ДИМИТРИЈЕ ДАВИДОВИЋ – ЛИК И ДЕЛО

Исте и по човечанство пресудне 1789.године неколико месеци након Француске

револуције у Земуну је свет угледао Димитрије Ђорђевић. Касније, на почетку новинарске

каријере, узео је друго презиме по коме је нама данас познатији – Давидовић, по деди Давиду

Ђорђевићу, наставнику Латинске школе у Сремским Карловцима.

Након српске основне школе Димитрије је одслушао наставу на немачком до 1801. да би

гимназију уписао у Сремским Карловцима. У последњем разреду гимназије је, због испеване

подругљиве песме на рачун митрополита Стевана Стратимировића и професора Гаврила

Хранислава, искључен из школе. У намери да заврши школовање Димитрије Давидовић у

Кежмераку завршава прву, а 1809. у Пешти другу годину филозофије . овде се спријатељио са

будућим творцем српског романа Милованом Видаковићем. После филозофије уписује

медицинску школу у Пешти. Када је имао двадесет и две године завршио је трећи разред

лекарске школе 1812. године и превео и штампао Ајземаново Наставленије к благонаравију,

брошуру малог формата намењено деци.

У Пешти је са Давидовићем учио медицину, Димитрије Фрушић са којим је похађао

Карловачку гимназију. У јесен 1812. из Пеште Давидовић и Фрушић одлазе у Беч да наставе са

учењем медицине и дипломирају. Давидовић се одмах по завршетку првог семестра брзо

разочарао у студије медицине, које није никад завршио.

На Фрушићеву идеју покрећу Новине сербске, подржани од стране Јернеја Копитара. Први

број изашао је из штампе 23. августа 1813. године под називом Новине сербске из царствујушчег

града Вијене. Од 1816. године штампане су под скраћеним називом – Новине сербске. У почетку су

штампане сваки дан сем недеље и празника, а од 1817. до 1822. године два пута недељно. Одмах

по дипломирању 1816. Фрушић напушта овај посао тако да сав посао прелази на Димитрија

Давидовића. Он објављује нове листове: Забавник ( 6 бројева 1815-1821)

1

Године 1819. положио је за мајстора. Купио је штампарију, али је добио ограничено

штампарско објављује књиге само на источним језицима. Давидовић је говорио више језика –

старословенски, руски, латински, немачки и француски. На Давидовића је битно утицала

Француска револуција. Давидовић је, како својим тако и другим текстовима штампаним у

Новинама сербским и Забавнику, подржао Вука Караџића, српског књижевног реформатора, што

је одушевило њиховог „ментора“ Копитара. Али је тако добио противнике који су бранили

црквенословенски књижевни језик. Давидовић је по наговору Копитара ставио своје новине Вуку

на располагање да се беспоштедно „обрачуна“ са Милованом Видаковићем. Давидовић је

омогућио Вуку да искаже свој борбени дух и смисао за полемику, да уреди неколико бројева

новина, да у њима штампа своје полемике, као и многе текстове његових пријатеља.

Давидовић је подржао Ћирила Цветковића, протосинђела манастира Савине, у

супростављању епископу далматинском Венедикту Краљевићу који је створио план о оснивању

унијатског семеништа у Шибенику и изазвао незадовољство српских православних хришћана дуж

Јадрана. Опадање броја претплатника, ограничено штампарско право, полемике о књижевном

језику, задуженост и уплитање у проблем унијаћења, били су довољан повод Давидовићу да

напусти Беч и пресели се у Србију. Када се упутио према Србији 1821. године, новине је препустио

студенту права Петру Матићу. Последње велико дело које је урадио у Бечу били су Дјејанија к

историји србског народа изашла у последњем броју Забавника 1821. године.

Био је загрејан просветитељским идејама и слободоумљем; бавио се и књижевношћу и

историјом. Главно његово историографско дјело, "Дјејанија к историји српскога народа",

објављено је 1824. године, а затим 1846. и 1848. године под насловом "Историја народа србског".

Радован Самарџић, један од најистакнутијих изучавалаца развоја српске историографије, сврстао

је ово дело у прелазни период српске историографије између дела Јована Рајића и првих

модерних српских историчара (Александра Стојачковића, Николе Крстића и Илариона Руварца).

Прешао је у Србију 1821. и до 1829. године био је секретар кнежеве канцеларије. Од 1829.

до 1833. године је био члан делегације за преговоре с Турцима и заслужан је за њихов добар

исход. 1835. године је израдио Сретењски устав, и у уставном периоду је био министар

унутрашњих послова и просвјете. По укидању овог устава изгубио је ранију политичку моћ и, како

му кнез Милош није допуштао да се настани у Београду, купио кућу у Смедереву где је проживео

преостали део живота. Димитрије Давидовић је умро 6. априла 1838. године. сахрањен је у порти

2

цркве Успења Богородице у Смедереву где је постављена надгробна плоча од белог студеничког

мермера са натписом Димитрије Давидовић, сав Србин. Новине српске нису пренеле вест о

његовој смрти али су о томе извештавали српски листови из Пеште.

3