VISOKA MEDICINSKA ŠKOLA STRUKOVNIH STUDIJA„MILUTIN MILANKOVIĆ“

ZAVRŠNI RAD

Beograd, Maj, 2012

1

VISOKA MEDICINSKA ŠKOLA STRUKOVNIH STUDIJA„MILUTIN MILANKOVIĆ“

ZAVRŠNI RADTema:Kineziterapija sportskih povreda

Predmet:Klinička kineziterapija

2

Sažetak

Iz godine u godinu, iz dana u dan, pred sportiste se  postavljaju sve veći zahtevi te je

izloženost povredama sve veća. Granice ljudskih mogućnosti se svakodnevno pomeraju.

Dokaz za to je činjenica da seniorske svetske rekorde od pre 30 godina, danas nadmašuju

juniori. Zbog toga sportske povrede zauzimaju visoko mesto u redosledu učestalosti

povreda u savremenom svetu.  Da bi se ta učestalost smanjila, od velikog je značaja kako

preventiva tako i postupak neposredno posle povređivanja. Preventiva proizilazi iz

razumevanja suštine i mogućnosti različitih tokova u procesima izlečenja povreda. Ove

povrede su, po svojoj prirodi, najčesće lake povrede, ali mogu napraviti velike probleme u

odnosu na takmičarsku sposobnost, zbog varljivog uverenja da je moguće brže izlečenje

nego što to dozvoljavaju prirodni procesi. Lečenje sportskih povreda je specifično, a

ciljevi su tačno definisani: povređeni sportista mora biti potpuno izlečen, a oporavak

mora biti celovit, jer se, inače, rizikuje ponovno povređivanje, koje je najčešće teže od

predhodnog.

3

Sadržaj

1.Uvod..................................................................................................................................1

2.Teorijski deo rada..............................................................................................................2

2.1. Značajni faktori za pravilno bavljenje sportom.........................................................2

2.2. Fiziologija mišića i uzroci nastanka povrede mišića.................................................3

2.2.1. Fiziologija mišićnog tkiva..................................................................................3

2.2.2. Karakteristika mišića..........................................................................................4

2.2.3. Uzrok nastanka povrede mišića..........................................................................5

2.2.4. Klasifikacija povrede mišića..............................................................................8

2.3. Pravila treninga.......................................................................................................13

2.4 . Odmor.....................................................................................................................15

2.5. Kompenzacija..........................................................................................................17

2.6. Prevencija povreda..................................................................................................19

2.7. Lečenje povreda......................................................................................................21

2.7.1. Kineziterapija nakon povrede-kineziterapija pokretom...................................22

2.7.2. Sportske povrede..............................................................................................23

2.8. Povrede ramena.......................................................................................................26

2.8.1. Funkcionalna anatomija ramenog pojasa.........................................................26

2.8.2. Pokreti u ramenom pojasu................................................................................27

2.8.3. Vrste povreda ramena.......................................................................................27

2.8.4. Akutne povrede mišića ramena........................................................................28

2.8.5. Luksacija ramena..............................................................................................29

3.Zaključak.........................................................................................................................32

4. Predlog mera..................................................................................................................33

Literatura............................................................................................................................34

4

1.Uvod

Sport povoljno deluje na fizičku kondiciju, ali i na sveukupno zdravlje, jača

samopouzdanje, poboljšava međusobnu komunikaciju. Nažalost, dešavaju se i neprijatne

stvari, kao što su povrede. Po nekim istraživanjima, 25-30 odsto sportskih povreda se

dešava u organizovanim sportskim aktivnostima, a oko 40 odsto u rekreativnim. Preostale

se dešavaju u igri dece. Najviše povreda je pri igranju fudbala i košarke, zatim sledi

atletika i rukomet, a najmanje ih je u vaterpolu.

Povređenog sportistu je moguće lečiti „dobro ili bolje” ali skoro nikada brže! Ne postoje

čarobne metode koje mogu ubrzati prirodan tok izlečenja, ali ih zato ima mnogo koje taj

tok mogu da produže. Poštovanje ovog stava je često uzrok sukoba lekara i okoline

(uprave kluba, trenera, javnosti…). Pritisci su veći sto je kvalitet sportiste veći. Reakcija

sportiste na povredu je drugačija nego sto je to slučaj u običnim životnim prilikama.

Sportista je, često, spreman da igra i sa povredom koja, u običnom životu, podrazumeva

bolovanje. Profesionalizacija sporta je samo još više zaoštrila sve ove navedene

probleme, jer povreda utiče na radnu sposobnost i zaradu i sportiste i kluba. Navedeni

problemi i sukobi su doveli do pojave „terapeuta” u sportu različitih struka i obrazovnih

profila. Povrede u sportu po toku mogu biti akutne i hronične, a po etiologiji endogene

(unutrašnje - anatomske i fiziološke promene tkiva usled premora i prenaprezanja) i

egzogene ( spoljašnje - nastaju delovanjem spoljnjih sila ili agensa). Egzogene povrede

po načinu delovanja povređujuće sile mogu biti direktne i indirektne (npr. sila izaziva

pad, a pad dovodi do povređivanja).

Tok povrede prolazi kroz četiri faze i to:

a. oštećenje tkiva

b. krvavljenje (hematom)

c. reaktivno zapaljenje

d. ožiljavanje ili osifikacija.

U najvećem broju slučajeva lečenje se sprovodi konzervativnom terapijom, a redje nekim

invazivnijim metodama pa i operativnim zahvatom, ukoliko je to neophodno.

1

2.Teorijski deo rada

2.1. Značajni faktori za pravilno bavljenje sportom.

Takmičarska spremnost je rezultat treninga, kondicije i sportskog iskustva. Od značaja je

i sportska tehnika, koja je rezultat treninga i dobre škole, a koja omogućava izvođenje

najtežih radnji uz minimum napora. Treba voditi računa o posebno opterećenim

regionima, posebno optrećenju misićnih grupa, koje treba podvrći posebnom režimu

vežbanja. Pretreniranost predstavlja veliku opasnost po sportistu, jer misići onda postaju

osetljiviji na povrede. Sportisti pokazuju preosetljivost na infekcije, a rane i prelomi

sporije zarastaju, jer veliki telesni napori smanjuju imunitet. Sportska borilišta moraju

ispunjavati sve uslove za što bezbednije bavljenje sportom. Pravilnicima takmičenja bi

trebalo da budu određeni standardi koje tereni treba da ispunjavaju. Kako treba da izgleda

sportska i zaštitna oprema u svakom sportu, određeno je odgovarajućim propisima.

Odgovornost za ne primenjivanje i pravilnu upotrebu zaštitne i sportske opreme snose

sportista, treneri, delegati, sudije i sportski lekari. Pravilna upotreba preventivne bandaže

moze sprečiti nastanak ili smanjiti intenzitet povrede ligamenata, tetiva, pa i kostiju (npr.

bandaža šake i ručnog zgloba u boksu koja je pravilnikom takmičenja u ovom sportu i

obavezna). Prerano uključenje povređenog sportiste, bez potpunog procesa izlečenja i

rehabilitacije, u trenažni proces i takmičenje može dovesti do repovređivanja i to, ne

retko, u većem stepenu nego što je primarna povreda. Ništa ne moze da ubrza prirodni tok

izlečenja povrede. Preparati koji se koriste u sportskoj medicini služe da subjektivne

tegobe koje su prisutne nakon povređivanja svedu na najmanju moguću meru te samim

tim budu podnošljivije do prirodnog izlečenja povrede.  U zdravom sportskom kolektivu,

lekar i trener ne mogu biti dva različita pola, tj. ne mogu i ne smeju biti suprotstavljeni,

jer obojica moraju da rade prvenstveno u interesu zdravlja sportiste. Bolje je sportistu

osposobiti  „greškom” 7 dana kasnije, nego 1 dan ranije. Da bi se sprečio nastanak

povreda, neophodno je striktno poštovanje pravila igre. U tim naporima, trener, sudija i

lekar moraju biti članovi istog tima, tima koji brine o bezbednosti sportiste. Oni moraju

biti ti koji će insistirati na striktnim pravilima takmičenja, od poštovanja pravila igre, do

poštovanja propisa u vezi terena i sportske i zaštitne opreme. S druge strane, sportista

mora nastojati da samokontrolu podigne na najviši mogući nivo, čuvajući pri tom i sebe i

protivničkog sportistu od povreda. Oba faktora su neophodna istovremeno. Kvalitet i

kriterijum suđenja se posebno izdvaja kao faktor zaštite sportista.

2

2.2. Fiziologija mišića i uzroci nastanka povrede mišića

3

Misicno tkivo cini osnovu fiziologije sporta, osnovno svojstvo mu je savladjivanje

gravitacione i inercione sile prilikom pokreta. U nasim istrazivanjima oko 5o% od ukupne

telesne mase odlazi na misicnu muskulaturu, kod vrhunskih sportista atleta ove vrednosti

su i vece. Micicno tkivo se sastoji iz celija koje su sposobne da pod uticajem nadrazaja

kontrahuje, skracuje. Razlikujemo tri vrste misicnog tkiva poprecno prugasto, glatko i

srcano misicno tkivo. Kod povecanog rada misicno vlakno se ponasa dvojako.

2.2.1. Fiziologija misicnog tkiva

Ako su naprezanja dugotrajna, ona ne zadebljavaju, vec se adaptira da dugo bez zamora

vrsi povecani rad. Snaga kontrakcije misicnog vlakna je proporcionalna njegovoj debljini,

a skracivanje - njegovoj duzini (zakon debljine i duzine). U citoplazmi misicnog vlakna

(sarkoplazma) nalaze se vlakna miofibrile (produkt sarkoplazme). Sarkoplazma sadrzi

hranljive materije u vidu zrnaca (belancevine, glikogen, lipoidi) i misicni hemoglobin.

Prisustvo ovih materija uzrokuje promenu boje misicnih vlakana: mutna, crvena, svetla i

bleda. Crvenu boju vlakna daje misicni hemoglobin, i ova vlakna su spora sa relativno

malim moto - neuronima, koja se odlikuju velikom sposobnoscu za stvaranje aerobne

energije. Svetla misicna vlakna su brza, inervisu veliki moto - neuronima, koji se odlikuju

velikom sposobnoscu za stvaranje aerobne energije. Bela misicna vlakna su brza, inervisu

veliki moto - neuroni i imaju veliki potencijal za stvaranje anaerobne energije. Miofibrili

ili kontraktilna vlakna su najvazniji deo poprecno prugastih misica direkno su zaduzeni za

kontraktilnost misica koja je u sportu najvaznija. Obavijena su mrezastim kolagenim

vlaknima vezivnog tkiva i sjedinjuju se u misicne snopice. Dalje, oni sa rastresitim

vezivnim tkivom povezuju misicne snopice u vece misicne snopove. Ovo rastresito tkivo

je perimizijum misica koji ima veliki znacaj u unutrasnjoj mehanici misica, i omogucava

lako medjusobno pomeranje misicnih snopova, kao i lako klizenje jedan preko drugog,

bez poremecaja gradje misica. Misicni tonus ili blaga zategnutost nastaju u mirovanju

kada motorna vlakna salju nadrazaje minimalnog intenziteta. Poremecaj (povreda zivca)

tonus misica gubi se a samim time i sposobnost kontrakcija postaju mlitavije i oduzetije.

Misici se nalaze pod kontrolom kore velikog mozga odakle se vrsi njihova kontrola,

zategnutosti i polozaja odredjenog dela tela u prostoru. Protok krvi kroz kapilare i njihovo

direkno delovanje na suzenje i sirenje kao i ishranu misica regulisu vegetativna vlakna .

Delovanje misica moze biti: staticko i dinamicko

4

Staticko delovanja je izometrijska kontrakcija gde raste napetost misica ali se duzina ne

skracuje. (omogucuje ravnotezu pojedinih delova tela, nasuprot delovanjima spolja i same

tezine tela. Primer ponasanje qvadricepsa u polozaju kada sportista stoji ucvrscuje koleni

zglob i nogu odrzava ispruzenom.),

Dinamicko delovanje ispoljava izotonicke kontrakcije, prilikom kojih se misic skracuje

pokrecuci pojedine delove tela. (dizanje tegova izaziva skracenje misica odnosno

izotonicku kontrakciju)

2.2.2. Karakteristika mišića

Karakteristika misica kod coveka je da predstavlja kombinaciju izometrijskih i

izotonickih kontrakcija. Maksimalna kontrakcija misica normalne duzine je 3kg na 1cm2

povrsine. Misicno vlakno pri maksimalnoj kontrakciji skracuje se za polovinu pocetne

duzine poznat kao Weber-Fickon zakon. Ukoliko je misic istegnutiji on je u

proporcionalnom odnosu istegnuca kraci i obrnuto.Usled povisene misicne aktivnosti

javlja se hipertrofija, ali samo ako pri izvedenom radu odnosno uradjenoj vezbi (treningu)

dolazi do savladjivanja otpora, svaka druga misicna aktivnost sa neadekvatnim misicnim

otporom ne dovodi do nikakvih promen. Neaktivnost, imobilizacija (inaktivitet je

nefiziolosko stanje izazvano nekom traumatskom povredom sportista ili nekom akutnom

bolescu koja smanjuje radnu aktivnost sportiste) i slicne promene izazivaju misicnu

atrofiju, zbog promena (opadanja) velicine pojedinih misicnih vlakana kao i smanjenja

kontraktilnih belancevina. (fizioloska kontraktura je iscrpljena energija potrebna za

opustanje misica) Kod sportiste, u cilju prevencije, najvaznije je analizirati : elasticnost,

kontraktinosti i snagu misica.

5

2.2.3. Uzrok nastanka povrede mišića

Nastaje tupim udarom. Udarac osteti misicno vlakno, misicnu kapsulu ili tetivu, dolazi do

krvarenja, stvara se hematom unutar ili izvan kapsule. Bilo da se radi o direknim ili

indireknim akutnim lezijama misica od esencijalne vaznosti je pojava hematoma i pravac

njegove evolucije. Smatra se da ova afekcija nastaje zbog inplantacije periostalnih celija u

hematom kao kontrolni mehanizam, ili je u pitanju inflamatorni proces u misicu koji

pogoduje ostifikaciji (sklonost ka recidivima je velika) fibroznih oziljaka na mestu

povrede, sa kolagenim vlaknima usmerenim u pravcu delovanja misica. Smanjuje se

sposobnost kontrakcije i smanjuje se snaga misica pa je veoma vazno za sportsko-

medicinsku praksu kontrola hematoma i obuzdavanja reakcije na inicijalnu traumu.

Prema nasem iskustvu povrede misica nastaju zbog: a) direktan udarac u misic, b) usled

naglog i nekordinisanog pokreta, c) promene ritma trcana "iznenadni sprintevi", d)

nedoziranost brzinskih treninga (prozeni sprintevi na duzoj relaciji, e) slaba fizicka

pripremljenost za trenazne procese, f) psihomotorna nestabilnost i diskordinacija

sportiste, g) slaba zagrejanost misica za predstojece napore, h) umor i pretreniranost, i)

neadekvatnost sportskog borilsta, j) neadekvatno sudjenje i gruba igra protivnika.

Najcesce povredjeni misici su: m. kvadriceps, m. rectus femoris, m. biceps femoris, m.

gracilis, m. adductor lognus, m. adductor magnus, m. tensor fascie late, m.

semimembranosus, m. gastrocnemius, m. biceps brachi i m. pectoralis.

Simptomi i znaci povrede misica: povrede misica nastaju iznenada, sportista je svestan

povrede i u potpunosti je sposoban da opise nastanak povrede. Sportista tacno lokalizuje

mesto povrede a vodeci znak je bol. Kod sprintera ili kod brzog trcanja sportista oseti

ostar bol kao ubod vrhom noza ili tupe igle koja se kasnije pretvara u bolnu tupost.

Sportista ima utisak da mu je noga oduzeta, pokretljivost ostecenog ekstremiteta je

minimalna, a u nekim slucajevima i apsolutno i neizvodljiv. Kontrakcija misica pracena je

bolom, a i pokusaj svakog pokreta izaziva bol. Hod i upotreba povredjenog ekstremiteta

su limitirani u zavisnosti od tezine povrede.

6

Subjektivni simptomi kod povredjivanja misica je: a) iznenadni ostar bol kao "ubod

nozem", b) utisak istegnutosti misica, c) cepanje i kidanje misica, d) oduzetost

povredjenog misica, e) u trenutku povredjivanja pad sportiste kao "pokosen", f)

nemogucnost hoda jako otezan hod i otezano koriscenje povredjenog dela tela, g)

disfunkcija susednih zglobova povredjenog segmenta tela, h) bol pri pasivnom kretanju.

Objektivni simptomi povrede misica: stalna bolna osetljivost na mestu povrede, b)

precizna lokalizacija povredjenog mesta, c) na mestu ostecenog misica pojava otoka koji

s ekasnije siri, d) pojava prekida, udubljenja, razmaknuca i deformiteta na mestu

povredjivanja, e) kontrakcija misica otezana ili neizvodljiva, f) ekstenzija bolna i

ogranicena u predelu povredjenog segmenta, g) hematom kao inicijalni znak

povredjivanja na mestu povrede, a kasnije i na udaljenim mestima, h) pojava hematoma je

siguran dijagnosticki znak da se radi o kidanju misicnih delova, i) pojava udubljenja na

mestu povredjivanja, j) "bolni grc" izaziva bolnu osetljivost, otvrdlinu, otok i hematom,

spazam misica, ekstenzija bolnog misic je bolna i limitirajuca, kontrakcije su svedene na

minimum ili su potpuno ugasene. Bolnost misica najcesce srecemo kod. M. biceps

femoris, m. soleus, m. gastrocnemius medialis i m. biceps humeri.

Funkcionalna i organsko ostecenja misića delimo u dve grupe:

1. akutna funkcionalna oboljenja misića - nastaju usled intenzivnog sportskog naprezanja,

i pojavom bola tokom samih sportskih vezbi. Karakteristicnost je da se bol javlja na

samom takmicenju a ne postoje nikakvi validni podaci o dejstvu nekih spoljnih trauma

koje su tu bol izazvale. Oporavak je često spontan, a u ovu grupu funkcionalnih ostecenja

misica spadaju: tendinitis, akutni entenzitis, tendovaginitis, miozitis itd.

2. hronicna ostecenja misica.nastaju usled hronicnog kontinuiranog opterecenja i u

sportsko-medicinskoj praksi je poznat kao sindrom prenaprezanja ili mikrotraumatske

bolesti, odnosno hronicni entenzitis. Intenzitet nastanka oboljenja je promenljivog

karaktera a javlja se nakon odredjenog perioda.

7

Traumatske povrede misica - mogu biti otvorenog i zatvorenog tipa

Povrede otvorenog tipa - nisu tipicne za sport, ali ih srecemo kod grube kontakt igre,

neadekvatne opreme kao i losih uslova za igru. Otvorene povrede nastaju od uboda

(vulnus, punctum i ictum), posekotine (vulnus scisum), razderine (vulnus lacero-

contusio), ugrizne rane (vulnus morsus), ogulotine (exoracio), ogrebotine( abrazio),

smrskavanja (vulnus conquastum). Ulaz rane obavezno sterilno obraditi zastitit od

infekcije, dati antitetanusnu zastitu (najbolje je da cela ekipa bude vakcinisana i

revakcinisana na tetanus)

Povrede zatvorenog tipa - zatvorene povrede misica mogu nastati i delovanjem spoljnih

sila i to: jaka kontrakcija protiv sile koju je tesko savladati, dizanje tereta, udarac na

kontrahovan misic, pasivno pomeranje zgloba (nasilno) u trenutku kontrakcije i

iznenadna kontrakcija agonista u fazi kontrkcije antagonista.

Po mehanizmu nastanka povrede misica mogu biti direkne i posredne:

direkne nastaju: a) usled direknog udarca, b) dejstvo spoljasnje jake sile, c) sopstvenom

snagom kontrakcije protiv pruzenog otpora, d) velikim fizickim naporima (naprezanjem)

iznad praga izrzljivosti sportiste.

posredne nastaju: a) usled pokreta na koje covek nije navikao. Pokreti su nagli i

nekontrolisni sa kontrakcijama koje mogi da izazovu delimicnu ili potpunu rupturu

misica, b) nasilnim pokretanjem zgloba u pasivnom stanju, i elongacijom misica u

trenutku kontrakcije, c) usled dejstva tupe sile na kontrahovan misic (udarac) predmetom

sa ostrom ivicom po misic koji je u polozaju aktivne kontrakcije izaziva rupturu misica

bez obzira na jacinu udarca ako je misic u stadijumu maksimalne napetosti, d)

nekontrolisana kontrakcija snaznog intenziteta razlicite grupe misica usled kontrakcije

grupe antagonista dok je samo jedan misic u kontrakciji.

8

2.2.4. Klasifikacija povrede misića

Na osnovu dosadasnjih saznanja i iskustva razni stepeni povreda misica praceni bolom ka

dominantnim simtomom omogucuje nam da konstatujemo da klasifikacija povrede misica

zavisi od vise faktora:

1. Kontuzije bez i sa pojavom hematoma,

2. Misicni kater (grc misica nakon povecanja mlecne kiseline),

3. Distenzio (istegnuce) misica,

4. Ruptura parcialis (delimicni rascep misica),

5. Kompletna ruptura (potpuni rascep - prekid misica).

1. Kontuzije bez i sa pojavom hematoma - sila koja izazove kontuziju misicnog tkiva je

u direknoj srazmeri sa jacinom dejstvovane sile. Pri udarcu dovoljne jacine bio blag ili

jak, dolazi do ostecenja misicnih vlakna, sa stvaranjem izliva krvi (hematom). Izlivi su

obicno vidljivi usled sile koja ga je izazvala a povrede zahvataju povrsne delove misica.

Simtomatologija se karakterise bolnim mestom i otokom a dijagnosticki se veoma lako

prepoznaju, ako smo sigurno da je kontuzija posledica udarca.

Lecenje: u prvoj fazi saniranja povrede treba staviti hladne obloge ili led preko tkanine u

periodu od 3 do 10. minuta ali biti obazriv zbog smzotina koje led moze da izazove,

(cesta upotreba chlor etila na samom takmicenju od nestrucnih ljudi moze da izazove

nepotrebne promene na kozi koje kasnije dopunski treba leciti) uviti elasticnim zavojem.

U prva 24 casa od povredjivanja hladiti svaki sat vremena po 2 do 3 minuta, ako se otok

ne izgubi nastaviti sa krioterapijom jer ujedno delujemo i anesteticki na povredjeno mesto

i umanjujemo bol.

9

2. Misicni kater - (grc misica nakon povecanja mlecne kiseline)- iskustva pokazuju da su

grcevi misica kod sportista cesci u slucajevima premora, preteranih napora, uticaja

klimatskih uslova (zima - hladno, leto - toplo,) odnosno naglih utopljavanja ili

rashladjivanja. Ipak najveci uticaj ima: gubitak soli zbog pojacane respiracije, smetnje u

cirkulaciji zbog preterane zategnutosti ekstremiteta bandadzom, podvezicama i obucom

pri cemu je smanjena oksigenacija a povecanao nagomilavanje raspadnih produkata

metabolizma. Na sportskim borilistima najcesce srecemo.

Spazam micica ( najcesce potkolenice) dolazi kada se misic naglo i jako kontrahuje. Grc

misica je izazvan potrosnjom rezervi kiseonika i glikogena (ugljeno - hidratni izvor

energije). Do grceva misica dolazi usled debalansa elektrolita ili kada u organizmu nema

dovoljno vode da dodje do oslobadjanja otpadnih materija. Bol je od lakog do jakog

intenziteta. U zavisnosti od jacine spazma misica, lekar jos na samom terenu pokusava da

opusti spazam i to na nacin koji prikazujemo (na slikama ). Noga treba da bude fiksirana

za podlogu stopalo ekstenzirano a lekar ekstenzirano stopalo dovodi u polozaj

dorzifleksije do 90 stepeni (nikad preko 90. stepeni) Flektiranjem stopala unutara

smanjuje spazam i cesto ga potpuno otklanja (prosta kontrakcija antagonista dovodi do

opustanja grca). Na samom terenu se vrsi procena da li sportista moze ili ne da nastavi sa

takmicenjem. Praksa je pokazala da u vecini slucajeva dolazi do komplikacija i

neophodno je prekinuti sa sportskim aktivnostima.

Nepravilno Pravilno

Spazam (grc) zadnje loze butine otklanjamo tako sto se misic uhvati izmedju dva dlana a

koleno se ne savija i potkolenica se ne podize od podloge.

Spazam se redje javlja na misicima gornjih ekstremiteta.

3. Distensio (istegnuce) - je iznenadna kontrakcija misica povecane snage u sadejstvu sa

spoljasnjim silama koje istezu misice ili celu funkcionalnu grupu. Nastaje i prilikom

naglog ispruzanja misica uz kontrakciju antagonista.

10

Klinickom slikom dominira bol i prolazno slabljenje funkcije i tonusa misica. Kod

sportista je najcesce, i nastaje iznenada u trenutku sprinta, naglog pokreta ispruzanja

ekstremiteta, prilikom snaznog i brzog pokusaja dizanja noge u visinu u borbi za loptom,

prilikom dugog i hitrog koraka posebno kod onih takmicara koji imaju skracenje

hamstrinksa.

Simtomatologija je blaga i vrlo brzo se takve povrede saniraju, a sportisti se vracaju

svojim sportskim obavezama bez ikakvih komplikacija.

Lecenje: mirovanje nekoliko dana, hladne obloge, analgetik, antiflogistik eventualna

imobilizacija fiksacionim zavojem (bandaz) i pocetak fizikalnnog tretmana.

4. Ruptura parcialis (delimicni rascep misica) - kada se na misic usled jakog fizickog

opterecenja (maksimalna kontrakcija misica) deluje direkno grubom silom dolazi do

razaranja finog misicnog tkiva i delimicnog rascepa misica. Lezije izazvane indireknim

mehanizmom (pojedinacne kontrakcije ili prekomerno istezanje misicnog vlakna)

lokalizovane su na tetivnim pripojima, misicno tetivnim prelazima i tetivama a dosta

retko u samom misicnom telu. Posledica parcijalne rupture je cesto losa doziranost u

trenaznom procesu i stalna prenapregnutost i opterecenost misica. U ovakvim slucajevima

bilo da se radi o direknim ili indireknim akutnim lezijama misica od esencijalnog je

znacaja pojava hematoma i pravac njegove evolucije. Pojava ove afekcije je implatacija

periostalnih celija u hematomu kod kontuzovanih mehanizama, ili je u pitanju

inflamatorni proces u misicu koji lakse ostifikuje. Fibrozni oziljci na mestima povreda

misica sa kolagenim vlaknima usmerena su u pravcu delovanja misica, kome se smanjuje

sposobnost kontrakcije i snage a stvara se mogucnost recidiva. Iz ovoga zakljucujemo

znacaj kontrolisanja hematoma i obuzdavanje reakcije na inicijalne traume. U trenutku

povredjivanja sportista oseti ostar bol, neposredni prestanak svih aktivnosti i ogranicenu

amplitudu susednih zglobova. Ultrazvucni pregled misica je od velikog znacaja.

11

Lecenje: delimicne rupture u principu se lece konzervativnom metodom, sa nekim

manjim izuzecima. Osnovni cilj je da se spreci nastanak grubog oziljnog tkiva, koje

znatno ostecuje funkciju misica, kao i da se spreci krvarenje i razvoj edema, a sto se

postize krioterapijom (opisan nacin na strani..) elevacijom i kompresivnim zavojem. Ovaj

pristup je dobar jer u akutnoj fazi smanjuje bol i spazam okolnih misicaoma, nakon toga

bandazirati . U zavisnosti od otoka posle 2. do 3. dana poceti sa terapijom u cilju

poboljsanja periferne cirkulacije, postepeno resorpciju ekstravazata, smanjiti bol,

uspostaviti fiziolosku pokretljivost i poboljsati micicnu snagu.

Ako se pojavi veliki hematom (iako je retkost kod parcijalnih ruptura) uraditi punktiranje

hematoma i postaviti odgovarajucu imobilizaciju i uvek u relaksiranoj poziciji. Za 2.do 3.

nedelje poceti sa vazodilatacionom terapijom kako bi se jos vise pospesilo novostvoreno

vezivno - oziljno tkivo i njegovo sto solidnije formiranje. Najcesce posle 21. dan nastaje

potpuna cikatrizacija lezije.

Krece se sa odredjenim masazama i kineziterapeutskim postupcima a sve u cilju

postizanja maksimalne elasticnosti, kao i vezbe muskulature ekstremiteta u celini.

Imobilizacija i funkcionalna slabost izaziva hipotrofiju misica ali sportisti aktivnim

vezbama brzo vracaju misic u stanje pre povrede. Ovo je jedna od najneprijatnijih

povreda sportista i postupak izlecenja mora da bude do kraja ispostovan da ne bi doslo do

recidiva i ponovnog povredjivanja, odnosno ponovo formiranja neelasticnog oziljak i

priraslice. Banovic daje sledecu shemu: Imobilizacija povredjenog ekstremiteta 2 - 3

nedelja kao i lokalna supresija sirenja hematoma (led, Heparinoidi, enzimski preparati i

dr.) Uspostavljanje fizikalne i kinezi terapije dozirano sa ciljem da se utice na elasticno

oziljno tkivo kao i na jacanje ostalih misica povredjenog segmenta i ekstremiteta u celini.

Funkcionalna rehabilitacija ekstremiteta.

Laceracija (delimicna ruptura) - je dejstvo sile pokreta koja ima snagu za delimicni prekid

pojedinih misicnih vlakana i njegovom delimicnom rupturom. Klinickom slikom

dominira pokidani snopovi pojedinih misicnih snopova, prekid manjih krvnih sudova

(javlja se manje krvarenje) i mogucnost pojave lokalnih manjih hematoma i to iskljucivo

intramuskularno. Lezije su neznatne, a u dijagnozi se previde jer laceracije su zatvorene

misicnom ovojnicom.

12

Lecenje: oporavak je nesto sporiji nego kod istegnuca i obisno traje od 7.do 21.dan.

Aplikacija krioterapije, analgetik, antiflogistik, lokalna aplikacija Heparinoida u

kombinaciji sa Hijaluronidazom koji imaju antitromboticko iantiflogisticko dejstvo,

enzimski preparati, i na kraju fizikalni tretman (laser, impulsno magnetno

polje,interferentne struje)

5. Kompletna ruptura (potpuni rascep - prekid misica) - nastaje dejstvom grube sile na

hipertrofisani misic (misic u maksimalnoj kontrakciji). Javlja se jak bol i masivni otok,

otkazuju osnovne funkcije misica pri pokusaju aktivne kontrakcije. Pasivizacija pokreta

zgloba koja misic pokrece je dosta slaba i moguca uz jake bolove. Aktivni pokreti su

svedeni na minimum ili su apsolutno ugaseni.(narocito ako se pruza i najmanji otpor).

Dolazi do prekida misicnog tkiva sa obilnim krvarenjem.

Najbolje stanje komletne rupture daje Evans: "lokalna mreza krvnih sudova je ostecena i

delimicno pokidana, a meka tkiva su lisena oksigenacije krvi te celije izumiru i zbog

inicijalne povrede i zbog ishemije". Eritrociti se raspadaju na celijske otpatke i

hemoglobin koji formiraju koagulume. Iz ostecenih celija oslobadjaju se fermenti

lizozomi koji razmeksavaju tkivo i izazivaju biohemijske procese u okolnom tkivu:

celijama i krvnim kapilarima.

Nakon prekida misinog tkiva najcesce se odmah javlja otok (hematom) kao posledica

krvarenja. Otok sekundarnog tipa javlja se najkasnije posle dva do sest casa od

povredjivanja karakterise ga jaka inflamacija pod uticajem oslobodjenih enzima a kao

reakcija nepovredjenih celija. Otok sekundarnog tipa sadrzi inflamatornu tecnost sa

velikom koncentracijom proteina. Samo oziljno tkivo zavisi direkno od kolicine

fibrinogena i fibrina. Otok moze da se povecava sve do 72 sati od povredjivanja.

Povredjena misicna vlakna bivaju zamenjena vezivnim tkivom, koje sa sastoji od

sekundarno razvijenih snopica kolagenih vlakan koje su usmereni prema toniziranoj

misicnoj frakciji. Zarasanje misica je sporije ako je imobilizacija duza (oprecni stavovi

specijalista sportske medicine i drugih specijalnosti) jer nema prirodne stimulacije. Zbog

toga je veliki znacaj prakticne sportske medicine da tacno proceni dijagnosticki status

rupture i da adekvatno na nju deluje. Svako oziljno mesto na misicu kod sportista izaziva

smanjenje kontraktilnost i elasticnost misica, odnosno celi spoj misica sa oziljkom slabije

se isteze, a mogucnost ponovnog povredjivanja istog i okolnog mesta je mnogo veca.

13

2.3. Pravila treninga

Koncepcija trenažnog procesa i njegovo sprovođenje u praksi uveliko utiču ne samo na

konačne sportske peroformanse sportista, pa tako i onih mladih i dece, već su oni u

direktnoj korelaciji sa brojem povreda, kako u određenom sportskom kolektivu, tako i

individualno. Kod dece, direktna je međuzavisnost pravilnog treninga i broja i veličine

povreda još vidljivija i pored specifične osetljivosti organizma u rastu i razvoju na velike

zahteve koji bivaju postavljeni već i pred vrlo mlade sportiste. Tako prevencija povreda

započinje sa treningom.

Dva su temeljna zadatka koje plan treniranja mora obuhvatiti kod dece sportista kako bi

se mladom organizmu omogućilo zdravo i nesmetano bavljenje sportom, te sprečilo

moguće povrede. Prvi je redosled postupaka u samom treningu, što ćemo detaljnije

pojasniti u ovom tekstu, dok je drugi princip podrške rastu i razvoju kroz trening, o čemu

će više biti reči kasnije. U osnovi, trening bi trebao izgledati isto i za decu, kao i za zrele

sportiste, kao što bi ovi osnovni pricipi trebali biti poštivani u svim sportskim

disciplinama, od maratona, do akrobatskog rock 'n roll-a, od nogometa pa do streličarstva.

Jer telo se pri podvrgavanju fizičkim naporima ponaša slično, te je ta predvidivost osnov

planiranja trenažnog opterećenja. Tako svaki trening treba imati sledeće sastavnice

upravo ovim redosledom:

• Zagrevanje- Cilj je podići telesnu temperaturu sa one adekvatne za mirovanje na

onu pogodnu za fizičku aktivnost. U ovoj se fazi treninga podiže i krvni pritisak, mišićni

tonus, te puls. Uobičajeno je sve to činiti tokom prvih petnaestak minuta treninga i to

sklopom aerobnih vežbi poput trčanja, vožnje bicikla, veslanja, plivanja, ili preskakanja

vijače.

• Razgibavanje-Služi pripremi zglobova, ligamenata i tetiva za napore koji će

uslediti u samom treningu. Uobičajeno se radi sklopom vežbi koje zovemo dinamičko

istezanje, a koje smo svojevremeno zvali i vežbama oblikovanja. Trajanje ovog dela

treninga varira od 5-15 minuta, a u zavisnosti od sporta ili discipline, kao i od nivoa

fizičkog opterećenja koje se u tom konkretnom treningu očekuje.

• Trening-je upravo to što mu i ime govori, dakle bavljenje osnovnom sportskom

aktivnošću u obimu i dužini koja odgovora zahtevima sporta, trenutnim mogućnostima

sportiste, te periodičnom planu.

14

• Istezanje-Po završetku fizičkih napora u centralnom delu treninga broj otkucaja

srca u minuti, temperatura tela, kao i krvni pritisak brzo padaju, spuštajući se brzo na nivo

adekvatan za mirovanje. No, mišićni tonus ostaje povišen i nakon toga. U svrhu ubrzanja

i poboljšanja oporavka organizma, nastojimo što je pre moguće smanjiti rezidualni

mišićni tonus i to upravo vežbama istezanja na kraju treninga. To činimo statičnim

istezanjem koje poprilično sliči jogi, jer je i iz nje proizašlo. Ukupno trajanje istezanjua

na kraju treninga varira od minimalno 10 pa sve do 30 minuta, a od zavisnosti od mnogih

faktora.(4)

Moram reći da se ova jednostavna i opštee primjenjiva šablona neretko ne poštuje.

Razlozi znaju biti razni, od kojih je najčešći nedostatno vreme za izvođenje celokupnog

treninga. Jasno je da mlado telo koje je nedovoljno pripremljeno za trening, postaje više

izloženo mogućim povrdama. Isto tako, preskakivanje istezanja na kraju treninga ili

njegov potpuni nedostatak gotovo izravno vodi ka povredama, od kojih se neke leče dugo

i teško. U koliko zbog bilo kojeg razloga mladi sportista nema dovoljno vremena za

zagrevanje i razgibavanje pre samog treninga, tada on taj segement pripreme mora

odraditi individualno pre početka trenažnog procesa. Identična je situacija i sa istezanjem

posle fizičkih napora, za koje često savetujem da ga deca izvode kod kuće, kada za njega

na sportskom terenu nema uslova ili mogućnosti. Jer valja razumeti da su napori koje

podnosi mladi organizam u intenzivnoj sportskoj aktivnosti upravo takvi- intenzivni, te je

za pravilan razvoj sa minimalnim rizikom od povrđivanja potrebno posvetiti maksimalnu

pažnju prevenciji. A prevencija započinje upravo adekvatnom shemom dnevnog

trenažnog procesa.(5)

15

2.4 . Odmor

Tri su tipa umora. Prvi je akutni umor, a redovni je pratitelj fizičkih napora. Uobičajeno

prolazi u odmoru do sledećeg treninga. Hroničnog umora nisu pošteđena niti deca. On se

očituje u opštem padu kako fizičkih, tako i psiholoških sposobnosti, uobičajeno je praćen

bezvoljnošću, a retko drugim fizičkim simptomima. Lek je duži odmor bez treninga, te

smanjivanje ostalih obaveza (naročito onih vezanih uz vanškolske aktivnosti).

Pretreniranost je pravo oboljenje i neće proći samo odmorom. Osim simptomima

hroničnog umora, karakterisano je i glavoboljama, vrtoglavicama, povraćanjem, bolovima

u jednom ili više zglobova bez očitog razloga, ponekad i duže povišenom telesnom

temperaturom, pa sve do naglog ubrzanja pulsa i najmanjim fizičkim naporom. Ovo je

ozbiljna bolest i neizbežno je traži stručnu pomoć, a javlja se kod visokomotivisanih

sportista sa isto tako visokim pragom tolerancije bola, koji im dozvoljava dugo treniranje

preko praga umora.

Jedan je američki kolega davno izrekao jednostavnu činjenicu, koja glasi: Sve dobre svari

koje prouzroči trenažni proces događaju se u odmoru. Ovako jednostavna, ova se

činjenica previđa i češće no što želimo priznati. Tako u svojoj ordinaciji neretko viđam

hronično umorne mlade sportiste, a mnogo češće i povrde uzrokovane upravo

nedostatkom kvalitetnog odmora. A odmor nije samo vreme između dva treninga, već i

ono u njemu.

Trening nije konstatna fizička aktivnost istog intenziteta. On je sastavljen od više ili

manje ritmičnih segmenata, koji se ponavljaju u ciklusima. Između tih ciklusa slijedi

odmor. Dva su osnovna tipa odmora u samom treningu. Jedan je kraći, a uobičajeno

dolazi između dva kraća slična fizička opterećenja, dok je drugi duži i slijedi nakon

jednog cijelog trenažnog kompleksa, kojih u treningu zna biti nekoliko.

Odmor između dva treninga silno je važan. Kako danas i deca znaju biti opterećena sa

više od pet treninga tjedno, nužno je osigurati da taj odmor bude kvalitetan. On se ne

mora nužno svesti na izležavanje, no naročito kod fizički zahtevnijih sportskih aktivnosti

mora isključivati druge intenzivne tjelesne napore, a kako bi se mlado telo oporavilo i

pripremilo za sledeći trening.Spavanje i njegova kvaliteta odlučujuće deluju na oporavak,

kao i trenažnu sposobnost. Nemiran san u dece može biti uzrokovan različitim faktorima,

ali bi trebalo, kada god je to moguće, nakon nekvalitetnog sna izbegavati fizičke

aktivnosti maksimalne snage i izdržljivosti. Ako to znači da će s vremena na vreme dete i

16

propustiti pokoji trening, pa neka. I to je manja šteta od izlaganja povećanom riziku od

povređivanja.(6)

Dnevni odmor obično se događa nedeljom, nakon subotnjih takmičenja. Neretko, to je i

jedini dan bez izrazitog fizičkog naprezanja. Povremeno, a kada je to moguće, valjalo bi

protegnuti dnevni odmor i na celi vikend.Odmor u makrociklusu, kako ga treneri u svom

žargonu zovu, najčešće se odnosi na godišnji odmor nakon završene sezone takmičenja.

Bilo bi dobro kada bi taj odmor trajao više dana, kako bi se mladi sportisti ne samo

odmorio od fizičkih napora, već najpre ponovno zaželio treninga i takmičenja.Bez obzira

o kojem se odmoru radilo, pojednostavljeno govoreći, on može biti aktivan ili pasivan.

Uobičajeno pod aktivnim odmorom podrazmevamo neku drugu fizičku aktivnost, koja

pomaže u oporavku organizma od treninga ili dužeg vremena provedenog u trenažnom

procesu ili makrociklusu. Ali, aktivan odmor je učenje i škola, kada izolovana mentalna

aktivnost zamenjuje fizičku. Kod dece koja su u procesu intenzivnog treninga, planiranje

odmora isto je toliko važno koliko i planiranje fizičkog opterećenja. Najbolji se rezultati

postižu kada se u to planiranje uključe pored trenera i fizioterapeut, sam sportista i

njegovi roditelji.(7)

17

2.5. Kompenzacija

Kompenzacija, dakle nadohnaditi nešto, ima u različitim profesijama različito značenje, a

čak i u različitim delovima medicine povlači za sobom drugačije konotacije. U sportskoj

fizioterapiji, a naročito onom njenom delu koji se intenzivno bavi decom sportistima u

periodu rasta i razvoja ona predstavlja nezaobilazni segment ukupne brige o zdravom

razvoju i prevenciji povrede.

Ostavimo li malo po strani one najvidljivije delove sportske aktivnosti dece, a to su

sportski rezultati, jedan će sasvim drugi cilj isplivati na površinu kao važan, ako ne i

najvažniji. To je podrška pravilnom razvoju deteta. Ali, prilikom intenzivnog bavljenja

određenom sportskom aktivnošću, može doći, ili ipak redovno dolazi do preopterećenja

jednog, ili zapostavljanja drugog dela sastava za pokretanje. U tom osetljivom periodu

svačijeg života takvo stanje stvari može dovesti bilo do povrede, bilo do naglašavanja

loših aspekata razvoja. Ali, možda je to najbolje prikazati primerima kroz nekoliko

sportova.

Tenis je u tom smislu i najjednostavniji primer. Trenirajući ovaj sport, telo razvija snagu

strane dominantnog ekstremiteta više ali suprotnu. To će reći da je snaga desne ruke u

dešnjaka tenisera veća od leve. Osim same ruke, ovde je uključeno i mišići ramenog

pojasa i gornjeg dela leđa. Svesni toga, stučnjaci za fizčke pripreme i sportske

fizioterapije već vekovima preporučaju mladim teniserima da unutar svog teniskog

treninga uključe i tzv kompenzacijske vežbe koje će barem delomično smanjiti tu

neravnotežu u snazi mišića, a kako bi kičmeni stub zajedno sa zglobovima ramena dobio

adekvatnu podršku u rastu.(8)

Vaterpolo, s druge strane, neravnomerno razvija gornju i donju polovinu tela, uz

intenzivno preopterećenje sastava vrat-rame, poradi pokreta koji se događaju prilikom

hvatanja i šutiranja lopte iznad površine vode. Osim toga, zbog celog niza razloga, u

ovom se sportu snažno opterećuje hrskavica u kolenom zglobu, kao i neki segmenti leđa.

Cilj kompenzacijskih vežbi jest smanjiti loše aspekte treniranja vaterpola, te potom

omogućiti pravilan rast, razvoj, kao i smanjenje rizika od povređivanja.

Odbojka je godinama smatrana kao sjajan sport za podršku rastu i razvoju dece, čak i kod

one koja imaju iskrivljenja kičmenog stuba. Danas znamo da ona, osim što zbog mnogih i

snažnih skokova koji mogu izazvati oštećenja na nivou kolena i donjeg dela leđa,

pojačava neke krivine na kičmenom stubu, uz neravnomeran razvoj mišića prednje i

18

zadnje strane trupa. I ovde su potrebne kompenzacijske vežbe ili čak kompenzacijski

orentisani treninzi.

Ovakvo nabrajanje moglo bi se nastaviti spominjući gotovo sve sportove redom. Ali, više

od detaljnog razmatranja svakog sporta, te njegovih trenažnih i izvedenih specifičnosti,

važno je razumeti princip. A on govori kako je telo u periodu razvoja i rasta u izrazito

osetljivom stanju, koje zahteva posebnu pažnju i brigu. Pretpostavka kako će bilo kakvo

bavljenje bilo kojim sportom i u bilo kojim uslovima biti dobro za bilo koje dete, sasvim

je kriva. Osim osnovnih fizičkih predispozicija koje svaki sport zahteva, valja obratiti

pažnju na rizike koje on donosi, te ih razumnim i stručnim usmeravanjem nastojati

umanjiti. Realizacija tog cilja neizostavno zahteva interdisciplinarni pristup, čije jezgro

čine trener, sportski fizioterapeut i kondicioni trener, a u nekim slučajevima i lekar

specijalista. Na taj način sport postaje uistinu podrška punom psihofizičkom razvoju, uz

izbegavanje nepotrebnih rizika, te stvaranje pretpostavki za nastanak novih sportskih

zvezda, koje će ponovo inspirisati nove generacije dece.(9)

19

2.6. Prevencija povreda

Često se govori da su povrede sastavni deo sporta. I zaista, trčanje skakanje, igranje s

loptom, reketom, a napose fizički kontakti uzrokuju čitav niz povreda. Ali jesu li baš sve

one potrebne, te koje se od njih i kako mogu sprečiti?

Govoreći o sastavu za pokretanje, možemo grubo podeliti povrede na traume i sindrome

prenaprezanja u širem smislu. Ove prve odnose se na nagli nastanak povrede bilo

direktinim pritiskom sportaša sa drugim sportašem, ili nekim objektom na samom

sportskom borilištu. Najšeće su to kontuzije i nagnječenja izazvana udarcima, ili pak

distorzije, odnosno uganuća zglobova ili istegnuća tetivno mišićnog spleta kao posledica

prevelikih sila u određenom trenutku sportskog treninga ili takmičenja. Obično je kod

svih trauma jasno određeno vreme njihovoh nastanka, te zbog intenziteta bolova

zahtevaju reakciju i pregled ili tretman lekara. Iako je jasno da je traume teško spriječiti,

naročito u kontaktnim sportovima poput rukometa, nogometa, košarke, ali i borilačkih

veština, neki statistički podaci i iskustvo nam govore drugačije. Tako znamo da se veći

broj trauma događa na početku treninga i na njegovom kraju. Na početku često kao

rezultat lošeg ili neodgovarajuće pripreme tela za trening (zagrijavanja i razgibavanja), a

na njegovu kraju proradi umora, te nedostatno brze svesne procene opasnosti, kao i

slabijih mišićno-tetivnih refleksa zaduženih sa zaštitu najranjivijih delova lokomotornog

sastava. Zato prevencija trauma počinje, ali ne završava u dobro planiranom trenažnom

procesu, koji ako je prilagođen uzrastu i trenutnim mogućnostima jednog ili grupe

sportiste, ne bi trebao uzrokovati veliki broj trauma tokom sezone. (10)

Sindromi prenaprezanja se, za razliku od trauma, pojavljuju polako i uobičajeno

započinju minimalnim bolovima ili simptomima, koji s vremenom postaju sve snažniji i

uočljiviji. Najpoznatiji su svakako kolokvijalni nazivi za neke od njih, kao što su

skakačko koleno, teniski lakat, trkačko koleno, ili trkačka potkolenica, pa potom

odbojkaško rame i sl. Svi oni, ali i još celi niz drugih, predstavljaju oštećenja mekih tkiva

nastala zbirom mikrotrauma uzrokovanih trenažnim procesom. I dok za vrlo mali broj

sindroma prenaprezanja možemo naći uzrok u genetskoj predispoziciji, ili pak u

anatomskim specifičnostima pojedinog sportaša, najveći njihov postotak uzrokovan je

ipak samim trenažnim procesom. Upravo su te greške Amerikanci saželi u izraz „too

much too soon“, odnosno u prevodu- previše, prerano. To će reći da je prejako fizičko

opterećenje, ili prebrzo napredovanje u tom opterećenju, ili pak združena oba ova faktora

20

glavni uzročnici sindroma prenaprezanja, ali i nekih trauma. Tako ponovno kvalitetno

planiranje trenažnog procesa od strane trenera, uz savetovanje sa sportskim

fizioterapeutom, ali i lekarom, kondicionim trenerom, te po mogućnosti sa kolegama

trenerima iz istog sporta dobiva na važnosti. Ova multilateralna izmena iskustava, te

planiranje treninga neizostavno će pridoneti smanjenju broja povreda među sportistima,

kako onim profesionalnim, tako i kod dece. Na žalost, u praksi je to retko slučaj, pa je

poradi celog niza što objektivnih, što subjektivnih razloga celi ovaj nimalo lak zadatak

postavljen na pleća jednog jedinog trenera, koji je u poziciji biti sam svoj korektiv.

Omogućavanje celoživotnog obrazovanja za trenerski kadar, naročito one koji rade s

decom, uz dostupnost adekvatnog saveta sportskog fizioterapeuta ili sportskog lekara

osnov su prevencije povreda u sportu. Ali, sve to ne umanjuje potrebu individualne

prevencije. Ona se u dece temelji na redovitim pregledima lekara specijaliste sportske

medicine, kao i brzom alarmiranju trenera i roditelja o novonastaloj povredi ili bolovima.

Dete valja naučiti da bolovi nisu deo treninga i takmičenja, a da se poznata „no pain, no

gain“ (boz bolova nema napredovanja- u sportu) ne može odnositi na njih. (11)

21

2.7. Lečenje povreda

Deca su posve specifična, kako u pogledu zahteva koje pred njih treba postaviti jedan

trenažni proces, tako i u dijagnostici i lečenju sportskih povreda. Nije uzalud unutar

medicine posebna subspecijalizacija iz dečije ortopedije. Njen je cilj lečiti poremećaje na

sastavu za kretanje koji se događaju unutar perioda rasta i razvoja. Upravo tako i sportska

fizioterapija polaže posebnu pažnju na sportsku aktivnost dece, te nastoji svojim

tehnikama, a u dogovoru sa trenerima i lekarima drugih specijalnosti, pružiti deci potporu

zdravom rastu, te na vreme prepoznati povrede i potom ih sanirati najbrže što je moguće.

U tom je zadatku pomoć roditelja od neizmerne važnosti.

Prvi problem s kojim se susrećemo kod dece svakako je nedovoljno razvijen „prag

tolerancije“. To je onaj osećaj koji nama odraslima govori koliko je bol jak, a koja slaba,

te shodno tome i koja bolnost zahteva stručnu medicinsku pomoć, koja ipak kućno

lečenje, a koja će verojatno proći sama od sebe. Taj „prag tolerancije“ razvili smo s

vremenom i on se oslanja na iskustva koja smo sa različitim bolovima unutar različitih

oboljenja i povreda imali u prošlosti. Deca, za razliku od nas, imaju vrlo kratku prošlost i

malo iskustva, te njihov „prag tolerancije“ nije još dobro uštiman. Tako nije retkost da

ono može percipirati samo dve krajnosti- boli i ne boli. U tom smislu, postaviti detetu

pitanje boli li te malo ili jako, često je posve besmisleno. Za temu percepcije bolnosti

valja imati na umu da u posebno kompetitivnim sportskim sredinama može biti

nepopularno priznati povredu ili bolnost, pa neka deca treniraju usprkos bolovima i

povredama. To može biti opasno, naročito stoga što kasnijim dolaskom na pregled i

lečenje, bol biva znatno duža i kompleksnije.

Sve u svemu, svaka povreda čija je posledica vidljiv otok, značajnije oštećenje kože ili

bol koja traje duže od 24-48 sati bez znakova slabljenja zaslužuje pažnju i što hitniji

lekarski pregled i tretman. Hronične povrede, koje kod dece nisu retkost, a traju više

dana, pa čak i meseci, traže posebnu i vrlo specijalizivanu pomoć, u kojem glavnu reč

imaju ortoped, te sportski fizioteraput. U lečenju svih tih povreda jasno treba naznačiti tri

faze. Prva je primarna terapija i izvodi se u specijalističkoj ortopedskoj ili

fizioterapeutskoj ordinaciji, te obuhvata dijagnostiku i prvo zbrinjavanje povreda. Druga

faza sastoji se uobičajeno od fizioterapijskih tehnika, bilo da se radi o punoj fizioterapiji,

ili pak o nekom vidu vežbi iz njenog domena. Cilj je ovog terapijskog dela potpuno

smiriti upalni proces, privesti zarastanje svome kraju i osposobiti povređeni segment za

22

sportske napore. Treći, i po mojem ličnom mišljenju i najvažniji deo lečenja, jest povratak

povređenog sportiste u samu sportsku aktivnost. Unutar njega važno je učiniti još jedan

detalj, a to je detektirati eventualne rizike u samom treningu koji mogu doprineti

ponovnom povređivanju, te ih u suradnji sa trenerom otkloniti. Takva modifikacija

trenažnog procesa, na žalost, retko se izvodi, jer ili je vremena premalo, ili je

razumevanje procesa nastanka povrede slabo, te se jedan deo povređene dece ponovno

povređuje već u prvim treninzima posle završene terapije. Zaista, saradnja između

medicine i trenerske profesije u celosti danas je daleko bolja no što je bila pre desetak

godina, no na tom se polju još može i mora poraditi.

Sama sportska fizioterapija, kao mesto razumevanja generisanja sportskih povreda,

načina njihove sanacije, kao i metoda opšte i specijalne prevencije unutar i van sportskih

aktivnosti, bitno se razlikuje od klasične fizioterapije. Bilo bi dobro da svaki sportski klub

ima svog fizioterapeuta, no iluzorno je očekivati da će se takav organizacijski iskorak

dogoditi u dogledno vreme. Do tada dobro je imati svog sportskog fizioteraputa od

poverenja kojem će se mladi sportista obratiti pri prvim znacima povrede, kao i za sve

one savete bitne u svakodnevnoj sportskoj aktivnosti. (12)

2.7.1. Kineziterapija nakon povrede-kineziterapija pokretom

Pokret je osnovno sredstvo u kineziterapiji. Cilj kineziterapije je postizanje optimalne

rehabilitacije posle bolesti ili oštećenja do takva stanja koje omogućuje čoveku što

prirodniji način života. Terapija pokretom nastoji postići pozitivne učinke kao : opuštanje

i labavljenje mišića ramena, leđa, tonizaciju trbušnih mišića i ekstenziju leđa. Pod

pokretom podrazumijevamo kompleksnu mišićnu radnju koju izvode mišići agonisti, a

pomažu im pomoćni mišiće sinergisti, dok antagonisti pri toj radnji popuštaju i ne odupiru

se toj kretnji. Kretnje – pokrete izvodimo ili svojom voljom, svjesno – to su hotimične ili

voljne kretnje ili se one odvijaju spontano, automatski, bez naše volje – to su nehotične ili

nesvesne kretnje. (13)

S kineziološkog gledišta pokret je osnovni kineziološki operator kojim se deluje terapijski

na motorni učinak. Po svom učinku vežbe imaju opšte i lokalno delovanje. S obzirom na

način primene mogu se primenjivati individualno i grupno. U načelu, individualnom

primenom se postižu bolji učinci. Terapijski učinak pokreta kao motoričke stimulacije

zavisi od karaktera, strukturi, doziranju, načinu primene i početnom položaju. Zavisno od

23

nivoaano mišićne inervacije i razvijene snage razlikujemo sljedeće vrste kretanja :

pasivna, potpomognuta i aktivna kretanja. (14)

Rehabilitacijski tretman često započinjemo primjenom pasivnih kretanja bez aktivnog

učešća bolesnika. S funkcionalnog i terapijskog gledišta ovi pokreti su manje učinkoviti i

u principu se izbegavaju. Nedostatak im se očituje u manjoj terapijskoj učinkovitosti, u

nemogućnosti učinka na uspostavljanje prijašnjeg stanja osteo-mišićne funkcije, te u

nemogućnosti adekvatnog doziranja intenziteta. Međutim u pojedinim slučajevima,kao

kod potpuno mlitave paralize, pasivno razgibavanje zglobova u cilju sprečavanja ili

smanjenja postojećih kontraktura tretira se pasivnim pokretima. Pasivne vežbe mogu se

izvoditi na način da ih izvodi sam bolesnik, ili uz pomoć druge osobe ili posebne

mehaničke aparature. Takođe se primenjuju kod male dece ili osoba s kojima nije moguće

uspostaviti komunikaciju za aktivno vežbanje.

Potpomognuta kretanja se primjenjuju u slučaju kad mišićna snaga nije tolika da bi se

mogao u punoj meri izvoditi samovoljni aktivni pokret. (15)

2.7.2. Sportske povrede

Sportske aktivnosti u zavisnosti od vrste sporta, deluju na ljudski organizam kako u

fizičkom, tako i u psihičkom aspektu. Stoga je vrlo bitno održavati sve te sastave

zdravima kako naprezanja ne bi dovela do nastajanja sportskih povreda.

U profesionalnom sportu sa željom za boljim uspesima raste snaga i brzina sportista, a

time je izloženost povredama sve veća. Izbivanje profesionalnog sportiste sa sportskih

terena može predstavljati veliki gubitak za samog igrača i njegov klub.

Naročito je bitan pristup rešavanja povreda neposredno nakon nastanka. One mogu biti

manjeg karaktera, ali mogu postati problem u odnosu na sposobnost sportista i lošeg

uverenja da je moguće brže izlečenje nego što to dozvoljavaju normalni prirodni procesi.

Sportskim povredama nisu podložni samo sportisti. One mogu nastati traumatski,

profesionalnim oštećenjem i povređivanjem, saobraćajnim nesrećama, izvođenjem naglih

nepoželjnih pokreta i dr. (16)

Najčešće povrede na telu se po incidenciji dešavaju na području kolena, skočnog zgloba i

stopala, ramena, natkolenica, šaka, glave, lisnog mišića, prepona, leđa i dr.

Od ukupnog broja sportskih povreda, povrde skočnog zgloba čine do 45 % svih povreda,

a najčešće se pojavljuju kod učestalih skokova i brzih promena smera kretanja.

24

Povrede prednjeg ligamenta u zglobu kolena su sve češći uzrok izbivanja sa sportskih

takmičenja.

U najčešće uzroke povrede stopala i kolenskog zgloba spadaju oslabljene mišićne

strukture, smanjena koordinacija i propriocepcija. (17)

Skladno vrsti sporta se preventivan programom usmerava na one delove tela koje su pod

najvećim opterećenjem i rizikom za povredu. Tako se kod rukometa, gimnastike,

vaterpola i tenisa na primer, velika pažnja usmerava na gornje ekstremitete, naročito

ramenog zgloba i pripadajućih struktura.

Na prevenciju povreda se stoga mora davati velika pažnja. Preventivni koncept sadrži sve

one vežbe koje će pomoći sportisti da spreči nastanak povrede kao što su održavanje

opsega pokreta, jačine mišića, fleksibilnosti, statičke i dinamičke ravnoteže, izdržljivosti,

brzini, eksplozivnosti i agilnosti.

Vrlo je važno educirati sportiste o tehnikama izvođenja specifičnih kretnji koje smanjuju

opterećenje i mogućnost nastanka povreda.(18)

Po dužini nastajanja razlikujemo akutno nastale povrede i hronična oštećenja koja nastaju

dugotrajnim opterećenjima lokomotornog, ali i ostalih telesnih sistema.

Pristup akutnim povredama mora biti pravovremen i ispravan kako ne bi došlo do još

većih posledica.

Cilj rehabilitacijskog programa baziran je na:

a) smanjenje nastalih simptoma (bol, otok, povišenje temperature),

b) održavanje postojeće funkcionalne sposobnosti

c) poboljšavanje kvalitete funkcionalne sposobnosti i specifičnih sportskih aktivnosti.

Princip ranog lečenja sportskih povreda se sastoji u prestanku obavljanja sportskih

aktivnosti zbog mogućnosti još većeg povređivanja, hlađenja u cilju smanjenja bola i

otoka, kompresije povređenog područja kako bi se smanjio hematom i podizanja dela tela

koje je povreženo iznad nivoa srca kako bi se vršila drenaža povređenog dela tela.

Ukoliko lečenje povreda zahteva samo konzervativnu terapiju, nakon 2-3 dana se

primjenjuje ručna limfna drenaža i po potrebi mehanička frikcija, medicinska masaža i

miofascijalna mobilizacija. (19)

Nastavak fizikalne terapije je usmeren na funkciju što podrazumijeva pasivne vežbe

istezanja i izometričke vežbe u nastavku. Izvode se vežbe stabilizacije trupa i

ekstremiteta.

25

Sa 2 nedelje postupno kreće se sa dinamičkim vežbama uz progresivno povećanje

intenziteta i duljine trajanja, ali vrlo dozirano. Izvode se vežbe stabilizacije i ravnoteže,

vožnja na stacionarnom biciklu, vežbe istezanja, medicinsko sportska masaža i

miofascijalna mobilizacija. Vežbanje u vodi se primjenjuje u cilju manjeg opterećenja na

povređeni segment i skraćenje rehabilitacijskog procesa. Započinje se sa

proprioceptivnim vežbama na lakšim, a potom progresivno težim nestabilnim podlogama.

Sa 4 nedelje se dodaje program kretanja različitim pravcima i brzinom, kao i vežbe u

uslovima zatvorenog kinetičkog lanca (iskorak, čučnjevi, podizanje na prste i dr.)

Nakon 2 meseca se u program uvode kompleksne proprioceptivne vežbe uz doskoke sa

zadržavanjem na tvrđim i mekanim podlogama kao i pliometrija (brza izmena

ekscentrične i koncentrične kontrakcije u pojedinačnim i ponavljajućim pokretima).

Nakon 3 meseca potičemo agilnost (spretnost kroz brzinu) vežbama kao što su skokovi,

rotacija, trčanje po ravnoj crti i sa promenom pravca.(20)

4. mesec nakon povređivanja terapijski proces uključuje proces eksplozivnosti i brzine,

trčanjem prema napred i nazad sa naglim zaustavljanjima, trčanjem uz i niz kosinu,

bočnim trčanjem. Od druge nedelje do kraja rehabilitacijskog procesa je neophodno

održavanje izdržljivosti plivanjem, hodanjem, trčanjem, vožnjom stacionarnog bicikla i

sl. Kako se po nastanku povrede ne bi riskiralo ponavljanim povredam sportista, što u

pravilu predstavlja lošiju prognozu, njegov oporavak mora biti u potpunosti rešen.

Stoga je izuzetno važno sagledati osobu u celini i osvrnuti se na loše posturalne

disbalanse u telu koji pogoduju bržem nastanku ili ponovnom vraćanju povreda, kao i

smanjenju funkcionalnosti tela.

Edukacijom, odnosno usmeravanjem na pravilna mehanička opterećenja i manuelnim

otklanjanjem blokova u telu kroz osteopatske tehnike, postiže se bolja funkcionalnost i

ubrzava oporavak sportista.(21)

.

26

2.8. Povrede ramena

Povreda ramena je čest klinički entitet s koji se

susrećemo u lekarskoj praksi. Poseban problem

predstavlja kod sportista zbog višestruke funkcije

ramenog dela i složenih anatomskih struktura.

2.8.1. Funkcionalna anatomija ramenog pojasa

Koštanu arhitekturu ramenog zgloba čine tri kosti

scapula, humerus i clavicula. U funkcionalnom

pogledu rame obrazuje pet funkcionalnih zglobova

sinergijskog delovanja i to: sternoklavicularni,

acromioclavicularni, subacromijalni, scapulotoracalni i glenohumeralni zglob.

Pasivni stabilizatori zgloba ramena su fibrozno tkivne strukture, a funkcija zavisi od

bazičnog kvaliteta njihovog tkiva i samog položaja ramena u prostoru. Čine ga: labrum

glenoidale, zglobna kapsula, glenohumeralni ligamenti, korakohumeralni ligamenti i

tetiva m. subscapularisa (delimično).Aktivni stabilizatori zgloba ramena su devet mišića

koji preko ovog zgloba prelaze, s tim da se dva mišića (m. deltoideus i m. pectoralis

major) funkcionalno razlikuju, što povećava broj mišića koji učestvuju u aktivnoj kontroli

zgloba ramena na dvanaest. Osnovna im je uloga izvođenja propulzivnih pokreta ali i

zaštita pasivnih struktura zgloba. Po anatomskoj podeli, mišići se dele na: površne,

duboke i periferne. Površni mišići su: tri snopa mišića deltoideusa, i u funkciji su

primarnih elevatora zgloba ramena, a pomažu im i m. pectoralis major, m.

coracobrahijalis i m. biceps brahi. Duboku grupu mišića čine: m. supraspinatus, m.

infraspinatus, m. teres major i m. subscapularis. Osnovna funkcija im je da skreću glavicu

humerusa prilikom podizanja ruke. Periferni mišići ramena pružaju se od grudnog koša

do humerusa (m. pectoralis major i m. latissimus dorsii). Ovi mišići se sastoje od dugih

niti, što omugućuje brzu i snažnu ekstenziju ruke iz podignute pozicije.

Akromijalni luk grade dve anatomske strukture i to acromion i fibrozni produžeci

processusa coracoideusa ligamenta coracoideuma. Veličina prostora kod normalnih ljudi

iznosi između 7 i 14 mm.

U ovom koštanom međuprostoru smeštena je tetiva m. supraspinatusa koja klizi između

dva koštana masiva, što predstavlja jedinstveni primer u artrologiji.

27

2.8.2. Pokreti u ramenom pojasu

Pokrete zgloba ramena određuju oblici zglobnih tela. Ovaj zglob je interakcija četiri bazična pokreta i to: elevacija (fleksija i abdukcija), rotacija (spoljašnja i unutrašnja), horizontalna fleksija i ekstenzija i forsirane depresije (ekstenzija iz fleksije ili vertikalna abdukcija i abdukcija).U sportovima kao što su: bacanje diska, kugle, koplja, kladiva, rukomet, košarka, vaterpolo i svim igrama sa loptom gde do izražaja dolazi biomehanički pristup bacanja, postoje četiri osnovne faze koje razlikujemo (po Tullosu i Kingu):

Inicijalni položaj. Pripremna faza bacanja ili faza natezanja opruge. Inicijalna akcija ubrzanja ili faza akceleracije. Faza posle bacanja ili faza deceleracije.

2.8.3. Vrste povreda ramena

Značaj ramena poetično je dao Kessel:“Rame kod čoveka predstavlja interesantan paradoks, iako poezija i proza obiluju metaforama o njemu kao nosiocu tereta, to je samo njegova najmanje važna i najprostija funkcija“.

Plivačko rame

Plivačko rame je karakteristična povreda ramena. Javlja se kod plivača gde dolazi do istegnuća, ili male naprsline supra-spinalnog mišića. Paralelno dolazi do istegnuća (ili naprsnuća rotatora isprepletane grupe mišića uključujući i supraspinalni mišić) tetiva i kapsule koja okružuje rame i daje mu stabilnost na kuglastom zglobu. Pored plivanja i vaterpola, plivačko rame se javlja kod košarkaša, rukometaša, tenisera, ragbista, a često ga srećemo kod zidara, slikara, kao i kod nekih fabričkih poslova i radova u kući.

Klinička slika: Sindrom prenaprezanja ramena karakteriše se kroz četiri faze:

1. faza – bolnost posle napora 2. faza – bolnost na početku zagrevanja, gubi se tokom igre i ponovo se javlja kod zamora3. faza – bolnost i u miru i u naporu4. faza – bolnost u mirovanju

Lečenje: konzervativno i to relaksacionim odmorom, fizikalnim procedurama, oralnim uzimanjem analgetika, nesteroidnih antiinflamatornih lekova (NSAIL) i infiltracija lekova u bolno rame.

28

Sindrom posezanja

Sindrom posezanja se javlja kod povrede rotatora sa pojavom otoka i jakim bolom. Bol je naročito izražen noću u gornjem i prednjem delu ramena. Slabost i bol pri pružanju ruke napred ili na gore, ograničen pokret ramena naročito kada se ruka drži u stranu.

2.8.4. Akutne povrede mišića ramena

Akutne povrede mišića ramena su muskulotendinozne povrede ramena sportista i tu spadaju prvenstveno povrede m. deltoideusa, m. tricepsa, m. pecctoralisa majora i tetive m. trapeziusa.

Povreda je najčešće posledica direknog udarca ili ekcesivni pokret pri mehanizmu bacanja. Ove povrede su češće kod sportista sa posturalnim deformitetom. Statički položaj tela izaziva veliko trošenje mišića i ligamenata i tako vremenom nastaju povrede.

1. Akutne povrede deltoidnog mišića

Deltoidni mišić je spoljašnji mišić ramena. Svojim mišićima ublažava koštani reljef i daje mu oblinu. Sastoji se od tri snopa: prednjeg, srednjeg i zadnjeg koji se međusobno razlikuju po pripoju, pravcu prostiranja vlakana i po svom dejstvu. Široko ga okružuje acromion, korakoid i velika kvrga humerusa, pa se tu dešava veliki broj povreda poserbno kod sportita na šuterskim treninzima. S obziroma na lokalizaciju lezije, povrede možemo podeliti na tri grupe:

Povrede prednjih snopova m. deltoideusa – karakteristične su za kraj retropulzije inicijalne faze ubrzanja. Javljaju se kao rezultat suprostavljanja protivničkom igraču i snažnoj antepulziji i abdukciji ruke koja baca loptu. Radi se direkno o hvatanju za ruku šutera dok se lakat još uvek nalazi iza ramena. Simptomi se odmah javljaju, bolovi se pojačavaju a pun intenzitet postižu 10 sati posle povrede. Kliničkom slikom dominira otok u prednjoj trećini deltoidnog mišića koji je vidljiv, javlja se nemoć, abdukcija u prednjoj ravni, i jasno ograničena osetljivost njegove prednje trećine. Lečenje se bazira na klasičnim metodama sportske traumatologije.

Povrede srednjih snopova m. deltoideusa – retko se dešava, a suština povrede je u abdukciji ramena protiv otpora u lateralnom planu. Početak tegoba nije preterano izražen a klinički se manifestuju osetljivošću u srednjoj trećini deltoidnog mišića i to pojavom bola i slabom abdukcijom u lateralnom planu. Lečenje identično povredama prednjeg snopa.

Povrede zadnjih snopova deltoideusa – dešava se pri krajnoj antepulziji ruke. Mišić je potpuno rastegnut vulnerabilan. Ova povreda se javlja kod sportista koji nisu izvršili pravilnu pripremu za pucački trening tkz. „pucačka ruka“. Lečenje je identično prethodnim sa dodatkom laseroterapije, impulsnog magnetnog polja i kombinacijom struja, a posle tri do pet dana uključivanjem ultrazvuka.

29

Akutni “grč” u ramenu javlja se kod bacača a suštinski se radi muskulotendinoznoj povredi m. trapeziusa usled naglog istezanja aktivno zgrčenog mišića sa rascepom manjeg broja vlakana ovog mišića na uglu vrata.

2. Akutna povreda m. Tricepsa

Povrede tetive duge glave ovog mišića su najčešće kod sportova gde dolazi do nagle deceleracije ruke na kraja bacanja. Kod naglog pokreta dolazi do avulzije njegovog scapularnog pripoja. Bol se prostire u posteriornom pazušnom naboru. Pri svakom bacanju bol se povećava. Princip lečenja - bazična terapija.

2.8.5. Luksacija ramena

Iščašenje ramena nastaje kad kost nadlaktice (humerus) izleti iz zgloba i nađe se obično ispred ili ispod ramena. U tom slučaju ligamenti i ostala vezivna tkiva su istegnuta, ili pokidana, a ponekad dolazi do povrede nerava i krvnih sudova ramena, što izaziva utrnulost šake i gubitak cirkulacije u ruci. Povreda nastaje padom na ispruženu šaku ili ruku, direktan pad ili udarac u rame, ili nasilno savijanje ruke preko glave. Najčešće se javlja kod džudista, a često i u svim igrama sa loptom usled nepažnje u igri. Dominira jak bol, ograničen je pokret ramena, javlja se otok i podliv zbog unutrašnjeg krvarenja. Praksa pokazuje da jednom iščašeno rame uvek ostaje iščašeno rame. Treba raditi na jačanju mišića kako bi se stabilizovale ligamentarne i tetivne veze. Kod sportista nestabilost ramenog pojasa odnosi se na glenohumeralni i akromioklavikularni zglob, a retko i sternoklavikularni zglob.

1. Luksacija glenohumeralnog zgloba

Luksacija može imati akutnu i hroničnu etiologiju. Nestabilnost humeroskapularnog zgloba deli se u tri grupe i to: prema etiologiji, pravcu i tipu. Najbolju podelu dali su: F. Russell i M. Warren:

A. Tip-luksacija: 1. subluksacija i 2. subluksacija – luksacijaB. Pravac: 1. prednje, 2. zadnje 3. u više pravaca: a) prednje – zadnje, b) zadnje – prednje i c) prednje – donje – zadnjeC. Etiologija: 1. traumatske, 2. atraumatske i 3. voljne,

nevoljne,kongenitalne, neuromuskularne.

30

Subluksacije glenohumoralnog zgloba - povećana pokretnost glave humerusa u glenoideu. Nastaje najčešće padom na ispruženu ruku, ili pri bacanju lopte, ali tada je zglob već u hroničnoj fazi oboljenja. Subluksacija je samo uvod u luksaciju ramena. Prema pravcu razlikujemo tri tipa: prednji, zadnj i više pravca. Može a i ne mora biti bolna, a dijagnoza se postavlja radiografskim snimkom i arteriografijom ramena. Terapija je konzervativna. Hiruška intervencija se radi u izuzetnim slučajevima.

Luksacija glenohumeralnog zgloba – često se javlja kod sportista i to: džudista, rukometaša, boksera i rvača. Javlja se kao posledica indireknog dejstva sile, a najčešće do povređivanja dolazi direknim padom na opruženu ruku sportiste. Uticaj sile na glavu humerusa u odnosu na glenoidu izaziva tri tipa luksacije glenohumeralnog zgloba i to:

Prednje luksacije (ligamentum subcoraracoidea) – najčešća luksacija. Posebno se javlja kod sportista ispod 20. godina. Mehanizam ove povrede je pad na ispruženu ruku. U kliničkoj slici dominira jak bol pa najčešće sportista zdravom rukom pridržava povređenu ruku. Javlja se znak „epolete“ fenomen opruženog otpora, kao i gubitak deltoidne crte. Često kod ovih povreda može biti lediran i nervus axillaris. Lečenje se karakteriše repozicijom i imobilizacijom od 21.dan. Recidiv je čest kod mladih sportista što treba ožbiljno shvatiti i preventivno delovati.

Zadnje luksacije (ligamentum subacromialis) – retko se javlja kod sportista. Mehanizam nastanka ove povrede je pad na ruku ispruženoj u polju sa laktom u punoj ekstenziji i unutar rotiranim humerusom. Najčešće se dešava kod rukometaša. Zadnje luksacije mogu nastati i kao posledica hiperlaksiteta zadnje zglobne kapsule ili na bazi displastičnog glenoida. Dijagnozu potvrđujemo radiografskim snimkom, a lečenje: repozicija i imobilizacija 21.dan u spoljnoj rotaciji i lakoj abdukciji ruke.

Donje luksacije (ligamentum axillaris) – nastaje usled pada glave nadlaktične kosti koja pritisne akromion, zglobna čaura se razdere u axillarnom predelu a glava je potisnuta ispod glenoidalne čašiće (ligamentum axillaris), i nakon završenog procesa luksacije pada dole uz prsni koš, a iščašena glava se zaustavlja ispod korakoidnog nastavka.

2. Luksacija sternonoklavikularnog zgloba

Ova luksacija nastaje padom na rame. U tom trenutku dejstvuje sila duž osovine ključne kosti, i pritiska rame na dole i nazad. Medijalni deo ključne kosti upre se u prvo rebro a mehanizam poluge nakon odvajanja čaure kost pomakne ispred ili iznad prsne kosti. Pokreti u ramenu postaju otežani, a bol je prisutna u predelu luksacije. Ovaj oblik luksacije se i najčešće sreće u sportsk-medicinskoj praksi. Pomeranje ključne kosti dorzalno izaziva pritisak klučne kosti na nervus vagus i traheju.

31

3. Luksacija akromioclavikularnog zgloba

Mehanizam povrede može biti direktan i indirektan. Najčešće u praksi srećemo direktan oblik koji usled pada na vrh ramena sile kompresije direkno usmerene dovode scapulu prema dole i medijalno, a klaviculu prema gore. Bol je prisutan a dolazi i do oštećenja hrskavice u oštećenom zglobu. Kod sile jačeg intenziteta dolazi do distenzije zgloba i nema promene u samom sastavu zgloba.Kod sile jače od 40. kp izaziva istezanje acromioclavicularnog ligamenta, a sila jača od 80 kp (prema Fressleru) isteže i ligamente conoideum i trapezoideum izazivajući pravu luksaciju ovog zgloba.

Zbog velikog značaja ovog zgloba u sportsko-medicinskoj praksi ima dosta različitih podela u literaturi. Mi predlažemo sledeću:

Prvi stepen – radi se o bolnoj distenziji mekih struktura acromioclavikularnog zgloba, sa očuvanim integritetom zgloba.

Drugi stepen – dolazi do prekida ligamentuma akromioklavikulare, sa postojanjem lakšeg oblika denivelacije koštanih okrajaka zgloba i pojavom subluksacije.

Treći stepen – potpuna ruptura svih ligamenata uz kompletno razdvajanje klavikule i akromiona odnosno luksacije zgloba.

Lečenje prvog i drugog stepena je isključivo konzervativno uz odlične rezultate i elektroterapeutske kombinacijone metode:

a)impulsno magnetno polje, biostimulativni laser, kineziterapija, vakus, b)impulsni ultrazvuk, interferentne sruje, masaža vezivnog tkiva, kineziterapija, c)interferentne struje, kriomasaža, kineziterapija, sonodinator, d)interferentne struje, elektroforeza novokaina i kalijum jodida, masaža vezivnog tkiva, kineziterapija.

Dok kod trećeg stepena autori se razilaze u stavovima dok su jedni za obavezan operativni zahvat, dotle drugi ističu odlične rezultate postignutim konzervativnim lečenjem luksacije acromioclavicularnog ligamenta.

32

3.Zaključak

Ključ rešenja sportskih povreda leži u dobroj dijagnostici, holističkom pristupu i dobrom

rehabilitacijskom programu uz aktivno delovanje i edukaciju pacijenta/sportista.

Tačna dijagnoza povrede je osnova sprovođenja terapeutskog tretmana kao i procene

dužine takmičarske nesposobnosti. Iako je u medicini vrlo nezahvalno bilo šta

prognozirati neki okvirni rokovi postoje (npr. posle ligamentoplastike prednje ukrštene

veze, period oporavka traje 6-8 meseci). Raspon mogućih rokova je individualan i zavisi

od mnogo faktora (stepen povrede, agresivnost dijagnostičke metode, vrsta terapeutskog

tretmana i obim zahvata, anatomska uslovljenost, individualni prag bola ...).

Individualnost se ogleda i u medicinskoj postavci da u medicini „ne postoje bolesti nego

bolesnici”. Neophodno je da u proces izlečenja bude uključena kvalitetna i stručno

vođena fizikalna terapija uključena u pravo vreme da bi deficit po organizam, nastao

samim povređivanjem, bio što manji, te put povratka iz tog deficita što kraći i brži. Zbog

toga je u socio-ekonomskom a naročito u zdravstvenom smislu mnogo “jeftinije” uložiti

sve mogućnosti da do povrede ne dođe, nego je lečiti nakon nastajanja.

33

4. Predlog mera

34

Literatura

1. Principi zbrinjavanja športske povrede; Heimer S., Bojanić, I., Smerdelj, M. Športska medicina, Zagreb (1995)

2. Sportska medicina; Đurašković, R, Niš (2002)

3. Team physician manual. Micheli, L., Smith, A., Bachl, N., Rolf, C., Chang, K.M. New York-Philadelphia, itd: Lippincott (2001)

4. Složenost sportske povrede, procesa lečenja i osposobljavanja sportiste. u: ECPD., Nešović, B.; Beograd: Sportska medicina (2001)

5. http://www.yu-fitness.com/forum/sportska-medicina/sportske-povrede/

6. Evidence based prevention of acute injuries during physical exercise in a WHO safe community. Br J Sports Med, Timpka, T., Lindqvist, K. (2001)

7. Akutna sportska povreda - osnovni principi zbrinjavanja; Ponorac Nenada, Matavulj Amelaa, Grujić Nikolab, Rajkovača Zvezdanaa, Kovačević Peđa. (1990).

8. Funkcionalna anatomija čovjeka. Istočno Sarajevo: Vuković M. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.(2004)

9. Anterolateral compartment syndrome secodary to therupture of the peroneus longus muscle. Am J. Sports Med;Arnero RA et al.(1985).

10. Kako da se rekreiramo, Buggel, E. i saradnici: Beograd. (1972)

11. Koković, D. (2000): Sociologija sporta, Beograd.

12. Lekić, D. (2001): Sportska medicina-sa osnovama razvojne antropologije, Beograd.

13. Mihajlović, M. (2002): Sportovi snage i fitness, Beograd.

14. Mladenović, U. (2002): Psihologija u sportu, Beograd.

15. Fitnes-fizička priprema u rekreaciji, Stojiljković, S. (2001): Beograd.

16. POVREDE U SPORTU I NJIHOVA PREVENCIJA -AUTOR - dr Zoran Đurđev

17. http://www.sportskamedicina.net/index.php? option=com_content&task=view&id=72

35