Гимназија ˝Светозар Марковић˝ Ниш

Матурски рад из психологије

Тема: Увек актуелан Сигмунд Фројд

Ученик: Професор:

Катарина Младеновић IV2 Светлана Николић

Мај 2012.

Садржај

Увод.......................................................................................................................3

Фројдов живот..................................................................................................4

Фројдова теорија личности............................................................................7

1.Склоп личности................................................................................................................8

2. Динамика личности.....................................................................................................12

3. Психоаналитичко схватање развоја личности......................................................13

Теорија сна........................................................................................................16

Закључак............................................................................................................17

Литература......................................................................................................19

2

Увод

Период ренесансе као што му и само и каже, унео је препород у развоју

човечанства. Слободно се може рећи да наука са правим развојем почиње тада иако се

још увек све радило тајно и у ужим круговима. Узећемо за пример Николу Комперника,

који је због своје хелиоцентричне теорије завршио на ломачи. Иако је ова теорија убрзо

прихваћена у научним круговима, римокатоличка црква је такве тврдње схватила као

огромну увреду за човечанство и све до 19. века држала забрану на Коперниковом

делу. У 19. веку јављају се још двојица

људи који су “увредили човечанство”.

То су били Чарлс Дарвин, са теоријом

еволуције и тврдњом да је човек

животињског порекла и Сигмунд

Фројд. Он је човеково понашање

посматрао као управљано од стране

несвесних сила, које се не могу

контролисати. Бацио је у сенку човека као разумно биће и истакао потиснути сексуални

нагон као главни узрок душевних обољења.

Време када је Фројд изашао са својим теоријама био је крај 19. века, крај

виктроијанског доба и период екстремних ограничења, где је сваки вид људске

сексуалности сматран срамотним.

Угледне жене ишле су код доктора

само својим пратиљама, о личним

стварима се никад није расправљало

у друштву. Професионални

терапеути нису постојали и људи са

психолошким проблемима нису

имали где да иду. Такви пацијенти

стваљани у изолацију и добијали

застарелу, а у неким случајевима

чак и варварску негу. Третмани су

3

Кауч на коме су лежали пацијенти

Никола Коперник и Чарлс Дарвин

Кауч на коме су лежали пацијенти

укључивали наизменичне хладне и топле купке, дуе периоде сна изазване дрогом и у

најгорим случајевима операције мозга, чији су резултати били смрт.

Сигмунд Фројд почео је да третира пецијенте једноставним, али радикалним

методом, слушао их је. То је у историји пацијентовог живота био поптпуно нов догађај.

Фројдов циљ био је да натера пацијента да прича што је више могуће о свему и

свачему. У његовој канцеларији ниједна тема није табу, али уместо да интервијуише

лице у лице, његови пацијети су лежали на каучу, окренути од њега како би им било

угодније да откривају своје најдубље мисли. Тако је развио нови начин размишљања о

људском уму, идеју о несвесном. Веровао је да је несвесно место где закопавамо

конфликте као што су, болна сећања или неприхватљиве мисли са којима не желимо да

се суочимо, и да то чини свестан живот много тежим. Био је убеђен да његови

пацијенти могу изнети своје потиснуте мисли на површину кроз разговор, како би се

суочили са њима и ослободили их се. Оваква Фројдова схватања наишла су на подсмех

и презир од стране медицинске заједнице у Бечу. Његов рад никога није остављао

равнодусшним и увек је изавао бурне реакције. Говорио је о свему без икаквог

устручавања и због тога остао актуелан и данас у много савременијем добу.

Свој рад Сигмунд Фројд фокусирао је на људску идивидуу, а не на цело

човечанство, а његова психоаналзиа примењује се не на нивоу појединца, већ на цели

људски род као један целовити организам. Он је своје тероије постављао на основу

посматрања других али и самопосматрањем. Зато пре него што се упознамо са његовим

радом, упознаћемо се прво са Фројдом.

Фројдов живот

Сигмунд Фројд рођен је 6. маја 1856. године у

месту Фрајбург у данашњој Чешкој у јеврејској

породици. Отац му је био духовит и оштроуман човек

али и веома ауторитативан, што је имало доста утицаја

на самог Фројда. Са четири година његова породица

сели се у Беч, где је Фројд провео цео свој живот. Као

дечак био је брилијантан, амбициозан и тврдоглав.

Маштао је о томе да постане генерал или министар, али

4Фројд са оцем

пошто је био јеврејин, било му је дозвољено да студира само право и медицину. Био је

најстарији од шесторо деце и мајчин љубимац.

Иако су живели у малом стану са седморо деце, Сигмунд је имао сопствену собу

и уљану лампу за учење, док су остала деца користила свеће. Са седамнаест година

завршио је средњу школу и уписао медицину на бечком универзитету. 1882. почео је

стажирање у општој болници у Бечу и за наредне 3 године експериментисао је са

великим пројем различитих специјалности укључујући и неурологију. Доказао и као

изузетан истраживач физиологије, а такође је био један од првих истраживача нове

дроге која је имала својстова анестетика али и могућност да утиче на промену

расположења. То је био кокаин. Толико је веровао у кокаин да је и сам почео да га

користи. Објавио је спис у коме објашњава врлине лека, али се касније када је открио

да лек ствара зависност веома покајао због тога. То откриће био је велики ударац за

његову професионалну каријеру. 1885. година била је значајна за Фројдову каријеру и

заокренула је на боље. Те године његова истраживања у неурологији одвела су га Париз

да проучава проблем хистерије са доктором Жаном Шаркоом. Шарко је мислио да

хистерија није нужно дегенеративна, већ да је то стање психолошког порекла и да је

могуће размишљати о начинима лечења. То је био почетак за Фројда. Шарко је за

лечење хистерије користио хипнозу што је дало Фројду почетни осећај за несвесни ум.

Након повратка у Беч Фројд се жени са

својом дугогодишњом вереницом Мартом Бурнет,

коју је упознао током свог стажирања. Љубав

између Сигмунда и Марте била је чврста, деловало

је да влада идила, али Сигмунд је био досадна

мушкарац, због своје претеране организованости.

Почео је да запоставља Марту и да даноноћно ради

на својим случајевима, а она се посветила одгајању

шесторо деце. Једна од њихових ћерки Ана Фројд и

сама ће касније постати значајан теоретичар

психоанализе.

Решен да истражује даље о хистерији

Сигмунд је након повратка у Беч почео да ради са Јозефом Бројером. Бројер је такође

користио хипнозу као технику лечења, што је усвојио и Фројд. Бројеров рад са

пацијенткињом коју је назвао Ана О имао је највише утицаја на даље Фројдово

5

Сигмунд и Ана Фројд

истраживање и формирање психоаналзие. Бројер је терао Ану О да се кроз причу врати

у раније догађаје, који су је узнемиравали и да их се не тај начин ослободи.

6

Током овог истраживања, произашла је 1895. године заједничка књига

“Студије на подручју хистерије”, у којој постављају хипотезу да симптоми хистерије

произилазе из потиснутих сећања и трауматских догађаја. Ту се већ налазе неки од

оснобвних принципа психоанализе. Убрзо након тога Фројдова и Бројерова сарадња су

се прекинуле и 1896. године Фројд отвара своју праксу, просвећену лечењу хистерије и

других нервних болести. Међутим није одмах имао доста успеха. Експериментисао је

са мноштвом техника укључујући и електро шокове и хипнозу, али су резултати били

разочаравајући. На крају Фројд је развио потпуно нову технику ”слободних

асоцијација”. Ова техника односила се на охрабривању пацијената да причају отворено

са што мање цезура и смерница. Ова техника не само да је доносила побољшање

Фројдовима пацијентима, већ су приче пацијената откриле Фројду своје потиснуте

конфликте. Како је већина пацијената почела да призива инциденте злостављања из

детињства, Фројд је дошао до смелог закључка због којег ће касније зажалити. Рекао је

да је сва хистерија изазвана сексуалним злостављањем токо детињства, чак је отишао и

даље и рекао да сексуални позив почиње у раном детињству и управња већином

човековог понашања. Ништа од овога се није уклапало у период у коме је живео. Тада

се нису фаворизовале никакве приче о сексу, и људи нису желели да се сукобе са

проблемима било које врсте изван својих домова, а најмање са проблемом сексуалног

злостављања. Исте године Фројдов отац је умро и то га је натерало да се процесу

самоанализирања. Постао је сам свој пацијент. У напорима да што боље приступи

својој подсвести, Фројд је открио

поптупно нови пут до несвесног –

сан. Схватио је да су снови места

где ум постоји нецензурисано,

играјући се са мислима и сећањима

о којима се не усуђујемо да

говоримо у будном стању. Своје

идеје о сну, Фројд је представио

свету 1899. године у делу које је

назвао ”Тумачење снова”. Ова

књига такође није имала никаквог

одјека у свету. Без обзира на то што није доживео успех, Фројд је остао посвећен

својим теоријама и веровао је у свој рад. Почетком 20. века мали број његових

истомишљеника постао је заинтересован за његову науку, психоанализу.

7

Фројд са својим сарадницима

У почетку се група састајала у Фројдовом стану, да слушају његова

предавања и расправљају о теоријама. Како је његова репутација расла, растао је и круг

оних који га подржавају. Временом се психоаналитичко удружење проширило и на

остале земље. Са својим следбеницима основао је “Међународно удружење

психоаналитичара”. Током следећих 30 година, Фројд је објавио многе књиге, чланке и

предавања. Иако је исправио своју теорију да хистерија настаје сексуалним

злостављањем, наставио је да провоцира. Развијао је нове теорије које су се базирале на

дечијој сексуалности. Убрзо су термини его, суперего, ид и омашке постале домаће.

Међутим баш када су његове идеје почеле да узимају маха Фројд се разболео. 1923.

године као резултат велике зависности од цигарета Фројду је дијагнозиран рак вилице.

Наредних шеснаест година борио се са болешћу и претрпео преко 30 болних операција.

За то време европом су се ширили нацисти и спаљивали су његова дела. Када су

нацисти 1930. окупирали Аустрију, Фројдови пријатељи, плашећи се за његову

сигурност пожуривали су га да побегне у Енглеску или САД, мећутим Фројд је нерадо

то прихватао. Тек када је 1938. Гестапо ухапсио његову ћерку Ану због испитивања,

схватио је да више није сигуран у Бечу и отишао је у Лондон, где је и умро 1939.

године. Након његове смрти, многи психолози познати као “неофројдијанци” су

изучавали и ревидирали његову теорију.

Фројдова теорија личности

Фројдова теорија личности представља једну од најобухватнијих теорија.

Једна од чувених Фројдових метафора којом се служио да би описао психички живот

јесте метафора о санти леда, чији мањи део, који израња изнад површине воде,

представља област свести, док

много већа маса испод површине

воде, представља област несвесног.

Он сматра да се у подручју

несвесног налазе нагони, страсти,

потиснуте идеје и осећања који

имају контролу над свесним

8

Санта леда којом се служио Фројд

мислима и поступцима појединца. Приказ Фројдове тероије може се дати кроз три

основне перпективе:

1. Топика или тополошка тачка гледишта, односно склоп (структура) личности.

2. Динамка личности

3. Психоаналитичко схватање развоја личности

1.Склоп личности

Постоје два модела структуре личности, тополошки и структурални модел. У

својим радовима о психологији личности, Фројд је пре свега желео да опише

простор(топос) који је одговоран за човеково психичко функционисање. Његова

основна идеја била је да свест не господари свим душевним збивањима, већ неким

управља и несвесно.

Дакле топоплошки модел заснива се на подели менталног апарата на три

система: несвесно, предсвесно и свесно. Врло брзо је уочио да је тополошки модел

мањкав у оцртвању људске личности и почео је да гради обухватније гледиште које је

мање описивало простор а више учеснике душевног живота, који на различите начине

9

Тополошка перспектива

настањују простор душе и ступају у сложене односе. Реч је о структуралном моделу и

истанцама личности – Ид, Его и Суперего

Ид (оно) представља најстарији део личности, одређен је наслеђем и стога

представља примитивну основу нечије личности. Ид је апект личности који је потпуно

несвестан и није доступан свесном проучавању. Из њега се у еволуционом смислу

издвајају млађе Ја(его), а тек касније и Суперего.

Њиме руководе нагони(сексуалност,глад,жеђ,потреба за спавањем) који теже ка

задовољењу. Па зато кажемо да функционише по принципу пријатности. Не толерише

пораст енеригје који се доживљава као стање напетости. Кад год је степен напетости у

организму повишен, било као резултат спољашњег или унутрашњег раздражења, оно

делује тако да одмах празни напетост и враћа организам напетости на низак ниво

енергије. Да би остварило свој циљ, ид располаже са два процеса. Први су рефлексне

радње које су урођене и аутоматске реакције (кијање). Други начин је кроз примарне

процесе који подразумевају отклањање напетости кроз образовање представе објеката

које ће уклонити напетост. Међутим, с бозиром да примерни процеси нису довољни да

би се смањила напетост организма, на сцену ступају секундарни психолошки процеси и

тада почиње да се обликује склоп другог система личности Его или Ја.

Его (ја) је део личности који се развија кроз контакт са реалношћу. Његова

функција је да тражи оне објекте које организам (ид) захтева. Его за разлику од Ида

функционише по принципу стварности. Суштина овог принципа је да се за потребе

треба одмах побринути чим наиђе објекат који одговара тој потреби. За Ид једина

комуникација са реалним светом је Его који представља његова чула и само у тој мери

је самосталан. Кључна разлика између Ида и Ега је што Ид зна само за субјективну

стварност, док Его прави разлику итмеђу субјективног и ствари у спољашњем свету. За

њега се може рећи да је разумско и цивилизовано. Посредством секундарних процеса

Его настоји да задовољи пориве Ида, али на такав начин на који ће узети у обзир

захтеве које намеће стварност. Поред тога Его има на уму и захтеве унутрашњег гласа,

савести (Суперего). Дакле може се закључити да Его има три господара: настоји да

спроведе потребе Ида у дело, удовољава захтевима спољашње средине и мора да се

повинује захтевима који долазе од треће инстанце личности – Суперега.

Суперего (Над ја) је унутрашњи преставник традиционалних вредноти и идеала

друштва, протумачених детету и спроведених помоћу система награђувања и

кажњавања детета. Оно заступа одговорност, моралност и слична осећања која

недостају код предходне две компоненте. Заступа више идеално, него реално, јер више

10

Структура личности

тежи ка савршенству него задовољству. Суперего се као морални владања развија као

одговор на награде и казне родитеља.

Фројд је за овај део личности сматрао да настаје идентификацијом са оцем, а

онда и разним другим социјалнинм утицајима. Све оно због чега га кажњавају дете

уграђује у своју свест, која представља један део Суперега. Све што родитељи

награђују дете уграђује у Его-идеал, други део Суперега. Механизам помоћу ког се ово

дешава зове се интројекција или уношење.

Главне функције Суперега су да кочи импулсе Ида, нарочото оне сексуалне и агрсивне

природе, јер изражавање тих импулса друштво веома осуђује и да наведе Его да замени

реалистичке циљеве моралитичким и да тежи ка савршенству.

Суперего је ригидно и неразумно колико и Ид, не допушта одступања у спровођењу

својих крутих моралних образаца. А заједничко им је што прошла збивања утичу на

актуелна. Колико је Ид физичког карактера, толико је Суперего друштвеног и

културног карактера и оба подједнако настоје да присиле Его да удовољи њиховим

диктатима. Уопштено Ид је биолошки или ирационални стваралац личности, Его

психолопки или рационални, а Суперего друштвени или морални.

11

Структура личности

Его нормалне личности се веома успешно бори са захтевима Ида и

Суперега, као и са сукобима који се дешавају између појединца и спољашњег света.

Међутим када се ради о некој великој спољашњој опасности или када дође до

сексуалних и агресвиних тенденција усмерених према неодговарајућој особи, изазива

се снажно осећање анксиозности. То осећање је толико унемиравајуће да човеково Ја

(его) мора да се брани од његс. Его располаже бројним оруђима која му служе за

одбрану од нежељених мисли, жеља или осећања. Фројд их је назвао одбрамбеним

механизмима. Оно што им је заједничко јесте да је деловање сваког од њих несвесно.

Фројд је описао следеће механизме:

1) Потискивање је механизам помоћу кога се болне мисли и осећања уклањају из

свести. То је механизам којим се Его брани од сопљашње или унутрашње опасности.

Фројд је потискивање објашњавао као невољно уклањање нечега из свести.

Предпостављао је да је већина болинх догађаја из првих пет година управо уклоњена на

овај начин, али да ти догађаји свакако утичу на касније понашање.

2) Негирање или порицање је најчешћи и најједноставнији механизам одбране. Делује

на пресвесном и несвесном нивоу и представља психичку одбрану од спољашњег

угрожавања. Одбрана се састоји у превиђању, незапажању опасности, у негирању или

одбацивању опасности, непризнавању опсности ситуације...

3) Реакциона формација је начин одбране од претећег нагона кроз изражавање

супротног нагона. Најпре се недозовљени садржај потискује, а онда се израђује

понашање које је директно супротно потиснутом садржају.

4) Пројекцијаје механизам самозаваравања, који се састоји од преписивања другима

властитих неприхватљивих жеља и идеја.

5) Рационализација представља осмишљавање “добрих” разлога како би оправдали

свој ослабљени его Човек покушава да пронађе друге, прихватљивије и оправданије

разлоге свог понашања, при том никог не обмањује већ стварно верује у њих.

6) Сублимација представља механизам путем кога се енергије сирових и

неприхватљивих нагона преусмеравају на активности које су друштвено прихваћене.

7) Регресија представља супштање на један примитивније начин понашања, који је

карактеристичан на ранији узраст.

8) Идентификација представља механизам који је саставни део развојног процеса.

Идентификујући се са родитељима деца уче прихватљиве облике понашања.

Идентификација са агресором, син који се осећа угроженим од оца добија његове

карактерне црте.

12

2. Динамика личности

Динамику личности Фројд описује кроз “игру сила које се узајамно

удружују или ометају”. Фројд је сматрао да је људско понашање мотивисано снажним

унутрашњим силама које једним именом назива Триеб (инстинкт, нагон). Инстинкт је

један од књучних појмова у објашњавању људског понашања. Сву психичку снагу коју

човек има заправо црпе из инстинката. Они су покретачки чиниоци личности. Не само

да нагоне на понашање већ одређују и његов правац. Инстинкт спроводи селективну

контролу над понашањем, повећавајући осетљивост особе на одређене врсте дражи

( гладна особа је осетљивија на дражи хране).

Организам могу да покрену и утицаји из спољашњег света, али Фројд је сматрао да ти

извори раздражења у динамици личности играју мање важну улогу од урођених

инстиката. Спољашње дражи је могуће избећи, али не може се побећи од потребе. Ид је

резервоар душевне енергије коју чине сви инстинкти заједно.

Инстинкт има четири карактеристичне одлике: извор, циљ, објекат и покретачку силу.

Извор је телесно стање или потреба. Циљ је уклањање телесног раздражења. Под

појмом објекта се води целокупна активност која се јавља између жеље и њеног

задовољења. То значи да објекат није само посебна ствар која ће задовољити потребу,

већ укљуњује и целокупно понашање које обезбеђује неопходну ствар. Фројд сматра да

постоје две групе инстинката: - Инстинкт живота (Ерос)

- Инстинкт смрти (Танатос)

У својим исцрпним клиничким посматрањима човека и применом психоанализе, Фројд

је закључио да у психичком животу поједница секс има главну улогу и да су сви нагони

(осим самоодржања) њему подређени. У даљем истраживању инстинктим живота додао

је и инсинкте смрти. Инстинкте живота довео је у вези са сексуалношћу и дао им назив

Ерос по грчком богу љубави. Инстинкт живота или Ерос је служи одржању живота и

размножавању врсте. Глад, жеш и секс спадају у ову групу. Облик енергије помоћу које

делује инстинкт живота назван је либидо( ја желим). Фројд је највећу пажњу посветио

сексуалном инстинкту. Сматрао је да не постоји само један сексуални инстинкт, већ

много инстиката. Под тим се подражумева да постоји известан број одвојених телесних

потреба које доводе до пораста еротских жеља. Свака од ових жеља има свој извор у

раличитим регионима тела који се називају ерогене зоне.

13

Инстинк смрти (Танатос) или како га је Фројд звао разарачки инстинк, делује

много мање упадљиво од инстинкта живота. Воћен чињеницом да свака осбоа једног

дана умре, Фрој је сматрао да човек има несвесну жељу да умре и рекао да је “Циљ

живота смрт“. Предпостављао је да се жеља за смрћу заснива на начелу постојаности.

Према овом начелу сви живи процеси теже да се врате у стабилност неорганског света.

Важан изданак инстинкта смрти је агресивни нагон. Под њиме се подразумева

самоуништавање које је усмерено напоље. Појединац се бори са другим људима и

деструктиван је због тога што је жеља за смрћу блокирана снагама инстинкта живота,

као и другим препрекама у личности које се супротстављају смрти. Инстинкти живота

и смрти и њихови изданци могу се спајати, неутралисати једни друге или замењивати

једни друге. На пример, једење представља спој глади и деструктивности и остварује се

грижењем, жвакањем и гутањем хране. Љубав, изданак сексуалног инстинкта, може

неутралисати мржњу, изданак инстинкта смрти.

3. Психоаналитичко схватање развоја личности

Фројд је био међу првим психолозима који су тврдили да кључну улогу у

човековом развоју игра детињство. Сматра да су збивања из првих 5,6 година у

детињству круцијална за каснији развој и да остављају трајне последице на човекову

личности. Такође он сматра да је сексуални инстинкт делатан у осбои од њеног рођења

и да на пресудан начин обликује психички живот. У скалду са тим, његова објашњења

развоја личности углавном су уресређена на сексуалне теме. Он је сматра да свака

особа током развоја пролази кроз неколико развојних фаза. Одлика сваког је одређена

ерогена зона. Да би човек развио здраву личност треба проживети сваку фазу без већих

страхова и других негативних емоција.

1) Орална фаза је прва фаза кроз коју свако дете пролази и она траје првих осамнаест

месеци. Током овог периода уста, усне и језик представљају изворну ерогену зону.

Активности попут сисања, грижења, дојења, храњења су главни извори дечије

пријатности.

Јако је важно да дете у овом периодоо добије основну негу, јер уколико адекватна нега

изостане касније се могу развити особине као што су грамзивост и похлепа.

Превремено или одложено одвајање од дојке води оралним фрустрацијама или

претераном задовољству.

14

То може довести до фиксације психичке енергије за ову фазу и касније развоја

оралног карактера личности. Оно што је својствено овом карактеру је:

-неповерење према другим људима

-одбијање туђе љубави

-страх или неспособност успостављања интимних односа.

-претерано ослањањњ на друге, зваисност од туђег мишљења

-несамосталност, пасивност и лаковерност

2) Анална фаза јавља се у узрасту од 18. месеци до 2. године. У том узрасту анална

област и дражи које су повезане са пражњењем дебелог црева или задржавањем измета

представљају преовладавајући извор дечијег задовољства. Главни развојни задаци у

овој фази су учење независности, прихватање властите моћи и учење изражавања

негативних осећања као што су бес и агресија. У овој фази деца се навикавају на

чистоћу. Што често води до сукоба дечије и родитељске воље, а трауме везане за ову

активност воде до аналне фиксације или развој аналне личности. У овој фази дете мења

задовоњство социјалним достојанством. Превише строге методе обучавања на чистоћу

могу довести до развоја особина које су својствене анално – агресивном типу личности,

а придавање превелике важности овој активности до анално – задржавајуће личности.

Ове личности имају следеће особине:

- окрутност, неприкладно изражавање љутње и крајна неуредност или

- претерана уредност, тврдоглавост, шкртост и гомилање ствари

- тачност и одлагање задатака

3) Фалусална фаза почиње у узрасту од 3. до 4. године траје до 6. или 7. године. Тада

гениталије постају еригене зоне које причињавају највише задовољства. Основни сукоб

фалусалне фазе јесу инцестоузне жеље које деца имају према родитељима супротног

пола. Будући да су такви осећају угрожавајући, обично се потискују, међутим

предстваљају снажне одреднице каснијег сексуалног развоја. Упоредо са жељом да се

буде са родитељем супротног пола, јавља се и несвесна жеља за уклањањем родитеља

истог пола. Према Фројфовој теорији, и дечаци и девојчице, осећају сексуалну жељу и

унутрашње сукобе и потискују их. Дечаци чезну за мајчином пажњом, осећају

непријатељство према оцу и боје се да ће их казнити због ицестних осећања које имају

према мајци. Ова појава назива се Едипов комплекс.

15

Име је добио по старогрчком миту о Едипу, који је убио свог оца и оженио се

својом мајком. Ову појаву код девојчица Фројд је назвао Електрин комплекс. У том

периоду код дечака се јавља специфичан страх повезан са њиховим пенисом, који је

Фројд назвао кастрациони страх. У страху да ће му отац вратити одсецањем органа,

дечаци потискују своју сексуалну жељу према мајци и замењују је прихватљивим

обликом љубави. Тада почиње поистовећивање са оцем, усвајају се његове особине,

вредности и поступци. Као резултат идентификације развија се Суперего.

Електрин комплекс јавља се код девојчица и он је копија едиповог комплекса. Први

објекат љубави код девојчица је мајка, али се у овој фази преноси на оца. Девојчице се

такмиче са мајком за очеву пажњу. Након што схвате да не могу заменити мајку,

почиње процес поистовећивања ( идентификације).

Неразрешен Едип код мушкараца проузрокује мачоизам и тежњу да се омаловажавају

жене, а код жена тежњу да се омаловажавају мушкарци и потреба за женственошћу.

Особе фиксиране за ову фазу имају особине:

- претерана хвалисавост

- славољубивост

- самоистицање

5) Период латенције, након немирног стања и стресова у оралној, аналној и

фалусалној фази, следи миран период латенције он траје од краја фалусалне фазе до

почетка пубертета. У овом периоду дететове сексуалне нагоне замењују нови интереси.

Одвија се социјализација и децу почиње да занима шири свет. Орална, анална и

фалусална фаза називају се заједно прегенитално раздобље, главно својство овог

раздобља је нарцистичка окренутост према себи. У латентном периоду деца се окрећу и

према односима са другим људима. Дечаци се друже са дечацима, девојчице са

девојчицама

6) Генитална фаза, последња фаза психосексуалног развоја. Почиње са пубертетом. У

њој почиње занимање за супротни пол. По изласку из адолесценције и преласком у

зрело доба, склапају се интимна пријатељства, ослобађа се родитељског утицаја и

развија се интерес за дрге људе. Уколико појединац достигне у свом развоју овај ниво,

а да није фиксирао приличну количину либада у некој ранијој фази, онда може да се

развије нормалан сексуални живот и дуготрајан однос у коме ће се уважавати потребе и

жеље партрнера. Фројд је говорио о гениталном карактеру мислећи на способност

особе да воли и ради.

16

Теорија сна

Научна јавност повезује појаву научног третмана снова са радовима Фројда

и објаве његове књиге “Тумачење снова”, за коју многи сматрају да је једно од

најзначајнијих психолошких студија икад написаних. Оно што је Фројда навело да

пише посебне студје о сновима јесте то што они имају скривен смисао. Фројд сматра да

сан има манифестни, површински вид приче иза којег се крије скривени, латентни и

прави смисао. Фројд је открио да сан има смисао који је непознат свести сањара, али

људи, ситуације и контексти из снова су виђени као симболи дубљих менталних

конструката. По Фројду сан је изопачена замена за несвесно. Скривено, право значење

сна може се открити анализом сна. То је техника која се користи у психоанализи и

другим формама психотерапије и саветовања у којима стручњак интерпретира снове

клијента. Фројд је веровао да је анализом снова омогућен приступ подсвесном, односно

да је схватање суштине снова "царски пут у несвесно". За Фројда снови су поруке из

људске подсвести, тајне шифре и знакови онога што се дешава у дубини људске душе.

Фројдова изворна техника тумачења снова била је техника слободних асоцијација. Сан

не понавља верно податак (надражај) из стварности, већ га прерађује, прави алузију. Ту

алузију треба одгонетнути и открити шта алузија скрива, а сан поручује. Сан претежно

мисли у визуелним сликама, али ипак не искључиво у њима. Ради такође са слушним

сликама и у мањој мери са утисцима које дају остала чула. Сан исплете мрежу од низа

дешавања, мисли и слика, преклопљених међусобно и изложи се сањара као филм на

платну. Сањар, као најпажљивији и једини гледалац најчешће не разуме и не схвата

своје ремек-дело. Проналажење латентне мисли сна, која је од пресудног значаја, веома

је отежано услед посебне функције психе тј цензуре која изокреће слике сна, чини их

непрепознатљивим и штити сан од удараца неугодних сећања. Изопачење сна је

заправо дејство цензуре сна. Снови имају по Фројду имају задатак да утишају свест и

очувају процес спавања што није баш лак задатак. Како у току спавања слаби будност

нашег унутрашњег полицајца Суперега који нам намеће законе супротстављене нашим

жељама, у сновима стварањем комплетне нарцистичке ситуације добијамо праву

прилику за испуњење потиснутих жеља, агресивних порива и сексуалних нагона који се

нису могли остварити, већ су остали закопани у дубини подсвести

17

Фројд каже сан има два задатка. Први да испуњује потиснуте жеље, а други

наставак предсвесне мисаоне делатности дана, где даје себи могућност да ирази неку

намеру, опомену, расуђивање и поновно испуњење жеље. Међутим пошто ум у себи

крије свесно и несвесно, њихове жеље се често разликују. Када су свесно и несвесно

сагласни око онога што желе, онда је сан испуњење жеље Када су жеље несвесног ума

другачије, онда је "сан прерушено испуњење потиснуте жеље". На тај начин, сан као

комбинација дневних остатака и енергије садржане у несвесној потиснутој жељи

представља суочавање с нежељеним нагонским импулсима.

Фројдова теорија сматра да код сваког човека постоје жеље за које не би волео да други

знају, као и жеље за које он сам не би желео да зна, па су зато те жеље маскиране, а

латентне мисли потиснуте, што се постиже цензуром која пропушта само оно што је

њој пријатно, док у несвесно потискује те недозвољене жеље.

Посебано занчајан део Фројдове тероије о сновима односи се на тзв. “рад сна”. Под

радом сна подразумевају се механизми које се своде углавном на поступке сажимања,

померања, обртања и представљања кроз симболе. Рад сна значи обраду материјала сна,

како би он из латентног прешао у манифестни облик.

Фројд је сматрао да се памете важни снови, у њима најважнији део је и најјаснији,

најживљи и са највише детаља.

Закључак

Несумњиво да је Фројд један од најзначајнијих психолога. Многи од његових налаза и

многа његова тумачења налазе се и данас у општем фонду психолошке науке. Његово

учење садржи низ значајних открића и предствља велики напредак у објашњавању

понашања човека и представља темеље савремене психологије. Крупан прилог

психологији предстваља откриће различитих одбрамбених механизама, јер познавање

ових механизама омогућава да се знатан део понашања човека, до сада несхваћен, може

објаснити и разумети. Од великог значаја је и то што је истакао динамички карактер

личности, јер је пре њега личност схватана као рационална појава. Такође неоспоран је

утицај његових идеја и психоанализе у многим подручјима науке и уместности.

Фројдово Тумачење снова извршило велики утицај на психологију снова, а каснија

когнитивна психологија снова користила је скоро без изузетака Фројдове идеје.

18

Међутим Фројдово учење садржи и много проблематичних, па и нетачних

поствки. Пре свега неоправдано истицање улоге сексуалног мотива, претерано

наглашавање улоге наслеђа на штету улоге средине, посебно социјалних фактора, у

објашњавању развитка личности. И коначно замерано му је због концепције о нагону

смрти, због чега су га и најближи сарадници осудили. Како било Фројд је крочио у

дубине људског ума, истражио је оно што је непознато, исконско и непромењено

хиљадама година, а то су наши нагони. Дао је неизмеран допринос људској раси, и док

се не појави неки следећи Фројд, овај ће остати актуелан.

„ Фројд је фундаментално изменио начин на који мислимо. Променио је

интелектуалне манире, а да често није био свестан тога. За највећи део нас, Фројд је

постао навика ума... Он је главни извор наше модерене склоности да тражимо смисао

испод површине понашања – да будемо увек будни за „право“ значење нашег

деловања“. – Пол Робинсон

19

Литература

1) Сигмунд Фројд, Увод у психоанализу, Златна књига, Лесковац 2009

2) Сигмунд Фројд, С оне стране принципа задовољства; Ја и Оно, Светови, Нови Сад

1994

3) Сигмунд Фројд, Аутобиографија; Нова предавања за увођење у психоанализу,

Матица српска, Нови Сад 1984

4)Сигмунд Фројд, О секуалној теорији;Тотем и табу, Матица српска, Нови Сад 1981

5) Никола Рот, Славољуб Радоњић, Психологија, Завод за уџбенике, Београд 2007

6) интернет

20