3. glava: ZAPLET KOSOVSKE DRAME: SRPSKO-ALBANSKI

SUKOBI

(1981 - 1997)

Postitovska Jugoslavija, kao i sve njene

prethodnice, započinje život sa otvorenim srpsko-

albanskim sukobima. Godinu dana posle Titove smrti

(17. aprila 1981. godine) albanske demonstracije na

Kosovu pokazuju da nacionalno pitanje u bivšoj

Jugoslaviji nije rešeno, kako se to, inače,

tvrdilo.1

Mogu se uočiti sledeće faze u razvoju kosovske

krize i srpsko-albanskih odnosa:

- prva, počinje 1981. i traje do 1986. godine.

Tada Albanci, pre svega kombinacijom političkih

demonstracija i korišćenja institucija države i,

naročito, komunističke partije, zahtevaju državu -

"Kosovo - Republiku";

druga, počinje 1986. godine i označava

napuštanje do tada vladajućeg stava o Kosovu kao

"jugoslovenskom problemu" i svodjenje čitavog

problema na srpsko-albanske odnose, koje

rukovodstvo Srbije nastoji da reši kroz političke

rasprave o ustavnim promenama a albansko nastoji

da, uz pomoć ostalih republičkih vodjstava, a i

vojvodjanskog, kao i medjunarodne javnosti (tzv.

1 Titova smrt nametnula je problem uspostavljanja novog sistema

rešavanja sukoba. Medjutim, za to nije bilo ni snage, ni volje a ni

političke umešnosti, a iznad svega, neophodnog socijalnog i političkog

konsensusa. Zadržava se stari sistem: nije došlo do centralizacije a ni

do federalizacije Saveza komunista; učvrstio se izuzetno složen

rotirajući sistem i sistem nacionalnog uravnoteženja državne i partijske

hijerarhije. Sistem je trebalo da funkcioniše i bez "dominirajućeg

lidera", ali on to nije mogao sa nekompetentnom i beskrvnom nižerazrednom

nomenklaturom. I dok je, uz pomoć ovog sistema, u medjurepubličkim

odnosima relativno uspešno sprečavana dominacija bilo koje od republičkih

elita, njime se nije moglo upravljati državom, a pogotovu ne reformisati,

odnosno modernizovati društvo.

internacionalizacija pitanja Kosova), spreči

promenu svog ustavnog statusa;

- treća podfaza je u znaku otvorenih sukoba,

zapleta kosovske drame i zatezanja ovog čvora.

Kulminacija nastaje 1989/1990. godine, kada vlasti

Srbije nastoje da, u pozivu na "etnički princip",

Srbiju konstituišu kao nacionalnu, etnički homogenu

državu, koja bi u sebe, na različite načine,

uključila sve Srbe sa prostora bivše Jugoslavije.

Medjutim, u pristupu unutrašnjem uredjenju Srbije

te i kosovskom pitanju prednost se daje

"istorijskom pravu"2 i "principu državnosti";3

- četvrta, odnosno faza otvorenog oružano

sukobljavanje započinje februara 1998. Godine ii

traje do uspostavljnja prkida sukoba an osnovu

sporazumom Miločević – Holdbruk. Uspostvaljeni

prekid vatre (primrje) je ozbiljnije naraušen u

decembru mesecu 1998. godine borbama oko Poduujeva

(koje je u prethodnom sukobljavanju izmaklo

akcijama policije I Vojske).

U Evropi postoje brojni etnički konflikti,4

ali,samo u bivšoj Jugoslaviji su otškrinuta vrata

2 Srpska istoriografija tvrdi da je albannsko stanovništvo nastalo od

mešavine naroda (pre svega, drevno dokijsko-mezijsko stanovništvo,

uključujući ostatke Ilira koji su živeli na zpadnom Balkanu u starom i srednjem veku; da su Južni Sloveni, do svog dolaska na Balkan, u šestom

veku, dominirali u oblastima Kosova, a da su Albanci tu stigli krajem

sedamnaestog veka, a pretežno u osamnaestom veku. Otuda Srbi polažu

istorijsko pravo na Kosovo, pa stoga i na pravo da tamo žive, dok su

Albanci doseljenici i zato nemaju nikakvo istorijsko pravo da tamo žive

(Miranda Vicesr, , 2,3).

3 I ovo je jedna od tačaka u kojoj je došlo do (i dan-danas postojećeg)

saveza izmedju stare komunističke elite, koja je prihvatila oficijelni

nacionalizam kao svoj novi "image" i neoficijelnog nacionalizma, čiji su

nosioci jezgra većine sadašnjih opozicionih partija. Brojni su primeri

koji govore u prilog tome. Medju prvima koji su tadašnjoj srpskoj vlasti

ponudili saradnju na "ispunjenju nacionalnog zadatka" je jedan od danas

uticajnijih opozicionih prvaka: Milan Komnenić ("Ojačati razum, a

obuzdati strasti", Glas Crkve, [abac, mart 1989, 13-27).

4 Po nekim porcenama u ovom momentu ima oko 70 etnkih i teritorijalnih

konflikata u Centralno - Istočnoj Evropi i 204 u bivšem SSSR-u (Dr Bogdan

Szajkowski: Encyclopedia of Conflicts. Disputes and Flashpoints in

rata i otvorena. Po svemu sudeći, raspad bivše

Jugoslavije i gradjanski rat na njenim prostorima

predstavljaju neplanirani i neočekivani, ali nužni

kumulativni efekat neuspelih politika, prevashodno

domaćih, a u drugom planu, i inostranih aktera.

Etnički sukobi nisu bili predodre|eni iako je

Jugoslavija bila multietnička država u kojoj je

postojala i visoka konfliktnost nacionalnih

interesa. Tek pri kraju osamdesetih godina ovi

sukobi izbijaju u prvi plan a jugoslovenski

multietnički "lonac za topljenje" počinje da vri.

Glavni činioci toga vrenja bili su nerazvijena

politička kultura, nasle|e autoritarne politike i

narastanje nacionalističkih političkih elita koje

su zahteve za demokratizacijom preusmeravale ka

zahtevima za državnom samostalnošću.5 Na raspad

bivše Jugoslavije uticalo je i popuštanje

zategnutosti izme|u "velikih sila" i uspostavljanje

novih interesnih sfera. Za sve to jugoslovenska, u

osnovi periferijska, provincijalna, složenosti i

žestini problema nedorasla, politička elita nije

bila spremna. Zapravo, Jugoslavija se potvrdila kao

svojevrsni paradoks. Sa civilizacijskog stanovišta,

Eastern Europe. Russia and the Successor States, "Longman Current

Affairs", United Kingdom, 1993).

5 Među uzrocima koji su omogućili da preovladaju interetnički sukobi

bili su: tradicionalni nacionalni entiteti koji nisu doživeli suštinske

promene u periodu posle Drugog svetskog rata; činjenica da su

jugoslovenske nacije "neprevrele nacije" tako da se ovi sukobi mogu

razumeti i kao zakasneli pokušaji nacionalno emancipatorskih pokreta;

kriza društvenih vrednosti i perspektive, narastanje socijalne i

političke neizvesnosti ljudi koji su, pod vladavinom autoritarnog

političkog sistema, u nedostatku zaštite kao građana, nastojali da

podršku nađu u nadindividualnom entitetu nacije, etnocentrizmu i

nacionalizmu; odsustvo stvarne demokratske alternative što se ispoljavalo

i kroz vezivanje ideja konfederacije za jačanje birokratskog centralizma

na nivou republika a ne za demokratizaciju vlasti i političkog života;

nepostojanje demokratskih institucija i iskustva demokratskih procedura u

rešavanju sukoba je uslovljavalo da se sukobi i njihovo razrešavanje

povezuje s nasiljem; odsustvo kriterija za evropeizaciju i integraciju u

Evropu uz vladavinu nacionalističkih kriterija antindividualizma i

antiregionalizma itd.itd.

ona je periferija ("periferija periferije"), a po

žestini problema ona se našla u samom centru. 6

Uzroke eskalacije albanskog nacionalizma i

krize interetničkih odnosa na Kosovu tokom ovog

perioda moguće je svrstati u nekoliko "blokova":

- Prvi blok čine uzroci koji nastaju u tzv.

spoljnom okruženju, posebno u jugoslovensko-

albanskim odnosima.7

- Drugi blok čine tzv. opštejugoslovenski uzroci.

Medju ovima, naročito su uticajni etatizam i

birokratizam; dominacija političkog voluntarizma

nad ekonomijom i društvom; nedovoljna ekonomska i

opšta razvijenost i naglašene regionalne

disproporcije; odsustvo strategije razvoja, kako u

privredi tako i u demografskom razvoju; društvenom

realitetu neprimerena politika Saveza komunista i,

kasnije, većine drugih političkih partija itd.,

itd. Svi ovi uzroci su se zbirno izražavali kao

dugotrajna globalna i strukturalna kriza društva, a

ona je jačala uticaj nacije, nacionalnih interesa i

sukoba.

Procesi brze diferencijacije, s jedne, i

naglašena potreba za integracijom, s druge strane,

stvarali su mogućnosti za jačanje nacionalne

autonomije, kao i za oživljavanje nacionalnih

6 Laslo Vegel, Pismo srpskom prijatelju, "Književnost", Beograd, 9 /

1989.

7 Ovaj blok uzroka postaje izuzetno važan, naročto sa zaoštravanjem

sukoba i raspada (bivše) Jugoslavije i njenog federalnog centra, koji je

mogao da prihvati ulogu Posrednika u ovom sukobu. Sada je to, pre svega,

medjunarodna zajednica. Uloga Albanije je važna i zbog njene neposredne

interesne umešanosti u ovaj sukob. Naravno, to nisu tako značajni činioci

kako se predstavljaju u srpskoj nacionalističkoj javnosti, koja

nemogućnost ostvarenja svog koncepta pravda "antisrpskom zaverom Novog

svetskog poretka", niti će medjunarodni činioci razmrsiti kosovski čvor

kako to, svojoj i medjunarodnoj javnosti predstavljaju albanski lideri. U

ovom radu prednost se daje analizi tzv. unutrašnjim činiocima a

medjunarodni će, kao i do sada, biti posmatrani pre svega kroz ulogu

Trećeg tamo gde je ta uloga značajna.

pitanja u najrazličitijim oblicima, sadržajima i

intezitetima.8 U hibridnom društvu, odnosno društvu

organizovanom političkim sredstvima a ne vezama

organske solidarnosti, kakvo je bivše jugoslovensko

društvo, to su okolnosti u kojima država postaje

činilac sveukupne integracije, centralizacije i

upravljanja društvom. "Nacionalna državnost", u

multietničkom društvu, postaje činilac

dezintegracije i to na osnovama samodovršenja

zatvorene, autarkične etatističke privrede u

"nacionalnu ekonomiju". Svi interesi prolaze kroz

"filtar" republika i pokrajina i prikazuju se kao

"nacionalni". Reakcija je pojačani nacionalizam

koji, sa svoje strane, opravdava i podstiče jačanje

republičkog, odnosno pokrajinskog etatizma. Tako,

nacionalno postaje osnovni legitimacijski princip

vlasti a nacionalna država idealni štit u sukobima

oko preraspodele postojećeg društvenog siromaštva.

Jedan od rezultata je već krajem sedamdesetih i

početkom osamdesetih godina rasprostranjena

autarkija.9 Otuda, osamdesete godine protiču u

znaku sukobljavanja razvijenih i nerazvijenih

područja oko preraspodele sredstava Fonda

8 Željko Rogošić, "Za jugoslavensko Kosovo ili Jugoslavija na

raskršću", Kosovo danas i sutra. Jugoslovenski pogledi, Pogledi, Split,

2/1988, str. 348. 9 O tome svedoč brojni podaci. Jedan od njih je i izrazito nepovoljno

stanje medjuregionalne saradnje i povezivanja. Već 1976. godine privredno

povezivanje se odvija u okvirima republika i pokrajina. Malobrojni

medjuregionalni aranžmani ukazuju na postojanje odnosa "razvijeni -

nerazvijeni". Privredne organizacije iz razvijenih regiona su nosioci

razvoja unutar svojih regija - republika, a privredne organizacije iz

nerazvijenih područja se često pojavljuju u razvijenijim područjima.

Koncentracija banaka, takodje, prati "regionalne interese"; banke su

povezane sa regionalnim vlastima, tako da svoju poslovnu politiku često

usmeravaju u skladu sa političkim interesima, politikama i informacijama

ovih vlasti. Sli_no je i sa tehnološkom opremljenošću privrede.

Tehnološki sistemi se, pretežno, zaokružuju na nivou republika i

pokrajina, odnosno užih područja, a i tzv. opštejugoslovenski sistemi u

sebi često imaju različite tehnološke podsisteme po pojedinim republikama

i pokrajinama; organizacija rada je pri tom takva da svaki od ovih

podsistema funkcioniše pre svega po svojim regionalnim interesima (^aslav

Ocić, "Autarkija u privredi Jugoslavije", Marksistička misao, Beograd,

2/1982, 73-84).

federacije za razvoj nerazvijenih.10 To je posve

razumljivo, jer je svaki treći dinar privrednih

investicija, 1983. godine, poticao iz ovog fonda.

Učešće njegovih sredstava u investicijama u

nerazvijenim područjima je bilo sledeće: u BiH 15,

u Crnoj Gori 19,6, u Makedoniji 33,6, a na Kosovu

svih 100 poena.11

Federalni centar sve teže vodi efikasnu

politiku rešavanja problema u zemlji, te i na

Kosovu. On, u svojoj nemoći, već 1981. godine,

pribegava kombinaciji nedelotvorne političko-

propagandne aktivnosti i represije (upotrebi vojske

- JNA - u unutrašnjim političkim sukobima,

zavodjenju "vanrednih stanja" i, od maja 1983.

godine, oslanjanja na specijalne jedinice federalne

policije).12

10 "Nerazvijeni" su nastojali da što duže zadrže status "nerazvijenih"

i da spreče promenu kriterija investiranja. "Razvijeni" su pak pokušavali

da promene postoje”i sistem kako bi smanjili svoja davanja za taj fond,

povećali svoju kontrolu nad njihovim utroškom i preusmerili ovo

investiranje u sopstvenom interesu. Kako su "nerazvijeni" uspevali da

svojim političkim koalicijama spreče promenu opšte politike investiranja,

"razvijeni" su, uglavnom, pribegavali jednostranom smanjivanju svoga

ulaganja.

11 Božidar Jovanović, "Pojavni društveno-ekonomski koreni

nacionalizma", O albanskom i drugim nacionalizmima, Sveske, Sarajevo, 11-

12/1985, 8.

12 Predsednišva SFRJ i SKJ, 1. aprila 1981. godine, proglašavaju da je

na Kosovu nastupila situacija krize i zavode "posebne mere". Ove mere se,

već 2. aprila, šire (zabranom okupljanja i kretanja kao i zavodjenjem

"policijskog časa"). Odmah zatim izvedena je i vojska iz kasarni (Radovan

Petrović, "Kontrarevolucionarna akcija nacionalista i iredentista na

Kosovu. Napad na bratstvo-jedinstvo i integritet SFRJ", Bezbednost,

Beograd, 1-2/1982, 201). Upotreba vojske i policije protiv albanskih

studentskih demonstracija odnela je brojne žrtve. Procenjuje se da je, od

1981. do 1991. godine, na albanskoj strani bilo oko 90 mrtvih, nekoliko

hiljada uhapšenih, 1.500 okrivljenih za politički kriminal a 4.500 za

prekršajne delikte ("Lista e viktimave Kosove, 1981-1991", Zeri i Rinise,

Nr. 1399, Prishtine, 20. prill 1991, 27-33). To je, u političkom smislu,

ojačalo koaliciju dela centralne vlasti, pre svega vrha JNA i političkih

grupa u republikama, posebno u Srbiji, koje su nastojale da, podsticanjem

straha od interetničkih sukoba, čak i njihovim izazivanjem, odlože

neophodne reforme, izbegnu demokratizaciju i modernizaciju postitovske

Jugoslavije (Anton Bebler, "The armed conflicts on the Balkans in 1990-

93: Social, economic and political underpinnings and the international

Sa zaoštravanjem ustavne krize, kosovsko

pitanje i srpsko-albanski sukobi sve više se

koriste za nametanje jednostranih vidjenja raspleta

ove krize. Unutar Srbije se sukobljavaju centralna

i pokrajinske elite a na nivou Federacije izbija

najpre srpsko-slovenački sukob (u kome Slovenija

instrumentalizuje albanski pokret za isticanje

sopstvenog zahteva za osamostaljenjem), a zatim i

srpsko-hrvatski. Tako se ulazi u fazu tzv.

kosovizacije Jugoslavije u kojoj srpska elita

koristi sukob s Albancima i loše stanje na Kosovu

da bi poručila: "S Drugima se ne može živeti!" i

"Jugoslaviju bi trebalo preurediti!".13

- Treći blok čine oni uzroci koji su posredovani

činjenicom da je Kosovo deo Srbije. U tom bloku

odnosi Srbije i Kosova, kao i Srba i Albanaca,

najrelevantnija su pitanja. Upravo na ta pitanja u

(bivšoj) Jugoslaviji odgovori nisu nadjeni.

Medjutim, ključni zapleti su i nastali oko pitanja

statusa Kosova i Albanaca, a akteri ovog sukoba

nisu u stanju da izadju iz zatvorenog kruga

dominacije i represije, o čemu svedoči i najnoviji

period, koga ćemo se posebno dotaći u nastavku ovog

teksta;

extraregional framework", Balkan Forum, Vol. 1, No. 4, Skopje, September

1993, 29, 30)

13 Sa početkom gradjanskog rata na prostorima bivše Jugoslavije i

osamostaljivanjem Slovenije i Hrvatske, pokušaj ovog "preuredjenja"

poprima obrise ujedinjenja "svih srpskih zemalja" a kosovsko pitanje i

srpsko-albanski odnosi odlaze u drugi plan. Slovenija i Hrvatska nastoje

da učvrste svoju novostvorenu državnost a. Uz to, Hrvatska nastoji i da

nadje izlaz iz gradjanskog rata koji se vodi i u njenim okvirima.

Kosovsko pitanje se koristi tek sporadi_no i to u cilju "destabilizovanja

Neprijatelja", to jest Srbije i "prenošenja rata na njenu teritoriju".

Medjutim, izvesno je da će se, sa približavanjem kraja rata, obnoviti

raspravljanje odnosa i nasledja bivše Jugoslavije, što će i kosovsko

pitanje dovesti medju prioritete i, naravno, uspostaviti novi odnos snaga

i savezništava.

- ^etvrti blok nosi specifična kosovska odredjenja.

Na primer, snažan birokratizam na nivou Jugoslavije

značio je na Kosovu svemoć uske grupe onih koji

uživaju brojne privilegije i neograničenu moć

raspolaganja ljudima i materijalnim vrednostima. To

je, s obzirom na izrazitu nerazvijenost i

zatvorenost društva, uočljivije i bolnije nego igde

drugde u (bivšoj) Jugoslaviji. Jaz izmedju

privilegovanih i osnovne mase stanovništva ubrzano

se produbljivao i nastajala je podloga za

populističke pokrete. Spoj marksizma - lenjinizma i

nacionalizma pokazao se kao najefikasniji obrazac

za okupljanje i usmeravanje marginalnih društvenih

masa kao i za postizanje integracije, naravno

unutar "svoje" etničke zajednice.14 Dakle, u

sveopštoj dezintegraciji, za mnoge ljude u

"etničkom principu" pronadjene su integracione veze

koje potiskuju svest o postojećim socijalnoklasnim

determinantama razvoja i o podelama, po ovoj

osnovi. To, na Kosovu, odgovara kako albanskoj tako

i srpskoj, kako komunističkoj tako i onoj

političkoj eliti koja će ovu zameniti.

To je, izme|u ostalog, i plaćanje svojevrsnog duga

istoriji, tokom koje su mnogi pokušaji

demokratizacije, modernizacije onemogućeni i

prekinuti. Time su uklonjene uporišne tačke, u

bližoj prošlosti, na koje bi mogla da se osloni

demokratsko-liberalno uobličavanje nacionalnog

interesa. Otuda je i bilo moguće da se Srbima i

Srbiji, u zamenu za sadašnjost i budućnost, ponudi

davna prošlost u obliku mita dnevnopolitički

"prera|enog" za potrebe nacionalističke

14 Lepeza socijalnih razlika na Kosovu je drastično raširena. Razlike

poprimaju neka obeležja slična kastinskom sistemu. Kanali vertikalne

socijalne pokretljivosti su izuzetno suženi i zakrženi. Mogućnost

njihovog probijanja postoji samo u oblasti politike i "sive ekonomije",

gde su etnička, plemenska i porodična povezanost od izuzetne koristi za

konstituisanje "grupe za pritisak". U takvim okolnostima se, na primer,

institucija krvne osvete pokazuje kao izuzetno važno sredstvo prinude.

mobilazacije. U tome je deo stare, komunističke

nomenklature bio ključni akter.

Godinama raspeta izme|u dileme modernizacije i

očuvanja Jugoslavije ili status quo, ta je

nomenklatura prednost davala statusu quo koji je

oličavao njenu vladavinu. Ali, shvativši da je

modernizacija neizbežna, prigrabila je poslednje

sredstvo odbrane svoje vlasti - nacionalizam.

Spajanjem "službenog" i "neslužbenog" nacionalizma

zatvoren je krug etnifikacije politike i javnosti.

Od tada svi interesi i svi sukobi interesa postaju

stvar "opstanka nacije".

Negativna energija nacionalizma je pragmatično

upotrebljena u borbi za osvajanje i održanje

vlasti. 15 Istovremeno, opsednutost apsolutizacijom

sopstvenog vi|enja nacionalnih interesa

onemogućavala je vladajuću elitu da uvidi svu

tragičnost i cenu takve upotrebe nacionalizma, da

uvide da je izlaz u svojevrsnoj ravnoteži

različitih etničkih, kulturnih i verskih zajednica,

u stalnom traganju za balansom političkih,

ekonomskih, nacionalnih i drugih interesa.

Dakle, ključni činilac raspada društva i države

bila je nesposobnost, nespremnost i nemogućnost

komunističke političke elite da predvodi proces

modernizacije i transformacije sistema, a

nacionalizam se pojavio kao sredstvo ove elite da

preživi. Ova elita snosi i glavnu odgovornost za

izazivanje rata, jer nije ni pokušala da reaktivira

davno umrtvljen, ali svuda oko nje, pa i u njenim

zakonima prisutan diskurs multietniciteta i

multikulturalnosti.

15 Mirko Tepavac, Da li je mogućna Druga Srbija,(Druga Srbija,"Plato",

Beogradski krug, "Borba", Breograd, 1992, 22).

^inioci koji su doveli do otvorenih sukoba su

bili dugogodšnje nerešavanje problema i održavanje

status quo i, potom, radikalizacija političkog

života, kako albanskog tako i srpskog pokreta.16

Po srpsko-albanske odnose najpogubniji rezultat

albanskih demonstracija iz 1981. godine i

represivnog odgovora tadašnje federalne vlasti na

njih, bilo je podvajanje, po etničkoj liniji, na

dve grupe: "Mi" i "Oni". To je kod ljudi jačalo

osećanje beznadja koje se izražavalo stavom: "Tu

više nema života!".17 Ovi dogadjaji su konstituisali

nove generatore sukoba i izmedju različitih

grupacija u politici Srbije.18 Tokom ovih sukoba u

javnosti Srbije nacionalistički stav je sve

prisutniji, a srpski nacionalizam poprima obeležja

tzv. odbrambenog nacionalizma s naglašenim zahtevom

za stvaranje "jedinstvene i samostalne Srbije". To

se izražava i stavom da je Srbija u Jugoslaviji

samo gubila, dok su drugi dobijali, i da bi trebalo

da se okonča s Jugoslavijom kao "zabludom

prošlosti". Na prvi pogled, bilo je to "očajničko

povlačenje", a u biti agresivni nastup. Ovaj

nacionalizam u svemu vidi antisrpsku zaveru i olako

16 Gazmend Pulja: Republika u refederalizovanoj SRJ.(Srpsko – albanski dijalog, Ulcinj, 23 – 25. Jun 1997, u Dokumenti, Helsinški odbor za

ljudska prava u Srbiji, Beograd, 1997, 137). 17 Milenko Karan, "Psihološka obeležja i posledice nacionalizma na

Kosovu", Kosovo, danas i sutra. Jugoslovenski pogledi, Pogledi, Split,

2/1988, 620.

18 Jedna grupa političara u Srbiji, predvodjena Slobodanom Miloševićem,

nastoji da iskoristi problem Kosova radi "homogenizacije" Srba i da, na

totalitarnoj osnovi, izgradi svoju vlast u Srbiji i Jugoslaviji. Nasuprot

ovoj, druga grupa nastoji da iskoristi kosovski problem kao politički

argument u medjurepubličkim nadmetanjima, kako bi ojačla unutrašnju

državnu zgradu Srbije i popravila njenu startnu poziciju u eventualnoj

reformi i modernizaciji bivše Jugoslavije. Prva, dogmatsko-

nacionalistička grupa, pobedjuje na platformi koja predstavlja zbir

obećanja, medju kojima je i da "brzo srediti stanje na Kosovu". Iako, po

mnogim osobinama, ovakva platforma predstavlja zbir apsurda, ona je ipak

odgovarala većini koja nije bila spremna na rizik promena i eventualni

gubitak (Slavko Milosavlevski, "Yugoslavia 1990-1992", Balkan Forum, Vol.

1, No. 2, Skopje, March 1993, 148-152).

povezuje Albance s Muslimanima a sve ove s

islamskim fundamentalizmom.19

Srpsko pitanje je latentno prisutno sve vreme

postojanja bivše Jugoslavije, a dramatizovano je

kada je budućnost Jugoslavije postala neizvesna.20

Otvaranje ovog pitanja bilo je, sa svoje strane,

jedno od najvećih iznena|enja i izazov na koji, u

okviru postitovske Jugoslavije, nije prona|en

odgovor.21 Na to je znatan uticaj imala i

nacionalistička instrumentalizacija ovog pitanja.

Nacionalna elita je nosilac ove

instrumentalizacije. Ta elita je, u Srbiji,

uspostavljena preimenovanjem dela "stare" vladajuće

elite. Ona se popunjava iz redova nacionalne

inteligencije tzv. socijalističke srednje klase.

Najznačajniji izvor njene popune je tzv. srednji

ešalon "ancien regime" - lokalni upravljači i

izvršioci. Instrumenatlizacija nacionalizma u

delovanju ove elite ima značenje "tumačenja" loše

prošlosti (sindrom krivice) i mesijansko "uvo|enje

u istoriju". Preimenovana elita je nastojala da,

aktiviranjem etniciteta, sa sebe skine odgovornost

za učešće u "lošoj prošlosti". 22

Krajem osmadesetih i početkom devedesetih

godina, srpski intelektualci su nacionalni interes

izdigli na nivo najviše vrednosti, a političari su,

koristeći se neodre|enošću ove vrednost, oko nje

mobilisali mase.

19 Ljubo Sirc, "The national question in Yugoslavia", The South Slav

Journal, Vol. 9, No. 1-2, July 1986, 88, 89.

20 Kosta ^avoški, Srpsko pitanje i Jugoslavija, "Demokratija", Beograd,

broj 2, 31. mart 1990, 12.

21 Svetozar Stojanović, Jugoslovenska kriza i srpsko nacionalno

pitanje, "Filozofija i društvo", Beograd, III, 1990, 261.

22 Stjepan Gredelj, Nacionalizam i reprodukcija dominacije,

"Republika", Beograd, br. 79, 1 - 15. novembar 1993, 27 - 28.

Mnogi intelektualci u Srbiji su, osamdesetih

godina, na sebe preuzeli ulogu "gladijatora javnog

života" koji se bore u slavu naciona. Na sceni su

nacionalni komesari, a demokratski orijentisana

inteligencija je potisnuta i, najčešće, označena

kao "izdajnička" ili je sama izabrala poziciju

autsajdera koji se, opredeljen za glas iz pustinje

odnosno individualizam, polako i strpljivo

pripremao za budućnost.23

Svojevrsni intelektualni impetus predstavlja

tzv. Memorandumu SANU (iz 1986. godine).24

Memorandum SANU je ideološka tvorevina. Svrha tog

teksta, u obliku u kome je dospeo u javnost, bila

je, prvenstveno, da uzbuni srpsku javnost zbog

ugroženosti srpskog naroda a ne da podrobno

ispituje karakteristike države i društva, poželjne

i moguće promene. Učinci Memoranduma su bili

raznovrsni: Srbima je sugerisano da sve svoje

probleme gledaju iz perspektive svoga ideniteta i

bezbednosti;25 pripremljeno je ideološko i

propagandno tlo za javno iskazivanje

nacionalističkog vi|enja srpskog nacionalnog

pitanja i za uobličavanje programa srpskog državnog

ujedinjenja;26 izgra|en je most izme|u oficijelnog i

neoficijelnog srpskog nacionalizma.27

23 Laslo Vegel, Pismo srpskom prijatelju, "Književnost", Beograd, 9 /

1989).

24 Ovaj tekst se u javnosti pojavljuje u izvodima u dnevnom listu

"Večernje Novosti", 25. septembra 1986. godine (Dijana Vukomanović,

Srpski nacionalni interes, "Gledišta", Beograd, 1 - 6, 1993, str. 145.).

25 Hakan Wiberg, Societal Security and the explosion of Yugoslavia,

"Balkan Forum", Vol.2, No.3, September 1994, Skopje, pp. 59.

26 Bertrand de Largentaye, The Role of the European community (Jose

Palau, Radha Kumar (ed.) Ex- Yugoslavia: from war to peace, Generalitat

Valenciana, Valencia, 1992, p. 37).

27 Hugh Poulton, The Balkans. Minorities and States in conflict,

"Minority Rights Group", London, 1991, pp. 17 -19.

Neke od osnovnih postavki Memorandum su:

zahvaljujući Ustavu 1974, Slovenija i Hrvatska su

ostvarili svoje nacionalne ciljeve, jer je ovaj

ustav omogućio njihovom sepratizmu i nacionalizmu

da iza|u na društvenu scenu; Ustav je izraz

birokratske decentralizacije koja je prepreka za

razvoj demokratskih odnosa, zato bez njegove

promene nije moguće da se reši nijedno od brojnih

pitanja a ni da se zaustavi dezintegracioni

proces; Ustav bi trebalo promeniti imajući u vidu

sledeće "velike civilizatorske principe koji su

neophodan uslov uspona modernog društva":

suverenitet naroda, po kome je najviši izraz

političke moći sam narod a koji se može u

potpunosti ostvariti samo u besklasnom društvu";

samoodre|enje nacije, koje iskuljučuje svako

političko ugnjetavanje i diskriminaciju na

nacionalnoj osnovi, a u Jugoslaviji "srpska nacija,

na primer, nije dobila pravo svoje države a Srbi u

drugim republikama nemaju čak ni pravo nacionalne

manjine da se služe svojim jezikom, da se politički

i kulturno organizuje; ljudska prava, i

racionalnost; "Uspostavljanje punog nacionalnog i

kulturnog integriteta srpskog naroda, nezavisno od

toga u kojoj se republici ili pokrajini nalazio,

njegovo je istorijsko i demokratsko pravo; prvi

uslov "preobražaja i preporoda je demokratska

mobilizacija celokupnih umnih i moralnih snaga

naroda, ali ne samo za izvršavanje donesenih odluka

političkih foruma, nego i za stvaranje programa i

projektovanje budućnosti na demokratski način, čime

bi se, prvi put u novijoj istoriji, na

opštedruštvenom zadatku stvarano sjedinjavali

znanje i iskustvo, savest i hrabrost, mašta i

odgovornost na osnovama dugoročnog programa".

Totalitarnu i autoritarnu vladavinu u kojoj bi

vodeći autokrata odlučivao šta je pravedno i

najbolje za narod želeo je deo tadašnje

jugoslovenske i srpske politokratije, a njen izbor

pao je na Slobodana Miloševića. On sam po sebi

"hibridni", bio je najbolji mogući proizvod i izraz

"hibridnog" jugoslovenskog društvenog sistema i

njegove elite. U periodu borbe za vlast u Srbiji,

vojni vrh je posebno snažno podržavao Miloševića.

Posle Titove smrti, vojska se našla u situaciji

nedefinisanosti njene uloge, bez realnih uslova za

demokratsku transformaciju. Ona je prinu|ena da

sama donosi odluke koje bi inače trebalo da donose

parlament odnosno političari.28 Otuda je u

Miloševiću ojačalom na talasu populizma videla

svoju priliku. Njegova neskrivena žudnja za

aspolutnom vlašću je odgovarala vojnom vrhu koji je

zastupao interes vojno - policijskog kompleksa da

bude uz onu vlast koja će raspolagati najvećim

delom teritorije i koji može da obezbedi optimalni

budžet. Uz to, reč je i o ideološkim bliskostima,

zajedničkoj borbi za kontiniutet starog režima.

Milošević je popunio politički vakum tako što

je otvoreno zaigrao na kartu razbu|enog,

nacionalizma.29 Njegova tadašnja poltika, skrivena

iza ideje o "Krnjoj Jugoslaviji", aktivirala je

srpsko nacionalno pitanje i to isključivo kao

državno pitanje. Vodeći ideali, ove politike, su

homogenizacije i etničke mobilizacije masa. U cilju

ostvarivanja ovog programa SK Srbije, predvo|en

Miloševićem, 1988 / 89 godine, je pripremao

političku osnovu za savez sa onim Srbima koji su

sanjali "Veliku Srbiju". Ovaj savez i njegova

politička kampanja za "preure|enje Jugoslavije"

28 Božidar - Gajo Sekulić, Armija kao organ sile partijske države,

"Filozofija i društvo", Institut za filozofiju i društvenu teoriju,

Beograd, IV, 1993, 155.

29 David Gompert, How to Defeat Serbia, "Foreign Affaires", New York,

volume 73, No. 4, July - August, 1994, p. 44; Jean-Philippe Melchior,

Reflexion sur la crise Yugoslavie, "Les Temps Modernes", Paris, 1989,

277, 278.

dodatno je uzbunila ne-srpski deo Jugoslavije i

ojačala svrstavanje u "antisrpski blok".30

Prekid interetničke komunikacije koji je nastao

na Kosovu pomogao je ovom nacionalizmu. Kod srpskog

stanovništva jačali su osećaj ugroženosti i potreba

za organizovanjem na etničkoj osnovi. Psihoza

ugroženosti je podsticana i od strane republičkog

centra i medija pod njegovom kontrolom a u cilju

obračuna sa konkurentskom albanskom elitom.31 U

okruženju permanentnog straha za zajednicu, ra|a se

histerija mističnog kolektivizma oličenog u

romantici genijalnog političkog vo|e.32 Poznato je

da masa, koja se boji odgovornosti, stvara

naredbodavca. Obnavljanjem nacionalne mitologije i

glorifikacijom sopstvene nacije, pojedinci su

kompenzovali svoju nesigurnost i bespomoćnost.

Emocionalno se poistovećujući sa nacijom i Vo|om i

sami su sticali dostojanstvo.33 Zato su i, u Srbiji

toga vremena učestali, masovni skupovi

zadovoljavali potrebe usamljenog, uplašenog

pojedinca.

30 Christopher Cviic, An Awful Warning. The War in ex-Yugoslavia,

"Balkan Forum", Vol.2, No.3, September 1994, Skopje, pp. 33, 36.

31 Pod "psihozom ugroženosti" podrazumeva se usvajanje i učvrćivanje

sistema predrasuda, uverenja i emocija, koji formira svojevrsnu matricu

za tumačenje stvarnosti kao sveopšte ugroženosti srpskog nacionalnog

identiteta. To se ponajbolje vidi u narastanju straha od demografskog

"pomora" koji podsti_e ksenofobiju i zatvaranje u sebe. Tome u susret idu

i brojna kvazinau_na tuma_enja demografskog razvoja Albanaca kao

"paklenog plana" da se "veštačkim putem" izazove eksplozija nataliteta, a

sve to po pravilima geopolitičkog shvatanja nemačkog nacizma o

Lebensraum-u. Primer ovakvog tumačenja pruža i tekst: Milan Vojnović

"Glavni problemi srpskog naroda", Forum, čovek i pravo, Beograd, 3-

4/1991, 46-54.

32 Nebojša Popov, Jugoslavija pod naponom promena. Dvanaest ogleda (1968 - 1990), Izdanje autora, Beograd, 1990, str.7.

33 Zagorka Golubović, Kako prevazići truli zadah propadanja" i stvoriti

uslove za demokratski preporod Srbije? (Druga Srbija, "Plato", Beogradski

krug, "Borba", Breograd, 1992).

Psihoza ugroženosti podsticana je i od strane

republičkog centra i medija pod njegovom kontrolom,

a u cilju obračuna sa suparničkim republičkim i

pokrajinskim elitama. U tom cilju su podsticane

akcije emocionalnog tipa, kako demagoškim

obraćanjem Vo|e, "aktivista" i medija masama, tako

i brojnim racionalizovanim, planiranim tehnikama

emocionalnog izražavanja. U tome su posebno mesto

imali "slučajevi obarači". Da bi se razvilo

osećanje potrebe pripadanja naciji i potrebe za

"čvrstom rukom" pokretane su najrazličitije teme i

aktivirani brojni stereotipovi; podsticana su i

osećanja etnocentrističke superiornosti, tvrdnjama

"Srbi su hrabri, pošteni i civilizovani a drugi su

lukavi, pokvareni Bečki konjušari i zato ne ćemo

dozvoliti da vladaju nama"; podsticani su i sado-

mazohizam ili autoritranost, širenjem ube|enja da

"mase poštuju moć i snagu, njima trebaju ljudi od

moći, koji će znati da vladaju... one preziru

slabe, neodulučne, sentimentalne, plačljive,

humanističke i pacifističke ličnosti"; aktivirane

su osveta i odmazda.34 Sve u svemu, srpska javnost

je dovo|ena u stanja slična paranoji kada se kao

osnovni osećaj razvija osećaj opkoljenosti hajkom

Neprijatelja. 35 Dakle, nezadovoljstvo je svesno

pretvarano u masovan i agresivan nacionalistički

pokret.

"Psihologija ranjenog lava", koja se širi u

javnosti Srbije, ima koren u doživljaju postojanja

dve pokrajine u sastavu Srbije kao "slabljenja

Srbije".36 Ovakav doživljaj je jačao sa

34 Dr Rudi Supek, Društvene predrasude. Socijalno-psihološka

razmatranja, "Radnička štampa", Beograd, 1973, str. 165, 244 - 248.

35 Elias Canetti, Masa i moć, Grafički zavod Hrvatske, Zagreb, 1984, str. 379.

36 Među intelektualcima, Srbima postojao je visok stepen saglasnosti da

je "nelogično da Srbija ima tri ustava" (Miroslav @ivković, Realno

traganje za mogućim, Prilog javnoj raspravi o Ustavu, "Sociološki

pregled", Beograd, 1 - 2, 1988, str. 152.), odnosno da je promena Ustava

iz 1974. godine prvi "politički uslov i početak preporoda Jugoslavije

zaoštravanjem krize i nastankom mogućnosti da, po

raspadu bivše Jugoslavije, Srbi ostanu razdeljeni u

nekoliko država, dok se "Drugi" ujedinjuju.37 Na sve

strane širi se osećanje straha i ugroženosti. U

takvom stanju, sve više se veruje u mogućnost

"brzih i prekih rešenja". Rešenja se, pak, u skladu

sa tradicijom Vidovdanskog ustava kojoj je veran

srpski nacioanlizam, vide kao izgrdanja jake,

strogo centralizovane države, a mogućnost da se

Kosovo pretvori u "etnički čist" region i da se

odvoji od Srbije doživljava se kao neposredna

opasnost po srpski nacionalni identitet.

U toj državi bi vladali Srbi, a druge

nacionalnosti bi bile u podredjenoj ulozi. Sa tog

stanovišta, svaka decentralizacija ili

federalizacija Srbije je "podrška albanskom i

drugim manjinskim separatizmima" i "rasparčavanju

Srbije".38 U srpskoj nacionalističkoj svesti o

Kosovu centralno mesto ima uverenje o albanizaciji

"Stare Srbije". Dakle, Albanci na Kosovu nisu

autohtoni. Oni su tu kolonizovani, naročito tokom

XVII i XVIII veka, kada napuštaju brda Albanije i

potiskuju Srbe iz ravnice. Sa masovnim prihvatanjem

(Mirjana Todorović, Pretpostavke i načela ustavnih promena, Isto, str.

136.). O tome svedoči i model ustava koji su 28. marta 1968. predložili

Udruženje književnika Srbije, Sociološko društvo Srbije i Filozofsko

društvo Srbije (Isto, str. 137 - 141). Tvrdi se da je Srbija jedinstveni

primer države u svetu koja ne raspolaže ustavotvornom vlašću. Da bi to

imala regulisanje prava, dužnosti i organizacije pokrajina mora biti

unutrašnja stvara Republike Srbije. Sve dok se to neučini Srbija će, u

odnosu na druge republike, biti u neravnopravnom položaju. (Miodrag

Jovičić, Srbiji vratiti ustavotvornu vlast, "Književna reč", Beograd,

broj 330, 25. oktobar 1988, str. 3; Ratko Marković, Podela zakonodavne

nadležnosti u SR Srbiji, Promene Ustava SFRJ i Ustava SR Srbije, referati

za savetovanje, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu. Institut za

pravne i društvene nauke Pravnog fakulteta, Beograd, 1988, str. 417; Gajo

Petrović, Intervju, "Stav", Novi Sad, br. 46, 29. 12. 1989, str. 36).

37 Prventing war in Kosovo, TFF, Lund, 1993, p.4.

38 Eugenio Galluto, "Conflicts in the states of former Yugoslavia and

regional security", Balkan Forum, Vol. 1, No. 4, Skopje, September 1993,

77, 78.

islama, tokom XVIII veka, menja se i albanski

etnički ambijent, što još izrazitije preti

asimilacijom Slovenima i hrišćanima. Mogućnost da

se Kosovo pretvori u "etnički čist" region i da se

odvoji od Srbije doživljava se kao neposredna

opasnost po srpski nacionalni identitet.39 Dakle,

Kosovo je ugradjeno u sam tzv. vitalni nacionalni

interes Srba i Srbije. Ono, bez sumnje, zauzima

posebno mesto u srpskoj istoriji, ideologiji i

svesti. Zato je i zahtev da se prekine albanska

represija nad srpskom manjinom mogao da bude

opšteprihvaćen u srpskoj javnosti.40 U javnosti je

obnovljen kosovski mit, izgradjen na sećanju na

Kosovski boj, pri čemu se samim pominjanjem reči

"Kosovo" podstiču uspomene na žrtve, tragediju i

neslobodu. Ovo sećanje i mit ugradjeni su u narodno

predanje, pesme i u istoriografiju Srba. To je

doprinelo ouvanju njihove verske (hrišćansko-

pravoslavne) svesti i posebnosti. Uz to, ovaj mit je

u sebi objedinjavao važne komponente nacionalne

samosvesti: potvrdu o istorijskom prapočetku i

predstavu o žrtvi koja je izuzetno važna za

izgradnju svesti o zajedničkoj sudbini. Kosovski mit

je imao i pedagošku vrednost – ušio je ljude kako

mogu da se izbore za alternativu, koja je, često,

opredeljenje za fatalitet. Deluje ovaj mit i kao

39 Ovo učenje, u propagandno nacionalističkoj primeni, poprima razne

pojednostavljene oblike a često i rasističke oznake (Marco Dogo, Kosovo.

Albanesi e Serbi: le radici del conflitto, Marco, Lungro, 1992, 23-26,

35).

40 Srpska pravoslavna crkva i inteligencija počinju da u emotivno

nabijenim istupima učestalo upotrebljavaju termin "genocid" da bi opisali

akte nasilja nad Srbima ali i da bi u javnosti učvrstili svoju sliku

sveta. Vremenom, njima se pridružuje i grupa ranijih "disidenata"

(Dobrica ]osić, Zagorka Golubović, Ljuba Tadić, Mihajlo Marković a

priključio im se i filozof Milan Kangrga iz Zagreba kao i drugi) koji

potpisuju peticiju 200 beogradskih intelektualaca, januara 1986. godine.

Bio je to čin koji je javnosti najavio udruživanje celokupne srpske

nacije u zaštitu Srba na Kosovu. Time je izgradjen i most izmedju

oficijelnog i neoficijelnog srpskog nacionalizma a demokratija

poistovećena s antikomunizmom odnosno nacionalizmom (Hugh Poulton, The

Balkans. Minorities and States in conflict, Minority Rights Group,

London, 1991, 17-19).

"lažna svest", posebno u učenju o "neprirodnosti"

prisustva Albanaca (Arnauta, [iptara) na Kosovu,

odnosno u Staroj Srbiji, ili na Srpskom Kosovu. Iako

su u Kosovskom boju učestvovali i Albanci, kod njih

ovaj mit nije prisutan, izmedju ostalog i zato što

su masovnim islamizovanjem prihvatili tursku vlast i

tako potisnuli osećanje poraza i neke elemente

obespravljenosti.

Tokom 1987-88. godine stvaraju se sve

pretpostavke za političko aktiviranje mita o Kosovu

za potrebe okupljanja Srba i, kasnije, za njihovo

angažovanje u ratnim sukobima protiv drugih

nacija.41 Političko aktiviranje kosovskog mita

vrhunac dostiže, 29. juna 1989. godine, na

Vidovdan.42 Tada Srpska pravoslavna crkva, podržana

od republičkih vlasti, obeležava 600 godina

Kosovskog boja, a Slobodan Milošević govori na

političkom mitingu koji se za tu priliku organizuje

na Kosovu polju.43

41 Marco Dogo, Kosovo. Albanesi e Serbi: le radici del conflitto,

Marco, Lungaro, 1992, 10-13.

42 Vidovdan odnosno praznovanje svetog Vida – božanstva starih Slovena

- kod Srba se zadržalo i po prijemu hrišćanstva. Slavljenje "očinjeg

vida" ima i kultno značenje. Slično značenje pridodato je i Kosovskoj

večeri koja je, po legendi, održana u Kruševcu a čija je osnovna priča

slična Hristovoj poslednjoj večeri. Na taj dan se preduzimaju i krupne

odluke kao i uspešne promene. Sve u svemu, Vidovdan ima posebno mesto u

srpskoj nacionalnoj političkoj kulturi (William Zimmerman) u radu:

Politics and Culture in Yugoslavia, Center for Political Studies.

Institute for Social research. The University of Michigan, 1987).

Zatim, tu su i motivi izbora izmedju "Carstva nebeskog" i "Carstva

zemaljskog" kao i motiv izdaje odnosno Jude i Vuka Brankovića. Inače,

na Vidovdan, po predanju, u istorijskoj i mitskoj svesti Srba

oživljavaju i predanja o Kosovskom boju, junacima, žrtvama i, naročito,

o porazu. U okviru ove mitologije posebno mesto dobija i tema Lazareve

smrti, koja se prikazuje kao pobeda dobra nad zlim, kao mučeništvo u

ime vere i znamenje novog početka. Poraz je pretvoren u neku vrstu

srpske moralne pobede i nadahnuće budućnosti. Srpska epska tradicija je

sama razvila te ideje i čvrsto ih usadila u svest srpskog naroda

(Miranda Vicers, ,19). Na ovoj istoj matrici će vlast mobilisati

srpsku javnost i poslati je u rat 1999 godine.

43 Taj miting ima značajno mesto u novijoj istoriji srpskog nacionalizma

i srpsko-albanskih odnosa (Christine von Kohl, Wolfgang Libal, "Kosovo.

Balkans gordiske knude", Udenrigspoliticke Skrifter, Nr. 86, Kobenhaven,

December 1992). Miting označava i dovršavanje kosovskog ciklusa Slobodana

U tom govoru, Slobodan Milošević je svoje

političke ciljeve izrazio kroz simboliku kosovskog

mita: Nesloga i Izdaja koje, kao zle kobi, od

kosovskog boja prate srpski narod; Sloga i

Jedinstvo kao jedina zaloga budućnosti Srbije;

kosovsko Junaštvo koje omogućuje da Srbi ostanu

neporaženi.44 Ovaj miting označava i dovršavanje

"kosovskog ciklusa" Slobodana Miloševića.45 Od

tada, za njega i njegov režim, Kosovo je isključivo

prostor administrativno-represivnih mera a sva

nacionalna energija usmerava se ka Srbima izvan

Srbije i srpsko-hrvatskom sukobu.

Sve vreme u srpskoj javnosti rasprostranjeno je

uverenje da su Albancima na Kosovu garantovana

najveća moguća prava i visok stepen autonomije, te

da je njihov zahtev za Republikom izraz

nelojalnosti i razbijanja državnog jedinstva Srbije

i Jugoslavije što se mora zaustaviti. Uz to, veruje

se da je osobina Albanaca nerad i da njihovi

Milošević. Od tada, za njega i njegov rečim Kosovo je isključivo prostor

administrativno-represivnih mera a sva nacionalna energija usmerava se ka

Srbima izvan Srbije i srpsko-hrvatskom sukobu. Odr_avanje nesigurnosti i

napetosti na Kosovu koristi se za razmah srpskog nacionalizma i za

izmicanje Srbije ispod federalne kontrole. Takodje, snaga kosovskog mita

koristi se za nacionalističko aktiviranje Srba u Hrvatskoj, a zatim i u

Bosni i Hercegovini. Ovo aktiviranje se dešava kroz razne oblike. Jedan

od prvih je tzv. Pismo istine dece sa Kozare (zapravo, ljudi koji su u

Drugom svetskom ratu, kao deca, bili odvedeni u ustaške logore širom NDH;

organizovanje "mitinga istine" u Karlovcu, Hrvatska (4. februara 1990);

konstituisanje uticajne grupe Srba u Kninu, koju je tada predvodio Jovan

Opačić a kasnije preuzeo Jovan Rašković i koja će biti nukleus srpskog

oružanog ustanka protiv hrvatske vlasti. Sve u svemu, nacionalna

privrženost je iskorišćena za učvršćivanje republičke vlasti na Kosovu,

vlasti Slobodana Miloševića u Srbiji i za njegov uticaj na Srbe izvan

Srbije ("Yugoslavia: Human rights abuses in Kosovo 1990-1992", Helsinki

Watch, October 1992, 1, 2).

44 Slobodan Naumović, Upotreba tradicije. Politička tranzicija i

pormena odnosa prema nacionalnim vrednostima u Srbiji 1987 - 1990,

(Kulture u tranziciji, "Plato", Beograd, 1994, 109).

45 Christine von Kohl, Wolfgang Libal, Kosovo. Balkans gordiske knude, "Udenrigspoliticke Skrifter", Kobenhaven, Nr. 86, december, 1992.

štrajkovi, demonstracije i neredi samo nanose štetu

i onemogućavaju razvoj Kosova.46 Dalje, Srbi sebe

smatraju nacijom a Albance nacionalnom manjinom,

koja ne može očekivati ništa više do prava na

autonomiju. Mnogi u Srbiji veruju i da Albanci nisu

sposobni za moderni, nacionalni razvoj.47

I dok se 1986. godine albanski nacionalistički

pokreti smiruju, jačaju srpski protesti.48 Ove

proteste predvodi lokalna komunistička elita Kosova

Polja, koja zahteva da se izvrši tzv.

diferencijacija, to jest, smenjivanje onog dela

rukovodstava na Kosovu, u Srbiji i širom

Jugoslavije, koje nema "dovoljno razumevanja" za

položaj Srba i Crnogoraca na Kosovu. Time se stvara

eksplozivna smeša oficijelnog nacionalizma

(birokratske oligarhije i partijske elite Srbije) i

neoficijelnog nacionalizma, s jedne, i političko-

socijalne demagogije i populizma, s druge strane.

To će, kasnije, mediji Srbije i komunistička

frakcija Slobodana Miloševića označiti kao

"antibirokratsku revoluciju" i "dogadjanje

naroda".49

Jula 1986. godine ovaj pokret Srba i Crnogoraca

posebno vrši pritisak na federalne organe vlasti

(Saveznu skupštinu i federalni partijski vrh) i to

46 Preventing War in Kosovo, TFF, Lund, 1993, 17.

47 Ovo je stara predstava, kojom su, na primer, pravdana vojna

osvajanja severne Albanije (Dimitrije Tucović, Srbija i Albanija. Jedan

prilog kritici zavojevačke politike srpske bužoazije, Izdanje

Socijalističke knjižare, Beograd, 1914, 117, 118).

48 Hugh Poulton, The Balkans. Minorities and States in conflict,

Minority Rights Group, London, 1991, 60-62. 49 U biti, bio je to antireformski pokret unutar Srbije koji je, u

osloncu na slične pokrete i grupe u Jugoslaviji, nastojao da spreči

započete reforme. Ovaj savez sa drugim grupama izvan Srbije postepeno će

se raspadati u unutarpartijskim i medjurepubli_kim sukobima, koji

nastupaju posle poreme_aja balansa snaga u Federaciji, usled likvidiranja

autonomije pokrajina unutar Srbije (Carl-Ulrik Schierup, "The post-

communist enigma: Ethnic mobilisation in Yugoslavia", New Community, Vol.

18, No. 1, 1992, 122, 123).

dolascima u Beograd i organizovanjem učestalih

političkih protesnih zborova zbog neizvršavanja

obaveza Federacije u rešavanju kosovskog pitanja i

suzbijanju albanskog nacionalizma.50

Organizaciono jezgro ovog pokreta aktivno se

uključilo u unutar-republičke i medjurepubličke

sukobe komunističkih birokratskih frakcija.51 U

pokušaju federalnih organa da odgovore na ovaj

izazov dolazi do povremenog oživljavnja aktivnosti

na "sredjivanju" stanja na Kosovu. Medjutim, to

zaoštrava pitanje da li je Kosovo srpski ili

jugoslovenski problem.52 To će zaoštriti i

opteretiti stanje na Kosovu i srpsko-albanske

odnose. Predsedništvo SFRJ će pokušati da situaciju

stavi pod kontrolu (25. oktobra 1987. godine)

50 Kao osnovna teza isti_e se da pritisak na Srbe i Crnogorce ne

prestaje i da ima za cilj da ih sve natera na iseljavanje kako bi Kosovo

postalo "etnički čisto" to jest albansko. U nameri da naglase probleme

iseljavanja Srba i Crnogoraca sa Kosova prete kolektivnim iseljavanjem.

Tako, 20. juna 1986. godine, organizuju iseljavanje, iz sela Klina,

Batuse i Bresje, oko 500 ljudi koji manifestaciono kreću ka Beogradu.

51 Doprinos njihovog delovanja na pobedi Miloševićeve frakcije bio je

ogroman. Naime, unutar tadašnjeg republičkog vodjstva postojala je opšta

saglasnost o potrebi i opštem smeru izmene ustavnog ustrojstva Srbije kao

i oko umanjivanja državnih funkcija pokrajina. Razlike su postojale oko

toga da li i u kojoj meri koristiti tzv. narodno nezadovoljstvo, i oko

toga da li ići u promene i po cenu dezintegrisanja tadašnje Jugoslavije.

Pritisak pokreta sa Kosova stvarao je atmosferu napetosti i neizbežnosti

"prekih re_enja koja ne pitaju za cenu". To je jačalo snagu radikalizma

kojoj nisu odoleli Miloševićevi protivnici. Takodje, ovaj pokret je

neposredno uključen u organizovanje "narodnog protesta" i rušenje

tadašnjih rukovodstava pokrajina (Kosova i Vojvodine) i Crne Gore.

Mitinzi u Titogradu i Novom Sadu koje je sa Kosova Polja (2. jula i 16.

avgusta) najavljivao "srpski lider" Miroslav [olević, bili su javni

izrazi ovakve uloge ovog pokreta. Obrazloženje je bilo da je potrebno

postići puno jedinstvo rukovodstava kako bi se rečilo i pitanje Kosova.

To jedinstvo su ovi "lideri" i Slobodan Milošević, oslanjajući se na

staljinisti_ko iskustvo, nastojali da ostvare promenama kadrova i

organizacije.

52 Na jugoslovenskoj dimenziji posebno insistiraju predstavnici

pokrajinskih vodjstava kao i vodjstva Slovenije i Hrvatske u nastojanju

da spre_e korišćenje kosovskog pitanja za promenu odnosa snaga u

Federaciji. Sa svoje strane, vodjstvo Srbije vodi samostalnu politiku i u

njenu odbranu isti_e da je Kosovo unutarsrpski problem. Ali, kada se

susre_e s negativnim rezultatima svoje politike, tada isti_e da je to

"jugoslovenski problem".

upućivanjem Savezne policije na Kosovo. To je

pokrajinskoj albanskoj eliti bio znak da gubi

podršku unutar Federacije. Ona nastoji da se održi

na vlasti daljim zaoštravanjem sukoba i to sa

lokalnom komunističkom grupom iz Kosova Polja.53

^itave 1988. godine održavaju se "mitinzi

istine" i "solidarnosti sa Srbima i Crnogorcima sa

Kosova". Uz političke sukobe koji se povodom Kosova

vode izmedju republičkih komunističkih vodjstava,

započinje i pravi medjurepublički

propagandnomedijski rat, koji priprema javnost za

široke interetničke sukobe.54 Novembra 1988. godine

dolazi do smenjivanja kosovskog komunističkog

lidera Azema Vlasija, na šta pokrajinsko

rukovodstvo odgovara snažnim demonstracijama

Albanaca a vodjstvo Srbije ustavnim promenama i

ograničavanjem vlasti pokrajinskih organa.

U februaru 1989. godine, posle nastavka

albanskih protesta, tadašnji federalni vrh, pod

pritiskom Srbije, šalje vojsku na Kosovo. U martu

dolazi do sukoba vojske i albanskih demonstranata,

u kojima gine 24 ljudi a stotine su uhapšene. Istog

meseca Vlasi i šestnaestorica tada vodećih

albanskih lidera osudjeni su zbog

"kontrarevolucionarnog podrivanja društvenog

poretka" odnosno organizovanja štrajka rudara u

Starom Trgu i političkih demonstracija širom

Kosova.55 Oni će kasnije, pod pritiskom medjunarodne

i jugoslovenske javnosti, biti abolirani. Ali, tada

prekršena prava uspostaviće novu praksu u

53 Lokalni komunisti, tzv. srpski lideri, uz podršku iz Beograda, iz

ovog sukoba izašli su kao pobednici čime je i započeo lanac promena

rukovodstava Prištine i Kosova.

54 I u ovom "ratu" po intezitetu i upotrebi negativnih stereotipova o

Drugima, naročito o Albancima, Slovencima i Hrvatima, prednjače mediji iz

Srbije ("Politika" i TV Beograd), koje je Milošević stavio pod svoju

kontrolu.

55 Hugh Poulton, The Balkans. Minorities and States in conflict,

Minorities Rights Group, London, 1991, 67, 68.

"obračunu" sa političkim zahtevima Albanaca.

Nepoverenje će se povećavati a jaz izmedju srpske i

albanske zajednice na Kosovu produbiti do

nezabeleženih razmera. Zasebno etničko političko

organizovanje postaje jedini oblik političkog

organizovanja. Organizuju se i seoske strže (na

primer, srpske straže u selu Prekale). Gradjani se

naoružavaju i pripremaju za oružani sukob. Ovakav

tok stvari podržavaju mediji i vlast.

U prvi plan izbija pitanje državnog ure|enja i

promene tada važećeg ustava Srbije. Kao jedan od

osnovnih argumenata za to ističe se da su državne

funkcije Srbije prenete na pokrajine i da se time

krnji državnost Srbije. Ona je poludržava. Zato se

zagovaraju promene koje bi trebalo da obezbede "da

Srbija kao i druge republike, vrši svoje državne

funkcije."56 Za ostvarivanje ovog cilja,

jugoslovenski unitarizam se ispostavio kao

"pogrešan istorijski izbor". Zato će srpski

političari, tokom devedestih godina, pokušati da ga

zamene separacijom od Jugoslavije i ujedinjenjem u

zajedničku državu srpskog naroda.57 To odgovara

nacionalističkom ube|enju da je bivša Jugoslavija

nametnuta Srbima; da su, u Titovoj Jugoslaviji,

Srbija i njen narod propatili ogromno materijalno,

duhovno i kulturno razgra|ivanje; da posle Titove

smrti nije nestala i antisrpska, "kominternovske

politika", koju izražava slogan "Slaba Srbija -

jaka Jugoslavija". Komunistička Jugoslavija je, po

ovom uverenju, u svakom Srbinu tražila

neprijatelja,a Srbi su izloženi čišćenju na Kosovu,

ukinuta im je ćirilica u Hrvatskoj, srpske kulturne

56 Radomir Lukić, Ostvarivanje funkcija SR Srbije kao države (Promene

Ustava SFRJ i Ustava SR Srbije, referati za savetovanje, Pravni fakultet

Univerziteta u Beogradu. Institut za pravne i društvene nauke Pravnog

fakulteta, Beograd, 1988, 409.

57 Dijana Vukomanović, Srpski nacionalni interes, "Gledišta", Beograd,

1 - 6,1993, 147.

i nacionalne ustanove se iseljavaju iz Bosne i

Hercegovine, dok su vojvo|ansko "autonomaštvo" i

crnogorski separatizam bolni primeri raskola.58

Na refernedumu, 1-2 jula 1990 godine, odlučeno

je da se donese novi Ustav Srbije, koji je i

usvojen 28 septembra 1990 godine.

Donošenje ustava Srbije 1990 godine predstavlja,

po nekim odredjenjima, “ustvani udar koji su vlasti

u Srbiji, na čelu sa Slobodanom Miloševićem, izvele

nelegalnim i nelegitimnim ponošenjem Ustva…” Ovom

“ustavnom” ukidanju autonomije Kosova prethodilo je

suštinsko i nasilno političko ukidanje kosovske

autonomije. Posledica toga je bila sistemstka

politička i policijska represija koja je dovela do

permanetnih i tećkih povreda ljudskih prava Albanca

na Kosovu.59

Usvajanjem Ustava, obe pokrajine gube

dotadašnje atribute državnosti i postaju oblik

teritorijalne autonomije. Time je završena prva

faza definisanja "srpskog nacionalnog interesa" -

zvanično je inagurisana "jedinstvena država.

Medjutim, ukoliko se država shvati, u

ranomodernom smislu, kao jedinstvo teritorije,

državnog naroda i vlasti, onda je Srbija, nakon

ustavnih promena, konstituisana kao jedna od

jugoslovenskih "republičkih država. U biti, jačanje

republičke državnosti, pa i srpske države, vodilo

je ka jačanju moći političke birokratije, a ne u

58 Vuk Drašković, Oluja je prošla, ali nisu sklopljeni kišobrani, "Glas

Crkve", [abac, 1/ 88, 40, 45; Dr Vladeta Košutić, @iveće ovaj

vizantizam, "Glas Crkve", [abac, 1/ 88, 58 - 62.

59 Biljana Kovačević – Vučo, Kosovska kriza i ljudska prava,

“Ljudska prava”, 1- 2, proleće – leto, Beograd, 1998, 7.

susret demokratizacije. Zapravo, samo se zaokružuje

policentrični etatizam.60

Težnje rukovodstva Srbije da uspostavi svoju

"nacionalnu državnost" i da se Srbija uredi kao i

druge republike - dakle, kao unitarna i

centralizovana država tumačene su, u drugima

republikama i nacijama, kao obnova opasnosti od

srpske hegemonije.61 Na to se iz Srbije odgovara

pojačavanjem tvrdnji o ugroženosti Srba u delovima

bivše Jugoslavije izvan Srbije. Ugroženost je

posebno naglašavana početkom 1991. godine. Na toj

ideji će "briga" za Srbe u dijaspori dovesti do

aktiviranja i poslednjeg mehanizma nacionalističke

politike - gra|anskog rata. Uostalom, privlačnost

nacionalizma i ideje nacionalne države je najjača

upravo u ratu.62 Zato se, u javnosti Srbije, ovaj

rat predstavlja kao "oslobodilački pokret srpskog

naroda", ali ga me|unarodno javno mnjenje ocenjuje,

pre svega, kao "srpsku agresiju".63

Posle ustavne revizije od 1989. godine,

pokrajine Kosovo i Vojvodina gube atribute

državnosti (ustavni veto, deo zakonodavne, upravne

i sudske funkcije).64 Okončanje političko-

teritorijalne autonomije Kosova (i Vojvodine)

dovelo je do promene dotadašnjeg odnosa medju

60 Zagorka Golubović, Dikksuija o sopštenju Mihaila Markovića,

"Jugoslovenska kriza i nacionalno pitanje", "Gledišta", Beograd, 5 - 6/

1988, 219.

61 Milovan \ilas, "Start Interview", Zagreb, 1989, str. 21; Dimitrij

Rupel, Isto, str.27; Nebojša Popov, Jugoslavija pod naponom promena.

Dvanaest ogleda (1968 - 1990), Izdanje autora, Beograd, 1990, 126.

62 Paul Kennedy, "Start Interview", Zagreb, 1989, 103.

63 Dijana Vukomanović, Srpski nacionalni interes, "Gledišta", Beograd,

1 - 6, 1993, 155.

64 Ovaj "suštinski obrt u ustavnom statusu" Kosova dovr_en je u Ustavu

Srbije (od 28. septembra 1990. godine). To je učinjeno svodjenjem

pokrajina na rang "teritorijalne autonomije" sa uskim krugom nadležnosti.

republikama.65 Prvi odgovor je usledio od Slovenije,

koja (27. septembra 1989. godine), unutar svoje

politike "bežanja iz Jugoslavije", pravdajući se

strahom od srpske hegemonije, proklamuje

osamostaljenje i otcepljenje. Time je i javno

potvrdjeno da kosovska kriza, srpsko i albansko

pitanje nisu jedina otvorena pitanja. To je i

slovenačko, hrvatsko, makedonsko, muslimansko

itd.itd. Zapravo, sva ova nacionalna pitanja

nadovezuju se jedno na drugo.66

Započinjanjem političke pluralizacije, stvaraju

se mogućnosti za šire ispoljavanje problema. To,

svakako, jeste korak ka demokratiji.67 Medjutim,

svodjenje demokratizacije na nacionalistički

antikomunizam vodilo je zaoštravanju netrpeljivosti

i sukoba. Reakcija Albanaca je bila masovna, jer

mnogi Albanci su smatrali da su im, promenom

ustavnog statusa Pokrajine, neposredno uskraćena

mnoga prava.68 To daje novi zamah albanskom

pokretu.69 Režim odgovara represijom i ugrožavanjem

65 Zapravo, promenom statusa pokrajina i elita na vlasti u Crnoj Gori i

samim Pokrajinama, Milošević je uspostavio kontrolu nad četiri od osam

glasova u federalnom vrhu. Time je, u drugim nacijama i republikama,

pojačan strah od srpske dominacije ali i udruživanje na antisrpskoj

osnovi (Bertrand Largentaye, "The Role of the European Community", Ex-

Yugoslavia: from War to Peace, Generalita Valenciana, Valencia, 1993,

37).

66 Sonja Licht, "Yugoslavia and Europe. What are the lessons Europe

should learn?", Ibid, 29.

67 Prof. dr Tibor Varady, "Narodnosti u Jugoslaviji i mogućnosti

medjunarodne regulative prava narodnosti (manjina)", Otvoreni problemi

narodnosti u Jugoslaviji, Pravo i Univerza v Mariboru. Evropski center za

proučavanje medetnišnih odnosev in regionalizma, Novi Sad, 1991, 81, 82.

68 Ovog puta uključeni su i studenti, djaci, intelektualci, politički

lideri, ali i radnici i seljaci. Primenjeni su i neki novi metodi:

generalni štrajk i zatvaranje privatnih prodavnica i radnji.

69 Kroz sve te dogadjaje, nekad "ilegalne", "underground grupe", sa

staljinističkim opredeljenjem, prerastaju u masovne organizacije. Medju

ovima je najmasovnija Demokratski savez Kosova, koju vodi Ibrahim Rugova

i koja, po izjavama njegovih lidera, obuhvata 800.000 članova. Značajne

su još i Socijaldemokratska partija Kosova, Parlament mladih Kosova,

ljudskih prava. Prisutne su i mere diskriminacije

Albanaca.70 Srbi se, kao zajednica simbolički, a

njihova elita i stvarno, dovode u poziciju

vladajuće i privilegovane manjine, koja za potrebe

republičkog centra kontroliše izvršnu vlast i

policijski aparat koji se, pak, stavlja u službu

politike etničke segregacije. Ova segregacija

zahvata sve oblasti života.

Uvodjenje "prinudnih mera" u privredu Kosova i

masovno otpuštanje Albanaca sa posla, 1989 – 1990

godine, ubrzalo je pad kosovske komunističke

partije i sindikata koji su bili pod kontrolom

Beograda. Posledica je bila pojavljivanje novih

nezavisnih albanskih sindikata i jedne "kišobran"

organizacije - Udruženja nezavisnih sindikata

Kosova (UNSK), osnovane 1990. godine. UNSK je

obezbedjivao finansijsku i moralnu podršku

nezaposlenim Albancima i njihovim porodicama, preko

fonda solidarnosti u koji su zaposleni Albancui

uplaćivali 1% svojih plata, a privatne firme i

preduzeća 3%. Veći deo novca stizao je od

albanskih radnika na privremenom radu i političkih

izbeglica u inostranstvu.

UNSK i njegovi članovi bili su pod stalnom

policijskom prismotrom, a njeni čelnici i drugi

aktivisti bili su neprekidno uznemiravani i

zatvarani. Takodje, zdravstvena zaštita na Kosovu

bila je podvedena pod "prinudnu upravu", a albansko

zdravstveno osoblje otpušteno i zamenjeno Srbima i

Crnogorcima.

Skoro da nije bilo dela kosovskog kulturnog

života koji je ostao nedirnut. Pokrajnsko pozorište,

Seljačka partija Kosova, Nezavisni sindikat Kosova, Komitet za istinu o

Kosovu itd.

70 Shkelzen Maliqi, "Kosovo: Politics of Resistance", Ex-Yugoslavia:

from War to Peace, Generalita Valenciana, Valencia, 1993, 69.

u Prištini, bilo je stavljeno pod "prinudnu upravu",

a direktora, Albanc uklonjen. Zamenio ga je Srbin,

novinar "Jedinstva". Albanski balet je, isto tako,

bio zatvoren.

Kosovofilm, lokalna producentska kuća, bila je

stavljena pod novu upravu. Velika količina knjiga,

magazina i dokumenata na albanskom jeziku uklonjena

je iz Nacionalne biblioteke. Većina muzeja na Kosovu

je zatvorena, a iz onih koji su ostali otvoreni,

bile su uklonjene izložbe koje su imale veze sa

albanskom kulturom.71

U Srbiji i SR Jugoslaviji postoji niz zakona i

drugih podzakonskih akata (na primer uredbe Vlade i

uspostava pojedinih ministarstava i državnih

organa) na osnovu kojih se Albanci na Kosovu

stavljaju u pravni status “gradjana drugog reda”.

Ovakav pravni status Albancima onemogućava

ostvarivanje osnovnih (individulanih) ljudskih

prava zagarantovanih domaćim zakonodavnim i

ustavnim dokumentima i brojnim medjunarodnim

konvencijama i paktovima koje je Jugoslavija

ratifikovala

Najdrastičniji primeri su Zakon o posebnim

uslovima prometa nekretnina (1991) koji je

prvobitno donet (1989) kao Zakon o ograničenju

prometa nepokretnosti. To je i sadržinski i

formalno diskriminatorski zakon.

Upustvo Saveznog ministarstva za sabraćaj i veze

(1994) koje nikada nije javno objavljeno,

kososvskim Albancima koji se nalaze u inostarnstvu

(naročito u Nemačkoj i [vajcarskoj) ne dozvoljava

se ulazak u zmelju, sa obarzloženjem da je reč o

tzv. lažnim azilantima. Od ovih lica se traži

potvrda o autentičnosti pasoša koji treba da izda

jugolsovenska ambasaad u inostarnstvu.

71 Miranda Vikers, ,246, 247.

Zakon o jugoslovenskom državljanstvu (1996)

dozvoljeno je (protivustavno) retroaktivna i

vremenski neograničena revizija državljanstvnog

statusa Albanaca sa Kosova (član 36).

Zakon o krivičnom postupku (1986, 1987, 1988,

1992, 1994) sadrži niz odredbi koje nisu uskladjene

ni sa domaćim ustavima, ni sa medjunarodnim normama

u ovoj oblasti. To je omogućavalo sistematsko

zloupotrebljavanje insituta delegacije nadležnosti,

učešće organa unutrašnjih poslova u krivičnom

postupku, pravo na odbranu, polocijski pritvor itd.

Presude su uglavnom donošene na osnovu izjava

okrivljenih koji su oni, po pravilu, u javnom

postupku poricali kao iznudjene u istrazi.72

U Ervopi kasnog dvadesetog veka, populizam u

savezu sa rasizmom, ksenofobijom i nacionalizmom,

predstavlja fenomen koji ugrožava demokratski i

pluralistički poredak države i društva u njihovim

korenima i njihovoj biti.73 To se jasno kao na dlanu

vidi u Srbiji, početkom devedestih godina. Naime,

populizam u Srbiji dostiže svoj vrhunac tokom 1991.

i 1993. godine. Tome u prilog idu: istorijsko

nasle|e kolektivističke ideologije i vezanosti za

državu, odnosno etatizacije celokupnog života i

stvarnje kod pojedinaca svojevrsnog nagona

zavisnosti od države odnosno kolektiviteta;

dugotrajuća kriza i njome proizvedena nesigurnost

kao i gubljenje poverenja u mogućnost da se iz

krize iza|e oslanjanjem na sopstvene snage, novac

ili znanje; rat i me|unarodne sankcije odnosno

blokada i izolacija Srbije koje pojačavaju dejstvo

ovakvog nasle|a i dovode do potpunog uzdrmavanja

"srednjeg sloja" - visokoobrazovanih kadrova,

72 Biljana Kovačević – Vučo, Kosovska kriza i ljudska prava, “Ljudska

prava”, 1- 2, proleće – leto, Beograd, 1998, 9 – 11. 73 Urs Alterman, Etnonacinalizam u Evropi, “Svjetionik”, Sarajevo, 1996,

134.

srednjih rukovodnih kadrova, službenika i srednje

stručnih kadrova - i svih onih koji bi trebalo da

žive od svoga rada, dakle i radništva i siromašnog

seljaštva. Ovi slojevi siromaše a hiperinflacija,

koja je na vrhuncu tokom 1992. i 1993. godine,

pojačava zbijanje u masu. Na takvu socijalnu

podlogu lako dolazi i populistička demagogija

vlasti i najvećeg dela opozicije. Zapravo, na

prelasku iz ere ideologije u eru ideja, Srbija se

zaglibila u mulju "krvi i tla".74 Pokazalo se da

nacionalizam, kada se nametne naciji i etnicitetu,

preti da ove uništi. I zaista, u nastojanju da se

vlast i sistem održe, potrošeno je mnogo ljudskih

života, materijalnih i drugih vrednosti; potrošena

je i Jugoslavija; Srbija je onemogućena da pitanje

svoga identiteta postavi i razreši kao gra|anska

nacija-država a Srbi da nacionalno pitanje reše kao

demokratsko pitanje. To je i sada, a biće i u

budućnosti, izvor napetosti u Srbiji, me|u Srbima i

u čitavom regionu.

Albanske političke demonstracije (22. i 23.

januara 1990), koje zahtevaju slobodne izbore,

oslobadjanje političkih zatvorenika i ukidanje

vanrednog stanja, pojačavaju tenzije izmedju vlasti

bivše Jugoslavije i Srbije, kao i izmedju Srba i

Crnogoraca, sa jedne, i Albanaca, sa druge strane.75

Tok dogadjaja krajem osamdesetih godina, imao

je dve posledice: prvo, Miloševićeva

nacionalistička politika je uspela da mobiliše Srbe

za sukob s Albancima na Kosovu i da unese neke

elemente demokratizacije u Srbiji, ali nije uspela

da uspostavi efektivnu i demokratski zasnovanu

74 Dijana Vukomanović, Srpski nacionalni interes, "Gledišta", Beograd,

1 - 6, 1993, 158.

75 Do kraja februara u sukobima Albanaca i federalnih trupa gine

najmanje 32 ljudi (RFE Weekly Record of Events, 9 February 1990).

kontrolu nad Kosovom;76 drugo, Kosovo i srpsko-

albanski sukobi su i dalje osnovni izazov održanju

unutrašnje nacionalne i državne zgrade Srbije.

Tokom 1990. godine, promene nastale u delovanju

albanskog pokreta (kao što je, na primer, kapmanja

opraštanja krvi, odnosno pokušaj eliminisanja krvne

osvete) dale su ovom, do tada jednom od

najeksplozivnijih pokreta u ovom delu Evrope,

oznake smanjene agresivnosti. To je pak uslovilo da

srpski državni nacionalizam deluje kao agresivniji.

U biti, ono što se, posebno od strane albanskog

političkog vodjstva, predstavlja kao nenasilni

otpor, zbir je brojnih pragmatičnih političkih

odluka koje započinju u periodu 1988/89, kada su

organizovane masovne albanske demonstracije, koje

su za cilj imale odbranu autonomije Kosova.77

Početkom devedestih, narastaju politički i

etnički sukobi. Proces raspadanja federacije

najneposrednije i negativno se odrazio na etničke

odnose i na status manjina, jer je ovaj centar

vlasti bio izuzetno važan za njihovu zaštitu. Od

tada, model političke dominacije većine dovodi do

potiskivanja etničkih manjina. To, sa svoje strane,

podstiče frustriranost manjina, koja se, vremenom,

razvija u odbacivanje saradnje i života u zajednici

76 Miloševićev uspeh u nacionalističkoj politici bio je moguć samo

zahvaljujući tome što je on, na krajnje radikalni način, otvorio zaista

bolno pitanje ravnopravnosti, odnosno položaja Srbije u Federaciji, i što

je otvorio srpsko nacionalno pitanje. Naravno, problemi su nastali otuda

što je on ovo pitanje shvatio kao državno, a ne kao demokratsko

(Micheline de Félice, "La Yougoslavie en question", Les Tempes Modernes,

Paris, 1989, 106). 77 Demonstracije su uključivale dva metoda: prvo, u novembru 1988.

godine, protesni marš rudara Trepče od tadašnje Titove (sada Kosovske)

Mitrovice do Prištine, u dužini od 40 km, i štrajk rudara, 20-28.

februara 1989, koji se proširio u generalni štrajk Albanaca na čitavom

Kosovu i, drugo, demonstracije u danima promena Ustava Srbije kao i šrajk

rudara, uz zauzimanje rudnika (zima 1989. i januar 1990) kao način

odbijanja priznavanja legitimnosti ustavnih promena i protesta protiv

uklanjanja sa vlasti komunističkog albanskog lidera Vlasija (Azem

Vllasi). Sledi potpisivanje peticije "Za Demokratiju - Protiv nasilja" od

strane 400.000 Albanaca. Time se uspostavlja autoritet novog albanskog

lidera - dr Ibrahim Rugove i dominacija njegovog Demokratskog saveza

Kosova. Rugova postaje albanski "Otac nacije".

s Drugima. Za ovo odbacivanje karakterističan je

primer odnosa Albanaca, Srba i Crnogoraca na Kosovu

i Metohiji. Ukupni rezultat je jačanje državnog

nacionalizma i šovinizma, u funkciji održanja na

vlasti elite koja, pak, vlada u ime "većinske"

nacije.

Zapravo, sa otpočinjanjem procesa političke

pluralizacije, dolazi i do osloba|anja do tada

potisnutih manifestacija posebnosti etničkih

zajednica i do stvaranja širih mogućnosti za

izražavanje njihovih interesa ali i sukobljavanja.

“Demokratizacija”, taj prvi korak ka demokratiji,

poprima suženo značenje ispoljavanja isključivo

svoga nacionalnog interesa. Nacionalistički

ideološki monopol zamenjuje prethodni -

komunistički - klasni monopol, a sistematska

propaganda nastoji da intezivira nacionalne

homogenizacije i, tako, pojačava etnička

nepoverenja, neprijateljstva i sukobe. Iza svega

toga stajale su političke elite nošene idejom

zatvorenog nacionalnog društva (Goati, 1992; 2-7).

Političke elite koje su ojačale na osnovi sve

snažnijeg republičkog policentričnog etatizma, u

nacionalizmu, nalaze svoju novu legitimacijsku

osnovu. Cilj im je izgradnja dotadašnjih republika

kao država vladajuće etničke zajednice (Denich,

1992).

Od promena Ustava Srbije (1989 / 1990 godine)

Kosovo je pod vlašću srpske manjine.

Marta 1990. godine, represivne mere srpske

države dobijaju velike razmere. Oko 7.000 ljudi je

uhapšeno. Od tada albansko vodjstvo nastoji da

ukloni ili umanji svaki rizik javnih demonstracija.

Od izbijanja rata u Hrvatskoj i u Bosni i

Hercegovini, uočljivo je nastojanje Albanaca da ne

budu uvučeni u ovaj ratni sukob. Istovremeno,

politički zahtevi postaju sve radikalniji. O tome

svedoči i to što je, 7. septembra 1990. godine, dve

trećine albanskih delegata u Pokrajinskoj

skupštini, na ilegalnom zasedanju, u Kačaniku,

donelo tzv. Kačanički ustav, koji postavlja zahtev

za nezavisnom Republikom Kosovo. Septembra 1991.

godine, održava se referendum za nezavisnost a,

maja 1992. godine, izbori za parlament i

predsednika Republike Kosovo.78

U krugovima vladajućih komunista Srbije i

opozicije nastaje ideja o potrebi proterivanja

"nelojalnih" Albanaca u Albaniju. Govori se o

78 Albanian Democratic Movement in Yugoslavia (Kosovo - Macedonia -

Southern Serbia - Montenegro). Documents: 1990-1993, Kosova Information

Center, Prishtina, 1993. Ovi dokumenti svedoče o uobličavanju ideje o

kosovskoj nezavisnoj i neutralnoj državi, koja bi, po "oficijelnom"

albanskom tumačenju, bila izvan bilo kakvog oblika povezivanja sa drugim

"albanskim prostorima". Medjutim, uvid u dokumenta albanskih organizacija

izvan Kosova pokazuje da je, u osnovi po istoj politi_koj "metodologiji",

uveliko pripremljeno ujedinjenje svih ovih "prostora" u jednu državu,

koja bi se, potom, ujedinila s Albanijom, i to u okvirima etničkih

granica, koje je zahtevao albanski pokret 1913. godine (Rexep Ismajli,

Kosovo and the Albanians in Former Yugoslavia, Kosova Information Center,

Prishtina, 1993). Uostalom, zahtev za ujedinjenjem zajednički je svim

albanskim grupama i strankama. One, tokom 1990. godine, politički

povezuju aktivnosti Albanaca na Kosovu i u zapadnoj Makedoniji: već 1.

februara oko 2.000 Albanaca zahteva da se ovom delu Makedonije sa

većinskim albanskim stanovništvom garantuje nezavisnost. Demonstranti u

Tetovu, tom prilikom, izvikuju "Hoćemo Veliku Albaniju!"; oko pitanja

jezika (juna meseca) organizuju se još masovnije demonstracije (u Strugi

u_estvuje 11.000 Albanaca). Demonstracije, kasnije, zahvataju Kumanovo i

Tetovo; 25. avgusta osniva se Partija demokratskog prosperiteta

Makedonije (PDP) čiji je lider Nevzet Halili (N. Hallili). Nasuprot

"neetničkom imenu", reč je o partiji koja okuplja samo Albance i ima za

cilj ujedinjenje svih Albanaca u jednu državu. Otuda se, u Makedoniji,

osnovni politički sukob odvija izmedju albanskog bloka - PDP i Narodne

demokratske partije, s jedne, i njihovog "makedonskog pandana" - VMRO -

DPMNE, s druge strane (Hugh Poulton, The Balkans. Minorities and States

in conflict, Minority Rights Group, London, 1991, 84-86). U ostvarivanju

ovog cilja, naravno, ne zaboravljaju se ni opštine na jugu Srbije -

Bujanovac i Pre_evo - u kojima Albanci čine većinu stanovništva (B.

Kosumi, Sh. Vinca, "Kjo eshte Kosova lindore i Ky esthe vullneti i

populit", Zeri, Prishtina, 29. II 1992, 14, 15). Ali, do sada je, javno,

najdalje u tom zahtevu otišao jedan od albanskih vodja, Redžep ]osja,

koji je u svojoj prepisci s predsednikom Albanije Salijem Berišom, marta

1993. godine, zahtevao ujedinjenje svih teritorija nastanjenih Albancima,

podsetivši Albance da je ujedinjenje njihov "osnovni nacionalni interes"

i optuživši Berišu da izdaje ovaj interes (Borba, Beograd, 19. mart 1993,

11).

300.000 emigranata iz Albanije koji nisu regulisali

svoj status u Srbiji i Jugoslaviji, a čije je

delovanje anrisrpsko i antijugoslovensko, odnosno,

u interesu Albanije. Medjutim, kasnije će zvanični

izvori potvrditi postojanje svega 732 osobe koje su

emigrirale iz Albanije a nisu regulisale svoj

status. Situaciju dramatizuje i slučaj trovanja

albanske školske dece na Kosovu. No, bez obzira što

je, do danas, nerazjašnjena pozadina ovog dogadjaja

kao i to ko su organizatori i izvodjači trovanja,

sigurno je da se radi o "slučaju okidaču" koji je

proizveo masovno emotivno-političko mobilisanje

Albanaca i pripremio ih za napuštanje institucija i

normi Srbije i Jugoslavije (tzv. bojkot). Medju

Srbima je, pak, učvršćena predstava o primitivnim i

podlim Albancima. Tako je olakšano uspostavljanje

kontrole republičke vlasti nad policijom,

zdravstvom, školstvom i, kasnije, privredom i

medijima Kosova.79 Suspenduju se i pokrajinski

ministri i predsednik vlade a na njihovo mesto

republički centar šalje svoje poverenike. Vlasti

Srbije su u dva maha (1989. i 1990. godine) uvodile

vanredne mere. Iako su ove mere uvedene u pozivu na

član 4. Medjunarodnog pakta o gradjanskim i

političkim pravima i prijavljene Generalnom

sekretaru Ujedinjenih nacija, neke od njih suprotne

su Ustavu Jugoslavije.80

79 Srbiji u "preuzimanju" ovih funkcija (februara 1990. godine) pomaže

povlačenje hrvatskog i slovenačkog kao i (aprila meseca) makedonskog

kontigenta iz sastava specijalnih policijskih snaga Federacije,

stacioniranih na Kosovu. Bilo je to i javno manifestovanje političkih

sukoba u Federaciji oko politike prema Kosovu. Rezultat ovih sukoba, pre

nego kompromisa, bilo je i aboliranje Azema Vlacija uz još četrnaestoro

osudjenih, kao i Adema Demaćija (koji je proveo 28 godina u zatvoru zbog

svog zalaganja za albanski separatizam i Veliku Albaniju) (Hugh Poulton,

The Balkans. Minorities and States in conflict, Minority Rights Group,

London, 1991, 68, 69).

80 Na primer, pravo izvr_nih organa da ograni_e slobodu kretanja

osobama za koje se sumnjalo da mogu ugroziti javni poredak, time što su

ova lica bila zadržavana u mestima boravka ili primoravana na boravak u

drugim mestima, najčešće u zatvorima. Ovakva mogućnost je postojala po

tada važećim republičkim i pokrajinskim zakonima o unutra_njim poslovima

ali su primenjene, 1989. godine, jedino odredbe članova 53. i 54. takvog

zakona Kosova (Službeni list SAP Kosova, 46/1987). Bio je to još jedan

Neka vrsta opšteg idejno-političkog okvira

ovakvog postupanja vlasti Srbije nalazi se u

"Programu za ostvarivanje mira, slobode,

ravnopravnosti i prosperiteta SAP Kosova", koji je

usvojila Skupština Srbije, 22. marta 1990. godine.81

U Programu je, u šest tačaka, predvidjeno da se

Srbima i Crnogorcima kao i svim "ugroženim narodima

i narodnostima" na Kosovu "svim sredstvima pravne

države", obezbedi potpuni mir, sloboda, potpuna

lična i imovinska sigurnost; gradjanima albanske

narodnosti obezbediće se "puna nacionalna

ravnopravnost i negovanje nacionalnih tradicija,

verskih sloboda i svih civilizacijskih ostvarenja";

garantuje se ostvarivanje ljudskih prava svim

gradjanima Kosova; predvidja se otklanjanje

"nepravde učinjene iseljenim Srbima i Crnogorcima i

stvaranje uslova za njihov povratak kao i za

dolazak na Kosovo svih onih koji tu žele da žive i

rade"; najavljuje se osnivanje, iz sredstava

Srbije, Direkcije za unapredjivanje privrednog i

društvenog razvoja (čime se "preuzima" jedna od

funkcija Federacije). Posebnu pažnju zaslužuje

izraz nepoštovanja sloboda i prava Albanaca, ali i izuzetno niskog

standarda ljudskih prava i sloboda, koji je u bivšoj Jugoslaviji ispod

standarda kolektivnih prava manjina (Prof. dr Vojin Dimitrijević,

"Narodnosti i manjine u jugoslovenskoj federaciji", Otvoreni problemi

narodnosti u Jugoslaviji, Pravo i Univerza v Mariboru. Evropski center za

proučavanje medetnišnih odnosev in regionalizma, Novi Sad, 1991, 56, 57).

81 Ovaj tekst (objavljen u Službenom glasniku Socijalisti_ke Republike

Srbije, broj 15, 1990), polazi od stava da Srbi, Crnogorci, ali i

Muslimani, Hrvati, Turci, Romi i drugi, na Kosovu, već godinama, žive u

uslovima neslobode i nesigurnosti, lične i imovinske ugroženosti, kao i

da je veliki broj Albanaca "zahvaćen idejom o stvaranju Velike Albanije i

prevaren da je ostvarivanje tog cilja moguće". Dalje, ističe se, "Albanci

imaju takva prava kakva nema ni jedna nacionalna manjina u svetu" i

poručuje se da srpski narod, Srbija i Jugoslavija "nikada neće i ne mogu

dozvoliti" da se ostvare planovi albanskog separatizma za nasilno

iseljavanje Srba i Crnogoraca sa Kosova, kao i da "Srbija ni po koju cenu

neće dozvoliti da joj se otrgne deo njene teritorije, postojbina srpskog

naroda". U Programu se, takodje, obećava da će se onemogućiti

ispoljavanje ma kakvog nacionalizma, posebno albanskog i najavljuje se

preduzimanje "specifi_nih mera za očuvanje reda, mira, slobode,

ravnopravnosti, ustavnog poretka i integriteta Srbije".

tačka 6. Programa koja najavljuje uspostavljanje

efikasne "pravne države" i ovlašćuje Skupštinu

Srbije da može da poništi zakone i odluke Skupštine

Kosova, što je bilo u suprotnosti sa Ustavom Srbije

pa i samim načelima ovog Programa. Program je

propraćen "Operativnim planom realizacije zadataka

iz Programa za ostvarivanje mira, slobode,

ravnopravnosti, demokratije i prosperiteta SAP

Kosova".82

U okviru ovakve politike donose se brojni

zakoni, medju kojima su i sledeći: "Zakon o

postupanju republičkih organa u posebnim

okolnostima.83 ^lan 2. tačka 4. ovog zakona daje

osnov za uvodjenje privremenih mera.84 Primena ovog

zakona, odnosno, uvodjenje posebnih mera omogućeno

je (na Skupštini Srbije donošenjem "Odluke o

utvrdjivanju da su nastupile posebne okolnosti na

82 Plan, inače, sadrži 95 tačaka koje odredjuju brojne zadatke

republičkim organima u svim oblastima političkog i društvenog života

Kosova. Ali, najveći broj ovih zadataka se odnosi na uspostavljanje

jedinstvenog zakonodavstva u Srbiji; jačanje pravosudnih, vojnih i

policijskih funkcija Srbije; zapošljavanje na Kosovu ljudi van Kosova;

primenu republičkih propisa u nauci, kulturi, školstvu, informisanju i

socijalno-zdravstvenoj zaštiti itd. (Službeni glasnik SR Srbije, broj 15,

1990).

83 Službeni glasnik SR Srbije, broj 30, 1990. Ovaj zakon je prestao da

važi na osnovu Zakona o prestanku važenja odredjenih zakona i drugih

propisa (Službeni glasnik SR Srbije, broj 18, 1993, _lan 1. Tačka 7).

Posebno je interesantan član 2. ovog zakona, koji utvrdjuje da Zakon o

prestanku rada Skupštine SAP Kosova i Izvršnog veća SAP Kosovo (Službeni

glasnik SR Srbije, broj 33, 1990) i Zakon o prestanku rada Predsedništva

SAP Kosovo (Službeni glasnik SR Srbije, broj 15, 1991) prestaju da važe

"danom konstituisanja Skupštine Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija"

koja će se "konstituisati nakon sprovodjenja neposrednih i tajnih izbora

po odredbama Ustava i privremene statutarne odluke koju će doneti Narodna

Skupština". Do ovih izbora nije, do današnjeg dana, došlo.

84 Pod posebnim okolnostima podrazumevaju se razlozi bezbednosti (član

1.), a one nastupaju "kada se organizovano: preduzimaju aktivnosti

usmerene na rušenje ustavom uredjenog poretka i teritorijalne

celokupnosti; ne izvršavaju zakoni i drugi propisi; preduzimaju radnje

koje mogu izazvati opasnost po život i zdravlje ljudi; ustavom i zakonom

utvrdjena prava i obaveze vrše na način kojim se teže oštećuju društveni

interesi, kao i kada se koriste radi ostvarivanja ciljeva suprotnih

ustavu" (član 2.).

teritoriji Socijalističke Autonomne Pokrajine

Kosovo" i objavljivanjem) istog dana - 26. juna

1990. godine. Mere koje se zavode odnose se na

pojedinačne slučajeve, a ne kao pre njih važeće

vanredne mere, koje su se odnosile na vitalne

funkcije ili na celokupni život Kosova. Privremenim

merama su preuzete rukovodne funkcije u privredi,

zdravstvu, školstvu, sudske funkcije kao i one u

upravi. U najvećem broju slučajeva Albanci su

zamenjivani Srbima i Crnogorcima a usledilo je i

masovno otpuštanje sa posla. Rad Skupštine,

Izvršnog veća i Predsedništva SAP Kosovo okončan je

njihovim ukidanjem 5. jula 1990. godine, odnosno

početkom 1991. godine.85

Mnoge odluke i mere koje su usledile bile su

uperene protiv prava i mogućnosti albanskog

stanovništva da autonomno odlučuje o pitanjima

školstva, zdravstva itd. Usledilo je zatvaranje

škola, otpuštanje nastavnika i organičavanje upisa

u škole na albanskom jeziku; obustavljeno je

finansiranje onih škola koje se "ne pridržavaju

jedinstvenog obrazovnog programa za Srbiju" itd.86

Pod odrednicu "diskriminacionih zakona", koji

pogadjaju Albance ali i sve druge gradjane a doneti

su povodom Kosova, spada i "Zakon o posebnim

uslovima prometa nepokretnosti".87

85 Ustavnim zakonom o izmenama i dopunama ustavnog zakona za

sprovodjenje Ustava Republike Srbije (Službeni glasnik Republike Srbije,

broj 20, 1993. godine) ukidaju se i svi preostali zakonski i ostali akti

pokrajinskih organa. 86 Posledica je da je oko 250.000 djaka onemogućeno da redovno nastavi

školovanje. U srednje škole je moglo, 1991. godine, da se upiše svega

28,8% djaka. Zatvorene su brojne osnovne i srednje škole i uvedena

segregacija po nacionalnoj osnovi (Vreme, Beograd, 3. jun 1991; Borba,

Beograd, 31. maj i 26. jun 1991, Republika, Beograd, 1-31. jul 1991, 12).

87 Službeni glasnik Republike Srbije, broj 22, 1991. Ovim zakonom se

ograni_ava promet nepokretnosti izmedju fizičkih i gradjanskih pravnih

lica na području koje obuhvata teritoriju Srbije bez Vojvodine, i to u

trajanju od 10 godina. ^lan 3. Zakona utvrdjuje da će Ministarstvo

finansija odobriti promet nepokretnosti "kad oceni da se tim prometom ne

uti_e na promenu nacionalne strukture stanovništva ili na iseljavanje

Ovi primeri govore da postoje elementi politike

diskriminacije, asimilacije, čak i genocida. Ali,

izgleda da se u sadašnjoj Srbiji pre svega radi o

nepostojanju efektivne vlasti i vladavine prava.

Reč je o državi koja se nalazi u stanju "razdvojene

ličnosti": s jedne strane, raspadaju se stare

institucije koje su pod uticajem voluntarizma i

subjektivizma odnosno nacionalistički definisanog

srpskog interesa a, s druge strane je novonastajuća

država - SR Jugoslavija - koja samu sebe ne može da

odredi. Kriza identiteta, neefikasnost i

nedemokratičnost vlasti, pogadja sve gradjane ali

posebno manjine, medju ovima ponajviše Albance.

Jugoslovenska ratna godina - 1991 - započela je

pucnjima albanskih nacionalista (1. januara) na

policiju u Peći i Mitrovici. U Frankfurtu (16.

februara) 7.000 Albanaca i Hrvata demonstrira

zahtevajući "samoopredeljenje naroda Jugoslavije a

protiv rata koji preti Hrvatskoj". Vlast Srbije

razrešava dotadašnjeg predstavnika Kosova Rizu

Sapundžiu (Riza Sapunxhin) članstva u Predsedništvu

SFRJ (18. marta) i na njegovo mesto (21. marta)

dovodi "lojalnog Albanca" - Sejdu Bajramovića

(Sejdo Bajramoviq).

U toku septembra (zaključno sa 30-tim) Albanci

obavljaju svoj referendum za "suverenu i nezavisnu

državu Kosovo". Skupština Srbije, u svom odgovoru,

ukida Akademiju nauka Kosova (16. oktobra).

Predstavnici jedanaest političkih partija Albanaca

u Jugoslaviji potpisije (17. oktobra) političku

deklaraciju o "ujedinjenju svih Albanaca".

pripadnika odredjenog naroda, odnosno narodnosti". "Oficijelno"

proklamovani smisao Zakona je da se "spreči iseljavanje Srba i Crnogoraca

sa Kosova, tako što se zabranjuje promet nepokretnosti izmedju Srba i

Crnogoraca, s jedne, i Albanaca, s druge strane". Ali, on se u svojoj

primeni ne odnosi samo na srpsko/crnogorsko-albanske odnose ("Nacionalna

ili radna knjižica. Rasprava na Forumu za etni_ke odnose", Borba,

Beograd, 12. XII 1990).

56)

Sledstveno svojoj deklaraciji o nezavisnosti,

"Komitet za koordinaciju albanskih političkih

partija u Jugoslaviji", na čijem je čelu, kao

predsedavajući, bio dr Ibrahim Rugova, usvojio je

političku deklracaiju, u oktobru 1991. godine, u

kojoj se nude tri opcije za rešenje "albanskog

pitanja u Jugoslaviji":

1) ako spoljne i unutrašnje granice

Sicijalističke Federativne Republike Jugoslavije

(SFRJ) ostanu nepromenjene, zahteva se status

suverene i nezavisne države, sa pravom udruživanja u

novu zajednicu suverenih jugoslovenskih država.

Etnički Albanci u Srbiji, Makedoniji i Crnoj Gori

treba da uživaju status nacije, a ne da budu

nacionalna manjina;

2) ako bi se menjale samo unutrašnje granice

SFRJ, a ne i spoljne, traži se osnivanje Albanske

Republike, koja bi uključivala, osim Kosova, one

teritorije u centralnoj Srbiji, Crnoj Gori i

Makedoniji koje su naseljene Albancima;

3) u slučaju da se promene spoljašnje granice,

Albanci bi, referendumom i opštim izjašnjavanjem,

proglasili teritorijalno ujedinjenje sa Albanijom i

stvaranje jedne nedeljive albanske države na

Balkanu sa albanskim etničkim granicama, odnosno,

unutar granica koje je proklamovala Prva Prizrenska

Liga, 1878. godine.88

Već 22. oktobra Albanija "priznaje nezavisnost

Kosova". A 13. decembra započinje sukob

88 P. Simić, Kosovsko-Metohijski problem i regionalna bezbednost na

Balkanu, Beograd, 1996.g., str. 13; Miranda Vicers, , 253.

predstavnika Albanaca u Saveznoj skupštini i

srpskih vlasti. Naime, njih šesnaestorica su se

obratili Generalnom sekretaru OUN i optužili vlasti

Srbije i JNA za "oružani masakr nad Albancima",

zahtevajući upućivanje mirovnih snaga OUN na

Kosovo. Ubrzo se (23. decembra), neslužbeno saznaje

da se "Republika Kosovo" obratila Evropskoj

zajednici za priznavanje nezavisnosti.89 U toku

1991. godine, spirala sukoba i ubrzanje političkih

poteza se povećava, ali kao da su se obe strane,

naročito albanska, odrekle upotrebe otvorenog

nasilja i represije. Medjutim, to još ne znači su

spremne na dijalog. Naprotiv, obe strane prekidaju

svaku političku komunikaciju i jedna drugoj

negiraju postojanje. No, izgleda da nije sporno da

je 12. juna 1991. godine, ispoljena značajna novina

u metodu delovanja albanskog pokreta. Veton Suroi

organizuje u Prištini demonstracije Albanaca pod

geslom "Mirna sahrana nasilne današnjice od strane

srpke vlasti". Ove demonstracije će skrenuti pažnju

analitičarima na to da albanski pokret ima mnoge

karakteristike novih gradjanskih pokreta.

Poredjenje s palestinskom Intifadom postaje opšte

mesto analiza ali i političkih istupa albanskih

lidera. Kasnije, ovo poredjenje će ustupiti mesto

predstavi o "gandijevskom nenasilju Albanaca".90

Tokom 1991 i 1992 godine kosovski Albanci

89 "91. Godina rata", Borba, Specijalni dodatak, Beograd, 3. januar

1992. 90 Ova, relativno nagla promena, kao i ranije spominjan uočljiv

nestanak marksističko-lenjinističkih grupa i partija sa tzv. alternativne

kosovske političke scene zahteva dodatna i produbljena istraživanja. Ali,

na nivou hipoteze, radi se o visokom stepenu ostvarene nacionalne i

nacionalističke homogenizacije i centralizovane kontrole albanskog

političkog pokreta. To omogu_ava relativno brza "ideološka

prestrojavanja". No, po svemu sudeći, time se bitnije ne menja priroda

pokreta i samoidentifikacije Albanaca. Menja se legitimacijski osnov

albanskih lidera. Oni se sada legitimiraju kao demokrate. Po mnogim

oznakama, to je veoma blisko samolegitimaciji, koju sebi pribavljaju

srpski, hrvatski i mnogi drugi postkomunistički režimi Isto_ne Evrope, a

koja se u literaturi označava kao "konstitucionalni nacionalizam" (Robert

M. Hayden, "Constitutional Nationalism in the Former Yugoslav Republics",

Slavic Review, Stanford, CA, Winter, 1992, 654-674).

nastoje da konsoliduju svoju, “paralelnu” državu.

Tako je, u martu 1992. godine, "predsednik vlade",

Bujar Bukoši, posetio Kopenhagen, Beč i Helsinki, a

"zamenik predsednika vlade", Nike Djeloši Vatikan.

Medjutim, ni jedan ni drugi nisu dobili ništa više

osim mlakih čestitanja na "miroljubivom pristupu"

kosovskih Albanacai obećanja da "Kosovo neće biti

zaboravljeno".

Kao naredne poteze čiji cilj je bilo

konsolidovanje sopstvene samoroglašene "Republike

Kosovo" i njeno predstavljanje medjunarodnoj

zajednici kao čvrste i ujedinjene mini države u

nastajanju, albanske političke partije na Kosovu

organizovale su parlamentarne i predsedničke izbore,

24. maja 1992 godine, Predizborna kampanja vodjena

je preko novina i magazina objavljivanih na

albanskom jeziku, preko zagrebačkog radio-programa

na albanskom jeziku i na zatvorenim sastancima

održavanim na Kosovu. Sami izbori, koje su srpske

vlasti proglasile ilegalnim, sprovedeni su, najvećim

delom, bez mešanja zvaničnih organa vlasti, mada su

u mnogim mestima glasčki listići i drugi izborni

materijal bili zaplenjeni, a neka službena lica,

zadužena za izbore, bila su uhapšena.91 Izborima je

prisustvovalo osam posmatračkih grupa iz Sjedinjenih

Država i Evrope. Primenjen je kombinovani izborni

sistem: za 130 mesta u skupštini, 100 članova je

birano neposrednim glasanjem, odnosno, u skladu sa

91 Političke stranke koje su učestvovale na izborima u maju 1992.g.:

Demokratski savez Kosova (DLK); Parlamentarna stranka Kosova (PSK);

Socijal-demokratska stranka Kosova (SDSK); Seljačka stranka Kosova (SSK);

Albanska hrišćansko-demokratska stranka Kosova (AHDSK); Republikanska

stranka Kosova (RSK); Albanska Republikanska stranka (ARS); Stranka

nacionalnog Jedinstva (SNJ); Liberalna stranka Kosova (LSK); Albanska

narodna stranka (ANS); Albanska narodna demokratska stranka (ANDS);

Nacionalni Front (NF); Savez albanske demokratske omladine (SADO);

Albanska stranka za demokratski savez (ASDS); Albanski narodni pokret

(ANP); Pokret zelenih Kosova (PZK); Zelena stranka Kosova (ZSK);

Stranka demokratske akcije (SDA, muslimanska stranka); i Turska narodna

stranka. Ovim strankama treba dodati i Narodni pokret za republiku Kosovo

(NPRK) koji je aktivan u inostranstvu ali ima brojne simpatizere na

Kosovu, Izvor: Kosovski helsinški komitet, 15. april 1993.g.

većinskim sistemom, a trideset mesta je popunjeno po

proporcionalnom sistemu. Demokratski savez Kosova

je, kao najveća opoziciona grupa, osvojio većinu

mesta koja su rasporedjena na sledeći način: 96 za

DSK, 5 za muslimansko slovenske poslanike92 i 29 za

poslanike iz ostalih albanskih partija i razne

nezavisne kandidate. Preostalih četranaest mesta

koja su, saglasno procentu stanovništva na Kosovu i

proporcionalne raspodele mesta u skupštini, pripala

srpskoj i crnogorskoj etniji, ostalo je upražnjeno

za predstavnike tih zajednica koji su odbili da

zauzmu svoja mesta.93

Na predsedničkim izborima je jedini kandidat,

Rugova, predstavljao DSK i, sa 99,5 % glasova,

izabran je za predsednika "Republike Kosovo" Iako se

sve veći broj albanskih političkih vodja i

intelektualaca žalio da je DSK monopolizovao

politički život na Kosovu, niko nije mogao ozbiljno

da se suprotstavi Rugovi. Tako je kosovska paralelna

institucionalna struktura bila upotpunjena. Tokom

uspostavljanja svoje institucionalne strukture, oni

su suštinski izmenili svoj nacionalni cilj. Albanci

92 Najveći broj ne albanskih muslimana žive u okruzima Peć, Istok, Prizren

i Dragaš. Oni iz Peći i Istoka potiču iz Sandžaka, regije u Srbiji i

Crnoj Gori, i nazivaju ih 'Muhadžiri'. Muslimani poreklom sa Kosova žive

uglavnom u Prizrenu i Dragašu. 1991.g. na Kosovu je, predpostavlja se,

živelo 40.000 Muhadžira i 50.000 autohtonih muslimana.

93 Rezultati su bili sledeći: Demokratski Savez Kosova 574,755 glasova

(76,44 posto); Parlamentarna stranka Kosova 36,549 (4,86 posto); Seljačka

stranka Kosova 23.682 (3,15%); Albanska hrišćansko-demokratska stranka

23,303 (3,10%); nezavisni (ne stranački) kandidati 24,702 (3,29%). Ostali

subjekti koji su učetsvovali na izborima dobili su manje od 1,87 %

glasova, i po tom osnovu nisu stekli pravo da učestvuju u proporcionalnoj

deobi mesta u parlamentu. Na izborima su učestvovali Albanci, Muslimani,

Turci, Romi, Hrvati i mali broj Srba i Crnogoraca. Mesta u parlamentu su

rasporedjena na sledeći način: Demokratski Savez Kosova 96; Parlamentarna

stranka Kosova 13; Seljačka stranka Kosova 7; Albanska hrišćansko-

demokratska stranka 7; Nezavisni (ne stranački) kandidati 2. @ivalj

muslimanske etnije je u skladu sa zastupljenošću u stanovništvu i sa

proporcijalnom raspodelom dobio 4 poslanika; 1 kandidat muslimanske

etnije dobio je jedno dirketno mesto. U sastavu novog parlamenta bila su

i dva poslanika turske etnije koji su pobedili u svojstvu kandidata

Demokratskog Saveza Kosova.

su se, naime, prvo borili za očuvanje svoje

autonomije, uspostavljene Ustavom iz 1974. godine,

ali je to što je Srbija suspendovala autonomiju

Kosova dovelo do postavljanja novog cilja - albanske

republike unutar Jugoslavije. Ipak, raspad

Jugoslavije bio je razlog za drugačiju formulaciju

nacionalnog cilja koji je konačno definisan kao

samoproglašeno "suvereno i nezavisno Kosovo”.

Novoizabrana skupština nikada nije sazvana –

delimično zbog grubog mešanja srpske policije. No,

da je bila sazvana, ona bi, time, sebe legalizovala

i tako suočila medjunarodnu zajednicu sa neprijatnom

dilemom koja proizlazi iz činjenice da ona nije

mogla zvanično da ga prizna. Umesto toga, albanski

zakonodavci su počeli da se sastaju u malim grupama,

a radi usaglašavanja svoje politike.

Pažnja je, odmah, bila usredsredjena na odnose

sa Demokratskom partijom u Albaniji koja je bila

omamljena zanosom zbog svoje izborne pobede. U julu

su se albanski vladini zvaničnici i kosovski lideri

sastali da bi razgovarali o saradnji.

Krajem godine, posledica masovnog otpuštanja

Albanaca iz svih krugova javnog društvenog života i

industrije Kosova postale su naglašenije. Nekih 750

000 ljudi bilo je bez socijalnog osiguranja, a time

i bez mogućnosti da dobiju besplatno lečenje u

državnim ili privatnim klinikama, pa je jedina

alternativa bilo otvaranje "paralelnih zdravstvenih

centara.94

94 Procenjuje se da je u to vreme bilo 166 takvih centara ili klinika

na Kosovu, a u njima su besplatno radili albanski zdravstveni radnici

koji su bili otpušteni sa svojih predjašnjih mesta. U većini tih klinika

nije bilo pogodnih uslova za obavljanje zdravstvenog rada, jer nisu imale

sanitarnu opremu, a neke nisu imale čak ni tekuću vodu. Iako su nešto

opreme i medicinskog pribora finansirale strane privatne ili

medjunarodne humanitarne organizacije, to je bilo daleko od neophpodno

potrebne lekarske nege, lekova, medicinskog materijala i opreme. Uz to,

"paralelnim klinikama" je stalno pretila opasnost da ih srpske vlasti

zatvore i njihovo osoblje je bilo sistematski zlostavljano i hapšeno.

Sredinom 1992. godine, 170 000 Srba i

Crnogoraca koji su tada živeli u Pokrajini činili su

samo 9% kosovske populacije.95 Iako je Kosovo bilo

najmoćniji simbol srpskog nacionalizma, slovenski

živalj je, već davno, izgubio demografski rat na

Kosovu i, demografski gledano, Albanci su čvrsto

stupali stazom postizanja "etnički čistog" Kosova.96

I upravo zbog toga je, u okruženju rastućeg

očajanja, u Prištini osnovan "Srpski blok za

kolonizaciju Kosova" kojem je cilj bio da se izvrši

pritisak na najviši nivo vlasti da bi se ubrzala

ponovna srpska kolonizacija Pokrajine. U naporu da

preokrene regionalni odnos etničkih snaga, Beograd

je ponudio kredite, zidanje kuća i stanova i, gde

god je to bilo moguće, posao onim Srbima i

Crnogorcima koji su želeli da se tamo nastane. Ali,

do marta 1992. godine, manje od 3 000 Srba

prihvatilo je ponudu, a mnogi od njih poticali su iz

majušne slovenske populacije u Albaniji.

95 Tokom 1992.g., bukvalno celo hrvatsko stanovništvo Kosova pobeglo je u

Hrvatsku, uglavnom zbog straha i nesigurnosti izazvane ratom u

Hrvatskoj, kao i pretnjama naoružanih lokalnih srpskih ekstremista.

Najveći broj kosovskih Hrvata naseljen je u napuštena srpska sela u

Zapadnoj Slavoniji. (Opis egzodusa Hrvata iz Letnice, male hrvatske

enklave na Kosovu, vidi Ger Duijzings, " Egzodus iz Letnice - hrvatske

izbeglice sa Kosova u zapadnoj Slavoniji', Narodna Umjetnost, 32/2, str.

129-1152, Zagreb, 1995.g.

96 Poslednji precizni podaci o Albancima u Jugoslaviji su iz 1981.g. zbog bojkota popisa iz 1991.g. Detaljno statističko proučavanje demogr96 Tokom

1992.g., bukvalno celo hrvatsko stanovništvo Kosova pobeglo je u

Hrvatsku, uglavnom zbog straha i nesigurnosti izazvane ratom u

Hrvatskoj, kao i pretnjama naoružanih lokalnih srpskih ekstremista.

Najveći broj kosovskih Hrvata naseljen je u napuštena srpska sela u

Zapadnoj Slavoniji. (Opis egzodusa Hrvata iz Letnice, male hrvatske

enklave na Kosovu, vidi Ger Duijzings, " Egzodus iz Letnice - hrvatske

izbeglice sa Kosova u zapadnoj Slavoniji', Narodna Umjetnost, 32/2, str.

129-1152, Zagreb, 1995.g.

96 Poslednji precizni podaci afije i socio-ekonomske situacije na Kosovu

možete naći u: S. Bogosavljević, 'Statistički prikaz srpsko-albanskih

odnosa' u Konflikt ili dijalog: Srpsko-albanski odnosi i integracija

Balkana, Subotica, 1994.g. 17-29 i H. Islami, Kosova dhe Shqiptaret, 30-

53.

Od leta 1992. godine, slovenske i albanske

zajednice na Kosovu našle su se u situaciji

aparthejda, bez prave komunikacije i u otvoreno

neprijaeljskim odnosima.97

Samo nekolicina Srba bila je spremna da

pregovara o Kosovu, prihvati srpski gubitak i

pristane da Albancima ispuni zahtev za

samoopredelenje.

Materijalni troškovi održavanja kontrole na

Kosovu nisu mogli biti tačno izračunati, te je

procenjivano da je, od 1989. godine, Srbija

potrošila više od 6 milijardi dolara na održavanje

"mira" na Kosovu.98

I dok su Albanci bili zauzeti proglašavanjem

svog predačkog prava na Kosovo, uvodeći Ilirska

imena, kao da su želeli da kažu:" Mi smo ovde prvi

došli",99 Srbi su se dali na menjanje imena albanskih

ulica u kosovskim gradovima u imena koja su

odražavala srpsku istoriju i kulturu. U

medjuvremenu, Albanci su nastavljali da vode

politiku pasivnog otpora, rodjenog iz njihove vojne

slabosti.

Shodno tome, DSK je i dalje radije bio pokret

nego politička partija. Zbog toga, možda, DSK nije

uspela da razvije demokratsku strukturu.100

Sredinom 1992. godine, na Kosovu su vladali

napetost, nesigurnost i strah od sukoba koji su

97 Tada je DSK insistirao na državnosti Kosova kao izvoru suverenih

prava Albanaca, ali, i pored toga što su političari u Beogradu sada

priznali da postoji opasnost da Kosova sklizne u opšte nasilje, ranjeni

nacionalni ponos nije im dozvolio da prihvate da su Srbi izgubili

Kosovo, ne samo demografski, već i zato što su mogli da zadrže kontrolu

nad Pokrajinom samo primenom grube policijske represije i vojnih snaga. 98 Boberaj, Kosovo, Balkansko bure baruta, 20. 99 M. Moats, 'Izgubljena Jugoslavija', 295.

100 Miranda Vicers, , 259 - 264

predosećali svi gra|ani. Ipak, dok je u zapadnim

republikama trajao rat, Kosovo je uspevalo da

zadrži svoj relativni mir. To se desilo i zbog

ravnoteže straha, odnosno iz straha da bi svaki

izliv neprijateljstava po žestini nadmašio čak i

bosanski rat i imao kobne posledice po oba

naroda.101

U leto 1992. godine, britanska vlada i

Ujedinjene nacije organizovale su me|unarodnu

konferenciju u Londonu, u pokušaju da prekinu rat u

Bosni i Hercegovini. Albanske vodje sa Kosova bile

su ljute što su, u London, imali status posmatrača,

a ne učesnika. ^itava nova politička elita

kosovskih Albanaca sedela je u sporednoj prostoriji

i pratilo skup preko TV monitora. Bilo je to

ogromno poniženje za narod koji je verovao da su

njihove patnje jednake patnjama bosanskih

Muslimana. Jedini, ali zanemarljivo konstruktivni

ishod ove Konferencije, koji je imao neke veze sa

kosovskim problemom, bila je odluka da se na

Kosovu, ali i u Vojvodini i u Sandžaku, postave

posmatrači za ljudska prava i da vlasti i albanske

vodje obave razgovore o obnovi sistema obrazovanja.

Možda zbog svoje izolovanosti, kosovski Albanci

imali su nerealni osećaj sopstvene važnosti na

me|unarodnoj sceni. Berišu, Rugovu i druge albsnke

vodje su, u Vašingtonu, uveravali da će pitanje

Kosova biti prvo na dnevnom redu, ali je, u većini

slučajeva, to bila tek sporedna tema. Albanski

mediji su Rugovinim posetama zapadnim zemljama

pridavali preteran značaj, smatrajući ih znakom

priznavanja Kosova kao nezavisne države, mada je

Rugova, uvek, priman kao predstavnik jedne

nevladine organizacije.

101 P. Simić, Problem Kosova i Metohije i regionalna bezbednost na

Balkanu, 1996, .3;Miranda Vicers, , 265.

I pored toga što je na Londonskoj konferenciji

Rugova razgovarao sa, tada tek izabranim, reformski

orijentisanim, jugoslovenskim saveznim premijerom,

Milanom Panićem, ništa konkretno nije postignuto.

Panić se javno zalagao za poboljšanje uslova za

kosovske Albance i ponovno otvaranje njihovih škola

i bolnica, ali je, tako|e, odlučno trvdio da

"Kosovo pripada Jugoslaviji" i da se, dok se on

zalaže za ponovno uspostavljanje svih ljudskih

prava za kosovske Albance, oni moraju uključiti u

politički život Jugoslavije, odnosno uzeti puno

učešće u predstojećim izborima. Medjutim, po

mišljenju DSK, izme|u Panića i Miloševića gotovo da

nije bilo razlika; ni jedan ni drugi nisu bili

spremni na pregovore o samoopredeljenju. Razgovori

o otvaranju škola i univerziteta na albanskom

jeziku počeli su, u oktobru 1992. godine, u

Beogradu, izme|u albanske delegacije, na čijem je

čelu bio Fehmi Agani, i sprskog minstra

obrazovanja, dr Ivan Ivić. Iako je Beograd

prihvatio zahtev albanske strane da se razgovara o

obrazovanju na svim nivoima, nikakav sporazum nije

mogao biti postignut zbog složenosti kosovskog

problema i potrebe da se prethodno prona|e

političko rešenje. Zapravo, status Kosova i

obrazovanje na albanskom jeziku neraskidivo je

povezani.

Tokom prve polovine 1993. godine, u @enevi,

održavani su razgovori o obrazovanju na Kosovu (uz

učešće i saveznih i predstavnika Srbije), ali oni

nisu imali uspešan ishod. Trebalo je da se ti

razgovori usredsrede na politiku obrazovanja, ali

su krenuli ka suštinskijim političkim pitanjima kao

što je autonmija. Dogovoreno je da se ide korak po

korak. Trebalo je prvo usvojiti pragmatičan pristup

najvažnijim i hitnim pitanjima, bez prejudiciranja

stavova dve strane o širim problemima. Ali, uprkos

naizgled dobrim namerama i ohrabrujućem početku,

razgovori su bezmalo odmah propali zbog razlika

izme|u srpskog i albanskog nastavnog plana i

problema manjinskog statusa za Albance. To je

umanjilo značaj razgovora zamišljenih, pre svega,

tako da pomognu poboljšanju opšte političke klime

kako bi eventualno započeo dijalog o trajnom

rešenju statusa Kosova.102

U me|uvremenu, lideri kosovskih Albanaca

nastavili su svoju politiku miroljubivog otpora u

atmosferi rastuće napetosti. Kako je većina

albanskog stanovništva bila nenaoružana, trudili su

se da po svaku cenu izbegnu krvoproliće slično

onome u Bosni. Srpske paravojne jedinice krstarile

su Kosovom, očito, kako bi prikupile članstvo i

ojačale svoje prisustvo u regionu. @eljko

Ražnatović Arkan - vo|a paravojne formacije, od

koga se najviše strahovalo u Srbiji, je kao ključni

elemente imao igru na kartu straha srpske manjine

od pobune Albanaca. Mobilisanje Srba u podršci

programu čišenja kao cilj je imalo da se glavna

industrijska postrojenja u severnom delu Kosova,

rudnici olova u Trepči i fabrika feronikla u

Glogovcu, ostanu u srpskim rukama, čak i ako bi

došlo do podele Kosova izme|u Albanije i Srbije.

Predsednik Slobodan Milošević, svestan moguće

negativne reakcije me|unarodne zajednice, je, tada,

čvrsto držiao pod kontrolom svog jakog čoveka -

Arkana,

Dobri rezultati srpskih ultranacionalističkih

partija na izborima, u decembru 1992. godine,

posejali su strah u albanskom delu stanovništva na

Kosovu.103

102 Miranda Vicers, ,269 – 272. 103 Miloševićeva Socijalistička partija Srbije osvojila je 47 mesta u

saveznoj Skupštini, a 33 manadata pripalo je Srpskoj radikalnoj

stranci, predvođenoj ekstremnim nacionalističkim liderom, Vojislavom

[ešeljem, koji se, tokom izborne kampanje, zalagao za proterivanje svih

Albanaca sa Kosova. Glavna opoziciona koalicija, Depos, osvojila je

svega 21 poslaničko mesto. Kosovski Albanci su bojkotovali izbore,

uprkos pozivima međunarodne zajednice da glasaju za Milana Panića, koji

je obećao da će obnoviti ljudska prava i pregovarati o nekom obliku

Kosovo, jedno od najnestabilnijih područja sa

najvišim stepenom kršenja ljudskih prava u Evropi,

je, u pore|enju sa krvoprolićem, koje se dešavalo u

Bosni, izgledalo kao oaza mira

Iako su, krajem 1992. godine, ideju o

nacionalnom ujedinjenju morali da ostave " na

čekanju", Albanci su bili čvrsto uvereni da je

početni vid ujedinjenja već postignut, a da je

albanska nacija dosegla ono što je predsednik

Beriša nazvao "duhovnim ujedinjenjem".

Berišina otvorena podrška kosovskim Albancima

doprinela je da Kosovo ostane na me|unardonoj sceni

i predstavila je svetu jedinstveni albanski front.

No, kako je situacija u Bosni sve više izmicala

kontroli, jačao je pritisak Zapada na Tiranu da

prizna nepovredivost svojih granica sa Srbijom i

Crnom Gorom. Me|unarodna zajednica je zahtevala od

Beriše da pomogne da spreči širenje rata po

Balkanu, ispoljavajući uzdržanost prema rastućem

zlostavljanju Albanaca na Kosovu.

Ipak, pitanje albanskog nacionalnog ujedinjenja

i dalje je žučno razmatrano me|u albanskim

političkim partijama i intelektualcima. Suprotno

Rugovinom umerenom stavu, uticajni kosovski

intelektualac, Redžep ]osja čiji je uticaj jačao, a

koji je smatrao da Albanci i Srbi moraju poći

odvojenim putevima. ]osja je javno tvrdio da

Rugovina politika “miroljubivog otpora” Albance

vodi na “slepi kolosek”.104

autonomije za Kosovo. One kosovske Albance, koji su se zalagali za

učešće na izborima, DSK je osudio kao izdajnike. Realno gledano,

međutim, milion albanskih glasova moglo je, bez ikakve sumnje, svrgnuti Miloševića. Ali, kao što su tada i sami priznali, lideri kosovskih

Albanaca nisu želeli da on ode sa vlasti. 104 Biberaj, Kosovo: Balkansko bure baruta, 14

Prvi nagoveštaj da je Beriša počeo da gubi

popularnost me|u kosovskim Albancima i da postoje

duboke razlike u pogledima na albansko-kosovski

dijalog pojavio se u februaru 1993. 105

Problem je nastao nakon što je Beriša u

intervjuu listu "Bujku" izjavio: "Ideja o Velikoj

Albaniji se ne razmatra u ozbiljnim albanskim

političkim krugovima". ]osja je odgovorio optuživši

Berišu da:

"... brka termin 'Velika Albanija' sa terminom

'Izvorna Albanija'. Albanija i Kosovo se ne mogu

nazivati Velikom Albanijom. Postoji, me|utim,

gospodine predsedniče, Izvorna Albanija, prirodna

Albanija,... istinska Albanija. Vi umanjujete žrtve

svih onih albanskih istoričara, naučnika i pisaca

koji su propatili u srpskim zatvorima zbog toga što

su se borili za Izvornu Albaniju i Kosovo

Republiku. Vi, tako|e, kažete da 'Albanija ne želi

i da neće tražiti nikakvu promenu granica'. Na prvi

pogled, to se čini razumnim i shvatljivim. Albanija

je članica UN i KEBS i mora poštovati me|unarodna

pravila i propise. Ali, kao predsednik, Vi ne

govorite u svoje sopstveno ime, već u ime istorije

i budućnosti. Albanija nikada nije prihvatila svoje

postojeće granice i oduvek je pokušavala da podseti

me|unarodne krugove da su te granice nepravedne,

jer dele albansku zemlju na dva dela. To su granice

koje prolaze kroz srce albanskog naroda. Kao

predsednik, trebalo bi da poznajete istoriju svog

naroda i istoriju pisanu 1912. godine. Niko od nas

nema moralno pravo da govori u ime budućih

generacija".

105 Tada je ]osja napisao Beriši jedno, prilično histerično, otvoreno

pismo, optuživši ga da "narušava naš (kosovskih Albanaca) istorijski

imidž i odbacuje naše ideale".

Beriša je na ovo srdito odgovorio u otvorenom

pismu, objavljenom u listovima "Zeri i Populit" i

"Bujku", u kojem je ]osju optužio da je

"radikalan": "Pitanje Kosova nikada se ne može

rešiti terorizmom. Albanski pokret na Kosovu je

uspešan, pre svega, zbog svojih civilizovanih i

neterorističkih metoda". Albanija ne bi dopustila

promenu granica silom i "druge ideje koje podstiču

nasilje legalizovale bi nasilje i agresiju na

Balkanu i dovele do istinske balkanske i albanske

tragedije"106. U ovoj izjavi pada u oči to što su,

suprotno svim pokazateljima, Beriša, a verovatno i

ostali, verovali da je albanski pokret na Kosovu

bio "uspešan".

Srpska politika osujećivanja albanskog

autonomaštva i bojkot kosovskih Albanca, nakon

1988. godine, pre svega, uklanjanjem sa zvaničnih

položaja čitave političke, ekonomske i kulturne

elite, doveli su do stvaranja neobične kohezije i

paralelne organizacije okupljene oko antisrpstva i

Rugove. Ali, to jedinstvo nije se moglo održati u

izmenjenim uslovima raspada Jugoslavije - prilici

za sticanje potpune nezavisnosti, stvorenoj

me|unarodnom osudom Srbije - i sve većeg

nestrpljenja zbog odugovlačenja u ostvarivanju

sopstvenih ciljeva. Do 1993. godine, sve veće

nezadovoljstvo me|unarodnim pregovaračima zbog

nepostizanja saglasnosti o potpunom statusu Kosova

na razgovorima održanim te godine u @enevi, kao i

prethodno u Londonu počelo je da menja ravnotežu

unutar Rugovinog pokreta u korist radiklanih i

militantnih snaga koje su zagovarale vojno

rešenje.107

Politici nenasilja DSK počele su tada da se

suprotstavljaju nove i radiklanije grupe, kao što

106 . Illyria, 3. februar 1993, 5

107 Vudvord (Woodward), Balkan Tragedy, 35

je ona u Peći, predvo|ena Rešatom Nurbojom, koja se

zalagala za aktivnije mere otpora. Adem Demaći je,

24. maja, počeo štrajk gla|u, a u znak protesta

zbog gašenja "Rilindje" i zatvaranja svih medija na

albanskom jeziku. "Umreću za slobodu javne reči",

rekao je pobunjeni Demaći.108 "Adem Demaći ne sme

umreti!", poručivali su naslovi informativnog

biltena DSK.109 Kako se vest o štrajku gla|u širila,

tako je situacija postajala nekako zbrkana i

smešna. Pošto su kosovski Albanci širom Holandije,

[vajcarske, Norveške, Nemačke i Sjedinjenih Država

počeli da štrajkuju gla|u. Suvišno je reći da niko

nije štrajkovao do smrti i da je masovno

ispoljavanje nacionalne solidarnosti ubrzo ugasilo.

Vremenom, sve veće prisustvo srpskih, ekstremno

nacionalističkih paravojnih formacija uticalo je da

se iseljavanje kosovskih Albanaca u inostranstvo

nastavi. Većina iseljenih Albanaca je tražila

utočište u Zapadnoj Evropi, a sve veći broj i u

Albaniji. Procenjuje se da je do 1993. godine oko

400.000 Albanaca otišlo iz bivše Jugoslavije,

uglavnom u sledeće zemlje: Nemačka (120.000),

[vajcarska (95.000), [vedska (35.000), Austrija

(23.000), Belgija (8.000), Francuska (5.000),

Danska (5.000), Italija (4.000), Norveška (3.500),

Britanija (3.000), Holandija (2.000), Finska (600)

i Luksemburg (200); Hrvatska je primila oko 40.000,

Slovenija 15.000 i Republika Albanija 25.000.

Znatan broj Albanaca je emigrirao i u SAD, gde su

se priključili davno uspostavljenoj dijaspori.110

Pojedini albanski mladići našli su utočište u

bivšoj jugoslovenskoj (Republici) Makedoniji, gde

108 Bilten Ministarstva informisanja Republike Kosovo, br. 109, 31. maj

1993.

109 Ibid., br. 110, 4. jun 1993 110 H. Islami, "Demografska etnička realnost Kosova i ciljevi srpske

hegemonije", Kosovska istorijsko-politička revija, br. 1, 1993, str.33.

Procenjuje se da je pre rata u Beogradu živelo oko 100.000 Albanaca.

1997. ostalo ih je manje od 20.000.

gotovo da nema Albanca koji nema ro|ake na Kosovu.

To je pojačalo zabrinutost makedonskih vlasti zbog

mogućeg prelivanja sukoba sa Kosova u Makedoniju.

Ionako, su već imali težak zadatak da drže pod

kontrolom etničke razlike u sopstvenoj kući i da

održe koheziju i stabilnost me|u "makedonskim"

Slovenima i Albancima. U jesen 1992. godine, na

granici Makedonije prema Srbiji (kod mesta

Tabanovce i Sopot) i na granici prema Kosovu (kod

mesta Blace), izgra|eni su privremni objekti za

prihvat očekivanog talasa izbeglica.111

Albanci su masovan egzodus svojih sunarodnika,

naročito mladića koji su nastojali da izbegnu

službu u JNA, nazvali "tihim etničkim čišćenjem".112

Sve su uticajnije albanske radikalne

organizacije. Tako, na primer, u proleće 1993.

godine, organizacija pod imenom Narodni front

Republike Kosovo je delila letke u kojima poziva na

uklanjanje sa čelnih položaja onih Albanaca koji su

napustili cilj ujedinjenja ili Velike Albanije. Sa

svoje strane, Nacionalni pokret za oslobo|enje

Kosova, je pozivao na narodnu pobunu.

U maju su naoružani Albanci i ubili dva srpska

policajca, u Glogovcu, a u oktobru se znalo za

postojanje albanske organizacije otpora.113

Medjutim, rukovodstvo DSK je uporno poricalo

postojanje ma kakvih oružanih snaga Kosova. Ono je,

tako|e, odbacivlao tvrdnje da paralelna vlada ima

ministarstva za odbranu i unutrašnje poslove. No,

sve je više bilo izveštaja u osloncu na ilegalne

albanske izvore i u kojima se oružane snage Kosova

opisuju kao dvoslojna organizacija: sastavljena od

111 Saopštenje Sekretarijata KEBS br. 282, Prag, 16. septembar 1992,

str.7. CSCE-CPC Beč, 21. septembar 1992.

112 Miranda Vicers, ,272 – 273. 113 U Dečanima su uhapšeni pripadnici Nacionalnog pokret za oslobođenje

Kosova, 4. oktobra 1993.

specijalnih snaga i vojske, finansirana sredstvima

iz male privrede, švercom i preprodajom droge, kao

i novcem Albanaca koji žive u inostranstvu. Oružje

je nabavljano na crnom i na otvorenom me|unarodnom

tržištu. Navodno su pripadnici specijalnih snaga

Kosova obučavani u logorima (dva) oružanih snaga

Albanije, nedaleko od gradova Kukeš i Tropoja.

Jedinice vojske Kosova bile su organizovane u

četiri puka, razmeštena na području Kačanika,

Prizrena, Prištine i Podujeva i svaki puk je brojao

oko 10.000 pripadnika,što je iznosilo kupno 40.000

vojnika. 114

Iako je u januaru 1993. godine bilo nekoliko

stotina mladih kosovskih Albanaca koji su živeli u

vojnim kampovima u Labinotu i u regionu Kukeša i

Tropoje, na severu Albanije, albanska vlada nije

mogla da vojno pomogne niti je priznavala da je

njena armija u izuzetno lošem stanju: oružja i

municije bilo je veoma malo, a moral vojnika bio je

na niskom nivou.

Kosovski Albanci su planirali da se u slučaju

izbijanja sukoba povuku u planine, duž

jugoslovensko-albanske granice, odakle bi

preduzimali gerilske napade, dok im zapadni

saveznici, tačnije Amerikanci, ne priteknu u pomoć.

Tada bi kosovska armija preduzela sveobuhvatne

ofanzivne.115 Ova nada o pomoći Zapada je zasnivana

na tome što je, nakon Miloševićeve izborne pobede,

u decembru 1992 godine, predsednik SAD, Džordž Buš,

upozorio predsednika Srbije da ne dopusti da se rat

proširi na Kosovo, jer će "Sjedinjene Države, u

slučaju sukoba na Kosovu, izazvanog srpskom

114 A. Vasović, "Kosovo - napeto i naoružano za sukob", Ratni izveštaj

(War Report), januar 1993, 19.

Vidi takođe članak F. [mita (Schmidt) Transition, 3. novembar 1995. u

kome se govori o nameštenim procesima Albancima optuženim za pripadnost

"Minsitarstvu odbrane i generalštabu Vojske Republike Kosovo".

115 Vasović, "Kosovo - napeto i naoružano za sukob", 19.

akcijom, biti spremne da primene vojnu silu protiv

Srba na Kosovu i u samoj Srbiji".116

Albanci su još jednom bojkotovali izbore u

Jugoslaviji, januara 1994. godine. To je omogućilo

da Miloševićev ostanak na vlasti kao i izbor

ekstremnih srpskih nacionalista, kakav je Arkan, za

poslanike na Kosovu.117

Izgleda paradoksalno to što je albanski bojkot

prethodnih višepartijskih izbora u Srbiji, 1990.,

1992118. i 1993. godine, ojačao vlast vodećih

partija u Srbiji protiv koje su se navodno Albanci

borili. Uporno odbijanje kosovskih Albanaca da

učestvuju u izbornom procesu podsticalo je

razočaranje me|u svima onima, u Srbiji i u svetu,

koji su verovali da problem Kosova ne može biti

rešen bez jačanja demokratskih institucija u

Srbiji, odnosno bez političkog učešća albanskog

dela stanovništva u političkom životu Srbije i

Savezne Republike Jugoslavije.

Iako su neki istaknuti albanski intelektualci sa

Kosova, me|u kojima i [keljzen Malići, pozivali

Albance da iza|u na izbore u Srbiji, samo su dve

albanske partije izvan Kosova – jug Srbije (Partija

demokratske akcije i Demokratska partija Albanaca)

116 "Njujork tajms" (New York Times), 28. decembar 1992.

117 Od 24 poslanika koliko je birano sa Kosova, njih 21 bilo je iz redova

vladajuće Socijalističke partije, dvoje iz Srpske radikalne stranke

ultranacionaliste Vojislava [ešelja i samo jedan iz demokratske

opozicije, DEPOS-a. Ti poslanici predstavljali su izbor Srba, pošto su

Albanci bojkotovali izbore. Muslimani, kojih ima oko 60.000, osnovali

su sopstvenu partiju, Stranku demokratske akcije (SDA) koja, takođe,

nije učestvovala na izborima, kao što nije ni Turska nacionalna partija

koja predstavlja tursku manjinu od otprilike 12.000 ljudi.

118 Na izborima održanim 1992. godine, Socijalistička partija Srbije

(SPS) dobila je 13 mandata u izbornoj jedinici Priština i to sa 42.396

glasova; Srpska radikalna stranka (SRS) dobila je pet mandata, sa

18.735 glasova, i tako redom. Situacija se ponovila i na izborima

održanim u decembru 1993. godine, kada je vladajuća SPS na Kosovu

osvojila ukupno 21 mandat (SRS je dobila dva, a koalicija opozicionih

partija, DEPOS, jedno mesto).

izašle na izbore i osvojile dva mandata u Skupštini

Srbije. Da su kosovski Albanci koristili svoje

izborno pravo i na republičkim i na saveznim

izborima, mogli su računati na osvajanje vlasti u

24 od 29 opština u Pokrajini i na najmanje 24 mesta

u republičkoj Skupštini, kao i na 12 mesta u

saveznoj Skupštini. S obzirom na to da bi, u tom

slučaju, veće srpske partije izgubile odgovarajući

broj mandata, učešće Albanaca na izborima bi znatno

izmenilo postojeću političku ravnotežu u zemlji.119

Ali, DSK nije imao nikakvu želju da doprinese

procesu demokratizacije u Srbiji. Zapravo, iskustvo

srpske represije i pogoršanje odnosa izmedju dveju

zajednica učvršćivalo je rešenost Albanaca da ne

treba da se bore samo za ljudska prava pojedinca i

da neodustaju od zahteva u pogledu teritorijalnih

prava. Naravno, sama Srbija nije bila imuna na

sukob. Zapravo, sve dok Albanci bojkotuju izbore,

demokratizacija Srbije - što je, po mnogim

mišljenjima, bio preduslov bilo kakvog rešenja -

biće zaustavljana. 120

Tokom čitave 1994. godine, širilo se uverenje da

će Kosovo buknuti, ukoliko ne do|e do popuštanja

represije. Sve je rasprostranjenije mišljenje da su

Rugovina politika miroljubivog otpora i paralelna

vlada omogućili da vlasti Srbije kontrolišu Kosovo

i podstiču iseljavanje kosovskih Albanaca nasilnim

sredstvima.

Rugovina politika nije uspela da izmeni

sutuaciju. To je dovelo do sve većih napetosti

unutar DSK, a i u drugim partijama, naročito u

Seljačkoj i Liberalnoj partiji. U jesen 1994.

godine, se širi raskol izme|u tvrde linije, koja se

zalagala za potpunu nezavisnost Kosova, i

umerenjaka, koji su zagovarali autonomiju unutar

119 P. Simić, "Problem Kosova i Metohije", 14.

120 Vudvord (Woodward),Balkan Tragedy, 341; Miranda Vicers, 278 - 281.

nove Jugoslavije. Bio je to prvi javni sukob unutar

DSK od njegovog osnivanja, a prouzrokovali su ga

kosovski Albanci koji su se sve više protivili

dominaciji DSK u lokalnoj vlasti.121

Iako su Rugova i Bukoši javno morali da slede

Berišinu liniju, usledilo je burno razdoblje

"leteće diplomatije" u korist rukovodstva kosovskih

Albanaca. Adem Demaći je, 24. oktobra 1999, posetio

organizacije za zaštitu ljudskih prava u

[vajvcarskoj, a 2. novembra, Ibrahim Rugova je, u

@enevi, razgovarao sa kopredsednicima Me|unarodne

konferencije o bivšoj Jugoslaviji, lordom Dejvidom

Ovenom i Torvaldom Stoltenbergom.122

121 Podela između umerenjaka i "nezavisnjaka", ne samo na Kosovu, već i širom dijaspore, posebno u SAD, [vajcarskoj i Nemačkoj, počela je da

biva jača nakon ostavke nekolicine vodećih umerenjaka na članstvo u

DSK, u oktobru 1994. godine.

Porast ove podele se najbolje moglo uočiti u Tirani, gde je Anton Kolaj, potpredsednik DSK, koji je preuzeo ambasadu Kosova, oštro

kritikovao kosovskog premijera, Bujara Bukošija, zbog toga što je bio

spreman da prihvati autonomiju. Kolaj je sklonio sa položaja

Bukošijevog predstavnika u Tirani, Skendera Zogaja. Kolaj je, takođe,

napao Bukošijevu organizaciju u Tirani zbog lošeg vođenja politike i

moguće pronevere kosovskih sredstava. Većina rukovodstva kosovskih

Albanca u dijaspori stala je na Kolajevu stranu. Situacija je postala

napeta, a probudjeni strah i sumnjičavost stvorili su zid ćutanja u

svim ispostavama DSK, jer je članstvo požurilo da se opredeli za jednu,

ili za drugu stranu. Kosovski Albanci bivali su sve spremniji za

promene u rukovodstvu, a ljudi kao što su [keljzen Malići, Veton Suroi,

Mahmut Bakali (bivši komunistički funkcioner) i Fehmi Agani dobijali su

sve veću podršku. Spominjanje autonomije na Kosovu i dalje je

predstavljalo političko samoubistvo, ali je glavno pitanje tada postalo

stanje u samoj Albaniji. Zavladalo je nezadovoljstvo zbog najnovije

promene politike Salija Beirše kojom je i on, pod pritiskom SAD,

prihavtio ideju autonomije za Kosovo.

122 Rugova je kopredsednike upoznao sa albanskim stavovima u vezi sa

rešenjem kosovskog problema: "Nezavisno i neutralno Kosovo, otvoreno,

kako prema Albaniji, tako i prema Srbiji, predstavlja optimalno rešenje

za sve u regionu". Na ovo su Oven i Stoltenberg odgovorili da

međunarodna zajednica nije zanemarila pitanje Kosova i da gaji

simpatije prema nenasilnoj politici koju vode kosovski Albanci (Bilten

Ministarstva informacija.., br. 194, 7 novembar 1994). Sve što su Oven

i Stoltenberg mogli da ponude Rugovi bilo je, još jednom, da će biti

započet dijalog o pitanju obrazovanja.

Naredne nedelje, Rugova je otišao u Holandiju i

Belgiju gde se sastao sa organizacijama za ljudska

prava. Dvojica poslanika DSK u Skupštini posetili

su Ministarstvo spoljnih poslova Kanade. Rugova se,

22. novembra, u Bernu sastao sa švajcarskim

ministrom spoljnih poslova, a početkom decembra

otišao je u Sjedinjene Države na razgovore sa

najvišim zvaničnicima. Sredinom decembra Rugova se

ponovo u Bonu, gde je razgovarao sa Klausom

Kinkelom, nemačkim ministrom spoljnih poslova. U

svim ovim susretima kosovskim Albancima obećavano

je jedno te isto - podrška za nastavak njihove

miroljubive borbe i posredovanje u eventualnom

dijalogu sa Beogradom.

U to vreme, političkim životom kosovskih

Albanaca potpuno dominira DSK, dok su manje

političke partije bile marginalizovane. Rešavanje

pitanja ekonomskog razvoja i socijalnih problema

odloženo je do postizanja rešenja pitanja statusa

Kosova ili kako su albanske vodje govorile do

osloba|anja od srpske kolonijalne dominacije.

DSK nije bio isključivi krivac za odsustvo

političke konkurencije i Kosovska demokratska

unija, na primer, izbegavala je saradnju sa drugim

manjim partijama kao nekorisnu. Ali, DSK je činio

sve što može da marginalizuje druge političke

partije. Kao ustupak preživlajvanju nekih manjih

partija DSK je pristao da učestvuje u osnivanju

Saveta političkih partija Kosova (SPPK) koji je

trebalo da olakša koordinaciju me|u političkim

partijama radi stvaranja pokreta za nacionalno

oslobo|enje. DSK je, me|utim, iskoristio Savet za

svoje sopstvene ciljeve, a posebno da zadobije

inostranu podršku za svoj sopstveni program,

sprečavajući tako pojavu nacionalnog pokreta

zasnovanog na jednoj demokratskijoj osnovi.

Postajalo je sve očiglednije da DSK nema jasnu

strategiju, osim bojkotovanja zvaničnih institucija

i svih izbornih procesa i nade da će ga me|unarodna

zajednica nagradititi priznavanjem.

Kako se rat u Bosni i Hercegovini nastavljao,

spoljne sile su bile sve sklonije stavu da je

republika državni entitet. Prema tome, Kosovo je

bilo integralni deo Srbije i pod njenom unutrašnjom

jurisdikcijom.

Me|unarodna zajednica insistirala je na

teritorijalnom integritetu Bosne iz dva razloga.

Prvo, da bi se očuvali bezbednost i stabilnost

Evrope zaštitom helsinškog principa

nepromenljivosti nasilnim putem postojećih granica

i, drugo, obuzdavanja etnocionalističkog

ekspanzionizma i sukoba. Naime, ako bi se dopustila

podela Bosne i Hercegovine, stvorilo bi se pogodno

tle za domino efekat i uvećala verovatnoća da bukne

rat na susednim područjima.

Rugova je, kao i Beriša, bio prinu|en na

taktičko povlačenje prihvatanjem balkanske

realnosti. Od tog trenutka, svoju političku borbu

DSK skriva iza mlake borbe za ljudska prava.

Istovremeno, narasta nezadovoljstva Rugovinom

politikom i okretabnnje sve većeg broja mladih

kosovskih Albanaca ka nasilnom rešenju.

Kako su meseci prolazili, napetost na Kosovu je

sve više rasla. Situacija je postala posebno

osetljiva u avgustu 1995. godine, kada je, posle

nasilne reintegracije Krajine, u Srbiju stiglo oko

200.000 Srba iz Hrvatske. Iako je na hiljade tih

izbeglica poslato na Kosovo, većina mladih

muškaraca gotovo odmah se vratila u Srbiju, a na

Kosovu su ostali samo žene, deca i stari. Zvanični

argument za slanje izbeglica na Kosovo, umesto na

velika nenaseljena područja na jugu Srbije, glasio

je da bi naseljavanje izbeglica iz Krajine

poboljšalo nacionalnu strukturu Kosova (na kome su

u to vreme samo 6 odsto stanovništva činili Srbi) i

da bi ta ravnoteža pomogla da se izbegnu moguća

buduća nacionalna sukobljavanja.

Početkom oktobra 1995. godine, broj srpskih

izbeglica iz Krajine koje su se smestile na Kosovu

nije bio visok. Uprkos tome što se DSK bunio,

tvrdeći da Beograd pokušava da izmeni etničku

ravnotežu Kosova i da se okreće politici

podsticanja naseljavanja Srba i Crnogoraca na

Kosovu, dolazak relativno malog broja Srba nije

imao većeg uticaja na ukupnu demografsku

superiornost Albanaca. Ali, mogućnosti da bude

primljeno još izbeglica bile su praktično

iscrpljene, Srbi iz Krajine nisu bili prvi došljaci

sa strane. Mnogi došljaci na Kosovu bili su, u

stvari, Albanci. Te izbeglice, koje su stigle u

prvom talasu naseljavanja, koji je započeo 1991.

godine, bili su uglavnom albanski i muslimanski

povratnici - Albanci i Muslimani, rodom sa Kosova,

koji su, iz ekonomskih razloga, pedesetih i

šezdesetih godina otišli u Sloveniju i Hrvatsku.

Oni su se vratili na početku rata, 1991. godine, a

primile su ih njihove porodice. Oni nisu mogli

steći izbeglički status, pošto je jedan od

najvažnijih uslova za sticanje statusa izbeglice

mesto ro|enja. Pošto su ti ljudi bili ro|eni na

Kosovu nisu mogli biti smatrani izbeglicama i zato

nisu dobijali humanitarnu pomoć.

Broj "novih" izbeglica (onih iz Krajine) bio je

izme|u 6.000 i 7.000. Na Kosovu je, tako|e, bilo i

oko 4.000 registrovanih srpskih izbeglica iz Bosne

koji su došli još ranije. Još tokom leta 1992.

godine, na Kosovu se smestilo nekoliko stotina

srpskih izbeglica, tačnije, 700 njih, u vikendice u

naselju "Pishat e Decan", nedaleko od Dečana. Pored

izbeglica, glavni korisnici konfiskovane albanske

zemlje i kuća u to vreme bili su srpski vojnici.

Velike površine zemlje konfiskovane su u Globočici

(deo Kačanika, kod makedonske granice), posebno u

Džemajl Zeki (Xhemajl), gde je armija počela da

gradi vojna postrojenja i u Ponošecu, uz albansku

granicu, gde su bili smešteni rezervisti srpske

vojske.123

Iako su kosovski Albanci uporno nastojali da

internacionalizuju svoj problem, nakon početne

podrške iz inostranstva pružene albanskom

nacionalnom pokretu na Kosovu, me|unarodna

zajednica je promenila stav i zauzela stanovište da

bi svaki pokušaj nasilnog ocepljenj Pokrajine iz

Srbije i ostatka Jugoslavije nesumnjivo proširio

sukobe, prvo na susednu Makedoniju, a onda i na

druge, susedne zemlje. Imajući to na umu,

predsednik Milošević je u prvu posetu Kosovu, tri

godine posle one od 20. jula 1995. godine, došao sa

rečima pomirenja. On je izrazio uverenje da će

Kosovo postati "region uzajamnog razumevanja,

saradnje i koegzistencije". Taj potez je bio

povučen iz potrebe da se predstavi kao ozbiljan

član me|unarodne zajednice, sposoban da podrži

mirovni proces u Bosni. Tokom njegove posete,

postalo je očigledno da Socijalistička partija

Srbije nije iskrena u svojoj rešenosti da pregovara

sa kosovskim Albancima i da je razumevanje izme|u

Rugove i Miloševića gotovo nemoguće.124

Kada je, u Dejtonu, takav sporazum postignut,

me|unarodna zajednica je ostala privržena

opredelenju za rešavanje srpsko-albanskih odnosa na

123 Otpuštanja i etničko čišćenje na Kosovu, Međunarodna konfederacija

slobodnih sindikata, Brisel, oktobar 1995, 6.

124 Na mitingu u Mitrovici, Milošević je jasno pokazao da namerava da

zabije klin između kosovskih Albanaca i njihovog političkog

rukovodstva, zalažući se za politiku "nacionalne jednakosti" u kojoj će

"svi građani biti jednaki". On je zatražio od Albanaca da odbace svoje

političke vodje i da prigrle srpsku upravu(F.Schmidt, Strategic

Reconciliation in Kosovo, "Transition", 25. avgust 1995, 19).

Kosovu u okviru Srbije i krnje Jugoslavije.125 U

Dejtonu, gde je konačno postignuto mirovno rešenje

za Bosnu, bosanski Srbi dobili su sopstvenu

republiku unutar Federacije Bosne i Hercegovine, a

ukidanje sankcija Ujedinjenih nacija protiv Srbije

i Crne Gore nije uslovljeno rešenjem kosovskog

problema koji treba tretirati kao problem

autonomije i ljudskih prava. O nezavisnosti Kosova

nije bilo ni pomena.126 To je iznenadilo kosovske

Albance i gorko ih razočaralo jer u Dejtonskom

sporazumu nije bilo spominjanja Kosova. Mada je

Saveta bezbednosti UN izrazio svoju saglasnost da

zadrži "spoljni zid" sankcija dok Beograd ne počne

ozbiljno da se bavi kosovskim pitanjem. Postalo je

jasno da će, sve dok na Kosovu naizgled vlada

relativni mir, me|unarodna zajednica izbegavati da

sugeriše bilo kakve suštinske promene. Osećaj

kosovskih Albanaca da su izdati dostigao je vrhunac

kada se predsednik Albanije Sali Beriša priklonio

zapadnim kolegama, podržavši rešavanje albanskog

pitanja unutar Srbije. Beriša, koga su u to vreme

UN i NATO veoma hvalili zbog njegove uzdržanosti u

vezi sa albanskim nacionalnim pitanjem, zalagao se

sada za razgovore izme|u lokalnog rukovodstva

kosovskih Albanaca i Beograda. Opredelenje za

nenasilni otpor, rukovodstvu kosovskih Albanaca

nije donelo nikakvu korist. Zapravo, u situaciju

nastaloj nakon postizanja Dejtonskog sporazuma,

medju kosovskim Albancima, otpočelo je intizevnije

preispitivanje političkog stava. Svesni da zbog

pasivne politike, koju su vodili tokom čitavog rata

u Jugoslaviji, nisu pozvani na mirovne pregovore,

mnogi mladi Albanci nisu više bili spremni da se

mire sa odlaganjem i sa "neprihvatljivim" rešenjem

statusa Kosova, odnosno sa time da Kosovo ostane

autonomna pokrajina unutar nove Jugoslavije. Ovo je

bilo jednako neprihvatljivo i za kosovske Srbe. Za

125 P. Simić, "Problem Kosova i Metohije", str. 5. 126 Kosotovicova,Parallel Worlds, str.56-7.

njih to je predstavljalo povratak na omraženi ustav

iz 1974. godine.

Mnogi kosovski Albanci strahovali su u to vreme

od neke ishitrene postdejtonske rezolucije za

Kosovo i bili su rešeni da spreče svako kompromisno

rešenje koje bi se uklopilo u tajming i želje

me|unarodne zajednice, a ne samih Albanaca. U

Dejtonu je razjašnjeno da nikakva promena granica u

Jugoslaviji neće biti odobrena. Taj stav kosovski

Albanci doživeli su kao licemeran, zbog toga što je

Dejtonski mirovni sporazum omogućio bosanskim

Srbima da zadrže svoju odvojenu Republiku Srpsku,

ponudivši im čak i mogućnost konfederalnog

povezivanja sa Srbijom. Zašto, onda, Albanci ne bi

mogli da imaju svoju Republiku Kosovo unutar

Jugoslavije, pod sličnim uslovima? Argument

(moralni) na koji su se pozivali Albanci bio je da

je prvi od ova dva entiteta potpuno nov i silom

uspostavljen, što mu je donelo me|unarodno

priznanje, dok je drugi i ranije postojao kao

teritorijalni entitet, premda ne kao republika;

Albanci su stoga smatrali da ne bi trebalo da budu

stavljeni u neravnopravan položaj zbog toga što su

tako dugo odbijali da svoje zahteve podrže

oružjem.127 Tako je najvažnija lekcija koju su

kosovski Albanci izvukli iz Dejtona bila da je taj

sporazum vrednovao oružanu borbu bosanskih Srba,

priznavši, iako samo delimično, Republiku Srpsku u

Bosni. To je ubedilo mnoge Albance da me|unarodna

zajednica razume samo jezik oružanog sukoba, a ne

jezik nenasilja.128

127 Duizings, Janjic i Malići (eds), Kosovo/Kosova, XXI

128 Adem Demaći, lider Parlamentarne partije Kosova (PPK), glavnog

rivala DSK, i predsednik Veća za odbranu ljudskih prava i sloboda u

Prištini, pokazao je nestrpljenje kada je odbacio teoriju da

međunarodna zajednica ne bi tolerisala nikakvu promenu granica: "Mislim

da su granice promenjene. To što se sada govori o granicama je

apsurdno, pošto Jugoslavija više ne postoji. Sve njene granice su

poništene, i ne mogu važiti različiti kriterijumi po kojima se neke

granice mogu, a neke ne mogu menjati"( D. Gorani, War Report, may

Izjava kosovskog "premijera", Bujara Bukošija,

od 31. oktobra 1995. Godine, bila je zlokobno

upozoravajuća: "Neka se zna da je upravo na Kosovu

sve počelo i da je perspektiva uistinu sumorna, ako

se našem pitanju ne posveti dužna pažnja i duboko

razumevaje praćeni intenzivnim mejdunarodnim

pritiskom na Beograd".

Krajem 1995. godine, učestali su medju

Albancima, naročito mladima, potezi odbacivanja

Rugovine politike, a sve višese se slušaju poruke

iz govora Adema Demaćija i opširnih intervjua

Redžepa ]osje u magazinu "Intervista". I jedan i

drugi jasno su izrazili stav, koji je delila većina

kosovskih Albanaca, da Rugovina politika za pet

godina nije ništa postigla. Rukovodstvo DSK

optuženo je da je nefleksibilno i da je nanelo

štetu kosovskoj stvari, dok je na uporne Rugovine

tvrdnje da me|unarodna zajednica "čvrstom rukom"

rešava pitanje Kosova počelo da se gleda kao na

potpune laži.129

Početkom 1996. godine, ogromna većina

stanovništva živi strogo podeljeno - posećivali su

različite kafiće i restorane; dok su Srbi putovali

vozom, Albanci su koristili autobuse.

1996). U opširnom intervjuu za kosovski list na albanskom jeziku "Koha"

tadašnji britanski ambasador, Ajvor Roberts (Ivor), objasnio je

međunarodni stav o Kosovu u svetlu Dejtonskog sporazuma:

"Dejtonskim sporazumom dobili smo to da su sve strane konačno

potpisale rešenje i ono na čemu sada želimo da radimo jeste

postizanje sličnog aranžmana za Kosovo koji će neizbežno, na obe

strane, značiti kompromis, felksibilnost i držvaničku mudrost. Na

neki način moramo pronaći središnji put između zahteva naroda

Kosova za samoupravom i poštovanja međunarodnih granica zacrtanih u

Helsinškoj konvenciji... Albanci mi mogu reći 'ali mi ne prihvatamo

te granice' i ja razumem zašto to govorite. Ali ja moram reći da to

nije gledište koje međunarodna zajednica podržava. To je, dakle,

realnost sa kojom morate da živite"(Koha, 6. novembar 1996).

129 Miranda Vicers, , 281 – 289.

Za Albance je javni kontak sa Srbima na Kosovu

bio nedopustiv, a DSK je koristio svoju moć da

izoluje one koji bi prekršili to nepisano pravilo.

Samo nekolicina predstavnika intelektualne elite

mogla je javno da se pojavljuju sa Srbima, na nekoj

panel diskusiji, bez straha od javne osude. Većina

Albanaca, kao i većina Srba je kontakt sa drugom

zajednicom radije pepuštala svojim političkim

vodjama.130 Za Albance, me|u kojima je retko ko

mla|i od 20 godina uopšte govorio ili razumeo

srpski jezik, Beograd je bio prestonica strane

države, čije su policijske i vojne jedinice kao

okupatorske snage privremeno stacionairane na

Kosovu, a uz to i finansirane iz ogromnih poreza

na polulegalnu trgovinu u jednoj opustošenoj

kosovskoj privredi.

Dve zajednice ostale su me|usobno sumnjičave

prema težnjama druge strane, a stereotipi, strahovi

i mržnja bivali su sve jači. Dok je ugnjetavanje

Albanaca u prvoj polovini decenije bilo otvoreno,

većina policijskih akcija je, počev od 1995.

godine, izvo|ena noću i u zabačenim seoskim

područjima.131

U postdejtonskoj klimi na čitavom Kosovu i u

velikoj kosovskoj dijaspori postala je primetna

težnja da se odbaci miroljubiva politika koju je

zagovarao Ibrahim Rugova. I ranije je bilo takvih

težnji, ali one su sada postajale jače i

organizovanije. Za većinu kosovskih Albanaca status

kvo na Kosovu bio je neodrživ. Oni su verovali da

130 Džuli Mertjus (Julie Mertus), A Wall of Silence Divides Serbian and

Albanian Opinion on Kosovo, Transition, 22. mart 1996, 49.

131 Jedan od zanimljivih nus-proizvoda polarizacije srpskog i albanskog

stanovništva na Kosovu je promenjeni stav obe zajednice prema kosovskim

Romima; Albanci zu zamenili Rome muzičare slabijim albanskim

muzičarima, dok su Srbi na svojim svadbama angažovali Rome umesto

Albanaca.

me|unarodna zajednica zanemaruje njihovu tešku

situaciju i da se i sada, kao i u prošlosti, o

njihovoj sudbini odlučuje ,a oni se ništa ne

pitaju. Uprkos bezbrojnim saopštenjima DSK i

organizacija za ljudska prava o kršenjima ljudskih

prava, me|unarodna zajednica se, i dalje,

oglušivala o pitanje samoopredeljenja Kosova,

insistirajući da je to unutrašnje pitanje krnje

Jugoslavije.

Sve veće bezna|e i razočaranje, sada uočljivo i

me|u ženama i starijim ljudima, dovelo je do

perastanja albanskog pasivnog političkog otpora u

ofanzivnu strategiju. To je ubrzano nizom

istovremenih bombaških napada na pet cenatara za

smeštaj srpskih izbeglica u nekoliko kosovskih

gradova, sredinom februara 1996. godine.132

Tajna organizacija, Nacionalni pokret za

oslobo|enje Kosova (Levizja Kombetare per Clirimin

e Kosoves, LKCK), preuzela je odgovornost za ove

napade, dodajući da je to tek početak njihove

kampanje. Usledila je serija "probnih napada" druge

tajne organizacije, Oslobodilačke vojske Kosova

(Ushtria Clirimtare e Kosoves, UCK), koja je, u

pripremama za pokretanje gerilske kampanje, izvela

nekoliko odvojenih, pojedinačnih napada na Srbe.

Iako su obe tajne organizacije i dalje ostajale u

senci, zvaničnici Službe državne bezbednosti

tvrdili su da okosnicu Oslobodilačke vojske Kosova

i manjeg Nacionalnog pokreta za oslobo|enje Kosova

čine plaćenici koji su se tokom rata u Bosni i

Hercegovini borili na strani Muslimana protiv

bosanskih Srba. Mnogi iz redova pobunjenika, očito

su stvorili organizovanu bazu od nekoliko hiljada

pristalica, obučavali su se u Albaniji, Iranu i

Pakistanu.133 Obe albanske organizacije delovale su

132 Tada je na Kosovu bilo oko 10.000 Srba iz Hrvatske. 133 Vidi izveštaj u "Njujork herald tribjunu" (New York Herald Tribune),

17. februar 1997.

kao da su dobro obučene i dobro opremljene

minobacačima, automatskim i poluautomatskim

oružjem, eksplozivom i sofisticiranim sistemima

veza. Osim što su dobijali novac od brojne i bogate

kosovske dijaspore u zapadnoj Evropi, dobijali su,

navodno, i redovna sredstva od militantnih

islamskih organizacija sa Bliskog Istoka. Većina

komandanta OVK su bivši aktivni i rezervni oficiri

regularnog i rezervnog sastava JNA i jedinica

teritorijalne odbrane.

Početak delovanja LKCK i UCK mogao bi se

smatrati početkom pribegavanja nasilju od strane

Albanaca. Sporadične terorističke aktivnosti počele

su prethodne, 1995 godine, kada je zabeležen

značajan porast broja oružanih napada na srpsku

policiju ili vojnike, ali je to prošlo uglavnom

nezableženo.134

Odluka nekoliko zemalja EU da priznaju novu

Jugoslaviju, u aprilu 1996. godine, dodatno je

ražestila kosovske Albance.135

134 Najozbiljniji napad izveden je u aprilu 1995. godine, u blizini graničnog medjaša na albansko-kosovskoj granici (Piramida D2), kada je

grupa od tri Albanca napala srpsku graničnu patrolu automatskim oružjem

i granatama i ubila jednog, a teško ranila dvojicu graničara. Na Kosovu

to uopšte nije objavljeno, kao ni u štampi u Albaniji, iako su na

području Kukeša svi za to znali. Uzrok ili motiv je bio osveta za

pogibiju dva mlada albanska učitelja, tačno godinu dana pre toga.

Najozbiljniji incident na Kosovu dogodio se u avgustu 1995. godine, u

Dečanima, kada je nekoliko naoružanih ljudi napalo srpsku policijsku

stanicu, ubacivši bombu u prostorije, a potom zapucali iz automatskog

oružja, nanevši teške povrede dvojici policajaca. Važan aspekt ovih

incidenata bio je stepen organizovanosti koji je zahtevalo njihovo

izvođenje. Ranije su se takvi incidenti sastojali uglavnom od

pojedinačnih napada na srpske policajce, pucanje u leđa ili bacanja

granate na policijski automobil, a počinioci su, kako se verovalo,

uglavnom bili pojedinci koji su želeli da se osvete. Napadi na ganične

patrole i policijske stanice zahtevali su viši stepen planiranja i

organizovanosti (Miranda Vicers, 289 – 292).

135 Bujar Bukoši ocenio je taj korak preuranjenim i uvredljivim za

Albance, tvrdeći da podriva kredibilitet rukovodstva kosovskih Albanaca

i njihove napore da se izbegne sukob na Kosovu. Ibrahim Rugova našao se

sada u još težoj situaciji. On je dobio međunarodne pohvale, ali je

njegova gandijevska politika ostala toliko upadljivo nenagrađena da je

Ubistvo osmoro ljudi, krajem aprila 1996.

godine, moglo bi se protumačiti i kao odgovor na to

što je EU priznaa Jugoslaviju i kao početak

temeljne strategije destabilizacije Kosova.136

Iznenadni porast nasilja izazvao je napetost u

čitavom području. U nastojanju da smire situaciju,

me|unarodni posmatrači pozvali su predstavnike

srpskog i albanskog rukovodstva da odmah započnu

dijalog i apelovali na obe strane da ispolje

uzdržanost i da se klone provokacija. Prva reakcija

Beograda bila je pojačano prisustvo policije i

vojske na ulicama Kosova, što je povećalo

ozloje|enost Albanaca. Preovladavalo je osećanje da

je organizacija koja je izvršila ove napade, o kome

god da je reč, postigla svoj cilj dodatnog jačanja

napetosti na Kosovu i skretanja pažnje me|unarodne

zajednice na ovo područje.

Političke vodje obe zajednice su se i ovom

prilikom ponele nedogovorno. Tako su zvanični

izvori DSK uporno poricali postojanje OVK ili NPOK

(LKCK), pripisujuću napade ekstremnim srpskim

nacionalistima koji žele da nateraju Albance da

odustanu od svog pasivnog držanja i time dobiju

izgovor za novo vojno pritezanje Kosova.

Jugoslovenska štampa, me|utim, tvrdila je da

osetio da je umoran i zanemare, kao i da naglo gubi kredibilitet među

svojim sve ogorčenijim i razočaranim sledbenicima.

136 Tada je, dan nakon što je jedan Srbin ubio jednog albanskog studenta,

u seriji napada na području Dečana i Peći na jugu Kosova ubijeno šest

Srba, a nekoliko ih je ranjeno. U jednom od tih slučajeva, u kafiću u

Dečanima, meta su bili civili, a u svim ostalima - policajci.

U početku, ni jedna organizacija nije preuzela odgovornost za

izvršene napade, ali je kasnije, u pismu upućenom redakciji emisije na

albanskom jeziku Svetskog servisa Bi-Bi-Sija OVK priznala ubistva Srba

u Dečanima i Peći. U pismu je saopšteno da su "gerilski odredi OVK

izvršili oružani napad na srpske agresore" i da OVK "vodi borbu za

oslobođenje Kosova koja će trajati do konačne pobede". Iako je bilo

sumnje u identitet ove organizacije i verodostojnost pisma, za koje su

mnogi Albanci tvrdili da ga nije napisala osoba kojoj je albanski

maternji jezik, nasilje je nastavljeno poslednjih dana aprila,

eksplozijama u Dušanovcu, jednom od predgrada Prizrena, i na putu

između Vučitrna i Mitrovice.

terorističke aktivnosti organizuju visoke diplomate

iz albanske ambasade u Beogradu "pod direktnom

kontrolom predsednika Salija Beriše", sa ciljem da

destabilizuju Kosovo137 Sa svoje strane, vlast u

Beogradu i mediji pod njenom kontrolom su

marginalizovali uticaj i opasnost od narastanja

oružanog otopra Albanaca, što će činiti čak i

danima otvorenih konfronatacija, tokom 1998 godine,

kažnjavajućI novine i novinare koji ne bi pred

naziv OVK stavili “tzv.”.

Zahtevajući i od Srba i od Albanaca da prona|u

“srednji put”, me|unarodna zajednica je nastojala

da obezbedi teritorijalni integritet Jugoslavije

zajedno sa samoopredeljenjem za Albance. Me|utim,

to je bilo teško jer je polazna tačku “srednjeg

puta” bila pretpostavka da Kosovo mora biti

tretirano kao konstitutivni deo Srbije. No, medju

Albancima je postavljeno pitanje: Zašto me|unarodna

zajednica ne može ponovo da razmotri odluke koje je

donela 1913. i 1918. Godine? Uz to, uradjeno je sve

što treba da se stvori utisak kako Helsinški

sporazum zabranjuje promenu granica, ali nije tako;

ono što Helisnki sporazum ne dozvoljava jeste

upotreba sile radi izmene granica. Promena granica

dogovorom teoretski je moguća i mnoge unutrašnje

granice u istočnoj i srednjoj Evropi i bivšoj

Jugoslaviji su tokom devedesetih godina postale

me|unarodne, preteženo konsenzusom.138

137 Prema tvrdnjama Beograda, iza ove nove kampanje albanskog

nasilja stajala su dva glavna cilja. Prvi je bio da se uoči Berišine

izborne kampanje jače zaigra na nacionalističku kartu. Ako je i bilo

tako, to je bilo izuzetno nedelotvorno: u proleće 1996. godine, u

Albaniji, pitanje Kosova gotovo nigde nije ni spominjano, jer je

Albanija bila zaokupljena sopstvenom borbom protiv nezaposlenosti,

rastućeg kriminala i korupcije. Drugi cilj zvučao je uverljivije: da se

unapred obezbede jake pregovaračke pozicije za buduće rasprave o

statusu Kosova.

138 Ser Redžinald Hibert (Sir Reginald Hibbert), "Response to Ivor

Roberts on Kosovo", Albanian Life, br. 62, zima 1997.

Tokom 1996. godine, neki Albanci, pre svih Adem

Demaći, počeli su diskretno da predlažu rešenje

unutar okvira današnje Jugoslavije, kao, na primer,

"nezavisno i suvereno Kosovo" unutar nove federalne

Jugoslavije, kao kompromisno ili privremeno rešenje

koje bi teritorijalni integritet Jugoslavije

sačuvalo netaknutim. Demaćijev plan predvi|ao je

oživljavanje, starog, koncepta pre balkanske nego

jugoslovenske federacije, Balkanije, čije bi jezgro

činile tri republike - Srbija, Crna Gora i Kosovo,

dok bi im se druge države bivše Jugoslavije mogle

kasnije priključiti.139

Drugi predlozi za rešenje kosovskog problema

došli su od Srpskog pokreta obnove Vuka Draškovića

koji se zalagao za viši stepen autonomije; od

Demokratske stranke Srbije Vojislava Koštunice,

koji je podržavao ograničenu lokalnu

decentralizaciju, i od Demokratske stranke Zorana

\in|ića, koji je predlagao formu regionalizacije.140

Njihov prevashodni cillj bio je svakako da napadnu

Miloševića zbog toga što nije rešio ovaj problem. U

me|uvremenu, Jugoslovenska udružena levica,

predvo|ena Miloševićevom suprugom, Mirom Marković,

negovala je umereniju liniju, govoreći o Albancima

kao o "gra|anima", a čak su, u nekim dokumentima,

izloženi i različiti predlozi autonomije. Milošević

je imao dve suštinske opcije: ili da Albancima

obezbedi garanciju prava unutar Srbije/Jugoslavije

ili da podeli teritoriju po etničkim linijama. Ali,

malo je verovatno da bi se Kosovo moglo podeliti

bez ozbiljnih lokalnih i regionalnih sukoba.

Konkretno,rasle bi aspiracije Albanaca u

Makedoniji da se ujedine sa drugim albanskim

139 Kosovo/Kosova, XX

140 Za korisne diskusije o pet mogućih rešenja kosovskog problema (1.

podela teritorije, 2. balkanska konfederacija, 3. jugoslovenska mini-

konfederacija, 4. specijalna autonomina, 5. evropske civilne mirovne

jedinice) vidi Albero l'Abate (l'Abbate), Kosovo: Neizvojevani rat,

Dipartimento di Studi Sociali, Universita degli Studi di Firenze, 1996.

zemljama, što bi dovelo do nastanka novih

destabilizirajućih regionalnih saveza. Ipak, takav

proces je sada imao legitimitet, barem u Bosni.

Posle Dejtona, verovatnoća podele je postala veća.

Svakako da je Miloševićev osnovni cilj bio da

izbegne stvarno slabljenje Srbije i federacije,

bilo nekom ozbiljnijom autonomijom, bilo

nezavisnošću ,jer bi i jedno i drugo za njega imalo

visoku političku cenu.141

Eskalacija nasilja na Kosovu uznemirila je

Albance u susednoj Makedoniji.142 U me|uvremenu,

nasilje se nastavilo. Pod nerazjašnjenim

oklnostima, u noći 29. maja 1996. godine, u

Glogovcu su ubijena dva srpska policajca, a pet ih

je ranjeno, što je dovelo do pojačanog

uznemiravanja Albanaca od strane snaga bezbednosti.

Zbog pogoršanje situacije ubrzano je otvaranje

Američkog informativnog centra u Prištini, u junu,

u nameri da se još jednom potvrdi da Stejt

department insistira na tome da Beograd mora

pokazati da je postignut suštinski napredak u

rešavanju kosovskog problema kako bi "spoljni zid"

141 D. Janjić, Ka dijalogu ili podeli?, War Report, may 1996.

"Ako se na Kosovu vode borbe, mi ne možemo mirno sedeti i na

televiziji gledati šta se dešava.", rekao je Menduh Tači iz Partije

demokratskog prosperiteta (PDPA) u intervjuu Rojtersu (16. maj 1996.).

"Ovo je borba svih Albanaca". Tači se složio da tajne albanske

organizacije, koje podržavaju nasilni otpor srpskoj vladavini, postoje

i na Kosovu i u Makedoniji, ali je rekao i da njegova partija nema

kontakte sa njima i da se ne bi reklo da one ne predstavljaju

organizovanu snagu. On i drugi albanski političari izrazili su

zabrinutost da će se sve veći broj mladih priključivati takvim

organizacijama ako Srbija i Makedonija nastave da se opiru zahtevima

svojih albanskih manjinskih zajednica za većom autonomijom i jednakim

statusom. "I ovde i na Kosovu, albanski lideri zastupaju liniju protiv

nasilja i zalažu se za miroljubivi dijalog", rekao je Arben Džaferi,

predsednik PDPA, "ali naše držanje ne daje rezultate i ljudi počinju da

tragaju za drugim odgovorima" (Reuters, 16 May 1996).

142 Prema zvaničnim podacima Albanci čine oko 23% od ukupno 2 miliona

stanovnika Makedonije, iako prema nekim albanskim izvorima taj procenat

iznosi čak 40 odsto.

sankcija prema Jugoslaviji mogao biti uklonjen.

Govoreći na svečanom otvaranju Centra, Džon

Kornblum (John), glavni američki posrednik za bivšu

Jugoslaviju, rekao je da je on otvoren sa ciljem da

upozna ljude sa američkim društvom i kulturom i da

je njegovo prisustvo "još jedan dokaz trajnog

američkog interesa i brige za narode ovog regiona".

Američka delegacija iz Odbora SAD u Organizaciji za

evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) počela je

pažljivo da prati situaciju na Kosovu, a američki

zvaničnici su obavljali razgovore i sa lokalnim

Srbima i sa albanskim vodjama, apelujući na obe

strane da stišaju strasti i smesta počnu ozbiljne

pregovore. U početku je izgledalo da se DSK nada da

će maniplusati novim informativnim centrom.143

Većina Srba je, me|utim, otvaranje Američkog

centra doživela kao još jedan ustupak srpskih

vlasti.144

Tokom 1996 godine, pokazalo se da će za Srbe

sigurno, a po svoj prilici i za Albance, koji će

verovatno dobiti manje od onoga što žele,

najverovatnija posledica rešenja kosovskog problema

biti gorak gubitak. To je izazivalo teskobu medju

Srbima i pojačavalo njihoovu dilemu - ostati ili

otići. Kosovski Srbi nisu propustili da uoče

ravnodušnost sa kojom su srpske izbeglice iz

Hrvatske i Bosne i Hercegovine primljene u Srbiji,

i koliko ti ljudi čeznu da se vrate tamo odkuda su

došli.145

143 "Premijer", Bujar Bukoši, izjavio je, 11. juna, na albanskoj

televiziji: "Vlada Kosova smatra da je otvaranje ove kancelarije od

velike važnosti i nada se da ona neće obavljati samo ulogu posmatrača i

informatora, već da će imati i drugu, značajniju i smisleniju

dimenziju".

144 Miranda Vicers, , 292, 297.

145 M. Karan, Suočavanje sa stvarnošću (Facing Reality), Ratni izveštaj

(War Report), maj 1996.

Kosovski Srbi nastavili su da prodaju svoju

zemlju i kuće albanskim kupcima, privučeni visokim

cenama koje su im ovi nudili.146 Mnogi srpski

zvaničnici na Kosovu poslovali su, tako|e, sa

albanskim trgovcima, kupujući od njih benzin,

cigarete i devize.

Stavljanje Kosova pod kontrolu Beograda većini

kosovskih Srba nije donelo ništa, izuzev ekonomske

propasti. Državni sektor na Kosovu, kao njihov

glavni poslodavac, pretrpeo je najviše štete od

me|unarodnih sankcija, dok je privatni sektor, koji

je uglavnom bio u rukama Albanaca, ostao u velikoj

meri netaknut. Većina Srba na Kosovu je

osiromašila, ali ne samo zbog sankcija. Nakon

raspada bivše Jugoslavije, Srbija je preuzela na

sebe da završi sve projekte koje je federacija

finansirala na Kosovu. Tu su bile uključene

fabrike, farme, škole i bolnice. Krajem 1996.

godine, 273 takva projekata bila su nezavršena.

Jedan broj projekata novijeg datuma, koje je

pokrenula Srbija, kao što je izgradnja stanova za

Srbe povratnike, čekao je da bude završen, jer je

izdvojeni novac već bio potrošen. U isto vreme,

postojeća imovina je uništena nakon masovnih

pljački fabrika, rudnika, preduzeća i banaka. Nakon

što su Srbi preuzeli kosovska preduzeća, nestali su

novac, na desetine tona bakra, 300 kilograma zlata,

pa čak i kancelarijski materijal.147

146 Tokom devedesetih godina prodavci - Srbi i kupci - Albanci pronašli

su načine da zaobiđu zakonske prepreke, uvedene 1989. godine, kako bi

se Srbi sprečili da prodaju svoju imovinu Albancima. Albanci i Srbi

bili su čak spremni i na sklapanje lažnih brakova kako bi prevazišli te

prepreke. Na sednici skupštine opštine Istok (zapadno Kosovo), u

avgustu 1996. godine, doneta je odluka da se objave imena

"nerodoljubivih" Srba koji su tokom prethodne godine na tom području,

gde je parcela od 100 kvadratnih metara srpske zemlje dostizala cenu od

30.000 DEM, prodali svoju zemlju Albancima. Prema podacima do kojih je

došla skupština u Istoku, "zbog umešanosti u prodaju zemlje Albancima

uz pomoć krivotvorenih hiopoteka i imovinskih ugovora bez zvaničnih

transfera... prozvani su neki visoki vojni zvaničnici sa ovog područja,

bivši i tadašnji ministri, visoki funkcioneri i biznismeni" (TANJUG,

Beograd, 13 avgust 1996). 147 Kosotovicova, Parallel Worlds, str. 46.

Nakon raspada federacije, Srpska pravoslavna

crkva grozničavo se angažovala, gradeći crkve i

manastire u gotovo svakom gradu na Kosovu. Ali, taj

potez je uzaludan, jer je vernika koji bi dolazili

u te nove verske objekte sve manje, dok su

kalu|erice i sveštenici sve stariji.

Dok su Srbi u udaljenom Beogradu zahetvali

neodložan obračun "albanskim teroristima i

separatistima", Srbi koji su živeli na Kosovu

osećali su daih sve više ugrožava novostečena

sigirnost Albanaca.148

Na Kosovu je, 1996. godine, bilo više od 15

albanskih političkih partija. Usitnjavanjem

albanskih stranaka došlo je do me|usobnih rasprava,

sva|a i napada. Medjutim, ipak je preovladavao stav

da je potrebna radikalana demokratizacija

političkog života na Kosovu. Kosovski parlament

nikada nije konstituisan, a novi parlamentarni

izbori, planirani za 24. maj 1996.godine, nisu

održani, mada je i jedno i drugo predvi|eno

Kačaničkim ustavom. DSK je u potpunosti ovladao

paralelnom državom i nacionalnim pokretom kosovskih

Albanaca. Ni jedna druga albanska politička partija

na Kosovu nije bila u stanju da artikuliše

nacionalni program koji bi se razlikovao od

porgrama DSK, niti da postane ozbiljna politička

opozicija toj stranci. Medjutim, rukovodstvo DSK je

sve više kritikovano zbog nedostatka kreativnosti,

sklonosti da monopoliše vlast i držanja albanskog

pokreta u črvstim birokratskim stegama, bez mnogo

prostora za kritike i dijalog.

Najglasniji napad na DSK usledio je od Adema

Demaćija koji je nastojao da rasprši sve iluzije o

“paralelnoj državi”, opisavši je kao karikaturu.

Preobražaj DSK iz albanskog nacionalnog pokreta u

148 Miranda Vicers, ,297 – 300.

političku partiju je, prema Demaćijevom mišljenju,

doveo do ogromnog gubitka eneregije u borbi za

vlast koja na Kosovu, zapravo, ne postoji.149 Demaći

je zagovarao i aktivne oblike otpora, iako se uvek

uzdržavao od otvorenog pozivanja na oružanu borbu.

On je isticao da Albanci treba da vrše veći

pritisak, ukoliko žele da budu ozbiljno shvaćeni i

da bi dalja borba za njihove ciljeve kroz masovni

narodni protest mogla zahtevati bolne žrtve.

U stvarnosti DSK je i dalje uživao znatnu

podršku u narodu, mada je otu|io od sebe one

disidentske krugove koji su osporavali njihov

pristup i pokušavali da razviju alternativne

strategije. DSK je, tako|e, stavljao na probu

poverenje mnogih me|unarodnih pregovarača.

Krajem juna 1996. godine, u novoj seriji napada

na srpsku policiju u oblasti Podujeva i Kosovske

Mitrovice ubijena su dva policajca, a nekoliko ih

je teško ranjeno. Ponovo se pretpostavaljalo da su

ti napadi delo Oslobodilačke vojske Kosova. Zbog

ovih ubistava porastao je strah na čitavom Kosovu,

a u većim gradovima na Kosovu malo ko se usu|ivao

da izlazi.150 Strpljenje svih strana bivalo je sve

tanje.

U to vreme, Milošević se posrtao od udara krize

izazvane u maju, kampanjom za smenjivanje

Dragoslava Avramovića, guvernera Narodne banke

Jugoslavije, i crnogorskim prkošenjem Beogradu.151

149 Kosotovicova, Parallel Worlds, 20.

150 Na primer, muslimanski praznik, Kurban-bajram, koji obično na ulice i u kafane izmami na hiljade ljudi, prošao je gotovo neobeležen van

kućnog praga.

151 Milošević, čiji je cilj - čvrsta federacija - bio ugrožen, bio je

posebno ljut na crnogorskog predsednika, Momira Bulatovića, zbog toga

što je na samom početku podržao Avramovića. Poslanici Demokratske

partije socijalista (DPS) su, zajedno sa srpskim opozicionim partijama,

branili Avramovića i time ugrozili koaliciju vladajuće SPS

(Socijalističke partije Srbije) i DPS. Ali, neposredno pred završni

Na Kosovu su prilike bivale sve složenije i

opasnije. Kosovski Sloveni, rešeni da ne dožive

sudbinu Srba u Bosni i Hrvatskoj, počeli su da se

mobilišu, u nastojanju da Kosovo ostane unutar

granica Jugoslavije, dok su, u isto vreme, Albanci

u gradovima na jugu Srbije tražili samopredeljenje

i ujedinjenje sa Kosovom.152 Tenzije su dodatno

narasle sredinom juna, kada je predsednik Srpske

akademije nauka i umetnosti, Aleksandar Despić,

šokirao javnost svojim govorom u kojem je, nazvavši

problem Kosova "najvažnijim starteškim problemom

budućnosti srpskog naroda", nagovestio da je, zbog

ubedljive demografske superiornosti Albanaca na

Kosovu, možda došlo vreme za "miroljubivo i

civilizovano ocepljenje tog područja od

federacije.153 Despić je govorio o demografskoj

eksploziji Albanaca, obelodanivši podatak da je

albansko stanovništvo mla|e i sposobnije za vojnu

obavezu, tako da je oko 23% regruta u Srbiji

albanskog porekla. Ubrzo se videlo da je Despić

svojim izlaganjem dirnuo u goli živac. Uslwedile su

kritike njegov "nepromišljenog" stava, koji je us

to ocenjen i kao "neodgovoran" i opasan po etničke

odnose na Kosovu. DSK je, medjutim, pozdravio

Despićev predlog, a potpredsednik te stranke, Fehmi

Agani, je listu "Naša Borba" izjavio: "Ovu izjavu

Albanci tumače kao dokaz da je prvobitna srpska

nacionalistička agresivnost poražena".

manevar protiv Avramovića, DPS je postigao dogovor sa SPS da njihovi

poslanici glasaju za njegovo smenjivanje, a da Crna Gora, zauzvrat,

bude nagrađena mestom direktora savezne carine, što nije ispoštovano.

152 13. avgusta 1996., politička partija koja okuplja etničke Albance u

južnoj Srbiji uputila je "memorandum" vodećim međunarodnim telima i

političarima, skrećući pažnju na tešku situaciju albanske manjine pod

srpskom upravom. Ta partija zatražila je ujedinjenje regiona sa

Kosovom.

153 Za albanski odgovor na rasprave o stopi nataliteta među Albancima

vidi H. Islami," Demografska realnost Kosova, konflikt ili dijalog", u

"Srpsko-albanski odnosi i integracija Balkana" Subotica, 1994, 30-53.

Despićev govor uznemirio je i sve zabrintuje

srpsko i crnogorsko stanovništvo koje je osećalo da

je Beograd na putu da ih proda. Kao reakcija na to,

nekoliko hiljada Srba okupilo se u manastiru

Gračanica, na skupu koji je organizovao Srpski

pokret otpora (SPO), zahtevajući da se, pre nego

što se predloži bilo kakvo rešenje za problem

Kosova, postigne unutrašnji konsenzus i jasno

odredjenje srpskog nacionalnog interesa.

Učesnici skupa izabrali su privremeni odbor za

koordinaciju aktivnosti do održavanja osnivačke

skupštine SPO (planirane za jesen) na kojoj je

trebalo da bude izabrano novo rukovodstvo.154

U me|uvremenu, izme|u Beograda i Prištine je, uz

posredovanje predstavnika zajednice Sveti Egidije,

vo|en ozbiljan razgovor o problemu obrazovanja na

Kosovu. Jedan od nagoveštaja, koji je najviše

obećavao do tada, usledio je 2. septembra 1996.

godine: Milošević i Ibrahim Rugova potpisali su

sporazum o normalizaciji sistema obrazovanja za

albanske učenike i studente na Kosovu kojim je

trebalo da im se omogući povratak u državne srednje

škole i na fakultete u nastupajućoj školskoj

godini. Sporazum je potpisan na neuobičajeni način,

posredstvom faksa, odnosno sorazum je potpisao

Milošević u Beogradu, a Rugova u Prištini.

Dogovoreno je da se imenuje komisija (nazvana Grupa

3+3) koja će nadgledati sprovo|enje sporazuma i

obezbediti njegovu uspešnu primenu. Sporazum o

obrazovanju primljen je sa ogromnim olakšanjem, ne

samo na Kosovu i u Beogradu, već i u inostranstvu.

154 Vladajuća Socijalistička partija Srbije odmah je osudila Srpski

pokret otpora za pokušaj da otvaranjem pitanja budućnosti Kosova

prikupi političke poene uoči predstojećih jesenjih izbora u saveznoj

Jugoslaviji. Ipak, Srpski pokret otpora dobijao je snažnu podršku od

ekstremne nacionalističke opozicije u Beogradu i bosanskih Srba na

Palama, koji su, i jedni i drugi, bili vrlo nezadovoljni Miloševićevim

preobražajem iz "gospodara rata" u balkanskog "mirotovrca" (Miranda

Vicers, 300 – 305).

U Prištini, sporazum je pozdravljen kao rešenje

jednog od najvažnijih otvorenih pitanja za kosovske

Albance. Ali, verzije teksta koje su dve strane

primile nisu bile istovetne. To se pokazalo kroz

protivrečnost reakcija.155 Stvarni problemi u vezi

sa obrazovanjem - finansiranje i nastavni program

- nisu bili obuhvaćeni. U stvarnostii, Sporazum o

obrazovanju pretvorio se u još jedan nevažan

manevar. Ni jedna ni druga strana nije imala

ozbiljnu nameru da ga sprovodi, a naknadno se

pokazalo da je to i za jednu i za drugu stranu,

koje su želele da se pred me|unarodnom zajednicom

pokažu sposobnima da ponude barem pomirljivost

prema miroljubivom rešenju, bila samo taktika

odugovlačenja.

Godina 1997. počela je zloslutno. U eksploziji

bombe, podmetnute u njegov automobil, 17. januara,

teško ranjeni rektor Univerziteta u Prištini,

Radivoje Papović, i njegov vozač.156 Sve više

155 Prema izveštajima Tanjuga, "tim sporazumom Albanci su se obavezali da

će prihvatiti nastavni program po kojem se uči u školama u čitavoj

Srbiji". Portparol za pitanja obrazovanja kosovskih Albanaca, Abdul

Rama, je rekao: "Albanska strana je u ovoj fazi pristala da se ne

razgovara o tome kako će obrazovni sistem na Kosovu biti finansiran",

dok je potpredsednik DSK, Fehmi Agani, istakao da sporazum ne znači da

se Albanci vraćaju u obrazovni sistem Srbije, već samo da će oni

nastaviti da se školuju u pravim školskim zgradama: "Mi ćemo ostati u

svom sistemu", rekao je on. Bujar Bukoši je oprezno reagovao na

Sporazum: "Ovaj sporazum trebalo bi pozdraviti kao gest dobre volje

Albanaca i njihove nade da to predstavja priliku za ponovno otvaranje

njihovih škola. Pogrešno je, međutim, pothranjivati nekontrolisano i

naivno oduševljenje, ali se može govoriti o veoma opreznom optimizmu.

Iskustvo sa sporazumima koje je Srbija potpisivala naučilo nas je da ih

Srbija lako potpisuje, a još lakše ne poštuje, čak i kad posreduje

Savet bezbednosti UN" (Bilten Ministarstva informacija Republike

Kosovo, br. 277, 9. septembar 1996).

156 Ovo je dodatno zateglo odnose dveju zajednica I albanske i srpske

opozicione partije tvrdile su da je ova eksplozija delo Miloševićeve

tajne policije, verujući da Milošević, kad god je suočen sa krizom,

skreće pažnju stvaranjem napetosti na Kosovu. Zapravo, eksplozija se

dogodila u vreme kada je srpska opoziciona koalicija "Zajedno"

nastavljala ulične proteste zbog prekrajanja rezultata izbora u Srbiji,

održanih u novembru prethodne godine. U decembru 1996. godine, misija

Albanaca je ubijano zbog sumnje da "sara|uju" sa

Srbima. Nakon eksplozije bombe u automobilu u

Prištini, ubijen je, u Podujevu, opštinskog

poslanika SPS, Albanca, Malićija Seholjija.157 U

maju je OVK preuzela odgovornost za ubistvo jednog

Albanca u selu Lozice kod Kline zbog njegove "opšte

poznate i otovrene saradnje sa srpskim opkupacionim

snagama". OVK je u saopštenju savetovala

me|unarodnoj zajednici "da ne trguje albanskim

pitanjem kao što je to učinila početkom veka". U

Prištini su, medjutim, mnogi ovo oštro sročeno

saopštenje OVK protumačili kao upozorenje i pretnju

samim kosovskim Albancima, pre nego Srbima ili

me|unarodnoj zajednici.158

Hrvatsko stanovništvo na Kosovu postalo je,

tako|e, uznemireno zbog porasta nasilja u regionu i

užurbano je pravilo planove za preseljenje u

Hrvatsku. [ezdeset pet porodica kosovskih Hrvata

se, 22. marta 1997. godine, za stalno otselilo u

Hrvatsku. Te porodice su od hrvatskog Ministarstva

za obnovu i razvoj dobile dozvole da nekoliko

godina koriste napuštene kuće u selu Kistanje, u

zale|u Zadra. Do kraja maja, još 70, od ukupno 270

porodica doselilo se u Kistanje. Egzodus Hrvata

nastavljen je i čitave 1997. godine: hrvatska

lokalna zajednica u Letnici, 12 kilometara od

Kosovske Vitine, na granici sa Makedonijom, imala

je, pre 1990. godine, gotovo 5.000 članova, ali ih

je, do novembra 1997. godine, ostalo svega 650.159

OEBS zaključila je da su srpske vlasti izbornom prevarom prekrojile

pobedu opozcije u 14 gradova

157 Prema tvrdnjama Seholjijeve porodice, on je dobijao anonimne

telefonske pozive i pisma sa porukom da će biti ubijen.

158 Ovaj obrazac ponašanja sličan je onom koji je upražnjavala IRA

krajem šezdesetih godina, kada je osnivana u Londonderiju i Zapadnom

Belfastu - njihovo zastrašivanje lokalnog katoličkog stanovništva bilo

je upozorenje da se ostane na liniji i da se ne skreće sa "puta ka

Ujedinjenoj Irskoj".

159 Između 1990. godine i novembra 1997. godine, stanovništvo sela

Sasare brojalo je 280 ljudi, a bilo ih je 2 800, a selo Vernez je sa

1.500 spalo na na 150 ljudi, dok je u selu Vernaokol broj stanovnika

U martu 1997. godine, nestabilna situacija na

Kosovu, bila je u senci doga|aja koji su se

odvijali sa druge strane granice. Zapravo, buknule

su anarhija i haos, podstaknute besom izazvanim

propašću investicionih šema visokog rizika čime je

gotovo svaka porodica ostala bez teško stečene

ušte|evine. Kako su protesti prerastali u haotičnu

pobunu protiv vlade, kosovski Albanci bivali su sve

zbunjeniji. Osećaj bezna|a i strepnje koji ih je

obuzeo iskazivan je dramatičnim rečima "Nema nade,

zla kraljica bezna|a i haosa zagospodarila je

albanskom dušom", napisao je prištinski nedeljnik

na albanskom jeziku "Zeri" u svom uvodniku.160

Iako su javno, kosovski Albanci su poricali da

će doga|aji u Albaniji imati uticaja na njihovu

borbu, privatno su mnogi od njih izražavali

zabrinutost da će nemiri u Albaniji njihovu

političku borbu učiniti još težom. Iako je

postojala opšta saglasnost da je kriza u Albaniji

loša za Kosovo, u stavovima prema zemlji matici

pokazale su se jasne podele izme|u onih koji su

podržavali način na koji Beriša rešava problem i

onih koji su podržavali zahteve albanske političke

opozicije.161 Time su kosovski Albanci izgubili

snažnu psihološku podršku Albanije, ali, kao što je

istakao potpredsednik DSK, Fehmi Agani, "albanski

smanjen sa 1.300 na 120. U najvećem hrvatskom selu Janjevo, nedaleko od

Prištine, bilo je sve više napuštenih kuća (Miranda Vicers, ,305 –

308).

160 Associated Press wire service, APO (AP online), 21. mart 1997.

161 Rugova je optužen da se stavio na stranu opozicije predvođene

socijalistima time što se založio za novi ustav i nove parlamentarne

izbore u Albaniji. Neki posmatrači na Kosovu verovali su da Rugova želi

da raskrsti sa Berišom koji je, pošto se razišao sa Amerikancima, u

poslednje vreme počeo da zagovara radikalizaciju albanskog pokreta na

Kosovu. Pred kraj 1996. godine, propagandna mašinerija albanskog režima

upadljivo je smanjila svoju raniju bezrezervnu podršku Rugovi i počela

da staje na stranu Demaćija.

pokret na Kosovu nastao je i preživeo bez pomoći

Albanije".162 Tako je, bar za sada, ostvarivanje sna

o ujedinjenju svih Albanaca moralo biti odloženo.

Jedan od ishoda rasula u Albaniji bilo je

obnovljeno nastojanje Amerike da kosovski Albanci

odustanu od svojih planova za održavanje

"paralelnih" parlamentarnih izbora,zakazanih za 24.

maj.163

Uporno zahtevajući nezavisno Kosovo, rukovodstvo

DSK održavalo je kod svojih pristalica nerealno

visoka očekivanja da bi takva država mogla dobiti

me|unarodno priznanje. Nesposobnost DSK da, makar

delimično, ostvari svoje težnje uveravala je sve

veći broj kosovskih Albanaca da i me|unarodna

zajednica i Ibrahim Rugova podržavaju "status quo"

na Kosovu.164

162 War Report, april 1997, 9.

163 Pomoćnik američkog državnog sekretara, Džon Kornblum, koji je u

to vreme završavao svoju misiju izaslanika za Balkan, posetio je

Kosovo, 12. aprila, u pratnji svog naslednika, Roberta Gelbarda, i još

jednom poručio DSK, a posebno dr. Rugovi, da je Kosovo deo Srbije i da

to mora ostati. Sjedinjene Države, dakle, ne bi podržale albanske

planove za održavanje paralelnih izbora na Kosovu. U vezi sa ovim

pitanjem on je bio direktniji nego ranije, što je na Kosovu protumačeno

kao odgovor na rasulo u Albaniji i na pretnju koju ono predstavlja za

stabilnost čitavog područja. Amerikanci su, takođe, vršili snažan

pritisak na kosovske Albance u vezi sa parlelnim izborima i zato što

su verovali da bi za njih učestvovanje na srpskim izborima bilo

konstruktivnije, a nisu želeli ni da "parlalelna" država stekne pun

legitimitet.

164 To se potvrdilo početkom maja, kada je Rugova prihvatio

Konrblumov zahtev da se "paralelni" predsednički i parlamentarni izbori

odlože. Njegova odluka razgnevila je albansku opoziciju na Kosovu koja

je, u uslovima rastućih podela među Albancima u Albaniji, žudela da se

pred spoljnim svetom pokaže što jedinstvenijom. Po mišljenju

Parlamentarne partije Kosova (PPK) "ta odluka predstavljala je najgore

moguće rešenje za Albance u tom trenutku. Odlaganje izbora otvara put

raskolima u albanskom političkom pokretu na Kosovu" (Ivor Roberts,

Koha, 6. novembar 1996). Ljuljeta Pulja-Bećiri, lider tvrde struje u

Socijaldemokratskoj partiji Kosova, osporila je tvrdnju da se Rugovina

odluka zasniva na opštem sporazumu albanskih partija i ocenila da

odlaganjem izbora Rugova nije poštovao zahtev kosovskih Albanaca da pre

održavanja predsedničkih i parlamentarnih izbora u Srbiji, planiranih

za kraj te godine, oni održe svoje izbore.164 Prema procenama albanskih

Ostaje nesporno da su maksimalistički ciljevi,

kako srpski, tako i albanski, neostvarivi bez rata.

Konačni cilj Albanaca je "nezavisno i suvereno

Kosovo", ali su Sjedinjene Države i Evropska unija

jasno saopštile da je politička autonomija sa

garntovanim manjinskim pravima jedini me|unarodno

prihvatljivi status za Kosovo. Ali, čak i sama reč

"autonomija" ima neprihvatljivo značenje i za Srbe

i za Albance: za Albance, ona je manje od onoga što

oni žele, a to je nezavisnost, dok je za Srbe to

šifrovani jezik za Ustav iz 1974. godine. Otuda je

jedini način za nenasilno rešenje kosovske dileme

bio snažan i nepopustljiv me|unarodni pritisak. SAD

su upućivale pretnje, upozoravajući Beograd da neće

tolerisati kampanju rata i etničkog čišćenja na

Kosovu podstaknutu sa srpske strane. Ovakva

upozorenja Beograd nije shvatao ozbiljno. Jedan od

mehanizama me|unarodnog pritiska jeste "spoljni zid

sankcija" preciziran Dejtonskim sporazumom.165 Osim

započinjanja dijaloga o mirnom rešenju statusa

Kosova, uslovi koje je postavila me|unarodna

zajednica podrazumevaju i saradnju sa Tribunalom

Ujedinjenih nacija za ratne zločine, kao i

poštovanje slobode šatmpe.166

U me|uvremenu, situacija u Albaniji se i dalje

pogoršavala. Jugoslovenska armija je bila primorana

analitičara u Prištini, Rugova i DSK bi na tim izborima porazili

Demaćijevu stranku i stoga motivi za ovakvu odluku nisu bili jasni,

pošto je većina kosovskih Albanaca bila za to da se izbori održe u

maju. Beograd je odlaganje izbora protumačio kao pozitivan korak,

smatrajući da kosovski Albanci možda razmišljaju o uključivanju u

politički život Srbije. To je bilo upravo ono što međunardona zajednica

želi.

165 Tim sankcijama SR Jugoslavija ostaje i dalje isključena iz

međunarodnih tela kao što su Ujedinjene nacije i Organizacija za

evroposku bezbednost i saradnju. Ali, za zemlju čija je privreda

zabeležila strmoglavi pad, nakon međunarodne osude zbog podržavanja

rata u Bosni, još stroža kazna je to što zbog sankcija ne može da

dobije pomoć od Međunarodnog monetarnog fonda, Svetske banke i Evropske

banke za obnovu i razvoj.

166 Aryeh Neier, Impasse in Kosovo,New York Review, 28. avgust 1997, 51.

da prerispita bezbednost duž kosovsko-albanske

granice koju su napustile pogranične jedinice

albanske vojske, ostavljajući granične položaje bez

ljudi; ona je bila posebno zabrinuta zbog kosovskih

Albanaca koji su prelazili granicu da bi uzimali

pokradeno oružje i drugu vojnu opremu. Beograd je

odgovorio razmeštanjem dodatnih trupa duž kosovsko-

albanske granice i hapšenjem velikog broja mladih

Albanaca za koje se sumnjalo da pripadaju OVK.167

Kako je leto odmicalo, OVK je sve više

preduzimala napade na srpsku policiju i na Albance

za koje se verovalo da su "kolaboracionisti" (DSK

ih je nazivao "ljudima srpskog režima"), a posebno

na one koji su ušli u Socijalističku partiju Srbije

(SPS).168 OVK je, tako|e, počela javno da poziva

Albance da joj pruže finansijsku podršku. Jedan,

iako mali, segment kosovskih Albanca postepeno je

počeo da se vraća u glavne tokove, ekonomski i

gra|anski život Kosova kojim su dominarali Srbi,

dok se mla|i i militantniji deo opredelio da podrži

agresivnije, pa i nasilne stavove.169

167 Početkom juna, pred okružnim sudom u Prištini 19 Albanaca, optuženih

da pripadaju OVK, proglašeno je krivim "zbog pripremanja terorističkih

dela i neprijateljskog udruživanja sa ciljem razbijanja Jugoslavije" i

osuđeno na višegodišnje kazne zatvora. Niko od optuženih nije odbacio

optužbe (Za detaljniji izveštaj o "Montiranim suđenjima u Prištini"

vidi Ratni izveštaj (War Report), oktobar 1997, 6). Većina njih je

rekla da ne priznaje "okupatorski sud", već jedino sud nezavisnog

Kosova. Oni su na sudu rekli: "Mi nismo teroristi, mi smo narodni borci

za oslobođenje Kosova" (VIP Daily News Report, izdanje br. 1002,

Beograd, 2. jun 1997). Pred sudnicom se okupilo više od 20.000 Albanaca

iz svih delova Kosova, koje je potom dobro naoružana policija

rasterala.

168 Tokom prethodnih godina, više Albanaca pristupilo je Socijalističkoj

partiji Srbije, nakon osnivanja opštinskog odbora na Kosovu. ^injenica

da su Albanci uopšte i pomišljali na učlanjenje u SPS - organizaciju

koja je za većinu bila isto što i kolonijalno izrabljivanje i

ugnjetavanje - bila je dokaz da su bar neki kosovski Albanci u to doba

već shvatili da DSK ne čini ništa, osim što pokušava da vlada

imaginarnom i iluzornom državom.

169 Predstavnici ovog drugog segmenta u razgovoru zastupaju gotovo

fatalističko verovanje da je nasilno rešenje kosovske krize neizbežno i

uverenje da će "oružjem morati sebi da prokrče put za izlazak iz

Srbije" ili će zuavek ostati "porobljena" manjina unutar nje. Još

Početkom decembra 1997. godine, OVK se po prvi

put pojavila u javnosti, kada su tri maskirana

pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova naoružana

automatskim puškama neočekivano došla na sahranu

jednog albanskog učitelja koga su ubile srpske

snage bezbednosti. Odgovarajući na aplauz oko

20.000 okupljenih jedan od naoružanih muškaraca je

izjavio: "Srbija masakrira Albance. Oslobodilačka

vojska Kosova je jedina snaga koja se bori za

slobodu Kosova. Nastavićemo svoju borbu".170

koliko 1990. godine, većina kosovskih Albanaca pristala bi na život u

autonomnoj pokrajini unutar jugoslovenske federacije, ali teško da bi

danas ma ko prihvatio takvo rešenje (Miranda Vicers, , 308 –

312).

170 Daily Telegraph, 2. decembar 1997; Miranda Vicers, 313..