1.UVOD

Poreklo arbitraže je dosta staro. Njene tekovine nalazimo još u starom veku u rešavanju sporova koje su vodili sumerski i grčki gradovi. Jedan od najpoznatijih ugovora tog vremena jeste ugovor o tridesetogodišnjem miru između Atine i Sparte zaključen 445. i ugovor iz Nicijasa zaključen između istih država 421. godine pre nove ere. Nakon ovog perioda razvoja dolazi do zastoja u razvoju arbitražne prakse. Razlog za to jesu Rimska osvajanja, koja nisu poznavala kompromisni način rešavanja sporova. U srednjem veku dolazi do zaključivanja brojnih arbitražnih ugovora, da bi u doba apsolutizma ova praksa prestala.

Događaj koji ce označiti početak moderne arbitraže jeste Ugovor o prijateljstvu, između SAD i Velike Britanije iz 1794. godine. Takođe u tom periodu dolazi do zaključenja mnogih ugovora između SAD-a i mnogih juznoameričkih država. U ovim ugovorima stoji da će rešavanje mogućih sporova biti povereno mešovitim komisijama. Upravo u tim komisijama treba tražiti preteče današnjih arbitražnih sudova. Vredan pomena jeste i slučaj ,, Alabama’’ rešen u Ženevi 1872. godine. Spor je nastao povodom optužbe SAD-a da je Velika Britanija za vreme građanskog rata u svojim lukama pravila i otpremala brodove za oružane snage južnih država i time prekršila obavezu neutralne države. Na osnovu Vašingtonskog ugovora iz 1871. spor je iznet pred petočlanu komisiju koja je osudila Veliku Britaniju da plati odštetu u iznosu od 15,5 miliona dolara. Ovu presudu je Velika Britanija i izvršila u predviđenom roku. Ovaj spor je izuzetno bitan za razvoj arbitraže iz više razloga. Po prvi put se obrazuje pravi arbitražni sud, a ne mešovita komisija za rešavanje spora. Taj sud činile su sudije trećih država. Takođe se videlo da se važni sporovi mogu rešavati putem arbitraže.

Značajan datum u istoriji razvoja arbitraže predstavljaju Haške mirovne konferencije. Na ovim konferencijama je izvršena i kodifikacija arbitražnih pravila, zasnovana na praksi rešavanja arbitražnih sporova. Na ovim konferencijama je pokušano uvođenje obavezne arbitraže za sporove koji ne dovode u pitanje nacionalnu čast.

Uspeh na Prvoj haškoj konferenciji donosi i osnivanje Stalnog arbitražnog suda. Uprkos nazivu to nije stalni sud već spisak kandidata za sudije koje imenuju države ugovornice. Svaka država potpisnica imenuju najviše 4 ličnosti na period od 6 godina. U slučaju spora države imaju mogućnost da sa ovog spiska odaberu sudije koje će rešavati njihov spor. Prema tome sudije ne sude stalno, već se nalaze na spisku i na raspolaganju državama u slučaju potrebe.

Tokom 20. veka dolazi do potpisivanja više konvencija koje su uticale na razvoj arbitraže kao sto su Ženevski protokol iz 1923., Ženevska konvencija iz 1927., Njujorška konvencija iz 1958. kao i Evropska konvencija o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži iz 1961. Takodje na razvoj arbitraže, posebno međunarodne, posle Drugog svetskog ratauticao je i sve veći rast međunarodne trgovine koji je sa sobom donosi i probleme koje je trebalo rešiti što efikasnije pa je arbitraža samim tim dobijala sve veći značaj.

1

2. POJAM ARBITRAŽE

Arbitraža je mehanizam donošenja odluka koji se koristi kada dve ili više suprostavljenih strana ne mogu da postignu sporazum ili nastavak rada ka komplementarnom cilju. Strane učesnice se slažu da imenuju neutralnu stranu ili osobu da donese odluku pošto čuje stavove obe strane.

Arbitražom se i naziva organ ili telo nedržavnog karaktera koje rešava spor.

Osnovna karakteristika arbitraže je privatno rešavanje spora. Arbitaža je konkurent državnom sudu, jer je arbitražna odluka izjednačena sa sudskom. Da li arbitraža može rešavati spor zavisi od svake države.

Arbitražno pravo je disciplina koja je u stalnoj evoluciji, jer država ne reguliše detaljno arbitražu, već je stvara praksa. Postoje različite tendencije u svetu - da arbitraža sve više liči na državni sud i zbog toga je u stalnoj evoluciji. Arbitraža se smatra privatnom sudskom jurisdikcijom, kvazi sudom i teži se da ona ima snagu suda. Za arbitriranje se plaća naknada.

2.1. ELEMENTI ARBITRAŽE

Stranke kod određivanja arbitraže, kao nadležne za rešenje jednog spora, moraju odrediti niz elemenata, koja će biti sastavni deo sporazuma. To se odnosi na sledeće elemente: 1) mesto arbitraže; 2) pitanje imperativnih procesnih normi zemlje u kojoj se vodi postupak; 3) merodavno materijalno pravo; 4) pitanje spora koji se rešava pred arbitražom; 5) izbor arbitraže; 6) plaćanje naknade arbitrima; 7) jezik na kojem se vodi arbitraža; 8) primena ex aequo et bono (princip pravičnosti); 9) oblik arbitražne odluke (pismena forma); 10) pitanje ništavosti; i 11) pravo na pokretanje arbitražnog postupka. To su najvažniji elementi jednog arbitražnog sporazuma, koje mogu imati uticaja na dejstvo te arbitražne odluke u nekoj drugoj zemlji. Stranke mogu predvideti i druge elemente arbitražnog sporazuma. Ti elementi su od značaja kod utvrđivanja prirode arbitražnog ugovora i kod priznanja strane arbitražne odluke, a što utvrđuje sud, koji donosi odluku o priznanju.

2.2. PRIMENA ARBITRAŽE Najčešće se primenjuje u privrednim i poslovnim odnosima, u radnim sporovima, u građanskim odnosima, u profesionalnim udruženjima – izmedju članova, u oblasti sporta – klubovi i igrači.

2.3. IZVORI PRAVA U ARBITRAŽI

Izvori prava koji regulišu arbitražu su različiti: jedni su međunarodni, drugi unutrašnji; neki su obavezni, a ostali fakultativni; ima ih koje je stvorila drzava ili neka druga organizacija, dok postoje i oni koje stvaraju same stranke. Pa tako imamo:1) međunarodne ugovore (multilateralni i bilateralni), 2) nacionalne zakone, 3) pravilnike stalnih arbitraža, 4) autonomno pravo međunarodne trgovine, 5) arbitražne sporazume, 6) arbitražnu praksu, 7) doktrina arbitražnog prava

Dominacija autonomije volje ugovornih strana je vladajuci princip kako u oblasti trgovačkih odnosa tako i kod trgovinskih arbitraža pa je i hijerarhija izvora arbitražnog

2

prava u skladu sa njim uređena. Tako se na najvišem mestu u poretku nalazi ugovor stranaka kojim se rešavanje spora poverava arbitraži (arbitražni sporazum), na sledećoj lestvici su pravila stalnih trgovinskih arbitraža i autonomno pravo međunarodne trgovine, potom su to međunarodni ugovori i nacionalni propisi, zatim sudska praksa i na kraju arbitražna praksa i doktrina arbitražnog prava.

2.4. PREDNOSTI I NEDOSTACI ARBITRAŽE Prednosti:

1) Profesionalnost arbitara – o tome vode računa same stranke2) Izbor arbitra – vrši se u ugovoru i u skladu sa njim. U ugovoru može biti određeno lice koje će biti arbitar ako dođe do spora. Spor može rešavati arbitar pojedinac, a stranke su dužne da ga izaberu, ako ga ne imenuje organ imenovanja. Ako je predviđeno da spor rešavaju 3 arbitra svaka stranka imenuje svog arbitra, a sporazumno biraju trećeg. Ako stranka neimenuje svog arbitra onda to čini organ imenovanja. Postoje 3 situacije kada imenuje organ imenovanja: kod ogranizovanih institucija, ako je organizovan organ imenovanja i ako je organ imenovanja državni sud.3) Jednostepenost i brzina.4) Neformalnost postupka – moguće je produžiti rokove, nema presude zbog izostanaka, arbitraža dovodi svedoka i fleksibilnost samog postupka.5) Jeftinija je od sudskog postupka – relativno. Kod nas se naknada obračunava po vrednosti spora. Postoje 3 sistema naknade troškova: onaj ko izgubi snosi sve troškove, slobodna ocena arbitra, tužilac snosi umeri u kojoj je uspeo, a drugi u meri u kojoj je izgubio.6) Tajnost postupka.7) Samostalnost u odnosu na državu.8) Neutralnost arbitara.9) Arbitraža po pravičnosti.

Nedostaci:

1) Nema kontrole više instance – nema žalbe ako je odluka nepravedna.2) Korumpiranost arbitara.3) Skupe i dugotrajne medjunarodne arbitraže

2.5. PRAVNA PRIRODA ARBITRAŽE 

Ugovorna teorija – Zastupljena u Francuskoj. Smatra arbitražu ugovornom institucijom. Ugovor je osnov arbitraže.Jurisdikciona teorija – Zastupljena u Nemačkoj. Smatra arbitražu privatnim sudom.Mešovita teorija – Sadrži elemente prethodne dve. Nastanak i konstituisanje ima ugovorni karakter, ali delovanje i dejstvo ima procesni karakter.

2.6. ARBITRABILNOST 

Arbitrabilnost je podobnost spora da se rešava putem arbitraže. Arbitrabilnost može odrediti država zakonom, a može biti određena i od specijalizovanih arbitražnih institucija.

3

Arbitrabilnost može biti:

1) Subjektivna – vezuje se za sposobnost za zaključenje sporazuma o arbitraži. Sporazum može zaključiti svako poslovno sposobno lice, dok za pravno lice je potrebno da se radi o licu koje je ovlašćeno da preduzima određene radnje. Dugo se smatralo da država i njeni organi ne mogu ugovoriti arbitražu, ali je danas opšte prihvaćeno da je to moguće. Zaključivanjem sporazuma o arbitraži smatra se da se strana država i njeni organi odrekli mogućnosti pozivanja na imunitet.2) Objektivna – vezuje se za vrste sporova koji se mogu rešavati putem arbitraže. To su sporovi koji se mogu rešiti poravnanjem, sporovi o pravima kojima stranke mogu slobodno raspolagati. Iz arbitraže su isključeni sporovi iz statusnih odnosa fizičkih lica, sporovi regulisani antimonopolskim zakonodavstvom, sporovi nelojalne konkurencije, propisino hartijama od vrednosti.U našem pravu:1) Objektivna arbitrabilnost – arbitraža se može ugovoriti za rešavanje imovinskog spora o pravima kojima stranke slobodno raspolažu, osim sporova za koje je određena isključiva nadležnost suda.2) Subjektivna arbitrabilnost – arbitražu može ugovoriti svako fizičko i pravno lice, država i njeni organi, ustanove i preduzeća u kojima ona ima svojinsko učešće, svako ko ima sposobnost da bude stranka u postupku.

2.7. VRSTE ARBITRAŽE 

Sa aspekta trajnosti razlikujemo:1) Stalne institucionalne arbitraže – Osnovane su da pružaju usluge rešavanja sporova. Najčešće ih osnivaju privredne komore. One imaju akt o osnivanju, sedište, organ arbitraže i pravilnik za rešavanje sporova. Mora se ugovoriti nadležnost odredjene stalne arbitraže i to: po imenu arbitraže ili po pravilima odgovarajuće arbitraže. Stalne arbitraže: Spoljnotrgovinska arbitraža pri Privrednoj komori Srbije, arbitraža međunarodne trgovačke komore u Parizu.2) Privremene arbitraže AD HOC  – Formiraju se za rešavanje određenog spora i kad reše spor prestaju da postoje. Mora biti izričito ugovorena kao i način kako će se ona konstituisati. AD HOC arbitraža nema svoj pravilnik ni organe. Naročito se ugovara kod velikih institucionalnih sporova, kad je stranka u ugovoru država i kod sporova o koncesijama. Ranije je kod nas mogla da se koristi kod međunarodnih sporova, a ne kod unutrašnjih, a sada je dozvoljena u svim situacijama.3) Međunarodne arbitraže – One koje su osnovale međunarodne institucije. 4) Nacionalne arbitraže – One koje su formirane na nacionalnom planu. Osnivaju ih privredne komore i preduzeća, pri čemu se jedne osnivaju za sporove iz međunarodnih odnosa, druge za unutrašnje odnose, a ima i onih za mešovite.5) Unutrašnje arbitraže – Rešavaju sporove unutar jedne zemlje.6) Međunarodne arbitraže – Rešavaju sporove iz medjunarodnih odnosa bilo da su međunarodni ili nacionalni po svom osnivaču.7) Opšte arbitraže – Nadležne su za rešavanje svih vrsta trgovačkih sporova.8) Specijalizovane arbitraže – Nadležne su za rešavanje posebnih vrsta sporova.9) Arbitraža otvorenog tipa – Kada bilo koje stranke mogu ugovoriti nadležnost te arbitraže.10) Arbitraža zatvorenog tipa – Ona čiju nadležnost mogu ugovoriti članice određene asocijacije čija je to arbitraža.

4

11) Arbitraža mešovitog karaktera – Kada jedna stranka mora imati određeno svojstvo, a druga ne mora.12) Arbitraža kod kojih spor rešava 1 arbitar – Postoje kad se stranke tako dogovore, bilo da je stalna ili ad hoc arbitraža. Arbitar se može sporazumno odrediti13) Abitraža kod kojih spor rešava više arbitara – Mora biti neparan broj arbitara zbog donošenja odluke, po pravilu 3. Broj arbitara određuje se sporazumno. Stalna arbitraža slobodno odlučuje, predviđa mehanizam izbora koji je različit – do 70.000$ jedan arbitar, a prek 70.000$ 3 arbitra. Ad hoc arbitraža ostavlja imenovanje organu imenovanja, one imaju svoje tarife usluga koje se zasnivaju na vrednosti spora. Neke tarife imaju višu ili nižu stopu za istu vrednost spora zavisi od složenosti spora. Troškovi se plaćaju unapred, instituciji. Kod ad hoc arbitri određuju troškove tek kad su imenovani. Moguće je i određivanje troškova po satu rada, a ne unapred. Da bi arbitraža bila sigurna postoji avansiranje.

2.8. ARBITRI 

Arbitri su lica kojima stranke poveravaju rešavanje njihovog spora, to su lica u koja stranke imaju poverenja u pogledu ne pristrasnosti, savesnosti i profesionalnosti. Ovo važi kad stranke sporazumno biraju arbitre. Stranka snosi posledice rada arbitara dok organ imenovanja ne snosi. Profesionalnost arbitara je važna za stranke, a one često u sporazumu predviđaju stručnost arbitara. Arbitri ne moraju biti samo pravnici, postoje arbitraže koje nisu pravne – finansije...Neutralnost i nepristrasnost su objektivne kategorije, moraju postojati i kad arbitra bira organ imenovanja. Neutralnost i nepristrasnost podrazumeva da nema direktne i posebne veze sa strankom; ukoliko postoji veza arbitar treba obavestiti stranku. Arbitar ne sme biti u direktnim kontaktima sa strankom i njenim zatupnicima, ali se smatra da je legitimno da arbitar posredno vodi računa o zaštiti stranke u postupku.Što se tiče nacionalne pripadnosti arbitara kod međunarodne arbitraže postoje tri nepisana pravila:1) Arbitri su iz različitih zemalja.2) Arbitri su iz zemalja iz kojih su stranke3) Predsednik tribunala mora biti iz zemlje iz koje nisu stranke. Kod međunarodne trgovinske arbitraže kao arbitri se sve češće pojavljuju advokati, pa se postavlja pitanje da li je stranka imala odnose sa tom korporacijom iz koje je imenovani advokat i ako je imala, onda taj advokat nije podoban za arbitražu.

Naš Zakon o arbitraži predviđa da abtitar može biti svako fizičko lice koje je poslovno sposobno bez obzira na državljanstvo. Mora imati svojstva koja su stranke sporazumom utvrdile. Mora biti nepristrasan i nezavisan u odnosu na stranke i predmet spora. Ne može biti lice osudjeno na bezuslovnu kaznu zatvora dok traju posledice. U nekim pravima se izričito kaže da sudija državnog suda ne može biti arbitar, a razlozi su: paralelno pravosudje, institucija državnih sudova na arbitražne odluke, u postupku za poništaj arbitražne odluke može učestvovati sudija koji je učestvovao u donošenju te odluke. Dužnosti arbitra: da strankama omogući nesmetano iznošenje č injenica i pravnih shvatanja, da ispoštuje rok u kome treba izvršiti zadatak, ne sme se povući iz arbitraže bez dobrog razloga, da čuva kao tajnu sve poverljive informacije koje je saznao u arbitražnom postupku. Dužan je da savesno i efikasno obavlja svoju dužnost. Naš zakon ne govori o odgovornosti arbitra. Odnos arbitra i stranke je ugovorni. Protiv odluke državnog suda kojom je utvrdjen prestanak dužnosti arbitra ne može se podneti žalba, isto je i za izuzeće, odluka ne mora biti obrazložena.

5

2.9. SEDIŠTE ARBITRAŽE 

Sedište arbitraže može biti predviđeno u arbitražnom sporazumu, bilo da je ugovorena stalna ili ad hoc arbitraža. Ako arbitražnim sporazumom nije predviđeno sedište arbitraže: za stalnu – određuje se mesto u kome je stalna arbitraža. Za AD HOC arbitražu – kad se konstituiše tribinal, arbitri određuju sedište. Stranke mogu naknadno promeniti sedište arbitraže. Sedište određuje nacionalnu pripadnost arbitražne odluke u postupku njenog priznanja i izvršenja. Postupak za poništenje arbitražne odluke trazi se u zemlji u kojoj je sedište. Arbitri moraju voditi računa o procesnim pravilima zemlje u kojoj je sedište arbitraže. Za izuzeće arbitra nadležan je sud zemlje u kojoj je sedište arbitraže.

2.10. NADLEŽNOST ARBITRAŽE 

Kada se rešava spor sama arbitraža organizuje svoju nadležnost. O nadležnosti arbitaže nekad je odlučivao državni sud, danas o nadležnosti odlučuje sama arbitraža. Ako se stranka obrati državnom sudu arbitražni postupak mora čekati odluku državnog suda. O nadležnosti odlučuju arbitri koji rešavaju spor. O nadležnosti se odlučuje ako postoji prigovor nenadležnosti koji se mora istaći pre nego što se stranka upusti u meritum spora. Pitanje prigovora nenadležnosti je predhodno pitanje. U većini prava donosi se delimična odluka o nadležnosti arbitraže i moguć je poništaj te odluke pred državnim sudom. Kod nas postoji pravilo da veće koje rešava o prigovoru donosi samo zaključak,tako da stranka ne može ići na poništaj, jer nema delimične odluke. Ako se prigovor usvoji donosi se odluka.  2.11. ODNOS DRŽAVNOG SUDA I ARBITRAŽE 

Državni sud može, u vezi arbitraže, da preduzima samo one radnje koje su izričito određene Zakonom o arbitraži. Državni sud mora uvek da se povuče ako je ugovorena arbitraža. Arbitražni sporazum može se zaključiti i ako je nastali spor već iznet na rešavanje državnom sudu. Sud kome je podneta tužba, koja je predmet arbitražnog sporazuma, oglašava se nenadleznim i odbacuje tužbu po prigovoru stranke koji mora biti podnet pre upuštanja u meritum spora, osim ako utvrdi da je arbitražni sporazum ništav, da je bez dejstva ili da ga nije moguće izvršiti. Državni sud vrši imenovanje arbitra ako nema sporazuma stranaka ili organa imenovanja. Ako se stranke nisu drugačije sporazumele, o izuzeću odlučuje državni sud. Državni sud može, na zahtev stranke odrediti privremene mere. Arbitražni sud može tražiti pomoć državnog suda radi izvođenja dokaza.

2.12. ARBITRAŽNI POSTUPAK I ODLUKE ARBITRAŽE

Postupak pred arbitražom takođe zavisi od volje strana u sporu, odnosno one su ovlasćene da se sporazumeju o načinu vođenja postupka. Postupak se sastoji iz pismene i usmene faze. U pismenoj fazi stranke podnose podneske i protivpodneske u utvrđenim rokovima. U usmenoj fazi postupka strane u sporu učestvuju preko zastupnika ili delegate, koji mogu usmeno da iznose svoje stavove i mišljenja u vezi sa sporom. Arbitrazni sud završava postupak odlukom koja ima karateristike presude i ta odluka je konačna I obavezna za stranke u sporu, odnosno protiv nje nema prava žalbe.

Međutim, i u teoriji i u praksi postoje različiti stavovi u pogledu sadržaja arbitražne odluke. Naime u sistemu common law preovlađuje stanovište da nema potrebe za

6

obrazloženjem arbitražne odluke, dok se u kontinetalnom sistemu smatra da je interes strana u sporu da jasno sagledaju razloge za donošenje odluke, pa se zahteva obrazloženje. Do pomirenja ovih stavova dovela su međunarodna pravila o arbitraži (Evropska konvencija, Pravilnik UNCITRAL-a) kojima se predviđa da arbitražna odluka treba da sadrži obrazloženje, osim u slucaju da se stranke izjasne protiv obrazloženja. Odluka arbitraže u konkretnom sporu se objavljuje samo uz pristanak stranak.

Već je navedeno da je arbitražna odluka izvršni naslov, ali postoje I određeni, specifični slučajevi u kojima se izvršenje može odbiti. Ti slučajevi su izričito navedeni u Njujorškoj konvenciji o priznanju I izvršenju arbitražnih odluka iz 1958. Razlozi na koje se može pozvati pri odbijanju izvršenja su različiti, ali se mogu odnositi na nesposobnost strana u sporu ili valjanost ugovora po zakonu na osnovu koga su ga stranke zaključile, da strana protiv koje se trazi izvršenje nije uredno obaveštena o arbitražnom postupku ili o imenovanju arbitara ili je bila sprečena da učestvuje u postupku, da spor o kome je doneta odluka nije predviđen arbitražnim sporazumom ili je arbitraža prekoračila sporazum, da odluka još nije postala obavezna po zakonu države u kojoj je doneta odluka. Pored toga, izvršenje može biti odbijeno ako po zakonu države u kojoj se traži spor ne može da se iznese pred arbitražu I ako bi izvršenje odluke bilo u suprotnosti sa javnim interesom.

3. AUTONOMNE SANKCIJE

Kada je reč o neizvršenju ugovornih obaveza u medjunarodnom privrednom prometu ističe se da je skala sankcija koje se prema privrednicima primenjuju široka i da se razlikuje od one koja se primenjuje za slučaj neizvršenja ugovora u unutrašnjem pravu. U medjunarodnim odnosima pojedini strukovni krugovi imaju svoje kodekse etike i njima se ustanovljavaju odredjene moralne norme kojih se članovi takvih udruženja moraju pridržavati. Sem toga u slučaju nepoštovanja ugovora mogu da se primene crne liste, bojkot, gubitak finansijskih kredita, isključenje iz poslovnih krugova i druge sankcije.

4. MEĐUNARODNA TRGOVINSKA ARBITRAŽA

Međunarodna trgovinska arbitraža predstavlja široko primenljiv način i organ za rešavanje sporova iz oblasti međunarodne trgovine i međunarodnih poslovnih odnosa uopšte, čija se nadležnost zasniva na saglasnoj volji ugovornih strana.

Karakter i složena struktura međunarodnih poslovnih odnosa zahtevaju poseban stepen delikatnosti prilikom rešavanja sporova koji te odnose prate. Jedan od osnovnih motiva koji poslovne ljude opredeljuje da u svojim ugovornim odnosima međunarodnog karaktera za slučaj spora predvide arbitražu ogleda se u nastojanju da spor bude rešen pravedno i pravično, uz uzimanje u obzir profesionalnih običaja i odgovarajućih pravila struke. Stranke pred arbitražom pripadaju poslovnom svetu u kome je prvenstveni cilj uspešno obavljanje poslovne aktivnosti i iz tog razloga stranke će nekad imati veći interes da zadrži poslovne odnose i sačuvaju dobar ugled nego da dobiju konkretan spor.

Uloga međunarodne trgovinske arbitraže ne iscrpljuje se u prostom presuđenju spora. Ona pred sobom ima misiju izgrađivanja fer poslovne prakse i dobrih poslovnih odnosa u okvirima međunarodne poslovne zajednice kao celine. Za arbitražu se ističe da deluje i kao značajan psihološki faktor koji često ima odlučujuću ulogu u ponašanju stranaka, naročito onih koje se ne pridržavaju međunarodno prihvaćenih standarda.

7

U međunarodnom poslovnom prometu po pravilu se uzimaju u obzir stavovi arbitraža kao i mogući rizici za slučaj spora pred njima. U tom slučaju arbitraže doprinose sprečavanju sporova i stvaranju uslova za uredno odvijanje međunarodnih poslovnih transakcija. Zbog toga arbitraža ima značajnu ulogu ne samo u domenu pravnih, vec i u domenu političkih, ekonomskih i drugih odnosa sa stanovišta međunarodne poslovne zajednice.

Značajan razlog prihvatanja međunarodne trgovinske arbitraže ogleda se u nepoverenju koje stranke u međunarodnom prometu mogu imati u nacionalni sud strane zemlje. Uprkos svim težnjama uporednog prava da garantuje i obezbedi nezavisnost i nepristrasnost sudija, u praksi se dešava da nacionalni sud bude pristrasan i da donese neosnovanu presudu u korist domaće stranke. Tu činjenicu su iskoristile arbitraže i nametnule se kao način za rešavanje međunarodnih trgovinskih sporova.

Na opredeljenje poslovnog sveta za arbitražu utiče i mogućnost izbora arbitara koji su stručnjaci za međunarodno trgovinsko pravo sa poznavanjem ne samo prava već i trgovačke struke i tehnike poslovanja. Pored toga arbitar je po pravilu ličnost sa visokim naučnim i moralnim integritetom i uliva poverenje stranaka u sporu.

Kao što mogu izabrati arbitre, stranke imaju pravo da slobodno izaberu materijalno i procesno pravo koje će se primeniti na njihov spor. Stranke su slobodne u izboru mesta arbitraže tj. zemlje u kojoj ce se arbitražna odluka doneti sto je od posebnog značaja za izvršenje arbitražne odluke.

Značajna prednost arbitraže ogleda se u i brzini postupka. U arbitražnom suđenju pravilo je jednostepenost postupka koji je manje formalan od onog koji se odvija pred državnim sudom. Arbitražna odluka je konačna i protiv nje se ne moze uložiti žalba. Jedino pravno sredstvo koje se moze uložiti protiv arbitražne odluke je zahtev za poništaj arbitražne odluke, o čemu odlučuje državni sud nadležan prema mestu u kome se arbitraža odvijala. Poništaj se moze zahtevati samo iz proceduralnih razloga, a ne iz razloga koji se odnose na suštinu spora.

Postupka pred arbitražom nije javan, što je za stranke od značaja s obzirom da im se pruža mogućnost da i pored izlaženja pred sud od javnosti sačuvaju svoje poslovne interese i poslovne tajne.Sve ove okolnosti učinile su da arbitraža dobije dominantnu ulogu u domenu rešavanja sporova iz oblasti međunarodnog poslovnog prometa.

Kao izvori međunarodnog trgovinskog prava javljaju se:

1) Konvencije - one mogu biti multilateralne, regionalne i bilateralne. Prve dve multilateralne konvencije kojima su uređena određena pitanja međunarodne arbitraže donete su u okviru Društva naroda u Ženevi posle Prvog svetskog rata. To su Protokol o arbitražnim klauzulama od 24.septembra 1923.( Ženevski protokol) i Konvencija o izvršenju inostranih arbitražnih odluka od 26.septembra 1927.( Ženevska konvencija). Na smanjenje značaja ove dve konvencije uticala je Konvencija o priznanju i izvršenju inostranih arbitažnih odluka iz 1958.( Njujorška konvencija) i ona do sada predstavlja najznačajniju i najuniverzalniju konvenciju iz oblasti međunarodne trgovinske arbitraže. Ovu konvenciju je prihvatilo 106 država, primenjuje se i tumači od strane sudova velikog broja zemalja i predstavlja predmet posebne pažnje pravne doktrine u celom svetu.Od regionalnih konvencija posebno je značajna Evropska konvencija o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži donetoj 1961. u Ženevi i koja je prihvaćena od 26 zemalja. Kada je

8

reč o investicionim sporovima, posebno je značajna Konvencija o rešavanju investicionih sporova izmedju država i građana drugih država, doneta u Vašingtonu 1965. i koja je prihvaćena od strane preko 130 država.2) Model-zakon - jedan od najznačajnijih medjunarodnih dokumenata u pogledu unifikacije i harmonizacije pravila o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži predstavlja Model-zakon o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži iz 1985. koji je usvojila Komisija UN za međunarodno trgovinsko pravo (UNCITRAL). Osnovni cilj donošenja Model-zakona ogledao se u izradi jasnih i sveobuhvatnih pravila koja bi odrazila konkretne i moderne standarde za međunarodnu trgovinsku arbitražu, a koji bi mogli da prihvate razliciti ekonomski i pravni sistemi u svetu.3) Nacionalni zakoni - javljaju se kao poseban izvor za međunarodnu trgovinsku arbitražu, naročito u poslednjih dvadeset godina. Postoji više razloga za donošenje nacionalnih zakona o arbitraži, a kao najznačajniji razlog je sve intezivniji razvoj međunarodnog prometa koji sa sobom nosi i povećanje sporova iz tog domena.

Kao izvori prava u pravnom sistemu Republike Srbije javljaju se međunarodne konvencije koje je Srbija ratifikovala ( Njujorška konvencija, Evropska konvencija o medjunarodnoj trgovinskoj arbitraži i Vašingtonska konvencija), Zakon o arbitraži usvojen 2006., pravilnici institucionalnih arbitraža čiju su nadležnost stranke ugovorile i Zakon o parničnom postupku.

Najznačajnije i najšire prihvaćene arbitraže koje imaju relativno bogatu praksu rešavanja sporova u međunarodnim ekonomskim odnosima su:

1) Arbitraža Trgovinske komore u Cirihu - osnovana je 1911. godine. Sedište arbitraže je u Cirihu gde se održavaju i javne rasprave, ali se one mogu održavati i na drugom mestu. Postupak počinje podnošenjem tužbe Sekretarijatu Arbitrže, uz dostavljanje sporazuma o arbitraži, ako su ga stranke predhodno zaključile. Sekretarijat Arbitraže razmatra tužbu da bi ustanovio da li postoje formalni uslovi za postupak i ako takvi uslovi postoje onda se određuje veće za konkretni slučaj na napred navedeni način. Arbitraža donosi odluke većinom glasova.2) Arbitraža Međunarodne trgovinske komore u Parizu - osnovana je 1923. godine. Postala je jedna od najafirmisanijih arbitraža u svetu i poznata pod nazivom Pariska arbitraža, ali je zovu i Međunarodna arbitraža. U toku dugogodišnjeg rada je rešavala preko 6500 sporova izmedju država, javnih preduzeća, privatnih preduzeća i pojedinaca. Ono sto obeležava ovu arbitražu je nesporni međunarodni karakter i to iz više razloga. Arbitraža, prvenstveno, rešava sporove sa elementom inostranosti. Ali, arbitri u arbitraži mogu da budu bilo kog državljanstva. Arbitražni postupak, iako je sedište Sekretarijata Arbitraže u Parizu, moze da se sprovodi u bilo kojoj državi sveta, na jeziku koje stranke u sporu izaberu. Arbitraža ima na listi arbitre iz preko 40 država sveta, stručni saradnici u Arbitraži potiču iz viže od 10 država i govore različite svetske jezike. Sve to kvalifikuje ovu Arbitražu kao jednu od najpoželjnijih institucija za rešavanje međunarodnih ekonomskih sporova.3) Arbitraža Američkog arbitražnog udruženja - sedište ove arbitraže, koja je osnovana na tradiciji arbitražnog rešavanja sporova u SAD još od kraja 19. veka, je u Njujorku. Početkom 20. veka osnovano je Američko arbitražno udruženje, kao dobrovoljna asocijacija za mirenje i arbitržu. Ova arbitraža ima svoja sedišta širom SAD i godišnje rešava preko 6000 sporova. Karakteristika je da se ona izdržava prilozima i članarinom članova Udruženja i da svoje usluge pruža i unutrašnjem pravu, ali se angažuje i u

9

rešavanju međunarodnih ekonomskih sporova. U rešavanju sporova, Arbitraža primenjuje i nacionalno zakonodavstvo, ali sporove rešava i prema pravilima međunarodnog prava.4) Londonski sud međunarodne arbitraže - Londonski sud međunarodne arbitraže je najpoznatija institucija za rešavanje međunarodnih ekonomskih sporova u državama u kojima se primenjuje common law (anglosaksonski) pravni sistem. Stranke u sporu koje iznesu rešavanje spora pred ovu arbitražu prihvataju primenu Pravilnika kojim je uređen postupak pred Londoskim arbitražnim sudom. 5) Savet međunarodnih trgovinskih arbitraža - osnovan je 1961. godine kao nevladina i nezavisna međunarodna organizacija u koju su udružene institucije arbitraža i istaknuti stručnjaci pojedinci koji se bave razvojem arbitraža. Savet sarađuje sa arbitražama i organima i organizacijama, pre svega, Ujedinjenih nacija i pogotovo sa trgovinskim i privrednim komorama država. Najviši organ je Savet koji ima 36 članova, koji se biraju u ličnom svojstvu, iz različitih država sveta, a osnovni kriterijum je poznavanje arbitraža i arbitražnog postupka. Savetom rukovode Predsedništvo, koje sačinjavaju predsednik i tri potpredsednika i generalni sekretar. Savet nastoji da doprinese ujednačavanju arbitražnih pravila i uspostavljanju međunarodne saradnje medju arbitražnim institucijama i to održavanjem redovnih kongresa (po pravili, svake četri godine) i konferencija koje se održavaju izmedju kongresa. Ti kongresi i konferencije okupljaju veliki broj istaknutih pravnika, stručnjaka u trgovinskom pravu i specijalista po pitanjima arbitraže i arbitražnog postupka.

U našoj zemlji najpoznatija je Spoljnotrgovinska arbitraža pri Privrednoj komori Srbije, koja radi u skladu sa Pravilnikom o Spoljnotrgovinskoj arbitraži. Osnovana je 2006. godine u skladu sa Zakonom o arbitraži, Zakonom o privrednim komorama i Statutom Privredne komore Srbije.

10