zakonomerna raznovrsnost izražavanja ljudske ličnosti

8/10/2019 Zakonomerna Raznovrsnost Izražavanja Ljudske Ličnosti

http://slidepdf.com/reader/full/zakonomerna-raznovrsnost-izrazavanja-ljudske-licnosti 1/40

Predavanje broj 1 ZAKONOMERNA RAZNOVRSNOST IZRAŽAVANJA LJUDSKE LI Č NOSTI

(poslednji put održano u zgradi dramskog pozorištau Njujorku, januara 1924. godine)

Istraživanja mnogih naučnika, sprovedena tokom poslednjigodina, kao i podaci dobijeni na osnovu potpuno originalistraživanja Instituta za harmoničan razvoj čoveka premasistemu G. I. Gur đijeva, pokazala su da se celovita ličnostsvakog čoveka - u skladu sa najvišim zakonima i uslovim proticanja ljudskog života, uspostavljenim od samog početka i postepeno fiksiranim na Zemlji - bez obzira da li je rezunaslednosti ili nekih slučajnih uslova u kojima ječovek rastao irazvijao se, od prvog dana svog odgovornog života, kako bi odgovarala smislu i svrsi ljudskog života, a ne života običneživotinje, obavezno mora sastojati izčetiri određene i različiteličnosti.Prva od te četiri samostalne ličnosti nije ništa drugo dosveukupnost automatskih funkcija, svojstvenihčoveku, kao isvim životinjama, a njenu osnovučini, s jedne strane zbir

rezultata utisaka koje prima od celokupne stvarnosti kojaokružuje od momenta rođenja, kao i svega što je u nju namernuneto spolja, i, s druge strane,čine je rezultati procesa koji jetakođe svojstven svakoj životinji, a koji se zove "fantazija". Isveukupnost automatskih funkcija ljudi iz neznanja naziv"svešću" ili, još bolje, "mišljenjem".



Druga od tečetiri ličnosti, koja u većini slučajeva funkcioniše potpuno nezavisno od prve, predstavlja zbir rezultata podatasačuvanih i fiksiranih u prirodi svakogčoveka, kao i svakeživotinje, putem šest organa - "prijemnika vibracija različitogkvaliteta" - organa, koji funkcionišu u skladu s tek primljenutiscima,čija osetljivost zavisi od naslednosti i uslova u kojimse data ličnost pripremala za odgovoran zreo život.Treći samostalni deo čitavog bića predstavlja osnovufunkcionisanja njegovog organizma, kao utisamotornoreflektornih izraza koji utiču jedni na druge za vremetog funkcionisanja - izrazačiji kvalitet takođe zavisi odnaslednosti i okolnosti koje preovladavaju tokom njegov pripremnog formiranja u detinjstvu.A četvrta ličnost, koja takođe predstavlja poseban deo celovitličnosti, nije ništa drugo do izražavanje sveukupnosti rezultveć automatizovanog funkcionisanja tri navedene ličnosti, posebno formirane i samostalno trenirane u njemu; drugrečima, to je onaj deo bića koji se naziva "Ja".U čovekovoj prirodi za oduhovljavanje i iskazivanje svakogta tri posebno formirana dela njegove jedinstvene celine posnezavisna, kako je još zovu, "centralna lokalizacija", to j"mozak"; i svaka od tih lokalizacija, sa svojim sopstven

dovršenim sistemom, za sveukupnost svojih izražavanja isopstvene osobenosti i predispozicije koje su svojstvene sanjoj. Prema tome, da bi se omogućilo svestrano usavršavanječoveka, odgovarajuće pravilno obrazovanje je apsolutnobavezno za svaki od ta tri dela - ali to nikako nije ono štosada naziva "obrazovanjem".

Tek tadačovekovo Ja može postati njegovo sopstveno Ja.U skladu sa već pomenutim ozbiljnim eksperimentima

istraživanjima koja su sprovođena tokom više godina ili,čak, uskladu sa zdravim i nepristrasnim mišljenjem bilo ksavremenogčoveka, priroda svakoga - posebno onih koji raznih razloga pretenduju na to da nisu obični, prosečni ljudi,

već pripadnici "inteligencije" u pravom smislu te reči - mora se



sastojati iz sve tečetiri različite i potpuno određene ličnosti, asvaka od njih se mora razvijati na odgovarajući način, kako bitokom odgovorne egzistencije manifestacije posebnih delo bile u međusobnoj harmoniji. Da bih jasnije ilustrovaraznovrsnost porekla i prirodu ličnosti koje se manifestuju uopštoj organizacijičoveka, kao i da bih naglasio razliku između"Ja" koje treba da poseduje "čovek bez navodnika", to jest pravi čovek, i onog "pseudoJa", koje ljudi danas smatra pravim, može se veoma dobro iskoristiti analogija ksvakako, iako već istrošena od strane "spiritualista", "okultista"teozofa" i drugih savremenih stručnjaka za "lov u mutnom",njihovim trabunjanjem o "astralnom telu", "mentalnom teludrugim takvim telima, koja tobože postoje kodčoveka, ipakmože da baci svetlost na pitanje koje mi sada razmatramo.Čovek kao celina, sa svim svojim različitim lokalizacijama kojesamostalno funkcionišu, to jest sa svojim nezavisno formirani obrazovanim "ličnostima", može da se uporedi sa kočijom za prevoz putnika, koja se sastoji iz kola, konja i fijakeriste. Najpre treba naglasiti da razliku između pravog čoveka i pseudočoveka, to jest između čoveka koji ima sopstveno "Ja" čoveka koji ga nema, u ovoj analogiji označava putnik koji sediu kolima. U prvom slučaju, slučaju pravogčoveka, putnik je

vlasnik kola; u drugom slučaju, to je naprosto neko od slu

čajnih prolaznika koji se, poput putnika u iznajmljenom kabriole

neprestano smenjuju.Čovekovo telo, sa svim svojim motornoreflektornmanifestacijama, odgovara naprosto samim kolima, sfunkcije i manifestaciječovekovihčula, odgovaraju konju, koj

je upregnut u kola i vuče ih; fijakerista, na ko

čijaškom sedištu,koji upravlja konjem, odgovara učoveku onome što se obično

naziva "svešću" ili "mišljenjem"; najzad, putnik koji sedi kolima i izdaje naloge fijakeristi, jeste zapravo ono što se z"Ja".Osnovno zlo kod savremenih ljudi predstavlja to š

zahvaljujući ukorenjenim i široko rasprostranjenim anomaln



metodama obrazovanja mlade generacije, onačetvrta ličnost,koju treba da ima svako ko je stupio u odgovoran uzrast, knjih potpuno izostaje; skoro svi se sastoje samo od tri naveddela koji se, osim toga, formiraju proizvoljno. Drugim rečima,skoro svaki savremeničovek u odgovornom uzrastu se sastojni manje ni više, nego iz "iznajmljenog fijakera" kojičineslomljena kola, umoran konj, koga goni odrpan, polusle polupijan fijakerista,čije je vreme za samousavršavanje, kojmu je odredila Majka Priroda, prošlo u fantastičnim snovimadok je po ćoškovimačekao slučajne putnike. Prvi ko naiđe,iznajmljuje ga i otpušta kada to zaželi, i ne samo njega, već isve delove koji su mu potčinjeni.Ako sledimo tu analogiju između tipičnog savremenogčovekasa njegovim mislima, osećanjima i telom, i najamnog fijakersa konjem i fijakeristom, jasno možemo da vidimo da u svakod delova kojičine dva sistema, moraju da budu formirane i postoje sopstvene, posebne potrebe, navike, ukusi, i tako dasvojstveni samo njemu, zato što se u skladu sa različitom prirodom svog porekla i različitim uslovima formiranja, kao različitim mogućnostima koje su im date, u svakom od tidelova neizbežno formiraju svoja sopstvena psiha, svsopstvena mišljenja, sopstveni subjektivni oslonci, sopstv

pogledi, i tako dalje.Celokupan zbir ispoljavanja ljudske misli, sa svim naslednosobinama funkcionisanja i specifičnim karakteristikama,odgovara svim aspektima suštine i ispoljavanja tipičnognajamnog fijakeriste.Poput svih najamnih fijakerista uopšte, on predstavlja određen

tip "kočijaša". On nije sasvim nepismen, zato što jzahvaljujući postojećim zakonima o "opštem obaveznom

trogodišnjem obrazovanju", morao u detinjstvu da zavtakozvanu crkvenoparohijsku školu.Iako je, u stvari, seoski momak koji je ostao ista onakneznalica kakvi su i njegovi seoski drugovi, zahvaljujući svojoj

profesiji on ipak opšti s ljudima različitog položaja i



obrazovanja i, pošto je odasvud ponešto pokupio, on sad prezirom gleda na sve što je seosko i to s negodovanjodbacuje kao "neznalačko".Ukratko, to je tip koji se može opisati sledećim rečima:"Suviše je dobar za krave, ali paunovi ne žele s njim da im posla."On sebe smatra kompetentnimčak i u pitanjima religije, politike i sociologije; njemu se sviđa da osporava one kojesmatra nižima od sebe, on voli da podučava druge; s onimaiznad sebe - on je servilni laskavac i pred njima, što bi se rekstoji "mirno".Jedna od njegovih najvećih slabosti jeste da se vuče skomšijskim kuvaricama i sobaricama; ipak, više od svegasvetu, on voli dobro da pojede, da iskapičašicu-dve i da zatim, potpuno zadovoljan, utone u snove.Da bi zadovoljio te svoje slabosti, on redovno krade novac kmu gazda daje da hrani konja.Kao i svaki "kočijaš", on radi samo "pod bičem" i ako ponekadradi svoj posao bez prinude,čini to jedino u nadi daće dobitinapojnicu.Želja za napojnicom postepeno ga je naučila da uočava slabostikod ljudi s kojima ima posla i da ih koristi; on je automat

naučio da bude lukav, da laska, da "takne u osetljive žice"uopšte, da laže.

U svakoj zgodnoj prilici, kad god ima slobodan trenutak, zbriše u bircuz ili u bar, gde sedeći sa kriglom piva satimamašta ili razgovara s ljudima istog tipa, ili naprostočita novine.On nastoji da izgleda impresivno, nosi bradu i, ako je mrš

nosi nešto ispod odeće, da bi izgledao važniji.Što se tiče čulne lokalizacije kodčoveka, sveukupnost njenog

ispoljavanja i celokupan sistem funkcionisanja potpuodgovaraju konjima "najamnog fijakera" u našoj analogiji.Između ostalog, poređenje konja sa sistemom ljudskihčula pomoći će nam da posebno jasno pokažemo pogrešnost



jednostranost savremenog obrazovanja, nametnutog mlageneraciji.Konj, zbog nemara okoline dok je bio mlad i zbog svog stalnusamljeništva, kao da je utonuo u samoga sebe; drugim rečima,njegov "unutrašnji život" ide unutra i za spoljno izražavanje ne preostaje ništa drugo, osim inercije.Zbog anomalnih uslova okoline, konj nikada nije dobio nikaspecijalnu pripremu, već je formiran isključivo pod uticajem batina i užasnih grdnji.On je uvek umoran; a za hranu, umesto ovsa i sena, daju jedino slamu koja nimalo ne odgovara njegovim stvarn potrebama.Pošto mu se nikada ne ukazuju izrazi ljubavi i prijateljstva, k je spreman da se prepusti svakome ko mu ukaže maknajmanju pažnju.Usled toga, sklonosti konja, lišenog na taj način svakoginteresovanja i želje, neizbežno moraju da se koncentrišu jelo, piće i automatsku želju prema suprotnom polu, zato što uvek stremi tamo gde može dobiti bilo šta od toga i, ukoliko primer, ugleda mesto gde je jednom ili dva puta zadovoneku od tih potreba, jedvačeka priliku da otr či tamo. Trebadodati da, iako fijakerista slabo shvata svoje obaveze, svejed

makar malo može da razmišlja logički; i, razmišljaju

ći osutrašnjem danu, povremeno, makar iz straha daće izgubiti

posao ili u želji da bude nagrađen - on pokazuje interesovanjeda učini ovo ili ono za svog poslodavca bez prinude. Ali kozbog nedostatka specijalne pripreme, prilagođene njegovoj prirodi, u potrebno vreme uopšte nije dobio bilo kakve poda

za izražavanje težnji neophodnih za odgovornu egzistencnaravno, on ne može da shvati,čak i ne želi da shvati - zaštotreba bilo šta da radi. Zato on izvršava svoje obaveze potpuravnodušno, iz straha od mogućih batina.Što se tiče kola, koja u našoj analogiji zamenjuju telo i tretirase odvojeno od ostalih samostalno formiranih delo

čovekovog organizma, tu stvari stoje još gore.



Ta kola su, kao i svaka druga, napravljena od raznih materiji, prema tome, imaju veoma složenu građu.Ona su napravljena, što je jasno svakom razumnomčoveku,kako bi nosila sve vrste tereta, a ne u cilju, u kome ih korsavremeni ljudi, to jest samo za prevoz putnika.Osnovni uzrok mnogih nesporazuma povezanih s tim cilje proističe iz činjenice da su ih oni koji su smislili sistem tih ko predvideli za neutabane puteve i neki delovi njihove unutrašstrukture su stvarani upravo sa te pozicije. Na primer, princip podmazivanja, koji je izuzetno važan fijaker napravljen od veoma različitih materijala, jeste takav dase prilikom drmusanja, neizbežnog na takvim drumovima v podmazivanje svih metalnih delova; međutim, ta kola,načinjena za putovanja neravnim putevima, obično se koriste ugradovima i ona idu glatkim, ravnim, popločanim ulicama.U odsustvu bilo kakvih udaraca, pošto idu takvim ulicammazivo se u njima ne raspoređuje ravnomerno na sve delove zato neke od njih pokriva r đa, te oni više ne mogu da izvršavajfunkcije za koje su bili predviđeni.Kola se, po pravilu, kreću lako ukoliko su njihovi pokretndelovi valjano podmazani. Sa suviše malo maziva ti delovi pregrevaju i, na kraju krajeva, usijavaju, te na taj način, i drugi

delovi mogu biti oštećeni; ukoliko je, me

đutim, u nekom delusuviše maziva, opšte funkcionisanje kola se pogoršava;

svakom slučaju, konju je teže da ih vuče.Savremeni fijakerista, naš kočijaš, i ne sluti da kola treba da podmazuje; ukoliko ihčak i podmazuje, čini to bezodgovarajućeg znanja, onako kako ječuo, slepo sledeći

uputstva slučajnih ljudi.Dakle kada ta kola, više ili manje prilagođena za putovanja

ravnim putevima, iz nekog razloga moraju da idu rupčagama, uvek im se nešto dogodi: ili im odleti matica, iliiskrivi zavrtanj, ili nešto propadne; zato se takve ekspedicretko završavaju bez više ili manje ozbiljnih popravki.



U svakom slučaju, sve je rizičnije korišćenje tih kola za predviđene ciljeve, a kada počne popravka, kola morate darasklopite na delove, da pregledate deo po deo i, kao što se ru takvim slučajevima, da svaki deo "nauljite", očistite, a zatim ponovo sklopite;često biva očigledno da odmah moratezameniti neki deo. Još je dobro ako se ispostavi da taj deo nskup, ali se može desiti da opravka košta skuplje od novih koDakle, sve što je bilo rečeno o pojedinim delovima tog prevoznog sredstva, koji uzeti svi zajedno predstavlj"najamni fijaker", može se u potpunosti primeniti i na oporganizacijučovekove prirode.Zbog toga što su ljudi izgubili znanja ili mogućnosti da naodgovarajući način pripreme mladu generaciju za odgovornegzistenciju, trenirajući sve posebne delove kojičine njihovo biće, u naše vreme je svaka ličnost zamršeno i neverovatnosmešno "nešto" koje, ako se vratimo našoj analogiji, predstaovakvu sliku: Najnoviji model kola, pravo ispodčekića, koja je lakirao pravinemački majstor iz grada Bremena, u koja je upregnut kokakvog u Zakavkazju zovu "dgolzidži"."Dži" - je konj; "dgolz" je ime jednog jermenskog stručnjaka zaumetnost kupovine i dranja kože sa isluženih konja.

Na sedištu tog pomodnog fijakera sedi neobrijan, neured pospan fijakerista, odeven u iznošeni kaput, koji je našaokanti za smeće, gde ga je kao nepotrebnog bacila kuvarica. Nnjegovoj glavi se cakli novi, tek kupljeni cilindar, tačna kopijaRokfelerovog, na rever mu je zakačena ogromna hrizantema.Savremeni čovek neizbežno predstavlja takvu smešnu slik

zato što od dana njegovog rođenja ona 3 dela koja se u njemuformiraju - a oni, iako različitog porekla i mada imaju osobin

različitih kvaliteta, radi izvršenja jedinstvenog cilja tokonjegove odgovorne egzistencije,čine "jedinstvenu celinu" - počinju, da tako kažemo, da "žive" i fiksiraju se u svojspecifičnim manifestacijama odvojeno jedan od drugoga,

nikada se ne obučavaju da pruže traženu automatsku uzajamn



podršku, da pomažu ili razumeju jedni druge,čak ni približno. Na taj način, kasnije, kada postanu neophodne njihovusaglašene manifestacije, do tih usklađenih manifestacija nedolazi.Uzgred rečeno, zahvaljujući takozvanom "sistemu obrazovanjmlade generacije", koji je u naše vreme sasvim fiksiran u življudi, a koji se sastoji isključivo u tome da se deci putemstalnog ponavljanja, dok ne otupe, utuvljuju mnogobrojne sk prazne reči i izrazi, kao i treniranju i prepoznavanju značenjatih reči i izraza naprosto prema njihovim glasovima, fijakeri još i može nekako da objasni neke želje koje oseća (mada, jedino ljudima svoga tipa) i ponekad je u stanju da maka približno razume druge.Taj naš fijakeristakočijaš, brbljajući s drugim fijakeristima uiščekivanju putnika i, što bi se reklo, "flertujući" kraj kapija s poslugom, ponekad nauči neke oblike takozvane "učtivosti".U skladu sa spoljnim uslovima života fijakerista uopšte, on postepeno automatizuje toliko da može da razlikuje jednu uod druge i da, na primer, izračuna kako da, ukoliko je nekaulica zbog popravke zatvorena, drugim putem dođe doodredišnog mesta.Ali što se tiče konja, iako kobna savremena izmišljotina p

nazivom "obrazovanje" ne učestvuje u njegovom formiranju usled toga njegove nasledne osobine nisu atrofirale, zb

mnogih faktora, formiranih u anomalnim uslovimuspostavljenim u procesu svakodnevnog života, on je rastaosvih zaboravljen, poput siročeta s kojim se r đavo postupalo, onne dobija ništa što odgovara psihi fijakeriste i neće saznati ništa

što ovaj zna, zbogčega

će oni ostati u odnosu potpunogmeđusobnog nepoznavanja, na koji je fijakerista navika

kontakt i međusobno razumevanje njima ne polaze za rukom.Može se dogoditi, međutim, da konj u svom ograničenomživotu nauči neke oblike uzajamnog odnosa sa fijakeristomčak, neku vrstu "jezika"; ipak, nesrećaje u tome što fijakerista

ne zna ičak i ne sluti da je to moguće.



Osim toga,činjenica da u tim anomalnim uslovima izmeđukonja i fijakeriste ne dolazi ni do kakvog kontakta, kojiomogućio da jedan drugoga automatski, makar malo razume postoji mnogo spoljnih uzroka koji od njih ne zavise, a kojlišavaju mogućnosti da zajedno slede jedini cilj za koji sobojica predodređeni.Isto kao što su povezani pojedini samostalni delovi "najamnfijakera", to jest kola s konjem preko rude, a konj fijakeristom preko dizgina, tako su i pojedini delovi oporganizaciječoveka povezani jedan s drugim: telo je sjedinjes čulima preko krvi, ačula s mišljenjem ili svešću prekotakozvanog "hanbledzojna", to jest supstance koju učovekustvaraju svi životni napori koje on namernočini.Žalosni sistem obrazovanja koji sada postoji, vodi u to fijakerista ne može da izazove nikakav efekat kod svog konjnajboljem slučaju, pomoću dizgina on može u njegovoj svesda izazove tri ideje - desno, levo i stoj.Ista stvar se događa i u opštoj organizaciji običnog čoveka,kada se usled bilo kojeg utiska "gustina i tempo hanbledzoju njemu promene i njegovo mišljenje izgubi svaku mogućnostda utiče na njegovu sopstvenučulnu organizaciju.Dakle, da rezimiramo sve što je rečeno, hteli ne hteli, mi

moramo priznati da svakičovek mora težiti da ima svojesopstveno "Ja"; inače, nikada neće predstavljati ništa drugo do

"iznajmljeni fijaker" u koji može da sedne bilo koji putnik izahteva da bude odvezen bilo kuda. Neće biti na odmet ako ovde primetimo da Institut harmoničan razvojčoveka ima, kao jedan od svojih osnovni

zadataka, cilj da, s jedne strane, pravilno obrazuje samostaličnost kod svojih učenika, pričemu, najpre posebno, a zatim unjihovom sistemu prema potrebama svog subjektivnog život budućnosti; s druge strane, da proizvede i vaspita kod svakučenika ono što mora imati svako ko nosi naziv "čovek beznavodnika" - svoje sopstveno "Ja".



Radi tačnijeg i, da tako kažemo, naučnog određivanja razlikeizmeđu pravogčoveka, to jestčoveka kakav on treba da bude, "čoveka pod navodnicima", kakvi su sada skoro svi savremljudi, zgodno je citirati nešto što je sam Gurdžijev rekao jednom svom predavanju.Evo šta je on rekao:- Definicijičoveka, s našeg stanovišta, ne mogu da pomognsavremena znanja, bez obzira da li se radi o anatomskifiziološkim ili psihološkim znanjima, jer svaka karakteristika, koju ona opisuju, svojstvena je ovom ili onnivou nekogčoveka i podjednako je primenljiva na sve; premtome, to znanje nam ne može dati mogućnost da tačnoodredimo razliku između ljudi koju želimo da utvrdimo.Mera te razlike može se formulisati samo sledećim terminima:"Čovek - to je biće koje može da "postupa", i "postupa" svesnna svoju sopstvenu inicijativu."Razume se, svakičovek koji više ili manje logički misli i koji jeu stanju da bude nepristrasan, mora se složiti s tim da nik pre nije bilo niti je moglo biti tačnije ili iscrpnije definicije.Pretpostavimo da smo privremeno prihvatili tu definiciju; u tslučaju neizbežno se postavlja pitanje koje je proizvsavremenog obrazovanja i savremene civilizacije: možečovek uopšte bilo šta da

čini sam, svesno i svojom sopstvenomvoljom.

Ne... odgovaramo odmah na to pitanje.A zašto ne? Naprosto zato što, kao što kategorički tvrdi i na osnovu svojiheksperimenata pokazuje Institut za harmoničan razvojčoveka, u

savremenomčoveku sve bez izuzetka "radi samo od sebe" i postoji ništa što savremeničovek radi sam.

U ličnom, porodičnom i socijalnom životu, u politici, naucumetnosti, filosofiji i religiji, ukratko rečeno, u svemu što jeuključeno u proces svakodnevnog života savremenogčoveka,sve od samog početka do kraja se radi samo od sebe i niko o

tih "žrtava savremene civilizacije" ništa ne može da uradi.



Ta eksperimentalno dokazana, kategorički potvr đena tvrdnjaInstituta za harmoničan razvojčoveka, to jest to da savremenčovek nije stanju da bilo šta radi i da sve u njemu radi samosebe, poklapa se s onim što očoveku govori "egzaktna pozitivna nauka".Savremena "egzaktna pozitivna nauka" kaže da ječovek veomasložen organizam koji se razvio putem evolucije iz prostorganizama i da je sposoban da na spoljne uticaje reagujeveoma složen način.Ta čovekova sposobnost da reaguje je toliko složena i povradejstva mogu otići toliko daleko od uzroka koji su ih izazvaluslovili, da naivnom posmatraču čovekovi postupci ili, ukrajnjoj meri neki od njih, mogu izgledati sasvim spontani.Prema idejama Gurdžijeva, običan čovek u stvarnosti nijesposoban ni za najmanji samostalan postupak ili reč.On je u potpunosti rezultat spoljnih uticaja.Čovek je transformatorska mašina, vrsta prenosne pogonsstanice. Na taj način, s gledišta sveukupnosti ideja Gurdžijeva, kao skladu sa savremenom "egzaktnom pozitivnom naukom",čovekse razlikuje od životinje jedino velikom složenošću reakcija naspoljne utiske i strukturom svog sistema opažanja.

A što se tiče onoga što je

čoveku svojstveno i što se zove"volja", Gurdžijev potpuno odriče mogućnost njenog postojanja

u prirodi običnogčoveka.Volja - to je određena kombinacija dobijena delovanjemodređenih osobina, koje je u sebi svesno izgradiočovek kojimože da "postupa".

U prirodi običnog

čoveka ono što se naziva "voljom" isklju

čivo je rezultat želja.

Realna volja predstavlja znak veoma visokog nivoa bića u poređenju sa suštinom običnog čoveka. I samo oni koji poseduju takvu suštinu mogu da "postupaju".Svi ostali ljudi su samo automati, mašine ili mehaničke igračke,

koje su navile spoljne sile, i koji rade jedino zato što "oprug



koja u njima postoji, deluje samo da bi odgovorila na slučajnespoljne uslove - opruga koju oni sami ne mogu ni da produni da skrate, niti da je na bilo koji način izmene na sopstvenuinicijativu.Dakle, ako priznajemo dačovek ima ogromne mogućnosti, mimu odričemo bilo kakvu vrednost kao samostalne jedinice, sdok je on onakav kakav je sada.Da bismo podvukli nedostatak bilo kakve volje kod običnogčoveka, mogu se dodati navodi iz drugih Gurdžijevljev predavanja, u kojima su manifestacije te znamenite volje kse čoveku pripisuje, koloritno opisane.Obraćajući se prisutnima Gurdžijev je rekao:- Vi imate dovoljno novca, odlične životne uslove i uživateopšte poštovanje i uvažavanje. Načelu vašeg dobro uhodanog posla stoje ljudi kojima apsolutno verujete i koji su vam od jednom reč ju, vaš život protiče u ružičnjaku.Vi raspolažete svojim vremenom prema sopstvenonahođenju, vi ste pokrovitelj umetnosti, uz šoljicu kafe rešavsvetske probleme, zanima vasčak i razvoj skrivenih duhovnihsnaga učoveku. Vi ste upoznati sa problemima duha i osećatese kao riba u vodi u pitanjima filologije. Pošto imate veoširoka saznanja u mnogim oblastima, imate reputac

intelektualca koji se razume u svaki problem.Vi ste - obrazac kulture.Svi vaši poznanici vas smatrajučovekom snažnim i odlučnim,i, čak, većina vaše uspehe pripisuje rezultatima koji su izrvaše sopstvene volje.Ukratko, kako god gledali, vi zaslužujete da vas podražava

vama se može pozavideti.Jednog jutra vi ustajete pod teškim utiskom nekakvog sna.Izvesno osećanje potištenosti, koje brzo prolazi posle buđenja,svejedno ostavlja svoj trag: izvesnu tromost i neodlučnost u pokretima.Prilazite ogledalu da biste se očešljali i rasejano ispuštatečetku;

dižete je i odmah ispuštate ponovo. Ondaje podižete bla



iznervirani i ispuštate je treći put; pokušavate da je uhvatite uvazduhu, ali... nevešt pokret ruke ičetka udara u ogledalo;uzalud ste nastojali da je uhvatite... suviše kasno! Tras! Vastarinsko ogledalo, kojim ste se toliko ponosili, razbilo sekomadiće.Do đavola! Đavo da ga nosi! Osećate potrebu da na nekomeiskalite svoj bes i, pošto ne nalazite svoje novine uz jutarkafu, jer je sluga zaboravio da ih donese, vi osećate kako sečaša vašeg strpljenja prelila i smatrate da ne možete više oskod kuće.Vreme je da krenete. Pošto je vreme divno i pošto ne morateidete daleko, odlučujete da krenete peške. Iza vas polako ide idvaš automobil, poslednja reč tehnike.Jarka sunčeva svetlost deluje na vas umirujuće. Vašu pažnju privlači gomila okupljena naćošku.Prilazite bliže i u centru te gomile viditečoveka koji bez svestileži na trotoaru.Polismen, uz pomoć nekolicine "svedoka", unosičoveka utaksi, kako bi ga odvezli u bolnicu.Zahvaljujući zaprepašćujućoj sličnosti između lica taksiste ilica pijanog monaha koga ste oborili prošle godine kada ste pripiti vraćali s jedne bučne večerinke, vi primećujete da se

događaj na

ćošku u vašim asocijacijama neobjašnjivo povezus tortom koju ste jeli na toj večerinki.

Ah, kakva je to bila torta!Vaš sluga, koji je danas zaboravio novine, pokvario vamraspoloženje. Zašto da to sada ne popravite?Evo pomodnog kafea u koji ponekad svraćate da posedite s

prijateljima.Ali zašto ste se odjednom setili sluge? Zar niste skoro sasvzaboravili jutrošnje nerviranje? Ali sada... kako je lepo zaslase kolačima i kafom.Gle! Za susednim stolom sede dve mlade žene. Kakočaravajuće plavuše!



Čujete kako jedna od njih šapuće drugarici: "Pogledaj, to je tipmuškarca kakav se meni sviđa."Možete li da negirate da su reči, koje ste slučajno čuli i koje su,možda, zbog vas specijalno kazane glasno, izazvale u va"unutrašnju radost"?Ako bi vas, recimo, u tom trenutku pitali da li je vredelo zbog jutarnjeg nerviranja budete van sebe, vi biste, naravodgovorili negativno i obećali biste sebi da vam se tako neštviše neće desiti.Da li je potrebno da opisujemo koliko se promenilo vraspoloženje kada ste se upoznali s plavušom koja vas zainteresovala i koju ste zainteresovali vi i vaše stanje tokvremena provedenog s njom?Vraćate se kući kao na krilima,čak i pogled na razbijenoogledalo izaziva u vama samo osmeh.Ali šta je s poslom zbog kojeg ste toga jutra izašli iz kuće? Teksada ste se toga setili. Šteta... nema veze, možete se javtelefonom.Prilazite telefonu i telefonistkinja vam daje pogrešan broj.Vi zovete ponovo, i opet isti broj. Nekakavčovek vasobaveštava da ste mu dodijali, vi odgovarate, da niste vi krreč po reč, i vi na sopstveno zaprepašćenje saznajete da ste

grubijan i idiot i daće on, ako se samo još jednom javite...Tepih, o koji se okliznete, izaziva eksploziju vašeg gneva,

to, trebačuti ton vašeg glasa dok prekorevate slugu koji vadonosi pismo!To je pismo odčoveka koga poštujete ičije lepo mišljenjevisoko cenite.

Njegov sadržaj je veoma laskav i dok gačitate, vaša ljutnja prolazi i ustupa mesto "prijatnoj zbunjenosti"čoveka koji sluša

panegirik o samome sebi. Završavatečitanje pisma u odličnomraspoloženju.Mogu da opisujem dalje ovu sliku vašeg dana - dana slobodnčoveka!

Možda mislite da preterujem?



Ne, to je fotografski tačan snimak, uzet iz života.Kada govorimo o ljudskoj volji i o različitim aspektima njenih pretpostavljenih autonomnih manifestacija koje za savremetakozvanu "radoznalu inteligenciju" - iako s našeg gledišnaivnu inteligenciju - služe jedino kao materijal za mudrovai samozavaravanje, biće korisno ako navedemo reči Gurdžijevaiz jedne njegove besede zato što ideje koje je on izrekaotakvim okolnostima mogu da bace svetlost na iluzornost voza koju se pretpostavlja da je svakičovek ima.Evo šta je on rekao.- Čovek dolazi na svet kaočist list papira, oko kojeg okolintek počinje da se nadmeće da bi ga zaprljala i ispunilaobrazovanjem, moralom, informacijama, koje smo nazv"znanjem" i svim vrstama ideja duga,časti, savesti, i tako dalje,i tome slično.Svi neprestano ponavljaju o neospornosti i nepogrešivosti ometoda koje sami koriste kako bi nakalemili te izdanke stablo koje se zove ljudska "ličnost".List papira postepeno postaje zaprljan, i što je zaprljaniji, to što je čovek više nakljukan efemernim informacijama pojmovima duga,časti, i tako dalje, koje mu nametljiv ponavljaju ili usađuju ljudi iz njegovog okruženja, utoliko g

svi smatraju "pametnijim" i dostojnijim.Pošto uvidi da ljudi na tu prljavštinu gledaju kao na vrlinu, osam neizbežno gleda na taj zaprljani list papira na isti način.Dakle, imate model onoga što nazivamo "čovekom", za kojegse često koriste reči "talenat" i "genije".Ali raspoloženje našeg "genija"će biti pokvareno začitav dan

ukoliko pored kreveta, kada se probudi, ne nađe svoje papu

če.Običan čovek nije slobodan u svom životu, u svom izražavan

i svom raspoloženju.On ne može da bude onakav kakav bi trebalo da bude; i on nonakav kakvim sebe smatra.Čovek - to zvuči gordo! Samo ime "čovek" znači "kruna

stvaranja"; ali... koliko ta titula odgovara savremenomčoveku?



Međutim, čovek, naravno, treba da bude kruna stvaranja, zašto je tako napravljen i što ima sve mogućnosti za sticanje podataka sličnih onima koje poseduje Ostvarivač svega postojećeg u Vasioni.Da bi se mogao nazvatičovekom, on mora to i da bude.A da bi bio čovek, on pre svega mora da s nesmanjenoupornošću i nepresušnim impulsom želje, koja proističe iz svih posebnih samostalnih delova koji predstavljaju njego jedinstveno biće, to jest sa željom koja istovremeno potiče izmišljenja, čula i organskog instinkta, da izgradi svestranznanja o sebi i da se istovremeno neprekidno bori sopstvenim subjektivnim slabostima, kao i da štiti rezultatekojih dolazi jedino uz pomoć svoje svesti, uočavajući pri tomenedostatke sopstvene subjektivnosti i nalazeći sredstva imogućnosti za borbu sa samim sobom, kao i da teži njihovoiskorenjivanju, ne štedeći sebe.Otvoreno rečeno, savremeničovek, kako ga mi vidimo svojimnepristrasnim pogledom, predstavlja samo satni mehanizaiako veoma složene konstrukcije.Čovek neizostavno mora duboko da razmisli o svoautomatizmu i da ga potpuno shvati, kako bi do kraja proceznačaj tog automatizma i sve posledice i rezultate koje

pretpostavlja, radi svog sopstvenog daljeg života i ropravdanja smisla i cilja svog rođenja i egzistencije.Za čoveka koji želi da prouči ljudski automatizam uopšte i dga sebi objasni, najbolji objekt izučavanja predstavlja on samsa svojim automatizmom; ali, da bi ga izučio u praksi i da biistinski shvatiočitavim svojim bićem, a ne "psihopatski", to jes

samo jednim delom svoje celine, potrebna su ispravno vođenasamoposmatranja.

Što se tiče mogućnosti pravilnog sprovođenjasamoposmatranja, bez rizika da na sebe navučete bilo kakvekobne posledice, koje veomačesto proističu iz ljudskih pokušaja da se nešto uradi bez potrebnog znanja, da bi

izbegli suvišne napore, neophodno je da budete upozoreni



naš ogled, potkrepljen velikim brojem tačnih informacija, pokazuje kako to nije tako prosto kao što na prvi pogizgleda. Zbog toga, kao osnovu za ispravno vođenosamoposmatranje uzimamo izučavanje automatizma kodsavremenogčoveka.Pre nego što se pristupi izučavanju tog automatizma i svih principa pravilnog samoposmatranja,čovek jednom zauvekmora da odluči: da će biti bezuslovno iskren prema samomsebi, da ni predčim neće zatvarati oči, da neće izbegavatirezultate, ma kuda ga oni odveli, da se neće uplašiti zaključakai neće sebe unapred ograničavati; osim toga, da bi te principmogao pravilno da primi i usvoji bilo koji sledbenik ovnovog učenja, treba utvrditi odgovarajuću formu "jezika", zatošto postojeću formu smatramo apsolutno neprihvatljivom za učenje.Što se tiče prvog uslova, pre svega, svako treba da budupozoren daće čoveku, koji nema naviku da misli i postupa pravcu koji odgovara principima samoposmatranja, b potrebna velika hrabrost kako bi iskreno usvojio postignzaključke i kako ne bi klonuo duhom, već im se povinovao inastavio da sledi te principe s još većom upornošću, koju toizučavanje neizostavno zahteva.

Ti zaključci mogu, da tako kažemo, da "preokrenu" svubeđenja i mišljenja, ukorenjena učoveku, isto kao ičitav

poredak njegovog uobičajenog mišljenja; i, u tom slučaju, onmože ostati, moždačak i zauvek, bez svih "prijatnih vrednostidragih njegovom srcu, koje su dotlečinile njegov spokojan imiran život.

Zahvaljujući ispravno vo

đenom samoposmatranju,

čovek

ćeveć prvih dana pojmiti i jasno shvatiti svoju potpunu slabo

bespomoćnost pred licem bukvalno svega što ga okružuje.On će se svim svojim bićem uveriti da sve njime upravlja, da gsve usmerava. On, pak, ničim ne upravlja i ništa ne usmerava.



Njega privlači ili odbija ne samo sve živo, koje u sebi nomogućnost da kod njega izaziva ove ili one asocijacije, već čaki inertni i neživi predmeti.Ako se oslobodi lažnog shvatanja samoga sebe i svsamozavaravanja – impulsa koji su postali svojstvesavremenim ljudima - saznaće da je čitav njegov život samoslepa reakcija na to privlačenje ili odbijanje.On će jasno uvideti kako su takozvani "pogled na svenjegovo mišljenje, karakter, ukus, i tako dalje, ištancukratko, kako je formirana njegova ličnost i pod kakvimuticajima ona može da se menja.Što se tiče drugog uslova, to jest uspostavljanja praviln jezika, to je neophodno zato što je naš opšteprihvaćeni jezik,koji ima, da tako kažemo, "pravo građanstva", i kojim migovorimo, pišemo knjige i prenosimo naša znanja i iddrugima, s naše tačke gledišta postao potpuno neupotrebljiv zviše ili manje tačnu razmenu mišljenja.Reči koječine naš savremeni jezik, zbog proizvoljnog značenjakoje im ljudi daju, izražavaju samo neodređena i relativnamišljenja, te ih tako obični ljudi primenjuju "elastično".U razvoju te anomalije u ljudskom životu, glavnu ulogu, kmi mislimo, igra nepravilan sistem obrazovanja mla

generacije.On zauzima glavno mesto, jer, kao što sam već rekao, prisiljavajući omladinu da kao papagaj ponavlja što veći brojreči, učeći je da te reči razlikuje prema zvučanju, kao danjihova realna suština nije važna, taj sistem obrazovanja dovdo toga da ljudi postepeno gube sposobnost da razmišljaju

onome očemu sami govore i što

čuju od drugih.Pošto gube tu sposobnost, a istovremeno imaju potrebu da v

ili manje tačno prenesu svoje misli drugima, oni su, bez obzna ogroman broj reči koje već postoje u savremenim jezicima prinuđeni da ili pozajmljuju reči iz drugih jezika, ili da uveksmišljaju nove reči, zato što, na kraju krajeva. kada savreme

čovek želi da izrazi neku ideju, za koju zna mnogo naizg



odgovarajućih reči i odabere jednu, za koju mu sečini da mu prema misaonom shvatanju najviše odgovara, on i dainstinktivno oseća nesigurnost u pravilnost svoga izbora nesvesno pridaje toj reči svoje sopstveno subjektivno značenje.Zbog te, već automatske navike i postepenog nestajansposobnosti dugotrajne koncentracije svog aktivnog mišljenobičan čovek, dok izgovara iličuje reč, nevoljno naglašava izadržava se na ovom ili onom aspektu ideje prenete reč ju,neizostavno ograničavajući celovito značenje reči na samo jedan aspekt; to jest, ta reč, bez obzira na to što sadrži svesmislove date ideje, izražava samo prvo značenje koje je onuhvatio, u zavisnosti od automatskih asocijacija koje se u njeodvijaju.Zato uvek kada savremeničovek tokom razgovoračuje iliizgovori jednu te istu reč, on joj pridaje različita značenja,često potpuno suprotna punom smislu koji ta reč ima.Svakomčoveku koji je toga svestan i koji više ili manje imsposobnost zapažanja, razgovor dvojice savremenih ljizgleda kao "tragikomično prazan zvuk", što postaje očiglednokada mu se priključe i drugi.Svako od učesnika unosi sopstveno subjektivno značenje u svereči koje postaju težište onoga što se može nazvati "simfonij

reči bez sadržaja", koje uhu nepristrasnog i obavešten posmatrača izgledaju naprosto kao ono što se u bajkam

"Hiljadu i jedne noći" naziva "kakofonijskom, fantastičnom besmislicom".Razgovarajući na taj način, savremeni ljudi uobražavaju drazumeju jedni druge ičak su uvereni da razmenjuju svoj

misli.S druge strane, oslanjajući se na gomilu neospornihčinjenica, potvr đenih psihofizičkohemijskim eksperimentima, kategoričkitvrdimo da sve dok savremeni ljudi budu onakvi kakvi jesu jest "obični ljudi", ma o čemu između sebe raspravljali, posebno ako je predmet rasprave apstraktan, oni nikada nće



razumeti istovetne ideje, izražene istim rečima, i čak nećeuistinu ni razumeti jedni druge.Eto zašto u običnom savremenomčoveku svaki unutrašnjidoživljaj,čak i težak, koji bi mogao da ga natera da se zamisizvede logičke rezultate koji bi bili veoma korisni po okolinostaje neizražen i jedino se transformiše u takozva"podjarmljujući faktor".Iz tog razloga se izolacija unutrašnjeg života svake individ povećava, i usled toga "uzajamna obuka", toliko neophodnakolektivnu egzistenciju ljudi, sve brže i brže nestaje.Zbog gubitka sposobnosti mišljenja i razmišljanja, uvek k prosečan savremeničovek čuje ili upotrebi u govoru bilo kojreč koja mu je poznata jedino po zvuku, on se ne zaustavkako bi razmislio ičak se i ne pita šta tačno znači ta reč, jer onJ'e već jednom zauvek rešio da on to zna i da drugi to takođeznaju.Moždaće se zapitati ako prvi putčuje sasvim nepoznatu reč; aliu tom slučaju onće se zadovoljiti time što je zamenjuje drugoreč ju koja mu zvuči poznato i tadaće smatrati da je sverazumeo.Da bismo naglasili ovo što je upravo rečeno, može se navestikao primer reč koju savremeni ljudi veomačesto upotrebljavaju

- reč "svet".Kada bi ljudi mogli da obuhvate sve u svojim mislima, uv

kada čuju ili izgovore reč "svet", većina bi morala, naravnoukoliko bi bili iskreni, da priznaju kako im ta reč ne dajenikakvu tačnu predstavu. Naprosto, hvatajući na sluhuobičajeno značenje te reči, čije bi im značenje izgledalo jasno,

oni kao da u sebi kažu: "A... svet... Znam šta je to", i mirno p-laze na nešto drugo.Ako neko specijalno skrene pažnju na tu reč i zna da je serviratako da je okolina shvati, oniće pre svega naprosto da se zbuneali ubrzo, pošto dođu k sebi i sete se prvog značenja koje im padne na pamet, oniće ga predstaviti kao svoje, iako u stva

ranije nisu o tome razmišljali.



A, ukoliko taj ima vlast da većinu savremenih ljudi,čak i onekoji su dobili takozvano "dobro obrazovanje", natera da tačnoutvrde kako sami razumeju reč "svet", oniće dugo obilazitiokolo naokolo, tako daće se taj nehotice setiti ricinusovog uljs njegovom delikatnošću. Na primer, neko od tih ljudi, koji jizmeđu ostalog, pročitao nekoliko knjiga iz astronomije, reka bi da "svet" predstavljaju - mnogobrojna sunca, okruže planetama i raspoređena na ogromnom rastojanju jedna odrugih, obrazujući ono što nazivamo "Mlečni put"; iza njega, naneizmernim rastojanjima i izvan granica prostranstadostupnih našim istraživanjima, po svoj prilici se nalaze drusazvežđa i drugi svetovi. Neko drugi, koga zanima savremena fizika, govorio bi"svetu" kao o stalnoj evoluciji materije, od toma pa sve ogromnih objekata, kao što su planete i sunca i možda pomenuo teoriju o sličnosti sveta atoma i elektrona sa svetomsunca i planeta, i tako dalje u tom duhu.Treći, koji se iz ovog ili onog razloga zaneo filozofijom ičitasve što mu dođe u ruke u vezi s tim, rekao bi da je "svet" - sam proizvod naše predstave i mašte i da je naša Zemlja, na primsa svojim planinama i morima, biljnim i životinjskim carstvi- tek samo privid, iluzorni svet.Č

ovek, upoznat s poslednjim teorijama o svetu sa vdimenzija, rekao bi da se "svet" obično tretira kao beskrajnatrodimenzionalna sfera, ali da u stvari trodimenzionalni svetmože da postoji kao takav, već kao poprečni presek drugogčetvorodimenzionalnog sveta, iz koga proističe sve što sedogađa oko nas i gde se sve vraća.Č

ovek,čiji je pogled na svet zasnovan na religioznidogmama, tvrdio bi da je "svet" - sve što postoji, vidljiv

nevidljivo, Bogom stvoreno i zavisno od Njegove Volje.vidljivom svetu naš život je kratak, ali u nevidljivom svetu, čovek dobija nagradu ili kaznu za sva svoja dela tokom sv boravka u vidljivom svetu, život je večan.



Čovek obuzet "spiritualizmom", rekao bi da pored vidljivsveta postoji drugi "svet", "onostrani", i da je već uspostavljenaveza sa bićima, nastanjenim u tom "onostranom svetu".Fanatik teozofije bi nastavio i rekao da postoji sedam "svetokoji se međusobno prožimaju i da se oni sastoje iz materije kose sve više i više razređuje, i tako dalje.Ukratko rečeno, ni jedan naš savremenik ne bi mogao d ponudi tačnu, opšteprihvaćenu definiciju o realnom značenjureči "svet".Potpun unutrašnji život nekogčoveka samo je "automatskkontakt" između dva ili tri asocijativna niza, stvorena iz utisakoji su prethodno primljeni i fiksirani u svakom od njegovacentra različite prirode, ili "mozga", putem delovanja nekoslučajnog impulsa, nastalog u njemu. Kada se te asocijacije j ponovo, to jest kada se ponove odgovarajući utisci, može sevideti da se pod uticajem nekog slučajnog unutrašnjeg ilispoljašnjeg dejstva uticaji iste prirode ponavljaju u drugcentru.Sve osobenosti pogleda na svet običnog čoveka ikarakteristične odlike njegove individualnosti se dešavajuzavise od redosleda impulsa koji nastaju u momentu dobijanovih utisaka, kao i od automatizma određenog za početak

procesa ponavljanja tih utisaka.Upravo to objašnjava nesklad, koji običan čovek može da uočimeđu različitim asocijacijama koje nemaju ništa zajedničko ikoje se u njemu odvijaju istovremeno za vreme njegov pasivnog stanja.Te utiskečovekova priroda opaža posredstvom tri sistema k

deluju kao prijemnici sedam takozvanih "planetarnih centralvibracija", a koji kod njega postoje kao i kod svih životinja.Struktura ta tri sistema percepcije kodčoveka je ista u svakomdelu nekog mehanizma.Oni podsećaju na čiste gramofonske "ploče" i na tim pločamaili, moglo bi se reći, na brazdama se beleže svi primljeni utisc



od prvih danačovekovog dolaska na svet, pačak i pre, dok senalazio u majčinoj utrobi.Različiti sistemi, koji čine jedinstven mehanizam, takođe poseduju određen automatski mehanizam, zahvaljujući kojemse novonastali utisci, uz one koji se beleže zajedno sa sličnim prethodno primljenim, takođe beleže hronološkim redosledom. Na taj način, svaki doživljeni utisak se beleži na različitimmestima na više brazda i na tim brazdama sečuvanepromenjen.Ti opaženi utisci, prilikom kontakta sa vibracijama jedne i prirode imaju osobinu i kvalitet "samobuđenja"; zatim se ponavlja uticaj nalik na onaj koji je bio izazvan njihovim prv pojavljivanjem.Upravo to ponavljanje prethodno primljenih utisaka rađatakozvanu "asocijaciju" i delovi tog ponavljanja zatdospevaju u polječovekovog stanja pažnje, koje se naziv"pamćenjem".Pamćenje običnog čoveka, u poređenju s pamćenjemharmonično razvijenogčoveka tokom njegovog odgovornoživota, je veoma loše prilagođeno za korišćenje zaliha prethodno primljenih utisaka.Pomoću pamćenja običan čovek može da iskoristi redosled te

malog dela svoje zalihe utisaka, dok pamćenje, svojstvenorealnomčoveku, zadržava redosled svih utisaka bez izuzetk

bez obzira na to kada su oni primljeni. Na osnovu mnogobrojnih izvršenih eksperimenata nesumnjivom tačnošću je utvr đeno da svakičovek u izvesnimstanjima, kao što je, na primer, određen stadijum hipnoze, može

tačno u minut da se seti svega što mu se bilo kada dogodilo;može da se seti svih pojedinosti svog okruženja, lica i glas

ljudi koji su bili pored njega prvih dana njegovog života, d je, prema opštevažećem mišljenju, još bio nesvesno biće.Dok se čovek nalazi u nekom od tih stanja, on pomoćuveštačkih sredstava može da pokrene one točkiće koji su bili

skriveni u najudaljenijim zabitima njegovog mehanizma.



događa se, isto tako, da se ti točkići pokrenu pod dejstvom bilokojeg javnog ili skrivenog uticaja, izazvanog njegovdoživljajima, usledčega pred čovekom iznenada iskrsavajudavno zaboravljene scene, slike, lica, i tako dalje.Ovdeću prekinuti izlagača, jer smatram da se može dati sledećadopuna:DopunaTakav je običan, prosečan čovek - nesvesni rob, potpuno uslužbi univerzalnih ciljeva, stranih njegovoj sopstvenindividualnosti.On može takav da proživičitav svoj život i takav zauvek dnestane.Ipak, Velika Priroda mu je dala mogućnost da ne ostane biće -naprosto slepi instrument koji je potpuno u službi univerzalnih objektivnih ciljeva, već da, služeći joj i ostvarujućisve što mu je predodređeno i što je usud svakog stvora kojdiše, istovremeno radi na sebi, na svojoj sopstven"egoističkoj" ličnosti.Ta mogućnost mu je takođe data radi služenja zajedničkomcilju, zato što su za ravnotežu objektivnih zakona potrebni tarelativno slobodni ljudi.Iako je ta sloboda moguća, ipak, teško je reći može li svaki

neobičan

čovek da je ostvari.Postoji mnogo uzroka koje to mogu sprečiti i koji u većini

slučajeva ne zavise od nas lično, niti od velikih kosmičkihzakona, već jedino od različitih slučajnih uslova našeg rođenja iformiranja, to jest, uglavnom od nasleđa i raznih okolnosti koje prate proces našeg "pripremnog uzrasta". Upravo

nekontrolisani uslovi mogu sprečiti to osloba

đanje.Osnovna teškoća u načinu oslobađanja od stalnog ropstva jeste

to što smo dužni da s namerom koja je rezultat naše sopstvinicijative, sa upornošću koja podržava naše sopstvene naporeto jest, ne tuđom voljom, već našom sopstvenom uspemo da isvoje prirode iskorenimo ne samo fiksirane posledice određenih



svojstava onoga što je postojalo kod naših praotaca i štonazivano "organom kundabufera", već i predispozicije za te posledice, koje opet mogu pustiti svoje izdanke.Da biste stekli makar približnu predstavu o tomčudnom organui njegovim osobinama, kao i o načinu ispoljavanja posledica tihsvojstava, treba da se zadržimo na tom pitanju nešto duže i dnjemu porazgovaramo podrobnije.Velika Priroda je u svojoj dalekovidosti, iz mnogobrojnvažnih razloga -čija će teorijska objašnjenja biti data nsledećim predavanjima - bila prinuđena da u organizam naših predaka smesti jedan specijalni organ,čije su osobineonemogućavale da se vidi i oseti realnost.Iako je kasnije Velika Priroda taj organ uklonila iz njihovorganizama, zbog kosmičkog zakona "asimilacije rezultatčesto ponavljanih radnji" - prema kojemusledčestog ponavljanja jedne te iste radnje u svakoj kosmičkojkoncentraciji pod određenim uslovima dolazi do tendencijreprodukovanja sličnih rezultata — predispozicija, formirankod naših predaka, prenošena je iz generacije u generaciju, tda su kod njihovih potomaka, pošto su u procesu svsvakodnevnog života uspostavili mnoge uslove koji su b povoljni za njeno zakonomerno manifestovanje, posled

različitih svojstava toga organa po

čele da se ispoljavaju kodnjih i, prenoseći se iz generacije u generaciju, postepeno su

ukorenile i, na kraju krajeva, izazvale iste one manifestackao i kod njihovih predaka.Da bismo makar približno shvatili kako se te posledmanifestuju kod nas, hajde da razmotrimo jednu nesumnjčinjenicu, kojaje potpuno razumljiva našem Umu.Svi ljudi su smrtni i svako od nas može u svakom trenutku

umre.A sada postavimo pitanje: može ličovek zaista da opiše i, datako kažemo, da "preživi" u svojoj svesti proces sopstvesmrti?



Ne! Svoju sopstvenu smrt i doživljaj tog procesačovek, makoliko to želeo, nikada ne može da opiše.Običan savremeničovek može da zamisli smrt drugogčoveka,ali i to nepotpuno.On može da opiše, na primer, nekog mistera Smita, koji izliz pozorišta, pada pod automobil i gine...Ili, otkačenu tablu sa natpisom firme vetar baca na glavmistera Džonsa koji tu slučajno prolazi, i ubija ga na licumesta...Ili, pak, mister Braun pojede pokvarenog jastoga i, pošto nema spasa, on sutradan umire.Svako može lako da zamisli sve to. Ali može li običan čovek davidi sebe u situaciji kakvu je zamislio za mistera Smita, mistDžonsa i mistera Brauna i da zaista oseti potpuno očajanje predlicem takve situacije?Razmislite, u kakvom stanju može bitičovek koji je jasnozamislio i osetio neizbežnost sopstvene smrti!Ako to ozbiljno zamisli i toliko duboko oseti da zaista sposopstvenu smrt, može li za njega postojati nešto užasnije toga?U svakodnevnom životu, osim užasnečinjenice o neizbežnostinaše sopstvene smrti, postoje mnoge druge stvari, posebn

poslednje vreme, i ako samo zamislimo da se one u živmoraju doživeti toće u nama izazvati osećanje neopisive inepodnošljive patnje.Pretpostavimo da neki savremeni ljudi, koji su već potpunolišeni svake objektivne nade u budućnost, to jest oni koji ništanisu "posejali" tokom svog odgovornog života i zato n

"požnjeli" nikakve plodove, pretpostavimo da jednog dashvate neizbežnost skore smrti - zbog takve pomisli je mogćeobesiti se.Usled specifičnog delovanja posledica svojstava organkundabufera na njihovu psihu, većina savremenih ljudi - onatricentrična bića u koja je Tvorac položio svoje nade daće

služiti višim ciljevima - oslobođeni su tih istinskih užasa. I na



taj način oni mogu mirno da provedu svoj život, izvršavajućinesvesno ono za šta su bili predodređeni, ali pri tome moguslužiti samo neposrednim ciljevima, Prirodi, jer su sebe zbsvog nedostojnog, nenormalnog života, lišili svake mogućnostisluženja višim ciljevima.Te posledice dovode do toga da ljudi ne samo što nisu svetog užasa, već, kako bi umirili sebe, izmišljaju svakakvfantastična objašnjenja, koja izgledaju verodostojna jedinjihovoj naivnoj logici, o onome što stvarno osećaju i o onomešto uopšte ne osećaju.Pretpostavimo, recimo, da je pitanje naše nesposobnosti stvarno osetimo razne istinske strahove, posebno strah sopstvene smrti, postalo "nasušno pitanje dana", kao štovremena na vreme biva s nekim pitanjima savremenog životada bi, po svoj prilici, svi obični smrtnici i takozvani"naučnici" ponudili tačno rešenje u koje ni na trenutak ne bsumnjali i "s penom na ustima" bi dokazivali da ljude od sopst-venih užasa može spasti jedino njihova sopstvena "volja"Ali, ako pretpostavimo da je tako, zašto nas onda pretpostavljena volja ne spase od svih sitnih strahova, koji spopadaju na svakom koraku?Da bi sečitavim svojim bićem, a ne naprosto "u mislima", št

je na nesreću naših potomaka postalo dominantna osobinsavremenih ljudi, osetilo i shvatilo ono što sam sada rek

zamislite sledeće:Uveče, posle predavanja idete kući, svlačite se, ležete u posteljui upravo kada se spremate da se pokrijete, ispod jastuka istr čavamiš i pretr čavši duž čitavog vašeg tela, nestaje u naborim

pokrivača.Priznajte iskreno da već sama pomisao na to izaziva drhtavicu

čitavom vašem telu.Zar nije tako?A sada, molim vas, hajde da napravimo izuzetak i da bučešća bilo kakvih subjektivnih emocija, fiksiranih u vam



zamislimo da vam se tako nešto dogodilo, i vićetezaprepašćeno shvatiti da biste reagovali na isti način.Šta je tu strašno?To je običan domaći miš, najbezazlenije od svih stvorenja.I zato vas pitam, kako se to može objasniti ako se pretpostda svakičovek poseduje "volju"?Kako se možemo pomiriti sčinjenicom da sečovek boji plašljivog malog mišića, najplašljivijeg stvorenja, kao i hiljaddrugih gluposti koje se verovatno nikada neće dogoditi, ali neoseća strah pred licem sopstvene neizbežne smrti?U svakom slučaju, tu užasnu protivrečnost je nemogućeobjasniti delovanjem famozne "volje".Kada se o toj protivrečnosti trezveno razmisli, bez ikakvi predrasuda, to jest bez gotovog mišljenja takozvan"autoriteta" -čijeg se mudrovanja ljudi pridržavaju zbog svonaivnosti i "instinkta stada", a da i ne govorimo o rezultatimnastalim u njihovom mišljenju zbog anomalnog obrazovanj postaje potpuno očigledno da je sve te strahove, koji u ljudimne rađaju želju da se obese, Priroda specijalno dopustila u mu kojoj su oni neophodni za proces našeg svakodnevnog živoI razume se, bez njih - bez svih tih, u subjektivnom smi"buvljih ujeda", koji za nas predstavljaju "besprimer

strahove" - mi nemamo nikakve doživljaje uopšte - radonade, razočaranja, i tako dalje, te ne možemo osećati sav tajnemir, stimulanse, težnje ili uopšte bilo kakve impulse koji primoravaju da radimo, da se borimo za nešto i da težinekakvom cilju.Upravo ta sveukupnost, moglo bi se reći "deč jih doživljaja",

kod običnog

čoveka nastaje i proti

če automatski i ti doživljaji, s jedne strane,čine i održavaju život, dok, s druge strane, n

ostavljaju ni vremena ni mogućnosti da se vidi i oseti realnost.Kada bi običan savremeničovek mogao nekako to da oseti ilda zapamti kakoće u određeno i izvesno vreme, na primersutra, kroz nedelju ili mesec dana, iličak kroz godinu ili dve



pouzdano umreti, šta bi onda ostalo od svega što je do tčinilo njegov život?Sve bi za njega izgubilo smisao i značaj. Šta bi bilo važno:nagrade, dobijene onomad za dugu službu, kojima se tolradovao, ili pogled pun obećanja što ga je uputila žena kojuodavno i beznadežno želi, ili novine uz jutarnju kafu, komšijski pozdrav pun poštovanja na stepeništu, pozoriuveče, odmor i san... sve te prijatne stvari - koliko bi sve ovredele? Naravno, one više ne mogu imati značaj, koji im je pridavao pre, ukolikočovek zna daće ga smrt stići za pet ili desetgodina. Ukratko, običan čovek ne može i ne treba da gledsopstvenoj smrti "u oči", zato što treba da reši pitanje koje prenjim stoji:"Zašto treba da živimo, radimo i patimo?"Upravo da to pitanje ne bi moglo da bude postavljeno, VelPriroda je, uverivši se da učoveku više nema faktora za valjanizražavanje, svojstveno tricentričnim bićima, providencijalno imudro zaštitila ljude, uzimajući u obzir da u njihovoj priroddolazi do različitih posledica onih osobina koje im ne dolikujukoje im usled neophodnih aktualizacija ne omogućuju da opazei osete realnost.

I Velika Priroda je bila prinuđena da se prilagodi toj anomaliji objektivnom smislu zato što je to, zbog uslova svakodnevn

života, koje su ljudi sami uspostavili, zbog pogoršanja kvalizračenja, neophodnog za više opštekosmičke ciljeve, biloneophodno u cilju uspostavljanja ravnoteže, regulacnataliteta i dužine života.

Dakle, jasno je da ljudima život nije dat radi njih samih, već da bi služili opštekosmičkim ciljevima, a da Velika Prirod

održava taj život tako da on protiče više ili manje podnošljivo brine o tome da se on ne prekine prevremeno.Zar i mi ljudi ne hranimo, brinemo i na isti način, koliko god jemoguće, činimo prikladnim život naših ovaca i svinja.



Zar to činimo zato što cenimo njihove živote radi samnjihovih života? Ne! Mi sve točinimo da bismo ih jednog lepog dana ubiliuzeli njihovo meso koje nam je potrebno i koje treba da bušto masnije. Na isti način Priroda preduzima sve moguće mere kako bismomi živeli tako da ne vidimo taj užas i da se ne bismo obesveć da bismo živeli dugo, a onda kada joj je to potrebno, onas ubija.U postojećim uslovima svakodnevnog života ljudi to je vć postalo neosporan zakon Prirode.U našem životu postoji najveći mogući cilj i svi smo dužni daslužimo tom velikom opštem cilju - u tome je sav smisasvrha našeg života.Svi ljudi bez izuzetka - robovi njenog "Veličanstva", kao i svikoji, hteli ne hteli, moraju da joj se potčine i bezuslovno i beskompromisno izvršavaju ono što je svakome od n predviđeno nasleđem i stečenom suštinom.Sada, posle svega što sam rekao, vraćajući se osnovnoj temidanašnjeg predavanja, želim da vas podsetim na izraze ksam nekoliko puta upotrebio za definisanječoveka - "pravičovek" i "čovek pod navodnicima", i da na kraju kaže

sledeće.Iako su pravičovek, koji je već stekao svoje sopstveno "Ja",

čovek pod navodnicima, koji svoje "Ja" nema, u jednakoj mrobovi istog "Veličanstva", razlika među njima, kao što sam već govorio, jeste u tome što je pozicija prvog prema ropstsvesna i on ima mogućnost dačak i kada služi "univerzalnom

ostvarenju", primeni deo svojih manifestacija u skladu Proviđenjem Velike Prirode, kako bi došao do "večne Suštine",dok drugi, na saznavši za svoje ropstvo, tokomčitave svojeegzistencije služi naprosto kao stvar koja, kada prestane bude potrebna, zauvek nestaje.Da bih ono što sam upravo rekao učinio što iscrpnijim i

konkretnijim, uporediću život čovečanstva s velikom rekom



koja potiče iz različitih izvora i teče površinom naše planete, aživot pojedinačnog čoveka sa jednom od kapi, koječine tu rekuživota.Reka najpre teče kao jedinstvena celina relativno ravnomdolinom, a zatim se na mestu koje je Priroda podvrg"nezakonitoj kataklizmi" deli na dva zasebna korita ili, kako ponekad kaže, nastaje "vododelnica".Sva voda jednog dela reke posle podele teče još ravnijomdolinom posred "veličanstvenog i živopisnog" pejzaža, u kojemse ističe lepotom i najzad se uliva u beskrajni okean.Drugi deo reke nastavlja da savlađuje prepreke, stvoreneupravo pomenutom "nezakonitom kataklizmom", najzdospeva u pukotine, nastale usled te kataklizme i ponirenajveće dubine Zemlje.Iako posle "vododelnice" ta dva dela teku samostalno i višene mešaju, u određenim momentima oni se jedan drugomtoliko približavaju da se svi rezultati, nastali procesom njiho proticanja, sjedinjuju, a ponekad,čak, za vreme velikihatmosferskih pojava, kao što su vetrovi, bure, i tako damlazevi vode ičak pojedine kapi, dospevaju iz jednog dela drugi.Zasebno uzet, život svakogčoveka, do stupanja u odgovoran

uzrast, odgovara kapi vode u prvobitnom toku reke, a megde nastaje "vododelnica", odgovara vremenu kada on posodrasla jedinka.Pre te podele svaki deo vode, radi ispunjenja misije kojaje dčitavoj reci, u skladu sa zakonom predstavlja celinu inajmanjim pojedinostima je isti za svaku pojedinačnu kap, ali

samo zato što se svaka kap nalazi u zajedničkom toku

čitavereke.

Za samu kap, sva njena sopstvena kretanja, svi pravci u kojise ona kreće i sva stanja, izazvana promenom njenog položa putem različitih slučajnih uslova okoline, ubrzavanjem iusporavanjem tempa njenog kretanja, uvek je i potpuno st

slučaja.



Za kapi ne postoji predodređenost njihove sopstvene sudbine – predodređenost postoji samo začitavu reku. Na početku toka reke ili života kapi, sada ovde, a kromagnovenje tamo, već minut kasnije one mogu i da ne postojviše kao takve, pljusnuvši iz reke ili isparivši iz nje.I ponekad je zbog nedostojnog života nekogčoveka, VelikaPriroda prinuđena da kod njega izazove određeno izrođavanje.U cilju opšte aktualizacije svega postojećeg bilo je predviđenoda se celokupan ljudski život na Zemlji podeli na dva delVelika Priroda je predvidela i postepeno fiksirala pojedinostima svoje opšte aktualizacije određeni zakonomerni proces, putem kojeg u kapi vode prvobitnog toka reke životavreme takozvane "unutrašnje subjektivne borbe sa sopstvennegativnim principom", može da nastane ili da ne nasta"nešto", zahvaljujući čemu se rađaju određene osobine kojemu omogućuju da na mestu vododelnice uđe u prvi ili u drugideo vodenog toka.To "nešto", koje u prirodi svake kapi služi za auktualizacosobina koje odgovaraju prvom ili drugom vodenom to predstavlja u prirodi svakogčoveka, koji je dostigao odgovornuzrast, upravo ono "Ja", kome je posvećeno današnje predavanje.Č

ovek koji poseduje svoje sopstveno "Ja", stupa u jedan vodenih tokova reke života, dokčovek, lišen "Ja", stupa udrugi.Dalju sudbina svake kapi reke života određuje "vododelnica" uskladu sa onim vodenim tokom u koji ona dospeva.Do toga dolazi zato što se, kao što sam već rekao, prvi od ta dva

dela vodenog toka, na kraju krajeva, uliva u okean, to jest u sferu Prirode, u kojoj se neprekidno odvija "Razmena matersa različitim kosmičkim koncentracijama putem procestakozvanog "pohdalisdžanhija",čiji jedan aspekt, uzgred,savremeni ljudi nazivaju "ciklonima". Na taj način, svaka kapvode dobija mogućnost daljeg razvoja i kretanja ka sledećem,

višem nivou.



Što se tiče drugog vodenog toka, on se na kraju krajeva sliva pukotine u utrobi Zemlje, gde učestvuje u "involucionomstvaranju" koje se neprekidno odvija unutar planete, te pretvara u paru i raspoređuje u odgovarajuće sfere kako bislužio za nastanak novih objekata.Posle "vododelnice", veliki i mali posledični procesi kojiobezbeđuju ispunjenje predodređene namene svakog vodenogtoka, do najmanje pojedinosti svog spoljašnjeg kretanja, takđe proističu iz tih istih kosmičkih zakona; ipak, rezultati koji injih slede, da tako kažemo, "subjektivizovani" su prema dvavodenim tokovima; i mada funkcionišu nezavisno, oneprekidno jedan drugome pomažu i podržavaju jedan drugo"Subjektivizovani" rezultati drugog reda, koji proizilazefundamentalnih kosmičkih zakona, ponekad funkcionišu ramuz rame, ponekad se sudaraju ili presecaju, ali se nikada sjedinjuju. A delovanje tih "subjektivizovanih" rezultata drureda, u određenim uslovima okruženja, takođe može ponekadda se odnosi na pojedine kapi.Za nas, savremene ljude, osnovno zlo se sastoji u tome što zbrazličitih uslova svakodnevnog života, koje smo samustanovili, posebno zbog anomalnog "obrazovanja", dospevau odgovoran uzrast stičući prirodu koja odgovara jedino onom

delu reke života kojem je suđeno da se sunovrati u utrobuzemlje, i dospevši tamo idemo nošeni maticom; ne misleći na

posledice, prepustivši se toku, mi sve prepuštamo sudbini.Dok god smo pasivni, mi ne samo da neizbežno moramoslužimo jedino kao sredstva "involucionog" stvaranja Priroveć radi spasenja života moramo ropski da se pokoravamo sv

vrstama slepog slučaja.Pošto je većina ovde prisutnih slušalaca, što bi se reklo, vć

"stupila" u odgovoran uzrast i iskreno može priznati da do snije imala sopstveno "Ja", i pošto u skladu sa sadržajem svšto sam ovde rekao, ne vidi za sebe nikakvu prijat perspektivu, reći ću vam sasvim otvoreno i bez ikakvih zadnj



namera, kako ne biste, posebno oni među vama koji su toshvatili, počeli da "jadikujete" i pali u uobičajeni "pesimizam"koji preovladava svuda u anomalnom životu savremenih ljuda prema mojim ubeđenjima, formiranim tokom dugih godinistraživanja i potkrepljenih mnogobrojnim eksperimentiizvršenim neuobičajenim metodama, kao i njihovih rezultatna kojima se zasniva Institut za harmoničan razvojčoveka -čakni za vas još nije suviše kasno.Radi se o tome da su mi ta istraživanja pouzdano i jas pokazala da je u svojoj beskrajnoj brizi Majka Priro predvidela mogućnost da sva bića steknu zrno svoje suštine, to jest sopstveno "Ja",čak i pošto stupe u odgovoran uzrast.Dalekovidost naše Majke Prirode, u našem slučaju, sastoji se utome što nam ona pod određenim unutrašnjim i spoljašnjimuslovima pruža mogućnost da pređemo iz jednog toka u drugi.Izraz "prvo oslobađanje čoveka", koji je do nas došao izdavnina, odnosi se upravo na takvu mogućnost prelaska iz jednog toka, kome je namenjeno da nestane u paklendubinama, u drugi tok, koji se uliva u beskrajna prostrans bezgraničnog okeana.Ali nije lako preći iz jednog toka u drugi, nije dovoljnnaprosto to poželeti. Za to je pre svega neophodno sves

kristalizovati u sebi podatke kojiće u vašoj prirodi roditi stalni nepresušni impuls želje za takav prelazak; osim toga, tre

proći kroz dugu odgovarajuću pripremu.Za takav prelazak potrebno je da se, pre svega, odreknete svšto ste smatrali "bogatstvima" u ovom toku života, a štostvarnostičine samo automatske i ropski stečene navike.

Drugim rečima, treba da umrete za sve, da postaneravnodušni prema svemu štočini vaš svakodnevni život.

Upravo o takvoj smrti govore sve religije.U tome se sastoji značenje reči koje su do nas došle iz daleke prošlosti: "Bez smrti nema preporoda ili, drugim rečima, "akone umrete, nećete moći da vaskrsnete iz mrtvih".



To se ne odnosi na smrt tela, jer za takvu smrt nije potrebvaskrsavanje.Jedino duša, štaviše, besmrtna duša, može bez vaskrslog tela Nema potrebe da vaskrsavamo da bismo izašli na PosledBožji Sud, kako nas uče Crkveni Oci. Ne! I sam Isus Hristos i svi proroci, poslati Odozgo, govorilo smrti koja se može desiti ovde, u ovom životu, to jest o smonog "tiranina" koji nas drži u ropstvu i u oslobađanju od njegase upravo sastoji prvo oslobađanječoveka.Sumirajući sve što je rečeno - ideje predavanja koje stečuli iono što sam danas dodao - o dvema kategorijama savremeljudi koji nemaju ništa zajedničko sa stanovišta svogunutrašnjeg sadržaja, kao i očinjenici dostojnoj žaljenja, da susled progresivno pogoršavanih uslova svakodnevnog živo posebno usled nepravilnog sistema obrazovanja mlageneracije, razne posledice svojstava organa kundabuf javljaju mnogo intenzivnije u prirodi ljudi odnedavno, smatrneophodnim da naglasim i,čak, da podvučem, da svinesporazumi, do kojih dolazi u procesu naših međusobnihodnosa, sve svađe i sporovi, svođenja računa i nepromišljeneodluke - odluke, posle kojih nas dugo muči "griža savesti" - pačak i tako veliki događaji, kao što su ratovi i druge nesreće -

naprosto predstavljaju rezultat svojstava prirode običnih ljudikoji nikada nisu specijalno radili na sebi, svojstava koje

nazvao "izokrenutim viđenjem stvarnosti".Svakičovek koji može iole ozbiljno da misli, mora da se složtim da, ako uzme u obzir samo jednu prostučinjenicu koja sečesto ponavlja u procesu našeg unutrašnjeg života, a to je

naši doživljaji, koji izgledaju toliko užasni dok ih trpimo, poizvesnog vremena bivaju u našem logičkom mišljenju nešto što"ne vredi ni pišljiva boba", jer ih zatim smenjuju drugi dož-ljaji i mi ih se sećamo tek kada smo u sasvim dru-gačijem raspoloženju.



Rezultati misli i osećanja prosečnog čovekačesto dovode dotleda on, što se kaže, "od komarca pravi magarca, a od magakomarca".Manifestacije te štetne osobine u ljudskoj prirodi post posebno intenzivne za vreme događaja kakvi su ratovi,građanski ratovi, i tako dalje. U takva vremena postaje posebizrazito stanje koje priznajučak i ljudi podčiji uticaj, osimretkih izuzetaka, dospevaju svi i koje se naziva "masovn psihozom".Osnovna karakteristika tog stanja se sastoji u tome da kaobični ljudi sa svojim slabim mišljenjem, koje u takva vreme još više slabi, prihvate na poverenje sve što im govore raludaci, oni u punom smislu reči postaju žrtve zlobnihizmišljotina i izražavaju se potpuno automatski.Dok se ljudi nalaze pod uticajem te kobne osobine, koja je ć postala stalna odlika savremenih ljudi, oni gube sveto "neškoje se naziva "savešću", a koje su stekli zahvaljujući podacimakojima ih je Velika Priroda obdarila kao bogolika stvorenrazlikujući ih od običnih životinja.Pametnim ljudima se nimalo ne dopada postojanje te osobkod naših savremenika, zato što, prema istorijskim podacimotkrićima mnogih istinskih naučnika prošlih epoha, Velikoj

Prirodi više nisu potrebni fenomeni poput masovne psihozeodržavanje sopstvene ravnoteže. Naprotiv, povremeizražavanje te osobine kod ljudi, prisiljava je da se uvek izn prilagođava, na primer, da povećava natalitet, da menja tako-zvani "tempo opšte psihe", i tako dalje.Posle svega što sam sada rekao, smatram neophodnim

podvučem kako su svi istorijski podaci - koji su postadostupni nekim savremenim ljudima, kao i meni, i koji

odnose na ono što se stvarno dogodilo u životima ljudi prošlim vremenima, a nikako one podatke koje su izmissavremeni, takozvani "školarci", uglavnom Nemci,čijim se"pričama" pune mozgovičitave mlade generacije svuda n



Zemlji - jasno pokazuju da se ljudi u prošlosti nisu delili na životna toka, već su se svi kretali zajedničkim koritom.Ukupan životčovečanstva se podelio na dva toka tek posl perioda "tikliamiške civilizacije" koji je neposredno prethovavilonskoj.Od toga doba, postepeno je uspostavljen sadašnji način životačovečanstva koji, kao što mora znati svaki razumančovek,može proticati više ili manje podnošljivo jedino ako se ljdele na gospodare i robove.Iako je položaj gospodara ili robova odavno nedostojan ljkao dece našeg opšteg Oca, ipak, postoje uslovi koji su vć potpuno fiksirani u procesu kolektivnog života ljudi,čije poreklo leži u dubokoj prošlosti, i mi se moramo pomiriti s i postići kompromis, koji prema nepristrasnom razmišljanodgovara našem ličnom blagostanju i koji, istovremeno, n protivreči zapovestima koje nama, ljudima, daje "Praizvsvega postojećeg".Takav kompromis je moguć, po mom mišljenju, ukoliko nekljudi svesno postave kao osnovni cilj svoje egzistencdobijanje svih neophodnih podataka kako bi postali gospodsebi sličnih iz svog okruženja.Polazeći od toga i postupajući u skladu s mudrom idejom

prošlih vremena, koja tvrdi dačovek ako želi da bude"pravedan i dobarčovekoljubac, mora pre svega da bud

sebeljubac", svako od nas je, koristeći zdravu logiku, koju nam je dala Velika Priroda, morao kao svoj osnovni cilj da postda bude gospodar.Ali ne gospodar u onom smislu te reči, koji joj pridaju

savremeni ljudi, to jeste oni koji imaju mnogo robova i novveć onaj čovek, koji zahvaljujući svojim objektivnim vrlimdelima prema svom okruženju - to jest delima koja su jedizraz diktata njegovogčistog Uma, bez i najmanjeg učešća onihimpulsa, koji u njemu, kao i u svim ljudima, rađaju posledicesvojstava kobnog organa kundabufera - dobija ono "nešto"



što podstiče sve iz njegovog okruženja da mu se priklone ida s poštovanjem ispune sve njegove zapovesti.Ja sada smatram svoju prvu knjigu završenom i to završenupravo u obliku kojičak i mene zadovoljava.U svakom slučaju, ja sebi dajem reč da od sutrašnjeg danaovom svom delu neću poklanjati ni trenutak svoga vremena.A sada, pre nego što počnem da radim na sledećoj knjizi, kako bih joj pridao svima dostupnu formu, nameravam da odmaramčitavih mesec dana, da uopšte ništa ne pišem, rastimulisanja svog organizma, umornog do krajnjih granica, i polako ispijem svih petnaest preostalih boca "božansknektara", koji je sada na Zemlji poznat kao "Stari Kalvados"Taj Stari Kalvados, uzgred - dvadeset sedam boca tog napitkimao sam sreće da pre nekoliko godina slučajno pronađemzakopane pod smesom krečnjaka, peska i dobro usitnjeneslame, kada sam kopao jamu začuvanje šargarepe tokom zimeu jednom od podruma svog sadašnjeg doma.Boce tog božanskog napitka su, po svoj prilici, radi spasesvoje duše zakopali monasi koji su živeli na tom mestu, dalod svetovnih sablazni.Sada mi sečini da su boce tu zakopane sa izvesnim tajniciljem i,da su, zahvaljujući svojoj takozvanoj "intuitivno

pronicljivosti" - za koju su podaci, kako se može pretpostavformirani zahvaljujući njihovom pobožnom životu - predvideda ta božanska tečnost treba da dospe u rukečoveka koji ju jedostojan, kako bi shvatio smisao stvari kojeće ga podstaći daafirmiše značaj ideala na kojima je bilo zasnovano to monaš bratstvo i doprineo njihovom boljem prenošenju budućim

generacijama.Za vreme svog odmora, u svakom pogledu sasvim zasluženželim da ispijem tu izvrsnu tečnost koja mi je ovih poslednjihgodina omogućila da bez patnje podnosim sebi slične spodobe(persone) kojima sam poslednjih godina bio okružen, da slušnove anegdote, a, ponekad, usled nedostatka novih stare -

naravno, govori o talentu pripovedača.



Tek je podne, a pošto sam dao reč da ništa više neću napisati uovoj prvoj knjizi i daću sve započeti tek sutra, još imamvremena da ne kršeći reč i jasne svesti dodam da sam prgodinu ili dvečvrsto rešio da objavim samo prvu knjigu svojdela. Što se tiče druge i treće knjige mojih dela, nameravam dih ne objavljujem već da organizujem da ona na određeni način budu deljena, kako bih uz njihovu pomoć ispunio jedan odosnovnih zadataka, za koji sam se zarekao daću ga rešiti, a to je da po svaku cenu svojim savremenicima dokažem apsurdnsvih njima svojstvenih ideja u vezi sa pretpostavki o postoja"onog sveta", s njegovim famoznim i divnim "rajem"odvratnim "paklom"; i da u isto vreme ustanovim teorijski, budućnosti i praktični - to čak i "totalne žrtve" savremenogobrazovanja moraju uzdrhtavši da shvate - da pakao i rnaravno, postoje, ali ne na "onom svetu", već ovde, pored nas,na Zemlji.Posle objavljivanja prve knjige nameravam da širim idsadržane u drugoj, da organizujem razne velike centre istovremena, svima dostupna javnačitanja.Zbog realnih, nesumnjivo dostižnih istina, objašnjenih u oknjizi, želeo bih da je učinim dostupnom isključivo onima kojeće, pošto saslušaju sadržaj moje druge knjige, u skladu s mo

uputstvima odabrati specijalno obučeni ljudi.

zakonomerna raznovrsnost izražavanja ljudske ličnosti

Documents