Beka Mitić Ristić

ZVEZDA

ANĐELIJE LOT

Medivest KT Niš, 2015.

Mojoj mami, najčvršćem osloncu u mom životu

„Čovek ceo vek žedan traži nešto... ako ne žeđ da ugasi, ono hlad da nađe“

Bora Stanković

Santa Monika, Kalifornija April 2004.

ovek je uvek sam. Čak i kada pored sebe ima nekoga koga voli, sam je. Sam sa sobom i svojim duhovima, pomislila je Anđelija sklapajući pročitano pismo i odložila ga na radni

sto. Masivna orahovina skoro da se nije videla ispod nasumično odloženih knjiga, crteža i časopisa čije su sjajne stranice bleštale pod svetlošću stone lampe. Reći će Mariji da oslobodi neku od fioka i sve skice odloži na jedno mesto. Njena domaćica je ionako već gunđala da neće stići da počisti taj haos pre rođendanske proslave. Anđelija se osmehnula. Nikada se nije oslobodila navike da crta modele odeće po svakom papiru koji bi joj dopao ruke. Ostavljala bi ih svuda po kući pa bi posle potrošila silno vreme da određeni crtež pronađe u uredno složenim gomilama koje bi Marija ostavila na stolu.

Kao ni mnoge druge koje su žutele u sanducima na tavanu, ni ove skice nije mogla da baci iako je znala da joj nikada više neće biti potrebne. Završeno je sa njenim poslom. A i dosta je bilo, posvetila mu je najveći deo života. Mada joj je svih tih godina bio savršen izgovor za beg od sebe, umorila se. Odmahnula je rukom kao da će time rasterati uznemirujuće misli i ustala iz fotelje. Prišla je širom otvorenom prozoru i sa užitkom udahnula čist vazduh.

Aprilsko veče tiho se prikradalo gradu i njegovom večnom ljubavniku, još mladom i neodoljivom moru. Sunca više nije bilo, ali noć još nije zavladala. Spokoj kojim se dan gasio podsetio je na Davidov i njen prvi odmor u tom mestu. Nije mogla tačno da se seti, bilo je to pet ili šest meseci pošto su se iz Evrope doselili u Ameriku. Santa Monika tada je bila varošica i osvojila ih je na prvi pogled. Do kraja odmora odlučili su da kupe kuću na obali. Tamnosiva vila u stilu moderne, sa uskim prozorima koje su skrivale zatvorene bele žaluzine, nalazila se van naselja i delovala

č

Beka Mitić Ristić

10

je usamljeno. Posle Rima i još bučnijeg Los Anđelesa, njihovog novog doma, dopao im se mir koji je oko nje vladao. David je smatrao da je to dobra investicija, a on je oduvek imao nos za takve stvari. I bio je u pravu. Baš tu, na plaži ispred kuće, Anđelija je osmislila svoju prvu modnu liniju za američko tržište. Takođe, u jednoj od besciljnih šetnji plažom i sakupljanju kamenčića neobičnih oblika, dobila je ideju za najbolju kolekciju nakita koju je dizajnirala. I do tada je od kombinacija zlata, srebra i dragog kamenja pravila nakit koji je David prodavao u svojim juvelirnicama. Komadi sa njenim potpisom “AL” krasili su poprsja filmskih glumica, baronesa i žena iz visokog rimskog društva. Međutim, ta kolekcija koju je osmislila na plaži u Santa Moniki, otvorila je vrata Davidovim zlatarama na novom kontinentu i posao mu je procvetao.

Iako su kasnije kupovali kuće i stanove širom sveta, Anđelija se nigde nije osećala toliko svojom i na svome kao u toj kući. Grabila je svaki slobodan trenutak posle napornih revija ili snimanja filmova da pobegne iz Los Anđelesa i vrati se tu. Sa Davidom ili bez njega. Da se odmori i prikupi snagu za novi posao.

Od vetra koji je iznenada prostrujao i doneo svežinu, Anđelija je zadrhtala. Noć je bila prozračna i svetla, a more mirno, moćno u svom crnilu i tiho, kao da skriva bezbroj mračnih tajni. Daleko na pučini, kontrasti su se prožimali i stapali u mrak. “Kako je u prirodi sve jednostavno”, pomislila je. Ona, pak, suprotnosti u svom životu nije uspela da pomiri i spoji u celinu. Uspeh, novac i holivudska slava nikada nisu popunili praznine koje je nosila u duši. Na mestima u srcu, skrivenim od sveta. Tamo gde je još uvek bila devojka koja je zamišljala da će joj život biti uzbudljiv i nesvakidašnji.

– Gospođo… – iz razmišljanja je prenuo glas. – Zašto ste u mraku? – upitala je Marija paleći centralno svetlo. Velika soba, zidova prekrivenih policama za knjige, sinula je i ona je tek tada jasno ugledala svoju poslodavku.

Više ne toliko visoka kao nekada, ali još uvek pravih leđa, bujne kose začešljane u punđu, sa malo šminke na licu koje je zadržalo tragove nekadašnje lepote, prepoznatljivim mladežom sa desne strane nosa, bisernom ogrlicom i elegantnom ljubičastom haljinom, Anđelija Lot ličila je na filmsku divu. Jednu

ZVEZDA ANĐELIJE LOT

11

od onih sa kojima je radila i koje su godinama posećivale njen dom. Na grudima su joj ležale naočare za čitanje, pričvršćene tankim lancem oko vrata. Samo su negovane ruke kojima je pokušavala da se zagreje, prošarane staračkim pegama i vidljivim venama, otkrivale njene godine. Pored venčanog prstena nosila je još jedan sa velikim opalom, njenim omiljenim dragim kamenom. Desnu ruku krasila je teška zlatna narukvica. Na nogama je imala cipele sa ravnom petom. Visoke potpetice bile su jedino čega se Endži Lot, kako su je zvali u Americi, odrekla u poodmaklim godinama. I to samo u kući. Kada bi odlazila u grad to sebi nije dopuštala. Govorila je da će noge odmarati kad umre.

Iako je Anđelija izgledala krhkije nego ranije, Marija je dovoljno dugo poznavala da je znala da se iza te varljive tananosti nalazi žena čvrstog karaktera i beskrajne upornosti. Za sve te godine otkad je služila, srela je mnogo ljudi koji su se oko nje svijali kao oko potpornog stuba. Imala je jaku volju, neverovatnu izdržljivost i žudnju za nečim što je stalno vuklo napred.

– Gde želite da večerate? Pripremila sam pollo al taratur, baš onako kako volite – upitala je.

– Ješću u trpezariji, trebalo bi da i Andrijan naiđe – uzvratila je Anđelija okrenuvši se.

Njena domaćica, koja se povukla isto tako nečujno kako je i ušla, bila je vrhunski majstor u pripremanju hrane. Anđelija je znala da je na stolu čeka pečeno pile zlatne korice posute susamom i bademom. Nije osećala glad, ali poješće tek toliko da ne uvredi tu dobru ženu, njenu jedinu pravu prijateljicu.

Blagog temperamenta, ali nepopustljiva kada su redovni obroci u pitanju, Italijanka Marija Skorzi bila joj je tihi prijatelj, nemi svedok njenog života skoro pola veka. Mišljenje je iznosila jedino ako se to od nje tražilo. To se odnosilo samo na Davidov i njen lični život i odluke. U svemu drugom što se ticalo kuće i dece dok su bila mala, Marija je čvrsto držala konce u rukama.

Velika trpezarija kupala se u svetlu skupocenog lustera kada je Anđelija ušla. Stakla na komodama sa posuđem i čašama blistala su baš kao i beli stolnjak. Nekada je taj sto za dvanaest osoba bio premalen za brojne zvanice koje su David i ona za njim gostili. Činilo joj se da čak i on, taj mrtvi komad nameštaja,

Beka Mitić Ristić

12

povremeno uzdiše od usamljenosti. Prebacuje joj što više nikoga ne poziva, što joj niko ne dolazi, što nema prijema.

Kada je David umro nije joj bilo do druženja. Osećala je potrebu da neko vreme provede u samoći. Da upozna prazninu koja se, osim u kuću i krevet, uselila i u njeno srce. Ugurala pored one druge sa kojom je toliko dugo živela. Nije znala kako da ih u sebi pomiri. U životu to nije uspela. Kada se najzad pribrala i prihvatila to da se David nikada neće vratiti sa puta, prijatelja više nije bilo. Ostalo je samo nekoliko vernih poput Marije i Omara.

Zauzevši svoje mesto za stolom, Anđelija je spustila servijetu u krilo i oštrim nožem odsekla parče mesa. Bilo je meko i sočno. Gutljaj belog vina skliznuo joj je niz grlo ostavljajući za sobom gorko-slatki ukus suncem okupanih vinograda Toskane. Taj nektar sa mirisom ispucale zemlje bio je Davidovo i njeno omiljeno piće. Čak i kada su se odselili iz Italije, uvek su ga imali u kući. Sanduci sa vinom stizali su brodovima i avionima, a donosili su ga i sami, kada su išli u posete Vili.

– Bako…?! Tu si – osmehnuo joj se plavokosi mladić zatekavši je za stolom. – Pridružiću ti se, nisam stigao da jedem.

– Sedi, dušo, nisam znala kada ćeš doći pa sam počela sa večerom – uzvratila mu je osmehom Anđelija. Sasvim je razumela zašto nikada nijednu njegovu devojku nije videla dva puta. I pored toga što je prešao tridesetu, iz Andrijanovih plavih očiju zračilo je nešto što je u ženama budilo želju da ga zagrle i zaštite, uteše povređenog dečaka. Visok i vižljast, po njenom mišljenju mršaviji nego što bi trebalo, imao je milo lice i šarm koji je osvajao na prvi pogled. – Marija mi je bila za petama pa sam morala da sednem za sto – u poverenju mu je došapnula kada se sagnuo da je poljubi u obraz.

– Govorio sam ti da će doći vreme kada će i tebe početi da proganja hranom – veselo joj je uzvratio. – Reći ću joj da sam stigao, vraćam se za minut – dodao je i nestao u hodniku.

Andrijan nije bio njen pravi unuk, bar ne u biološkom smislu. U kuću se doselio kao dvogodišnjak kada se njen sin Daniel oženio dečakovom majkom Šarlotom. Njoj je to bio drugi, a njemu treći brak i trajao je svega dve godine. Jedini dokaz da je ta veza ikada postojala bio je usamljeni mališan kojeg je majka bez reči napustila, nestavši iz kuće u noći posle razvoda samo sa ličnim

ZVEZDA ANĐELIJE LOT

13

prtljagom. Daniel nije imao decu pa je dečaka prigrlio kao svog. Međutim, u njegov način života nije se uklapala briga o detetu pa je Andrijan ostao da živi pod Anđelijinim i Davidovim krovom čak i kada je njihov sin otišao.

Koliko se brzo i nepromišljeno ženio, Daniel je još brže napuštao žene, ali i kontinente. Radio je kao reporter i taj ga je posao vodio svuda po svetu. Premda je fizički ličio na Anđeliju, Daniel je u sebi imao Davidove nemire što je i bilo u osnovi sukoba među njima. Najbolje su se slagali kada su živeli na različitim krajevima sveta. Poslednjih desetak godina živeo je u Ženevi i Anđelija se nadala da se najzad skrasio.

– Da li je piletina i ukusna onoliko koliko izgleda? – upitao je Andrijan mimoilazeći se sa Marijom koja je nosila tanjir i pribor.

– Izvrsna je – uzvratila je Anđelija i sačekala da on sedne da bi nastavila sa jelom. Kosa mu je još bila vlažna, a miris toaletne vode stigao je do nje sa zakašnjenjem od par sekundi. Zbog tamne košulje, oči su mu izgledale krupnije i blistavije. Po pantalonama i cipelama znala je da opet izlazi.

– Kako si, bako? Kako si provela dan? – upitao je, brzo stavljajući parče mesa u tanjir i istovremeno se pružajući ka salati.

– Uglavnom isto kao i svaki drugi. Polako, kuda toliko žuriš? – opomenula ga je. – Kako je bilo na poslu?

Mladić je bio talentovani arhitekta i David ga je po završetku fakulteta zaposlio kod prijatelja u birou da nauči zanat. Od tada je prošlo sedam godina, a Andrijan je sve više vremena provodio radeći.

– Završio sam projekat kuće za Raulove – umorno je uzdahnuo, zalivajući zalogaj vinom – ali večeras nema odmora. Vraćam se u grad, gospodin Martinez pravi proslavu povodom četrdesetogodišnjice rada. Praktično sam pobegao sa posla da se presvučem i večeram jer se na koktelu sigurno neću najesti.

Anđelija se osmehnula. Razumela ga je. I sama je priredila ko zna koliko zabava i proslava angažujući najelitnije kuvare, ali je po završetku, obično u ranim jutarnjim satima, jela ono što je Marija pripremila prethodnog dana. Pravi obrok za nju bio je jedino onaj koji je mogla da pojede za stolom, polako i bez žurbe.

– Pre nego što odem – još žvaćući, Andrijan je u žurbi ustao – imam nešto za tebe.

Beka Mitić Ristić

14

Anđelija je sa neodobravanjem odmahnula glavom, ali on je već nestao iz prostorije. Završivši sa jelom, pružila se ka čaši sa vinom kada se vratio.

– Nadam se da će ti se dopasti, malo sam se igrao – rekao je, spuštajući na sto album za fotografije. – Moram da idem – dodao je, i poljubivši je u obraz, u žurbi izašao.

Otpratila ga je nežnim pogledom. Bio je dobar mladić, tako pažljiv prema njoj. Rukom je prešla preko mekanog crvenog pliša. Bila je znatiželjna da vidi čime se to igrao. Od detinjstva joj je poklanjao maštovite kolaže koje je pravio od fotografija.

Na prvoj strani albuma bile su dve fotografije. Veća joj je bila poznata. Pozirala je u dvorani Kodak teatra na prijemu održanom u njenu čast. Manju nije jasno videla. Bila je crno-bela, na krutom kartonu talasasto isečenih ivica. Stavila je naočare da bi je pogledala.

“Gde li je samo ovo pronašao?”, zbunjeno je zatreptala. Srce joj je preskočilo jedan udarac.

Bila je to fotografija sa njene svadbe. I na njoj je bila sama, a položaj tela bio joj je skoro identičan onom na velikoj. Ali to lice…

Poglavlje 1

Srbija, Vranje 1.maj 1937.

uzika je od ranog jutra odzvanjala vranjskom Gornjom čaršijom najavljujući veselje. Sokaci oko kuće Mileta grnčara bili su zakrčeni okićenim čezama kojima su se

gosti dovozili. Konji su njištali uznemireni gužvom, odjecima goča i truba. Vlasnici su pokušavali da ih smire zatežući uzde, psujući ih i dajući im zob. Bosonogi Cigančići trčkarali su oko zvanica uz povike: “Kume, daj dinar!“.

Starije žene iz komšiluka, uglavnom obučene u novo kako je pristojnost nalagala, u grupicama su sedele na klupama ispred kuća i komentarisale ko je sve došao, kakav je poklon doneo i koja je žena najlepša. Imale su vremena da sve dobro osmotre jer su se gosti zadržavali ispred širom otvorene kapije, ukrašene bogatim vencem od raznobojnog cveća i šimšira, čekajući da ih devojke okite.

Okružen dvojicom sinova, domaćin Mile, visok čovek proćelavog temena, gustih brkova i obraza već zarumenjenih od uzbuđenja i pića, sa okićenim kondirom rakije u rukama dočekivao je goste na ulazu u dvorište.

– Neka je sa srećom, domaćine! – Dobro mi došli, da dočekate i na unuci! Dvorište je bilo ispunjeno žagorom, dečijom cikom i tonovima

starih vranjskih pesama. Svirači su se trudili da udovolje gazdi znajući da je meraklija i darežljiv. Pažljivo su birali pesme čuvajući „prave“ za kasnije, kada mladoženja sa svojim svatovima bude stigao iz Leskovca i posle izvođenja mlade iz kuće, počne veselje.

Između letnje kuhinje u dnu dvorišta i glavne kuće, prostrane žute zgrade sa velikim doksatom, tri žene užurbano su se vrzmale noseći u rukama mezetluke da dopune ionako prepune stolove.

M

Beka Mitić Ristić

16

Domaćica Cveta, krupna žena ondulirane kestenjaste kose, znojeći se u novom dvodelnom teget kompletu kratkih rukava, podviknula je deci da joj ne gaze cveće i pohitala ka velikoj kući.

Njena zaova, Miletova sestra Jovanka, visoka, mršava žena sa čvrsto zategnutom punđom i upečatljivim mladežom pored nosa, stajala je na vrhu stepeništa ispred ulaznih vrata i usmeravala zvanice.

– Poklone nosite dole! – ponavljala je pokazujući svojim dugim, koščatim prstom ka prizemlju. Rođak zadužen za piće i prijem darova, dežmekasti šaljivdžija rumenih obraza i širokog osmeha, zapisivao je darodavce praveći doskočice, i preuzimajući poklone odlagao ih na police u podrumu.

Iako prostran, trem je tog jutra bio mali za sve koji su se tiskali želeći da se pozdrave sa rođacima koje dugo nisu videli. Devojke iz komšiluka koje su došle da pomognu, nudile su posluženje i piće. Nevestine snaje Marica i Vera u trpezariji su ukrašavale ovale sa hranom koja se čuvala za mladoženju i njegove goste.

Sva ta gužva i žamor završavali su se ispred jedinih zatvorenih vrata u kući.

Dve devojčice, osmogodišnja Jelisaveta i dve godine mlađa Vasilija, zadržavajući dah od uzbuđenja, stajale su pored starije sestre i netremice posmatrale svaki njen pokret.

Ispred duguljastog ogledala u rezbarenom, zlatno ofarbanom ramu, stajala je devojka zbog čije su se lepote oko Miletove kuće mesecima unazad vrzmali udvarači. Danju bi slali tetke i strine da provodadžišu, a noću zviždukali, bacali kamenčiće i pevali čežnjive vranjske pesme ne bi li je izmamili na prozor.

Anđelija je nekoliko puta premazala karmin i pogledala se. „Ne valja“, namrštila se i nervozno otvorila fioku toaletnog stočića da nađe maramicu. Ugledavši papir, dohvatila ga je i prislonila uz usne da upije višak, a zatim ga gurnula nazad i opet se pogledala. Nezadovoljna efektom nanela je još jedan sloj, protrljala pune usne jednu o drugu da ujednači boju i odložila karmin. Iz ugla pod kojim joj je sunce padalo na lice, iako prekriven puderom, mladež sa desne strane prćastog nosa ipak se nazirao. „To ću kasnije da popravim“, odlučila je i odmakla se korak unazad da bi proverila ceo svoj izgled.

Miletova ćerka bila je visoka i vitka. Iznad krupnih crnih očiju sa gustim trepavicama izvijale su se tanke obrve. Rumene usne,

ZVEZDA ANĐELIJE LOT

17

ukras nežnog lica, bile su uvek spremne na vragolast osmeh. „Ah, mori, Anđo“, uzdisali su momci, gledajući je kako se izvija u struku dok hoda, a oko nje sve treperi kao da je anđeli prate. „Ne samo da je ubava, nego je i pametna, poštena i vredna. Takvu da uvedeš u kuću pa da te slunce ogreje“, komentarisale su njihove majke.

Ali Anđelija to nije videla u ogledalu. Otuda su je posmatrale ogromne oči uokvirene crnom olovkom koja nije uspela da prikrije gorčinu u njima. Uprkos rumenilu koje je izdašno nanela, lice joj je i dalje bilo bledo. Nije bilo ni traga od njenih oblih obraza.

– Istopili su se od muke – promrmljala je za sebe. Pričvrstivši šnalu okrenula je glavu da se pogleda iz

poluprofila. Jedino čime je stvarno bila zadovoljna bila je frizura. Sklonjena sa lica, njena duga smeđa kosa kojom se ponosila, u bogatim uvojcima spuštala se niz leđa otkrivajući vrat i poprsje. „Ovde nešto ne stoji dobro“, zaključila je. Zaustavivši dah, uhvatila je krajeve krutog korseta ispod krem venčanice i malčice ga podigla. Sa olakšanjem ispustivši vazduh, povukla je saten naniže. Jedre grudi ispunile su haljinu i tek tada pokazale svoju lepotu. Namestila je još nekoliko nabora na uzanom struku i kritički odmerila ostatak haljine koji se spuštao skoro do poda. „Trebalo je da je skratim“, pomislila je i zakoračila da vidi da li joj se lakovane cipele od zmijske kože uopšte primećuju. Nisu dolazile do izražaja. Mireći se sa situacijom dohvatila je tokicu i pažljivo je stavila, malo je iskosivši preko čela, a zatim namestila prednji deo vela da pravilno pada niz leđa da bi ga kasnije prebacila preko lica.

– Daj mi taj cvet – nervozno je pružila ruku i ne pogledavši u mlađu sestru.

Jelisaveta joj je sa strahopoštovanjem dodala ružu od satena koju je ona spretno prikačila na pojas venčanice. Zadivljena njenom lepotom, najmlađa Vasilija ukočeno je držala duge mladine rukavice, znajući da je došao trenutak da i ona ispuni svoj važan zadatak i pruži joj ih.

– Daj mi ih, Vaske – rekla je Anđelija nešto mekše i sa mukom ih navukla preko oznojene kože.

– Anđo, ćerko... što si ubava!!! – zagrcnula se Jovanka na vratima, a zatim brzo ušla u sobu. Iako je godinama živela u Nišu, u Vranju je govorila isključivo dijalektom, živopisnim narečjem svog detinjstva i mladosti.

Beka Mitić Ristić

18

Zagledajući bratanicu pomislila je kako od sve Miletove dece najviše voli nju, uvek vedru i pomalo nestašnu. U Anđeliji je bilo nečega u čemu je prepoznavala sebe. A sada je baš zbog toga i strepela. Pitala se da li će to dete znati da se postavi prema mužu i njegovim roditeljima. „Ako pokaže da ima stav i suprotstavi se – odbaciće je. Ako bude popustljiva jer ima mekano srce i želi da ugodi – zgaziće je“, neveselo je pomislila. Videvši tugu u devojčinim očima, požurila je da je ohrabri i ulije joj malo samopouzdanja.

– Pu-pu... da te zapljujem, zli oči da te ne vidiv! Glavu gore, ćerko, pokaži gi na Leskovčani kakvu ubavinju uvodiv u kuću.

– Hvala ti, teto... – u grču joj je uzvratila Anđelija. – Samo da stavim još malo pudera na mladež, vidi se.

– Ta što ako se vidi? Ne ga diraj! To je znak da si od Antonijevići, od posebnu semku.

– Spremi li se, dušo? – sa vrata je upitala Cveta ulazeći u sobu. Naredno pitanje zastalo joj je na usnama jer je od pogleda na ćerku zanemela. – Sine... čedo majkino...

Pred njenim očima u trenu su proletele godine: Anđa odranih kolena kako se sa Dankom penje po drveću i praćkama gađa vrapce; sakrivena ispod stola kako se sama šiša; iza šporeta kako se guši posle prvog dima ukradene Miletove cigare; kao devojčurak kako para njenu novu haljinu i prepravlja je prema sebi.

– Ubavo moje! – ganuto je prošaputala. Iz Anđelijinih grudi je, posle tih reči, izleteo jecaj. – De, de... što bidna s'g? – požurila joj je u susret majka,

istovremeno se okrećući dvema mlađim ćerkama. – Savke, Vaske, idite do tatu da vidite idev li Leskovčani. Odma'!

Njen ton nije trpeo suprotstavljanje pa su devojčice požurile da izađu. Čim su se vrata za njima zatvorila, Anđelija je očajnički zaridala u njenom zagrljaju.

– Ne mogu, mamo, ne mogu... duša ga neće! – A, mori, ćerko... srce će mi iskubeš! – prošaputala je Cveta

suznih očiju i zagrlila je da je uteši. – 'Ajde... smiri se, sve će bidne dobro.

– Aaa... – negodujući se uključila Jovanka – Mile ne 'teše da me sluša! Rekna li ja da rasturimo veridbu?! Da je Anđa moja, ja gu ne bi dala. Ako је bogat! Možda je lepa i kuća i avlija, ama momak neje kicošlija! Nesam ga begendisala, nekako mi… neje

ZVEZDA ANĐELIJE LOT

19

spram Anđu. Za njuma je bija neki momak i na oko i na nogu, a ne onakav žuljan!

Sustižući jedna drugu od brzine kojom ih je izgovarala, njene reči kao da su se pretvarale u nabujalu, bučnu reku, izazivajući šuštanje u Anđelijinim ušima.

– Nemoj još više da gu rasplakuješ – okrenula joj se Cveta. – Ćuti, ćerko, ne valja na svadbu da se plače.

– Pa ne bi ni plakala da onaj moj ludi brat neje pošto-poto zapeja da gu odade, a ti ga nesi zaustavila! – prebacila joj je Jovanka i prišla da ih zagrli.

U familiji Antonijević svi su pomalo strepeli od njenog britkog jezika. Istinu je govorila u lice bez uvijanja i oklevanja, i uvek pogađala u suštinu. Cveta joj, međutim, nije zamerila. Zajedno su odrasle u Bunuševcu, selu nadomak Vranja, i od detinjstva bile najbolje drugarice. Jovanka je bila najzaslužnija što se Mile oženio baš njom. Ona im je služila kao paravan za susrete dok su se kao mladi iskradali iz kuće da bi razmenili po koji uzdrhtali dodir u seniku ili bašti. Ali, koliko je tada volela Mileta, Cveta je tog časa još više bila ljuta na njega. Već je patila što će joj ćerka biti daleko, sama u nepoznatom gradu i među strancima. Mile je, međutim, čvrsto odlučio da je udaju i ona nije uspela ni da ga pokoleba, a kamoli odgovori. A kada bi tako naumio da nešto istera, kao što je to uradio sa Anđinom udajom, tu više nije bilo ispravke. Danima je pokušavala prvo lepim, pa se prepirala, plakala i na kraju svađala, ali nije uspela da se izbori sa njim.

Sve dok Mile, sa sinovima Tomom i Dankom, nije otišao u Leskovac da lično izvidi situaciju, o budućem zetu znali su samo ono što su čuli posredno, preko rođaka koji su bili provodadžije.

Mladoženjin otac bio je ugledni trgovac štofovima, a i sin mu je završio trgovačku školu i upravo se vratio iz vojske. Bio je jedinac, bolja prilika od svih prethodnih, i Mile nije hteo to da ispusti.

– Bogatstvo, Cveto! Kuća u centar Leskovac, ali neje b'š na glavnu ulicu. Malko zavučena u jedno slepo sokače, mirno... merak. Golemo dvorište, a pokraj ogradu kruške, jabuke i crešnje. Imav i bašticu na jedan kraj. A skroz tamo, u dubinu, šupa kako naša letnja kujna. Puna sas drva, naređani pod kon'c. U kuću imav gostinsku sobu, oni gu vikav salon, i još pet-šest sobe, ne moga b'š da gi prebrojim. Idosmo da vidimo i zgradu u centar što gu davav pod zakup. Na leskovačku Široku čaršiju gi je i najgolema radnja

Beka Mitić Ristić

20

kude radiv prijatelj i sin mu. U drugi dućani kude gi rabotiv radnici nesmo išli, ali u tuj idosmo. Cveto... trgovina! Na zidovi police do plafon, teživ od trube sas štofovi. Za ženske 'aljine, za muški odela, za kaputi. Miriše ubavo, na čisto. Golema tezga sas drven metar i makaze, a mušterije ulaziv, gledav, kupujev... A prijatelj mi vika: “Priške, koje se misliš? Miraz ne tražimo. Ima, hvala Bogu, i za praunuke“. A ja se mislim, Cveto, ako gu 'oćev Anđu, će gu dademo. Ubavo da si živi sas onoj momče. Doduše, ono neje b'š na viđu niti je pa mlogo zborljivo, ali jedinac je, jutre nema sas koga da deli! Anđa samo ako ume sas njega... ima krasno da si terav. Ali što je glavno, miraz ne traživ! A svekrva je reknala da od buduću snajku očekuje da počisti kuću, da se lepo obuče, da uzme đerđef u ruke i da veze, a za drugo da ne brine – preneo joj je Mile svoje utiske po dolasku iz Leskovca.

I tako su on i sinovi odlučili i dogovorili svadbu, a da nju nisu ni pitali. Na kraju joj nije preostalo ništa drugo nego da se pouzda u Miletov sud. Bio je dobar domaćin i otac. Nije pogrešio kada je za Anđu odabrao zanatsku školu, a posle je poslao kod Merzinke, najpoznatije šnajderke u gradu, da stekne rutinu i upozna mušterije. A njihova ćerka bila je vredna, spretnih ruku i puna ideja za nove krojeve. Osim toga, mušterije su je volele jer je uvek bila vesela i nasmejana.

Cveta je bila sigurna da Mile ne bi pristao da je dâ, a da nije video da je momak izuzetna prilika. Već je bio odbio nekoliko prosaca jer je svakome našao manu. Jedan je bio naočit i razmetljiv pa je rekao da sumnja da će od njega postati dobar domaćin i muž; drugi je za njegov ukus bio suviše lakomislen, treći neradnik...

Ni Anđelija se nije slagala sa njegovom odlukom, ali je i ona morala da pristane. Malo na ubeđivanje, malo pod pretnjom.

– Neću da se udam za njega! – usprotivila se kada se Mile vratio iz Leskovca i rekao da se dogovorio sa prijateljem. – Ko zna kakav je! Što me nisi dao za Mitinoga sina, bar da sam blizu, a i u poštenu familiju da uđem.

Od svih momaka u Vranju samo joj se Mitin sin sviđao. Jedino bi je od njegovog pogleda nešto žacnulo u grudima.

– U poštenu, tačno, ali kuče nema za što da gi ufati! Tak'v li život 'oćeš? Da se izgrbaviš od rabotu do tri'estu? Sas iglu da zarađuješ, a ne da uživaš, da si gospođa! – Mile nije verovao da devojka sa tek napunjenih osamnaest godina može sama da donese

ZVEZDA ANĐELIJE LOT

21

dobru odluku, a ona ga je upravo uverila da je u pravu. –Ete, ja sam ti i zanat odabraja pa da l' sam pogrešija? Nesam.

– Ja sam htela da učim, visoke škole da završim... – Ćut'! Pružija sam što sam mogja. A drugo, nesi mi ti jedina,

još dve ćerke imam da školujem. Ja sam ti daja 'leb u ruke i od mene i majku ti je dosta. A k'kvu si pa ti vajdu videla od sve tej knjige što gi pročita?

– Videla sam da postoji i drugačiji svet, a ne samo igla i konac, muka i jad!

– A, ti bi u bel' svet? – Baš tamo! Daleko od ove varoši koja će načisto da me uguši! – Dosta! – tresnuo je rukom o sto. – Cveto! Donesi onej knjige

što sam si silne pare daja na nji'. Sve ima u oganj da frljim! Lepo sam zborija da toj neje za žensko dete, al' i ja sam budala, dobar pa kupujem. U oganj! Ni novine više neću da vidim u kuću! A ti, ćerko, za tvoje dobro, ima da me poslušaš. Ne mi se mršti! – iznervirano i ljutito je uzviknuo, ustajući od stola. – Ako pa nećeš...

Setivši se toga, Cveta je teško uzdahnula. – Ćuti, sine... – tiho je izustila dok joj je Anđelija grcala u

zagrljaju. – Što da se pravi, tak'v je život Bog na ženu namenija. Rodiš se da ćutiš, rađaš i mučiš se. Kude tatka ćutiš, kude muža ćutiš, a dođe dan kad i deca počnev da te ućutkujev. Cel' život rabotiš, a ništo se ne vidi. Smeteš kuću i avliju, zgotoviš jelo, omesiš, ispečeš – izede se, opereš – ukaška se. I kude si bila, što si rabotala - ništo! Ali, tako je i ti tuj ništo ne možeš.

– Ja nisam za takav život rođena – jeknula je Anđelija i izvukavši joj se iz naručja, besno obrisala suze. – Nisam!

– Dobro... dobro čedo, pol'čka... – šaputala je Cveta. – Nisam! Što si baš mene morala da rodiš kao žensko? Zašto ja

da trpim sve to? Eto, ni ti ni otac ne znate kakav je čovek taj Branko, ali niste hteli da popustite. Moraš pa moraš, bogat je! Serem mu se u bogatstvo!

– Dosta! – umešala se Jovanka ne mogavši više da sluša muku svoje bratanice. – Ne prizivaj nesreću sas tol'ke suze. Ćuti. Stegni dušu i nasmej se. Poslušaj tetku. Što je k'smet, toj će da bidne. Od sudbinu još nikoj neje pobegja. Takoj, smiri se, daj da ti obrišem suze... i šminka ti se rastekla, sve crno pod oči, čekaj... takoj, s'g si pa ubava.

Kroz vrata sobe koja su se uz tresak otvorila utrčala je Vasilija.

Beka Mitić Ristić

22

– Dado, stigli su! – objavila je zadihano, svesna da se približio čas kada će njena lepa sestra izaći iz njihove kuće. Njene reči zaglušili su pucnji iz pušaka što Vranjanaca, što Leskovčana, a zbog vike koja ih je pratila delovalo je kao da pucaju jedni na druge.

– Anđo, veo – podsetila je Jovanka bratanicu i pomogla joj da ga namesti preko lica. – A s'g drž'! Progledni mladoženju kroz burmu – naredila joj je, stržući sa prsta svoj venčani prsten i gurajući joj ga u ruke. – Da ne pogledne više nijednu drugu. Ne me gledaj takoj belo, učini što ti reko'! – požurivala je dok je pažljivo pomerala zavesu sa prozora. – S'g, dokle ne te vidi – dodala je odrešito, opravdavajući nadimak „generalica“ koji su joj u familiji potajno nadenuli.

– Jao, teto, pogledaj ga kakav je – huknula je Anđelija. – Odelo ga je progutalo. Bolje je da nađe drugu, samo da mi ne prilazi! Drži burmu, i sa njom i bez nje... ja ću uskoro da dobijem moj katanac.

Jovanka je sa negodovanjem odmahnula glavom, ali je bez komentara vratila prsten na prst. Nije htela da joj i ona dodaje muku. Pogledala je u Cvetu i videvši je kako pometeno stoji, shvatila da stvar mora da uzme u svoje ruke.

– A ti, Cveto, što stojiš tuj? Idi da dočekuješ prijatelji. Vaske, braća kude su ti? Trči, vikaj gi da dođev. Mladoženja će ulegne bez nji'!

– Tuj su, pred vrata – otkrila je Vaska. – Ali ne samo oni. Tuj su i Janko, Vule, Aca, Nemanja... – počela je da nabraja braću od stričeva, ujaka i tetaka, pazeći da nekoga ne zaboravi. Majčina i očeva familija bile su velike pa je i broj braće koja su čuvala mladu bio pozamašan. I dok je Vasilija pokušavala da se seti koga je sve videla pred vratima, mlade rođake i Anđelijine drugarice užurbano su ulazile u sobu kikoćući se, i same ustreptale zbog događaja koji se približavao.

– Tomča i Danko će stojiv napred, a ti vikaj Janka, Vuleta i Nemanju da uđev da gurav vrata odovud – odredila je Jovanka.

Devojčica je provirila i pozvala braću od stričeva. Tek što su ušli i poduprli vrata leđima, ispred sobe se čuo neodlučan muški glas.

– Koliko tražite? – Nemaš ti te pare, pobratime! – uzvratio je Toma. Njegov odgovor propratio je smeh neoženjenih rođaka koji su

njemu i Danku pružali podršku.

ZVEZDA ANĐELIJE LOT

23

Običaj u kome je mladoženja otkupljivao mladu, u Vranju se poštovao odvajkada. Braća su za sestru uvek tražila mnogo para, a mladoženja je gledao da dâ što manje. Natezanje pred vratima devojačke sobe znalo je da potraje uz šalu, smeh i veselo dovikivanje dok se ne bi dogovorili oko cene.

Ali tog trenutka, pred vratima Anđelijine sobe, vazduh kao da se zaledio pa se suprotno veselom običaju, tvrđenje pazara pretvorilo u tešku i mučnu situaciju. Zlokobna tišina uvukla se u zidove i svima zaparala uši.

– Pa nećemo tako, priške! – nadmeno je uzviknuo drugi muškarac. – Evo ja, kao mladoženjin najbolji drug, dajem dukat i da vodimo mladu!

– Kuda si ti pošao? – uzviknuo je Danko. – Devojke, pazite, mladoženja hoće da nam ukrade Anđu!

– Ma kakvi, ne damo je – uzbuđeno su uzvraćale rođake iz devojačke sobe. Zategnutost koja je nekoliko trenutaka ranije lebdela u vazduhu, raspršila se.

– Tražite mu više, šta ga štedite! – veselo je uzviknula Jelena, Jovankina ćerka. Sve drugarice i sestre nalegle su na vrata želeći da odbrane mladu.

– Kad ste baš zapeli, evo i darova – začuo se glas muškarca koji je prvi pitao za cenu.

Pominjanje darova bio je znak da je dogovor pao i da će braća osloboditi put budućem zetu. Uz ciku i opšti metež u devojačkoj sobi, vrata su se otvorila. Mladić koga je Anđelija pre toga videla samo jedanput, na veridbi, ušao je u njen život.

Nešto niži od nje, suvonjav i pomalo spuštenih ramena, ni Branko nije bio manje zbunjen i zatečen. Tamna kosa u blagim talasima, za tu priliku nastalim pod prstima veštog brice, bila mu je začešljana naviše. Guste crne obrve koje su se poput nadstrešnica nadvijale nad sitnim, duboko usađenim očima, podigle su se u čuđenju. Oči su mu, kao i na veridbi, bile mutne pa Anđelija nije bila sigurna da li su braon ili zelene. Ispod dugog, uzanog nosa, usne su mu se razvukle u nesiguran osmeh koji je odmah nestao. Iako zbunjena time, nastavila je da ga posmatra. Pažnju joj je privukla kragna njegove bele košulje. Mada zakopčana i vezana kravatom, stajala mu je kao obruč oko vrata. Ispod dugih rukava sakoa nervozno je grčio i ispravljao prste. "Kao dečak koji je obukao očevo odelo", pomislila je. Iako je primetila i nove,

Beka Mitić Ristić

24

uglancane cipele, bila je razočarana njegovim izgledom. Potajno se nadala da se za tih nekoliko meseci od veridbe promenio. Da je postao viši, lepši, snažniji... više muškarac.

Gledajući je, Branko nije mogao da veruje da se zaista ženi takvom lepoticom. Ceo Leskovac će mu zavideti. Moraće dobro da je čuva. Doduše, provodadžije su ga upozorile da ima brz jezik i da je pomalo svojeglava. Njega to nije zabrinjavalo, znao je kako će sa tim izaći na kraj. Njoj samo treba čvrsta ruka i biće meka kao perje. Pogledi su im se na trenutak sreli. Gledala ga je netremice, ali iz očiju ništa nije mogao da joj pročita. Postalo mu je neprijatno pa je skrenuo pogled preko njenog ramena.

Anđelija je nesvesno podigla ruku da proveri da li je spustila veo, a u sobu su, za Brankom, ušla dva nepoznata mladića. Jedan je preko levog ramena nosio obeležje devera: dugačak beli peškir, vezan sa desne strane struka. Drugi, visok i krupan, sa kondirom u ruci, bio je njegov najbolji drug.

– Lele, bato, svaka čast za snajku! – uzviknuo je dever kolutajući krupnim, okruglim crnim očima. Videlo se da je već pijan.

– Branko, gde si našao ovakvu lepoticu? Da sam znao... danas bih se ja ženio, a ne ti! – rekao je drugi, drsko odmeravajući Anđeliju od glave do pete. Iz njegovog pogleda izbijala je neskrivena želja.

Anđelija se naježila. Sa tim sitnim, okruglim očima ličio joj je na pacova.

– Je li, snajka, imaš li neku sestru za mene? Ako imaš, odmah da pravimo duplo veselje!

– Nemam ja sestre za bacanje! – ne trepnuvši mu je uzvratila. U sobi se niko nije nasmejao iako su ovakva zadirkivanja bila

uobičajena. Nešto u nastupu mladoženje i njegovih drugova bilo je čudno i to se osećalo u vazduhu. Devojke su ih odmeravale pogledima i tiho komentarisale između sebe.

Zategnutu atmosferu prekinuo je dolazak "grabene pogače". Poštujući vranjski običaj, mladenci su se sagli i prvi put dodirnuli. Anđelija se stresla od Brankove ruke. Bila je hladna i vlažna. Imala je osećaj kao da je uhvatila žabu. Drugarice su iznad njihovih glava držale čaršav nad kojim je trebalo slomiti slatku pogaču. Mnogo ruku rođaka i komšinica koje su nagrnule u sobu, pružilo se da dohvati i pojede makar parčence tog hleba jer se verovalo da će se

ZVEZDA ANĐELIJE LOT

25

tako oko svakoga, baš kao i oko pogače, momci i devojke utrkivati i grabiti.

Ispod čaršava, Anđelija nije disala. Prema običaju, Branko je trebalo da joj ukrade poljubac. Ukočeno je čekala taj trenutak posmatrajući ga ispod trepavica. Gledao je požudno, ali se nije pomerio.

Pogača je za čas bila razgrabljena uz ciku i smeh, a čaršav sklonjen pa su se i oni uspravili. Muzika u dvorištu se pojačala. Anđelija je pustila Brankovu ruku i tiho odahnula. Očekivala je da joj kaže da je lepa, napravi šalu, štipne je za obraz. Razgali je. Počne da je zavodi. Nešto uradi. Da progovori!

On je, međutim, samo okrznuo pogledom, nekoliko puta se smeteno premestio sa noge na nogu, a onda se okrenuo, i probijajući se kroz gužvu, pošao ka vratima. Dever i drug su, kao po komandi, nestali za njim.

– Šta ovo bi? – iznenađeno je upitao Toma, Anđelijin najstariji brat. – Kao da je uvređen? Je l' ti nešto rekao?

– Ne – procedila je kroz zube. Kada su se Toma i Danko ženili sve je izgledalo drugačije. Ni

na njihovim, a ni na licima njihovih nevesti nije videla grč koji je sama osećala. I nijedan od njene braće nije bez reči pobegao od svoje buduće žene.

– Čekaj da te pogledam... – Toma je ćutke prešao preko toga. – Lepa si kao slika! Prosto mi je žao što ću te predati njemu.

– Ućuti! Hoćeš li da se rasplačem? – promrmljala je Anđelija i brzo zatreptala da spreči suze.

– 'Ajde, 'ajde, kakvo plakanje – prekinuo je njihovo domunđavanje Danko. – Treba da izađemo.

– Čekajte darove! – dobacila je Tomina žena Marica, kao čigra se okrećući da ih dohvati.

Dok je ona obojici prebacivala po ćilim i košulju preko ramena, Anđelija se poslednji put pogledala u ogledalu. Bila je bleda, ali više nije bilo vremena da doda rumenilo niti da puderom sakrije mladež. Čak i pod mrežicom vela videlo se da joj se oči cakle od zadržanih suza. Obrisala je razmazani ugljen i tiho uzdahnula.

"Bar izgledam kao uzbuđena zbog udaje", podsmehnula se sebi i čvrsto uhvatila braću ispod ruku. Misli o tome da napušta svoj dom i dotadašnji život pretvarale su joj dušu u kamen. Napolju se

Beka Mitić Ristić

26

čula melodija stare pesme koja je pratila izvođenje mlade iz roditeljske kuće. Svaki udarac goča zaustavljao joj je srce.

Došavši do ulaznih vrata, stegla je braću za ruke i zaustavila ih. Bili su to njeni poslednji devojački trenuci. Oči su joj se opet napunile suzama. Stojeći iza Dankovog ramena, pogledom je polako prešla preko gostiju želeći da zauvek zapamti tu sliku.

Ćemane je jecalo, klarinet čuvenog vranjskog muzičara Kurte mamio je teške uzdahe, a glas harmonikaša i pevača Ratka kao omča joj stegao grlo.

"Crešnja se od koren korneše, ćerka se od majku dvoješe. Prašćevaj, majko, prašćevaj...“

Žene i devojke su, neke otvoreno, a neke krijući oči, svaka iz svog razloga plakale. Majke zato što će jednog dana uz istu pesmu predati svoje mezimice neznancima, a devojke zato što će i same jednom biti na Anđelijinom mestu. Uzdrhtale. Uzbuđene. Uplašene.

Tomina šaka zaštitnički se obavila oko Anđelijine ruke. – 'Ajde, sejo... mladoženja čeka. Stojeći na kućnom pragu na vrhu stepenica, Anđelija je duboko

udahnula i podigla oči ka nebu. Rekli su joj da pogleda u sunce da bi joj obasjalo budući život. Niko joj, međutim, nije rekao šta da učini ako oblak zakloni njegovu svetlost.