biografija-bijelo dugme

Biografija Bijelog Dugmeta, Stranica br. 1http://www.bijelodugme.net

Uvod

U Sarajevu je krajem sezdesetih godina u postavi: Edo Bogeljic (solo gitara), Zeljko Bebek (ritam gitara), Ismeta Dervoz (vokal), Goran Bregovic (bas gitara), i Lucano Paganotto (bubnjevi), nastupala grupa "Kodeksi". Popularnost su odrzavali pre svega aktuelnim repertoarom. Nedeljom uvece snimali bi najnoviju top listu "Radio Luxembourga", tokom sledeceg dana je marljivo uvezbavali, i vec na sledecem nastupu svirali najnovije svetske hitove. Bili su naklonjeni cvrstom rocku, muzici Jimmya Hendrixa i sastava "Cream" i uzasavali se viseglasnih melodija koje su u to vreme bile zastitni znak "Cicka" - benda u kojem su glavne zvezde bili Zoran Redzic i Milic Vukasinovic. Ovakva orijentacija im nije donosila bog zna kakve prihode i Bebek je smatrao da je bolje podilaziti publici pa zaraditi neki dinar nego tvrdoglavo ici napred bez ikakve koristi za dzepove.

Letnji nastupi u Dubrovackom "Splendid Baru" 1969. godine znacili su oprostaj od rokerskog repertoara. "Cream" i Hendrix zamenjeni su i slatkim baladama za pocrnele nemacke gradjane na privremenom odmoru u Jugoslaviji. Bregovic je u to vreme poceo da oseca instinktivnu potrebu da bude odgovoran prema samom sebi i prestane da cini suvisne kompromise sa zivotom. Nije mu bilo svejedno sto mora izlaziti na binu izmedju dve striptiz tacke - to nije pisalo u knjigama o rock’n’roll-u. Ali stariji i iskusniji Zeljko strpljivo je objasnjavao, da ce u poteru za slavom krenuti nesto kasnije, kada se malo potkrepe lovom.

Pojava izvesnog Italijana Renata Pacifika i njegova ugovorom precizirana zelja da vidi "Kodekse" u svom "Royal Klubu" u Napulju, poremetila je sve planove i na neki nacin zapecatila njihovu sudbinu. Jednogodisnji boravak u Italiji omogucio im je da konacno shvate sustine muzike i povratnu promenu sredstava za rad koja ce, dolaskom Milica Vukasinovica, postati sredstvo za izrazavanje.

Stidljivi Bebek

Pred polazak u Napulj obnovljeno je gradivo "Creamovaca" i Hendrixa. "Kodeksi" su se spremali da fasciniraju Italiju. Pacifiko ih je slusao tri veceri za redom i onda ih ljubazno zamolio da se vrate muzici koju su svirali u Dubrovniku. Poslusali su ga i sve do leta 1970. vazili za jedan od najboljih animir-bendova u Napulju i ostalim turistickim ostrvima - Kapriju i Iskiji. Jos pre isteka prvog dvomesecnog ugovora Bogeljic se vratio u Sarajevo, Goran je presao na gitaru, a basa se prihvatio neki italijanski muzicar kome se danas vise niko ne seca imena. Pocetkom leta otisao je i on, pa je poziv upucen Zoranu Redzicu.

Zoka je stigao s Milicem Vukasinovicem, sto je znacilo da je za Paganotoa posao zavrsen i da mora da se vrati u Sarajevo. Micu niko nije mogao prepoznati: nije pusio, nije pio, nije govorio, nije jeo, samo je drzao palice i svirao, po stolovima, jastucima, koferima. Uvece bi pustio Zeljka da otpeva uvod u neki blues, i onda pocinjao sam da peva i polako odvlaci svirku u bugi, koji bi potrajao citavih 45 minuta, dok se svi, po nekoliko puta, ne izredjaju u solo deonicama. Bio je to njegov nacin da istisne Zeljka iz grupe. Ostali su mu slepo verovali i polako se poceli udaljavati od svog dojucerasnjeg vodje. Otkrili su cari sviranja u troje i naterali ga da ostavi gitaru. Zeljko je onda poceo da se dokazuje kao pevac i pokusavao je da pronikne u vokalne manire Roberta Planta i Iana Gillana. Glas mu je polako menjao boju, ali dobijao je sve manje prostora za istrazivanja. Kad je najzad uhvatio talasnu duzinu svojih prijatelja bilo je vec kasno: oni su ga vec sasvim odbacili. Odlucio je da se vrati kuci.

Content © Bijelo Dugme http://www.bijelodugme.net


Jutro ce promeniti sve

Jednog jutra, Zeljko je uzeo svoju gitaru i pojacalo, odneo ih na stanicu i poslao u Bari, a uvece je posao za njima. U Sarajevu ga je cekao Edo Bogeljic s ponudom da obnove "Kodekse". Pristao je, i za Novu Godinu 1971. ucestvovao u obaranju svetskog rekorda u neprekidnom sviranju. Od ukupno 32 sata Bebek je cak 23 proveo skrivajuci se iza pojacala. Bio je strasno stidljiv, a ova ce ga osobina drzati jos dugo vremena. Bregovic se seca da su 1974. na snimanju prvog albuma "Bijelog Dugmeta" morali da navlace zavese preko prozora kontrolne sobe kako bi se Zeljko sakrio i zapevao kako zaista ume.

Bebek se vratio kuci a trio koji je ostao u Italiji, promenio je ime u "Mica, Goran i Zoran" i zavrsio kao dugokosa atrakcija na svadbama u okolini Napulja. Pod novim imenom nastupali su i po povratku u Jugoslaviju, pa su stekli renome "najzapustenijeg benda na terenu" (Bregovic), ali i status kult -grupe. Bili su veoma improvizatorski bend i izlazili na binu bez programa, pa cak i bez jedne jedine jasno definisane forme. Goran je bio uveren da su, u tom trenutku, bar godinu dana ispred svih ostalih bendova u zemlji. Ipak odrzali su samo nekoliko svirki. Pred kraj leta 1971. Mica je odlucio da se preseli u London.

Tih dana, cinilo se da ce sve aktere italijanske avanture prekriti veo zaborava. Posle jednog fizickog napada na trio u kojem su Micu vukli za kosu, Zoranu oteli kaput a Goranovu sobu zasuli kamenjem, Mica je ubrzao put u Englesku, a Goran i Zoran posvetili su se studiranju. Zeljko je i doslovno okacio gitaru o klin, ozenio se i cekao da dodje vreme za odlazak u vojsku.

Goran je upisao filozofiju u nameri da "sazna odgovore" i shvatio da ce tako samo, zapravo, doci do novih pitanja. Pomirio se sa situacijom i prihvatio poziv Ismeta Arnautalica da zajedno oforme grupu "Jutro". Tu se zavrsava jedan period, i pocinje…’’Bijelo Dugme’’.

1972. - 1974.Ili: "Jutro" u kome se rodilo "Bijelo Dugme"

Hod po mukama

Grupa "Jutro" nastala je u januaru 1972. godine. Ismet Arnautalic zvani Nuno, mladji brat tada vec uveliko poznatog kompozitora Esada Arnautalica, racunao je na pomoc bratovljevih veza, pa se Bregovicu ucinilo da bi to mogla da bude dobra polazna osnova za plasiranje pesama koje su, tih dana, nastajale u njegovoj sobi u ulici Milosa Obilica 54. Nedostajao je samo pevac.

Jednog jutra tajanstveni glas pozvao je Bebeka telefonom, i njegovoj majci ostavio poruku da Zeljko sutradan obavezno dodje u Radio-Sarajevo. Ispred zgrade cekao ga je Goran Bregovic. Bio je zacudjen, jer se posle Italije, jedan drugome, ni na ulici nisu javljali. -"Sto je bilo - bilo je!", rekao je Bregovic. "Hajde da probamo ponovo." Zeljko je pristao i pola sata kasnije bila je snimljena prva verzija pesme "Patim evo deset dana".



Malo posle toga, 23. februara 1972. Zeljko Bebek otisao je u vojsku, u Pirot, i grupa "Jutro" je opet ostala bez pevaca. Arnautalic je hteo da se grupa probije iskljucivo preko festivala, pa je doveo izrazito festivalskog pevaca Zlatka Hodnika, pobednika "Zlatnog aplauza", priredbe namenjene pocetnicima koji zude za slavom. Brega je doveo Zorana Redzica, a peti clan bio je Goranov kolega sa filozofije Gordan Matrak.

Svadja s Nunom

Prvi nastup grupa je imala na festivalu "Vas slager sezone", 15. aprila 1972. godine. Pobedio je Bregovicev nesudjeni bend "Pro Arte", s Novkovicevom pesmicom "Nemoj draga plakati", a "Jutro" je nastupilo s pesmom "Ostajem tebi", koja se posle nasla i na singlu u izdanju Radio-Krusevca. Od silne treme bubnjaru Matraku tresla se noga na bas-bubnju, a dirigent, naravno, Esad Arnautalic nikako nije mogao da shvati odakle dolazi cudno lupkanje. Bregovic se seca ovog detalja iz pocetne faze delovanja "Jutra", tada jos pod vodjstvom Ismeta Arnautalica.

Na "B" strani singla nasla se pesma "Patim evo deset dana" u izvodjenju Zeljka Bebeka. U ocekivanju njegovog povratka iz vojske, Bregovic se menja sa Hodnikom na mestu pevaca, ali nije zadovoljan, pa za vreme odsustva u novembru 1972. Bebek ponovo peva "Kad bi' bio bijelo dugme", "Navrh brda vrba mrda", "U subotu mala" i "Hop-cup". U martu 1973. Radio-Krusevac objavljuje drugi singl "Jutra", sa pesmama "U subotu mala" na "A" strani , i "Kad bi' bio bijelo dugme" na "B". Orijentacija na studijski rad dovela je do kratkotrajne saradnje "Jutra" s Miodragom Batom Kosticem, clanom "YU - Grupe", koju Bregovic uvek spominje kao jedan od kljucnih momenata u svom razvojnom putu muzicara.

"Jutro" je imalo dva nastupa koji su mogli zauzeti znacajno mesto u istoriji grupe, ali je prilika da se bend predstavi u povoljnom svetlu olako propustena. Prva je prilika bila proslava desetogodisnjice rada "Indexa", 29. oktobra 1972. godine u "Skenderiji", a druga - zajednicki koncert na "Hajduckoj Cesmi" u Beogradu 25. maja 1973. U medjuvremenu Matrak se pokazao nepouzdanim i otisao. Njegovo mesto je posluzilo kao usputna stanica Perici Stojanovicu, kasnije clanu "Vatrenog Poljupca", sve dok za bubnjeve nije seo Vladimir Borovcanin - Sento, bubnjar najslavnije postave "Pro Arta".

Za vreme Bebekovog odsustva u februaru 1973. u Sarajevu je pao dogovor da "Jutro" nastavi dalje u sastavu: Nuno, Goran, Zeljko, Zoran i Sento. Ali bilo je jasno da Bregovic i Nuno ne mogu dalje zajedno. Goran je hteo da grupa preusmeri svoje delovanje na vise "zivih" svirki, cvrsti rock, folklorne teme i provokativne tekstove, a Ismet se zauzimao za "status quo". Pobedio je Brega. Zoran i Sento ostali su uz njega, a Zeljko je javio iz vojske da se slaze s novonastalom situacijom. Nuno je otisao, ali nije mogao da podnese da grupa nastavi da deluje pod imenom na koje je on polagao sva prava.

Takmicenje za ritam sekciju

U prolece 1973. situacija u grupi je sledeca: trojka Bregovic, Bebek, Redzic poznaje se godinama. Sento, koji ce do kraja godine biti izbacen iz "Pro Arta" sedi na bubnjarskoj stolici, a Bregovicev i Redzicev vrsnjak Vlado Pravdic, po prirodi pouzdan decko, povremeno saradjuje s grupom jos od njenog samog pocetka. Oseca je kao svoju, i jedini je raspolozivi orguljas s "Hammondom". On ce tog leta biti Bregovicev glavni saradnik na pripremi novog materijala. Kako zbog nedostatka opreme otpada svirka na moru, Pravdic zaradjuje s "Indexima" u Baskoj Vodi, a Goran koji letuje kod majke u Gradcu, dolazi kod njega da



razgovaraju i pomalo rade. Goran svira teme na gitari, a Vlado ih skida na orguljama i zapisuje na notni papir. Tom prilikom nastalo je mnogo pesama koje ce "Dugme" kasnije uvrstiti u svoj repertoar, a ova saradnja donela je Pravdicu nekoliko aranzmanskih tantijema na prvim singlovima.

Sento i Zoran oterani su iz grupe pocetkom leta. S obzirom da su vec okusili slavu, bilo im je naporno da krenu iz pocetka, i dolaze na zagusljive probe, umesto da piju pivo i jure za curama. Sentin entuzijazam naglo je splasnuo posle neuspelih pregovora sa "Jugotonom" oko eventualnog izdavanja singla. On je tom prilikom nastupio kao bivsa zvezda "Pro Arta", ali bez rezultata. Usput je polako odvlacio Redzica na svoju stranu, pa je posle jedne zestoke svadje sa Bregovicem "Jutro" ostalo bez ritam-sekcije, sto je bila neugodna cinjenica s kojom je Brega morao da se suoci odmah po povratku u Sarajevo. U trenutku kad eventualnim novim clanovima nije mogao ponuditi nista vise od napornog rada Zoranovo i Sentino mesto nije bilo lako popuniti.

Vikend-tezga u "Skenderiji", donela mu je Ipeta Ivandica iz grupe "Rok", ali se problem basiste cinio neresivim. Ivica Vinkovic koji, zbog prijemnog ispita, nije putovao s "Ambasadorima" u SSSR, pridruzio se "Jutru", ali ih je napustio vec nakon nekoliko svirki, i vratio se u svoju maticnu grupu, zatrpanu novcem od visemesecne turneje. Zamenio ga je Jadranko Stankovic. Ali Vinkovic je ipak ostavio izvesne tragove u grupi. Krajem godine snimio je bas-deonice u pesmama "Top" i "Ove cu noci naci blues", koje ce se kasnije naci na prvoj ploci "Bijelog Dugmeta".

Zatvorena vrata studija

U septembru 1973. grupa se kretala u zatvorenom krugu iz kojeg kao da nije bilo izlaza. Da bi se bilo koji bend odrzao na okupu, potrebno je da ostvaruje odredjene prihode. Da se dodje do novca treba biti uspesan, a visinu uspeha odredjuje publika na osnovu kvalitete ploce. A ploca je od "Jutra" bila nedostizno daleko. Zahvaljujuci Ismetu Arnautalicu, sva vrata u Sarajevu bila su im zatvorena. Po njegovom nagovoru, tadasnji sef muzicke produkcije Radio-Sarajeva onemogucavao im je svako snimanje. Za grupu "Jutro" ne samo da nije bilo slobodnih termina, nego mu se i sama pomisao da ih pusti u studio cinila suvisnom. Godinu dana kasnije, na festivalu u Opatiji, kada je "Jugoton" dodeljivao "Dugmetu" prve zlatne ploce, taj isti covek prisao je Bregovicu i rekao mu u lice: "Uvijek sam vjerovao u vas".

Vlado je pokusao da ucini nesto preko prijateljice svoje majke, izvesne Tetke Mace, zaposlene u Radio-Sarajevu. Iz nedelje u nedelju ona je obecavala termine, sve dok je Vlado otvoreno nije upitao: zasto ih zavlaci? Odgovor je bio: "Znas, Vlado, u Sarajevu postoji jos jedna grupa "Jutro". Ako to medjusobno rascistite, odmah cete snimati. Do tada, odlucili smo da ni jednoj ni drugoj grupi ne damo nista."

Bregovic nije hteo da popusti, i grupa se dogovorila s Nikolom Borotom da mu snimi matrice pesama "Kameni Cvijet" i "Hop cup" za pevaca Hamdiju Custovica, a da zauzvrat u ostatku termina snimi dve svoje pesme. "Borota je za nas ucinio ono za sto cemo mu dozivotno ostati zahvalni. Posljednji sat studija, koji je bio rezerviran za njega, ustupio je nama" - kaze Bebek u knjizi "Istina o Bijelom dugmetu". "Kasno poslije pola noci, cim je zavrsilo snimanje sa Custovicem, u studio smo poceli unositi svoje instrumente. Tako smo ilegalno, bez icije dozvole, snimili matrice za "Top" i "Ove cu noci naci blues". A to nije bilo bas lako. Producent Radio-Sarajeva Milan Stupar, najavio je te noci, u dva maha, svoj dolazak u studio, pa smo



na brzinu iznosili svoje stvari i sakrivali se po hodnicima. Nije tesko zamisliti koliko smo bili bjesni i nervozni…"

Pod utiskom opste situacije, grupa je, na kraju, ipak, odlucila da promeni ime. "Znali smo da je Nuno mocniji, i da se mozemo bosti sa rogatim, ali da samo gubimo vrijeme" objasnjava Pravdic. "A nesto nam je govorilo da vise nemamo vremena. Meni je bilo dvadeset cetiri, Goranu isto tako. Zeljka je direktor diskretno ispitivao: ima li se namjeru osisati. Bilo je: ili cemo napraviti nesto krupno, ali - odmah, ili cemo ostaviti muziku i postati sluzbenici."

Niko od clanova "Bijelog dugmeta" ne moze da se seti ko je i kada predlozio novo ime. Bebek misli da je pitanje promene imena razmatrano u pauzama novogodisnje svirke u "Skenderiji". Borota misli da je to ucinjeno jos za vreme tajnog snimanja, a negde je zapisano da je ideja potekla od Dragana S. Stefanovica, u kombiju na putu za Zenicu, gde je grupa imala redovnu svirku. Svi se, medjutim, slazu da je novo ime odmah prihvaceno. Pesma "Kad bi' bio bijelo dugme" bila je dovoljno poznata da bi bilo bojazni hoce li grupa izgubiti vec stecenu publiku.

1974. - 1989.

Faza I. - (1974.) ili:"Top" je najavio dolazak zvezda

Goran Bregovic-gitara; Zeljko Bebek-glas; Jadranko Stankovic -bas gitara; Vlado Pravdic-orgulje; Ipe Ivandic - bubnjevi.

Novu 1974. godinu, "Bijelo dugme" je docekalo koncertom u "Skenderiji", i ta se svirka smatra njihovim prvim nastupom pod novim imenom. Status lokalne atrakcije na potezu Sarajevo-Zenica, omogucavao im je da jos, tu i tamo, nastupe sa starim plakatima "Jutra". Za nove nije bilo novca, pa je Bebek na svakom koncertu morao objasnjavati kako oni, zapravo, vise nisu "Jutro" nego "Bijelo dugme", ali da… Vreme karakteristicno po ogromnim ambicijama, ali i krajnjem siromastvu.

Prvih dana januara 1974. godine grupa je najzad dobila termine na Radio-Sarajevu. Na vec snimljene matrice nasnimljen je Bebekov glas, ovoga puta u miru, bez nervoze. Borota se seca da Zeljku nikako nije polazilo za grlom da snimi krik u srednjem delu "Topa", pa je on, iznerviran, stao za mikrofon i izdrao se od prve.

U medjuvremenu, produkcija ploca Radio-Krusevca za koju su snimili prve ploce, neslavno je rasformirana, pa su materijali ponudjeni tek osnovanom "Diskotonu". Muzicki urednik "Diskotona", inace Pravdicev sef iz "Ambasadora" Slobodan Vujovic, otvoreno im je rekao da su svi kapaciteti njegove kuce popunjeni i pozvao ih da navrate kroz, jedno pola godine. "Tada cemo vec mozda biti zvijezde, pa ne vjerujem da cemo navratiti" odbrusio je Bregovic, i pracen Vladom izasao iz kancelarije. Hamdija Salkovic, predstavnik "Jugotona" u Sarajevu, ponudio im je ugovor na pet godina. "Diskotonov" nepromisljeni potez ostao je zabelezen kao najveci poslovni promasaj u diskografskoj industriji ondasnje drzave.



Precicom do glavnih junaka

Prvi singl "Bijelog dugmeta" pojavio se na trzistu 29. marta 1974. godine, u omotu na kojem jos cekaju Zorana. "Top" je jos jedna od Bregovicevih folklornih vizija rock muzike, sa pouzdanim "singalong" refrenom, koji publika spontano prihvata na koncertu, dok je "Ove cu noci naci blues" direktna posledica italijanskog iskustva, za koje Bregovic i dan danas tvrdi da mu je najznacajnije u zivotu. Otkud folklor?

"To je stvar koja je nehotice izletjela bog-te-pitaj zbog cega. Mada sam u Italiji prihvatio Micinu ideju kozmopolitizma, stalno sam imao neke napadaje nostalgije, mozda bas na toj liniji prikrivenog folklora. Odjednom je to ispalo iz mene. Nisam sjedio i razmisljao o tome kao o stvari koja bi mogla upaliti." - objasnjavao je Bregovic autorima knjige "Nista mudro", mada oni podrzavaju misljenje Nikole Borote da je jedan od direktnih povoda za pocetke Bregovicevog bavljenja folklorom, televizijska emisija "Na ti", u kojoj je Borota, kao urednik, insistirao na pokusajima te vrste, pa je Goran, kako bi osigurao ucesce u emisiji, doneo pesmu "Hop cup". Neki papirici s pocetka Bregoviceve karijere dokazuju njegov znacajni interes za narodnu muziku, koji se kasnije pokazao kao uspesan spoj folklornih motiva i cvrstog rocka u velikom broju njegovih pesama.

Pod novim imenom grupa se prvi put spominje u stampi 27. aprila 1974. kada "Top" stidljivo ulazi na 18. mesto "Studijeve" top-liste najprodavanijih singlova, i na njoj ostaje deset nedelja i dostize najvise, deseto mesto. Prvi veliki tekst o "Bijelom dugmetu" objavio je "Dzuboks" u svom prvom broju u julu 1974. godine, gde je Ognjen Tvrtkovic zakljucio: - "Ukratko - sastav "Bijelo dugme" je na putu da daljnjim radom i usavrsavanjem postigne jos vise i svrsta se u sam vrh jugoslavenske pop muzike. Pocetak je bio dobar, a sada da vidimo jos bolje rezultate.’’

U medjuvremenu Bebek je napustio posao. Dosao je na probu i rekao: "Ja, raja, dao otkaz", seca se Pravdic. To je bio veliki potez jer je on u to vreme vec bio ozenjen i imao je dete.

Kraj za Jadranka “Nasi prijatelji sa Radio-Sarajeva zamolili su nas da napravimo neke snimke za potrebe njihove emisije "Mivion"’’ - nastavlja Pravdic. “Mi smo vec na probama imali jednu poskocicu na koju smo nakalemili tekst i tako je nastao "Glavni junak jedne knjige". Ubrzo je ta pjesmica postala toliki hit da smo ju jedne veceri u Zenici morali ponavljati pet puta. Tada smo dobili prvi veliki honorar: svako po osamdeset tisuca ondasnjih dinara. Najprije smo podijelili najocuvanije krupne novcanice, onda najocuvanije sitne, i na kraju one najpoderanije. Onda smo ih bacali u zrak i posipali se njima.’’

Basista Jadranko Stankovic dosao je jednog dana sa bezumnom idejom da bi on mogao malo da komponuje. Pravdic mu je objasnio da to nema smisla jer jos nisu snimili ni one pesme koje su vec zavrsili. Jadranko je medjutim ostao pri svom. Posle odbijenog predloga da se umesto Goranove, objavi njegova verzija "Glavnog junaka", dosao je sa idejom da se izbaci Goranova "Selma", koja se tada jos zvala "Liza", i prihvati njegova. Svi su glasali i odbacili i ovaj predlog, na sta se basista uvredio i nastavio da dolazi na svirke, ali je druzenje s grupom sveo na najmanju mogucu meru.



“Jedne subote u Zenici prilicno nas je iznervirao, i to je bio povod da ga se rijesimo’’ - govori Pravdic. ‘’Nitko nije htio dobrovoljno to uraditi, pa smo vukli sibice, ali ni tu se nismo slozili, pa smo se na kraju dogovorili da ga izbacimo sva cetvorica. Opkolili smo ga i pitali uglas "Da li ti sviras sa nama?" On je bio malo zbunjen ali je odgovorio - "Pa, da… sviram". Mi smo jedva docekali taj odgovor i poceli vikati kao mala djeca "E, ne sviras vise!!!"Dusko Pavlovic u knjizi "Bijelo dugme" pise kako im je on za svaki slucaj maznuo miks-pult, dok mu ne isplate honorar s poslednjih koncerata. Isplatili su ga, on je vratio mikser i - ostao u proslosti.

Bilo je krajnje vreme da se nesto ucini s tim basistom, ali se resenje nije naziralo. Jedini pravi covek bio je Redzic, ali on je bio u velikoj svadji sa Bregom. Ipak su na kraju Bebek i Pravdic otisli do njega, i ubedili ga da se vrati u bend. Cinilo se da je Zoran to jedva i docekao, pa su konacno sva petorica bili na svojim mestima. U aprilu 1974. put do uspeha cinio se daleko jednostavnijim.

Faza II - ( 1974. - 1976.) ili:Ko pre devojci, njemu - kopile!

Drugi singl "Bijelog dugmeta" izasao je pod neobicnim okolnostima. Skoro istovremeno objavili su ga "Jugoton" i "Diskoton". Na "A" strani oba izdanja nasla se pesma "Glavni junak jedne knjige", dok su "B" strane unosile zabunu kod kupaca. Na "Jugotonovom" izdanju bila je pesma pod nazivom "Bila mama Kukunka, bio tata Taranta", a "Diskoton" je svoju nazvao "Avanture maloga Ju-Ju". U celoj prici je najzanimljivije da je rec o istoj pesmi, ali potpisanoj od dva autora. Za "Diskoton" je potpisao P. Bergamo, a za "Jugoton" Zarko Roje. Da bi zbrka bila potpuna, na omotu "Diskotonove" ploce kao autor je naveden - Goran Bregovic.

Kad bi bio bijelo dugme

Nekoliko dana kasnije, tacnije 18. novembra album "Kad bi' bio bijelo dugme" stigao je u prodavnice, u - za to vreme - revolucionarnom omotu Dragana S. Stefanovica, koji ce se kroz nekoliko godina naci u Britanskom izdanju "Pet stotina najlepsih albuma sveta". Stefanovic ni dan danas ne zeli da otkrije ime modela, ali s tim u vezi iznosi jednu anegdotu: "Jednom mi je u Radio-Sarajevu prisao neki mladic i pozvao me da izadjem van. Tu je stajala neka djevojka, ali kako mi je sunce islo u oci, nisam odmah raspoznao o kome je rijec. Mladic me je upitao: da li je poznajem? Pogledao sam malo bolje i prepoznao djevojku koju sam slikao za omot. Pozdravio sam je, a na to joj je mladic prisao, opalio joj samar i nazvao je kurvom. Pitao sam ga - cemu to? Odgovorio je : "Rekla mi je da je ona "Ta" s omota. Zelio sam samo vidjeti da li je poznajete." Nakon toga su otisli kao da se nista nije dogodilo.

Album "Kad bi' bio bijelo dugme" oborio je dotadasnji rekord u prodaji ploca, koji je drzala "YU-Grupa", sa svojim "Prvim albumom", prodatim 1973. godine, u 30 hiljada primeraka. Postavljen je novi, znatno visi rekord. Samo do februara 1975. kada su "Dugmetu", u Opatiji, urucene "Zlatne ploce", prodato je vise od 40 hiljada ploca.

U recenziji ploce, u nedeljniku "Studio" od 30. novembra 1974., Drazen Vrdoljak je uvod u naslovnu temu albuma nazvao "pastirskim", pa je u "Tini" od 25. decembra iste godine nastao termin "Pastirski rock", kasnije stalno vezivan uz muzicku orijentaciju sastava.



Iz sve snage, na sva cula Godinu u kojoj je iz plesnog orkestra preraslo u najjacu rock grupu u zemlji, "Dugme" je ispratilo u "Skenderiji", pred nekoliko hiljada posetilaca. Bregovic je kasnije ispricao: "Umorni i rascupani, otisli smo potom kod Vlade Pravdica. A on - covjek iz drugog svijeta. U njegovom domu sve mirise na mir i spokojstvo, narocito poslije onog pakla u "Skenderiji". I tada, njegova majka, pijanistica, sjede za klavir i pocne svirati Sopena. Ne kazem da volim Sopena - suvise je nekako sladak i patetican, ali pamtim ga te noci kako je zvucao, kao da kuckate o srebro, smireno i sjetno, kao muzika nekog davno zaboravljenog djetinjstva.’’

Nova 1975. godina pocela je sredjivanjem tek kupljenog ozvucenja, za to vreme, enormne snage od 1000 wati. Novac je osigurao "Jugoton", i u Londonu je nabavljen novi mix-pult, novo pojacalo i zvucnici, sve u vrednosti basnoslovnih deset miliona dinara. Pripremalo se i uredjenje scene. Grupa je sama napravila rasvetu, a od izvesnog Duleta Kukuza, koji je kasnije postao vodja grupe "Tako", kupljen je stroj za pravljenje dima. Bio je to dobar, ali za muzicare onog doba, mucan efekat. Naime dim se pravio od neke uljne materije, uz njega se tesko disalo, zavlacio se pod odecu, instrumenti su bili klizavi, a Ipetu su, cak, pucali bubnjevi.

Ovakve nezgode ipak nisu sprecavale Gorana, Zeljka, Zorana, Ipeta i Vladu da svakodnevno odrzavaju koncerte. Putovali su u tesnom prljavobelom kombiju, po hladnim, zaledjenim ulicama, spavali u jeftinim, nezagrejanim sobama i jeli iz konzervi, koje su pre koncerta zagrevali na malom resou. U svim mestima trazila se "karta vise", a u nekima koji broje hiljadu stanovnika skupilo bi se i tri hiljade posetilaca. Posle svirke bezali su ispred raspamecenih obozavateljki, potajno trpali pojacala u kombi, a zatim pokusavali da se sto udobnije smeste iza bubnjeva. Slobodno se moze reci da je euforiju, koja je nastala iza albuma "Sta bi dao da si na mom mjestu", grupa izgradila upravo takvim i toliko cestim nastupima, odrzavanim i po najzabacenijim provincijskim salama sirom ondasnje drzave.

Kongres Rock-majstora

Dvanaestog februara 1975. izasao je novi singl "Bijelog dugmeta". Pesma "Da mi je znati koji joj je vrag", ostatak je materijala snimljenog za album, dok je na "B" stranu stavljen "Blues za moju bivsu dragu", da po uhodanoj shemi, izmena tempa odrzi potrebnu ravnotezu.

Osam dana kasnije, 20. februara, u Zagrebu je odrzan "Kongres Jugoslavenskih Rock-gitarista". Pored Bregovica nastupili su: Kresimir Sostar, Veseli Orsolic, Zelimir Kovacevic - Pes, Radomir Mihajlovic - Tocak, Vedran Bosic, Josip Bocek i Miodrag Bata Kostic. Mihaljekova ideja bila je da se svi zajedno okupe u Zagrebu, i da se posle koncerta odaberu cetvorica najboljih koji bi krenuli na zajednicku turneju. Nezvanicno je pobedio Tocak, ali on nije bio ekskluzivac "Jugotona", kuce koja je htela da izda dupli album, pa je on otpao u samom startu, iako je u to vreme smatran najboljim gitaristom Jugoslavije. Ni medju ostalima nije izabran najbolji, jer ko bi to uostalom mogao da odredi, nego najatraktivniji, pa su na put krenuli: Vedran Bozic, tada clan "Timea", Josip Bocek, bivsi gitarista "Korni grupe", Bata Kostic i Goran Bregovic, zbog koga je cela stvar zapravo i izmisljena.

Pred okupljanje u Zagrebu svi su dobili zadatak da napisu krace biografije, koje su kasnije objavljene u "Dzuboksu" i "Zabavniku". Uz istinite podatke Goran je dodao i nekoliko izmisljenih, da mu biografija dobije na tezini. Tako je naveo da je privatno ucio da svira klavir



i flautu, da je kod majstora Zaninija u Genovi ucio klasicnu gitaru, da je osim u Italiji svirao u Svajcarskoj i SAD-u, da je svoju "Les Paul Custom" gitaru koju je 1970. nabavio u Italiji, zapravo kupio od nekog crnog blues-pevaCa u Los Angelesu… Srecom, niko ga nije uzeo za ozbiljno.

Medjutim, vec u Zagrebu, videlo se da je Bregovic najpametniji u celoj ekipi. Dok su se ostali izivljavali nad neduznim instrumentima, dokazujuci da su najbrzi ne samo u zemlji nego i u celom svemiru, Goran je zakljucio da je bolje razveseliti publiku, pa je doveo "Bijelo dugme", i s izuzetkom jedne krace impresije na akusticnoj gitari, koja je kasnije uvrstena na album "Kongres rock-majstora" (1975.) pod nazivom "Minijatura za moju majku" radije se priklonio izboru iz repertoara svoje grupe.

Ima neka tajna veza

Album "Kongres rock majstora" izdat 29. maja 1975. godine, dokazao je da Bregovic savrseno zna da odredi granice svog muzickog umeca, i unutar njega izabere korektna i atraktivna resenja. Dovodeci kompletno "Bijelo dugme" kao vokalnu i instrumentalnu pratnju, Bregovic je zeleo da pruzi uvid u pojedine aspekte svoga stvaralastva, koji se nisu potpuno uklopili u imidz njegove grupe, ali i da pokaze kako mu je mogucnost da se izrazi u okviru "Bijelog dugmeta" sasvim dovoljna, te da u buducnosti od njega ne mozemo ocekivati nikakve solisticke izlete. Pesmu "Ima neka tajna veza", jos jednu od njegovih starijih pesama, koju je jos 1973. snimila Sabina Varesanovic, publika je prihvatila kao ljubavnu, mada ona u stvari govori o zatvorskom cuvaru, i vremenom izbacila u sam vrh Bregovicevih "znacajnijih" pesama. Njegovu stranu albuma "Kongres rock-majstora" dopunile su pesme "I kad prodje sve, pjevat' cu i tad", "Minijatura za moju majku", i "Znam za jedno tiho mjesto". Petnaest dana pre albuma "Jugoton" je izdao singl sa pesmama "Ima neka tajna veza" i "I kad prodje sve, pjevat' cu i tad".

Odmah po zavrsetku turneje rock-majstora, "Dugme" je krenulo na svoju. Prvi koncert je odrzan 4. aprila u Mariboru. U Beogradu 27. aprila publika je gotovo demolirala halu, a policija je morala posle koncerta palicama i smrkovima da rastera nekoliko stotina najvatrenijih, koji su pretili da u odusevljenju ugroze zdravlje svojih ljubimaca. Najdirljiviji moment desio se kada su Bebek i Bregovic, bez muzicke pratnje zapevali narodnu "Ajd' idemo Rado", a preko cetiri hiljade prisutnih zavristalo od zadovoljstva.

Jun je bio rezervisan za odmor, a petog jula na zavrsnoj veceri Splitskog festivala "Bijelo dugme" je trebalo da primi "Platinastu plocu" za preko 50 hiljada prodatih kopija albuma "Kad bi' bio bijelo dugme", i posle toga da odrzi polusatni show. Voljom neba show je otkazan, jer je neposredno pred izlazak "Dugmeta" na scenu poceo takav prolom oblaka, da su se svi prisutni na Trgu Republike razbezali glavom bez obzira.

Bez Redzica u Londonu

Tih dana grupa je pocela da iskazuje nezadovoljstvo radom svog menadzera Vladimira Mihaljeka, koji je bio s njima jos od Cavtata 1974. Pri konacnom obracunu turneje ostalo je sporno oko sedamnaest miliona dinara (tadasnjih deset hiljada dolara), koji su jednostavno nestali. Bilo kako bilo, ostaje cinjenica da je Mihaljek ucinio neprocenjivo mnogo u stvaranju poslovne sposobnosti "Bijelog dugmeta". Kada ih je po povratku iz Engleske preuzeo Grada Veljkovic, trebalo je samo naplatiti Mihaljekove ostroumne i dalekosezne poteze.



Sredinom avgusta 1975. grupa se, u okviru pedantno smisljenog plana, povukla na Borike, da pripremi materijale za drugi album. Uz Gorana, Zeljka, Ipeta, Zorana i Vladu na put su posli Mustafa Kurtalic-Mute, sarajevski muzicar, koji je trebao da zameni Redzica za vreme njegovog boravka u vojsci i Dragan S. Stefanovic, koji je na Borikama napravio cuveni omot albuma "Sta bi dao da si na mom mjestu", sa prelepim propratnim fotografijama koje su predstavile "Dugme" kao svetske zvezde.

Vracajuci se iz Rogatice na Borike 23. septembra 1975. nastradao je Zoran Redzic. Pokusavajuci, zajedno sa Vladom, da promeni gumu, kombi je kliznuo, pao mu na srednji prst leve ruke i smrskao ga. Odluceno je ipak da se ne trazi novi basista, vec da Zoranov deo posla odradi Bebek. Medjutim na albumu je ipak potpisan Redzic, jer je on osmislio sve bas deonice i potom radio sa Bebekom na njihovoj realizaciji.

Snimanje i miks albuma "Sta bi dao da si na mom mjestu" trajali su od 8. do 23. novembra u cuvenom "Air Recording" studiju u Londonu. Snimatelj je bio Peter Handerson, tada pocetnik, koji ce par godina posle napraviti blistavu karijeru producirajuci album "Breakfast in America" grupe "Supertramp". Produkciju albuma preuzeo je Niel Harrison, poznat po radu sa grupom "Cockney Rebbel".

U istoj zgradi, samo sprat iznad, snimali su "T. Rex" i "Roxy Music", i s puno paznje dolazili da gledaju sta rade urodjenici s Balkana. "Bilo je to izvanredno iskustvo" govori Pravdic, "svake veceri kazemo sto nam je od opreme potrebno za sutradan i stvarno - u tri popodne kad nam zapocinje snimanje, sve je potpuno spremno za rad. I Harrison i Henderson bili su nam na usluzi u svakom trenutku. Postovali su nase ideje, i nekako bojazljivo davali svoje, koje smo mi, naravno, objerucke prihvacali. Kad je ploca bila gotova, i kada smo ukljucili svih sest studijskih monitora, dozivjeli smo sok…’’

Sta bi dao da si na mom mjestu

Drugi po redu album grupe "Bijelo dugme" nazvan "Sta bi dao da si na mom mjestu" pojavio se u prodavnicama ploca 17. decembra 1975. godine. Za kratko vreme razgrabljeno je gotovo 200 hiljada primeraka. Konacni saldo je iznosio oko 245 hiljada, mada je zbog luksuzne opreme ova ploca bila gotovo dvostruko skuplja nego ijedna do tada. U cast "Bijelog dugmeta" Jugoton je morao da ustanovi novi trofej - "dijamantnu plocu" za prodatih sto hiljada ploca. "Dugme" je, medju svim jugoslovenskim izvodjacima bilo koje vrste muzike, prvo probilo ovu "granicu snova".

"Prodali smo toliko ploca jer "Bosanac" nije otisao na singl" - objasnio je Bregovic. "Nikada ne ispucam svoje glavne adute". Jugoton je pesmu "Tako ti je mala moja kad' ljubi Bosanac" izdao tek 30. jula 1976.

Bez Redzica, ali sa Mutetom Kurtalicem grupa je u decembru krenula na turneju po Kosovu i Makedoniji. Prva turneja u organizaciji Grade Veljkovica donela je "Dugmetu" mnogo problema. Pod velikim opterecenjem, a po hladnom zimskom vremenu osovine kombija pucale su po nekoliko puta, pa su morali da se oslanjaju na ljubazne domacine, koji su osetili trenutak za zaradu i iznajmljivali kamione po paprenim cenama.



Zvanicna promocija albuma bila je najavljena za docek Nove Godine u Hali Sportova u Novom Beogradu. Trebali su da nastupe "Buldozer", "Pop masina" i "Cod", ali nekoliko dana pred Novu godinu koncert je bez obrazlozenja otkazan.

"Pet dana pred Novu godinu zvali su nas iz Protokola da sviramo za Tita u HNK u Zagrebu" prica Bregovic. "Bili smo sretni sto cemo svirati za Tita. Dodjemo gladni i zedni, spremamo se… Vec smo poceli svirati, kad ulazi Tito s drugaricom Jovankom. Ovi iz protokola vicu "tise, tise…" i poslije pet minuta kazu - prekidaj. I nastupi opera i balet. Tako smo mi drugu Titu odsvirali svega dvadesetak taktova.’’

Faza III - (1976.) ili:Hod po mukama se nastavlja

Goran Bregovic-gitare, Zeljko Bebek-glas, Ljubisa Racic-bas gitara, Vlado Pravdic- klavijature, Ipe Ivandic-bubnjevi.

Januar 1976. protekao je u znaku priprema za Zoranov odlazak u vojsku, i veliku Jugoslovensku turneju. Kako s Mutetom nije postignut dogovor, neko se setio Ljubise Racica, gitariste sarajevske grupe "Formula 4". Ljubisa je kasnije ispricao: - "Zoran me pozvao jednog dana i rekao da ima problema s prstom i da osim toga uskoro odlazi u vojsku, pa mu je potreban netko da ga zamjeni u grupi. Ja ga nisam dobro razumio. Mislio sam da zeli da mu pomognem naci bas-gitaristu, i nemalo sam se iznenadio kada sam shvatio da on, zapravo, misli na mene. Ja nisam bio poznat kao covjek koji prelazi iz grupe u grupu, a takodjer sam bio osrednji gitarista, pa me je njegov poziv jos vise zacudio. Ipak, mislim da je u cijeloj stvari bio najbitniji moj izgled. Dogovorili smo se da, za cijenu od sto tisuca dinara po nastupu, i jos dvadeset pet na ime dnevnice, ja kod kuce skinem stvari s ploca i onda krenem s "Dugmetom" na turneju. U prvo sam vrijeme samo promatrao, a kada je Redzic otisao, aktivno sam se ukljucio u grupu. Prvi puta sam nastupio sa "Dugmetom" na trecem beogradskom koncertu 11. veljace 1976. godine".

Uplasen eventualnim negativnim reakcijama na novo lice u grupi, Bregovic je sastavio obavestenje, i poslao ga svim novinskim redakcijama u zemlji. Nije, medjutim, bilo razloga za strah. Ljubisa se odlicno snasao i publika ga je dobro prihvatila, mada je Goran, u jednom kasnijem intervjuu, izjavio da nije bas imao utisak da mu je siguran bas iza ledja.

Turneja je pocela 7. februara 1976. trijumfalnim koncertom pred petnaest hiljada Sarajlija i nastavljena trodnevnom okupacijom hale "Pionir" u Beogradu: 9. 10. i 11. februara. "Bijelo dugme" je sviralo pred osamnaest hiljada Beogradjana. Na koncertu u Zagrebu 22. marta, predstavnik Jugotona, Veljko Despot, urucio im je "Dijamantnu plocu" za prodatih sto hiljada primeraka albuma "Sta bi dao da si na mom mjestu". Do kraja marta, kada je okoncan prvi deo turneje, grupu je pratila do tada nezabelezena histerija, pa je u medijima stvoren novi termin - "Dugmemanija".

I, kako to vec biva na ovim prostorima, cim neko uspe postaje nam sveta duznost da ga srusimo. Tekstom Sergeja Lukaca u "NIN"-u od 28. marta 1976. zapocela je serija napada na "Bijelo dugme", na koje grupa nije ni jednom reagovala. Pravdic je kasnije izjavio: "Tada smo



bili trn u oku mnogim velikim mocnicima, koji jednostavno, imaju potrebu na nekoga pljunuti, kako bi imali o cemu pricati za vrijeme rucka."

Polemike

“Najstariji posjetioci koncerata, koji su kao epidemija harali dva mjeseca u svim Jugoslavenskim gradovima iznad trideset tisuca stanovnika, nemaju vise od petnaest godina!” - pisao je Lukac. – “Ako imaju, onda su mentalni vrsnjaci desetogodisnjaka… "Bijelo dugme" je vrhunac jednog vala omladinske supkulture. Postoji, u ovoj zemlji i Savez socijalisticke omladine i institut za drustvena pitanja, muzicki strucnjaci, ozbiljna publicistika, tisak i radiotelevizija. Ali ni institucije ni pojedinci nisu do sada pokazali hrabrost, mada interesa imaju, da se suprotstave ovoj galami, maskaradi, elektronskoj muzici i vulgarnim tekstovima.’’

“Drug ima utjecaj, ima moc, i moze reci sve sto mu padne na pamet, pa cak i kada sve to nije ni blizu pameti.’’ - odgovorio mu je Zoran Kurtovic u listu "Nasi dani" od 5. aprila 1976.

Polemike u medijima su se produbljivale, i nadopunjavale raznim intimnim stvarima fenomena zvanog "Bijelo dugme".Jedino sto je sigurno - niko nije mogao ostati indiferentan. U debatu su se ukljucivale ucene glave jednako emotivno kao i tinejdzerke, sve dok ju nije zakljucila Lada Muminagic u "Mladosti od 30. aprila stavom: "Sacuvaj nas boze ovakvih studija".

Goodbye America

“Mogao sam polemizirati sa tim Lukacem preko tog istog "NIN"-a, objasnio je Bregovic -ali ne znam kuda bi nas to odvelo. Sve sto sam imao reci - porucio sam preko pjesama.’’

Posle medija proradile su glasine. Ipetu je, navodno, pronadjena droga na tavanu, Zeljko i Vlado su poginuli, Goran je u ludackoj voznji pregazio coveka… Doduse Zeljko je 8. aprila imao jednu tesku prometnu nesrecu u kojoj je samo pukim slucajem ostao ziv, dok je njegov bratic poginuo, a Goran je bio u automobilu pod koji je pao neki nesretni starac. Ali dokazano je da je, pre no sto je sa bicikla pao pod automobil, vec bio mrtav jer ga je izdalo srce. Vlado je tom prilikom izjavio: "Tada smo shvatili kako funkcioniraju glasine i prestali smo se obazirati na njih. Zakljucili smo - neka se prica pa makar i lose, mada bi nam bilo draze da se pricalo - pa makar i dobro.’’

Goran, Vlado i Ipe otputovali su u SAD 10. aprila, a Zeljko im se, zbog spomenute nesrece, pridruzio nekoliko dana kasnije. U prvoj verziji trebali su da nastupe pred nasim iseljenicima u New Yorku, Chicagu, Detroitu, Montrealu i Vancouveru, ali im je nesto zasmrdelo na ustaske organizacije, pa su odlucili da otkazu. Medjutim, javnost je vec bila zasuta informacijama o "Dugmetovom" odlasku preko bare, pa totalno povlacenje nije dolazilo u obzir. Tako je dogovoreno da Jugoton finansira polovinu troskova snimanja dve singl-ploce. Ipetov singl "Jumbo" / "Vatra" i Zeljkov "Goodbye America" / "Milovan" izasli su u junu i otkrili da se grupa, za kratko vreme boravka u Americi, priklonila funku.

U junu 1976. grupa je otisla na radnu akciju "Kozara '76". Mnogo se pricalo o pravim motivima koji su doveli do ovog neobicnog poteza. Pojasnili su, kako su hteli da pokazu da



su oni, zapravo, sasvim obicni mladi ljudi i kako ih se ne treba plasiti. Ali vladalo je misljenje kako je to samo reklamni stos, i kako oni tamo nece nista raditi. Medjutim Goran, Zeljko i Ljubisa su cak dobili udarnicke znacke, dok je Vladu kao malo neznijeg i Ipeta kao lezernijeg ta cast mimoisla, ali i oni su se trudili da budu sto bolji.

Ceo jul i avgust trajala je velika turneja, a potom se grupa, pocetkom septembra, povukla na Borike, da u miru pripremi novi album. Kada su prvi put isli na Borike hteli su da izgledaju kao svetski bend, a sad se to nametalo kao cista potreba. Zoran je bio u vojsci, Vlado je trebao da ide u decembru, pa je i Goran razmisljao da li da i sam ode na odsluzenje, ali je, ipak, zakljucio da je bolje pre toga ostaviti jos jedan album, pa je ugovorio termine u londonskim studijima i prionuo na posao.

Faza IV (1976. - 1977.) ili:Pocetak kraja

Goran Bregovic-gitare; Zeljko Bebek-glas; Sanin Karic-bas gitara; Laza Ristovski -klavijature; Milic Vukasinovic -bubnjevi.

Krajem septembra 1976. Ipe i Vlado iznenada su dobili pozive da se vec 13. oktobra jave u vojsku. Ipe u Beograd a Vlado u Cacak. Bregovic je istog dana stupio u vezu sa Milicem Vukasinovicem i Lazom Ristovskim.-"Bregovic me nazvao jedne veceri i jednostavno mi rekao: 'Ajde, Lazo, dolazi! Treba raditi."- seca se Ristovski. - "U to vrijeme medjuljudski odnosi u "Smaku" bili su u krizi. Narocito su se lose ponasali prema meni. I tako sam odlucio otici, mada mi je to bilo strasno tesko, jer je to znacilo baciti u vodu tolike godine poznanstva i rada s tim ljudima. No ipak, krenem i dodjem do Cacka, pa se predomislim i vratim. Samo sto sam se vratio, Goran mi opet telefonira, i tako cijelu noc. Sutradan sam ipak odlucio, sjeo na vlak i stigao na Borike. Pocne proba, taman sam htio nesto zesce odsvirati, kad ce Goran:" Auuuuuu, nemoj tako". Pomislim - ovdje mi se crno pise! Naime, bio sam mlad i mislio da je dobro samo ono sto je tesko. Tih sam dan bio u velikoj krizi, pa cak su me neki prijatelji iz "Smaka" pokusavali vratiti. Ali kada sam usao u sustinu "Dugmeta", uklopio sam se veoma brzo.’’

S Micom koji je presao iz "Indexa" nije bilo takvih problema. On je vec ranije svirao sa Goranom, i to muziku koja je bila vrlo slicna novom materijalu "Bijelog dugmeta", pa je period njegovog prilagodjavanja potrajao znatno krace. Vukasinovic i Ristovski, presli su u "Dugme " za po dvadeset miliona ondasnjih dinara (za snimanja i koncerte), plus dnevnice.

Eto! Bas hocu! Treci po redu album "Bijelog dugmeta" trebao je da se zove: "Sve se dijeli na dvoje, na moje i tvoje", po pesmi Duska Trifunovica, koju je mnogo godina kasnije snimila Jadranka Stojakovic. Medjutim, Bregovic nije uspeo da smisli muziku, pa se odlucio za naziv "Hocu bar jednom da budem blesav". Jugoton se nije slozio, pa je na kraju ispala upristojena verzija "Eto! Bas hocu!" Album se pojavio na trzistu 20. decembra 1976. godine. Kao najavu jedne od najrokerskijih i svakako najznacajnijih ploca "Bijelog dugmeta", 14. decembra, pusten je u prodaju singl "Eto! Bas hocu!" / "Dosao sam da ti kazem da odlazim".



Za kraj godine, ostalo je da se pronadje novi basista. Racic je poceo da trazi vece honorare, pa je Bregovic odlucio da ga zameni Saninom Karicem.‘’Stajao sam ispred Skenderije i pio pivo, kada su mi prisli Raka Maric, menadzer "Dugmeta", i Zeljko Bebek.’’ Seca se Karic. ‘’Bilo mi je to malo sumnjivo, jer se do tada nismo niti pozdravljali. Raka me upita hocu li na koncert - nekakvu priredbu na kojoj su Goran i Bebek ucestvovali kao gosti na akusticnim gitarama. Odgovorio sam da bih rado, ali da nemam love za ulaznicu. Ajde - kazu -s nama. Podjem, nitko me nista ne pita, a meni jos uvijek ne pada na pamet da bih ja jedini mogao biti novi basista. Jedini koji dobro izgleda, jedini koji moze odsvirati sve sto je potrebno, jedini koji moze otpjevati drugi glas, i jedini koji, uz to, moze popricati s ljudima. Dodjemo iza bine, sretnemo Gorana, on me pozove da dodjem sutradan kod njega na dogovor. I tako sutradan kod njega - sve u stilu. Pivo na svakom koraku, gostoprimstvo na visini… To me je impresioniralo. I Goran pocne: Laza i Mica imaju po devet milijuna, ( tu je slagao, trebao sam sutjeti i malo nabiti cijenu, ali sam se istrcao), i po tri sto su snimili album. Onda za zive svirke ostaje sest - lupim. Da - kaze Goran. Dobro, onda smo se dogovorili. Poslije sam shvatio da sam se presao. Tako sam postao clan "Bijelog dugmeta".’’

Skandal u Skenderiji

Probe su pocele odmah posle Nove godine u Domu Medresa u Sarajevu. Ali kako? Goran je u Londonu, u nabavci nekih komponenti ozvucenja, Zeljko negde u gradu sa drustvom, a preostala trojica se divno zabavljaju. Mica se ne odvaja od svoje nove gitare, Laza svira bubnjeve a Sanin sedi za klavijaturama. Naravno, prvi koncerti su skandalozni. U Sarajevu 11. i 12. februara pred novinarima iz cele zemlje, "Dugme" je nastupilo skroz neuvezbano. Uz to, necijom greskom, razglas grupe je otputovao u Beograd, pa je za ovu priliku, na brzinu skupljeno nekakvo ozvucenje, koje niko nije mogao da dovede u red. Spojili su dva razglasa razlicitih firmi, cime se remeti njihov unutrasnji otpor, i to dovodi do potpunog haosa. Zoran je bio u vojsci, a "Dugme" je imalo tehnicare koji nisu znali da zaleme dve zice. Laza, Mica i Sanin tacno su definisali sta ce ko da radi za novac koji dobija, pa kad je Goran, jednom prilikom rekao Mici da nesto zalemi, ovaj se samo nasmejao. Sve bi verovatno bilo drugacije da su imali par sposobnih elektricara.

U organizaciji "Jugokoncerta", drugu polovinu aprila je "Dugme" provelo u Poljskoj, i tamo odrzalo ukupno devet koncerta. Interes publike bio je ogroman, a reakcije jednako impresivne u svakom gradu. Treba napomenuti da su pre njih, u Kongresnoj sali u Varsavi, do tada nastupili samo "The Rolling Stones", daleke 1967. godine. U medjuvremenu, Zoran je odsluzio vojni rok, a Ipe je pusten kao privremeno nesposoban.

"U to vrijeme"- prica Sanin- "bilo je nekih razgovora da Zoran, zbog ozljede prsta, vise nece svirati, vec ce se baviti financijama i opremom grupe. Ja sam osjecao da cu ostati tu. Sjajno sam se slagao sa Goranom, i uopce trudio se uklopiti u njihovo ponasanje. Poslije koncerta u jednom mjestu pokraj Zagreba otisli smo na spavanje kod mog prijatelja Borisa, kojega sam poznavao jos iz vremena "Teske industrije". Stigli smo oko tri poslije pola noci i Mica je odmah sebi natocio pice. Bilo nam je cudno, jer nismo navikli piti u to doba. I tada je Mica, s tugom u glasu rekao kako mu je ovo bila posljednja svirka s "Bijelim dugmetom". Njegovo neslaganje s Goranom bilo je preveliko. Medjutim ispalo je da je to bila i moja posljednja svirka sa "Dugmetom", jer se u medjuvremenu vratio Zoran.’’

Faza V ( 1977. - 1978.) ili:Misevi kolo vode



Goran Bregovic-gitare; Zeljko Bebek-glas; Zoran Redzic-bas gitara; Laza Ristovski-klavijature; Ipe Ivandic-bubnjevi.

Dolaskom Ipeta i Zorana iz vojske, "Dugme" se, prakticno, vratilo u staru postavu. Laza Ristovski se takodje racuna kao stari, jer Bregovic prihvata prijedlog Ipe Ivandica da se novom klavijaturisti prizna status stalnog clana. Ali, stvari nikako da krenu nabolje: organizacija je i dalje traljava, problemi s razglasom ne prestaju, pa Bregovic, nakon jednog Bebekovog prekrsaja "seksualne discipline" u Sibeniku, odlucuje da otkaze koncert u Splitu i prekida turneju.

"Rasturili smo turneju samo zato sto je netko sedam dana vodio zenu sa sobom" - objasnjavao je Bregovic. -"Svadjali smo se i jer je netko pio previse. Od pocetka smo sebi postavili neku vrstu vojnicke discipline i ponasanja. Na turneju nisu smjele ici nicije zene, raspored posla je bio tocno rasporedjen; vrijeme kada gdje tko mora biti; tocno propisana kolicina alkohola koja se smije popiti. Sve to odredili smo zajednicki, a na kraju sam ostao samo ja da insistiram na postovanju dogovora. Mozda je to bila moja greska…"

"Cinjenica je da sam ja tada mogao najobjektivnije procijeniti stanje u grupi, jer sam dosao iz druge sredine - iz vojske - i vidio da tu mnoge stvari ne stimaju!" - Seca se Ipe.- "Goran i Zeljko su toliko bili u poslu da nisu imali vremena sagledati sve sto se oko njih dogadja. Ja sam predlagao da se promjeni menadzer, sistem poslovanja i jos mnogo toga. Oni su me saslusali, ali nista se bitno nije promijenilo. Tako se desilo da smo turneju, prvobitno planiranu na cetrdeset dana, prekinuli nakon samo dvadeset. A prekinuli smo ju u situaciji kada su ljudi, koji su pune cetiri godine zajedno bili u paklenom poslu, dosli u stadij da vise ne mogu gledati jedan drugoga."

Ne racunajuci Bebekov definitivni odlazak 1984. bila je to najveca kriza u "Dugmetu". Prvog avgusta u jednoj od tajnih soba "Skenderije" odrzan je sastanak na kojem je odluceno da se ispune ugovorne obaveze, ali je dalja sudbina zajednistva ostala upitna. Senzacionalne naslove u novinama ("Raspada se Dugme", "Zbogom Dugme"!) cinio je veliki postotak istine. Glasine o teskim svadjama, udruzene s mlakim recenzijama koncerata proteklog leta, dovele su do otkazivanja nastupa u Zagrebu i Ljubljani, na kojima je trebalo da se snimi koncertni album. Dvadeset cetvrtog avgusta u istom onom Osijeku u kojem su doziveli svoje prve ovacije, slusalo ih je samo nekoliko stotina ljudi.

Bregovic je panicno trazio resenje! Cinilo se da bi koncert kod "Hajducke Cesme" mogao da ispravi neke stvari i vrati ih na svoje mesto. U svakom slucaju, vredelo je pokusati. "Bijelo dugme" vise nije imalo sta da izgubi.

Koncert kod Hajducke Cesme

Bilo je impresivno vece 28. avgusta 1977. godine u Beogradu. Procene broja prisutnih krecu se od pedeset hiljada (Drazen Vrdoljak u "VUS"-u), preko osamdeset hiljada ("Vecernje Novosti"), do sto hiljada ljudi ( "Radio TV revija").



"Na kraju, svi su se vratili Dugmetu" zapisao je Dusko Pavlovic u Knjizi "Istina o Bijelom dugmetu."Sam koncert protekao je u okolnostima opasnim po zivot. Tonski tehnicari molili su po nekoliko puta da se koncert prekine. Publika je nekoliko puta u talasima nadirala prema pozornici i opasno pretila da srusi postolje s "mix-pultom". Bregovic je kasnije ispricao kako je bio strasno prepadnut i kako je po prvi put osetio istinski strah jer stvari mogle potpuno da izmaknu kontroli. U jednom trenutku koncert je prekinut jer je sve pocelo da se rusi. Bregovic je u tom trenutku poceo da govori kako je potrebno da se svi smire jer su u opasnosti, a publika ga je zacudo poslusala, i do kraja koncerta ostala mirna. Laza Ristovski je izjavio : "Svirao sam mnogo koncerata u zivotu, ali nikada se nisam uplasio kao na Hajduckoj Cesmi".

Na povratku s koncerta u "Citroen GS" naguralo se osmoro ljudi. Publika je u autu prepoznala clanove "Bijelog dugmeta" i ponela ga citavih sto metara. Dragan S. Stefanovic je otvorio prozor da zamoli odusevljenu masu da spusti automobil, i - dobio saku u oko!

Autentican dokument

"Ovaj je koncert prilicno isprazno kasu "Bijelog dugmeta", ali im je napunio srca," - napisao je Dusko Pavlovic, i to je najtacniji prikaz tadasnjeg stanja u grupi. U srcu "Bijelog dugmeta" ponovno se naslo mesta za "Bijelo dugme", pa je iducih sezdesetak dana aktivnosti ispunjeno istinskim zarom, profesionalnoscu i medjusobnim razumevanjem. Uz Gradu Veljkovica, organizacija ponovo postaje korektna, i sada su to zaista kvalitetni i komercijalno uspesni koncerti. Nastup u Novom Sadu 28. septembra 1977. ostao je zabelezen kao jedna od sviracki najuverljivijih predstava u citavoj istoriji grupe.

Iz tehnickih razloga snimke s Hajducke cesme nisu iskoriscene za album, pa je zakazano novo snimanje 25. oktobra u sali radnickog univerziteta "DJuro DJakovic" u Sarajevu. To je ujedno bio oprostajni koncert pred Goranov odlazak u vojsku. Koncert je bio zatvorenog tipa. Svih trista ulaznica podeljeno je Sarajevskim prijateljima grupe. Pred odlazak Goran je dao intervjue u kojima je vrlo odredjeno govorio o pravcima delovanja grupe po svom izlasku iz vojske. Odbacio je sve kalkulacije o daljnjem postojanju grupe, ali je najavio duze pauze u radu, jer je shvatio da je dotadasnji tempo poguban i da ga ne valja prenositi u buducnost. Takodje je najavio da ce pojedine aranzmane pokusati da resi upotrebom simfonijskog orkestra, kao i da ce grupa probati da se probije u inostranstvo.

Bregovic je otisao u vojsku 3. novembra 1977. Sve do poslednjeg dana pred odlazak u Nis, sedeo je u Jugotonovim studijima u Zagrebu i pokusavao da usuglasi publiku s Hajducke cesme i muziku iz Sarajeva. Ironija je da je grupa koja je na koncertima okupljala vise desetina hiljada ujednacenih glasova, za svoj koncertni album imala na raspolaganju svega oko tri stotine glasova.

Album "Koncert kod Hajducke cesme" pojavio se na trzistu 30. decembra 1977. godine i postao uglavnom autentican dokument tog trenutka u postojanju "Bijelog dugmeta", mada to i nije pravi "zivi" album grupe koja je tih godina bila neprikosnovena koncertna atrakcija.

Tajni sastanci u Sarajevu



Godina u kojoj Bregovic sluzi vojni rok, a "Bijelo dugme" po prirodi njegovog znacaja za grupu, privremeno miruje, pretvorila se, sticajem okolnosti, u godinu burnog previranja unutar sastava. S obzirom da je Bregovic od prvog dana u svojim rukama drzao sve konce "Dugmetove" karijere, nagovestaji samostalnih projekata pojedinih clanova, nisu izazvali iznenadjenje javnosti. Ipe Ivandic i Laza Ristovski su zakljucili da je doslo vreme za njihov jos 1975. godine planirani zajednicki projekat. U prvom trenutku trebao je da im se pridruzi i Bebek, ali se on kasnije predomislio i posvetio potpuno samostalnom projektu. Jedino Redzic nije imao nikakvih planova i posvetio se sredjivanju finansija grupe i nadgledanju zajednickih ulaganja. Napravio je i remiks nekih pesama koje nisu stale na album "Koncert kod Hajducke Cesme". Jedan takav pokusaj zabelezen je na "B" strani singla "Bitanga i princeza" (1979).

Na predlog Seida Memica - Vajte, Ipe i Laza su svoju plocu pripremili u motelu Kruscica pored Viteza uz suradnju basiste Zlatka Holda, tekstopisca Ranka Bobana, bivseg vokalnog soliste "Teske industrije" Gorana Kovacevica, gitariste grupe "Leb i sol" Vlatka Stefanovskog i Ipetove sestre Gordane.Pocetni rad je pokazao dobre rezultate i odluceno je da se materijal snimi u Londonu.

Zeljko Bebek je pak pozvao klavijaturistu Nevena Pocrnjica, gitaristu Edija Bogeljica i bubnjara Djidjija Jankelica i poveo ih na Borike. On se odlucio za Jugotonov studio u Zagrebu. U prolece 1978. Bregovic je boravio na odsustvu u Sarajevu i tom prilikom razgovarao s autorima knjige "Nista mudro". Pogledi vodje na perspektivu trenutne postave bili su veoma rezervisani. Na pitanje postoji li mogucnost da kompozitorska uloga u grupi ne bude potpuno u njegovim rukama odgovorio je: "Sto ja znam… postoji, ali ja to necu dozvoliti. U svim razgovorima koje smo ovih dana vodili slozili smo se da ne mozemo dovoditi u pitanje mene a da nitko nema bolji odgovor, jer bi to bilo krajnje opasno." O cemu je zapravo bilo reci na tim sastancima verovatno ce zauvek ostati tajna. Po nekima Ipe i Laza su trazili ravnopravan autorski tretman, a po drugima trazili su da se ubuduce prihodi od aranzmana dele na tri jednaka dela. Bregovic je osetio da se stvar zahuktava i dao je veoma opreznu procenu situacije. -"Ovo je njihova prava avantura i poslovna i umjetnicka kojoj je tesko predvidjeti kraj." Ova izjava se jednako odnosila na Lazu i Ipeta kao i na Bebeka. Tada jos nije mogao da se nazre ishod njihovih solistickih projekata. Rasplet je usledio iznenada. Laza i Ipe su zakljucili da njihov "odgovor" i nije tako los.

Pocinju prepucavanja

U listu "Zdravo" od 29. maja 1978. Ipe je izjavio kako vise ne oseca "pastirski rock". Takodje se ljutio sto je u danima najvece slave morao da nosi pojacala. Govorio je kako je u ocima javnosti bio velika zvezda, a u praksi obican fizicko-scenski radnik. Takodje je izjavio da mu se cini da bi sa puno vise elana svirao slagere i da upravo zato on i Laza Ristovski moraju da odu… Laza je pak izjavio kako je nadrastao Bregovica i kako je po njegovom misljenju jedini spas u integraciji svih clanova grupe ravnopravno u posao. Bregovic, koga je do tada bilo gotovo nemoguce isprovocirati, eksplodirao je dve nedelje kasnije u istim novinama: ”Ipe odlazi da ne bi radio za mene vec za Lazu Ristovskog. Na tom "nazovi" zajednickom projektu nije komponirao ni dva takta... Govori protiv stvari koje je radio i plasim se da ce jedino po tome i ostati poznat…Smetalo mu je sto nosi pojacala, a meni, koji sam ne znam koliko puta veca zvijezda od njega nije… O Lazi i nije rijec. On je ionako privremena zamjena Vladi Pravdicu.” Polemiku je zavrsio Laza u broju od 26. jula 1978. izjavom kako definitivno napusta grupu.

Skoro da (ni)smo isti



Na devetom kongresu Saveza socijalisticke omladine Bosne i Hercegovine, odrzanom od 15. do 17. jula u Sarajevu, "Bijelom dugmetu" je dodeljeno najvise priznanje SSO BiH - Plaketa Devetog kongresa. Sergije Lukac se ovom prilikom nije oglasio. Bregovic je ovom prilikom dobio odsustvo da prisustvuje dodeli plakete, pa su on i Bebek polako stvarali okvir u kome ce grupa delovati u buducnosti. Bebek je predlozio da Ipetov naslednik bude Djidji Jankelic - bubnjar na njegovom samostalnom albumu, a razgovaralo se i o Vladi Pravdicu. Na ovaj nacin buducnost "Bijelog dugmeta" nije mogla da bude dovedena u pitanje, bez obzira na ocigledan doprinos Ipeta i Laze celokupnoj slici. Medjutim odlazak izvrsnog bubnjara i klavijaturiste neogranicenih mogucnosti ipak nije mogao da prodje ne zapazeno. Ne zeleci da se upusta u neizvesnost sa neuigranom postavom Bregovic je odustao od probijanja u inostranstvo. Tri godine kasnije Laza je priznao da su obojica ipak malo prenaglili. Bregovic je smatrao kako se Lazi nije odlazilo iz grupe ali kako ga je Ipe odvukao na svoju stranu. Ipe se pak nikada nije do kraja izjasnio o razlozima rastanka, vec je samo dao da se nasluti da su razlozi bili privatne prirode. Bebek nije posao za njima. Njegov album "Skoro da smo isti" pojavio se na trzistu 28. jula 1978. i bio ocenjen od kritike kao "posten promasaj". Prodat je u tek nesto vise od 6 hiljada primeraka, s tim da je veci deo tiraza postignut zahvaljujuci Bebekovom imenu. Planirane koncertne promocije nisu odrzane jer se pretpostavljalo da nece izazvati znacajniji interes publike.

Stizemo! Mada je snimljen jos tokom februara i marta Lazin i Ipetov album "Stizemo" najavljen je za 10. septembar 1978. Jugoton nije pokazao dobru volju za placanjem troskova pa su se pregovori otegnuli. Na kraju se pojavila produkcija RTV Ljubljana. Novac je osigurao Zoran Redzic, ali je iza svega stajao Bregovic.

Album "Stizemo" bio je prvi slucaj u istoriji jugoslovenske diskografije da se datum izlaska ploce unapred objavljuje. Propratni materijali - fotografije, press materijal, promocije - pripremljeni su veoma studiozno i kvalitetno jer su Laza i Ipe hteli da njihova "stvar" bude na svetskom nivou.

Medjutim Balkan jos nije bio spreman za "svetsku stvar". Ipe Ivandic je uhapsen na sam dan kada je trebala zapoceti promocija dugo najavljivanog projekta. Bio je 10. septembar 1978. i Ipe se taman vracao iz setnje sa devojkom i trebao je da krene u Beograd gde ga je cekao Laza Ristovski kada mu je pred zgradom prisao policajac u civilu i rekao da bi hteo da mu postavi nekoliko pitanja…

Vece trojice Okruznog Suda u Sarajevu kojim je predsedao Husein Hubijer donelo je presudu kojom se za posedovanje droge, navodjenje i omogucavanje drugima da uzivaju osudjuju: Ipe Ivandic na tri i po godine, Goran Kovacevic na godinu i po a Ranko Boban na godinu dana zatvora. Za prikrivanje dela Zlatko Hold je osudjen na sest meseci a Jadran Adamovic je zbog nedostatka dokaza oslobodjen optuzbe da je sluzio kao veza izmedju svog brata Vese i Ipeta Ivandica, ali kasnije je nastradao u tzv. Drugoj Sarajevskoj aferi 1985. godine. Ipe je ulozio zalbu, pa je Vrhovni sud Bosne i Hercegovine smanjio kaznu na tri godine zatvora.

Faza VI (1978. - 1982.) ili:Godine velikog iskusenja



Goran Bregovic - gitare, Zeljko Bebek - glas, Zoran redzic - bas gitara, Vlado Pravdic - klavijature, Djidji Jankelic - bubnjevi.

Nova postava "Bijelog dugmeta" trebala je da debituje na Svetskom festivalu omladine i studenata u Havani u septembru 1978. Medjutim - Bregovic nije dobio dozvolu vojnih vlasti za izlazak iz zemlje pa je grupa umesto na Kubu stigla u Nisku Banju, unajmila kucu i pocela pripreme novog albuma. Goran je svako popodne izlazio iz vojske i pokazivao jaranima sta je smislio proteklih godinu dana. Posle dve nedelje vec su se nazirale konture "Bitange i Princeze".

Onda je u Nisku policiju stigla prijava iz Sarajeva da se u Banji odrzavaju narkomanske seanse i policija je pocela svakodnevne kontrole. U isto vreme neko je dojavio Goranovim staresinama da im vojnik svakodnevno bezi u grad, pa je usledila i kazna - zabrana izlaska u grad sa obveznim javljanjem svakoga sata. Rad na novom albumu je morao da bude prekinut pa se ostatak grupe vratio u Sarajevo.

Goran je izasao iz vojske 1. novembra 1978. Snimanje "Bitange i Princeze" je trebalo da pocne vec 20. novembra u Londonu, ali je Bregovic doziveo nervni slom pa je otisao na more da se malo odmori. Zato u 1978. godini nismo dobili novi album "Bijelog dugmeta".

Nevolje s Jugotonom Krajem novembra grupa se okupila u Skenderiji pokusavajuci intenzivnim probama da nadoknadi izgubljeno. Jednako sa novim uvezbane su i stare pesme, pa se "Dugme" trijumfalno vratilo na scenu koncertom za izgradnju doma USAOJA-a u Bihacu, odrzanim 4. decembra u Sarajevu. Sviralo se cak i za Novu Godinu kako bi se spremno docekalo snimanje novog albuma koje je bilo zakazano za pocetak januara 1979.

Snimanje novog albuma "Bijelog dugmeta" izazvalo je veliki interes javnosti, pa se ukljucila cak i televizija emitujuci u "Nedeljnom popodnevu" kraci prilog sa snimanja. Napeto su se ocekivali prvi rezultati. A onda se umesao Jugoton.

"Prvo su sjekli tekstove, a onda im se nije dopao omot"- pricao je Bregovic. -"Otpala je psovka "Koji mi je moj" iz pjesme "Ala je glupo zaboravit' njen broj", a otpao je i "Krist" iz "Sve ce to mila moja prekriti ruzmarin, snjegovi i sas".Naime originalni tekst je glasio: "A Krist je bio kopile i jad…". Psovka je otpala vec na pocetku, ali ovo s Kristom su obrazlozili "politicki". To je jedno famozno, univerzalno objasnjenje: "Moglo bi biti politickih neprilika". Mada nije jasno kakove politicke neprilike mogu biti u zemlji u kojoj je dozvoljeno ispovijedati Krista. Jednako je tako slobodno i biti protiv njega. Ali cijela ta pjesma nije tako ni intonirana da je u njoj bitan Krist. On se pojavljuje samo kao metafora."

"Prva verzija omota bila je takva da se muskarac drzao za testise" - prica dalje Bregovic. "Onda su svi rekli da je to vulgarno. Mi smo odgovorili da se i ne mora drzati, vec da to moze biti kao kada nogometasi stave ruke preko testisa, ali se zapravo ne drze. Medjutim ni ta ideja nije prosla, kao ni ostale koje bi na bilo koji nacin ukazivale na - kako su rekli - akt brutalne agresije, jer bi u tom slucaju mogao biti odredjen porez na sund. Odgovorio sam - "Pa neka!" Medjutim - kazu oni- u tom slucaju ispada kao da smo prodali trideset posto ploca



manje. Na to sam odgovorio kako valjda imam pravo nakon toliko prodanih ploca napraviti i jednu manje komercijalnu, ali je odgovor bio da pokusam shvatiti realnost, a to je - ugovor."

"Kada su odbijene sve varijante s nogama, napravio sam potpuno bijeli omot"- prica Dragan S. Stefanovic. "U Jugotonu su rekli da na unutarnjoj strani napravim neke fotografije jer "djeca vole slike". Ja sam, medjutim, insistirao da omot ostane potpuno bijel. Kroz nekoliko dana pojavio se "njihov" omot."

Posle mnogo natezanja cetvrti po redu studijski album "Bijelog dugmeta" pod nazivom "Bitanga i Princeza" pojavio se u prodaji 16. marta 1979.godine, tacno dan nakon isteka petogodisnjeg ugovora s Jugotonom. Omot albuma napravio je Jugotonov dizajner Ivan Ivezic.

Spektakl u Beogradu

Za veliku Jugoslovensku turneju koja je trebala da pocne 14. marta 1979. dobrotvornim koncertom u Gornjem Milanovcu, ali je nekoliko puta odgadjana zbog problema sa omotom, Dugme se pripremalo u Bregovicevoj kuci na Jahorini, a uigravalo desetak veceri nastupima pred oko sest stotina posetilaca Sarajevskog disko-kluba "Kaktus". Poslednja nevolja pred turneju dogodila se 4. aprila blizu Sarajeva. Vlado Pravdic je u prometnoj nesreci, u kojoj je njegov "Golf" pretvoren u olupinu, prosao vise nego sretno slomivsi samo kljucnu kost. Prvi koncerti prosli su mu u veoma obazrivom koriscenju leve ruke.

Promocija Beogradskih koncerata zakazana je vrlo nespretno za 20. april ispred crkve Svetog Marka, i okupila je veliki broj policije, koja je dosla da proveri kakve to verske manifestacije Dugme odrzava na Veliki Petak. U svrhu goscenja novinara iznajmljen je turisticki tramvaj, a sav prihod sa svih Beogradskih nastupa od 21. do 25. aprila, koji je iznosio preko devedeset miliona tadasnjih dinara poklonjen je nastradalima u potresu u Crnoj Gori.

Pet uzastopnih veceri hala "Pionir" bila je domacin do tada nevidjenom spektaklu: u prvom delu koncerta Dugme je izvelo presek svojih brzih pesama iz svih perioda, dok je drugo poluvreme bilo rezervisano za nastup sa simfonijskim orkestrom i mesovitim horom "Ranko Krsmanovic" pod upravom Ranka Rihtmana. Izvedene su balade kao i simfonijska obrada pesama "Ne spavaj mala moja" i "Tako ti je mala moja kad ljubi Bosanac". Jednako zanimljiv bio je i vizualni utisak. Bregovic se pojavio u sakou sa uskom kravatom i patikama uz koje je savrseno isla post-vojnicka frizura i brada stara nekoliko dana. Bebek se utegao u kozu a Redzic je izgledao kao da je malopre smugnuo sa platna nekog spageti-vesterna. Pravdic je, naravno, zadrzao elegantno crno odelo sa sitnim prugama, dok se DJidji zadovoljio majicom sa svojim likom. Iza njih stajale su u stavu mirno clanice hora u devicanski belim haljinama, a simfonicari u frakovima cudili su se svemu sto se oko njih dogadja, uzasnuti povicima "Ua celavi", kojima ih je publika pozdravljala sve dok Bebek nije zapevao "Sanjao sam nocas da te nemam". Odbacivsi sve elemente koji su celu stvar mogli odvuci u pretencioznost Ranko Rihtman je zadrzao zbor i orkestar savrseno u funkciji pesama, ne narusavajuci njihovo jedinstvo, vec im dodajuci novi aranzmanski kvalitet.

Spojivsi "Dugme", hor i orkestar u nesvakidasnji eksperiment postignut je jedinstven domet u domenu rock muzike, cijim je rezultatom cini se najzadovoljniji ipak bio Bregovic. Upitan jednom sta bi voleo da ponese u starost odgovorio je: "Volio bih kada ostarim da ispricam



nekome kako sam se predivno osjecao dok sam svirao sa velikom simfonijskim orkestrom i zborom. To je najveca stvar koju sam radio".

U reziji Aleksandra Matica TV-Beograd je snimila cetvrti Beogradski koncert i emitovala ga u svom udarnom terminu subotom 9. i 16. juna 1979. Mada je televizija zasluzila sve pohvale sto se uopste setila da snimi jedan rock koncert pokazalo se da je to prevelik zalogaj za njene skromne mogucnosti i sve se izrodilo u potpuni zvucni i vizuelni promasaj.

Iste godine Bregovic je jos jednom saradjivao sa Mandicem napisavsi muziku za njegov film "Licne stvari". Film je svoju premijeru imao na Pulskom festivalu, a u konkurenciji za najbolju filmsku muziku "Dugme" je izgubilo utrku sa "Buldozerom" i njihovom muzikom za film "Zivi bili pa videli". Dve pesme iz filma, "Pristao sam bicu sve sto hoce" i "Sto je, tu je" nasle su se i na singl-ploci.

Krajem juna turneja je prekinuta zbog iscrpljenosti clanova grupe, a svi koncerti, ukljucujuci i onaj Zagrebacki odgodjeni su za septembar.

Stadion JNA

Privuceni parolom "Bijelo dugme" vam garantuje strasan provod",oko 70 hiljada posetilaca okupilo se 22.septembra 1979. na Stadionu JNA u Beogradu. Program nazvan "Rock spektakl '79." pokazao je da je tada postojao bend dovoljno vredan da privuce ogromnu masu publike, jednako kao i najveca svetska imena, ali da organizacija nije bila dorasla jednom takvom poduhvatu.

Oko jedanaest sati pre podne, pa sve do nesto posle devetnaest sati uvece, improvizovanom binom smestenom na juznoj tribini, ispod semafora, prodefilovalo je oko dvadeset pet grupa, manje ili vece reputacije, pokusavajuci da kvantitetom nadoknadi kvalitet koji je, za ovu priliku, ostalo kod kuce.

Cast da prva oseti raspolozenje naroda za ispaljivanje projektila u pravcu bine imala je grupa "Crni petak". Bendovi "Kilo i po"; "Rok- apoteka" (u kojoj je svirao Pava iz "Plavog orkestra"); "Kako" (s Kikijem iz "Pilota"); "Mama rok"; "Formula 4" (s Ljubisom Racicem); "Peta rijeka"; "Aerodrom" i "Cisti zrak" (bivsa DJidjijeva grupa) nisu izazvali nikakav interes prisutnih; "Opus", "Senad od Bosne", "Prva ljubav" i sastav "Revolver" iz Trsta delovali su kao da su zalutali u celu stvar. Izvanredno "Prljavo kazaliste" oterano je sa bine posle samo tri odsvirana broja, a Tomaz Domicelj je apsolutno razocarao. Nesto bolji utisak ostavili su "Metak", "Obecanje proljeca", "Suncokret", "Parni valjak" i "Generacija 5". Burno pozdravljene "Siluete" svirale su "Kad bi' bio bijelo dugme" s na licu mesta izmisljenim stihom: "Kad su bile Siluete, Dugmici su bili malo dijete"; a "Yu-grupa", koja je nastupila ispred "Dugmeta", dokazala je da je u tom trenutku bila jedan od najboljih jugoslovenskih bendova.

Posle polusatne pauze potrebne da se svetla pripreme za nastup "Bijelog dugmeta", Ljuba Zakula najavio je grupu s Ipetom u postavi. Za trenutak, celi stadion ostao je bez daha; ipak, Djidjijeva pojava potvrdila je lapsus i sprecila iznenadjenje. Predstavnici "Jugotona" urucili su Dugmetu gomilu srebrnih, zlatnih, platinastih i dijamantnih trofeja za prodate primerke



singla i albuma "Bitanga i princeza" i sasvim smirili atmosferu, koju je zatim grupa dokrajcila prearanziranom "I kad prodje sve, pjevat cu i tad".

Za razliku od aprilskih koncerata, kad su se Bregovic, Redzic i Pravdic uglavnom drzali aranzmana s ploca, dopustajuci jedino Djidjiju potpunu slobodu improvizacije, Dugme je ovog puta izaslo s novim, ritmicki i melodijski potpuno preradjenim aranzmanima starih pesama, koji na publiku nisu ostavili znacajniji utisak pa se sastav, posle devedesetominutnog programa, povukao bez bisa.

Dugme na sudu Umorno od duge turneje, "Bijelo dugme" se tokom 1980. godine gotovo u potpunosti posvetilo lencarenju. Jedine nastupe grupa je imala s "Oskarom popularnosti" Radio TV Revije i, tom prilikom, nezadovoljna nacinom poslovanja dosla u sukob s menadzerom Veljkovicem (na jednom sastanku u beogradskom hotelu "Union", Bebek se toliko iznervirao, da je malo nedostajalo pa da dodje do fizickog obracuna). Potom je Bregovic otisao na odmor u Pariz.

U ponedjeljak, 21. aprila 1980. "Politika Ekspres" objavila je zanimljiv tekst pod naslovom "Dugmici na sudu". "Zbog tacno 1.935.776,40 dinara, najpopularniji jugoslovenski rok-sastav naci ce se u Prvom opcinskom sudu u Sarajevu" - pisao je A. Tomasevic. – ‘’Rijec je o turneji koja je odrzana jos 1977. godine i koja je obuhvatila osamdesetak koncerata. Ukupan prihod bio je ni manje ni vise nego 6.338.775, dinara. Koncerti su organizirani preko RO "Unis-turist", OOUR "Unis-turizam", kojoj je to bio prvi posao te vrste.’’ "Bijelo dugme" je zastupao ing. Sadik Basic.

Medjutim, u zapisniku o kontroli zavrsnog racuna za 1978. godinu, s datumom 06. 08. 1979. sef inspekcijske kontrole SDK uocio je gresku. Naime: Zoran Redzic, bas-gitarista sastava, koji je u grupi zaduzen za materijalno - finansijske poslove, zajedno s "Unisom" pogresno je odredio visinu poreza na sumu od preko sest stotina miliona starih dinara. Stoga je SDK 'skinuo' s racuna "Unisa" blizu dvesta miliona, a "Unis" sad tuzi "Bijelo dugme", jer u ugovoru, tacka VI, stoji: "Obaveze ZAMP-a, kao i druga eventualna drustvena davanja, placaju se iz djela iznosa izvodjaca"! - Bregovic, Bebek i Redzic angazovali su advokata i pravna prepucavanja trajala su sve do decembra 1984, kad je Dugme konacno resilo spor u svoju korist.

Dozivjeti stotu Novi album "Bijelog dugmeta" pripreman je tokom septembra 1980. u Bregovicevoj kuci na Jahorini. Po prvi put napravljeni su demo-snimci koje je grupa uvece 6. oktobra ponela u Studio IV Radio-Beograda ali ih se nije previse drzala. Bregovicev omiljeni nacin rada - u cajtnotu - ovog puta nije najbolje funkcionisao, i album je zavrsen pola sata pred poletanje aviona za London gde je posle tri odlozena termina, trebalo obaviti rezanje. Najavljen singlom "Dobro vam jutro Petrovic Petre" / "Na zadnjem sjedistu moga auta" (6.decembra 1980.), peti album "Bijelog dugmeta" pojavio se u prodaji sest dana kasnije pod nazivom "Dozivjeti stotu". Stih "Sve u finu materinu" iz pesme "Dobro vam jutro Petrovic Petre" izazvao je ocekivano zestoke reakcije javnosti, ali i nekoliko sukoba s urednicima radio i televizijskih stanica.



"Nastojim da ne laziram utakmicu, jer je ovo jedina stvar prema kojoj imam krajnje posten odnos, pa ako to izdam sto da radim?!" - pitao se Bregovic. - "Bilo bi blesavo da sam pravio drugaciju plocu, jedino ovako osjecam tu svoju muziku. Kad usporedim "Dugme" danas i prije sedam godina, cini mi se da jedino prva ploca ima toliko energije kao ovaj album. Nismo nikada imali vecu pauzu i nikada se nismo vise pozeljeli muzike. Mislim da ce nam koncerti biti jako dobri. Ploca je sva u tempu, kratke su pjesme, nema sola, nabijeni su refreni, ima puno teksta…"

A, u stvari…

"Dosao je kod mene i rekao: "Hocu da me slikas sa sirokim objektivom! "- seca se Dragan S. Stefanovic. - "To je bilo prvi put da on nesto hoce; obicno sam ja kao dizajner predlagao, a on odbijao ili prihvacao. Covjek u jednom momentu osjeti da stari, da ga je pregazilo vrijeme; a tad se strasno uplasi. Ja sam imao takav period, prestao sam izlaziti, postao sam vegetarijanac, (pjesma "Dozivjeti Stotu" zapravo je posvecena meni) i mislim da se ista stvar dogodila s Goranom; nije dugo radio, u medjuvremenu je izgubio neke drugove koji su mu bili oslonac u zivotu i, odjednom, osjetio je da mu nesto izmice ispod nogu - dok je s druge strane nadirala horda udruzenih klinaca. Meni nije bio problem da ih slikam sa sirokim objektivom, ali pokusavao sam objasniti Goranu da publika ne zeli takvo "Bijelo dugme", kao sto se pokazalo da ne zeli onakvog Colica iz perioda "Malo pojacaj radio". Mislim da je Goran, u toj fazi s nju-vejvom dobio dobru lekciju."

Ograniceni promasaj Turneja je pocela 24. februara 1981. koncertom u Sarajevu, a zatim nastavljena beogradskim nastupima 26. i 27. februara. Novim reagge i ska aranzmanima grupa je iznenadila i pomalo razocarala publiku; pa je na prvom beogradskom koncertu ostala bez bisa. Bebek je, za tu priliku prekomandovan u "deckica": obrijao je brkove, osisao se, izvukao pramen i sasvim promenio imidz.

Na kraju jugoslovenske turneje, 5. aprila u zagrebackoj sali "Kulusic", "Dugme" je snimilo svoj drugi koncertni album. Osim zanimljive obrade starog hita "Indexa" - "Sve ove godine", kojim se Bregovic blagovremeno ukljucio u trend prisecanja na stara, dobra vremena, LP "5. april '81.". ne nudi nista osim dokumenta o rutini jednog rutiniranog benda, cije se slabasne sviracke i vokalne ambicije povlace pred panicnim strahom od gresaka. Ploca je stampana u ogranicenom tirazu od dvadeset hiljada posebno oznacenih primeraka, sto je stvorilo sliku o kolekcionarskom raritetu, pa teskoca oko prodaje ove male kolicine nije bilo.

Nesto povoljniji, rokerskiji utisak "Dugme" je ostavilo na dvodnevnom rok festivalu odrzanom 5. i 6. septembra 1981. na beogradskom Hipodromu. Za razliku od Hajducke Cesme i stadiona JNA, ovaj koncert nije bio znacajniji za grupu od jedne obicne, doduse unosne tezge. Na samom isteku 1981. godine "Bijelo dugme" se jos jednom susrelo s Beogradjanima. Medjutim, docek Nove 1982. (31. decembra 1981. pa 1. i 2. januara 1982.) u zemunskoj hali "Pinki". ostavio je publiku glavnog grada uglavnom ravnodusnom.

Ponovo na sudu Po povratku iz Innsbrucka, gde je nastupilo u okviru posete "buduceg domacina Olimpijade bivsem", Dugmetu je - u Sarajevu - zaplenjena oprema vredna sezdeset sest tadasnjih miliona (plus trideset tri miliona carine i pedeset miliona kazne). Zasto je doslo do zaplene i



sta se stvarno dogadjalo oko tih famoznih miliona ni danas se tacno ne zna, osim ako se ne veruje glasinama da je "Dugme", u stare kutije, stavljalo nov razglas i da je sve poteklo od neidentifikovanog carinskog radnika, inace clana kulturno-umetnickog drustva, koji je plesao u Innsbrucku i, onako uz put, gledao sta se radi da bi svoja pronicljiva zapazanja izneo tek u domovini. Bilo kako bilo, carina je napravila ustupak i vratila "Dugmetu" zaplenjenu imovinu omogucivsi mu da je otkupi, ali je pogresila sto nije odmah uzela novac pa se, posle silnih zalbi i odugovlacenja, ispostavilo da su njena potrazivanja zastarela. Neke domace novine pokusale su, da na "Dugmetu" podignu tiraz objavivsi "ekskluzivnu" vest kako su nasi junaci zamalo prosvercovali opremu vrednu "sest milijardi dinara"!

Verujuci da ce izgubiti oba spora (i s "Unisom" i s carinom) "Dugme" je prihvatilo ponudu iz Bugarske i otislo da zaradi za dugove. Od 15. juca do 31. avgusta 1982. grupa je odrzala cetrdeset jedan koncert pred obavezno prepunim, ali pomalo zabezeknutim gledalistem, nenaviknutim na rokenrol. Racuna se da ih je tokom cele turneje videlo preko sto dvadeset hiljada ljudi. Posto je DJidji od aprila 1982. u vojsci, kao ispomoc posluzio je Garabet Tavitijan, bubnjar sastava "Leb i sol".

Garo je ocekivao da ce ostati u grupi sve do DJidjijevog povratka, ali je Goran imao druge planove.

Faza VII - (1982.-1984.) ili:Kako pobediti sebe?

Goran Bregovic - gitara; Zeljko Bebek - glas; Zoran Redzic - bas-gitara; Vlado Pravdic - klavijature; Ipe Ivandic - bubnjevi.

"Desetak dana po izlasku iz zatvora sreo sam Vladu" - prica Ipe. – "Pokusao mi je, na brzinu, objasniti kakva je atmosfera u bendu, da sam im potreban, da bi bilo dobro da konsolidiramo redove i krenemo s pripremama novog albuma. Otisao sam na probu, preslusao materijal i odlucio da se ponovo pridruzim "Dugmetu".

Uspavanka za Radmilu M. U nove radne pobede Bregovic je krenuo plocom ,,A milicija trenira strogocu", koju je - na opste iznenadjenje - otpevao dotad sasvim anonimni jedanaestogodisnji Sarajlija Ratomir Borsic-Raca. Album, koji sadrzi muziku iz TV-emisije ,,Nedeljni zabavnik", bio je namenjen Seidu Memicu-Vajti, ali se ovaj nije najbolje usuglasio s profesionalnim obavezama, pa se neko setio Race, i tako, ovom zanimljivom materijalu, osigurao pun pogodak. Ono, sto ovu plocu odvaja od drugih ostvarenja za decu, je cinjenica da su Bregovic i Dusko Trifunovic shvatili kako je komercijalna propast dotadasnjih projekata namenjenih deci usledila zbog ocigledne potrebe njihovih autora da svoju publiku smatraju mentalno zaostalom, pa su krenuli drugim putem i stvorili mudar album, kojeg su prihvatili i odrasli; prolecna turneja ,,Bijelog dugmeta", na kojoj je Bebek pevao naslovnu numeru, pokazala je da je ,,A milicija trenira strogocu" postigla veci efekat od dobrog dela ,,Uspavanke za Radmilu M.".

Sesti album ,,Bijelog dugmeta" izasao je 21. februara 1983. godine. Planirajuci da "Uspavanka" bude oprostajna ploca najznacajnijeg sastava jugoslovenske rok-muzike, Bregovic je - posle brojnih istrazivanja sadrzaja i forme – zeleo da ostavi konacan stilski



pecat, pa je iz svojih prethodnih iskustava izvukao momente koji su se, u praksi, pokazali najfunkcionalnijim i na taj nacin stvorio uverljivu sintezu spontanosti prvog albuma, jednostavne sentimentalnosti drugog, zestine treceg i grandioznosti ,,Bitange i princeze".

Prilicno iznenadjenje izazvala je numera "Kosovska", koju je Bebek otpevao na albanskom jeziku: - "Mislio sam da, poslije toliko godina koliko zivimo s Albancima, ne bi bilo lose da naucimo bar nekoliko njihovih rijeci!" - objasnjava Bregovic, odbijajuci svaku pomisao da je to bio unapred isplanirani potez: - "Tek kad sam je sklopio, pjesma je zazvucala albanski... E, sad to, uz dlaku, niz dlaku, ko je kome, to ne znam. To je sve poslije ispalo." A reakcija je bilo.

Planirani oprostaj iziskivao je i malo sentimentalnosti pa je, tako, prvi album poceo instrumentalnim uvodom, a ,,poslednji" zavrsio instrumentalnim "izvodom". Na srecu stotina hiljada obozavatelja ,,Bijelog dugmeta", Bregovic se, kasnije, ipak, predomislio.

"Kad smo radili tu plocu radili smo je kao zadnju - jer je sve tako izgledalo: vratio se Ipe, Stefanovic nam je pravio omot, turneju su nam radili menadzeri s kojima smo se razisli poslije prve, druge, pete godine. Sve su se te neke ljudske stvari zatvorile, tako da smo sad mogli krenuti samo od pocetka. Mislio sam da taj koncert, na sajmistu, (24. aprila l983. - op. a.) bude zadnji koncert "Bijelog dugmeta". Raka je plakao, doveli smo iz Sarajeva sve prijatelje da bismo bili kod kuce... To je bio jako cudan koncert. I, u onoj euforiji, bilo nam je grijeh da se razidjemo...’’

Promotivna turneja albuma "Uspavanka za Radmilu M." zavrsena 24. maja 1983. koncertom u Mostaru, bila je dotad najuspesnija u dugoj koncertnoj istoriji "Bijelog dugmeta". Pred kraj turneje, 16. maja, Bregovic je izveo neobican potez, zakazavsi ponovo vidjenje s Beogradjanima u basti Studentskog kulturnog centra! Posle prepunih sportskih hala sirom Jugoslavije - malo sminke, valjda, nije bilo na odmet.

Oktobra 1983. Bregovic je otisao na put oko sveta. U to vreme, Bebek je prihvatio ponudu da snimi pesmu "Jabuke i vino" u duetu sa Zanom Nimani. Istovremeno, poceo je da planira solo-album... Bregovic se vratio s puta u januaru 1984. Trinaestog februara, u Olimpijskom selu u Sarajevu "Bijelo dugme" je odrzalo poslednji koncert u starom sastavu.

Njega tera neki vrag! "Svojevremeno, ja se nisam mogao ljutiti na Ipeta, jer je to ipak njega najvise kostalo. On je najskuplje platio sve sto se dogodilo, te dvije i pol godine Zenice i Foce. Tako ja ni prema Zeljku nemam odnos ljutnje. Njega ce najvise kostati. Ne mislim da ce njemu propasti karijera, nego da je izgubio uporista, on vise nema ljude kakve je imao. Jebes muziku, bice i proci ce. Sjecam se kad me je Dragan Babic vodio kod Zuke Dzumhura. To je bilo vrijeme kad sam bio ispiran po svim novinama. On mi rece: "Bolan, sine, sve ce biti i sve ce proci, ali, vjeruj mi, samo ce ostati da ovako sjedis sa jaranom i pijes spricer"… Ja ne mogu na Zeljka imati neku ljutnju zato sto znam da je ta stvar, koju ce izgubiti - taj jaran za spricer - e, to je velika stvar. Ne znam tko su mu ti novi, jer ovo su bili njegovi ljudi. A kakva ce mu biti karijera... Jebes to. Bice i proci ce..."(Goran Bregovic, "Rock").



"Ja sam mjera za covjeka koji dobro zaradjuje, ali koji vodi skup zivot i redovno potrosi sve sto zaradi. U sustini, poklapa se da plocu snimamo kad ja ostanem bez novaca, ali mislim da to nije bitno i da se radi o slucajnoj podudarnosti. Jer, ovo je jedini moguci tempo kojim se moze raditi. E sad, sto su meni potrebne dvije godine da potrosim novac od jedne ploce, moja je osobna stvar..." (Zeljko Bebek, "Reporter")

Prica o dorucku i nekim drugim, vise ili manje vaznim stvarima

"U ovom trenutku, zaista, ne znam sto ce dalje biti sa "Dugmetom", jer sam sada, normalno, vezan i zainteresiran za svoj album. Uostalom, punih deset godina sam, na izvjestan nacin, "robovao" jednom covjeku i bendu, ciji je veliki dio posla bio na mojim ledjima. Sada je tome dosao kraj, ali je ujedno i krajnje vrijeme da u 38. godini zivota ucinim nesto za sebe na solistickom planu, kako, ipak, netko sutra ne bi rekao da sam bio clan ansambla Gorana Bregovica. U tom smislu, ako su se raniji Bregovicevi izleti i rad sa Jadrankom Stojakovic, Biserom Veletanlic ili malim Racom mogli shvatiti ovako ili onako, ovaj moj LP-projekt se doslovno moze shvatiti kao svojevrsni protest prema "Bijelom dugmetu!" (Zeljko Bebek, "Ekspres")

"Meni novac nije potreban. U ovo se upustam zato sto volim raditi." (Zeljko Bebek, "Dvoje")

"Necu vise nikome dozvoliti da me eksploatira, narocito ne Goranu Bregovicu, jer mislim da to najbolje zna. Meni nije krivo sto on ima novaca, vec sto ih ja nemam! Zasto bih mu ja pomagao da stvara kapital s kojim ce poslije putovati oko svijeta, dok se sam vozim u trulom, starom 'folksvagenu' jer nemam novaca ni za "stojadina". A raja kaze: "vidi Bebeka kako se folira, a pun je para k'o oko!" Sto drugo i da misle o pjevacu godine, o vokalnom solisti velikog i nenadmasnog "Bijelog dugmeta!" (Zeljko Bebek, "Radio TV Revija")

"Nema to veze sa parama. Novac nije zec, on ne moze pobjeci. Uvijek nas je na posao tjerao, entuzijazam, nikad pare. Pauze mi smetaju, to je tako. Ne mogu podnijeti da tek svake druge godine ovako zivim. Osjecam u sebi neku energiju, koju negdje moram isprazniti. Ako vec poslije 'Radmile M' moja grupa nece nista raditi dok to okolnosti ne budu zahtijevale - raditi cu ja! Inace, ubit' ce me dosada..." (Zeljko Bebek, "Radio TV Revija")

Snimanje Bebekovog solo-albuma "Mene tjera neki vrag" pocelo je krajem 1983. godine u Studiju V, uz ucesce ekipe proverenih muzicara, ali bez dobrih pesama. Pouzdani izvori kazu da ga je odredjena grupa ljudi, okupljena oko PGP RTB-a, "uhvatila u masinu", vodila po beogradskim zurkama, punila mu glavu o obostranoj genijalnosti - samo da bi mu mogla uvaliti neku pesmu i oteti lovu. Takodje se pouzdano zna da je "takmicenje" za kompozicije koje bi se nasle na albumu bilo otvoreno do samog kraja snimanja. Ilustracije radi, Krle Jovanovic je jednom prilikom pozvao telefonom Nenada Stamatovica, zamolio ga da mu donese gitaru i dodao da, "ako hoce, kad vec dolazi, ponese i neku pjesmu"..." (Dusan Vesic, "Spec. ltd")

"Milic Vukasinovic me je pokusao ucijeniti. Od pjesama, koje mi je ponudio, (vecina se, posle, nasla na albumu "Sto posto Rock'n'Roll" Vatrenog poljupca - op. a.), svidjale su mi se samo dvije, a on je rekao: "Ili sve, ili nijedna". Oliver Mandic je ucinio to isto. Zar sam trebao dozvoliti da me ucjenjuju?" (Zeljko Bebek - autoru)



"Ipak, bit' ce to dobra ploca. Ako budemo imali snage, ova ekipa, koja je snimila plocu, napraviti ce promotivnu turneju..." (Zeljko Bebek, "Politika").

"A onda je nasa pjevacica dobila menstruaciju. Neki strpljivi svaler bi pricekao da prodje. Ja nisam od njih." (Goran Bregovic, "Rock")

"Nije mi sasvim jasno sto se to sa Bebekom dogadja. Kada smo posljednji put razgovarali, dogovorili smo se da novu plocu "Bijelog dugmeta" pocnemo pripremati vec u svibnju. Ali, izgleda da je on "uletio u masinu", pa od toga nista nece biti" (Goran Bregovic "Radio TV Revija")

"Ovoga puta stvar cu izgurati do kraja - znaci, pratit cu plasman svog albuma, promovirat cu ga na turneji po cijeloj zemlji, a vec krajem jeseni pocet cu snimati novu samostalnu plocu. Zbog svega toga, plasim se da ce Goran ovoga puta morati na mene cekati bar dvije godine. "Bijelo dugme" je bilo nista drugo nego njegova radna organizacija u kojoj je on lijepo profitirao, dok su ostali clanovi crncili za male pare. Tek sada mi je jasno sto je mislio kada je izjavljivao da je "Dugme" "gomila budala"... On moze uzivati od kamata, a od cega cu ja zivjeti ako radim svake dvije godine? U Dugmetu sam imao slavu i popularnost, ali nju nisam mogao dijeliti sa svojom djecom za dorucak. To je glavni razlog sto krecem svojim putem." (Zeljko Bebek, "Radio TV Revija")

"Bojim se da taj Bebekov elan moze i ispariti... Prvo ce biti nesretan zbog slabih recenzija njegove ploce, onda ce ga poceti muciti njena prodaja, pa problemi oko turneje... Uglavnom, sve ce biti drugacije nego sto je planirao. Ja, zaista, od srca, zelim da Zeljku dobro krene, ali se bojim da zbog mnogih okolnosti od njega ne ispadne samo novi Zlatko Pejakovic. Sto se mene tice, ja nikud ne zurim. Ja znam i mogu cekati..." (Goran Bregovic, "Radio TV Revija").

Dan kad je otisao Bebek "Nekoliko dana poslije sarajevskog koncerta Eltona Johna, trebali smo se naci kod Gorana na sastanku clanova grupe. Iduci na sastanak, svratio sam u kafic "Estrada" i sreo Zeljka. Bio je neraspolozen i nije mu se islo kod Gorana. Pitao sam ga zasto, a on je odgovorio: "Necu vise suradjivati sa "Bijelim dugmetom". Cekaj, rekao sam, polako, sto je sad... Nekako sam ga nagovorio da, ipak, podjemo. Tamo je ponovio da vise nece raditi, posjedio petnaestak minuta, popio jedno pice i - otisao…" (Svjedocenje Ipeta Ivandica autoru).

"Dvadeset treceg travnja 1984. godine postao sam slobodan!" (Zeljko Bebek autoru)

"Zahvaljujuci razlicitim istupanjima Zeljka Bebeka u javnosti povodom objavljivanja njegovog solo-albuma "Mene tjera neki vrag", stvorena je nedoumica: da li "Bijelo dugme", najznacajnija domaca rok-grupa, uopce postoji ili je sve podredjeno Bebekovom pokusaju da sam napravi posao pa da se, onda, ukljuci u rad oko nove zajednicke ploce. Boraveci prosle nedjelje u Beogradu, Goran Bregovic je razrijesio dilemu. Prema njegovim rijecima, "Bijelo dugme" nastavlja dalje, ali sa novim pjevacem. Tko ce poslije deset godina postati "glas" popularne grupe Bregovic, u ovom trenutku, nije voljan objelodaniti. Nova postava "Bijelog dugmeta" snimati ce plocu pocetkom jeseni." (,,Politika", 29. april 1984.)



Faza VIII (1984. - 1985.) ili:Igra skrivaca!

Goran Bregovic - gitare; Mladen Vojicic - glas; Zoran Redzic - bas gitara; Vlado Pravdic - klavijature; Ipe Ivandic - bubnjevi.

"Rakina poruka glasila je da dodjem u kafic "Estrada"! - prica Tifa. "Pronasao sam ga u podrumu. Rekao je: 'Trebamo otici kod Gorana da probamo stogod, da vidimo sto mozemo da uradimo". Odvezli smo se do mene da uzmem svoje studijske snimke s grupom "Top" i potom otisli kod Gorana. Tog dana nismo nista radili, posto je pjesma "Meni se ne spava" napravljena u Bebekovoj lagi, koja meni nije odgovarala. Sutradan sam ponovo dosao, a on je, u medjuvremenu, podigao "matricu" za dva tona. Poslije smo dugo razgovarali, smetale su mu neke stvari kod mene. To je pitanje posla o kojem ja nisam imao predstavu. Onda su me poceli sredjivati, sisat', farbat', ucit' kako da prilazim ljudima, poslali su me kod zubara, logopeda. Govorio sam kao novi primitivac".

Tifina sudbina bila je, zapravo, neizvesna sve do septembra kad je konacno, kao clan "Bijelog dugmeta", snimio prve vokalne deonice novog albuma. I sam nesiguran u svoj izbor, Bregovic je od prvog dana zapoceo igru skrivaca, sve do zadnje faze snimanja ne dozvoljavajuci intervjuisanje, cak ni fotografisanje novog vokalnog soliste.

Zanimljivo je da je mesto frontmena "Bijelog dugmeta" najpre ponudjeno Alenu Islamovicu. On je najpre pristao, a onda je - kako je ispricao autoru ovih redova 1985. godine - zakljucio da ce se Bebek, na kraju, ipak vratiti u grupu i odlucio da ostane u "Divljim jagodama". Postoji i druga verzija, iz decembra 1986:"Raka, menadzer "Bijelog dugmeta" pronasao me je negdje i rekao: "ajde da razgovaramo". Otisli smo kod Gorana i bilo mi je lijepo, predivno. Zao mi je sto tada nisam pristao. Ali, cekale su me neke svirke sa "Jagodama" i zelio sam ih odraditi. Te veceri, Goran i ja smo malo prosetali po kaficima i ja sam slijedeceg jutra otisao u Prijedor na koncert. Sto je interesantno, oni moji su vec sve znali. U roku od sest sati! U tom periodu, Nasku Budimlicu (tadasnjem bubnjaru "Divljih jagoda" op. a) umrla je mama, ostao je sam, a ja njega najvise volim od svih. Mi smo tada imali zakazanu turneju od trideset koncerata, bili smo u teskom minusu i trebalo je vratiti dugove. Ja sam onda javio Goranu - "Ne bih ostavljao svoje". I tako... Bilo mi je tesko, prezivljavao sam to sam sa sobom i sam odlucio. Nije bilo nikakve presije ni od koga."

Dugme u dva reda Vatreno krstenje Tifa je imao u turistickom centru "Mon Vi" U Rovinju, u julu 1984.-"Tesko sam podnio taj Rovinj!" - prica Tifa. -"Prvih dana bilo je katastrofalno ali, na kraju, dobio sam tako iskren aplauz da to nije bilo normalno."Naravno, bilo je i kriznih momenata: "U jednom trenutku, poslije neke frke, vratio sam Goranu naocale koje mi je poklonio, Zoki kasetofon koji mi je posudio, spakovao stvari i odlucio se vratiti u Sarajevo. Tada mi je prisao Ipe, pomilovao me po glavi i rekao: "Sta ti je, sve ce biti OK" Poslije je dosao Goran i razgovarali smo. Strasno me je kritizirao, ali i Zoran i Ipe su rekli da su na mojoj strani."

Tifa se toliko svideo Zoranu i Ipetu da su odbili Bregovicev predlog da probaju jos jednog pevaca. Zoran je, zapravo, i doveo Tifu: jos pocetkom 1983. godine snimao je s tad anonimnim pevacem grupe "Top" jednu pesmu za TV-emisiju "Nedeljni zabavnik" i cak ga



preporucio Ipetu za njegov samostalni projekt. Kad je "Dugme" ostalo bez pevaca, nije mu bilo potrebno mnogo vremena da ga se ponovo seti. Svi su se slozili da je Vojicic preporodio bend, vrativsi mu davno izgubljenu homogenost: -"Turneje su nam postale mora!" - svedoci jedan od clanova "Bijelog dugmeta", koji je zeleo da ostane anoniman. -"Zezanja je sasvim nestalo, tocno se znalo sto koga tisti i nakupilo se strasno mnogo toga, tako da na kraju uopce nismo imali o cemu razgovarati. Bebek je prednjacio, nesto se s njim dogadjalo i bio je stalno nervozan. To su duge i teske turneje i nije ih lako izdrzati. Jebes sve to ako se jos ne mozes zezati..."

Dogodilo se da je Bebek s grupom "Mama Co-Co", pojacanom DJidjijem Jankelicem, zakazao koncert u Rovinju istovremeno kad i "Bijelo dugme" ali je Bregovic - ne zeleci da se konfrontuje s bivsim pevacem - svoj otkazao i odveo Tifu da "rade demo-snimke" (Tifa je, posle, izjavio da je hteo da ide na Bebekov koncert, ali da mu Bregovic nije dozvolio). Vlado Pravdic, koji za Bebeka nema mnogo lepih reci, "morao je rano na spavanje" i Bebekovom koncertu prisustvovali su samo Ipe i Zoran, sto je Zeljka, kako je izjavio, "duboko razocaralo".

Prema "Dugi" od 11. avgusta 1984, svedoci koji su prisustvovali jedinom razgovoru izmedju Bregovica i Bebeka, u Rovinju, kazu da je tekao otprilike ovako:- Zdravo - rece Bregovic.- Zdravo - odgovori Bebek.- Pa? - jos jednom ce Bregovic.- Vala, nista - brzo ce Bebek.- Nesto si oslabio - opet rece Bebek.- Tako... - ne dovrsi Bregovic, i rece: - Vidimo se.- Vidimo se - uzvrati Bebek.Tako su obojica ujahali u legendu.

Himna nas je odrzala Nekako u isto vreme obelodanjeno je osnivanje diskografske kuce "Kamarad" (u prvoj verziji "Zig-ma") u Domzalama. Kao i novi pevac, tako je i nova firma, sve do izdavanja albuma, bila obavijena potpunim velom misterije. Jedino je bilo poznato da su vlasnici Colic i Bregovic, a da ce sve poslove voditi menadzer "Bijelog dugmeta" Radomir Maric-Raka.

Posle dugih pregovora sa svim vecim jugoslovenskim produkcijama oko proizvodnje i distribucije "Kamaradovih" ploca i kaseta, Diskoton je ponudio najbolje uslove i 4. oktobra 1984. godine potpisan je, u Sarajevu, ugovor koji ce u narednom periodu regulisati njihove medjusobne odnose. Posle dve godine, Zdravko Colic je istupio iz ortakluka.

Realizacija novog albuma "Bijelog dugmeta", prvog projekta nove kuce, zapocela je 6. septembra u Studiju 1 Radio-Sarajeva i oduzila se preko svih planiranih rokova, delom zbog Bregovicevih teznji za perfekcijom sitnih detalja, delom zbog neodgovarajuceg monitorskog sistema u studiju, zbog cega je miks neuspesno obavljan u vise navrata. U poslednjem je ucestvovao i Teo Verdin, nemacki producent koji je tih dana doleteo u Sarajevo da bi radio na novom albumu "Divljih jagoda".

Bregovic je najavio plocu za Dan Republike, ali se ona pojavila u prodaji tek 12. decembra. Prvi put u istoriji ,,Bijelog dugmeta" bez posebnog naziva i u omotu na kojem se nalazi



reprodukcija slike "Kosovka devojka" Urosa Predica. Prema jednoj verziji, album je trebao da se zove "Jos uvijek nas ima", sto se s jedne strane moglo protumaciti kao odgovor na pitanje sta ce se dogoditi s ,,Bijelim dugmetom" po Bebekovom odlasku - a s druge strane, mogao je izazvati odredjene asocijacije politicke prirode.

"Bilo je raznih verzija, nije to jedina!" - kaze Bregovic. - "Ali, kada smo se odlucili za taj omot vise nije dolazilo u obzir da bilo kako nazovemo plocu, posto je preko te slike bilo glupo staviti bilo kakav naziv. Zato smo, na kraju, ostavili samo logo "Bijelog dugmeta."

Zahvaljujuci brbljivom Lazi Ristovskom koji je, ocigledno zadovoljan sto ce ponovo raditi s Bregovicem, ispricao beogradskim novinarima da ce ucestvovati u realizaciji obrade himne, ona nikog nije iznenadila, pa je izostao onaj propagandni efekt na koji je Bregovic svakako racunao. Kako se ocekivalo, njegovo objasnjenje za ovaj potez bilo je sledece:"Nemam nikakvu pricu kao objasnjenje. Prvo, moze zvucati kao da lazem (zvuci! - op.a.) - ali je "Hej Slaveni" prekrasna pjesma. Kao muzicaru, ona mi imponira. Recimo, druga strofa je divna, a nju, vjerujem, mnogi cijelu i ne znaju..."

Faza IX (1985.) ili: Neke manje poznate istine

Goran Bregovic - gitare; Mladen Vojicic -Tifa - glas; Zoran Redzic - bas gitara; Vlado Pravdic - klavijature; Laza Ristovski - klavijature; Ipe Ivandic - bubnjevi.

U strahu da se Tifa nece svideti novinarima, Bregovic je tokom snimanja albuma skovao plan o promotivnom beogradskom koncertu na kojem bi ulaz bio dozvoljen samo predstavnicima novina. Kad je Tifa otpevao plocu preko svih ocekivanja, veliki sef je odustao od ove ideje ali se "Dugme", ipak, nenajavljeno pojavilo na koncertu grupa "DuDuA" i "Partibrejkers", 7. decembra 1984. u sarajevskoj dvorani "Sloga". Sala je novog vokalnog solistu docekala povicima "hocemo Bebeka", ali ga je -posle svega cetiri izvedene pesme - ispratila aplauzom punim postovanja. Te veceri Tifa je polozio najvazniji ispit u karijeri. Ipak, tesko je bilo pretpostaviti da je "Sloga" samo uvod u nezapamceni trijumf: album "Bijelo dugme" zabiezio je tiraz od oko 420 hiljada prodatih kopija.Nekoliko dana po izlasku albuma, novi i stari pevac sreli su se u kaficu "Estrada". Prema kazivanju Mladena Vojicica, istorijski susret odigrao se ovako:"Bebeku se ne svidja materijal. Svidja mu se moje pjevanje ali mi je, kao, strasno zamjerio sto nisam bio zilaviji u odnosu na Bregovica i sto zvuku nisam dao vlastiti pecat. Rekao mi je: "Tvoje su mogucnosti vece nego sto si pokazao na ovoj ploci". Na to sam mu ja odgovorio - sto mi je Goran jednom prilikom rekao, to isto nisam znao- da je svaki pocetak tezak i zajeban i da je tesko doci poslije njega, jer javnost njega zna, a mene tek treba upoznati. Ali, iskreno sam mu rekao, u oci, da ga cijenim kao prijatelja - mada je to vise farsa, jer on i ja nikada nismo bili prijatelji jer bih ga trebao znati i iz nekih intimnijih stvari - ali da sam bolji od njega. I znam da jesam!"

Za predstojecu turneju "Bijelo dugme" se pripremalo u turistickom centru "Babin do" na Bjelasnici, od 25. januara do 10. februara. Pre podne bilo je rezervisano za "vannastavne aktivnosti", po podne za naporne probe, a uvece bi grupa - u dva navrata - odsvirala posetiocima diskoteke po pet toga dana uvezbanih numera. Laza Ristovski se popeo na Bjelasnicu kao specijalni gost, a sisao kao stalni clan; zadovoljan novim kvalitetom u grupi,



Bregovic mu je predlozio da se ponovo prikljuci sastavu sa svim pravima i obavezama koje proisticu iz statusa redovnog clana.

-"Kada se pokazalo da zvucimo bolje nego ikad, bilo je sasvim prirodno da postanem stalni clan!" - kaze Laza, ocigledno zadovoljan zbog novog transfera. - "Nema tu mnogo filozofije. Radit cemo!"

Posle desetodnevnog uigravanja po gradovima Makedonije, Kosova i Srbije, Dugme je stiglo u Sarajevo (2. marta), Beograd (8. marta) i Zagreb (11. marta), ostvarivsi rekord u broju prodatih ulaznica i ukupnom prihodu - na samo ova tri koncerta inkasirano je oko milijardu i sedam stotina miliona ondasnjih dinara. Nezapamcena navala na ulaznice pratila je grupu tokom cele (opet rekordno rasprodate) turneje koja se, kao i prosla, zavrsila malim koncertima: 28. aprila Hala sportova na Tresnjevci zamenjena je salom "Mosa Pijade"; 29. aprila program sa Sajmista repriziran je u SKC-u; 30. aprila, Dugme se jos jednom vratilo u "Slogu". Zanimljivo je da je prvom sarajevskom koncertu prisustvovao i Bebek (zbog ogromne guzve ispred "Skenderije" do ulaza ga je sprovela policija) i potom, navodno izjavio da je ostao razocaran...

Posle koncerta u SKC-u, 29. aprila, Bregovic i Bebek sreli su se u zgradi Televizije Beograd u Kosutnjaku, na snimanju pesme "Za milion godina". Nisu progovorili ni rec.

Skandal u Moskvi Dvadeset petog jula 1985, "Bijelo dugme" je otputovalo u Moskvu, na Dvadeseti svetski festival omladine i studenata: "Mi smo deset godina sanjali da sviramo u SSSR-u" izjavio je Bregovic. -"Pred taj odlazak temeljito smo se pripremali. Petnaest dana vjezbali smo u Budvi, jer nam je bilo stalo da se predstavimo u sto boljem svijetlu.’’

Bregovicev san ostvario se drugog dana festivala, 28. jula. Bolje receno, zamalo da se ostvario. Koncert je prekinut upravo kada je "Dugme" trebalo da izadje na binu. "Prvo je nastupio Bajaga i, na prostoru koji moze da primi cetrdeset hiljada ljudi, u tom se trenutku naslo dvadeset hiljada prekobrojnih"- pisao je Juso Prelo ("Radio TV Revija", od 16. avgusta 1985.) - Po recima organizatora, tog dana u parku se nalazilo pola miliona Moskovljana. Po mlade Sovjete, neiskustvo organizatora s ovakvim priredbama bilo je prilicno bolno. Kad je "Bijelo dugme" trebalo da izadje na scenu, prema pozornici se kretalo oko sto hiljada ljudi. Vec je bilo i povredjenih. Na pomolu je bila drama. Dovedene su pojacane policijske snage. (...) Policija je pokusavala da rasturi okupljenu masu. Sevali su i pendreci. Nastao je pravi haos. U takvim uslovima, ne postoji grad ni zemlja gde koncert ne bi bio prekinut. "Bilo je mucno gledati te scene. Ali, mi ne mozemo osuditi njihovu policiju. Oni su se prvi put sreli s takvom situacijom. Tukli su vise iz straha. Mislim da policajci nisu ni sami znali sto da rade. Nesto slicno dogodilo se, prije nekoliko godina, u Bugarskoj. Na koncertu se naslo oko trideset tisuca posjetitelja kad je doslo do nereda i intervencije. Surovo su ih tukli!.."

"Izvinjavajuci" koncert odrzan je 30. jula tacno u podne (!) pred dve hiljade radnika jutarnje smene, na brzinu dopremljenih u dvoranu "Dinamo", na periferiji Moskve. Koncert je trebao da bude odrzan u parku ispred hotela "Izmailovo", ali organizatori su se uplasili novih nereda. I "Dugme" i Bajaga primljeni su sasvim hladno.



Treci koncert odrzan je 2. avgusta u "Zelenom teatru" parka Gorki, pred deset hiljada mladih Moskovljana sa specijalnim propusnicama. Organizatori su pokusali da skrate Dugmetov nastup, ali se Bregovic pravio lud i nekoliko puta izlazio na bis, jer je publika izvanredno reagovala: kraj koncerta svi su docekali na nogama pevajuci refren pesme "Ne spavaj, mala moja, muzika dok svira". Interesantno je da je publika najbolje prihvatila pesmu ,,A milicija trenira strogocu".

"San naivnih jugoslavenskih rokera je da uspiju na Zapadu” - zakljucio je Bregovic. – “Kako ja nisam naivan, zelja mi je bila da uspijem u Sovjetskom Savezu, jer smo mi, prije svega, slavenski bend"

Tifina posla Tokom avgusta i septembra u Sarajevu je odrzano sudjenje grupi preprodavaca droge. Cela afera upadljivo je licila na slicnu aferu iz 1978, jer se na optuzenickoj klupi nasao Jadran Adamovic, covek za koga se prica da se 1978. izvukao samo zato sto je imao vestog branioca. Medjutim, isto kao sedam godina ranije, u celu stvar bio je upetljan jedan clan "Bijelog dugmeta", ovoga puta kao svedok.

U istrazi, Mladen Vojicic je dao tri izjave u kojima je potvrdio da je od Adamovica, u nekoliko navrata, uzimao drogu. Prvi put je - kako je rekao - platio, preostala tri puta dobio je besplatno. Na pitanje zasto je to cinio, Vojicic je odgovorio: "Nevjerojatan je to osjecaj kad covjek spozna ce biti vrlo popularan, u trenutku dok je nitko i nista. E, to me je ponukalo da posegnem za stimulacijom i odem dalje."

Petog septembra - Vojicic se pojavio u sudnici sarajevskog Okruznog suda i sve to, jos jednom, ponovio u zapisnik. Na izlasku iz sudnice prema reporteru "Radio TV Revije" - uhvatio se za stomak i rekao, po jednima "Muka mi je ovdje", a po drugima "Da vas moje oci ne vide".

Na pitanje - sta o svemu misli Bregovic, Vojicic je izjavio da se tih dana video s Goranom, da mu ovaj nista nije rekao i da, i dalje, imaju zajednickih planova: -"Goran voli sve znati" - dodao je - "ali se u moj privatni zivot ne moze mijesati."

U "Radio TV Reviji" (od 13. septembra 1985.) ostalo je, medjutim, nesto sto niko nije demantovao: - Jedan od svedoka (ime i telefon poznati redakciji) tvrdi da je u policiji popio batine i da se, od njega, trazilo samo da optuzi Tifu, a da za ostalo ne brine.

Zbogom za Tifu Bregovic je, ipak, smatrao da bi za njegovog pevaca bilo bolje da malo "ohladi glavu". Po kratkom postupku spakovao mu je dosluzenje vojnog roka, na koje je Vojicic morao da se javi vec 3. oktobra. Vokalni solista je reagovao impulsivno. Prvog oktobra izjavio je autoru ovih redova: - "Od danas, ja vise nisam clan "Bijelog dugmeta"



"Ne odlazim ja ni zbog Gorana, ni zbog Rake, ni zbog Zorana, ni zbog Ipeta, ni zbog Vlade, ni zbog Laze, niti zbog svih njih zajedno" - objasnio je Vojicic - "odlazim zbog sebe; osjecam moralnu obavezu prema Mladenu Vojicicu da ga vise nitko ne smatra idiotom. Otkad sam dosao u grupu oni se, prema meni, tako ponasaju. Nisu mi dozvolili da mi, pred beogradski koncert, itko udje u garderobu. U Budvi, Goran mi nije dao da pozdravim druga koga sam sreo na ulici; samo mi je rekao: mars u svlacionicu. U Karlovcu mi je, iz ljubomore, psovao mater zato sto sam prethodne veceri, u Zagrebu, sjedio s Miom Begovic i Alkom Vuicom."Sto ces ti u njihovom drustvu?" - govorio mi je i psovao me. Kad smo bili u Rovinju, nije mi dao da idem na Bebekov koncert; ja sam se spremio, a on je rekao: "Ne ides ti nigdje". Ucio me je da govorim - "Tko jebe Bebeka." Mogu da ispricam bezbroj takvih detalja..."

"Izradili su me i za pare. Obecali su da ce mi kupiti stan, a sad - nista. Niko se toga ne sjeca. Goran me je prevario: prema nekom njihovom proracunu, trebao sam dobiti dvjesto pedeset milijuna (a i to je malo), a ja sam dobio svega 180. Na jednom sastanku, odrzanom prosle nedjelje kod Gorana, pitao sam sto je sa mojim novcem a Goran mi je odgovorio da mi on ne duguje nista, nego da ja njemu dugujem dvjesta pedeset milijuna. "Na osnovi cega" - pitao sam. "Na osnovi toga sto si popio konjak u Skopju, i stavke koja iskljucuje konzumaciju alkohola" - odgovorio je Bregovic. - Ustao sam i rekao: "Ja tebi ne dugujem nista, osim, mozda, onih dvanaest hiljada francuskih franaka koje si dao za moju garderobu. Ali to je bila tvoja duznost, da mi osiguras u cemu cu izaci na scenu..." "Najprije sam trebao dobiti sest posto od ploce. Onda su se ostali clanovi bunili sto imaju isti postotak kao ja, pa mi je sest posto zamijenjeno sa tri. Poslije mi je Goran govorio da ne vrijedim ni dva posto. Uzasno sam se osjecao. Rekao sam - "Ako sam vam potreban, zovite me" i - izisao napolje..." "Droga? Ne mogu objasniti" Kako istina obicno ima dva lica evo i nekih detalja koji ne pristaju uz Tifinu pricu, a o kojima on vrlo neodredjeno govori. Prve zestoke kritike Bregovic je izrekao na Tifin racun jos u Rovinju 1984, posle nekog incidenta (Bregovic tvrdi da se stvarno dogodio; Vojicic kaze da je sve "zapakirano"), na sta je Tifa odlucio da se vrati kuci, ali je zadrzan tek posto su Ipe i Zoran izjavili da nece probati s nekim drugim pevacem. Zna se da je Tifa nekoliko puta dolazio u studio sasvim pijan; da nekoliko puta nije ni dosao, jer je po inerciji odlazio u neki od aktuelnih praznih stanova, pitao kad su termini, zakljucivao da "Bregovica jos nema" i odlazio u reziju (druga soba) da se odmori (!) posle cega bi, naravno, spavao sve do jutra. Na uvezbavanje turneje otisao je potpuno nespreman i, zbog problema s grlom, doveo u pitanje njeno odrzavanje. Mnogih stvari se uopste i ne seca, jer je bio pijan i drogiran. Na pitanje - da li je tacno da je koncerte u Beogradu, Zagrebu i Sarajevu pevao pod uticajem LSD-a (strucnjaci tvrde da pevac, na LSD-u, ne moze uhvatiti intonaciju), odgovorio je neodlucno: "djelomicno". Na pitanje zasto, kaze da to ni sam sebi ne moze da objasni, a kamoli nekom drugom...

Tifa je cudan covek, neobicno senzibilan, ali neuhvatljivog raspolozenja: na trenutak je euforican, potom depresivan, par minuta kasnije agresivan, zatim odjednom brizne u plac. Pod izgovorom: "Ja sam roker i ja sebe ne dam"... na svako ulicno dobacivanje reaguje sakom. Njegov najbolji drug kaze da je Tifa istovremeno "I dobar i los, i pametan i lud". Ljudi, koji se takodje mogu nazvati njegovim intimnim prijateljima, tvrde da je Bregovic osedeo zbog njega, a da je menadzer Raka, iz istih razloga, sasvim ocelavio. Ali, od samog pocetka bilo je jasno da se Tifa, s one ljudske strane (pevacku mu, i pored nekoliko koncertnih kikseva, apsolutno niko ne moze osporiti), ipak, nije snasao u jednoj tako slozenoj masini kakva je "Bijelo dugme".

Dugme po dugme – armija



Tifa je pusten iz vojske vec posle mesec dana, zbog "operacije nosa". Taman na vreme da ucestvuje u sledecem velikom iznenadjenju: 13. novembra 1985, u Studiju jedan Radio-Sarajeva, Bebek i Tifa snimili su u duetu pesmu "Siroko nam toplo polje Glamocko" za Bebekov album "Zeljko Bebek i Armija B".‘’Prva i osnovna ideja da, uopce, budemo zajedno potekla je od pjesme koju sam napravio, jer je ta pjesma trazila da je pjevaju dvojica’’ - objasnjavao je Bebek. – ‘’A kad sam je vec pravio, onda sam morao misliti o dvojici koja vrijede: jedan od njih sam ja, a jedini u Jugoslaviji koga priznajem da moze biti uz mene, a pogotovo na mojoj pjesmi, je Tifa. I on je zelio pjevati sa mnom. On je toliko jaka licnost, i uz to emotivan, da mi sad vec prvenstveno odgovara kao prijatelj. Druzimo se intenzivno. Eto, tako o Tifi. O njemu mogu samo najljepse govoriti.’’

Vojicic je, naravno, govorio da mu je Bebek jedini pravi prijatelj i da je svojevremeno bio izmanipulisan od strane Bregovica... Usput, otkrio je da je tih dana imao jos jedan kontakt s menadzerom Maricem.

“Moji uvjeti bili su da mi vrate zaostatak novca i da mi, po ugovoru, garantiraju sest posto, koliko mi je Goran i obecao!’’ - izjavio je Vojicic. – “Jednog dana svratio sam u "Estradu" i Raka mi je rekao da sam preskup. Onda smo jedan drugom pruzili ruku i pozeljeli mnogo srece u daljem radu.’’

U martu 1986, Bebek i Tifa krenuli su na veliku jugoslovensku turneju nazvanu "Najveca jugoslovenska rok-atrakcija". U Beogradu, 21. aprila, pred samo dve hiljade ljudi, falsirali su pesme "Bijelog dugmeta".

“Nikada nisam razmisljao o njima puno ali, objektivno, mislio sam da ce to ici” - izjavio je Bregovic. – “Jer su, kao, velike zvijezde, i mislio sam da ce to ici. Najvjerojatnije, i kad skines sve tonove koje smo mi odsvirali na ploci, to jos uvijek nije Dugme. Vjerojatno se, na koncertima, - nesto drugo desi.. Licno, vise sam ocekivao od toga.’’

Saradnja dvojice bivsih pevaca."Bijelog dugmeta" nije dugo potrajala. Posle dvadeset tri koncerta, svako je otisao na svoju stranu: i Bebek, i Tifa i "Armija B".“Rastali smo se po svim pitanjima, i kao muzicari i kao ljudi’’ - rekao je gitarist "Armije B", Goran Sandev. “To se narocito odnosi na koncertni repertoar. Smatrali smo da nasa buducnost nije u reprodukciji "Bijelog dugmeta", sto se u startu kosilo sa Bebekovom preokupacijom. Bilo je, na zalost, i financijskih razmirica.’’

Faza X (1986. - 1988.) ili: Padaj silo i nepravdo!

Goran Bregovic - gitare; Alen Islamovic - glas; Zoran Redzic -bas-gitara; Vlado Pravdic -klavijature; Laza Ristovski - klavijature; Ipe Ivandic -bubnjevi.

U prolece 1986. cinilo se da je Bregovic na velikim mukama. Koga dovesti posle Bebeka i Tife - to je pitanje koje je stvarno trazilo razuman odgovor. U pocetku mnogo se spekuliralo



sa Bebekovim povratkom. Intervjui, koje je Zeljko davao povodom treceg samostalnog albuma, bili su intonirani uvek isto: vratio bi se u "Dugme" samo da ga Bregovic pozove. Medjutim, Bregovic to nikako nije cinio.

Sredinom februara "Ekspres" je doneo vest da je novi pevac "Bijelog dugmeta" Emir Ceric tada dvadeset jednogodisnji vokalni solista sarajevske grupe "Kongres". Medjutim, dobri poznavaoci prilika tvrdili su da je to samo prolazna Bregoviceva halucinacija - i bili su u pravu. Ceric ima tanak glas, slican Stingu, a Bregovic je pokazivao malo volje da napusti liniju teskog, hrapavog vokala kojim je jedino mogao da se usudi na turneju.“Taj Ceric je fini momak!’’ - rekao je Bregovic.- “Neke sam dvije demo-snimke napravio njim. Odlican je pjevac. Nije za "Dugme" ali pricali su mi o njemu da je jako dobar pjevac i onda ga je Raka doveo na Jahorinu i tako...’’

Pocetkom aprila izgledalo je da je novi vokalni solista "Bijelog dugmeta" Dado Topic. Jedne ozbiljne novine donele su ovu vest kao prvorazrednu senzaciju. Medjutim...“Nije to bio nikad jako ozbiljan razgovor’’-odmahuje Bregovic. – “Bio je to razgovor iz velike daljine. Ma, nisu to ni razgovori bili...izokola, tek, dok sam razmisljao sto bih.’’

Najzad, krajem aprila, Islamovic je napustio "Divlje jagode".“Goran je bio na Jahorini i stupili smo u vezu preko Rake i Mise Rodica, bivseg producenta "Divljih Jagoda"” - prica Alen. – “Nasli smo se u Sarajevu i dogovorili. Nije, naravno, propustio priliku da preslusa Bebeka i Vojicica.’’

“To nisu normalni ljudi. Ne znam sto im znaci to da je Goran derikoza, zivotinja... To je za mene debilna furka. Zna se 'ko je 'ko u ovom bendu. Mogu samo reci da mi je zao njih petorice s kim su se sve morali boriti. I drago mi je da im je sada dobro. Meni je jos bolje.’’

“Jebes pjevanje i pjevaca. Vazna je osoba’’ - komentira Bregovic. – “Jer, najveci je problem u dugmetu mozemo li skupa. Sve je ostalo lako. Jako sam sretan s Alenom. Bend mi je zdrav. Umorili smo se od pijanica i narkomana.’’

Kako ziveti zajedno Za album "Pljuni i zapjevaj, moja Jugoslavijo", Bregovic je imao zanimljivu ideju: da okupi trojicu predstavnika "razlicitih misljenja": Svetozara Vukmanovica - Tempa, Vicu Vukova i Micu Popovica.

"Moramo se nauciti da zivimo skupa!" -objasnjavao je Bregovic. - "Kao sav civiliziran svijet da zivimo skupa, a da pri tom ne moramo misliti svi isto. Svijet je izmislio bonton zato da cetiri covjeka, koji se ne podnose, mogu sjest, za stol i rucat' s mirom a da jedan drugog ne zakolju escajgom." Bregovic je zeleo da Vice Vukov otpeva pesmu "Ruzica si bila, sada vise nisi", da Tempo, zajedno s horom Doma za nezbrinutu djecu, otpeva partizansku pesmu "Padaj silo i nepravdo", a da se na omotu nadje slika Mice Popovica "Dve godine garancije". Medjutim, u broju od 29. oktobra 1986. "Politika" je provalila dobro cuvanu tajnu o Bregovicevim planovima s Vicom Vukovim. Sarajevske "Vecernje novine" objavile su informaciju po kojoj su predstavnici Diskotona vidjani u Republickoj konferenciji SSRN Bosne i Hercegovine u pokusaju da pribave saglasnost za gostovanje Vukova na ploci. U Diskotonu su, naravno, odmah demantovali da je takva kombinacija uopste postojala. U pouzdanim



krugovima oko Bregovica suskalo se, opet, da su predstavnici Diskotona, u stvari, isli tamo gde su isli da bi izvrsili pritisak na Bregovica da odustane od ideje.

Slicno je bilo i s Popovicem. U medjuvremenu, pojavio se poznati "memorandum" SANU, ciji je jedan od potpisnika bio i Popovic. S obzirom na prasinu koja se podigla oko memoranduma, Popovic je i sam savetovao Bregovicu da odustane.Tako je, na ploci, ostao samo Vukmanovic.

"Padaj silo i nepravdo" jedna je pjesma koja ima smisla da se pjeva u svim vremenima!’’ komentarisao je Bregovic. - "Nigdje nema dovoljno pravde da se ta pjesma ne bi pjevala".

Pljuni i zapjevaj, moja Jugoslavijo Album ,,Pljuni i zapjevaj, moja Jugoslavijo" pojavio se u prodaji sredinom novembra 1987. godine, s velikim hitom ,,Hajdemo u planine'. S obzirom da je ostatak ploce vrlo depresivan, nije neukusno reci da se - samo zahvaljujuci preradjenoj verziji popularne TV-reklame - osmi album "Bijelog dugmeta" prodao u rekordnih 570 hiljada primeraka.

Na promotivnoj turneji "Bijelo dugme" je sviralo vrlo postene koncerte u trajanju od dva i po sata. Treba reci, ipak, da su oni pomalo zamarali publiku, narocito dug srednji deo s poredjanim "istorijskim" baladama. Posebna atrakcija bila je obrada stare pesme grupe "Roboti" "Mramor, kamen i zeljezo". Pod tim nazivom pojavio se, u jesen 1987. treci koncertni album "Bijelog dugmeta," ovog puta dvostruki. Sve kritike bile su porazne: rec je ne samo o dosad najlosijem izdanju "Bijelog dugmeta", vec o najgorem koncertnom albumu ikad izdatom u Jugoslaviji.

Bregovic, koji se u vreme izdavanja albuma nalazio na krstarenju Atlantikom, dao je prve komentare tek posle godinu dana.“Nije mi bila namjera da pravim koncertni album!’’ - rekao je. – “Htio sam samo da ostavim zabiljezene neke aranzmane Bijelog dugmeta.’’

Faza XI (1988. - 1989.) ili:Sta dalje?

Goran Bregovic - gitare; Alen Islamovic - glas; Zoran Redzic - bas-gitara; Laza Ristovski - klavijature; Ipe Ivandic - bubnjevi

Album “Ciribiribela" nalazi se na trzistu od 24. novembra 1988.. Do petog januara prodato je oko dvesta hiljada primeraka; samo je u pretprodaji naruceno sto trideset pet hiljada. Muzika za film ,,Dom za vesanje" Emira Kusturice, koju je pisao i snimao Bregovic preti, medjutim, da postane veci hit i od ploce "Bijelog dugmeta"...

U medjuvremenu, otisao je Pravdic. Tiho, bez velikih reci. Njegovo objasnjenje je lakonsko - zauzet je. Na dogovorenom okupljanju grupe, 20. avgusta 1988. nije se pojavio. Bio je u Nemackoj, poslovno. Stigao je nekoliko dana kasnije, pustio da Laza odsvira plocu i - nestao.



Nesto, ipak, nije bilo u redu. Jer - da jeste -menadzer Raka pozvao bi ga dva, tri, sedam dana kasnije i pitao: - "Gdje si ti, bolan, da nisi bolestan?" Telefon, medjutim, nije zazvonio. Zasto - to se ne zna.

Posle prvih TV-spotova nove ploce, na pitanje da li je Pravdic otisao, Bregovic je neodredjeno odgovarao: - "Ne znam, otkud znam?!" Na pitanje da li je otisao, Pravdic je desetak dana odgovarao: - "Ne znam, moram razmisliti!?" U stvari, zeleo je jos jednom da se sretne s Goranom.Susret se odigrao u Sarajevu, nekoliko dana pred Dan Republike. Prirodno, bio je zatvoren za javnost, ali su dogovori, otprilike, poznati. Pravdic je formalno ostao clan "Bijelog dugmeta", ali insistira na sledecoj formulaciji: ,,Ne clan benda nego institucije". Forma je takva da je zadrzao pravo da nastupi s grupom kad oseti zelju da izadje na binu - a to ce se, prema njegovom cvrstom obecanju, desiti na tri najveca koncerta predstojece turneje: u Beogradu, Zagrebu i Sarajevu.

Promotivna turneja albuma ,,Ciribiribela" pocela je 25. januara 1989. godine. Trebalo je da traje do 1. aprila, medjutim, posle koncerta u Derventi 15. marta Alen je, ne obavestivsi nikoga, otisao u rodni Bihac na lecenje zbog konstantnih bolova u bubregu. Turneja se naglo prekida, a niko jos ne shvata da je to poslednji koncert u karijeri “Bijelog dugmeta”. Otkazuju koncerte u Kini i SSSR-u, a Brega odlazi u Pariz ostavljajuci situaciju otvorenom za nagadjanja.


biografija-bijelo dugme

Documents