О ФАШИЗМУУ ЗРЕЊАНИНУ И СРБИЈИ

2

ФАШИЗАМ У ЗРЕЊАНИНУ 1935-1945 ВЕОМА КРАТАК ПРЕГЛЕД

Зрењанин (некадашњи Велики Бечкерек и Петровград) је, нажалост, град који има историју фашизма.

Десни екстремисти који су се средином деведесетих година активирали у Србији и Зрењанину имали су и своје претходнике у нашој средини.

Фашизам се у Великом Бечкереку, слично данашњем стању, могао разврстати на: 1) аутохтони југословенски и српски фашизам који је артикулисао тзв. Југословенски народни покрет Збор Дмитрија Љотића, и на 2) национал-социјализам.

Наш град је био један од политичких центара Збора у Југославији.

У Великом Бечкереку је и пре формалног оснивања Збора 1935. године деловала група фашиста која је издавала лист Буђење. Касније је ова група заједно са сличним групама из тадашње Југославије (Отаџбина, БОЈ, Југославенска акција, мали Збор) постала саставни део новооснованог ЈНП Збор који је имао за циљ да уједни све југословенске фашисте.

Април 1941. - Немачке трупе улазе у град

3

У Великом Бечкереку је тада деловало и живело више истакнутих зборашких вођа и идеолога. Један од њих је био велепоседник Михајло Олћан, који ће за време нацистичке окупације постати министар у Недићевој квислиншкој влади.

Веома је значајан био и Милорад Мојић, издавач бечкеречких зборашких гласила Буђење, Наш пут, Нови пут и фашистичког листа на немачком језику Die Erwache. Мојић је био аутор антисемитског списа Српски народ у канџама Јевреја који је и данас популаран међу фашистима. Једно од новијих издања овог списа објавио је српски огранак међународне неонацистичке организације Крв и част (Blood and Honor). Милорад Мојић је обављао дужност секретара покрета Збор, а за време нацистичке окупације био је командант петог пука колаборационистичке оружане формације Српски добровољачки корпус. СДК био је сачињен од припадника покрета Збор, поготово од чланова омладинске зборашке организације Бели орлови. У народу су припадници СДК-а били познати као љотићевци и остали су упамћени по бројним злочинима. Између осталог припадници СДК-а су учествовали и у злогласним стрељањима цивила 1941. године у Крагујевцу.

Дефиле јединица СС дивизије «Принц Еуген», 1942. године

4

Заговорници отвореног национал-социјалзма у нашем граду деловали су углавном кроз Културбунд, организацују немачке националне мањине која је наводно била намењена деловању на пољу културе. Међутим, активности Културбунда се проширују и на области образовања, привреде, издаваштва као и на активности чисто политичког карактера. У Културбунд продиру нацистичке идеје и 1932. године ангажовањем нацисте Сеп Јанка, у Великом Бечкереку је створена доминантно нацистичка организација и то једна од јачих и организованијих у Југославији. Поред Сеп Јанка који ће 1939. године бити изабран за председника Културбунда, руководство градске организације су чинили Јозеф Тишлер, Томас Менрат, Николаус Хаслинегер, Георг Авендер итд.

Године 1942. нацистички окупатор формира СС дивизију Принц Еуген сачињену углавном од банатских Немаца. Симбол ове СС дивизије и данас можете видети на зидовима Зрењанина. Овај симбол као и слова П и Е поред њега, исписују чланови неонацстичке навијачке групе Public Enemy из Зрењанина. Ова група је повезана са организацијом Крв и част.

Данас у Зрењанину делују фашистичке групе које, пре свега, настављају традицију некадашњег Збора, таква је организација Образ, као и групе нео-нациста повезане са организацијама Крв и част и Национални строј. Припадници ових организација су претходних година више пута отворено нацистички салутирали на јавним манифестацијама, вређали и претили људима, исписивали нео-нацистичке графите, а извршили су и више организованих напада на појединце и институције.

Амблем СС дивизије «Принц Еуген»

5

ПРОТИВ ФАШИЗМА, БЕЗ КОМПРОМИСАПостојање фашистичких група у Србији је данас реалност.

Свеопшта навала национализма и међу-националних тензија замагљује нашу перцепцију реалности и чини да заборавимо да су неке појаве потпуно неприхватљиве. Ако не реагујемо на фашизам, онда смо већ прошли пола пута до потпуне легитимизације ове злочиначке идеологије.

Данас су фашисти у Србији окупљени у неколико организација: “Крв и Част/Национални строј”, “Расоналисти”, “Образ”, «Омладински покрет 64 жупаније” (“64 Vármegye Ifjúsági Mozgalom”)...Оно што их чини изузетно опасним јесте, на првом месту, њихова склоност ка насиљу. Неонацисти су у Србији доказано одговорни за барем три убиства, као и за небројене друге насилне инциденте чије су жртве били припадници најразличитијих мањина, али и сви грађани Србије.

Фашизам се у Србији ослања и на домаћу фашистичку традицију која сеже од оснивања покрета Збор 1935. године, али и на најновије позајмице из западног неонацистичког покрета. Једна од тих позајмица је и тактика насилне борбе позната под именом “отпор без вође”. Овакав вид организовања, који инсистира на децентрализованости, омогућава неонацистима да у јавности оставе погрешан утисак о непостојању некаквог организованог фашистичког покрета. Зато је погрешно фашистичко дивљање схватати као појединачне, неповезане, “пијане” испаде. Друга ствар која фашисте у Србији чини изузетно опасним су везе које ови екстремисти имају за званичним и општеприхавћеним структурама у друштву, као што су политичке странке или државне институције.

На фашизам морамо реаговати сви солидарно. Фашисти су обично људи, које сваки дан срећемо на улици и наша дужност као активних чланова и чланица друштва јесте да реагујемо на појаве насиља и мржње, као и на покушаје да идеологија чију суштину чине насиље и мржња стекне легитмни статус у друштву. Врло је важно да они који су у већини одбију да се повинују вољи насилне мањине - а управо такву мањину представаљају фашисти. Зато је антифашизам неопходан. Данас, као и увек.

6

PROTIV O FAŠIZAM BI KOMPROMI SOSKOI ađes postoil fašističke grupe ande Srbija. Te na reagui sardam po fašizam,

atunći već nakljam dropaš drom žikaj celo zločinačka ideologija. Ađes si e fašiste ande Srbija kidine ande majbut grupe: «Krv i čast/

Nacionalni stroj», «Rasonalisti», «Obraz», «64 županije»... Kova so činile but opasne si ađes pop prvo tan, von si sikade te napadin amen. Neonacisturja ande Srbija, doka žime si ke si došale kaj mudarenas bar po trinen ženen maškar kodola sas i aver nacija i kalen romen ande Srbija.

E nacisturja ande Srbija osloninpe pe amari nacističko tradicija savi si kerdi 1934. Berš. Majnevo nacističko pokret. Jer katar kodola pozajmice si pinđardi po anav «otpor bez vođe». Kaja organizacija omogućil lenge te ando tem, meken bilašipe, ke von ći postoin ande ći jek organizovano fašističko grupa. Anda kođa si pogrešno svatime fašistički podivljin taj izgledin sar e mate.

Dujto pe soste si e fašisturja ande Srbija opasne si e manuša kaj sile veze ande političke stranke taj ande državne institucije. Po fašizmo musaj te reaguisaras savore. Von si obične manuš kaj svako ges malavasle pe ulice. Taj amaro dužnost si kodola aktivne manuša te reaguin pe zor taj pe mrza.

Ande kođe si antifašizam neophodno. Ađes sar i sadejek.

(Нео)фашистичка симболика

7

A FASIZMUS ELLEN KOMPROMISSZUM NÉLKÜLManapság Szerbiában valóban léteznek fasiszta csoportulások.. A

minél több nacionalizmus, a nemzetek közötti tenzió elhomályosítja a valóságot előlünk. Ennek következtében elfelejtjük, hogy ezek a jelensé-gek elfogadhatatlanok. Ha nem reagálunk a fasizmusra, már a fele úton vagyunk ahhoz, hogy mi is a része legyünk.

Napjainkban több fasiszta egyesület működik: „Krv i čast/Nacionalni stroj”, „Rasonalisti”, „Obraz”, „64 Vármegye Ifjúsági Mozgalom”... Ezek az egyesületek, első sorban, veszélyesek az erőszakoskodásaik miatt a többiek felett. Szerbiában a neonácisták legalább három bebizonyított gyilkosságot követtek el, majd több más erőszakos incidenst, amelyeknek

az áldozata a kisebb-ség és Szerbia más lakossai voltak.

A fasizmus Szerbiában az 1935-ös Zboron és más új nyugati neonácista m o z d u l a t o k o n alapszik. Ezekből a neonácista mozdulatokból átvett erőszakos taktika a „vezető nélküli ellenállás”. Az ilyen fajta szervezkedések lehetővé teszik nekik, hogy a lakosság téves véleményt alkosson róluk, hogy azt gondolja, hogy nem léteznek szervezett fasiszta mozdulatok. Ezért nem kell azt gondolnunk, hogy a fasiszta örjöngések csak individuális, Вешање на Житном тргу, 19. сетембар 1941.

8

részeges kiesések.A második dolog, amely veszélyessé teszi a fasisztákat Szerbiában

az, hogy kapcsolatban vannak a hivatalos és elfogadott társadalmi szer-kezetekkel, mint amilyenek a politikai pártok és az állami intézmények. A fasizmusra szolidárisan kell reagálnunk. Tagjai egyszerű emberek, akik-kel minden nap találkozunk az utcán. A mi feladatunk az, hogy, mint a társadalom aktív tagjai, reagáljunk ezekre a próbálkozásokra, hogy egy erőszakon és útálaton alapozódó ideológia ne kapjon legitim beosztást a társadalomban.

Nagyon fontos, hogy a többség ne alkalmazkodjon az erőszakos ki-sebbséghez, mint amilyenek a fasiszták. Ezért az antifasizmus elkerülhe-tetlen. Ma is, mint mindig.

Активисти «Националног строја» салутирају, 2008. године

9

НЕКОЛИКО ЧЕСТИХ САВРЕМЕНИХ ПРЕДРАСУДА

О ФАШИЗМУ И ЖРТВАМА ФАШИЗМА

“Хомосексуалност је болест”Са становишта модерне медицине, потпуно нетачно. Светска

здравствена организација је још 1990. године објавила да хомосексуалност не спада у аберантна стања.

“Роми су лопови”Готово целокупна популација Рома, у ствари, живи искључиво од

свог рада, и то најчешће веома тешког рада, под условима на које нико други не жели да пристане. Ромска мањина, потпуно запостављена од стране државе, најчешће се сусреће са расном сегрегацијом и бројним предрасудама које јој у потпуности онемогућавају редовно школовање (готово сва ромска деца се из редовних зрењанинских школа пребацују у специјалну школу “9. мај” без икаквих медицинских разлога), редовно запослење, рад и исплату под истим условима са већинским становништвом.

“Срби никада нису били фашисти”Овај став је, осим тога што је и сам заснован на расистичким

премисама јер генерализује читаву једну популацију, потпуно нетачан. Наиме, као што је, на жалост, случај и са већином европских народа, неки Срби јесу били фашисти. Још 1935. године у тадашњој Југославији основан је покрет “Збор” Димитрија Љотића којег је одликовала идеологија аграрно- фашистичког карактера са клерикалним елементима. Припаданици овог покрета ће посебно остати упамћени као сарадници фашистичког окупатора када су се, од 1941. до 1945., борили против припадника покрета отпора и помагали окупатору у вршењу злочина над цивилним становништвом, укључујући и злогласно стрељање цивила у Крагујевцу.

“Фашизам у Србији не постоји”Ова констатација се често поткрепљује реторичким питањем:

“како је могуће да у Србији, која је имала онолико жртава под нацистичким режимом, данас постоји фашизам?” - те се, након тога, углавном закључује да се ради о некаквој политичкој провокацији.

10

Међутим, и упркос томе, управо у тој и таквој Србији, фашизам постоји, и то чак и у свом најогољенијем виду. Да, у данашњој Србији заиста постоје људи који за своје идоле узимају Адолфа Хитлера, Рудолфа Хеса, Димитрија Љотића.

Ф а ш и с т и ч к и покрети у Србији угрубо се могу поделити на нео-нацистичке и клеро-фашистичке. У Србији још од 1995. године делује српска секција (или, како то нацисти кажу, “дивизија”) међунардоног нео-нацистичког покрета “Крв и част”. Овај покрет је код нас од недавно познат и под именом “Национални строј”.

Организацију “Крв и част” карактерише посебна тактика “борбе” која се назива “отпор без вође”. “Отпор без вође” као тактика подразумева децентрализованост и организовање у

малим ћелијама, као и непостојање формалног чланства. Због тога акције нео-нациста често изгледају као неповезани инциденти и остављају погрешан утисак о непостојању нео-нацистичког покрета у Србији.

Осим “Крви и части”, од неонациста у Србији делују још и “Расоналисти” који нису у добрим односима са припадницима покрета “Крв и Част/Национални строј”, иако су у прошлости обе групе биле колективни чланови кровне организација “Савез националиста Србије” (плакати ове организације са натписом Србија Србима су

Навијачи «Борца» са капуљачама и реквизитима Кју Клукс Клана, 2008.

Димитрије Љотић

11

се пре неколико година нашли и на зидовима нашег града), као и припадници организације “Омладински покрет 64 жупаније” (“64 Vármegye Ifjúsági Mozgalom”).

Што се клеро-фашиста тиче најпознатији је покрет “Образ”, (делује и у Зрењанину) затим неколико љотићевских групација и други…

“То су неке мале, ћелаве будале”Неонацистичке струје у оквиру омладинских група тзв.

“skinheads”-а су најуочљивији, најпрепознатљивији носиоци различитих варијација радикалних ксенофобичних идеологија у Србији данас (треба напоменути да нису сви “скинси” фашисти као и то да овај покрет оригинално није био десно-екстремистичког карактера). Медутим, тематика фашизма у данашњој Србији није ограничена на њих - други аспект проблема представља институционализовано фашистичко лудило на нивоу власти. Када, на пример, Драган Јовановић, градоначелник Тополе, изјави да ће се ромска насеља у “његовом” граду “опасивати жицом” – или када, рецимо, Драган Ђилас, градоначелник Београда, тај план заиста и спроведе у дело - можемо ли, имамо ли права закључити да се ради о нечему другом? Посебну тежину тој претњи претварања Србије у нацистичке концентрационе логоре даје чињеница да су њени медијски заговорници људи који, као челници локалне самоуправе и припадници легалних, чак парламентарних странака на српској политичкој сцени, имају моћ да то заиста и ураде – и то сада већ заиста и чине, са све благословом (или барем без осуде) из београдског седишта своје партије.

Лого неонацистичке организације «Крв и Част» (Blood and Honor)

12

Више парламентарних партија у Србији има конекције са десним екстремистима. И сама десно-екстремистичка, СРС је позната по својим везама са бројним европским екстремистима. Таква је нпр. француска расистичка партија Национални фронт Жан Мари Ле Пена, познатог, између осталог, и по изјави да је “Холокауст само један детаљ у Другом светском рату”, али и по томе што су се за време грађанског рата у Југославији припадници Националног Фронта борили у редовима нео-усташких паравојних формација. Посебно је узнемирујуће и што је још увек актуелни премијер Србије Војислав Коштуница 1996. године написао чланак за часопис Образ из којег ће пар година касније израсти (по МУП-у Србије) клерофашистички покрет истог имена. Можда још више узнемирава његов одговор који је дао у децембру ‘96. године када је у једном интервјуу био упитан шта мисли о Д. Љотићу: “…Као политичар, као мислилац, Димитрије Љотић несумњиво представља једну много сложенију личност, сасвим другачију од начина на који је она приказивана у званичној комунистичкој, Југословенској историографији..”

“Малобројни су, и маргинални”У ствари, фашизам у Србији је веома организован. Постоји више

неформалних организација неонацистичког идеолошког опредељења (од којих је најпознатија “Крв и част/Национални Строј”). Шта више, постоје и легалне, формалне, регистроване невладине организације (НВО), које чак и МУП Србије сматра за фашистичке - на пример, “Образ” (од стране МУП-а означен као “клерофашистичка” организација), или рецимо НСП („Нови Српски Програм“) Горана Давидовића. Своју улогу у нормализацији десног-екстремизма имала је и Спрска Православна Црква, кроз, рецимо, канонизацију владике Николаја Велимировића, аутора антисемтиског наслова “О

Николај Велимировић

13

Јеврејима” (у оквиру књиге “Речи српском народу кроз тамнички прозор”, објављеној, 1981.), човека који је одржао надгробно слово Димитрију Љотићу и кога је сам Адолф Хитлер одликовао 1935. године. Посебну тежину проблему фашизма у савременој Србији даје и постојање парламентарних странака које изравно институционализују нацистичку идеологију кроз, на пример, изрежиране “рехабилитације” Милана Недића и Димитрија Љотића, дајући им својеврсни ореол “српских хероја”.

Специфичност младих српских фашиста је да су многи од њих студенти. Најчешће студирају историју или теологију на Богословском факултету. Некима ће звучати чудно, али међу студентима Богословског факултета се налазе и припадници неонацистичке струје српског фашизма. Високо образовање омогућава фашистима да побегну са маргине српског друштва и заузму уважене пложаје, као професори историје или веронауке, или чак и свештеници СПЦ.

Још један податак који узнемирава јесте и да је покрет “Образ” својевремено имао добре односе са Војском Југославије. Небојша Крстић, покојни председник овог покрета је, у званичном гласилу ВЈ, часопису “Војска”, објављивао фељтон о Николају Велимировићу.

Нацисти убијају преживеле приликом стрељања

14

“Безопасни су”Потпуно нетачно. Неонацисти су у Србији несумњиво одговорни

за барем три убиства. 1997. године на смрт су претукли ромског дечака Душана Јовановића. Године 2001. у Београду су нацисти до смрти пребили чувеног глумца Драгана Максимовића, мислећи да је ромске националности, а 2007. године у Црвенки је од стране двадесетак сомборских неонациста до смрти тучен Далибор Борота. Осим тога, у нашој земљи су чести насилни инциденти усмерени против припадника најразличитијих мањина, али и свих грађана Србије. Наведена убиства се обично нису десила “тек тако” већ су била последица многобројних насилних испада на које јавност и надлежни органи нису реаговали на адекватан начин. Узрок томе је неозбиљан приступ проблему фашизма, где се овакво екстремно насилни случајеви схатају као изоловани и спорадични инциденти. Правилно би било схватити их као злочине који су сасвим логична последица једне злочиначке идеологије - фашизма.

“Етнички и/или расно чиста држава ће ми омогућити да економски боље живим”

У ствари, не. Премда је тзв. “социјална правда” принцип који разни десни екстремисти често истичу као једно од својих основних начела, њихово схватање “правде” у оквиру те синтагме не одговара опште увреженом. Ни једна од десничарских опција нема никакав проблем са “тржиштем рада”, не познаје термин “социјалне државе” и, уопште, читав концепт економске егалитарности одбацује као “комуњарску”, “анархистичку”, “педерско-јеврејску” или “наркоманску” пропаганду. Шта више, фашистоидне идеологије су најчешће само оправдање за удруживање државе и крупног капитала у једну тоталитарну, насилну творевину са апсолутном

Августо Пиноче

15

контролом, у којој се нико, изузев представника власти и крупног капитала, не пита ни о чему.

“Постоје две једино могуће опције: или пљачкашка транзиција, или фашизована Србија”

Заговорници и једне и друге стране су утрошили јако пуно времена и медијског простора на убеђивање јавности у ову лажну дилему, сваки из својих разлога прибављања (невољних) присталица својој политичкој опцији. И као што заговорници “демократске”, либерално-капиталистичке транзиције млако истичу свој туњави анти-фашизам, тако и гласноговорници радикалних десничара заговарају некакав свој концепт “социјалне правде” у некаквој “домаћинској”, “белој”, “етнички чистој” (мада, и даље у потпуности капиталистичкој) држави, без икаквог даљег објашњења. И као што потпуно недоречено, мистификовано и замагљено остаје шта, у ствари, значи та “социјална правда” коју истиче екстремна десница и како тачно планира да је установи, исто тако остаје без икаквог објашњења зашто њима наводно супротстављени заговорници демократско-тајкунске транзиције ни на који начин не реагују (или реагују ретко и млако) на постојање фашизма у данашњој Србији. Посебно узнемирава што се и међу неким наводним антифашистима, а заговорницима екстремног неолибералног капитализма, могу наћи и такви људи као што је Иван Јанковић, један од економских идеолога ЛДП-а и писац економског програма ове странке, који јавно уздиже режим чилеанског десничарског диктатора Пиночеа

Лево и десно: Логои неонацистичке терористичке организације Комбат 18 (Combat18)

У средини: лого треће СС дивизије (Totenkopf)

16

(од милоште званог Генерал), чији је тржишно-фашистички режим однео небројене жртве.

“Постојање и делатност фашистоидних организација искључиво спада у надлежност оближњих полицијских станица”

У сусрету фашистичким и десно-екстремистичким идеологијама, локална полицијска управа врло често не реагује на адекватан начин. То није чудно с обзиром да полиција реагује на одређене изгреде тек када се ти изгреди означе као криминални од стране виших, политичких структура, што произилази из саме природе ауторитарне институције каква је Држава. То се може видети и на примеру полицијске управе у Зрењанину. Зрењнинска полицијска управа је, наиме, све изгреде овог типа током истражних радњи (тј. у случајевима када су икакве истражне радње постојале) третирала искључиво као “пијане изгреде”, потпуно занемаривши њихову идеолошку обједињеност и организовани карактер. Такви резултати, чак и занемаривши повезаност фашистоидних групација са актуелним политичким структурама, нису зачуђујући. Запослени у полицијским управама су, истовремено, и чланови друштва, онаквог какво оно јесте - друштва у коме се, захваљујући разли читим манипулацијама, ма ни фес тације фа шизма доживљавају као нормалне. Све год је у читавом друштву немогуће повезати изјаве типа “Роми су лопови”, “Мађарице су

Активисти српских неонацистичких организација

17

курве”, “Мусли мани смрде”, “Хрва ти су усташе”, “хо мо сексу ализам је болест”, са изричито фашисто идним идеологијама, до тада ће и полицијска управа подржавати све предрасуде о којима смо говорили, имајући у виду да већина ставова радикалних десничара одговара само мало екстремнијем изразу онога што се у друштву перципира као нормално. Медутим, једном када друштво у свом већинском делу постане свесно злочиначког карактера оваквих генерализација и подела, фашистичка претња ће бити маргинализована - полиција ће у регулацији овог проблема постати непотребна. Јер, најекстремнији и организовани фашисти су увек и свуда били у мањини, али су постајали доминатни и преузимали власт онда када се већина (не-фашистичког) становништва прикљањала њиховој доминацији или није сматрала да је неопходно супротставити јој се. Зато је активан антифашистички став неопходан.

“То су наша деца”Ово, у ствари, није предрасуда, већ сушта истина. Да, “они” јесу

наша деца, наши рођаци, наши другови, наши познаници, наши суграђани. Виђамо их сваки дан, макар у пролазу. И да, њихови идоли заиста јесу Адолф Хитлер, Рудолф Хес и Димитрије Љотић. И да, “они” заиста би и психички и физички терорисали људе. И да, “они” то заиста и раде. Сваки дан. И да, “они” ће и наставити то да раде, потпуно неометано - све док им родитељи не постану свесни тога шта им раде деца, све док им пријатељи не постану свесни тога шта им раде пријатељи, све док читаво друштво, сви ми, не схватимо да су “они” део истог друштва у којем и ми живимо, и да је наша дужност да поводом тога заузмемо одлучан и бескомпромисан став.