovatno grad sa najviše nagrađivanih as-tronoma i fizičara po glavi stanovnika/ trenutna statistika kaže da u Lajdenu živi oko 200 000 ljudi, a imena koja su proslavila nauku i umetnost ovog grada su mnogobrojna: Rembrant, čuveni slikar je rođen ovde, a takođe i velikani nauke kao što su Ort, Kujper, Lorenc, Van Der Vals, Haj-

Veliki LOFAR-Herschel astronomski projekat

Svemir u epohi rejonizacije

Univerzitet Lajden (Holandija)

LOFAR (Low-Frequency Array) predstavlja novu generaciju radio teleskopa i jednu od najmodernijih istraživačkih kolaboracija u svetu. To je najveći svetski radio teleskop koji koristi nov koncept gradnje pomoću tzv. “omnidirekcionih” antena. Na taj način, on omogućava pregled dubokog neba po veoma malim frekvencijama.

Darko Donevski, astronom, pisac, eseista i šahista.


gens, de Siter. Takođe, mlađa generacija čitalaca svakako zna i za Armina Van Buurena, poznatog di-džeja, koji je takođe iz ovog grada.

- Stara opservatorija datira iz kraja 17. veka, a na njoj su posmatranja vršili svi najslavniji astronomi, od Hajgensa do Habla, a legenda kaže da je u jednoj prostoriji blizu velikog optičkog teleskopa svoju fotelju imao i Albert Ajnštajn, koji se naročito zanimao za izgled planetarnih maglina.

Druga stvar kojom se žitelji Lajdena ponose jesu vetren-jače, i zaista, ona najpoznatija, Molen de Valk, predivno je ukrašena i obnovljena u autentični muzej koji nam govori o radu i životu ljudi od 17. veka do danas.

Kao i njihove vetrenjače i bicikli, i mesta za bavljenje as-tronomijom u Holandiji su opremljena svim najnovijim el-ementima neophodnim za večitu trku u otkrivanju prirode. Zato i nije čudo da je Lajden jedan od samo nekoliko opser-vatorija u svetu koja nudi posmatranje svemira po svim mogućim sekvencama, talasnim dužinama. Od optičkih te-

leskopa, preko ogromnog sistema radio-teleskopa LOFAR, koji su smešteni 30 km od Lajdena, pa do superkompjutera koji procesiraju podatke dobijene od teleskopa kao što su Keck, ALMA ili Newtonn, ovo je prava meka za bavljenje naučnim radom.

Istraživanje kojim ću se baviti narednih godina obuhva-ta kako posmatračke, tako i teorijske aspekte. Teleskopima ćemo pokušati da detektujemo što dalje galaktičke pro-toklastere (na crvenim pomacima većim od 11 !) i da an-aliziramo njihovu evoluciju. Epoha koja se posmatra, u as-tronomiji je poznata pod imenom “Epoha rejonizacije”, jer je neutralni vodonični gas ponovo počeo da se jonizuje i kas-nije stvara prve strukture u Vasioni, poput zvezda i galaskija. Takođe, to razdoblje nam može dati i odgovore na pitanja o uticaju prvih supermasivnih crnih rupa na međugalaktič-ka okruženja u ranom s vemiru. Sve se to dešavalo oko 380 miliona godina nakon Velikog praska, tako da možemo reći da će ovo biti veliki prodor u konstruisanju detaljne slike o

Oblast LOFAR-direkcionih antena u Holandiji


snažnim radio galaksijama, prvim kvazarima, protoklaster-ima i zvezdama populacije III, koje se smatraju inicijalnim “pokretačima” procesa rejonizacije.

Ono što odlikuje stanje Svemira u tom vremenskom peri-odu jeste novi fazni prelaz (nakon već jednog koji se odigrao prilikom inflatornog širenja), takav da gas koji ga ispunja-va ponovo dobije osobine pobuđenog stanja usled zračenja prvih kvazara i zvezda. Današnja slika barionske strukture na velikoj skali potiče upravo od zbivanja koja su zadesila Vasionu pre više od 13 milijardi godina. Postoji nekoliko metoda kojima bi moćnim radio teleskopima mogli da „hvatamo“ te važne i daleke procese.

Najrasprostranjeniji je svakako mapiranje međugalak-

Ispred stare opservatorije u Lajdenu koja je nedavno renovirana

Nepoznata džinovska radio galaksija snimljena LOFAR telesko-pom u oblasti koju je ranije snimao orbitalni teleskop FERMI

(februar 2013. godine)


tičke sredine preko zračenja atomskog vodonika. Vodonik ima važan zabranjen prelaz elektrona zbog svoje „hiperfine“ strukture, i kada se taj prelaz konačno dogodi, zbog malog rastojanja između energetskih nivoa, on izbacuje slabašni foton talasne dužine 21 cm, a to je upravo u domenu ra-dio-talasa. Naravno, zbog ogromnog rastojanja između nas i izvora koji posmatramo, taj talas će danas biti uočen na još većim talasnim dužinama (od recimo 2 m), ali će i dalje biti dovoljno precizan pokazatelj kako su se formirale strukture blizu rejonizacione epohe.

Drugi metod je da se posmatraju regioni vrlo intenzivnog formiranja zvezda (starburst regions). Prednost ovakvog pristupa je izbegavanje „lokalnih zagađivača“ signala, kao što su zračenja galaksija i vangalaktičkih izvora. Da bi se takvo ispitivanje upotpunilo, neophodno je radio spektru pridodati još i infracrveni opseg (zbog mogućnosti da se mapira kroz oblake prašine u ESA je napravila pomenu-tu HERSCHEL SPACE opservatoriju), i eventualno gama-opseg (H.E.S.S. i FERMI su najprecizniji gama-teleskopi da-našnjice). Uz dostupnost tako preciznih podataka, uradiće se pažljivo poređenje kompjuterskih simulacija i posma-tračkih baza kako bi se razjasnilo ponašanje regiona sa ma-lom i velikom gustinom gasa, odnosno – odgovoriće se na pitanje „kako se ponašao Kosmos dok nije napunio milijar-du godina?“

Uz zadovoljstvo što će naša astronomija posredstvom mog učešća na LOFAR-u i Herschel-u biti prisutna u još jednom “odisejskom” izazovu, ne mogu a da se i dalje ne nadam da će naše Ministarstvo i država napokon omogućiti normalne uslove za pravi i kvalitetan istraživački rad, kako bi se u budućnosti mogli i iz Srbije takmičiti sa ostatkom sveta kao jedan skladan tim.

Herschel: detaljno pretrazivanje radjanja galaksija


Kada četiri Nasina junaka udruže svoje snage, ne može se očekivati da nastane ništa dru-go osim – predivne fotografije. Zaista, slika u kojoj možete uživati nastala je udruženim snagama četvorke, koju čine „Habl“ (Hubble

Space Telescope), „Čandra“ (Chandra X-ray Observatory), „Spicer“ (Spitzer Space Telescope) i „Galeks“ (Galaxy Evo-lution Explorer).

Da bi slika koja je pred vama mogla da izgleda ovako at-raktivno, svaki od ove svojevrsne „velike četvorke“ bacio je „svoj“ pogled na objekat sa oznakom M101. Reč je o spiral-noj galaksiji u sazvežđu Veliki medved, 101. objektu u kat-alogu Šarla Mesjea (Charles Messier), čuvenog francuskog astronoma; pomenuti katalog i njegov autor veoma dobro su poznati astronomskim maratoncima, lovcima na M-objekte.

Astronomima – i ne samo njima – veoma dobro je pozna-to da je svetlost, u širem smislu, mnogo, mnogo više nego što ljudi mogu zapaziti čulom vida. Ono što se ne može vi-deti bez upotrebe instrumenata ili je veoma slabog sjaja, ili zrači najvećim delom u nekom drugom, nevidljivom delu

spektra, a moguće je, za isti objekat, i jedno i drugo. Kada se još ovi teleskopi „popnu“ dovoljno visoko da im ne smeta Zemljina atmosfera, usmere svoje moćne senzore ka nekom dalekom objektu, i počnu sa višečasovnim eksponiranjem, a potom naučnici na zemlji „uklope“ fotografije svakog od njih pojedinačno, nastaju kompozitne fotografije, poput ove pred vama.

Na primer, „Čandra“ je M101 fotografisao u domenu iks-zraka, a potom je ovaj, inače nevidljivi deo spek-tra, veštački prikazan purpurnom bojom. S druge strane, „Hablov“ lov u vidljivom delu spektra na slici je prikazan mahom žutom bojom. „Spicer“ je zabeležio M101 u infra-crvenom domenu (na slici crvena boja), a „Galeks“ u ula-traljubičastom (na slici plava boja).

Ako ste u prilici, usmerite pogled ka Velikom medve-du (cirkumpolarnom sazvežđu za naše geografske širine). Nećete videti nešto poput ove fotografije, ali znaćete da je M101 uvek tu, na rektascenziji 14h 03m 12,59s i deklinaciji +54º 20’ 56,70“.

Fotografija četiri junakaIvan Stamenković


M8, maglina LagunaIvan Stamenković

Teleskop „Spicer“ (Spitzer Space Telescope), Nasin – a i naš – ljubimac, jeste teleskop za fo-tografisanje nebeskih tela u infracrvenom delu spektra. Kao što znate, vidljiva svetlost je samo jedan mali deo celog spektra elektromagnetnih

talasa, pa zato pogled „Spicerom“ u infracrvenom domenu otkriva dodatne, inače nevidljive detalje. Kada se neki ob-jekat fotografiše na ovaj način, onda se računarima „boje“ iz nevidljivog dela spektra veštački prebace u onaj „format“ (tj. deo spektra) u kojem možemo posmatrati. Tako je napravl-jena i slika pred vama.

Na slici je osmi objekat po redu u katalogu astronoma Šar-la Mesjea (Charles Messier), koji zato ima katalošku oznaku M8; u novom opštem katalogu ova maglina ima obeležje

NGC 6523. Reč je o emisionoj maglini iz sazvežđa Strelac, magnitude 9,9; mada je objekat nevidljiv golim okom, česta je meta astronoma sa opremom – teleskopom.

Laguna je mesto u kojem se formiraju nove, mlade zvezde. Centralni zeleni delovi slike mahom predstavljaju sjaj zrnaca ugljenične prašine, dok crveni delovi uglavnom predstavlja-ju sjaj ugljenične prašine sa visokom temperaturom. Plavom bojom predstavljene su oblasti koje su inače talasne dužine od 3,6 do 4,5 mikrometara, zelenom dužine od 4,5 do 8,0 mikrometara, i, najzad, crvene su od 8 do 24 mikrometra.

Ceo ovaj prizor smešten je u smeru ka centru naše gal-aksije, a precizne koordinate su – rektascenzija 18h 3m 42,3s, deklinacija -24º 22’ 24,2“.


Uprkos činjenici da ne znamo da li vanzemaljska inteligent-na bića uopšte postoje poznati su nam neki važni problemi u komunikaciji sa njima. Ogromno rastojanje koje nas po svoj prilici deli od njih prvi je, a možda i glavni problem. Velika udaljenost vaznemaljskih bića dovodi u sumnju i sam pojam njihovog postojanja. Za nas ništa, ali baš ništa ne znači to što neki Nebulonci postoje u Velikoj Andromed-inoj galaksiji, sada, ovog trenutka, ako o njima nemamo

nikakve informacije. Oni za nas ne postoje čak i ako postoje. To je kao što u prašumama latinske Amerike možda postoje neka plemena za koja niko nikad ništa nije čuo. Ona za nas ne postoje pa upravo da su dosegli najviše stadijume meditacije i spoz-naje smisla života, svrhe kosmosa i porekla kosmičke tačke iz koje je sve ovo nastalao. U nekom razuzdanom

metafizičkom razmišljanju mogli bismo zamisliti bića koja vode raskalašan život sad i ovde, u istoj sobi u kojoj sedimo, ali u nekoj drugoj dijmenziji stvarnosti (šta-god to značilo). Ipak, za nas takva bića realno ne postoje jer baš nikakve in-formacije o njima nemamo. Ili uzmite obrnut primer, mož-da je jasniji. Dogod do nas ne stigne informacija da je Sunce nestalo ono za nas postoji. Bukvalno. Ako bi se Sunce upra-

Problem vangalaktičkih komunikacija

Galaksija u Andromedi

Aleksandar Zorkić

Upravo to što ništa konkretno ne zna-mo o Nibuloncima i problemu komu-nikacije s njima daje nam slobodu da pretpostvimo neka rešenja i da zakl-jučimo da ogromno rastojanje možda i

ne mora da bude nepremostiv problem. Zapravo, rastojanje možda uošte nije problem.


vo ovog trenutka raspalo i prestalo da sija, za nas ono bi pos-tojalo još sledećih 8,5 minuta koliko je potrebno sunčevom zraku (informaciji o katastrofi) da stigne do nas. Mi bi smo se sunčali 8,5 minuta i možda čak i izgoreli od zračenja tela koje ne postoji.

Eto to je problem sa bićima koja su daleko od nas. Ali, zanemarimo taj problem i recimo da nam Nebulonci iz Adromedine galaksije sada pišu poruku. Ona će do nas stići za oko 2,5 miliona godina, ako ide ekspresnom poštom, brziom svetlosti. Potrebno je ukupno pet miliona godina da postanemo svesni jedni drugih i razmenimo prve poruke. U svetlu svakodnevne komunikacije koje imamo sa deset-inama ljudi to je bismisleno dug period za razgovor. Možda isuviše dug da bi smo ga uopšte i počinjali.

Ali upravo to što ništa konkretno ne znamo o Nibulonci-ma i problemu komunikacije s njima daje nam slobodu da pretpostvimo neka rešenja, pa da zaključimo da ogromno rastojanje možda i ne mora da bude nepremostiv problem. Zapravo, možda uošte nije problem.

Uzmite ovako. Pošalje vam prijateljica SMS poruku u ko-joj vas pita kakvo je vreme napolju i da li da ponese kišo-bran. Nema nikavog značaja ako joj na to pitanje odgovorite sledećeg dana. Nju interesuje kakvo je vreme sada. Za to pitanje, dakle, važan je brz odgovor. Ima, međutim, mnogo važnijih pitanja na koja se i ne može brzo odgovoriti. Zapra-vo, što je pitanje važnije i teže to ono zahteva više vremena za odgovor. Recimo, Srbija sa Evropskom unijom razgovara već čitavu deceniju oko pitanja ulaska u njihovu zajednicu. To su složeni, važni razgovori koji zahtevaju puno vremena. Postavljaju se pitanja na koja se odogovri čekaju mesecima, a i godinama. Srbija će razgovarati sigurno još deset godina pre nego što se postignu svi važni dogovori.

Ako tako razmišljamo, možda period od pet miliona go-dina za razmenu informacija sa Nebuloncima i nije dug. Šta mi sa Nebuloncima imamo da pričamo? Pa sigurno ne o lokalnom vremenu. Čak i mnogo važnije teme su zapravo sasvim nevažne, pa i besmislene u toj komunikaciji. Reci-mo, nas interesuju podaci o gravitonima i bozonima. To su najznačajnijia pitanja nauke, ali u komunikaciji sa Nebulon-cima ona nemaju nikakvog smisla, jer ćemo na ta pitanja pronaći odogov i sami pre nego što od Nibulonaca stigne odgovor.

Pa ipak, ima važnih pitanja koja bismo rado raspavili sa dalekim susedima. To su toliko važna pitanja da njih i ne možemo u kratkom vremenu rešiti. Možda bi to bilo pitanje sudara naše dve galaksije. Taj događaj nam predstoji za šest ili nešto više milijardi godina i sa Nibuloncima bismo do tog vremena mogli da razmenimo 1200 poruka (ako svaku šaljemo tek po prijemu njihove poruke), što je možda sas-vim dovoljno da rešimo neke zajedničke probleme koji naše galaksije očekuju u budućnosti.

Možda je pravo svojine sasvim besmislen koncept dušt-venih odnosa za Nibulonce; možda će i nama iz Mlačenog puta taj koncept biti besmislen u vreme sudara galaksija, ali da danas pričamo sa stanovnicima Andromede svakako bis-mo želeli da rasvetlimo to pitanje. Naše dve galaksije će se stopiti u jednu i dobro bi bilo razrešiti pitanja prava. Dobro bi bilo rešiti ko će za šta biti odgovoran, ko šta sme, a da ne ugrozi druge stanovnike nove galaksije. Trebalo bi odrediti neke granice i oblasti za dalja istraživanja i naseljavanja. Ili, što je verovatno realnije, kako se zajedničkim naporima iz-boriti sa problemom alavih crnih rupa, eksplozija zvezda i kako sve to iskoristiti za dalji razvoj svih stanara galaksije. Naravno, važno je i utvrditi šta to „dalji razvoj“ uopšte znači.

Sudar galaksija


Svako istraživanje ima svoje benefite i rizike. Još od 2005. i 2006, od kada su otkriveni Plutonov drugi i treći mesec (Niks i Hidra), astronomi su bezuspešno tragali još za nekim. Tek slučajnim otkrićen četvrtog meseca pomoću Hablovog teleskopa (prilikom pokušaja otkrića Plutonovog prstena) sredinom 2011. godine, shvatilo se da je opasnost prolaska kroz Plutonov sistem drastično veća nego što se ra-nije predpostavljalo.

Zabrinutost je alarmantno porasla kada je Habl 2012. ot-krio i peti mesec. Kao rezultat tog otkrića, naučnici i tim koji vodi NH počeli su mnogo pažljivije da analiziraju pravi stepen rizika za letilicu tokom proleta kroz Plutonov sistem

i prave strategiju koja će obezbediti što sigurniji uspeh ove jedinstvene misije.

Do danas su sve analize finiširane i prezentovane Nasinom tehničkom timu koji predvodi Kejur Patel iz JPL i Nasinom upravnom štabu. Obe grupe su se složile sa ovim nalazima naučnika, a njih je moguće sumirati na sledeći način:⇨ NH će imati odličnu prilaznu

trajektoriju koja će se nalaziti pod ve-likim uglom u odnosu na ravan Plutonovih satelita, a modeli pokazuju da se glavna opasnost od neregistrovanih objekata krije upravo u blizini satelitske ravni. Kao rezultat ćemo do-biti da će najveći rizik postojati samo tokom najbližeg prilas-ka planeti, tj. kada sonda bude najbliža satelitskoj ravni.

⇨ Izgleda ipak da je Plutonov sistem mnogo sigurniji nego što su početni strahovi i prvi proračuni sugerisali kada su novi sateliti počeli da se pojavljuju. Danas naši najbolji modeli predviđaju samo 0,3% šansi da se pri planiranoj pu-tanji misija okonča nekim sudarom. Najveći razlog za takvo smanjenje stepena rizika leži u činjenici da su složeni mod-

Novih Horizonata

Kada je 19. januara 2006. isključen posledn-ji raketni motor „Atlasa V“, robotska sonda „New Horizons“ dobila je ubrzanje od 16,26 km/s, postavši na taj način najbrži ikada lansirani ljudski objekat u istoriji. Za manje

od 4 meseca stigla je do Marsa, za godinu dana do ju-pitera a za dve do Saturna. Trenutno se nalazi na 6,12 Aj od svog cilja – Plutona. Radio–signal sa sonde putu-je do Zemlje preko tri ipo sata.

Ubrzavanje

Draško Dragović, autor više naučno popularnih knjiga i preko hiljadu članaka za web izdanje Astronomskog magazina


eli sudara sa prašinom smanjili rizik za 100 puta provlačeći trajektoriju proz region gde su gravitacioni efekti Plutono-vog najvećeg satelita Harona počistili prostor.

Prema rečima glavnog rukovodioca programom, Alana Šterna, još jedan važan faktor bila su i testiranja kompo-nenti sonde na sudare pri velikim brzinama sprovedena sa specijalnim topovima u Novom Meksiku i Ohaju, koja su pokazala da je oklop sonde dovoljno „čvrst“, tj. otporniji na sudare nego što se to ranije procenjivalo.⇨ Projektovana tačka najbližeg proletanja verovatno je

najsigurnija moguća tačka u čitavom Plutonovom sistemu. To je izvedeno na taj način što je tačka smeštena u region koji je Haron, preko pet puta veći od Srbije, efikasno počis-tio od kosmičkih otpadaka. Zapravo, Haron predstavlja odličnog čistača jer čak i u slučaju da se u poslednjoj godi-ni pred dolazak sonde stvore nove opasne krhotine (usled

sudara nekih nepoznatih satelita), Haron će ih skoro sve rasčistiti pre nego što sonda doleti.

Zahvaljujući ovim navedenim zaključcima, naučnici su sigurni, pod uslovom da se od danas pa do ulaska u sistem ne desi nešto neočekivano, da će njihov sadašnji plan, prilagođen slanju najkvalitetnijih naučnih podataka na os-novu današnjih znanja, biti uspešan.

Ali Nasini naučnici ne bi bili to što jesu da nisu i dodatno oprezni, te su zato pripremili planove za poslednje nedelje prilaza u leto 2015. godine, kada će sâm „New Horizons“ potražiti opasne objekte, nevidljive za Habl i teleskope sa Zemlje. Pored toga, isplanirano je da će samo dan pred na-jbliži susret sa Plutonom kući biti automatski poslate na-jbolje slike i spektri sačuvani na brodskim rekorderima, za slučaj da su neki objekti promakli.

Uvek je sigurnije planirati stvari na takav način, slično kao što su „Apollovi“ astronauti odmah po sletanju na Mesec prvo sakupljali uzorke tla za slučaj da iz nekog razloga hitno moraju da pre-kinu misiju i vrate se kući.

Takođe – slično šatlovima, koji su svi imali (ali nikad nisu upotre-bili) planove za sletanje posle samo jednog kruga oko Zemlje u slučaju opasnog kvara – postoje i planovi za dve rezervne procedure za prilazak Plutonu koje je moguće instalirati na brodske računare samo 10 dana pred kontakt, u malo verovatnom

Tim za vođenje NH je proučio brojne alternativne putanje, nazvane SHBOTs, pre nego što je zatražio od Nase da odobri dve rezervne koje će zaštititi NH od mogućeg sudara u Plutonovom sistemu.

Trajektorija NH (crvena linija) nalazi se pod velikim uglom u odnosu na ravan Plutonovih pratilaca, te je šansa za sudar maksimalno smanjena.


slučaju da rezultati potrage za kritičnim objektima dobiju nov momenat.

Bezbedno neboTi rezervni planovi za prilazne sekvence dobili su naziv

SHBOTs, što predstavlja Nasinu skraćenicu od „Safe Haven By Other Trajectory“.

Prvi SHBOT je nazvan GIS, skraćeno od „Generic Inner SHBOT“. On zadržava planiranu trajektoriju i ciljanu tačku, ali tri sata pre najbližeg kontakta letilica treba da se zaroti-ra tako da tanjir glavne antene posluži kao štit od udaraca prašine. Taj manevar, nazvan „Atenna to Ram“ (ATR), nije idealna opcija, jer tokom ta tri sata naučnici neće biti u stan-

ju da upere sve naučne instrumente ka Plutonovom sistemu na odgovarajući način. Ipak, modeli i testiranja pokazuju da bi ovakav prilaz od 100 do 1.000 puta povećao šansu za us-peh misije.

Drugi SHBOT je nazvan DIS, skraćeno od „Deep Inner SHBOT“. DIS takođe uključuje ATR manevar, ali usmerava sondu znatno bliže Plutonu – na samo 3.000 km od površine, nasuprot planirane trajektorije koja vodi do 12.500 km od površine Plutona.

Zašto se leti bliže a ne dalje, ako se želi izbeći rizik? Zato što ako se leti dovoljno blizu, onda će u čišćenju opasnih čestica pomoći gornji slojevi Plutonove atmosfere! DIS je po pitanju pribavljanja naučnih podataka znatno manje rizičan od GIS, ali postoji jak koncenzus unutar tima da su obe pri-lazne sekvence bolji izbor ako naknadne analize pokažu da je planirana trajektorija rizičnija nego što to planeri mogu da prihvate, te da je gubitak određenih naučnih podataka

sprovođenjem „Deep Inner SHIBOT“–a mnogo od gubitka čitave misije usled fatalnog sudara.

Treba razumeti da sve ovo iznešeno ovde predstavlja re-zultat hiljada časova rada mnogih ljudi vezanih za „New Horizons“ i naučne u stručne zadatke. Sve je pažljivo pro-analizirano na Nasinim nezavisnim tehničkim panelima organizovanim radi analiziranja rizika i planova za njegovo ublažavanje koji su održavani još od kraja 2011. godine, a koje je odobrila Nasina uprava.

Danas se tim za vođenje NH oseća srećan i ponosan što poseduje kompletirane planove te konačno može da pristupi testiranjima SHBOT–a pre nego što faza prilaska započne, da bi bili spremni ako bude potrebno. Kada je sonda pre bezmalo 7,5 godina lansirana sa Cape Canaverala, niko od rukovodilaca misije nije mogao ni da sanja da će postojati tri odvojena plana za prilazak Plutonu, ali upravo to se do-godilo!

Buđenje „New Horizonsa“ za leto 2013!Trenutno (pogledaj obavezno ovo!), „New Horizons“ se

nalazi 3.968.000.000 km od Sunca, i samo 907.677.000 km od Plutona. Do cilja mu ostaje manje od 700 dana – i dalje je to puno vremena, ali mnogo manje od tačno 2.700 dana koliko je prevalio od lansiranja!

NH se nalazi u odličnom stanju i na dobrom kursu, a svi naučni senzori i podsistemi dobro rade. 21. maja sonda je probuđena iz do sada najdužeg, 100–i više–dnevnog hiber-ničkog sna, radi započinjanja redovnog godišnjeg kontrol-nog servisa, koji uključuje proveru svih glavnih i pomoćnih sistema, kalibraciju instrumenata, i apdejtovanje zaštitnog softvera – predposlednjim paketom mera pre nego što u jan-uaru 2015. započne faza prilaska Plutonu – samo 19 meseci od danas.

Letnje buđenje će biti iskorišćeno za do sada najdetaljni-je ponavljanje svih procedura koje će biti automatski spro-vedene prilikom prilaska cilju. (Do sada su te procedure bezbroj puta isprobane na računarima i simulatorima na Zemlji.) Tokom devet dana, počev od 5. jula, NH će proći kroz sve aktivnosti planirane za poslednju nedelju pred pri-lazak Plutonu, dan najbližeg susreta, kao i izvesno vreme posle toga. Biće to nastavak detaljnih proba koje su uspešno obavljene prošlog leta.

Nakon te devetodnevne procedure, preko Nasine mreže komunikacionih antena DSN biće izvršen prijem svih pri-kupljenih podataka potrebnih za ocenu procedura, ali i prijem naučnih podataka prikupljenih tokom ove faze leta. Potom će biti izvršene opsežne procedure vezane za navi-gaciono praćenje kosmičke letilice, pre nego što 21. avgusta sonda bude ponovo poslata u stanje hibernacije, ovog puta dugo 4,5 meseca.

Pošto će ovog leta sonda biti dovoljno blizu Plutonu i Haronu, biće izvršeno njihovo snimanje brodskim telesko-pom velike žižine daljine, nazvanim LORRI (Long Range

Crvenim je označena kontura „busa“ sa naučnim uređajima na NH. Ako bude potrebno, tanjir antene može da posluži kao štit od opasnih čestica, jer markira skoro sve instrumente sonde.


Reconnaissance Imager). Prve nedelje jula biće obeležena 35–godišnjica otkrića Harona i – potpuna koincidencija – napraviće se prve fotografije Harona u isto doba godine kao kada je 1978. godine mesec otkriven!

Jedna od stvari koje ovog leta neće biti sprovođene biće korigovanje putanje. Naime, tokom 2011. i 2012. tim za nav-igaciju letilice je na osnovu Doplerovih podataka radio–sig-nala utvrdio da je kurs savršen i da nije potrebno trošenje hidrazina za „štelovanje“ putanje, što je jako dobra vest za slučaj eventualnog nastavljanja misije posle 2015.

Kako se 2015. bude približavala, svi članovi tima misije biće suočeni sa sve ubrzanijim aktivnostima, i mnogi će morati da rade daleko više nego što je to bio slučaj tokom početne i središnje faze leta. Radi priprema za operacije to-kom januarske faze približavanja cilju 2015, NASA će mor-ati da zaposli dodatno osoblje radi ispomoći stručnim i op-erativnim timovima.

Šta više, tim je već značajno pojačan angažovanjem zame-nika menadžera misije, Pitera Bedinija, iz Laboratorije za primenjenu fiziku Džons Hopkins (APL). Piter je donedav-

no bio menadžer u laboratorijine misiji Merkurovog orbitera MESSEN-GER. Svi smatra-ju da je privilegija imati stručnjaka takvog talenta i iskustva u svom timu. Kolege su mu poželeli dobro-došlicu podsećajući ga kroz smeh da ga sada čeka mnogo hladniji svet od Merkura – zapra-vo, oko 600 stepeni hladniji.

Trenutnni položaj sonde „New Horizons“. Dok se od Zemlje udaljava brzinom od 25,495 km/s, Plutonu se približava brzinom od 13,844 km/s.

Poster: New Hori-zons proleće pored jupi-tra na putu za Pluton.


Broj koji je izneo ЦСКБ „Прогресс“ nije tačan zato što su oni uračunali i četiri rakete koje su dopremljene do lansirne rampe ali nikada nisu poletele. Uglavnom zato što su pre toga eks-plodirale. Ta četiri incidenta su bile eksplozije

„Востока-2“ 10. jula 1963, „Союза“ 14. decembra 1966, „Востока-2M“ 18. marta 1980, kao i poznati požar na „Союзу-У“ 26. septembra 1983. godine, koji je izazvao smrt dvojice kosmonauta na brodu „Союз T-10-1“. U svakom slučaju, raketa baziranih na R-7 bilo je nekoliko, te ako želite da saznate precizne podatke za svaku od njih pogledajte ta-belu na sledećoj strani.

Konačno, koliko je tačno lansiranja izvršeno? Elem, do danas je ukupno izvedeno 1.802 lansiranja raketa čija kon-struktivna osnova leži na R–7, prvoj interkontinentalnoj balističkoj raketi na svetu (od „Прогресса М-18М“ je bilo još lansiranih misija). Nisu sve dospele do orbite – mnoga lansiranja su bila suborbitna – niti su sva lansiranja bila us-pešna, ali i dalje se radi o zapanjujućem broju. Što se tiče različitih verzija „Союза“, one su izvele ukupno 958 lan-

siranja, od čega je 498 bilo sa rampi u Bajkonuru, 456 sa Plesecka i 4 iz francuske baze Kuru u Gijani. Takođe, ne tre-ba da zaboravimo da je „Союз“ jedina raketa na svetu koja je kadra da poleti sa tri različita lansirna centra (a ubrzo će i sa četvrtog, jer će biti dodat kosmodrom Vastočni).

I na kraju, da li je to mnogo? Pa da bi se dobila prava pred-stava, samo da kažem da je sledeća raketa koja je najčešće lansirana bila „Koсмос-3“ (verzija „3“ i „3M“), sa 449 lan-siranja. Zatim sledi УР-500 „Протон“, sa ukupno 387 lan-siranja.

Preko Atlantika, jedina raketa koja je blizu ovim ciframa je mitski „Atlas“, sa ukupno 582 lansiranja svih verzija. Nije loše, mada je daleko ispod plodnog „Союза“ i još plodnije porodice R–7. A ta brojka će još da raste. Već 21–og ovog meseca treba da poleti novi „Союз“ („Союз–2–1б“) sa ruskim satelitom „Ресурс-П“ za posmatranje Zemlje. Živeo „Союз“!

Koja raketa drži rekord po broju lansiranja?Dobro pitanje, mada svaki ljubitelj kosmičkih istraživanja zna odgovor: „Союз“! U redu, ali koliko tačno puta je ta raketa lansirana? Prošlog februara, kompanija ЦСКБ „Прогресс“ iz Samare (Rusija) objavila je da je lansiranje teretnog broda „Прогресс М-18М“ bilo1800–to lansiranje rakete bazirane da projektilu R–7 „Семёрка“. Veliki broj, ali nažalost pogrešan.

Raketa „Союз-ФГ“ u misiji „Союз ТМА-09“. Lansiranje sa 3 člana posade je izvršeno 26. maja 2013. – bio je to 118–ti let „Союзa“ sa ljudskom posadom.

Izvor:A. Krasilnikov, „1800-i pusk? Ne veryu!“, Novosti Kosmonavtiki, april 2013.

Draško Dragović


Verzija Ukupno Bajkonur Pleseck Kuru

P-7 (8K71) 26 26

P-7A (8K74) 28 25 3

Sputnik (8K71-PS) 2 2

Sputnik (8A91) 2 2

Vostok (8K72) 26 26

Vostok-2 (8A92) 44 38 6

Vostok-2M (8A92M) 93 14 79

Vostok-2A (11A510) 2 2

Molnija (8K78) 40 40

Molnija-m(8k78m) 280 51 229

Paljot (11A59) 2 2

Vashod (11A57) 299 133 166

Sajuz (11A511) 31 31

Sajuz-L (11A511L) 3 3

Sajuz-M (11A511M) 8 8

Sajuz-U (11A511U) 774 399 435

Sajuz-U2 (11A511U-2) 72 72

Sajuz-FG (11A5111U-FG) 44 44

Sajuz-2-1a (14A14-1A) 13 7 6

Sajuz-2-1b (14A14-1b) 9 2 7

Sajuz-STA (372RN21A) 2 2

Sajuz-STB (37RN21B) 2 2

Sajuz UKUPNO 958 498 456 4

P-7 UKUPNO 1802 859 939 4

Lansiranje derivata proizašlih iz rakete R-7 “Semjorka”

Statistika lansiranja raketa baziranih na slavnoj R–7.


jEDNOSTAVAN I LEP - to je najkraći opis ovog

programa. Nije on nakljukan podacima i raz-

nim egzotičnim opcijama poput brojnih dru-

gih programa, ali baš zato odlično vrši svoju

funkciju. Namenjen je ljubiteljima astronomije koji žele da

odmah, brzo i lako identifikuju neki nebeski objekat. Za

svaki objekat postoje i određeni podaci i to taman toliko

koliko vam je i potrebno.

Ima nešto originalno u ovom programu. Za razliku od

većine drugih koji se trude da ubace što više objekata i

tako popune nebo, ovaj program to radi fotografijama.

Upotrebljeno je čak 37 000 fotografija visoke rezolu-

cije da se pruži prikaz čitavog neba, a preko njih je

ubačena solidna baza onih objekata koji su vam

zapravo i potrebni i čiju identifikaciju vam i pruža.

Time se postiže sjajan realistički izgled neba – i to

kristalno čistog.

Razume se, program prima podatke o koordinatama

mesta sa kog osmatrate preko Wi-Fi ili preko GPS, a

ostalo je na vama, da usmerite vašu spravu u deo

neba koji vas interesuje i prstom selektujete objekat

koji vas zanima. Postoje razne mogućnosti podeša-

vanja (horizont, zvezdane konstelacije itd.) koje sva-

ko koristi prema svojim potrebama i nahođenju.

Aleksandar Zokić

SKYguide

Astronomija na gedžetima

Cena: 0,99 dolaraVeličina: 76,1 MBRadi na iPhone 4 i dalje, kao i na iPad2 pa nadalje.

Aleksandar Zorkić


Ovo je autoportret Marsovog rove-ra Kjurioziti. Sačinjen je od 66 snimaka načinjenih kamerom Mars Hand Lens Imager tokom 177-mog Sola (Marsovog dana) od kako je rover stigao na tu plan-etu. Kamera je ugrađena u ruku roveraa, ali sama ruka se ne vidi na kompoziciji jer se nalazi izvan kadra, ili je prilikom slaganja snimaka izostavljena.

CuriosityR O V E R

N A M A R S U


DETEKCIJA GALAKTIČKOG

ZRAČENJA NA

KRATKIM TALASIMA

Osnovni problemi amaterskih radioastronoma, naročito u uslovima skromnih eko-nomskih mogućnosti, jesu u prvom planu – šta tačno pokušati snimiti, na koji način i kako uopšte znati da li je ono što smo čuli zaista objekat koji smo želeli da detektu-jemo?

Ovi problemi, podstakli su nas da opišemo praktičan primer jednostavne opreme, koja omogućuje sigurnu detekciju zračenja koje nije iz komšiluka i koje se veoma lako potvrđuje. Takođe, ova osnova daje prostora za dalje razrađivanje i proširivanje od strane svakog ponaosob. Ono što smo smatrali bitnim, jeste siguran početak za svakog onog ko bi želeo da se upusti u ovakvo istraživanje.

Takođe, posle višegodišnjeg rada u oblasti radioastronomije, namera nam je bila i da testiramo konstrukcije koje su objavljene do sada u svetu i tiču se amaterskih nas-tojanja u ovoj oblasti, a takođe i to, da pokažemo neke od najjednostavnijih načina za dobijanje istih rezultata, što jeftinijih i efikasnijih, kako bi ih približili amaterima u radio astronomskim nastojanjima.

Nebojša KovačevićSPECIjALNI DODATAK

Uvod


Razmatranje mogućnostiPre no što zavirimo detaljnije u tehničke podatke, moramo

napomenuti da nećemo zalaziti u tekstu u krupna naučna objašnjenja onoga što se ovde događa, već tek toliko, da se osrednje tehnički obrazovani mogu snaći i ponoviti iste re-zultate. Trudili smo se da tekst bude što je moguće sažetiji i jasniiji, upravo iz razloga izbegavanja konfuzije. Međutim, neophodno je izneti nekoliko nepobitno vrlo važnih činjen-ica, bez kojih čitava stvar jednostavno neće ići.

Pretpostavimo da želimo da se bavimo radio detekcijom kosmičkih objekata. Odakle početi? Šta detektovati? Na koji način i sa čime?

Najosnovnije jeste zadovoljiti neophodne uslove koji se tiču položaja opservatorije. Kao i kod optičkih uređaja, gde je svetlosna zagađenost prečesto kamen spoticanja u kvalitetnom detektovanju objekta, možemo reći da je situ-acija ovde možda i više puta lošija po istraživača, upravo iz razloga što se svetlosno zagađenje lako detektuje prostim gledanjem oko sebe, dok se RF (Radio Frekventno) zračenje ne može detektovati tako lako, bez odgovarajuće aparature.

Neophodno je da opservatorija bude što je više moguće udaljena od naselja, dalekovoda, bilo čega što se može sma-trati veštačkom tvorevinom. Gradska sredina uništava svaku nadu u nesmetan rad i ovo je jedan od preduslova bez kojeg se detekcija svodi samo na mogućnost. Ukoliko obezbeđuje-mo ovaj uslov, veliki deo problema je već rešen. Ovo najviše iz razloga što svaki instrument koji nas okružuje (TV i radio primopredajnici, kućni aparati, automobili, repetitori, WiFi oprema...) generiše zračenje na užem ili širem delu spek-tra. Ovo zračenje se lako može detektovati našim sistemom i time nas prevariti u smislu gušenja korisnog signala koji smo želeli izdići iznad šuma, veštačkim signalima koji nas-taju u našoj najbližoj okolini.

Signali iz Svemira su višestruko puta manji onih koje ge-nerišu kućni aparati i vrlo često, takav signal nema šansu da dopre do naše antene kroz šumu veštačkih. Naš zadatak je da prepoznamo takve veštačke signale i damo prednost prirod-nim. Ovo je potpuno suprotno od pravila u telekomunikacija-ma, gde se guše prirodni šumovi zarad onih koje smo napravili veštački, jer nam u našoj redovnoj upotrebi, upravo veštački obezbeđuju internet ili tv prenos. Mi dakle želimo da uništimo veštačke, i u prvi plan izbacimo prirodne signale radi detekcije i dalje analize.

Ovaj problem postaje naročito akutan, ako uzmemo u ob-zir da je opseg koji navodimo kao primer u tekstu vrlo prob-lematičan. U pitanju su kratki talasi (1-30MHz). Pažljiv čitalac će se pitati zašto u tom slučaju nismo odabrali neki drugi spek-tar? I odgovor je vrlo jednostavan: u pitanju je kompromis i na višim frekvencijama nailazimo na još više problema, zarad kojih trenutno nećemo zauzimati prostor u ovom tekstu.

Dakle, zadovoljili smo zahtev za lokacijom, koja može biti selo ili prigradsko naselje daleko od urbane civilizacije.

Sledeći uslovSledeće što nam je potrebno, jeste prijemnik za detekciju.

U ovu svrhu i za ovaj spektar koji smo odabrali, postoji puno solucija. Može se izraditi prijemnik, ali u tom slučaju je poželj-no da amater poseduje vrlo preciznu mernu opremu i ima do-sta iskustva u radu sa visokofrekventnim uređajima. Malo ko ovakve mogućnosti ima. Detekcija će biti moguća i bez toga, a ukoliko se neko pronađe u grupi onih koji mernu opremu imaju, signali će svakako biti kvalitetniji ukoliko sve parametre možemo kontrolisati mernim instrumentima. Namera nam je bila da uradimo sve testove i da čitalac dobije informacije „na gotovo“.

Prostor na kojem se postavljaju antene bi trebalo da bude što udaljeniji od grada i industrijskih zagađenja.

⇨


Antenski sistemAntenski sistem je takođe deo instrumentarije kod koje

postoji minimum za ispunjenje zahteva. Za detekciju poza-dinskog kosmičkog zračenja, najjednostavniji za amatera je - dipol. Vrlo ga je lako sagraditi, ukoliko je rezonantan daje dosta dobre preduslove za tesnu povezanost (u električnom smislu naravno), sa prijemnim uređajem i omogućava detekciju kosmičkog zračenja bez mnogo improvizacije. Međutim, pokazalo se da nije sve baš tako jednostavno.

Dipol antene su podrobno testirane. Ispostavilo se među-tim, da postoje veliki problemi kod njih. Prvo, nisu lake za postavljanje. Drugo, ne mogu se usmeravati u željenom pravcu i treće, daju relativno malo pojačanja koje se gubi u nivou šuma same opreme. Sve što smo radili, izvođeno je na frekvenciji od 20,1MHz kako je predloženo na više strana. Naposletku smo shvatili da ne moramo koristiti tu frekvenciju i da snimanje ne mora trajati danima. Šta više, došli smo do zaključka da posao može biti urađen daleko brže, preciznije i sigurnije.

Logovanje podatakaNajjednostavniji način je korišćenje PC računara i softve-

ra „Radio-SkyPipe“ za log podataka, koji se može pronaći besplatno na internetu i odatle preuzeti.

Što se logovanja podataka tiče, koristili smo naravno pomenuti softver. Međutim, ovde može nastati problem, ukoliko se koristi audio ulaz na kartici. Sistem radi, ali poš-to audio kartice na ulazu sadrže kondenzatore za blokiranje DC napona i zaštitu visine napona i frekvencije, dolazi do reverzibilnog crtanja dijagrama, odnosno signali koji rasu ustvari padaju i obratno. Dijagram je obratan u odnosu na pravu situaciju. Ovo naravno ne predstavlja toliko veliki problem, jer nama je bitno da detektujemo ono što želimo i da te promene zabeležimo. Međutim, ovaj problem smo rešili povezivanjem audio izlaza sa prijemnika na A/D konvertor. U ovom slučaju, dobili smo pravilan dijagram sa

ispravnim odnosom izlaznog napona i signala u mikro-voltima. Otud se A/D konvertor srdačno preporučuje, a objasnićemo i kako ga sagraditi.

Praktičan radNaš zadatak nije uopšte lak. Cilj nam je da detektujemo

promene u nivou pozadinskog zračenja u određenom peri-odu snimanja. Potrebno je detektovati sinhrotrone radio emisije Mlečnog Puta, tj visoko temperaturne oblasti saz-vežđa Strelac (Saggitarius), kao centra naše galaksije. Sam radio teleskop je baziran na radio uređaju fabričke izrade, usmerenoj anteni, A/D konvertoru kao detektoru i PC računaru za logovanje podataka.

Praktičan rad se zasnivao na pokušajima sa postojećom opremom koja se može kupiti gotova. Međutim, bilo je rel-ativno malo učinka sa prijemnicima i dipol antenama. Kod svih merenja, pokazano je da postoji neka vrsta detekcije, ali se nije moglo reći šta je tačno u pitanju. Nivoi signala su bili slabi, kao i promene između njih. Iako nismo bili zadovoljni, svakako nismo odustajali.

Detalj dela laboratorije.

Radio-SkyPipe softver za snimanje podataka iz prijemnika, preko zvučne kartice u računaru.

Prerađen prijemnik Radio jove u svrhu lakšeg konstruisanja u domaćim uslovima.


Radio-goniometrijski prijemnik Telefunken, korišćen u testiran-ju različitih prijemnika.

jagi antena postavljena na krov. Visina nije bitna za radioas-tronomiju, ali antena služi i u komunikacione svrhe, pa je zato na visini.

Izgled rotatora konstruisanog i izvedenog u domaćoj radinosti, sa postavljenom antenom.

Kenwood TS-940S, uređaj koji redovno koristimo za kratke talase u našoj laboratoriji.

Nakon ovoga, prešli smo na testiranje različitih prijemni-ka na dipol anteni. Koristili smo pet prijemnika, gde su svi oni sa manjim ili većim razlikama detektovali isto. Naravno, ovo je bio pokazatelj da za ovakvo merenje, nije neophod-no imati skup prijemnik. Otišli smo nešto dalje i preradili za potrebe našeg podneblja (u smislu materijala) i poznati “Radio Jove” prijemnik za 20,1MHz čiju ćemo konstrukciju takođe objaviti, za sve one koji želeli da sagrade isti.

Dakle svi prijemnici su se ponašali veoma dobro. Među-tim, problem je i dalje postojao. Testirana su i specijalno građena antenska predpojačala koja su radila zaista dobro, ali se pokazalo da su suvišna, jer su prezasićivala prijemnik. Ukratko, nisu bila potrebna, pa smo ih izbacili i time pojed-nostavili konstrukciju.

Prijemnik na kojem smo se zadržali je Kenwood TS-940S. U pitanju je primopredajnik, koji na prijemu pokriva opseg od 30kHz do 30MHz i zbog luksuza koji sadrži, bio je najide-alniji za radio astronomiju na kratkim talasima.

Vratimo se problemu pojačanja prijema. Rekli smo da su predpojačala bila prejaka i nisu izdizala dovoljno potreban signal bez prisustva šuma. Najbolja solucija po pravilu, uko-liko želimo što bolji prijem, jeste dobra antena. Bez ovog uslova, najverovatnije nećemo uspeti.

Zato smo se odlučili za gradnju usmerene antene. Reše-no je da to bude minimum, od tri elementa Jagi za 28MHz. Zašto baš za ovu frekvenciju? Zato što je u pitanju gornja frekventna granica kratkih talasa od skoro 30MHz, koliko prijemnici obično obuhvataju. Antena za više frekvencije je mala, poredeći je sa antenama za niske frekvencije. Otud smo se odlučili za ovaj pristup, jer je antena bila dovoljno mala da se može lako sagraditi, postaviti i pokretati.

Frekvencija će dakle biti oko 28MHz. Tačna frekventna vrednost nije toliko bitna. Bitno je da bude u dijapazonu od nekoliko stotina kHz koliko je i sama antena “široka”. Pri proračunu antene, o ovome se strogo vodi računa, kao i o obliku i uglu elevacije antenskog bima prema nebu, koji je u našem slučaju iznosio oko 20 stepeni. Više nego dovoljno za usmeravanje prema jugu, prilikom prolaska Mlačnog Puta preko njega.


Antena je izrađena od aluminijuma i radila je vrlo dobro na dosta širokom opsegu od 27-29MHz. Postavljena je na rotator ručne izrade koji se pokretao pozicionerom u lab-oratoriji. Tako se moglo eksperimentisati iz stolice, jednos-tavnim pokretanjem antene i praćenjem signala.

MerenjeZašto baš detekcija pozadinskog zračenja? Upravo iz

razloga što je to izvor vrlo visokog zračenja i pored Sun-ca, najsnažniji je prirodni izvor u našoj okolini. Kao i kod Sunca, detekcija bi trebala biti relativno jednostavna, a opet vrlo uzbudljiva. Naravno, ako uspe, detektovanje će biti vrlo lako za dokazati i ponoviti bezbroj puta, što ovaj izvor či-ni vrlo primamljivim za amatersku radioastronomiju. Sni-manje Jupitera na primer, iako postoje podaci na internetu o njegovoj već ustaljenoj detekciji od strane amatera, uopšte nije tako jednostavno. Vrlo je teško bez ozbiljnije opreme reći da li je signal koji smo primili zaista sa Jupitera, naroči-to na kratkim talasima, gde postoji konstantan problem ra-dio interferencija, kao i harmoničnih frekvencija difuznih stanica, koje nam prečesto zagorčavaju život u naporima da oslušnemo ovu planetu.

Otud, za one koji nameravaju slušati muziku sa Jupit-era, moramo reći da su učinjeni izuzetni napori da se ovo postigne i da ne treba taj posao olako shvatiti.

Baš iz tog razloga je predložen sistem koji opisujemo u ovom članku i koji bi trebao da (ukoliko imamo sve pre-duslove), bude relativno lak za izvođenje i što je još važni-je, lak za potvrđivanje.

Ne treba posebno spominjati i to da je ovakva detekcija vrlo interesantna i može nam dati jako korisne informaci-je, naročito ako naš sistem radi dovoljno dugo, a pogotovo ako smo spremni raditi dalje na njemu i unapređivati ga.

Kao što smo već rekli, prva ispitivanja rađena su sa već postojećom antenom koja je bila postavljena i nije bila pr-vobitno predviđena za ovu svrhu. Ona je služila za prelim-inarne testove i pokazala se izuzetno dobro, uzimajući u obzir da je potpuno van rezonance za korišćenu frekvenci-ju.

Šta je dakle ono što bismo trebali očekivati na našim snimcima? Pojačano zračenje nastaje elektronima koji se kreću kroz magnetno polje spiralne galaksije. Šumovi jačaju sa približavanjem antenskog bima središtu galaksije i najsnažniji su oko sazvežđa Strelac, gde je galaksija najtoplija. Otud je ovo relativno laka meta za detekciju, koja se obez-beđuje delimično jednostavnom opremom, a lako se i pot-vrđuje. Šta bi ovo zračenje trebalo izazvati u našem prijem-niku?

RezultatiNakon postavljanja antene, bilo je vreme da se urade pr-

va merenja. Sve prethodne informacije koje smo pronašli o detekciji su pale u vodu prilikom testiranja. Izgledalo je da se naš sistem ponaša potpuno drugačije od bilo čega predloženog.

Prva merenja su izvršena 09.06.2013. godine pre ponoći. Navika je uslovila da čekamo da se Mlečni put pojavi na horizontu i da “pređe preko antene” koja bi bila usmere-na u jednom pravcu. Onda smo se, nakon što se Galaksija već odavno pojavila, predomislili i shvatili da sa našom strogo usmerenom antenom, nemamo potrebu da čekamo kretanje nebeskog tela koje želimo da detektujemo. Mi se sada, ovako pokretnim sistemom, lako možemo usmeriti u željenom pravcu i testirati sve delove naše opreme.

Oko ponoći, sazvežđa Scorpius, Saggitarius i Antares su bila dovoljno visoko za ugao pod kojim je naša antena do-bro “videla”.

Antena je prvo okrenuta 90 stepeni dalje od ciljanog objekta, dakle nešto oko zapada. Signal na prijemniku je iznosio oko 2S jedinice i konstatno je fluktuirao u pikove, zbog statičkog pražnjenja. Imali smo „sreću“ da je dolazila oluja sa severa, pa je ovo bio idealan način da se sistem testira u vreme kada imamo najbučniju atmosferu.

Nakon toga, antena je usmerena na jug-jugozapad, gde je signal bio najveći. On se podizao do 7S jedinica na signal

Izrađen pozicioner za rotator, pomoću kojeg se u laboratoriji antena može usmeravati u željenom pravcu.

Naš cilj, iznad horizonta.


Nakon završetka podešavanja, vidimo uobičajen snimak koji dobijamo. Na njemu se jasno vidi energija elektromagnetskih talasa koji dolaze iz centra Galaksije. Pik u sredini, jeste okretanje antene prema Galaktičkom centru, a niži signali su odmicanje antene od njega. Nedvosmislena I vrlo burna detekcija.

Nešto kasnije, atmosferska pražnjenja se pojačavaju i sada ih je znatno više. No međutim, galaktički signal je toliko snažan, da preuzima po snazi ove smetnje, te dominira dijagramom.


skali radio prijemnika. Promena je bila drastična. Skoro da nismo mogli verovati koliko je jak signal naše Galaksije, kao ni u kvalitet snimaka koje smo dobijali.

On je suzbijao i pojavu sferika nastalih okolnim elek-tričnim pražnjenjem. Mod rada na prijemniku je isprva bio AM, ali smo kasnije taj mod prebacili na SSB, zbog manjih šumova. Detekcija je bila vrlo precizna, što se vidi i po vre-menu potrebnom za nju. Okretanje antene u jednom ili dru-gom pravcu, jasno je indikovao da pik signala nastaje upra-vo kada je antena okrenuta ka Mlečnom putu. Dobili smo šum, koji je rastao sa pomeranjem antene. Prijem je bio to-liko snažan, da se za svega nekoliko minuta snimanja, mog-la videti razlika u signalima između Galaktičkog zračenja i hladnog neba, odnosno ne samo da nismo morali čekati da se signal pojavi satima tokom noći, već smo kao kod pravih radio teleskopa, mogli da detekciju izvršimo po želji, usmer-avajući se prema i od predmeta detekcije.

Sa prijemnika su isključeni i AGC (Automatic Gain Con-trol), NB (Noise Blanker) i svi filteri, kako bi uređaj bio što širi u prijemu. Širina je iznosila oko 6kHz na AM-u, odnos-no duplo više na SSB-u. Naposletku smo koristili i 15dB atenuator, kako bi dobili još bolje snimke. Energija Mlečnog Puta je na naše iznenađenje, ovo svakako omogućavala.

Detekcija pozadinskog galaktičkog zračenja je bila prob-lem, sve dok nismo primenili malo drugačiji sistem od

predloženih. Smatramo da iako jednostavni, predlagani pristupi nisu povoljni za amaterskog radioastronoma, jer teško zadovoljavaju u smislu pozitivne detekcije. Naša nas-tojanja, ako projekat nastavi, biće usmerena u pravcu grad-nje još veće antene za napad na druge radio izvore na istoj frekvenciji. Do tada, nadamo se da će čitalac naći tekst o praktičnom radu dovoljno impresivnim da i sam pokuša isto.

Nebojša Kovačević se u privatnoj laboratoriji bavi istraživanjem visokih frekvencija i vrlo visokog napona posled-njih šesnaest godina. Osnovna delatnost je rad na Teslinim oscilatorima. 2005. godine počinje sa radom na radio astronomskim prijemnicima i bavi se ovom oblašću od tada.

•••

Izgled radio-neba snimljenog pomocu velikih radio teleskopa. Nivo detalja se dobija praćenjem različitih frekventnih opsega.


Radio teleskop Effelsberg s nalazi u Bad Minsterajfelu (grad u Nemačkoj). S njim upravlja institut Max Planck za radio astronomiju u Bonnu. Gradio se od 1968. do 1971. godine, a s radom je započeo 1972. godine.

Antena ovog teleskopa ima prečnik od 100 metara i sve do 2000. godine bio je to najveći radio teleskop u svetu.

Radio teleskop Effelsberg.

Foto

grafi

ja: H

otst

eppe

r13

(Wik

iped

ia)


Čovek je fantastičan stvor. Ume da misli, ume da radi. I da stvara. Kadar je da vidi iza ugla, kadar je da vidi i nevidljivo. Može da zamisli sve što postoji, a i ono što ne postoji. Može da planira i da predviđa. Čovek zna. Zna šta je u Suncu i od čega je zvezda milion svetlosnih godina daleko u prostoru i milion u vremenu. On ume da prenosi svoje misli drugim ljudima i drugim bićima. Razgovara sa biljkama. Čovek i uči i može da prenese svoje znanje drugim ljudima. On stvara i menja. On prilagođava prirodu sebi prema svom ukusu i prema svojim potrebama. On je stvorio ukusinju jabuku i poldniju zemlju. Zbilja, ponosan sam što sam čovek.

Ali, opet, čovek je tako trapav, tako je nespretan i, ponekad, čini mi se, priglup. Zar zbilja neće biti sledeće stepenice, zar neće nastati savršenije biće?

Čovek uči, ali uvek uči ispočetka. Ni jedan se pismen nije rodio. Učenje je težak posao i dugo traje. Trećinu sveg života čovek proživi u učenju i stekne tek osnovno znanje. I nikad ne nauči sve. U učenju on mnogo toga pogrešno nauči i mnogo toga zaboravi. Protiv zaborava bori se neprestanim ponavljenjem i preslišavanjem, ali opet zaboravlja. I svi lju-di zajedno zaboravljaju. Mnogi su i pre dve hiljade godina znali jda je Zemlja kugla i to znanje su prenosili drugim lju-dima, a onda su ga zaboravili. Čovek je morao ponovo da otkrije ono što je nekad znao. Istorija nije čoveku učiteljica života. Da jeste ne bi se ponavljala.

U radu čovek mnogo greši i često čini iste greške. Ništa ne može odmah da uradi. Mora da čini mnoge pokušaje. I mora mnogo da se odmara. Čovek ne može dugo da radi.

Šta čovek zna? Zna mnogo, ali ne zna suštinu. On ne zna ni zašto sam postoji, zašto život? Ne zna ni zašto se razm-nožava. Svemu može da nađe svrhu, a sebi samom ne. Čemu život? Čovek živi nagonski kao i lav što živi, ali ne zna zašto. Ako za život i postoji neka kosmička namera čovek za nju ne zna.

Čovek ne zna ni ono što zna. On zna mnogo o liniji, ali nije siguran da li linija postoji. Zna da se paralelne linije ne seku, a da se možda i seku. Teorija i praksa njemu se često ne podudaraju. On puno zna, samo ne zna šta je od toga istina. On ne zna suštinu.

Čovek komunicira. Prenosi znanje, misli i osećanja. Ko-liko uspešno? Najčešće koliko i patke. I one prenose infor-macije, upozoravaju na opasnost i na hranu druge patke. Čovek uglavnom govori isto. Koji je u stanju više da kaže – nema kome, jer ne može svako svaki govor da shvati. Čovek može da razume samo ono što je blisko njegovom iskustvu. Koliko je onih koji su shvatili Ajnštajna? Koliko ih je i da-nas? Čovek razume samo ono što već zna, ili što već skoro zna. Više od toga ne može. Besmisleno je govoriti nešto dru-go, ponekad i opasno. Mnogi su bili spaljeni na lomači. Ko baca bisere može biti rastrgnut.

Inkvizicije nije htela, a nije ni mogla da poveruje u Jupi-terove satelite. Za to je trebalo da promeni čitav svoj sistem znanja, čitavu filozofiju. Ne, jendostavnije je da sateliti ne postoje.

Sporo se dolazi do tuđih znanja – mozak nam je trvdoglav. Penicilin bi ranije bio pronađen da je Fleming znao ono što svaka domaćica zna. Astronomu je potrebno znanje arhe-ologa, ali on to često ne zna.

Ne, čovek je isuviše spor i mnogo greši. Ponekad mi se čini priglup da je. Ništa neće postići. On ne može da stigne do zvezda. Ne može dalje od Sunca.

Ali sledeće biće će moći i ono će stići do zvezda. Fan-tastičan je to stvor. Jednom se samo rađa, ne razmnožava se, ali živi dugo, možda večno. Učenje mu nije teško, ništa ne zaboravlja, ne odmara se i sve manje greši. Istorija mu je učitaljica. Paralelne linije njemu se seku jer mu je Sunčev sistem mali. Da li će znati suštinu? Komunikacija mu je savršena jer taj stvor razgovara samo sa sobom. Od počet-

Aleksandar Zorkić

Čovek je ćelija bića

Da li je čovek konačno biće? Da li je sa čove-kom vasiona iscrpla svoje mogućnosti?


ka zna da je Zemlja kugla i zna za sve Jupiterove satelite. U svakom trenutku zna sve i znanje mu se umnožava velikom progresijom. On i ne zna šta sve zna. Znanje iz biologije koristi u arheologiji i znanje iz geometrije u sociologiji. On zapravo znanje na deli na oblasti, za njega je znanje celina. Teorija i praksa njemu se podudaraju.

IIČovek u čamcu, na pučini. Da li je sam? Kad bi pre stoti-

nak godina neki jedrenjak napustio luku prekidao bi veze sa svetom. Ceo svet postao bi samo uspomena i nada.

Danas posada broda gleda direktan prenos neke utak-mice, prima pozdrave svoje porodice, šalje poruke. Svakog časa može da uključi video poziv. Kako će biti za sto godina?

Mnogo se priča o otuđenju. Sam čovek u milionskom gra-du. Sused suseda ne poznaje. Ali povezanost ljudi nikad nije bila veća. Iz svog stana mogu da razgovaram sa prijateljem u Kanadi. I znam šta se dešava u svetu. Japanski car obrađuje vrt. Na jugu Afrike demonstracije, a u Njujorku manijak pu-cao na prolaznike. Krv još teče, a hiljade kolimetara odatle ja to znam.

Šta će biti za sto godina? Ili za hiljadu? Bilo gde bio čovek će biti povezan sa svim ljidima ove planete. U planini ili na pučini, u svakom trenutku, moćiće sa svakim da priča. Moći će i da vidi sagovornika. Dolazi vreme totalnog povezivanja.

Razlike između delova sveta smanjivaće se. Lek koji se ot-krije u Aziji koristiće se odmah svuda. Svi standardi biće isti. Već i danas u japaski sat može da se ugradi švedska baterija. Već i danas i najsiromasnija zemlja mora da ima televiziju i kamione i puteve. I njoj i celom svetu smeta ako ih nema. Rat u jenoj zemlji smeta svim drugim. Zvona svima zvone. Kako će tek biti za sto godina?

Totalno povezivanje i totalna zavistnost. Ne samo između ljudi. Ako se istrebe bumbari u Englskoj neće imati ko da opraši njihovu detelinu i krave neće imati hrane i to će da poremeti privredu, a to će osetiti i druge zemlje. Treba da se brinemo za bumbare. Treba čuvati šume. Bez njih ne bismo imali šta da dišemo. Sad to znamo. Svest se menja. A u doba Trajana samo za jedan praznik ubijeno je 11000 krupnih životinja! Na opšte zadovoljstvo svih. Svest se menja. U Star-om Rimu pljačka osvojenog grada bila je uobičajen način zarade. Aleksandar Veliki je postao velik kad je pokorio svet. To je bilo normalno. Danas nije.

Naslućujem vreme kad će se ratovati samo ekonomski i kulturno. Poslednji ratovi biće ratovi kulture: umetnosti, nauke, sporta. Naslućujem vreme, makar i za hiljadu godi-na, kada se vatreni rat neće isplatiti nikom – ni pobedniku. Ako razorite neprijatelja on neće moći da kupuje vašu robu. U budućnosti vojni rat će postati besmislen.

Nastaće jedinstvo. Uvek će biti razlike – one i pikreću svet, ali biće jedinstvo. Standardi će biti isti. Svi standardi.

I biće jedinstvo sa prirodom. Čovek je u početku zavisio od prirode, danas možda gospodari njom, a nastaće vreme kad će se stopiti sa njom. U nju će se čovek vratiti na nekom,

drugom nivou. Osetiće njenje damara. I tada, cela planeta će jednako disati, u savršenoj harmoniji. Milijarde i milijarde bića.

Na Zemlji biće bezbroj bića i svako različito, a u savršenoj harmoniji. Nastaće zajednička svest i ljudi će jednako misli-ti. Na, svako će imati svoje misli i misli će biti sve različite, ali opet, u suštini, sve će biti iste. U suštini i danas svi misle isto jer svakom je život dobar, a smrt rđava, zdravlje je dobro, a bolest rđava. Rodoljubljem se ponosimo, a izdaje gnušamo. I u celoj prirodi roditelji neguju svoju decu. Izuzeci su retki i mi ih se užasavamo, mi ih osuđujemo. Mi i danas mislimo isto. Da ne mislimo ne bismo postojali. Govorim o sistemu vrednosti. O najvažnijim temama mislimo isto. Razlikuje-mo se u nebitnom. Kako živimo tako i mislimo. Ko živi isto isto i misli. Razlike su male i nebitne. Kako će tek biti za sto godina? Ili hiljadu?

Mnjenje određuje tokove istorije. Kada budemo totalno povezani imaćemo slično mnjenje.

A za sto, ili hiljadu godina, vladaće zajednička svest i ista misao. Nastaće najvažnije jedinstvo svesti: svest o međusob-noj povezanosti svega i o međusobnoj zavisnosti svega. Jer ako se zagrebe u prirodu svi i svuda osetiće bol. Ko ozledi drugog sam će krvariti i ko napravi ozonsku rupu sam će od nje stradati. Cela planeta živeće kao jedno telo, biće jedan organizam i imaće svoju, planetarnu svest. Čovek će biti ćelija tog organizma.

Moje telo se sastoji od mnogo milijardi ćelija. Sve su ra-zličite, mnoge u međusobnom sukobu. Svakog trenutka dosta ih umire, ali rađaju se nove. Moje ćelije loše komuni-ciraju i sporo uče. Svaka ima svoje “misli” i svoje “ciljeve”, a ni jedna ne zna koliko zavisi od svih drugih. Kad povredim nogu sve trpe. I svakoj ćeliji zvona zvone iako to one ne zna-ju.

Ali, iako su sve moje ćelije različite i imaju svoje ciljeve i svoje misli, ipak sve imaju istu svrhu – moj organizam. Htele to one ili ne. Ni jedna ne zana da one čine i stvaraju jedno telo i ni jedna ne zna zašto zapravo postoje. Ja znam zašto moje ćelije postoje.

Razvija se nervni sistem planete. I krvotok. Uspostavlja se svest, svest cele planete. Ta svest, planetarna svest uslovlja-vaće odluke, one opšte, one za sve važne, da, na primer, reke budu čiste, a šume negovane. Drukčije se neće moći živeti.

Cela planeta postaće jendo biće, a čovek njigova ćelija. Nastaće planetarno biće.

I kad Sunce jednom postane crveni div, kad sprži planetu Zemlju, u kosmosu, u potrazi sa drugom zvezdom, krstariće biće Zemlja. Na tom putu dugom milijardu zemaljskih godi-na mnoge ćelije će umirati, ali rađaće se nove i biće će živeti.

Tekst je napisan krajem osamdesetih ili početkom devedesetih, pre Interneta.


Svake godine, obično krajem jula ili početkom avgus-ta, dođe vreme kada Sunce upeče, sve se opusti, as-falt počne da se topi, trava skroz sparuši i osuši, a psi preko dana isplaze jezike i dahću negde u hladu. Psi

nemaju znojne žlezde pa ne mogu da se znoje, nego višak toplote organizma izbacuju dahtanjem. Mnogi zato sma-traju da izraz „pasje vrućine“ potiče od ovakvog ponašanja pasa.

To je simpatično objašnjenje, ali postoji i ubedljivije. U drevno vreme od pre dve i više hiljada godina dolazak

letnjih žega stari narodi su vezivali za pojavu zvezde Sirius na noćnom nebu, što se inače dešava krajem sedmog mese-ca, ako računamo po našem, današnjem kalendaru. Ta zvez-da je blještava i kad zanemarimo Sunce najsjajnija je zvezda na nebu naše planete, pa njena pojava nije mogla da prođe nezapaženo. Njom su posebno bili opčinjeni Egipćani jer im je ona, sem vrelog vremena, najavljivala i velike, redovne poplave Nila što je za njihovu ekonomiju bilo od suštinskog značaja. I ne samo da je najavljivala, nego je i izazivala, kako su verovali. Pa i velike vrućine, smatrali su, dolaze otuda što Sirius dodaje svoju toplotu Suncu. Sirius je, inače, odigrao važnu ulogu i u određivanju dužine godine jer su egipats-

ki astronomi starog veka videli da se on na nebu pojavlju-je svake godine četvrt dana kasnije, pa su po tome zaključi-li da godina traje 365 dana i oko šest sati (što će dovesti do uvođenja prestupne godine).

Opet, Heleni i Rimljani su Sirius dovodili u vezu sa Orion-om, lovcem divovska stasa čije se sazvežđe nalazi u blizini. Orion je imao dva lovačka psa koji se, kao sazvežđa, takođe nalaze na nebu i to su Veliki i Mali pas, a Sirius je markantna zvezda Velikog psa. Zato su Sirius zvali Pasja zvezda. A kako su sa njenom pojavom počinjali vreli dani onda su te dane zvali pasji dani, a otuda je nastao i izraz pasje vrućine.

U vezi ove priče Milan Šipka u svojoj knjizi „Zašto se kaže“ dodaje da su stari Rimljani su za velike letnje vrućine imali reč Caniculares (čita se: kanikulares), što dolazi od latinskog canis (pas). Zamršenim tokovima širenja jezika ta reč je proširila i izvan granica nekadašnjeg Rima pa se i danas u Vojvodini i nekim drugim krajevima pasje vrućine zovu kanikule (jasno, od Caniculares). Rusi su značenje te reči još više proširili pa kod njih kanikule označavaju čitav letnji školski raspust.

Eto, konačno, zašto se za vrelo vreme kaže: pasje vrućine.

Pasje vrućine i astronomija

Magdalena Rajter

Zanimljivosti


Sirius kod nasZvezda Sirius se u našim krajevima može videti od jeseni

do početka proleća, ali pošto ona leži ispod nebeskog ekvatora uvek je prilično nisko nad našim horizontom, te njena svetlost prolazi kroz debele slojeve Zemljine atmos-fere. Zbog toga je mi retko vidimo u njenom punom sjaju, a titranje vazdušnih slojeva često uzrokuju lake promene u njenoj boji.

Kod nas se za zvezdu Sirius zna od davnina. Pošto je označavala vreme kada valja izvoditi stoku na pašu, odnos-no svinje na jasle, nazvana je Volujarka, Volarica i Volujarica tj. Svinjaruša.

Sirius je najsjajnija zvezda na noćnom nebu Zemlje. Njena prividna veličina je -1,46 m, a od nas je udaljena 8,6 svetlos-nih godina. Ime ove zvezde vuče poreklo od od staro-grčke reči Σείριος Seirios u značenju užaren. To je jedna od nama najbližih zvezda, a i dalje se približava Suncu tako da joj lag-ano rase sjaj i to će trajati sledećih 60 000 godina. Nakon toga, rastojanje između Siriusa i Sunčevog sistema će početi da raste, ali će ipak Sirius i dalje biti najsjajnija zvezda na nebu Zemlje (izuzimajući Sunce) sledećih 210 000 godina.

Sirius je vidljiv od kasne jeseni do ranog proleća na geografskim širinama manjim od 75 stepeni.

Sirius je dvojna zvezda u sazvežđu Canis Major (Veliki Pas).

Nemački matematičar i astronom Fridrih Besel je, pos-matrajući kretanje Siriusa 1843. i 1844, primetio male nepravilnosti u njegovoj putanji što je navodilo na zaključak o postojanju bliskog, ali nevidljivog pratioca koji svojom gravitacijom kvari ovu putanju.

Osamnaest godina kasnije, 1862. Alvin Klark, američki astronom i konstruktor teleskopa, zaista je otkrio u blizini Siriusa zvezdu sjaja 8,65 m. Kasnije je utvrđeno je da se ova zvezda kreće po izduženoj eliptičnoj putanji oko Siriusa i to na rastojanju od 8,1 do 31,5 astronomskih jedinica (AJ – srednje rastojanje Zemlje od Sunca).

Kad se govorio o zvezdanom sistemu Siriusa onda se on naziva Sirius A, a njegov pratilac Sirius B. Sirius B je težak

za osmatranje zbog zasle-pljujućeg sjaja Siriusa A. Ipak, pomoću dobrog te-leskopa i sa specijalnom blendom, tj. zaslonom koji blokira svetlost sja-jnije zvezde, moguće ga je snimiti.

Sirius A ima duplo veću masu od mase našeg Sun-ca, dok je Sirisus B je beli patuljak veoma velike mase (za jednog patuljka) koja iznosi 0,98 procenata mase Sunca. Sem toga ta masa je spakovana u zapreminu veličine naše Zemlje - ugru-bo računajući. Tako velika masa u malom prečniku rezultira ogromnom gustinom. Temperatura na površini ove zvezde iznosi 25.200 K

Sirius B je sada na izdisaju, nalazi se na kraju svog zvezdanog života jer je potrošio svoje nuklearno gorivo te su u njemu prestale nuklearne reakcije koje pretvaraju vodonik u helijum. Ova zvezda još uvek svetli samo zato što je još topla.

Ukratko oSIRIUSU

Sunce SiriusNeobična priča Dogona

U državi Mali, Afrika, živi mali narod Dogona. Danas ih ima oko 500 hiljada. Žive u stenovitim brdima i na obroncima planina. Bave se ugalvnom zemljoradnjom i lovom.

To je vrlo stari narod, poznat još od antičkih vremena. Glavni verski ritual Dogona je vezan za zvezdu Sirius. Dogoni veruju da su pre 3000 godina njihov narod posetila amfibijska bića sa Siriusa.

Svoja učenja o astronomiji i Siriusu poverili su francuskim antropolozima koji su ih posetili 1930. Između ostalog ispričali su im da u blizini Siriusa postoji jenda neobična zvezda, ogromne gustine i velike mase.

Danas znamo da oko Siriusa kruzi zvezda velike gustine i mase - to je Sirius B. Ali, kako su Dogoni od davnina mogli da znaju za nešto što je tek moderna astronomija otkrila? To niko ne zna.

Sunce i Sirius, u srezmeri

Kako da nađete zvezdu Sirius na nebu

Aleksandar Zorkić


Eksplodirao spesj šatl Kolumbija

1. feburara 2003. dogodila se jedna od najvećih katastrofa u astronautici. Neposredno pred sletanja, nakon uspešne misije eksplodirao je spejs šatl Kolumbija. Svih sedam članova posade tom pilikom je izgubilo svoje živote.

Kolumbija je bio najstariji brod u Nasioj floti spejs šatlova. Prvi put je poleteo 12. aprila 1981, obavio je 28 misija u kojima je letelo ukupno 160 članova posade.

U svemiru ovaj šatli je proveo 300 dana 17 sati i 40 minuta, napravio 4 808 orbita oko Zemlje i preleteo ukup-no 201,497,772 kilometra.

Ideja o štampanom časopisu za astroomiju i srodne nauke

Pre deset godina, na Letenki, baš u toku Mesijeovog maratona, rodila se ideja o pokretanju štampanog časo-pisa za astronomiju i srodne nauke. Sloban Spremo, vlasnik studija za pripremu za štampu, ponudio je da bude izdavač, a da AM obezbedi sadržaj.

Časopis Astronomija je izlazio šest godina. Objavljeno 37 brojeva na uk-upno oko 2800 strana. U Astronomiji je izašlo oko hiljadu članaka, više hiljada fotografija, mapa, skica i raz-nih ilustracija. Objavljeno je nekoliko desetina intervjua i veći broj postera. Za Astronomiju je bar jedan članak napisalo preko 120 autora, a pisali su učenici, studenti i univerzitetski profesori. Pisali su astronomi, astro-fizičari, fizičari, matematičari, lekari, biolozi, geolozi, paleontolouzi itd. sve do filozofa, slikara i književnika.

Časopis se ugasio 2009. u toku Međunarodne godine astronomije.

Tranzit MerkuraMerkur napravio tranzit preko Sunca. Bilo je to 7. maja 2003. u jutarnjim satima. Merkur je ispred Sunčevog diska prolazio od 5 sati i 13 minuta do10 sati i 31 minut. Prethodni tranzit bio je 15, novembra 1999. godine.

Tranzit Merkura nije izuzetno retka pojava, ali nije ni česta jer se dešava 13 ili 14 puta u jednom veku. Kad se još uzme u obzir da se ne vidi svaki tranzit sa svakog mesta na Zemlji i da nije za svaki tranzit nebo vedro, izlazi da prelaz Merkura nikako ne treba propustiti.

Ukupno je na adresu Astronomskog magazina stiglo dvanaest detaljnih izveštaja iz Srbije, ali i iz Hrvatske i Makedonije.

31. maja 2003. bilo je prstenasto pomračenje Sunca koje se iz naših krajeva videlo kao delimično.

Snimak iz Petnice

Snimak iz Novog Sada


Ivan

Vitju

k, Sid

nej,

Austr

alija

Ovu fotografiju sam snimio 6. jula 2013 u dva sata posle ponoći iz nacionalnog parka Ku-Ring-Gai Chase (zaliv Illawong) koji se nalazi 40 kilometara severno od Sidneja. Koristio sam kameru Nikon D90, objektiv Tokina 11-16 mm, f 2.8, ISO 1600, sa ekspozicijom od 60 sekundi.

Mlečni put nad Australijom

astronomski magazin i-vi 2013-web

Documents