Те јесени кад је ушла аустријска војска у Босну било је доста ага који су остали без трећине, јер нису смели да изиђу на село и да траже своје, а кмет се није јављао, него је, користећи се овом забуном и ишчекујући да види какав ће закон „под новим царем” важити, задржао и свој и агин део.

Ибрагин случај био је нарочит. Његов кмет је ту, под руком, на сат хода од његовог дућана, а он је и досад сам oдлазио по свој део. Чим се мало смирило и средило у Сарајеву, он је питао и озбиљне људе и нове власти, и сви су му рекли да се у односу између кмета и аге ништа не мења „до даљњега”, да је свако гос-подар на своме, и да ага има право да узима и даље свој хак, као и до сада.

Тако је Ибрага решио једног дана да обиђе свој читлук и узме свој део шљива, које су те године родиле као никада, а због рата и промене још нису биле обране.

Први дани септембра. Сунчано јутро. У шљивику на трави ле-жи Симан, руке затурио под главу, над њим се модре и савијају гране пуне рода. Не мисли ништа, само се смешка, јер га од главе до пете испуњава једно једино осећање: да је све ово његово. Као кроза сан чује доле шкрипу вратница и гласове. Погледа једним оком само, и одмах види што је. Његов ага Ибрага, сарач, дошао са четири коња и једним момком да обере своју половину шљива. Симан га је пустио да му приђе посве близу, правећи се да га не чује и не види.

– Добро јутро, Симане.– Добро и јест – каже Симан, а не устаје пред агом.

Иво Андрић

(одломак из приповетке)

Топло септембарско јутро. Кмет Симан Васковић, главни лик ове приповетке, ужива у добром роду својих шљива. Његово задовољство нарушиће својим доласком Ибрага Колош, коме је у турско време било дозвољено да убира приносе са кметовских имања. Шта се променило у односи-ма између ага и кметова када је Аустроугарска 1878. године окупирала Босну и Херцеговину? Да ли је Симан Васковић с правом пркосан и уверен да је дошло ново, његово време, казаће ти следећи одломак из приче.

ага – власник земље у некадашњој Турској, коју је други обрађиваотрећина – трећи део приноса са имања који је кмет давао аги на име порезакмет – неслободан сељак који је живео на земљи свог господарахак – одређени део прихода од имања који је кмет давао власнику земље, спахијичитлук – сеоски посед, пољско добро које поседник узима у закуп од спахије; заселак на спахијском имањувратнице – врата на огради имања, дворишта и слично, исплетена од прућа или направљена од дрветасарач – занатлија који израђује предмете од коже (седла и другу коњску опрему)

42

152

Ибрага пређе руком преко очију. Као да се свет из темеља заљуљао. Придржава се за једну шљиву.

Гледа Ибрага тога дрског човека који мимо сваког реда и оби-чаја лежи и не диже се пред њим, не верује рођеним очима и не може да се начуди колики је кмет кад није згрчен ни понизан, него кад се опусти и рашири у својој пуној снази и величини.

Дуго је гледао Ибрага то што се није видело ни запамтило от-кад су аге аге и кметови кметови. Испод мирне маске „душевног аге” у њему је све кувало од сопственичког беса и повређеног агинског поноса, али су га страх и обзир обуздавали, јер кмет је очигледно решен на зло, а времена су тешка и несигурна. И Ибрага се прибрао и сео.

– Ја дошô да ово шљива, што је моје, смирим – каже ага мук-лим гласом.

– Ниси морô долазити. Шљиве су мирне, а колико их буде тре-бало смиривати, умијем их и ја смирити.

Заметну се необична препирка. Симан се напола придигао, али само зато да би могао аги у очи да скреше оно што ни сам није помишљао да би смео да му каже.

Имао је он раније, и често, оних тренутака огорченог маштања и разговора са самим собом, негде на друму или на њиви, кад је уз једва приметне покрете руку и главе шапутао полугласно све оно што би сваки кмет казао аги кад би се нешто десило чудо и кад би одједном аге престале бити аге, а кметови постали господари на својој земљи. (То су ти тренуци дрског а безопасног и нечујног гунђања у којима сваки потлачени олакшава срцу и маштањем заслађује свакидашњу муку једноличног живота.) Да, имао је тих тренутака, али ни у њима није налазио овакве и овако крупне, смеле речи. Хиљаде и хиљаде таквих усамљених и нечујних бун-товних разговора из прошлости сад су се слили као хиљаде пото-чића у једну једину громку бујицу речи. И Симан говори.

Под њим топла септембарска земља, над њим се савиле гране од рода модрих шљива, а кроз њих се назире небо са дубоком, светлијом модрином и танка белина памучастих облака. Уста му пуна речи као неког слатког, ватреног пића. И сам се чудио откуд му на ум падају те смеле речи, од којих је потоња увек слађа од прве. И милије му је то што може да изговори, него овај род, који он сада сматра својим, и сав шљивик, са свим воћкама из корена. Одмахује Симан руком широко, преко јесенског предела и неба над њим, гуши се од јаких речи, и на све агине на силу благе и наоко разложне примедбе и опомене одговара оштрим и кратким: не! у ком оно е пуца и жеже као пламени бич.

(Кад људи кроз нараштаје, из дана у дан, из године у годину, раде за другог, и увиђају то и осећају, а немају снаге да ма шта

жеже – од глагола жећи – веома јако грејати; фигуративно – задавати душевни бол

153

промене у томе и не смеју да покажу своја права осећања, наго-мила се у понеком од њих горчина стотина хиљада људи и десе-тина поколења.)

Тешко је веровати да толико огорчења и победничког кликтања може стати у један једини слог. Тако је Симан изговорио неко-лико пута то своје не, окрећући лице на све четири стране света а затим пут неба, као да пуца из мале пушке и шенлучи, да цео свет чује његову радост. А затим се окренуо према аги, и тише и сређеније изговорио то своје не, тако да је у тој наглој промени тона било нечег нарочито значајног и свечаног:

– Не, није тако, Ибрага.– Па како је, кад није тако? – пита меко ага.– Видиш сам како је: друго вријеме, друга права, па и друга

судија.– Оно јест, друго је вријеме – божије давање је тако! – али ти

си паметан чо’јек, Симане, и знаш добро да такве праве нема по којој оно што је моје може одједном постати твоје.

Ту Симан плану.– Е да видиш, има, Ибрага! Има и може! И твоје је било некад

наше, па у неко вријеме и по некој прави постало ваше. Е, кад је оно што је од давнина било моје могло постати твоје, може вала и ово што се зове твоје постати моје, као што је и било.

– Оде ти, Симане, далеко.– Могу ја данас да идем куд год хоћу.– Мооожеш...– Могу, још како могу, Ибрага.Ћутање, у коме сваки мисли своје.

Симан мисли шта би још могао теш-ко и увредљиво да каже не овом свом Ибраги, кога он више ни за што не сматра и који, право говорећи, није никад ни био неки нарочито рђав чо-век ни тежак ага, него свим агама на земљи и уопште целом свету који је, како се њему чини, сада сведок овог вековног мегдана. А Ибрага мисли како би приволео побеснела влаха да му дозволи да набере бар две котари-це шљива, да се од срамоте празних руку кући не враћа. И процеди то кроз зубе, кратко и обазриво.

– Не! – одговара Симан. – Ено ти шљиве, попни се па једи колико хоћеш, нека ти је халал, али једног

влах – немуслиман(за муслимане)

халал – благослов, опроштај

154

уцрвка нећеш понијети одавде. Не дам; хоћу да те видим како се враћаш са празним сепетима оданле одакле си се увијек враћао са пуним. То ми је мерак и то ми је, знај, свима мојима мртвима за душу, за четири стотине година.

Ту се Симан загрцну од силине свога заноса и ућута. Ибра-га само стеже јаче вилице и одмахује руком, али кратким, једва видљивим покретима, који прате нечујан унутрашњи дијалог. Настаје опет ћутање. Ибрага гледа преда се, а Симан сав цепти и брекће и прелази немирним погледом по свему око себе.

– Па како остасмо ми, Симане? – прекиде ага ћутање.– Ја добро, Ибрага, а ти не знам како си.– Ама, знам да си добро, и нека си, шућур, него што ћемо са

шљивама?– А, са шљивама? Па то се зна, онако како сам ти рекао: било

па није.– Не море то, Симане, тако. Паметан си чо’јек; не треба да ти

говорим.– И не треба, вала. Него, ја ћу теби казати нешто, да не дуљимо

лакрдију. Ево како је: четири стотине година сте ви јахали нас, сада ћемо четири стотине година ми вас, а послије ћемо се раз-говарати ко ће кога јахати за оних трећих четири стотине година.

Ибрага не сачека крај. Диже се без поздрава и опроштаја и за-пути се свом човеку који је стајао подаље, уз коња, и они кренуше одакле су и дошли.

Аги се чинила бескрајном та утрина коју је имао да прође пре него што нестане кмету из вида, изгледала му је много дужа него кад је долазио, иако је сада ишао низбрдо. А Симан је гледао за

њим, жалећи у себи што се тако брзо прекинуо разговор који га је таквим задовољством цела испунио. Чини-ло му се да ни приближно није све казао и да је пун неизречених речи које навиру у ројевима. Ширио је ру-ке и прсте на рукама, надимао груди, задржавајући у себи сладак ваздух и издишући га гласно и полагано кроз стегнуте зубе. Криво му је било што је нестало аге испред њега, јер шта ти вреди да имаш и имање и силу кад је немаш коме показати.

Те јесени Симан заиста није дао аги ни трећине од жита ни половине од воћа и сена, као што је закон и ред и као што је увек досад давао.

уцрвак – црвљив плод

сепет – дубок кош који се носи на леђима, котарица, корпа, кошара

мерак – жеља, воља, намера

лакрдија – претерана шала, празне речи, смешна, неозбиљна ствар или појава

шућур – нека је хвала, хвала Богу

утрина – општинско, сеоско земљиште које служи за испашу стоке; запуштено, необрађено земљиште обрасло ситном травом

Погледај биографију писца на страни 303 ове књиге.

155

Фабула и сиже

Фабула је хронолошки организована прича, низ догађаја или ликова који су узрочно-последично повезани. Она је основа епских и драмских дела. Читалац сазнаје фабулу преко сижеа, а сиже је начин повезивања догађаја, ликова и мотива у једном књижевном делу.

♦ Да би правилно тумачио/ла тему, фабулу, ликове и поруке ове приповетке, неопходно је да обновиш своје знање из историје. Подсети се следећих података: – Када је Аустроугарска анектирала

Босну и Херцеговину?– Шта се догодило са до тада моћном

турском царевином?– Шта се у Босни и Херцеговини

променило доласком аустроугарске власти?

– Да ли је кметовима живот постао лакши и сношљивији?

♦ У одломку који си прочитао/ла приповеда се о Симану Васковићу и Ибрагином случају. Протумачи по чему је тај случај нарочит?

♦ О чему Симан размишља у свом шљивику загледан у богат род шљива? Шта је чуо о положају ага у новој аустроугарској царевини? Кога ишчекује? Чиме се наслађује?

♦ Прочитај уводни опис приповетке који почиње речима: Први дани септембра... до краја. Повежи визуелне слике са стањем душе главног јунака. Шта је тим уметничким поступком постигнуто?

♦ Како Симан дочекује до јуче моћног Ибрагу? Зашто више није згрчен и понизан пред њим? Како се Ибрага осећа у новој ситуацији и околностима? Зашто му се чинило као да се свет из темеља заљуљао?

♦ Шта Симан први пут има смелости да каже Ибраги? О чему је потлачени Симан раније маштао негде на друму или на њиви? Прочитај још једном његове речи и протумачи их.

♦ Зашто су дијалози између Симана и Ибраге кратки, цинични, искричави? Када и зашто прелазе у ћутање? Како се Симан игра речима и прави се да не разуме Ибрагу? Како то утиче на Ибрагин понос?

♦ Шта значи Симаново отегнуто НЕ са бојом и дужином самогласника у коме то Е пуца и жеже као пламени бич?

♦ Зашто му је милија реч коју може да изговори него шљивик са свим воћкама из корена? Када му се учинило да није ни приближно казао оно што му је на души?

♦ Чију част, чије право и људско достојанство брани кмет Симан?

♦ Пронађи у одломку мисли које сажимају одређене животне истине. На шта оне указују?

♦ Формулиши писмено или усмено идеје и поруке ове приче.

♦ Издвој описе. Утврди коју функцију имају у композицији приповетке.

ЛИТЕРАРНИКУТАК

ПОЈАМ О ПОЈМУ

156