Ponedeljak uveče, 8. novembra 1943. godine

Draga Keti,

Kad bi čitala gomilu mojih pisama jedno za drugim, morala bi se začuditi tako različitim raspoloženjima u kojima su pisana. Neprijatno mi je što sam tako zavisna od atmosfere ovde, ali sigurno da to nije samo sa mnom – već sa svima nama. Ako čitam knjigu koja na mene ostavlja utisak, moram se pribrati pre no što se pomešam sa ostalima; inače me mogu smatrati čudnom. Sada, kako si već verovatno primetila, prolazim kroz period depresije. Zaista, ne bih ti znala reći zbog čega, ali verujem da je to samo zato što sam kukavica, mada se protiv toga stalno borim.

Sinoć, dok je Eli još bila ovde, začulo se dugo, snažno zvonjenje na vratima. Prebledela sam namah, zavilo me u stomaku i srce počelo da tuče – sve iz straha. Noću vidim sebe u tamnici bez mame i tate. Ponekad lutam putevima ili naše „Tajno skrovište” gori, ili dolaze i odvode nas noću. Vidim sve to kao da se zaista dešava i zato mi se čini da se to uistinu može desiti vrlo brzo. Mip često kaže da nam zavidi što ovde imamo takav mir. To je, možda, istina, ali ona ne pomišlja na sva naša strahovanja. Ja jednostavno nikako ne mogu zamisliti da će život ikad za nas biti opet normalan. Ja govorim o „posle rata”, ali to su samo kule u

Ana Frank

(odlomak)

50У холандском граду Амстердаму, за време Другог светског рата, у поткровљу једне куће скривала се четрнаестого-дишња девојчица јеврејског порекла Ана Франк. Страх од нациста и прогона Јевреја потискивала је пишући потре-сан дневник о ужасима рата, насиљу, о својој породици, животу у изолацији и жудњи за слободом.

181

vazduhu, nešto što se neće nikad u stvarnosti dogoditi. Kad pomislim na našu nekadašnju kuću, svoje prijateljice i zabave u školi, upravo mi je kao da je neka druga ličnost to proživela, a ne ja.

Čini mi se, nas osmoro u „Tajnom skrovištu” smo komadić plavog neba okružen teškim, crnim oblacima. Mesto gde se mi nalazimo jasno je obeleženo kružnom linijom, i sigurno je još, ali se oblaci sve više skupljaju oko nas i krug, koji nas deli od opasnosti koja se približava, sve se više sužava. Sada smo tako zaokruženi opasnošću i tminom da udaramo jedni o druge, očajnički tražeći načina da pobegnemo. Svi gledamo dole ispod nas, gde se ljudi bore, gledamo gore, gde je mirno i divno, a u međuvremenu odsečeni smo velikom tamnom masom, koja nam ne dozvoljava da idemo naviše, već stoji pred namа kao nepremostivi zid; hoće da nas smrvi, ali još to ne može. Ja sam u stanju jedino da plačem i preklinjem: „Oh, da samo hoće crni krug da se povuče i otvori nam put.”

Tvoja Ana

Subota, 12. februara 1944.

Draga Keti,

Sunce sija, nebo je tamnoplavo, pirka divan vetrić i ja čeznem – toliko čeznem – za svim i svačim. Za razgovorom, slobodom, prijateljima, da budem sama. I toliko čeznem... da plačem! Osećam se kao da ću prepuknuti i znam da bi bilo bolje ako bih se isplakala; ali ne mogu, uznemirena sam, idem iz sobe u sobu, dišem kroz pukotinu zatvorenog prozora, osećam srce kako mi lupa kao da govori: „Pa zar ne možeš zadovoljiti moje čežnje?”

Verujem da je to proleće kod mene, osećam da se proleće budi, osećam ga čitavim svojim telom i dušom. Naporno mi je da se ponašam prirodno. Osećam se zbunjenom, ne znam šta bih čitala, šta da pišem, šta da radim, samo znam da čeznem...!

Tvoja Ana

Sreda, 23. februara 1944. Draga Keti, Napolju je divno vreme i sasvim sam se oporavila od juče. Skoro

svakog jutra odlazim u sobu na tavanu, gde Petr radi, da bih malo

182

provetrila pluća. Sa mojeg omiljenog mesta na podu gledam na plavo nebo i ogoleli kesten, na čijim se granama presijavaju kao srebro sitne kišne kapi, i galebove i druge ptice kako jedre vetrom.

On je stajao glave oslonjene o debelu gredu, a ja sedoh na pod. Udisali smo svež vazduh, gledali napolje i oboje osećali da čar ne treba prekidati rečima. Ostali smo tako dugo, i kada je pošao na tavan da iscepka drva, znala sam da je dobar mladić. Popeo se uz lestvice, i ja za njim; onda je oko četvrt sata cepkao drva i za to vreme smo neprestano ćutali. Posmatrala sam ga sa mesta gde sam stajala; očigledno se trudio najbolje što može da pokaže svoju snagu. Ali gledala sam takođe i kroz otvoren prozor na veliki deo Amsterdama, preko svih krovova na horizont, koji je bio tako jasno plav da je bilo teško razaznati razdelnu liniju. „Sve dok ovo postoji”, mislila sam, „i dok mogu živeti i posmatrati ovu sunčevu svetlost, nebo bez oblaka, sve dok to traje, ne mogu biti nesrećna.”

Najbolji lek za sve one koji se plaše, usamljeni su ili nesrećni jeste da iziđu napolje, negde gde mogu biti sasvim sami sa nebom, prirodom i Bogom. Jer jedino onda čovek oseća da je sve onako kako treba da bude i da Bog želi da vidi ljude srećne, usled jednostavne lepote prirode. Sve dok to postoji – a to će sigurno uvek biti – znam da će uvek biti utehe za svaku tugu, ma kakve bile okolnosti. I čvrsto verujem da priroda donosi utehu svim nedaćama.

Oh, ko zna, možda ću uskoro biti u stanju da podelim ovo snažno osećanje sreće sa nekim ko oseća to isto kao i ja.

Tvoja Ana Misao:

Nama ovde toliko svega nedostaje, toliko mnogo i već toliko vremena. I meni isto kao i tebi. Ne mislim samo na spoljne stvari, u tom pogledu brinu se o nama; ne, mislim na unutrašnje potrebe. Kao i ti, ja čeznem za slobodom i svežim vazduhom, ali sad verujem da imamo potpunu naknadu za sva naša lišavanja. Ovo sam sasvim iznenada shvatila kada sam jutros sedela ispred prozora.

Kad sam gledala napolje u dubinu prirode i Boga, onda sam bila srećna, zaista srećna. A uz to Petr – sve dotle dok osećam tu sreću ovde, radost u prirodi, zdravlje i još mnogo šta pored toga, dotle dok čovek ima sve to, uvek će moći da ponovo zadobije sreću.

Bogatstvo se može izgubiti, ali ta sreća u tvom sopstvenom srcu može biti trenutno prigušena, no uvek će opet oživeti, sve dok živiš. Sve dok možeš spokojno gledati u nebo, sve dotle dok znaš da si u duši čist i da te sreća negde čeka.

Tvoja Ana

(Са холандског језика превела Загорка Лилић)

Ана Мари Франк (1929–1945), рођена у Франкфурту на Мајни, у Немачкој, али је већи део живота провела у Холандији, у Амстердаму. Једна је од шест милиона јеврејских жртава холокауста (прогона Јевреја у Другом светском рату). За време скривања од нациста у Амстердаму написала је познати Дневник. Умрла је од тифуса у концентрационом логору Берген-Белзен.

183

ДНеВНиК

Књижевнонаучна врста у којој писац бележи значајне појединости из свог живота, хронолошки, из дана у дан назива се дневник.

Назив потиче од латинске речи diarium, а ова од речи dies, што значи дан.

Ово прозно дело почиње да се негује још у доба хуманизма и рене-сансе, а у XVIII веку у облику путописа.

У дневницима писци приказују људе и догађаје из своје средине и свога времена и уз то описују и своја осећања и размишљања. Због великог броја података дневници служе као извори за историјска про-учавања, поготову ако су их писали и водили истакнути појединци.

Постоје и интимни дневници. Они садрже податке из ауторовог интимног живота и најчешће се не објављују.

Форма дневника (датирање и ознака текста) обавезују аутора на тачност и веродостојност.

♦ Пажљиво читај дневничке белешке Ане Франк. Која те је међу тим белешкама посебно узбудила? Зашто? Који су делови њене личне исповести, према твом мишљењу, најпотреснији?

♦ Зашто се Ана Франк определила за дневник, а не за неку другу врсту списа?

♦ Коме се у тим белешкама ова четрнаестогодишња девојчица поверава? Са ким дели своју самоћу и црне мисли о даљој судбини и животу?

♦ Ко је драга Кети? Шта Ани значи то измишљено пријатељство?

♦ Да ли јој дневник који води и књиге које чита помажу да одагна страх од смрти и своју унутрашњу тескобу?

♦ Колико јој књиге помажу да сагледа реалан свет?

♦ Звуци који долазе споља, али и сваки звук звона на вратима посебно плаше Ану. Поткрепи ову тврдњу реченицама из Аниних белешки.

♦ Ана детаљно описује сва лоша предосећања и ноћне море. Да ли разумеш ситуацију у којој се Ана налази? Замисли себе у таквој ситуацији. У чему би потражио/ла спас?

♦ Иако суочена са близином смрти Ана има снаге да се радује. Шта је усрећује? Да ли машта о животу после рата?

♦ Протумачи следећу мисао из дневника:

Чини ми се, нас осморо у „Тајном скровишту“ смо комадић плавог неба окружен тешким, црним облацима.

Шта јој тај комадић плавог неба значи? Објасни контрастну слику целог исказа:

комадић плавог неба окружен тешким, црним облацима.

♦ Који симбол доминира у сва четири дневничка записа? Зашто?

ЛИТЕРАРНИКУТАК

ПОЈАМ О ПОЈМУ

184

♦ Сазнај нешто више о историјским догађајима који су проузроковали па-тњу и трагичан крај Ане Франк и њених сународника. Доласком Хитлера и његове нацистичке

партије на власт у Немачкој тридесетих го-дина XX века донесени су антијеврејски про-писи, по којима су Јевреји губили немачко држављанство, нису смели да обављају никак-ву јавну службу, нити да њихова деца похађају јавне школе; био им је забрањен боравак на јавним местима (парковима, библиотекама, музејима)... Почео је прогон Јевреја и депор-тација у логоре где су мучени и убијани.

Породица Ане Франк побегла је из Немач-ке у Холандију. Од јула 1942. боравили су са још једном јеврејском породицом у поткро-вљу једне куће у Амстердаму. Нацисти су, по дојави, 4. августа 1944. године открили њихово скровиште и отпремили их у концен-трационе логоре. Само две недеље пре него што су енглеске трупе ослободиле логор Бер-ген-Белзен, тачније два месеца пре завршетка Другог светског рата – Ана Франк је умрла од тифуса. Анин отац, Ото Франк, који је једини

преживео, открио је после рата Анин днев-ник у поткровљу куће у Амстердаму. Објавио га је 1947. године у оригиналној и делимич-но скраћеној верзији, на холандском језику. Дневник говори о Анином животу од 12. ју-на 1942. до 1. августа 1944. године. Рукопис Дневника Ане Франк чува се у Холандском институту за ратну документацију.

Кућа у којој су се Франкови скривали постала је 1960. године Музеј Ане Франк. Ово је званични сајт тог музеја: http://www.annefrank.org/

КУТАК ЗА РАДОЗНАЛЕ

постала је 1960. године Музеј Ане Франк. Ово је званични сајт тог музеја: http://www.annefrank.org/

Кућа у којој су се Франкови скривали

185