Uvod

Bez sumnje dvadeseti vek je bio period snažnog razvoja neurologije. U oblasti istraživanja mozga I nervnog sistema uopšte načinjeni su krupni i značajni koraci. Posledično, a bazirano na novootkrivenim saznanjima došlo je do stvaranja neuro-razvojnog nučnog koncepta.Na krilima pomenutog koncepta razvijene su terapeutske metode lečenja stanja i bolesti koja su primarno klasifikovana kao neurološka.

Po sličnom principu , za sada, početak dvadeset prvog veka su obeležila nova otkrića o vezivnim tkivima ljudskog tela. Sledstveno tome, došlo je do razvoja većeg broja terapeutskih metoda koje tvrde da postižu rezultate delujući na ova tkiva, a sa ciljem olakšavanja, poboljšanja ili izlečenja različitih stanja i bolesti.

Deca i osobe sa posebnim potrebama imaju mnoge poteškoće počevši od disanja do hoda. Svaki od tih uticaja mora da ima adekvatnu sredinu i uslove u kojoj će se razviti.

BDA ukazuje na strukturalne slabosti tela koje onemogućavaju prirodan razvoj i pokret.

To je terapija kojojm se uspešno poboljšava struktura svake osobe sa posebnim potrebama. Funkcionalne mogućnosti i telesna struktura su u neraskidivoj vezi. Potreba za funkcijom zahteva strukturalnu bazu i bez nje funkcionalni trening nailazi na mnogobrojne prepreke.

Da bi smo bolje razumeli premisu na kojoj je razvijen Biomehanički razvojni pristup, neophodno je pre svega sagledati kompletnu sliku o vezivnim tkivima: odnos prema ovim tkivima u naučnim krugovima u prošlosti, poziciju u sadašnjem momentu, njihove fascinantne uloge , kao i mnoga nova otkrića koja su

otvorila vrata obećavajućim novim mogućnostima u tretiranju mnogih stanja i bolesti.

Interesovanje za izučavanje vezivnih kiva- vezivna tkiva u zapećku

Treba reći da postojanje vezivnih tkiva u ljudskom telu nije novost. Od kada se rade disekcije na kadaverima postoji određena svest o postajanju ovih tkiva-Konačno, početkom dvadesetog veka izvršena je katalogizacija ovih tkiva. Od tada pa do sedamdesetih godina dvadesetog veka istraživanja i naučni radovi o vezivnim tkivima bili su sporadični

U naučnim krugovima vezivnom tkivu se nije poklanjala pažnja i bilo je zapostavljeno mnogo godina unazad. Preovladavalo je mišljenje da vezivna tkiva predstavljaju pasivna tkiva koja u ljudskoj lokomociji nemaju bitne uloge kao recimo mišići. Ovakav način razmišljanja je bio posledica postojećeg biomehaničkog modela prema kojem su mišići viđeni kao organi koji pod uticajem električnih impulsa iz mozga jedini mogu da se kontrahuju i posledično proizvedu pokret. Električna aktivnost mozga i mišića su merljivi elektroencefalogramom i elektromiografom, dok vezivna tkiva nemaju skoro nikakvu merljivu električnu aktivnost. Prema tome, naizgled logičan zaključak je bio: vezivna tkiva nemaju kontraktilnu sposobnost, dakle ne mogu proizvesti pokret i sledstveno tome nemaju značajnu ulogu u lokomociji tela. Naravno, danas znamo da vezivno tkivo ima velike i vrlo značajne uloge u lokomociji ljudskog tela. O tome će biti više reči kasnije u ovom članku.

Na osnovu ovakvog stava prema vezivnim tkivima, prilikom izučavanja anatomije ljudskog tela, studenti medicine su učeni da seciraju i u potpunosti odstranjuju vezivno tkivo kako bi izučavali tkiva i organe za koje se smatralo da imaju daleko važniju ulogu u ljudskom telu: mišiće, nerve, organe i krvne sudove. Koliko su ova tkiva smatrana nevažnim govori detalj da su prilikom obuke student bacali vezivna tkiva u kofu koja je bila pripremljena u tu svrhu.

Razlog zanemarivanja ovih tkiva verovatno leži i u činjenici da su međusobno veoma povezana na veoma složen način. Veoma je bilo teško prilikom disekcije odvojiti ih kao zasebne entitete kako anatomski tako i funkcionalno. To je istraživačima moglo bi se reći u velikoj meri otežavaloda precizno opišu uloge ovih tkiva i da ih klasifikuju.

Razvoj polja izučavanja vezivnih tkiva do današnjeg dana

Nakon sedamdesetih godina prošlog veka, desilo se nekoliko značajnih promena u zapadnoj medicini uopšte, a zatim i posledično je došlo do promene odnosa lekar – pacijent, terapeut pacijent. Naime, cela medicinska delatnost je veoma strogo definisana u pravnom smislu. To je dovelo do daleko veće opreznosti medicinskog osoblja u smislu odnosa prema pacijentima, a takođe se i odrazilo na promene i prilagođavanje tehnika koje su manuelni terapeuti koristili u radu sa pacijentima. Takođe, u isto vreme se razvijala tehnologija kao i svest o potrebi da se prilikom izvođenja najrazličitijih intervencija nanese što manje bola i štete pacijentu. U skladu sa tim tehnike su postale manje „nasilne“, kako bi se rizik od bilo kakve povrede smanjio na minimu. Recimo, u prošlosti, kiropraktičar da bi izvršio određeno mehaničko dejstvo na telo pacijenta, koristio je pokrete velike brzine, a male amplitude (high velocity – low apmplitude). Pri takvim manipulacijama, mogućnosti povrede su veće i zato su mnoge tehnike evoluirale u smeru usporavanja pokreta i umanjenju sila koje se primenjuju prilikom delovanja na telo pacijenta. Ovim nikako ne želim reći da su „grublje“ tehnike potpuno odbačene, ali je činjenica da su se u prošlosti u medicini koristile daleko invazivnije tehike, a trend je i dalje da se nelagodnost i šteta po zdravlje pacijenta minimalizira. Tada se mislilo da će se usporavanjem pokreta i smanjivanjem sile kojom se deluje na telo pacijenta zapravo žrtvovati kvalitet tretmana zarad sigurnosti. Ono što se desilo iznenadilo je mnoge manuelne terapeute: ne samo da nije bio kompromitovan kvalitet tretmana, već su se rezultati značajno poboljšali. U početku to je veoma zbunilo mnoge aktere u ovoj oblasti. Odjednom su se suočili sa fenomenom koji nisu mogli da objasne i rezultati su prkosili tadašnjm shvatanjima. Naravno, kako su mnogi manuelni terapeuti u isto vreme i istraživači, profesori, lekari u oblasti medicine, razvila se potreba za objašnjenjem ovih neočekivanih rezultata u radu sa pacijentima. Polako se razvijala svest da postojeći model biomehanike tela ne može dati zadovoljavajuće odgovore i došlo je do razvoja novih koncepata. (Deane Juhan, 2003, A hand book for body work- Job’s body)

Polako, ali sigurno broj individua koje su izučavale vezivna tkiva se godinama povećavao, tako je rastao i broj istraživanja i naučnih radova objavljenih u relevantnim naučnim časopisima. Kulminacija ubrzanog razvoja na ovom polju su međunarodni istraživački kongresi koji se održavaju od 2007. godine. Nakon toga slede kongresi 2009. godine, 2012. godine i 2015. godine. Peti kongres biće održan 2018.godine. Na ovim skupovima učestvuju naučnici i kliničari iz različitih disciplina: matematičari, fizičari, anatomi, fiziolozi, patolozi, embriolozi, kao i fizijatri, ortopedi, fizioterapeuti, radni terapeuti, manuelni terapeuti itd. Ovakva raznolikost profila učesnika ovih skupova govori o tome koliko je vezivno tkivo multidisciplinarno. Moguće ga je proučavati s mnogo aspekata. Ovi skupovi su omogućili razmenu ideja, predstavljanje rezultata istraživanja i proširivanje baze znanja o vezivnom tkivu. (fasciacongress-org)

Šta je vezivno tkivo?

Vezivno tkivo predstavlja sistem mekih tkiva koja prožimaju i obmotavaju čitavo ljudsko telo. Ova tkiva

čine povezanu, neprekidnu mrežu koja se prostire od vrha glave do vrhova prstiju na rukama i nogama. Ova mreža je trodimenzionalna i bukvalno sve strukture tela se nalaze u njoj. Kada bi se sve strukture tela pažljivo odstranile, ostao bi samo prazni kalup sačinjen od vezivnih tkiva. Ova tkiva prožimaju i obmotavaju: sve organe, mišiće, kosti, nerve, krvne sudove. Preciznije rečeno, u ljudskom telu ne postoji raznovrsnije tkivo. Ono povezuje ćelije u tkiva, tkiva u organe, a organe u sisteme organa. Takođe, vezuje mišiće za kosti, na spojevima između dve kosti čini zglobne kapsule, prožima i obavija svaki nerv i svaki krvni sud.

U vezivna tkiva spadaju: ligamenti, tetive, burze, aponeuroze, retinakule, zglobne kapsule, pregrade između mišića, meningealne ovojnice, ovojnice oko nerava, krvnih sudova, mišića, kostiju i organa. Takođe, čine zidove svih telesnih duplji. Nalaze se unutar mišića, prožimaju ih. Dalje, nalaze se u okviru kosne srži kao i svih hrskavičavih struktura tela – meniskusa, međupršljenskih diskova, rebara.

Iz svega rečenog jasno je da dok vezivno tkivo prelazi iz jedne u drugu regiju tela i dok prožima različite slojeve zapravo prelazi iz jednog u drugi oblik u zavisnosti koju specifičnu ulogu vrši u datoj regiji i sloju tela.Deane Juhan, 2003, A hand book for body work- Job’s body) –strana 62, a takođe i slika sa ove strane

Uloga i značaj vezivnog tkiva

U poslednjih 100 godina pa i više korišćen je reducionistički model istraživanja ljudskog tela.Želeći da spoznamo ulogu svakog pojedinačnog i najmanjeg dela tela, ono je deljeno na sve manje sastavne delove. Pri svemu tome treba reći da sistem nikada ne predstavlja prost zbir sastavnih delova. Deleći telo na sastavne delove gubi se mogućnost izučavanja kompleksnosti interakcije i odnosa između delova u okviru tela kao celine, kao celovitog sistema. Upravo je ovo jedan od razloga što do skoro nismo uspeli da shvatimo značaj vezivnog tkiva u ljudskom telu.

Početkom dvadesetog veka, Ajnštajn je postavio opštu teoriju relativiteta koja po svojim principima nije suprotna Njutnovom zakonu gravitacije. Nasuprot tome, dokazao je konceptualni okvir koji je u sebi integrisao Njutnov zakon, ali i dao dodatni, širi okvir koji je bio u stanju da opiše i mnoge druge fizičke pojave koje su do tada bile neobjašnjive Njutnovim zakonom gravitacije.

Nova otkrića su dovela do fascinantnih saznanja o vezivnim tkivima i ona su toliko značajna da nas teraju da preispitamo dosadašnji ugao gledanja na telo i lokomociju ljudskog tela. Ova saznanja su otvorila novi, širi prostor za postavljanje nove naučne paradigme koja ne treba nužno da odbaci starija saznanja, već obratno, da ih integriše u širi i sveobuhvatniji model.

Umesto da govorimo o funkciji pojedinačnih mišića, ligamenata, zglobnih kapsula itd. , novi model je omogućio da posmatramo funkcije pojedinih elemenata kao delova šireg celovitog sistema.(Anatomy trains, 2001, Thomas W. Myers).

Neke od glavnih uloga koje vezivno tkivo ima u ljudskom telu su:

- Daje potporu, oblik i proporcije ljudskom telu, povezuje i stvara prostor, odvaja. - Utiče u ogromnoj meri na koordinaciju pokreta i posturu tela. - Igra važnu ulogu u imunološkom sistemu. Kontroliše sredinu (okruženje) u kojoj se odvija

zapaljenski proces. - Predstavlja najveći senzorni organ tela

- Transportna uloga

Potporna uloga

Već smo rekli da vezivno tkivo predstavlja arhitektonski kalup tela. U skladu sa tim, ova tkiva igraju presudnu ulogu u davanju oblika i potpore ljudskom telu. Ono u isto vreme povezuje delove tela međusobno i u celinu, ali i razdvaja delove tela, stvara pregrade za sve strukture tela. Na primer, odvaja svaki pojedinačni mišić, stvara odeljke u kojima se nalaz organi i na taj način ih odvaja od drugih strukturaUloga ovog tkiva je takođe da stvara prostor i drži rastojanje između delova tela što omogućava pokretljivost između njih. Pokreti koji se odvijaju u zglobovima, na primer fleksija u zglobu kuka ili kolena mogući su zahvaljujući tome što vezivno tkivo drži rastojanje i u velikoj meri daje stabilnost zglobu. Kada vezivno tkivo ne bi držalo rastojanje između koštanih segmenata tela, oni bi se sudarili, rastojanje i prostor između njih bi se smanjli i pokret ne bi bio moguć. (godina?-Jap Van der Wall, The architecture of the connective tissue in the musculoskeletal system)-video

Kako ostvaruje svoju potpornu ulogu?

Do nedavno se mislilo da mišići svojim pripojima za kosti i ligamentozni aparat zajedno sa zglobnim kapsulama daju glavni deo potpore telu međutim radi se o daleko složenijem sistemu. Vezivno tkivo predstavlja zatvoren sistem koji Žan Klod Gilberto (Jean – Claude Gimberteau) naziva multimikrovakuolarni kolagenski apsorpcioni sistem (Multimicrovacuolar Collagenic Absorbing System – MCAS). Veliki procenat ljudskog tela čini voda. Ona se nalazi u telu u različitim tekućinama, a dobar deo čine tečnosti i gasovi koji su zarobljeni unutar spomenutog sistema i u njemu vlada hidrostatski pritisak. Kolagenska vlakna su izuzetno snažna i pritisak koji vlada u njima omogućava uspravan položaj telesne strukture i omogućava nošenje tereta tela. Taj potisak koji postoji unutar samih vezivnih tkiva nam daje osećaj lakoće u smislu da ne osećamo svu težinu našeg tela. Radi lakšeg razumevanja, zamislimo da je ljudsko telo ustvari balon napunjen vodom gde bi zidovi balona bili sačinjeni od kolagenskih vlakana, a voda unuar balona bi davala potisak. Balon bi imao manje – više kružan oblik, međutim kada bi smo oko središnjeg dela balona vezali čvrsto kanap, podelili bi smo ga na dva odeljka u kojima je hidrostatski pritisak još viši. Kada bi smo nastavili da podvezujemo balon po istom principu podelili bi smo ga na još više segmenata sa konsekventim povećanjem hidrostaskog pritiska u svakom od segmenata.

Uloga u transmisiji sila kroz tela i koordinaciji pokreta

U isto vreme kroz kontinuum fascijalnog tkiva se prenosi mehanička sila koja nastaje mišićnom kontrakcijom. Da bi prenošenje sila kroz fascijalno tkivo bilo moguće, neophodna je očuvanost, tj. kontinuitet tog tkiva. Prenos sile kroz očuvano vezivno tkivo na kraju rezultira motornom aktivnošću. Mehaničku tenziju stvaraju sarkomere i to dovodi do mišićne aktivnosti, a u tu svrhu se aktiviraju

različiti kontraktilni slojevi kao što su epimizijum, perimizijum i endomizijum. Vezivno tkivo kontroliše orijentaciju mišićnog vlakna i na taj način usmerava pravac sile prilikom njenog prenosa. Takođe, prilikom transmisije sila pomaže da se gruba i sirova mišićna sila nastala prilikom kontrakcije, uravnoteži kako bi pokret i motorna funkcija bili glatki i precizni. Ova karakteristika vezivnog tkiva ključna je za pravilnu motornu koordinacju pokreta.Bordoni, B., & Zanier, E. (2014). Clinical and symptomatological reflections: The fascial system. Journal of Multidisciplinary Healthcare .Možebitirazumljivijeako bi sistemvezivnihtkivazamislilikao auto put, a mehaničkesilekaovozilakoja se krećuna tom auto putu. U tom smisluvezivnotkivoimasposobnost da prenosimehaničkusiluizjednog u drugideotela, da je pohraniiotpusti u potrebnomtrenutku.(mišljenje autora).

Dalje, nasuprot doskorašnjoj pretpostavki, u vezivnom tkivu su pronađeni glatki mišići što govori o tome da fascijalno tkivo može da se aktivno kontrahuje, kao što to mogu i mišićna vlakna. Schleip, R. (2002) Fascial plasticity – a new neurobiological explanation: Part 1

BDA terapijski koncept

Etiologija stanja vodi ka određenoj terapijskoj metodi pa tako osobe sa funkcionalnim problemima neurološke prirode biraju terapije koje se baziraju na funkciji kako bi se uspostavila nova funkcija ili unapredila stara. Osobe koje svoj invaliditet povezuju sa bolom, usled oštećene strukture, biraju terapije sa fokusom na samoj strukturi kako bi se umanjio bol. Međutim funkcija i telesna struktura su u neraskidivoj vezi. BDA program pronalazi načine kako efikasno uticati na telesne strukture a istovremeno ostaviti proprioceptivnu trag u funkcionalnom kontekstu.

BDA je prvenstveno manuelna terapija koja u sebi ima elemente terapeutskog funkcionalnog vežbanja na potpuno jedinstven način time što se za vreme aktivnog pokreta indiukuje mikro pokret u tkivima gde njega inače nema.Zahvaljujući tome gradimo drugačiju reakciju na pokret a time povećavamo i funkcionalni potencijal. Pristup omogućava delovanje na vezivna tkiva u ljudskom telu koja su oštećena kod svih pomenutih stanja. Na taj način postižu se dugoročna poboljšanja u mnogim sferama života osobe sa spomenutim poremećajima. Delovanje na vezivna tkiva dovodi do poboljšanja bazičnih životnih funkcija koje su često ugrožene kod teških stanja: bazični ćelijski metabolizam koji je bitan za pravilan rast i razvoj uopšte, poboljšanja funkcije disanja, sposobnosti deteta da iskašlje i izbaci sekret, žvakanje, gutanje, varenje i evakuacija. Dalje, kao posledica jačanja vezivnih tkiva dolazi i do poboljšanja kontrole mimike lica, razvoja govora, kontrole očiju. Nakon poboljšanja u svim bazičnim elementima svakodnevnog bitisanja, dalja stimulacija po BDA pristupu dovodi i do poboljšanja na poljima motoričkih funkcija, ravnoteže, emotivnog i socijanog razvoja, izboljšava mogučnost za komunikaciju.

Pristup je zasnovan na poslednjim saznanjima iz oblasti biomehanike ljudskog tela, saznanjima o vezivnim tkivima (fascijama), kao i embriologije (nauka koja izučava razvoj čoveka od trenutka začeća do rođenja-fetalni razvoj). BDA se fokusira na odnos funkcionalnih ograničenja I strukturalnih deficita:.

Deca sa cerebralnom paralizom često ne mogu da se zadrže duži vremenski period u jednoj poziciji, kao na primer da leže na stomaku. U takvim pozicijama osećaju nelagodnost usled nemogućnosti da se prilagode površini na kojoj leže, ili da vremenom promene svoju poziciju. Osećaju se “zaglavljeno“ a delovi tela postaju dodatno napeti i pritisnuti sopstvenom težinom. Kod deteta to stvara frustraciju koja povećava mišićnu napetost celog tela što dodatno pogoršava i onemogućava mogućnost da se dete opusti u datoj poziciji.

Pre terapije Nakon 2 godine

Deca sa cerebralnom paralizom imaju poremećaj koordinacije trupa i udova međutim ti poremećaji su uvek u vezi sa nedovoljnom pokretljivošću kičme. Nedovoljna stabilnost i pokretljivost kičme onemogućava reakcije kontra balansa pa dete nije u mogućnost da samostalno sedi.

Stajanje I Hodanje

Andularni pokreti kičme su veoma važni za kretanje jer koristimo njihanje kičme kako bi smo inicirali pokrete u ekstremitetima. Kada su oni nedovoljni noge su te koje indukuju kretanje. Takvo kretanje odlikuje energetska neefkasnost, napetost ekstremiteta ili potpuna nemogućnost samostalnog hodanja. Paradoksalnost hoda je da deca sa poteškoćama koriste nogeviše nego što bi to radilo zdravo dete. Takav hod podseća na marširanje i podrazumeva veliki energetski utrošak. Normalizacija hoda zahteva jačanje i uspostavljanje pravilnog redosleda aktivacije telesnih struktura (fascija, mišićana vlakna tip 1, i zatim mišićna vlakna tip 2). Pravilan redosled aktivacije navedenih struktura dovodi do optimalne energetske potrošnje za vreme vršenja svih motoričkih funkcija-kretanja uopšte. Osobe sa motoričkim defcitima nemaju adekvatan redosled aktivacije telesnih struktura zbog čega je kretanje energetski i metabolički mnogo zahtevnije. To dovodi do ubrzane degeneracije telesnih struktura koje svojim prevelikim učešćem i naporom kompenzuju motoričke defcite. Takozvani “wear and thear”.

Disanje

Ustanovljeno je da deca sa posebnim potrebama troše i do 10 puta više energije samo na funkciju disanja. Dokle god se dete bori sa bazičnim funkcijama ono nije spremno za komplikovanije pokrete (od kontrole glave, trupa do kretanja). Biomehanika disanja je takođe loša pa se manifestuje paradoksalnim disanjem. To je kada se grudni koš prilikom udaha skupi umesto da se raširi. Vremenom grudni koš poprima oblik zvonceta - gornji deo grudnog koša je veoma uzak a donji širok.

Biomehanika disanja pozitivno utiče na razvoj kičme i trupa u celini što doprinosi boljem držanju tela a vremenom nova biomehanika disanja menja i oblik drugog koša. Oblik grudnog koša ima mnoge kvlaitete kao što je zapremina, proporcije, orijentacija rebara kao i njegova pokretljivost. Deca sa cerebralnom paralizom usled lošeg kontinuiranog pokreta za vreme disanja zadobijaju nepravilan oblik grudnog koša. On vrlo često ima oblik zvonceta gde su donja rebra veoma raširena a gornja zapreminski uska. Takav grudni koš menja i narušava poziciju ključnih kostiju koje se nalaze preblizu vrata a lopatice nemaju dovoljno prostora za pokret. To narušava funkciju gornjih ekstremiteta i kontrolu glave. Forma grudnog koša može biti i takva da je on ispupčen sa veoma uskom prednjom površinom i širokom stranicoma to smanjuje pokretljivost kičme i naglašava njenu kifozu. Primer takvog grudnog koša je vidljiv na fotgrafijama a takođe je prikazano stanje nakon terapije.

Oblik grudnog koša pre BDA aplikacije

Oblik grudnog koša nakon 2 godine aplikacije po BDA programu

Biomehanički razvojni pristup omogućava rad na strukturama koje svesno ne možemo da izolujemo i vežbamo. To su mali pokreti između pojedinih kičmenih pršljenova, pršljenova i rebara, pomeranje grudnog koša prilikom disanja, duboke konekcije u samim zglobovima…

BDA “spolja” indukuje mikro pokrete kako bi dete vremenom moglo da ih nauči iintegriše u svoj proprioceptivni sistem. Ti mikro pokreti između pojedinih telesnih segmenata pripadaju najranijem detetovom razvoju do jedne godine. Tada dete sve svoje pokrete inicira trupom. Nakon tog periodavrata se zatvaraju za takav razvoj. Dete postaje veće i udovi rastu pa je dete u stanju da inicira pokrete svojim ekstremitetima umesto trupom. Takve kompenzacije nepovoljno utiču na dalji razvoj i formiranje detetovog tela.

Međutim BDA poseduje tehnike koje smanjuju spasticitet delujući na ovojnicu mišića (fasciju) i tako omogućavaju veću pokretljivost. Sa druge strane deca hipotonične forme koja imaju slabe konekcije,zahvaljujući ovoj terapiji mogu da poboljšaju stabilnost i čvrstinu.

Pre Posle 6 meseci

Kome BDA može da pomogne:

S obzirom da se terapija odnosi na bazične strukture koje imaju potpornu i senzoričku ulogu mogućnosti su velike kod velikog broja urođenih i stečenih stanja. Ipak najveći broj pacijenata su deca i osobe sa cerebralnom paralizom svih oblika:

● Hipertonia

● Hipotonia

● Kvadripareza

● Hemipareza

● Diplegija

● Monoplegija

● Triplegija

● Diskinezija

● Ataksia

● Autizam

● Uporen psihomotorni razvoj

● ADHD

● Prevremeno rođeno dete

● Mišićna distrofija

● Spina Bifida

● Ankilozirajući spondilitis

● Oštećenja zglobno koštanog sistema

● Osteoporoza

● Skolioza

Format BDA kurseva: BDA kursevi se održavaju u mnogim zemljama širom sveta poput Slovenije, Srbije, Hrvatske, Rusije, Kazakstana I Južnoafričke republike… Kursevi su namenjeni roditeljima ili starateljima osoba sa posebnim potrebama. Sam kurs podrazumeva predavanje ,procenu stanja osobe sa invaliditetom a nakon toga sledi obuka. Sadržaj predavanja: - Fascilitacija nasuprot mehanoindukcije (prednosti i mane)

- GMFCS skala (zašto se kod svih stepena oštećenja očekuje stagnacija u adolescenciji i to u najboljem scenariju)

- Pozitivni primeri napretka (video i fotografska prezentacija uz objašnjenje)

- Funkcionalna uloga fascialne tenzione arhitekture (Biotensegritet)

- Primeri loše i slabe fascialne arhitekture (forme)

- Veza između neurološkog oštećenja i slabosti vezivnih tkiva

- BDA pristup

- Primeri tehnika

- Pozitivni primeri napretka (video i fotografska prezentacija uz objašnjenje) Kurs nije namenjen isključivo deci sa posebnim potrebama već i odraslim osoba. Zapravo BDA koncept sa velikim uspehom poboljšava kvalitet života kako mladih tako i odraslih osoba.

Procena stanja osobe sa invaliditetom:

Sama procena podrazumeva prikupljanje svim informacija koji su vezani za pacijenta od njega samog i od njegovih staratelja. Informacije se dobijaju u početku razgovorom a nakon toga se izvodi veliki broj

testova kojim se utvrđuju funkcionalni i strukturalni deficiti. Sami testovi se fotografišu i snimaju video kamerom u cilju dokumentacije trenutnog stanja i njegovog praćenja. Praćenje se izvodi ponovnim testiranjem i upoređivanjem novog fotografskog materijala sa starim od prethodnog testiranja. Procena takođe ima i edukativni karakter po samog učesnika kursa obzirom da se trenutno stanje objašnjava i analizira u cilju boljeg razumevanja trenutnog stanja pacijenta.

Nakon procene se određju tehnike i vežbe koje će najefikasnije unaprediti pacijentov budući razvoj i stanje. Procena se prilagođava detetovom stanju i njegovim potrebama.

Obuka:

Obuka je podeljena u tri segmenta gde se pacijenti obučavaju novim vežbama. Obučavaju se staratelji odnosno roditelji deteta sa invaliditetom a ponekad i sam pacijent ukoliko je u stanju da sam na sebi primeni terapiju.

Obuka za roditelje traje ukupno devet sati. BDA koncept u organizaciji udruženja "Vesele Nogice" organizuje po prvi put u Sloveniji informativno predavanje za profesionalce iz medicinske struke. Nakon predavanja objasniće se detalji predstojećih kurseva koji će se održati u 5 modula:

1. Mehanoindukcija 2. Intrinzična aktivacija 3. Odnos pasivne stabilnosti i kokontrakcije

4. Fascilitacija pokreta manipulacijom strukture 5. Integracija i test

Nakon svakog modula terapeut dobijaju sertifikat učešća a po završetku petog modula postaje sertifikovani BDA terapeut praktičar. Prva obuka će se održati u sloveniji oktobra 2017.

Praćenje:

Nakon obuke pacijent se prati i na raspolaganju mu je pomoć u bilo kom trenutku. Pomoć se zasniva na savetima i podršci vezano za terapiju koju su savladali na BDA kursu. Nakon šest meseci nudi se ponovni kurs na kome se ponavlja procena .Upoređuju se nove fotografije testova i snimak sa prethodim kako bi se jasno utvrdio nivo napredka i nova adaptacija terapije. Po uvidu u stanje pacijentu se prepisuje novi set vežbi. Obuka obično traje u proseku 5 godina a nakon toga je se vodi redovna kontrola barem jednom godišnje. Za to vreme se po potrebi uvode vežbe u skladu sa trenutnim stanjem osobe sa posebnim potrebama.