1. Појам и предмет политикологије Наука о политици – заузима једно од кључних места у савременом систему друштвених наука. Велики значај науке о политици – одређен примарном улогом политике у друштвеном животу. Политика (и држава) – важан утицај на судбину земаља и народа током цивилизације, као и на свакодневни живот човека. Прве политичке категорије и дефиниције – средином првог миленијума пре нове ере. Конфучије, Платон и Аристотел – поимање политичке науке као науке о највишем добру човека и политичке заједнице, о најбољем државном уређењу.  

Предмет политичке науке (Аристотел) – учење о лепом и праведном, које је могуће достићи само у разумно уређеној држави. Предмет политичке науке (Аристотел) – учење о лепом и праведном, које је могуће достићи само у разумно уређеној држави. Политичка наука – позвана да научи људе да толерантно, лепо и праведно живе у друштву, узајамно делујући једни на друге, у циљу изградње добро уређеног политичког поретка. Аристотел – називају га оцем политичке науке (положио, у највећој мери, темеље ове науке као самосталне дисциплине). Аристотел – у центар политичких истраживања поставио проблем државне власти (политичку мисао усмерио на решавање практичних задатака живота у заједници). Друштво – сваки човек је, мање или више, увучен у политичке односе (било као владар, потчињени, заштитник отаџбине или освајач).  

2. Политикологија као наука Термин "политикологија" – сложеница изведена од две старогрчке речи: та политика и логос и означава науку о политици. Појам "политика" – води порекло од старогрчке речи "полис" (град-држава). Научни појам политике у модерној литератури – делатност социјалних групација, државних и друштвених организација, које представљају одређене интересе и циљеве. Политика – самостална сфера која се разликује од других сфера друштвеног живота

Политика - обухвата државне и друге организације, механизме државне власти, односе у власти, правне институције, партијске система, политичку културу друштва, институције и процесе доношење и реализације политичких одлука.Политика - обухвата државне и друге организације, механизме државне власти, односе у власти, правне институције, партијске система, политичку културу друштва, институције и процесе доношење и реализације политичких одлука. Предмет науке о политици – проблеми везани за суштину и специфичност политике. Четири области (поља) простирања политикологије: • Политичка теорија; • Политички институти; • Партије, друштвене групе, јавно мњење, избори, информације и пропаганда; • Међународни односи.

1

• Предмет политикологије (опште-прихваћено мишљење) – целокупност особина, веза и односа у друштвеном животу, који се називају политички, тј. политичка сфера друштвеног живота.  

3. Стварање и институционализација политикологије • Политикологија – као самостална област друштвених наука формирала се у XX веку (најинтензивнији процес њеног развоја одвијао се у периоду после Другог светског рата). • Политика – стални пораст њене улоге у друштву. • Држава – ширење њених делатности и функција, њеног утицаја на судбину људи.

Институционализација сваке научне дисциплине – претпоставља њено пролажење кроз низ основних етапа:• Институционализација сваке научне дисциплине – претпоставља њено пролажење кроз низ основних етапа: • Сакупљање теоријског и емпиријског материјала; • Обављање и штампање специјализованих научних истраживања; • Стварање специјализованих периодичних издања; • Припрема кадрова, стварање научних и школских установа; • Формирање удружења научника и предавача. • Политикологија – прошла све ове неопходне етапе институционализације. • Политикологија (као и многе друге науке) – настала у оквирима филозофије и јавног права (пре свега, уставног и административног права). • Процес институционализације политикологије – у развијеним земљама имао своје временске и садржајне одреднице.  

4. Политикологија у систему друштвених наука • Изучавање политичке сфере живота – предмет многих наука: филозофије, социологије, теорије државе и права, историје, политичке географије итд. • Циљ политикологије (комплексне и релативно самосталне области савременог научног знања о друштву и политици) – продирање у суштину саме политике, као целовите друштвене појаве, издвајање микро и макро нивоа, структурних елемената политике, одређивање основних тенденција и законитости које делују у различитим друштвено-политичким системима.  

Политикологија – интегрише: • Политикологија – интегрише: • Политичку филозофију; • Теорију политике; • Политичку социологију; • Политичку историју; • Политичку психологију; • Политичку антропологију; • Теорију међународне политике;

2

• Политичку географију.  5. Политичка и социјална филозофија • Политичка филозофија – даје политичком истраживању карактер погледа на свет. • Политичка филозофија – разрађује вредносне и нормативне критеријуме политике (проналази законитости развоја политичких процеса, формулише уопштене теорије, анализира начине сазнавања политике). • Политичка филозофија – највиши ниво духовног проучавања политике. • Социјална филозофија – разматра политику са позиција методолошких и општих погледа на свет (њу интересује место и улога политичке сфере друштвеног живота између других сфера друштвеног живота: материјалне, духовне и социјалне). • Политикологија и социологија – између њих постоји тесна веза.  

6. Теорија политике • Теорија политике – издваја се из науке о држави и праву (повезана је са низом правних дисциплина, као што су: уставно право, теорија државе и права, међународно јавно право и друге). • Теорија политике – истражује порекло и улогу државе и права, принципе њихове изградње, улогу познавања права итд. • Политикологија – прилази проблему државно-правних односа опширније од правних дисциплина (она њих разматра, пре свега, као социјалне појаве, као политичке институције, облике политичке организације друштва и слично). • Упоредна политикологија – игра значајну улогу у стварању теорије политике (у оквиру ове политикологије врше се истраживања политичке културе различитих земаља региона, политичких система, организација итд.).  

7. Политичка социологија и политичка психологија • Политичка социологија (социологија политике) – проучава политику као друштвену појаву, тј. као посебан подсистем друштва. • Социолошки прилаз политици – најубедљивије приказан у радовима Маркса, Лењина и Вебера. • Маркс – политика је секундарна појава надградње. • Лењин – политика је концентрисани израз економије. • Вебер – економске и политичке појаве изводи из особина духовног живота, културе народа. • Политичка социологија – истражује политичке појаве на теоријском и емпиријском нивоу

Примењена политикологија – има непосредну практичну усмереност (концентрише сву своју пажњу на конкретне догађаје и ситуације).• Примењена политикологија – има непосредну практичну усмереност (концентрише сву своју пажњу на конкретне догађаје и ситуације). • Примењена политикологија – израђује практичне савете и препоруке за конкретне учеснике у политичком процесу.

3

• Политичка психологија (психологија политике) – треба да одговори на питање како човек доживљава политику и власт, како и на који начин усваја политичке погледе, ставове и уверења, који фактори утичу на одређене врсте човековог политичког понашања. • Политичка психологија – одговара на питање каква је улога и значај подсвести, воље, емоција, разума, убеђења, мотивације на политичку активност појединца и групе.

8. Методологија и методе истраживања политичких појава • Научнa методa – саставни и неопходни део научно-истраживачког рада. • Научнa методa – подразумева осмишљен, плански и систематски начин (пут) истраживања и сазнавања политичке стварности. • Политикологија – не разрађује сопствене специфичне методе истраживања (користи методе различитих наука). • Методологија – наука (учење) о методама, тј. наука о начину истраживања. • Врсте методологије (према општости) – општа методологија (бави се општим правилима научног сазнања) и посебне методологије појединих наука (на пример, методологија политичких наука).  

Историјска метода – упоређивање садашњег са прошлим, праћење етапа историјске еволуције у политичким системима који се истражују (без тога је немогуће разумети политичку реалност и њене будуће тенденције). • Историјска метода – упоређивање садашњег са прошлим, праћење етапа историјске еволуције у политичким системима који се истражују (без тога је немогуће разумети политичку реалност и њене будуће тенденције). • Значај историјске методе – ко не влада прошлошћу, тај није способан да објасни садашњост и предвиди будућност. • Системско-функционална метода – политику разматра као функционални систем, који се специјализује за решавање проблема везаних за постизање циља. • Стабилност – најбитнија функција сваког система (стабилност обезбеђује кроз одржавање равнотеже елемената у сваком систему). • Системски прилаз – дозвољава да се успоставе опште, универзалне законитости функционалног деловања политичког система.

Компаративна метода – допуна и корекција за системско-функционалну методу.• Компаративна метода – допуна и корекција за системско-функционалну методу. • Две врсте компаративних методолошких истраживања – дијахрона (истражују политичке система кроз историјско време) и синхрона (врше упоредна истраживања политичких система у једном времену или епохи, на пример, савремени политички системи). • Компаративна (упоредна) метода – подразумева заједничку и јединствену логичку структуру теорија, категорија, појмова и критеријума, помоћу којих се упоређују политички системи различитог степена историјске развијености, политичке културе, идеологије. • Примена упоредне методе – проширује видокруг истраживања, користи искуства других земаља и народа, достигнућа појединих система у односу на друге итд.  

4

Посматрање – техника систематског прикупљања података посредством непосредног и аутентичног чулног опажања. • Посматрање – техника систематског прикупљања података посредством непосредног и аутентичног чулног опажања. • Основна предност технике посматрања – оригиналност и аутентичност без протока времена и посредника, а посебно веродостојност и поузданост у прикупљању података везаних за конкретне догађаје мањег обима и посматрање затворених група. • Посматрање – не може допринети спознавању масовних, дуготрајних, распрострањених, сложених и глобалних процеса. • Два типа непосредног посматрања – посматрање без учествовања (догађаји и чињенице се прате са стране, а посматрана група не зна да је изложена посматрању) и посматрање са учествовањем (претпоставља учешће посматрача у сваком догађају, са или без знања посматране групе. Ту посматрач постаје учесник митинга, демонстрација, покрета, улази у састав или руководство странке и слично).  

Анализа садржаја – оперативна метода прикупљања података. • Анализа садржаја – оперативна метода прикупљања података. • Анализа садржаја (у ширем смислу) – испитује симболичка општења, као што су ставови, релације, намере, речи, слике, фотографије, филм, телевизија... • Анализа садржаја (у ужем смислу) – подразумева истраживање страначких програма, доктрина, декларација, норми, закона, интервјуа, докумената (отуда се ова метода назива и методом анализе докумената). • Примена методе анализе садржаја – у савременим условима повезана са широким коришћењем компјутерских технологија. • Испитивање – посредна техника истраживања и прикупљања података и чињеница о појавама и процесима посредством вербалне комуникације између посматрача и особе за коју се претпоставља да има искуствена обавештења о испитиваној стварности

Испитивање – омогућава прикупљање података о прошлости, садашњости и будућности.• Испитивање – омогућава прикупљање података о прошлости, садашњости и будућности. • Два основна начина испитивања – анкета и интервју. • Анкета – распрострањена метода прикупљања политичких информација (подразумева усмено или писмено обраћање истраживача одређеној групи људи или појединцима са унапред припремљеним обрасцем, тј. упитником на која треба да се добије одговор). • Анкета – често се користи у политиколошким истраживањима јавног мњења, популарности вођа и партија, у предизборним кампањама итд. • Интервју (научни разговор) – начин испитивање посредством непосредног усменог говорног општења између истраживача (интервјуера) и испитаника

5

Три врсте интервјуа – оријентациони (интервјуер не мора да се стриктно држи већ припремљених питања и може да промени редослед, изостави питање или постави допунско, тј. ново питање), дириговани (смањује могућности интервјуера да изађе из, унапред, стриктно зацртаног оквира питања) и продубљени (има за циљ да открије обавештења или истине, које су скривене и којих испитаник није свестан или не жели да дâ одговор). • Три врсте интервјуа – оријентациони (интервјуер не мора да се стриктно држи већ припремљених питања и може да промени редослед, изостави питање или постави допунско, тј. ново питање), дириговани (смањује могућности интервјуера да изађе из, унапред, стриктно зацртаног оквира питања) и продубљени (има за циљ да открије обавештења или истине, које су скривене и којих испитаник није свестан или не жели да дâ одговор).  

9. Функције политикологије • Најбитнија функција политикологије (као и сваке друге науке) – спознајна (политикологија обезбеђује, пре свега, повећање знања о различитим областима политичког живота). • Функција рационализације друштвеног живота – политичка наука даје објашњења и тумачења сложених политичких процеса (политикологија изграђује одређене вредности и идеале политичког живота). • Нормативно-вредносна функција политикологије – чланови друштва, путем политикологије која образлаже политичке односе, схватају друштвене потребе и интересе, разумеју проблеме које треба решити (на треба потцењивати снагу здравог разума, али знање је неопходно за решавање бројних животних потреба).

Прогностичка функција политикологије – политичка наука, поред објашњења политичких појава и процеса, има и улогу разрађивања прогнозе у политици на основу објективних законитости и тенденција у политичкој сфери живота.• Прогностичка функција политикологије – политичка наука, поред објашњења политичких појава и процеса, има и улогу разрађивања прогнозе у политици на основу објективних законитости и тенденција у политичкој сфери живота. • Нормативно-инструментална функција политикологије – политичка наука образлаже политичко деловање, његова средства и методе. • Експертна функција политичког знања – основа за оцену политичких пројеката са тачке гледишта њиховог подударања са резултатима политичке науке, потребама друштва и усвојеним политичким и моралним вредностима.

Идеолошка функција политикологије – улази у структуру политичке свести друштва, наступа као научна база за формирање идеала и интереса.• Идеолошка функција политикологије – улази у структуру политичке свести друштва, наступа као научна база за формирање идеала и интереса. • Непосредно практично значење политикологије за разраду државне политике – на основу политиколошких истраживања израђују се критеријуми за издвајање политички значајних друштвених проблема, спречавају и разрешавају конфликти, обезбеђују неопходне информације и слично

6

10. Политичке идеје Антике (Платон, Аристотел, Цицерон) • Политичка мисао – родила се још у прастарим временима (у земљама Старог истока, али највише се развила у Старој Грчкој и Риму). • Полис (град-држава) – основни облик античке државности. • Основни садржај политичке мисли Платона и Аристотела – идеал о савршеној аутархији (независној, самодовољној општини која има све неопходно за живот својих грађана и која је одвојена од осталог света).  

Платон (427-397. п.н.е)• Платон (427-397. п.н.е) • Платон (најпознатија дела "Држава" и "Закони") – најистакнутије место у политичкој историји антике. • Претходници Платона (Софисти – Протагора, Продик и други) – политика је чисто људско дело. • Платон – идеална држава је неопходна ради спасења бесмртне човекове душе. • "Порочни" политички облици (према Платону) – тимократија, олигархија, тиранија и демократија. • Демократија (према Платону) – власт маса, сиромашне већине полиса, која неминовно води ка тиранији већине (у демократији, зато, долази до општег кварења карактера, одсуства разборитости, јачања агресивности, самовоље, бестидности). • Демократија – несавршени облик државе, обично краткотрајан.  

Идеална држава – праведно управљање изабраних мудраца (власт треба да припадне филозофима и та власт филозофа-владара треба да буде апсолутна и безусловна).• Идеална држава – праведно управљање изабраних мудраца (власт треба да припадне филозофима и та власт филозофа-владара треба да буде апсолутна и безусловна). • Политичко учење Платона – садржи зачетке тоталитаризма (ипак, он је поставио основе за изградњу високоморалног грађанског духа). • Строга хијерархија сталежа (по Платону) – филозофи-владари (највиша класа), војници-браниоци државе и занатлије и сељаци (физички радници). • Аристотел (384-322. п.н.е) • Аристотел – наука о политици се бави државом, тј. полисом (држава претходи појединцу).  

Аристотел – полис постоји ради бољег живота његових грађана (само у оквиру полиса, људи могу развијати своје способности, јер он изражава опште интересе грађана). • Аристотел – полис постоји ради бољег живота његових грађана (само у оквиру полиса, људи могу развијати своје способности, јер он изражава опште интересе грађана). • Човек је део друштва – лични интереси су строго подређени општим интересима и општем добру (грађанин је безлична и безначајна честица уједињене политичке заједнице). • Грађани – могу имати приватну својину, али је могу користити само заједно. • Подела облика владавине (према Аристотелу) – добри и лоши облици.

7

• Добри облици владавине (овде владари брину о поштовању закона и заједничког добра): • Монархија; • Аристократија; • Политеја.  

Лоши облици владавине (овде владари брину о личним или групним интересима):• Лоши облици владавине (овде владари брину о личним или групним интересима): • Тиранија; • Олигархија; • Демократија. • “Принципи" којима се одликују облици владавине (према Аристотелу): • Моралност – принцип аристрократије; • Богатство – принцип олигархије; • Слобода – принцип демократије; • Политеја (politeia) – најбољи облик владавине, који треба да уједини сва три принципа.  

Цицерон (106-43. п.н.е)• Цицерон (106-43. п.н.е) • Марко Тулије Цицерон (главни радови "О држави" и "Закони") – држава и право се не формирају самовољно, већ у складу са свеопштим захтевима природе (ови захтеви природе укључују и захтеве људске природе). • Држава (према Цицерону) – основана је на свеопштем разуму и праведности. • Учења Платона и Аристотела – знатан утицај на политичке погледе Цицерона. • Цицерон – држава се појављује као усаглашени правни поредак (а не, само као израз општег интереса свих њених слободних чланова – концепција Античке Грчке).Цицерон – разликује три облика владавине (ниједан облик није идеалан): • Цицерон – разликује три облика владавине (ниједан облик није идеалан): • Монархијска власт; • Власт оптимата (аристократија); • Народна власт (демократија). • Идеалан (најбољи) облик владавине (по Цицерону) - мешовита владавина која у себи садржи позитивне одлике сва три облика владавине.

11. Политичке идеје Средњег века (Аурелије Августин и Тома Аквински) • Средњи век – власт се осмишљава као остварење Божије замисли. • Послушност према државној власти – један од основних захтева хришћанског морала ("Свака је власт од Бога дата"). • Аурелије Аугустин и Тома Аквински – најразвијеније учење о државном уређењу у Средњем веку.  Аурелије Аугустин (354 – 430 г.) • Аурелије Аугустин (354 – 430 г.)

8

• Аугустин – један од оснивача хришћанске политичке теорије (одлучно супротстављао цркву и државу). • Аугустин – схватање да је "земаљска држава" повезана са царством ђавола, а да је "Божија држава" права држава, тј. црква која долази да замени ђавољу државу. • Аугустин – све форме владавине треба да уважавају и Бога и човека. • Тома Аквински (1224 – 1274. г.) • Аквински – доминикански монах и утемељивач рационалне теологије (дошао до закључка да држава има, сама у себи и ван себе, позитивну вредност).Аквински – држава не обезбеђује само мир међу људима (она се појављује и као израз Божанског провиђења и љубави, у име људи и због људи).• Аквински – држава не обезбеђује само мир међу људима (она се појављује и као израз Божанског провиђења и љубави, у име људи и због људи). • Политика (по Аквинском) – означава моралну одговорност (то је разумом вођена воља човека у свим социјалним активностима). • Аквински – разматра однос између вечног, тј. Божанског, природног, непроменљивог права и позитивног права (вечно право, то је мудрост Бога као господара свих дешавања у космосу, оно усмерава сва догађања у свемиру). • Идеална форма владавине (по Аквинском, попут Цицерона) – мешовити систем у коме монарх оличава јединство, аристократија заслуге, док је народ гарант мира и консензуса у друштву.Аквински – доказивао могућност хармонизације два поретка у хришћанском друштву: поретка цркве и поретка државе (власт треба схватити као велико бреме одговорности за добробит поданика над којима се влада, јер су сви људи Божија деца). • Аквински – доказивао могућност хармонизације два поретка у хришћанском друштву: поретка цркве и поретка државе (власт треба схватити као велико бреме одговорности за добробит поданика над којима се влада, јер су сви људи Божија деца).

12. Политичка мисао ренесансе и грађанских револуција • Теоретичари политике Новог века – пажњу пребацују са циљева државе на њено порекло и утемељење (политичка мисао се ослобађа од ранијих стега филозофије и религије). • Разум – постаје основни инструмент сазнања и деловања. • Закони – више се не посматрају као надприродна Божанска креација, већ као световна, овоземаљска дела човека. • Полазна тачка система погледа на државу, друштво и личност – појединац као грађанин, а држава као јединствена, независна организација, неопходна за заштиту и сигурност људи.  

Главни представници:• Главни представници: • Николо Макијавели; • Боден; • Томас Хобс; • Џон Лок;

9

• Шарл Луи де Монтескје; • Жан Жак Русо; • Едмунд Берк; • Алексис де Токвил; • Џон Стјуарт Мил; • Имануел Кант; • Вилхелм Фридрих Хегел.

13. Николо Макијавели (1469-1527.) и Боден (1529-1596.) • Макијавели (главни радови "Владар" и "Размишљања о првој декади Тита Ливија") – политику назива "емпиријском" науком, која разјашњава прошлост, руководи садашњошћу и прогнозира будућност. • Корист и снага (по Макијавелију) – леже у основи политичког понашања (у политици се треба ослањати на снагу, а не на морал, који можемо и да занемаримо уз присуство доброг циља – "У политици циљ оправдава средства"). • Ренесанса (време општег препорода) – време у коме делује Макијавели.  

Основни став ренесансе – човек је, а не Бог, центар света у области политике. • Основни став ренесансе – човек је, а не Бог, центар света у области политике. • Макијавели – политичка наука треба да утврди истинито стање ствари (а не да расправља о имагинарном идеалном поретку). • Политичка наука – не треба да проповеда и прописује, него да описује и закључује (на основу онога што се у политичкој заједници стварно и догађа). • Самоувереност, смелост и флексибилност (по Макијавелију) – особине од којих зависи успех једне политике (ови квалитети се ретко могу наћи у једном човеку, па Макијавели предлаже републику као погоднији облик од монархијеБоден (главно дело "Шест књига о републици") – први створио и дефинисао појам суверенитета у смислу ефективности власти, која је слободна у односу на закон, а у односу на држављане и поданике узвишена. • Боден (главно дело "Шест књига о републици") – први створио и дефинисао појам суверенитета у смислу ефективности власти, која је слободна у односу на закон, а у односу на држављане и поданике узвишена. • Власт (по Бодену) – независна споља и изнутра (њу не обавезују закони или уговори са поданицима, али она не сме да прекрши Божије и природне законе). • Боден – верује у постојање објективног права, независно од власти. • Боден – право је оно што је праведно, а закон је оно што наређује власт (право је изван и изнад власти).  

Карактеристике суверене власти: • Карактеристике суверене власти: • Самосталност – невезаност суверене власти споља и изнутра;

10

• Трајност – суверена власт непрестано делује, на свакој тачки територије која припада суверену; • Невезаност законом – закони су, уствари, само воља суверена преточена у заповести и законе (закони су воља владара). • Држава (по Бодену) – институција којој треба да буду одани сви грађани (то је грађанска власт која остварује циљеве својих грађана).  

14. Томас Хобс (1588-1679.) и Жан Жак Русо (1712-1778.) • Основна идеја Хобсовог учења о политици – државна власт је апсолутна и независна. • Хобс – држава је носилац суверенитета, а грађани су поданици који су обавезни на послушност. • Суверенитет државе је апсолутан, али није тоталан – држава је апсолутно суверена у стварима које се тичу јавних послова, али се она не меша у приватне активности поданика (грађани су слободни у сфери приватности, при куповини и продају, при закључивању узајамних уговора и сл.). • Грађани – немају право на одбијање послушности (још мање на било какве побуне против владара).  

Хобс – апсолутизовао позитивно право (за њега није постојало неко објективно, природно или божанско право, које је јаче од наредби суверена).• Хобс – апсолутизовао позитивно право (за њега није постојало неко објективно, природно или божанско право, које је јаче од наредби суверена). • Једини закон земље – воља суверена, ма каква она била (зато је монархија за Хобса најбољи облик власти). • Хобс – против принципа поделе власти (јединство власти оличено у вољи владара је, по његовом мишљењу, врховни принцип). • Русо – заступник уверења да је човек по природи добар (вештачка цивилизација га је учинила слабим и исквареним). • Русо – није веровао у будући напредак човечанства (човеку ништа добро неће донети техничка цивилизација). • "Друштвени уговор" (главно дело Русоа) – "Човек се рађа слободан, али је свуда у оковима" (то је, по њему, неприродно, па поставља питање налажења најбоље друштвене форме).  

Русо – неопходно је признати природна и неотуђива права човека (он одбацује Хобсов уговор о подаништву између владара и народа).• Русо – неопходно је признати природна и неотуђива права човека (он одбацује Хобсов уговор о подаништву између владара и народа). • Русо (за разлику од Хобса) – народ је извор суверености, а власт народа је апсолутна и недељива (отуда одбацује и Монтескјеову поделу власти на законодавну, извршну и судску). • Слобода (по Русоу) – израз непосредне владавине народа кроз народно представништво (Русо је поставио темеље идеји о слободном мандату).

11

15. Џон Лок (1632-1704.) и Шарл Монтескје (1689-1755.) • Учење Лока – најреалистичније и најутицајније од свих других учења периода у коме је живео (с правом га називају оцем либерализма). • Лок – први јасно подвукао разлику између појмова личност, друштво, држава и поставио личност изнад друштва и државе. • Човек (по Локу) – од рођења располаже природним и неотуђивим правима (то су право на живот, слободу и својину). • Државна власт (по Локу) – само издаје законе, кажњава злочинце и одбија непријатеље (она се остварује кроз три органа: законодавни, извршни и федеративни).  Лок (насупрот Хобсу) – заступа принцип поделе, а не јединства власти (законодавну власт сматрао најзначајнијом).• Лок (насупрот Хобсу) – заступа принцип поделе, а не јединства власти (законодавну власт сматрао најзначајнијом). • Грађанин – вредност по себи. • Монтескје (главно дело "О духу закона") – многе ствари управљају људима: клима, религија, закони, принципи владања, обичаји, примери из прошлости (као резултат свега тога образује се општи дух народа). • Законодавство – не може да се заснива на самовољи владара (мора да узме у обзир све ове факторе). • Монтескје – посебну важност приписивао значају поднебља за облик владавине у једној земљи ("Власт поднебља је највећа власт на свету"). • Теорија о подели власти – Монтескје темељи на старој идеји о мешовитој владавини (Цицерон).Подела власти – неопходна због склоности људи да (због своје кварљиве природе) злоупотребљавају власт, све до остварења својих циљева.• Подела власти – неопходна због склоности људи да (због своје кварљиве природе) злоупотребљавају власт, све до остварења својих циљева. • Подела власти – законодавна, извршна и судска (свака у свом домену самостална, али и ограничава друге – идеја баланса и контрабаланса). • Монтескјеова класификација владавина: • Република (заснива се на врлини умерености) – демократска и аристократска; • Монархија (заснива се на врлини части) – сталешка владавина у коме племство ограничава власт монарха; • Деспотија (принцип владавине је страх) – деспот је приватни власник и територије, и становника.

16. Кант (1727-1804.) и Хегел (1770-1831.)• Имануел Кант (немачки филозоф) – наставља разраду концепције либерализма, штити принцип аутономности личности (присталица уговорних теорија државе).

12

• Кант – развија идеје правног ограничења државе (у делу "Метафизичка начела учења у праву" даје образложење улоге права у одређивању граница самовоље). • Човек (по Канту) – циљ, а не средство. • Морална аутономија – способност човека да себи даје закон и без било које спољашње присиле, бори се за остварење овог закона.Политика (по Канту) – хармонија циља и средства.• Политика (по Канту) – хармонија циља и средства. • Правни поредак – највиши облик који обезбеђује слободу. • Право (по Канту) – гарант за немешање у процес индивидуалног самоваспитања (свако је у стању да буде сам свој газда). • Георг Вилхелм Фридрих Хегел (немачки филозоф) – даље развија учење о држави и праву (у делу "Филозофија права" излаже идеалистичку теорију државе и права). • Хегел – разрађује учење о слободној вољи, која је корелативна са правом.  Слободна воља – приказује се у виду три ступња развоја: • Слободна воља – приказује се у виду три ступња развоја: • Апстрактно право – односи се на проблеме својине и уговора; • Моралност – тиче се проблема предумишљаја и кривице, добра и савести; • Етика – укључује проблематику породице, грађанског друштва и државе. • Хегел – створио основе за теорију групних интереса (разматрао их као основе грађанског друштва). • Хегел – својим идеалом сматрао уставну монархију (изражава завршетак идеје апсолутног права).  17. Берк (1729-1797.), Алексис де Токвил (1805-1859.), Џон Стјуарт Мил (1806-1873.)• Едмунд Берк (истраживач и жесток противник Француске револуције из 1789. године) – оштро и критички се односи према идеји о природним правима (за њега су држава и друштво резултат природне еволуције). • Основни циљ државе – заштита реда и закона. • Социјална и политичка стабилност – основни постулат Беркове теорије (одлучно бранио представнички облик власти). • Парламент (по Берку) – најбољи облик власти у Енглеској (институција помоћу које мањина управља већином, у намери да оствари праве интересе већине).  Берк (реформатор) – друштво мора да се реформише да би се очувало (реформа мора да ублажи истинско зло у друштву).• Берк (реформатор) – друштво мора да се реформише да би се очувало (реформа мора да ублажи истинско зло у друштву). • Берк – реформатор мора да сагледа недостатке државе ("цивилизација је крхка ствар, која може лако да се поломи, ако није заштићена од људског безумља"). • Алексис де Токвил (противник и истраживач Француске револуције) – створио сасвим другачију, либералну политичку теорију, у односу на Берка. • Токвил – демократске идеје (једнакост) непрекидно пробијају себи пут у многим земљама. • Демократија (по Токвилу) – има две непожељне последице:

13

• Не даје народу владу са најбољим искуством; • Омогућава политичку тиранију већине.

Џон Стјуарт Мил (енглески утилитариста и поборник равноправности) – успешно уобличио либералне идеје новог доба (даље развио индивидуалистичке вредности које су проповедали његови претходници).• Џон Стјуарт Мил (енглески утилитариста и поборник равноправности) – успешно уобличио либералне идеје новог доба (даље развио индивидуалистичке вредности које су проповедали његови претходници). • Мил – позитивно оцењивао улогу државе у друштву. • Мил – тражио пут за савладавање тираније већине над мањином (предлагао систем пропорционалних избора). • Избегавање доминације необразованих над образованим људима – систем плуралног гласа (образовани људи би имали право да се један њихов глас рачуна као 2, 4 или 6 гласова, у односу на једног необразованог човека – тзв. плурални вотум, тј. повреда једнакости бирачког права и принципа "један човек, један глас"). • Мил – срећа је принципијелни циљ друштва (основни услов за срећу је савршена личност, чија је основна потреба слобода).  Слобода – део среће (неопходна је за проналажење нових облика среће).• Слобода – део среће (неопходна је за проналажење нових облика среће). • Мил (за разлику од Лока, Монтескјеа, Медисона и других) – није био задовољан пасивном заштитном улогом државе у друштву ("честитост државе састоји се у томе да од својих поданика створи добре и просвећене грађане"). • Представнички систем (по Милу) – најбоље може да испуни ову позитивну улогу. • Мил – гаји симпатије према социјализму, а одбацује капитализам (радници нису имали приступ управљању).  18. Политичке идеје утопијског социјализма• Три етапе развоја утопијског социјализма: • Ранија етапа (XVI-XVIII век) – период рађања капитализма и буржоаских револуција у Европи (представници: Мор – Енглеска, Кампанела – Италија, Бабеф - Француска); • Друга етапа – подудара се са успостављањем капитализма (представници: Анри Сен-Симон и Шарл Фурије – Француска, Роберт Овен - Енглеска); • Трећа етапа (друга половина XIX века) – захтев за револуционарним преображајем друштва, позив на борбу са монархијом и успостављање демократске републике, утемељење народне власти (представници: Чернишевски, Доброљубов, Белински и други руски револуционарни демократиОсновне теорије и доктрине политичке мисли ренесансе и периода буржоаских револуција: • Основне теорије и доктрине политичке мисли ренесансе и периода буржоаских револуција: • Теорија народног суверенитета (XVIII-XIX век) – сагласно теорији државног уговора, народ је извор државне власти и њен носилац, суверен;

14

• Теорија правне државе – неопходност гаранција права личности, веза државе и њених органа са законима и правом које стоји изнад државе, гарантовање поделе власти; • Теорија поделе на три гране власти – законодавна, извршна и судска. • Томас Мор (енглески мислилац, 1478-1535.) – оснивач утопијског социјализма XVI-XIX века. • Представници утопијског социјализма – знатан допринос развоју политичке мисли

Томас Мор (у књизи "Утопија") – први пут даје критику постојећег уређења у Енглеској и приказује слику новог друштва.• Томас Мор (у књизи "Утопија") – први пут даје критику постојећег уређења у Енглеској и приказује слику новог друштва. • Морова критика капиталистичког друштва – приватна својина над средствима за производњу је извор зла и сиромаштва, политички систем капитализма, принудни карактер рада, експлоатација радника, цветање паразитизма, претварање радника у додатак машини, буржоаско друштво (у целини) неправедно и отуђено и друго. • Морова слика новог друштва – друштвена својина (на основу колективне организације рада и расподеле), демократско управљање, једнакост и праведност. • Најбитније црте будућег друштва (по Мору) – историјска неизбежност социјализма, друштвена својина, колективизам, планско управљање привредом, социјална једнакост, равноправност жена, законитост, одумирање државе, рад као основна потреба и друго.  19. Политичке идеје марксизма• Оснивачи материјалистичког учења о политици и власти – Карл Маркс (1818-1883.) и Фридрих Енгелс (1820-1895.). • Маркс и Енгелс – посветили велику пажњу суштини политике, политичке власти, карактера политичке делатности. • Ставови марксистичке теорије система политичких односа: • Држава је продукт класних противуречности и служи интересима економске владајуће класе (Марксов "Капитал"); • Економски владајућа класа је, и политички, и идеолошки владајућа класа;  Почетна тачка теорије политичке свести марксизма је тврдња да друштвено битисање људи одређује њихова свест; • Почетна тачка теорије политичке свести марксизма је тврдња да друштвено битисање људи одређује њихова свест; • Политика у марксизму се разматра само као потчињена економији. • Марксистичке традиције у истраживању политичког живота крајем XIX века – тек у XX веку налазе свој израз у два основна правца: • Револуционарном – револуционарна струја у марксизму изражава се у лењинизму у радовима Розе Луксембург, Ђерђа Лукача, Грамшија и других; • Реформистичком – на челу овог правца у Западној Европи, били су Кауцки и Бернштајн.  

20. Политичке идеје XIX и XX века

15

• XIX и XX век – заједно са марксистичком, развијају се и друге концепције политикологије. • Друга половина XIX века – постаје позната теорија освајања Лудвига Гумпловича (друштвени живот је, у почетку, представљао немилосрдну и непрекидну борбу међу групама људи). • Гумплович – непријатељство хорди на почетку историје, довело је до поробљавања једних од стране других и до стварања државе. • Држава – уместо борбе између хорди, долази борба између сталежа, класа и партија (конфликт између држава је неизбежни сапутник људске егзистенције).Херберт Спенсер – теорија социјалне условљености власти (у процесу свог развоја, друштво еволуира од рата ка миру, од вољног ка индустријском стању).• Херберт Спенсер – теорија социјалне условљености власти (у процесу свог развоја, друштво еволуира од рата ка миру, од вољног ка индустријском стању). • Спенсер – у будућности може да се формира федерација виших нација, која ће, као врховна власт, да забрани ратове међу народима (у основи друштвених односа не лежи узајамна мржња људи, већ њихова сарадња, тј. кооперација). • Теорија елита (творци италијански научници: Вилфредо Парето и Гаетано Моска) – велико ширење почетком XX века. • Моска (у раду "Елементи политичке науке") – власт се увек налазила и мора да се налази у рукама мањине (никада не прелази од мањине већини).  Моска – владајућу мањину назива владајућом класом, елитом (избори су начин обнављања елита). • Моска – владајућу мањину назива владајућом класом, елитом (избори су начин обнављања елита). • Парето (у раду "Трактат о општој социологији") – елиту разматра као групу рођених руководилаца нације (као људе који су обдарени одређеним, вишим, квалитетима). • Доминирајући квалитет владајуће елите – способност управљања људима. • Теорија олигархизације (бирократизације) политички партија – развија даље учење о власти (главни представници ове теорије: М. Острогорски и Р. Михелс – на прелому XIX у XX век). • Острогорски (у раду "Демократија и организација политичких партија") – демократија у партији је немогућа (бирократизација руководства партије се врши у масовним политичким организацијама).Михелс (у раду "Социологија политичких партија") – формулише закон олигархизације политичких партија (вође предају власт у партији само вођама, а не масама).• Михелс (у раду "Социологија политичких партија") – формулише закон олигархизације политичких партија (вође предају власт у партији само вођама, а не масама). • Михелс – власт у партији припада руководиоцима (учешће обичних чланова у руководству партије је немогуће). • Макс Вебер (немачки социолог) – посебно место у развоју науке о политици. • Вебер (у радовима "Привреда и друштво" и "Протестантска етика и дух капитализма") – у каснијем капиталистичком друштву, политички живот људи у одлучујућој мери одређује бирократија.

16

• Тотална бирократизација (по Веберу) – неизбежна тенденција савременог друштва

Власт (по Веберу) – озакоњено насиље, које може да буде подељено у три типа: • Власт (по Веберу) – озакоњено насиље, које може да буде подељено у три типа: • Традиционално – заснива се на обичају; • Харизматично – ослања се на личну приврженост људи политичком лидеру; • Легално – заснива се на праву. • Бирократија – идеалан тип легалне владавине, оличење рационалности власти (у лидерству Вебер види алтернативу бирократије). • Демократизација (по Веберу) – мобилизација маса од стране политичких лидера (делотворно средство за супротстављање тоталној бирократизацији).  

Савремена политикологија – централно место заузимају питања власти и демократизације друштва (у условима прелаза цивилизације у постиндустријско друштво).• Савремена политикологија – централно место заузимају питања власти и демократизације друштва (у условима прелаза цивилизације у постиндустријско друштво). • Главни представници савремене политикологије: • Амерички политиколози: Харолд Ласел, Роберт Дал, Алвин Тофлер; • Италијански политиколог: Норберто Бобио; • Француски политиколог: Мишел Крозје. • Савремени политиколози (један велики број) – посвећују своја истраживања проблемима међународне политике и међународних односа, разрешавању конфликата, политичком лидерству, личности у политици и теоријама система.  21. Појам и различита значења политике• Значење речи политика – организован, уређен и усмерен живот људи у заједници, који се креће према заједничком циљу. • Порекло речи политика (старогрчко) – из коренске речи полис. • Значење код Грка: политеа – јавни поредак, устав; политес – грађани, тј. чланови политичке заједнице; политикос – грађански државни живот; та политика – јавни поредак, јавност; политика техне – политичко умеће и вештина. • Епохално-историјска значења – класично и нововековно (модерно) значење политикеКласично (античко) значење политике – упућеност у заједницу полиса (практична делатност разборитог и правичног управљања заједницом полиса).• Класично (античко) значење политике – упућеност у заједницу полиса (практична делатност разборитог и правичног управљања заједницом полиса). • Античка политичка мисао и пракса – зависна од робовласничког карактера друштва (само неки су стицали грађански статус, док су други, на пример, робови, странци и слично, били неподобни за политику). • Нововековно значење политике (Макијавели) – техника или вештина владања (уметност заснивања, тј. долажења, учвршћивања, очувања и увећања моћи и власти, односно остваривање одређених интереса).

17

• Политика – активност кроз коју људи стварају, чувају или мењају генерална правила по којима живе (тиме је политика неодвојиво повезана са феноменима конфликта и сарадње).  22. Политика као вештина (умеће владања)• Бизмарк – политика није наука, већ уметност (способност владања, одржавање контроле у друштву кроз стварање колективних одлука). • Изучавање политике – у суштини, значи, изучавање владе или, нешто шире, изучавање испољавања ауторитета. • Дејвид Истон – политика је ауторитативна алокација вредности. • Ауторитативне вредности – оне вредности које су широко прихваћене у друштву (сматрају се обавезујућим од већине грађана).  

Недостаци наведене дефиниције – нуди ограничено схватање политике (политика је оно што се дешава у оквиру државе, централизоване око машинерије владе).• Недостаци наведене дефиниције – нуди ограничено схватање политике (политика је оно што се дешава у оквиру државе, централизоване око машинерије владе). • Популарно, модерно схватање политике – блиско везивање политике са активностима политичара (политичари се често сматрају лицемерима жељним власти, који сакривају своје личне амбиције иза реторике јавне службе и идеолошког убеђења).23. Политика као јавна управа• Шира концепција политике – помера њено значење од уског оквира владе, ка ономе што је "јавни живот" или "јавна управа". • Разлика између "политичког" и "неполитичког" – одговара разликовању између јавне сфере и приватне сфере живота (овакво виђење политике води ка Аристотеловом схватању). • Аристотел – "човек је по природи политичка животиња" (то значи да људи могу да воде добар живот само у оквиру политичке заједнице). • Политика (према наведеном виђењу) – активност прожета моралним садржајима, која подразумева стварање "праведног друштва".Аристотел – политика је највиша наука (не по тачности својих тврдњи, већ по циљу коме тежи – то је стварање "доброг друштва").• Аристотел – политика је највиша наука (не по тачности својих тврдњи, већ по циљу коме тежи – то је стварање "доброг друштва"). • Традиционално разликовање између јавног и приватног оквира – уклапа се у разликовање између државе и цивилног друштва (политика је ограничена на активности саме државе и одговорност јавних институција). • Области живота које појединци могу да воде сами (економска, друштвена, лична, културна, уметничка сфера и слично) – очигледно су "не политичке". • Аристотел – политика је племенита и просветљена активност (управо због свог јавног карактера). • Хана Арент (настављач Аристотелове мисли) – политика је најважнији облик људске активности (укључује акцију између слободних и једнаких грађана).  Политика – даје смисао животу и потврђује јединственост сваког појединца. • Политика – даје смисао животу и потврђује јединственост сваког појединца.

18

• Либерални теоретичари (супротно наведеним дефиницијама) – политика је јавна активност и нежељено мешање, укључивање (они су се залагали за цивилно друштво, дајући му предност у односу на државу). • Либерални теоретичари – приватни живот је област избора, личне слободе и појединачне одговорности (зато треба сузити област политичког).24. Политика као компромис и консензус• Специфична концепција политике – односи се, пре свега, на начин на који се доносе одлуке. • Политика – практично средство за решавање конфликата компромисом, мирењем и преговорима, чешће и радије, него једностраним наметањем воље, силе и огољене моћи (политика је, дакле, "уметност могућег"). • Политичко решење – означава мирну дебату и арбитражу (супротно ономе што се често назива "војним" решењем). • Политика – активност којом се мире различити интереси у оквиру задате јединице владавине.  Кључ за политику – широка дисперзија моћи (ако прихватимо да је конфликт неизбежан, онда друштвене групе и интереси који поседују моћ, морају бити помирени – не могу се, једноставно, сукобити и међусобно уништити).• Кључ за политику – широка дисперзија моћи (ако прихватимо да је конфликт неизбежан, онда друштвене групе и интереси који поседују моћ, морају бити помирени – не могу се, једноставно, сукобити и међусобно уништити). • Политика – оно решење проблема, које радије бира помирење, него насиље и насилно убеђивање (такво виђење политике је засновано на вери у ефикасност дебате и дискусије, као и у то да друштво карактерише консензус). • Политика – сигурно није утопијско решење, али је, несумњиво, боља од крвопролића и бруталности (компромис значи да уступке чине сви, тако да ниједна страна није потпуно задовољна). • Политика (у овом смислу) – цивилизована сила која доприноси даљем развоју цивилизованости.  25. Политика као моћ• Политика – не може се свести на неку одређену сферу (влада, држава или јавна област), већ се дешава у свим друштвеним активностима. • Политика – лежи у самом средишту свих друштвених активности. • Специфичност политичке активности – политика је, у суштини, моћ, тј. способност да се постигне жељени резултат (било којим средствима). • Харолд Ласвел (у делу "Политика: Ко шта добија, када и како?") – политика се бави различитошћу и конфликтима, али је њен главни састојак недовољност, исцрпљивост (људске потребе и жеље су бескрајне и неисцрпне, а ресурси који су расположиви за њихово задовољење су увек ограничени).  Политика – борба за ограничене ресурсе.• Политика – борба за ограничене ресурсе.

19

• Моћ – средство којим се политика, тј. борба за ресурсе води (као и тражење начина за проширење и умножавање оскудних ресурса). • Заговорници наведеног виђења моћи – феминисти и марксисти. • Феминисти – специфичан интерес за идеју "политичког" (конвенционалне дефиниције политике искључују жене из политичког живота). • Марксисти – политичку моћ Маркс употребљава као "организовану моћ једне класе за угњетавање друге" (на пример, у "Комунистичком манифесту"). • Маркс – политика је, заједно са правом и културом, део суперструктуре, која се разликује од економске базе (која је прави основ друштвеног живота

Марксисти – политика се бави притисцима и угњетавањем (политику у капиталистичким друштвима карактерише експлоатација пролетеријата од стране буржоазије).• Марксисти – политика се бави притисцима и угњетавањем (политику у капиталистичким друштвима карактерише експлоатација пролетеријата од стране буржоазије). • Марксисти – класна политика ће завршити са успостављањем бескласног комунистичког друштва (ово ће, с друге стране, водити до нестајања државе, па тако и до нестајања политике у конвенционалном смислу).  26. Појам и врсте субјеката политике• Субјекти политике – учесници политичког живота који су способни да формулишу, изразе и реализују властите циљеве. • Политички субјект – одликује се способношћу да реално процени себе и свој положај у друштву, као и снагу и утицај савезника и противника. • Политичка активност – испољава се у мноштву облика: • Процес преговарања; • Изборне активности; • Делатност политичких лидера, елита, партија, државног апарата; • Масовна политичка дејства (митинзи, демонстрације, побуне).

Екстремни облик политичке активности – социјалне револуције (коренито мењају устаљене друштвене односе и владајући систем вредности).• Екстремни облик политичке активности – социјалне револуције (коренито мењају устаљене друштвене односе и владајући систем вредности). • Политичка активност – две врсте карактера: • Конструктивни карактер – оријентише се на стварање политичког система, стабилизацију друштвених односа; • Деструктивни карактер – усмерена на дестабилизацију система и његово рушење. • Врсте субјеката политике: • Непосредни учесници политичког живота – држава, партије, лидери, друштвене организације и покрети; • Крупне социјалне групе и заједнице – класе, сталежи, међукласне и унутаркласне групе итд;

20

• Уска група лица која доноси одлуке и утиче на политику – политичке елите, финансијско-индустријске структуре, полулегална или удружења из сенке итд.  Врсте субјеката политичких активности: • Врсте субјеката политичких активности: • Социјално-класне заједнице – буржоазија, радничка класа, сељаштво (у савременој терминологији: виша, средња и нижа класа); • Територијалне заједнице – у њиховој основи лежи јединство, које се формирало као последица географске, просторне или историјске блискости (нација, разне етничке групе, укључујући и националне мањине); • Корпоративне заједнице – формирају се на различитим основама (најчешће на професионалној), на пример, током штрајкачких покрета. • Почетна особина субјекта политике – његов положај као представника заједнице, у чије име иступа.27. Политички односи и политички интереси• Политички односи – везе и узајамна деловања друштва повезаних са, општим и за све обавезним, интересима које обезбеђује и штити државна власт. • Политички односи – суштински се разликују од свих других друштвених односа (у основи разликовања је предмет односа: политичка власт, институције државне власти и са њима повезане политичке вредности). • Политички односи – детерминишу улогу и положај друштвених група и појединаца у политичком животу друштва.  Модели политичких односа: • Модели политичких односа: • Модел превласти (доминације); • Модел лидерства (вођства); • Модел управљања; • Модел контроле. • Политички интереси – основа политичких односа (политички односи су релативно уобличени и стабилизовани политички интереси). • Политички интереси – мотивациона база за политичке активности или за искључење из политике.  Политички односи – садрже главна питања друштвеног живота: • Политички односи – садрже главна питања друштвеног живота: • Ко влада и управља у друштву; • У интересу кога се управља; • На који начин се остварује власт и управљање. • Врсте политичких односа: • Односи на макронивоу (општедржавни, општепартијски); • Односи на регионалном и на локалном нивоу. • Диференцирање политичких односа: • Према субјектима носиоцима: односи између класа, унутаркласни односи, међудржавни односи, партијски односи;

21

• Према карактеру и садржају: демократски, ауторитарни, конфротирајући, консенсуални; • Према методама остваривања: насилни и ненасилни.  Политички интереси – неотуђива компонента и фактор политичких односа (као форма испољавања односа, сачињавају аутономну област друштвеног живота).• Политички интереси – неотуђива компонента и фактор политичких односа (као форма испољавања односа, сачињавају аутономну област друштвеног живота). • Политички интереси – израз социјално-економских интереса. • Политички интереси – увек су општи (у основи, карактеришу положај, углавном великих друштвених група, а не појединаца у политичком животу). • Општи интерес – не постоји изван групних и појединачних интереса (његова суштина је у интересима појединих лидера, обичних грађана, бирача и изабраних).  Смисао политичке делатности – генерализовање разноврсних интереса и, на тој основи, доношење одлука и праваца деловања, који треба да буду опште-прихваћени.• Смисао политичке делатности – генерализовање разноврсних интереса и, на тој основи, доношење одлука и праваца деловања, који треба да буду опште-прихваћени. • Класификација политичких интереса: • Према субјектима носиоцима: класни, сталешки, професионални; • Према временском критеријуму: дугорочни и краткорочни; • Према важности: стратешки и тактички. • Посебно питање – чији се интереси остварују у постојећим политичким односима (одговор: пре свега, интереси водећих политичких група). • Политички интереси – основа са које се мора поћи и која се мора уважити (уколико се жели успешно управљање политичким и друштвеним процесима28. Политичке институције и политичке вредности• Појам "политичка институција" – означава: • Одређене групе људи, које су овлашћене да извршавају значајне политичке функције; • Укупност материјалних и других средстава која омогућавају представницима друштва да врше установљене политичке функције; • Укупност политичких улога и норми, чије остварење има битно значење за неке друштвене групе или за друштво у целини.  Дефиниција "политичке институције" – систем установа и организација, којима се уређују политички и други друштвени односи помоћу материјалних и идеалних (симболичких) средстава и на основу утврђених норми.• Дефиниција "политичке институције" – систем установа и организација, којима се уређују политички и други друштвени односи помоћу материјалних и идеалних (симболичких) средстава и на основу утврђених норми. • Основне политичке институције: • Држава; • Државни органи и установе; • Политичке партије са својом организационом структуром.

22

• Политичке институције (за разлику од социјалних) – делују у сфери политичких односа (обезбеђују остварење јавне власти у друштву и служе за задовољавање политичких потреба и интересаПолитичке институције – фактори интеграције у друштву (преко њих се одржава нормативни поредак и усаглашавају интереси).• Политичке институције – фактори интеграције у друштву (преко њих се одржава нормативни поредак и усаглашавају интереси). • Политичке вредности – обједињују све стране политичког живота (представљају фундаменталне идеје или обрасце деловања и односа, који задобијају опште-обавезујуће значење и важност). • Објективна основа политичких вредности – опште животне потребе и дугорочни интереси великих социјалних група и појединаца. • Формирање и учвршћивање конкретних политичких вредности – дуготрајан процес (резултат колективних напора најактивнијих делова друштва).  29. Појам власти• Власт – општа и древна појава у људском друштву (ипак, још нико није нашао задовољавајуће објашњење политичке власти). • Власт – била и остала јабука вечитог раздора међу људима, друштвеним групама, класама и државама (ипак, власт је неизбежан услов реда и поретка у људској заједници). • Борба за власт – бескомпромисно и сурово супарништво између сталежа, класа и партија (често доводи и до њиховог узајамног уништења). • Проблем власти – један од основних проблема у историји политичке мисли (као и у савременој политиколошкој теорији).Власт – сама срж политике (енергија – фундаменталан појам физике, а власт – фундаменталан појам друштвених наука).• Власт – сама срж политике (енергија – фундаменталан појам физике, а власт – фундаменталан појам друштвених наука). • Макијавели – ударио темеље разумевању власти као функције политике. • Суштина власти (по Макијавелију) – заповедање чини владара владарем, а послушност чини поданике поданицима (циљ државе - увећање власти било којим средствима). • Право - оруђе власти ("добри закони" и "јака војска" – основа сваке власти). • Власт (по Макијавелију) – сила која је способна да обузда страсти поданика и да у њима васпита грађанске врлине (државна власт – не треба да се налази у рукама једне или друге класе, него треба да обухвата све елементе из којих се састоји државаВласт (по Хобсу) – средство за постизање добра у будућности (основна тежња и мотив људског рода – вечна и стална жеља за све већом и већом влашћу, жеља која престаје само смрћу).• Власт (по Хобсу) – средство за постизање добра у будућности (основна тежња и мотив људског рода – вечна и стална жеља за све већом и већом влашћу, жеља која престаје само смрћу). • Државна власт (по Хобсу) – лице или скуп људи, чијој се вољи покоравају сви остали (власт је неограничена, апсолутна, то је сила која људе држи у страху и усмерава њихове акције).

23

• Најприхватљивија дефиниција власти – специфичан однос између два субјекта, од којих је један подређен наредбама другог, а као резултат ове потчињености владајући субјект реализује своју вољу и интересе30. Димензије политичке власти • Власт – законито се рађа и утврђује у друштву као нужна форма изражавања друштвених односа. • Политичка власт (као друштвени однос) – садржи противречност између субјекта и објекта владавине (они који владају располажу привилегијама које доносе статус, ауторитет, утицај, информисаност и слично, чега су подвлашћени, у највећој мери, лишени). • Власт – динамичан однос, борба друштвених група, пре свега политичких партија, за остварење својих програмских концепција.Власт – пре свега, начин и средство регулисања друштвених односа заједничког живота људи. • Власт – пре свега, начин и средство регулисања друштвених односа заједничког живота људи. • Различити облици постојања и функционисања политичке власти: • Државна (управна, војна, полицијска, судска); • Регионална; • Локална; • Међународна; • Партијска; • Синдикална; • Црквена и слично. • Државна власт – најразвијенија од свих власти (има претежно класни карактер, ослања се на посебан апарат принуде и располаже монополом за уобличавање нормативне регулативе).  Власт – пре свега, начин и средство регулисања друштвених односа заједничког живота људи. • Власт – пре свега, начин и средство регулисања друштвених односа заједничког живота људи. • Различити облици постојања и функционисања политичке власти: • Државна (управна, војна, полицијска, судска); • Регионална; • Локална; • Међународна; • Партијска; • Синдикална; • Црквена и слично. • Државна власт – најразвијенија од свих власти (има претежно класни карактер, ослања се на посебан апарат принуде и располаже монополом за уобличавање нормативне регулативе).  Партијска власт – нема апарат принуде у својој организацији (разлика од државне).• Партијска власт – нема апарат принуде у својој организацији (разлика од државне). • Политичка власт – манифестује се у различитим формама друштвених односа:

24

• Господарење; • Хегемонија; • Руковођење; • Управљање; • Организација; • Контрола.  

31. Елементи власти • Основни елементи власти су: • Субјекат власти; • Објекат власти; • Средства (ресурси) власти. • Субјекат власти – може да буде личност, орган, организација, социјална група и слично (за реализацију односа власти мора да поседује низ особина – жеља да влада и воља према власти, компетентност, познавање стања и расположења подређених, поседовање ауторитета и сл.).  Владање (као и потчињавање) – природно својство људском бићу. • Владање (као и потчињавање) – природно својство људском бићу. • Фактори спремности објекта на потчињавање: • Особине објекта власти; • Карактер захтева који се постављају објекту власти; • Ситуација и средства деловања којима располаже субјект власти итд. • Патријархална и поданичка врста политичке културе – обезбеђује највећу послушност (страх од казне – један од најбитнијих унутрашњих побуда потчињавања објекта владања).  Страх – врло снажан мотив потчињавања, али и врло несигуран. • Страх – врло снажан мотив потчињавања, али и врло несигуран. • Интерес – стабилнији мотив потчињавања ("све је пролазно, само је интерес трајан" – лична заинтересованост побуђује подређење на добровољно извршење наређења). • Максимална снага власти – постиже се ако се објекат власти идентификује са субјектом власти (објекат власти прихвата дело субјекта, као своје лично дело, он апсолутно верује свом руководиоцу). • Снага власти (потчињеност објекта субјекту) – битно зависи од неједнакости (неједнакост лежи у основи потчињености једног човека другом).  

Неравномерно распоређивање ресурса власти – најбитнији социјални узрок потчињености једних људи другима. • Неравномерно распоређивање ресурса власти – најбитнији социјални узрок потчињености једних људи другима. • Ресурси власти – сва средства чије коришћење обезбеђује утицај на објекат власти, у складу са циљевима субјекта.

25

• Ресурси власти – или важне вредности (новац и др.) или средства способна да утичу на унутрашњи свет човека (средства јавног информисања) или оруђа (оружје, казнени органи) помоћу којих лишавају човека било којих вредности, од којих је највећи живот.  

Врсте ресурса власти: • Врсте ресурса власти: • Утилитарни (материјална и друга социјална добра); • Принудни (мере кривичног и административног деловања); • Нормативни (средства утицаја на унутрашњи свет, вредносне оријентације и норме понашања човека); • Економски (материјалне вредности – новац, природна богатства и др.); • Социјални (места у социјалној хијерархији – функција, престиж, образовање и друго); • Културно-информативни (знање и информације, институције за науку образовање, средства јавног информисања и сл.); • Ресурси политичке силе (оружје и апарат физичке принуде, тј. специјално припремљене снаге за одржавање јавног реда и мира).  

Човек – специфичан ресурс власти, тј. демографски ресурс (универзални, полифункционални ресурс који ствара друге ресурсе); • Човек – специфичан ресурс власти, тј. демографски ресурс (универзални, полифункционални ресурс који ствара друге ресурсе); • Облици и начини употребе и коришћења ресурса: • Господство, тј. доминација (изражава се у економском, политичком и идеолошком виду); • Руководство (способност личности, партије, класе, групе да остварује своју политичку линију путем утицаја различитих метода и средстава власти на сфере, објекте, колективе, поједине људе); • Управљање (коришћење овлашћења власти за формирање понашања објеката са одређеним циљем); • Организација (процес остварења власти се регулише помоћу специјалног механизма власти, помоћу система организација и норми); • Контрола (способност органа власти и институција да стално прате како се реализују закони, укази и наредбе власти).32. Функције власти • Појавни облици власти – треба их схватити као извесне функције власти у друштву (посебно функције обезбеђивања превласти одређених социјалних група у друштву). • Ауторитет врховне власти – за многе мислиоце спас од анархије. • Анархија – за многе схваћена као дисолуција друштвених структура, горе зло од сваке диктатуре. • Људско друштво – само по себи није јединствено (оно то постаје тек кад наступи као политичко друштво).

26

• Најзначајнија функција власти – управљање социјалним, економским и политичким конфликтима.  Ефикасност власти – постоји ако она успешно управља процесима у друштву. • Ефикасност власти – постоји ако она успешно управља процесима у друштву. • Ефективност власти (њена снага или слабост) – зависи од тога, у којој мери она остварује своје функције. • Ефективна власти постоји: • Ако адекватно одражава интересе оних група на које се ослања; • Ако себе не супротставља друштву; • Ако не намеће своје захтеве који се сукобљавају са интересима већине33. Врсте власти • Класификација власти (према ресурсима на које се она ослања): • Економска (контрола економских ресурса); • Социјална (расподела положаја у социјалној структури, статуса, функција и привилегија); • Политичка (свака организована воља једне групе људи у односу на другу); • Духовно-информативна (власт над људима која се остварује помоћу научних знања и информација).  Политичка власт – карактерише се низом особина, као што су: • Политичка власт – карактерише се низом особина, као што су: • Легитимност у коришћењу силе у границама територије државе; • Врховност (обевезност) одлука за сваку другу власт; • Свеопштост и безличност; • Моноцентричност (постојање једног центра за доношење одлука); • Разноликост ресурса; • Јавност и друго. • Државна власт – посебна врста политичке власти. • Државна власт – социјално организована власт, која располаже легитимним правом на монопол да усваја законе обавезне за цело становништво (она се ослања на посебан апарат присиле).  Класификација власти (према простору који захвата): • Класификација власти (према простору који захвата): • Меганиво (међународне организације – ОУН, НАТО итд.); • Макрониво (централни органи државе); • Мезониво (регионална власт); • Микрониво (власт у локалним организацијама и малим групама). • Класификација власти (према функцијама њених органа): • Законодавна; • Извршна; • Судска. • Класификација власти (према начину повезаности субјекта и објекта власти): • Демократска;

27

• Аутократска.

34. Легитимност власти – појам и типови• Легитимност – мора да је поседује власт у нормалном, цивилизованом друштву. • Појам легитимности – настао почетком XIX века (значио је политички покрет у Француској, који је за свој циљ имао обнављање власти краља, као једино законите, за разлику од власти узурпатора Наполеона). • Карактеристике легитимне власти: • Законитост; • Праведност; • ЕфикасностЛегитимна власт – она која ужива политичку подршку већине грађана. • Легитимна власт – она која ужива политичку подршку већине грађана. • Термин "легитимност" – настао још у античком Риму (интимно, унутрашње саглашавање са законима и принципима политичког поретка). • Легитимност и легалност – веома блиски, али не и истоветни појмови (први има етички, а други правни карактер). • Легитимна власт – само ако су испуњена три услова: • Мора се користити према установљеним правилима; • Правила морају бити оправдана; • Пристанак од стране потчињенихМакс Вебер – три идеална типа (концепцијска модела) власти: • Макс Вебер – три идеална типа (концепцијска модела) власти: • Традиционална (базирана на успостављаним обичајима и традицији – најупадљивији примери традиционалне власти срећу се код племена и малих група у облику патријархата, тј. доминације оца унутар породице и геронтократије, тј. владавине старог човека); • Харизматска (базира се на моћи појединачне личности, на њеној харизми – најпознатији примери су Наполеон, Мусолини, Хитлер, Хомеини, Фидел Кастро и Гадафи, као и раније Де Гол, Кенеди и други); • Легално-рационална (типичан облик власти који функционише у модерним друштвима – моћ председника, премијера или функционера одређује се, тј. сужава или ограничава, помоћу формалних, уставних правила35. Криза легитимности • Средиште кризе легитимности власти – контраиндикације између логике капиталистичке акумулације, с једне стране и народних притисака које покреће демократска политика, с друге стране. • Демократски процес – довео је до ескалације захтева за социјалним правима и за већу партиципацију народа, као и друштвену равноправност и једнакост. • Јирген Хабермас (неомарксиста) – капиталистичке демократије не могу перманентно и истовремено да задовоље, и народне захтеве за социјално-економским правима, и захтева тржишне привреде

28

Хабермас – капиталистичке демократије не могу да одрже легитимност власти (принуђене су, или да ограниче народне притиске, или да ризикују економски колапс).• Хабермас – капиталистичке демократије не могу да одрже легитимност власти (принуђене су, или да ограниче народне притиске, или да ризикују економски колапс). • Изузетна важност за сваку власт – да буде прихваћена у друштву којим влада (од њених грађана), да се њеној владавини пружа што мањи отпор. • Власт – тежи да се оправда (да покаже да је њена владавина легитимна, заснована на праву, правди, добрим традицијама и моралу).36. Улога новца у савременом друштву• Новац – специфичан знак, симбол, којим се мере вредности при купопродаји (свеопшти еквивалент у свету робне производње – умногоме детерминише развој друштва). • Новац – поседује извесна робна својства, али он сам није роба (најбитнији изум човечанства, који се појавио заједно са настанком и развојем робне производње). • Улога новца у процесу развоја друштва – стално се ширила, учвршћивала и постајала разнолика, обухватајући све сфере друштвеног живота.Функције новца – знак и мера вредности, функција капитала, функција универзалног и свеобухватног средства плаћања, фактор за управљање економијом и другим сферама социјалног живота (у економској и социолошкој литератури, понекад, улогу новца упоређују са крвотоком живих организама).• Функције новца – знак и мера вредности, функција капитала, функција универзалног и свеобухватног средства плаћања, фактор за управљање економијом и другим сферама социјалног живота (у економској и социолошкој литератури, понекад, улогу новца упоређују са крвотоком живих организама). • Новац на Западу – главни регулатор целокупне животне делатности, основни побуђујући мотив, циљ, страст, брига, укратко - њихов идол и бог. • Западно друштво – у новцу концентрише и симболише целу суштину живота људи. • Земље у транзицији – такође, временом постављају новац за меру свих ствари, а не човека, како се веровало у социјализму (са "одумирањем" државе у социјализму и капитализму, требало је да се угаси и новац).Новац (као информација за процењивање) – објективне границе могућности: • Новац (као информација за процењивање) – објективне границе могућности: • Не подлежу купопродаји највише духовне вредности – част, савест, достојанство, репутација, добро име, поверење итд. (нажалост, фраза да "новац може све да купи" претпоставља да, заиста, "све може да се купи", јер све има своју тржишну цену); • Новац може (уз "дозволу" својих газда) да се из средства претвори у само циљ (тада човеку није толико важна потенцијална реализација новца, колико сама чињеница поседовања) – Маркс је говорио да тада "новац постаје сам свој циљ, да новац влада човеком, а не човек новцем". • Велика количина новца не води увек до постизања фундаменталних (највиших) циљева, као што су: слобода, душевни спокој, смиреност итд. (без чега нема и не може бити потпуне среће).

29

37. Власт и новац• Проблем новца – мање или више, тиче се сваког, без изузетка, а пре свега власти. • Новац – увек је диктирао политичке и економске процесе (то се, нарочито, јако испољава у периодима криза – одређује контуре политике, према познатој изреци "колико пара, толико музике"). • Материјално богатство владајућих – један од извора из кога се храни државна власт. • Економска власт (плутократија – од грчке речи плутос, која значи богатство и кратос, која значи власт, моћ) – није могућа без богатства.Економска власт – активно се интересује за политичку власт (омогућава представницима крупног капитала да утичу на политичке одлуке које се доносе).• Економска власт – активно се интересује за политичку власт (омогућава представницима крупног капитала да утичу на политичке одлуке које се доносе). • Економска власт данас ("остаје иза завесе") – у знатној мери диктира понашање актера на политичкој сцени (новац је битан инструмент притиска на политичку власт). • Новац (капитал) – обезбеђује социјалну равнотежу у друштву (без новца власт је немоћна и осуђена – новац је један од најбитнијих елемената владавине38. Право и новац• Монетарна политика – једна од главних полуга при успостављању јединственог економског простора у земљи, за гарантовање деловања тржишних механизама (слободног кретања робе, услуга, финансијских средстава итд.). • Држава (помоћу правних полуга) – мора да пронађе и покрене механизме, који би омогућили да се савлада криза неплаћања, да заустави пропадање виталних предузећа. • Повећање улоге новца у животу друштва у транзицији (као што је наше) – захтева одговарајуће појачање контролно-правних институција (раст значаја капитала, повлачи за собом, и позитивне, и негативне последице – корупцију, раст криминала и слично).  Одступања од принципа државне контроле потрошње новца – тзв. "прање" незаконито стеченог новца и спајање криминалног бизниса са законитим (данас је то честа појава – штавише, савремена западна економија тешко да би могла да постоји, ако би потпуно била смештена у оквирима законитости).• Одступања од принципа државне контроле потрошње новца – тзв. "прање" незаконито стеченог новца и спајање криминалног бизниса са законитим (данас је то честа појава – штавише, савремена западна економија тешко да би могла да постоји, ако би потпуно била смештена у оквирима законитости). • Стална конкурентска борба између права и новца за контролу власти – у тој борби је важно правном регулисању посветити највећи пажњу, стално га усавршавати и оптимизирати. • Право – позвано да одреди меру, тј. златни просек у односима "власт-новац". • Право (као посредник, "арбитар") – мора да се нађе између власти и новца (само у таквом случају биће мање, и "прљаве политике", и "прљавог новца"). • Право – најбитнија културна вредност и важеће регулативно средство

30

39. Однос циљева и средстава у политици• Политика – облик делатности усмерен на остваривање одређених циљева (свако политичко дејство се остварује ради постизања одређеног циља). • Циљ у политици – унутрашњи, побуђујући мотив. • "Средства" и "методе" – слични појмови. • Политичка средства – конкретни фактори утицаја субјеката политичких односа на објекте: изборне кампање, штрајкови, оружана дејства итд. • Методе политике – начини утицаја политичких средстава: присила и убеђивање, насиље и ненасиље.

Питање о односу циља и средстава – у суштини, питање о моралном садржају политичког живота (тј. која средства се сматрају морално оправданим, ради постизања политичких циљева).• Питање о односу циља и средстава – у суштини, питање о моралном садржају политичког живота (тј. која средства се сматрају морално оправданим, ради постизања политичких циљева). • "Циљ оправдава средства" - врло популарна изрека (теоријско образложење у радовима Н. Макијавелија – сваки поступак, свако политичко дејство је морално, ако њега диктира морални циљ). • Политичари (по правилу) – не признају неморалност својих циљева (сви злочиначки политички акти, ратови, масовни терор, револуције и слично, прикривали су се племенитим циљевима, обећавајући народу благостање и просперитет – отуда и тврдња да је "политика најпрљавији посао").

Посебан (супротан) приступ према односу циљева и средстава у политичкој пракси и теорији – средства морају да доминирају над циљем (средства су морални критеријум политике).• Посебан (супротан) приступ према односу циљева и средстава у политичкој пракси и теорији – средства морају да доминирају над циљем (средства су морални критеријум политике). • Идеологија ненасилних деловања у политици – помоћу насиља, убистава, терора, не може да се изгради високо-морално друштво (пример: Махатма Ганди у Индији и Мартин Лутер Кинг у САД-у). • Идеологија ненасилног деловања – добија широку распрострањеност у савременом свету (она омогућује да политички живот има хумани карактер, претвара политику од "прљавог посла" у "племенито занимање"). • Критеријум примене политичких средстава – морају да буду темељни принципи хуманизма, који афирмишу опште-људске вредности: право на живот, безбедност, слободу, развој личности човека.  40. Политичко насиље• Политичко насиље – примена различитих облика присиле од стране класе, друштвене групе, политичког лидера, са циљем стицања или очувања свог владајућег, водећег положаја у друштву. • Насиље – испољава се у различитим облицима:

31

• Директно насиље – изражава се у непосредној примени силе (рат, оружани устанак, политичке репресије, терор); • Индиректно (скривено) насиље – не предвиђа непосредно коришћење силе (различити облици духовног, психолошког притиска, политичко мешање, економска блокада).  Насиље (по свом предметном садржају и објекту усмерености) – може бити: • Насиље (по свом предметном садржају и објекту усмерености) – може бити: • Политичко; • Војно; • Економско; • Духовно (идеолошко); • Административно; • Судско-законодавно. • Примена насиља у политици – условљена неспојивошћу интереса различитих социјалних група (супротност политичких интереса је објективна реалност).  Карактер насиља – тесно повезан са обликом организације политичке власти (господство и руководство): • Карактер насиља – тесно повезан са обликом организације политичке власти (господство и руководство): • Господство – ослања се на примену насиља (карактеристично за аутократске режиме); • Руководство – ослања се на снагу ауторитета, убеђивања, утицаја, економске стимулације као и индиректних путева присиле, који су сведени на минимум (карактеристично за демократске режиме). • Насиље – оправдано у случају када се политичка борба води против аутократског режима и не постоје легалне могућности за деловање опозиције (такође, и у случају одвраћања спољашње војне агресије, која није провоцирана).  Насиље – оправдано и при сузбијању оружане побуне и других насилних акција, усмерених на свргавање демократског државног уређења.• Насиље – оправдано и при сузбијању оружане побуне и других насилних акција, усмерених на свргавање демократског државног уређења. • Насиље – увек мора да буде смештено у чврсте правне и моралне оквире: • Мора да се остварује строго у складу са демократски усвојеним законима; • Мода да буде усмерено непосредно против субјеката насилног дејства; • Не сме да буде праћено ликвидацијом фундаменталних права и слобода; • Не сме да излази изван оквира опште-људског морала.  Ничим ограничено насиље (оно које игнорише опште-људске моралне и правне норме) – увек повезано са аморалношћу, окрутношћу и недужним жртвама.• Ничим ограничено насиље (оно које игнорише опште-људске моралне и правне норме) – увек повезано са аморалношћу, окрутношћу и недужним жртвама. • Политичко насиље – посебан тип дејства, усмерен на наметање воље једног човека или групе, осталим субјектима политичког живота и грађанима у целини, коришћењем физичке силе.  

32

41. Тероризам, као облик политичког насиља• Термин "тероризам" – пореклом од речи "терор" (у преводу са латинског значи страх, ужас). • Терор – посебан облик политичког насиља, који се карактерише окрутношћу, усмереношћу према одређеном циљу и привидном ефикасношћу. • Тероризам – метода политичке борбе, која се састоји у систематској примени ничим ограниченог насиља, ради постизања одређених циљева, путем одстрањивања политичких противника (убиства политичких лидера, војних лица, обичних грађана, експлозије, отмице авиона и слично).  Тероризам – метода политичке борбе, коју користе различите социјалне снаге.• Тероризам – метода политичке борбе, коју користе различите социјалне снаге. • Врсте тероризма: • Државни и опозициони; • Конзервативни и револуционарни; • Верски и националистички. • Терористички акт – најиндикативнији облик политичког насиља. • Главна претња од стране тероризма – претња животу и безбедности људи (без остварења ове претње, тероризам би био лишен свог смисла). • Терористички акт – остаје политички акт због својих мотива и усмереностиПретпоставке тероризма: • Претпоставке тероризма: • Кризни односи – економска криза и незапосленост, раст војних трошкова и цена, криминал и слично; • Револуционарни процеси – повезани са светским радничким и демократским покретом (борба против социјалног и националног угњетавања); • Погодност борбе са прогресивним и опозиционим снагама, као и са неподесним политичким режимима.  Типови тероризма: • Типови тероризма: • Државни – остварују га органи државне власти, владајуће класе (основно оружје су репресије); • Опозициони – насиље и уништавање од стране антирежимских групација (основно оружје су терористички акти); • Међународни – државни тероризам који излази ван граница појединих земаља; • Транснационални – када на међународну арену излазе недржавне терористичке организације. • Социјални (унутрашњи) – има за циљ корените или делимичне промене економског (политичког) уређења властите земље; • Националистички – има за циљ борбу против диктата других држава и монопола; • Верски – има за циљ борбу против присталица једне религије (секте) у оквирима дате државе или обарање световне власти и успостављање врске власти.  

33

42. Средства масовног јавног информисања• Масовна комуникација – облик интеракције у оквиру које се обликовани симболи, поруке и садржаји, симултано простиру у простору и времену, средствима масовне дифузије, који су усмерени масовном аудиторијуму анонимних читалаца, слушалаца и гледалаца. • Средства масовних комуникација (посебно телевизија) – свеприсутна, лако доступна и употребљива, најраспрострањенија, технички најсавршенија. • Појава масовног друштва – обележена настанком штампе ("једно перо је довољно да покрене милионе језика"). • Штампани слог – нова технологија писма (најелементарније средство масовне комуникације).Улога мас-медија (као субјеката и чинилаца политичке социјализације): • Улога мас-медија (као субјеката и чинилаца политичке социјализације): • Потврђују важеће политичке оријентације и норме политичког понашања; • Шире политичка знања и мотивације; • Формирају, стабилизују или мењају политичке ставове, судове, оцене и политичка опредељења грађана. • Ефекти политичке социјализације медија – нису довољно истражени. • Генералне (опште) тачке утицаја медија на политичку социјализацију: • Веће интересовање за центре политичког одлучивања;  43. Црква и верске установе• Средњовековно схватање политике – доминантно условљено хришћанским погледом на свет (политика се, према том схватању, одређује у негативним категоријама, као делатност недостојна човека, као рђава и грешна творевина). • Схватање политике у средњем веку – једини легитимни идеал хришћанства је успостављање Божјег царства на земљи (основне врлине којима човек треба да тежи су вера, нада и љубав). • Земаљска држава – само претходница и увод у Божју државу, где влада вечни живот.  Држава (у средњем веку) – место неправде, принуде, егоизма и неједнакости (овоземаљска држава је оправдана само уколико је средство реда и мира и припреме за вечни живот).• Држава (у средњем веку) – место неправде, принуде, егоизма и неједнакости (овоземаљска држава је оправдана само уколико је средство реда и мира и припреме за вечни живот). • Средњевековно схватање – покорност, послушност и преданост црквеној власти мора да се пренесе и на државну власт (отуда, подређеност свих животних подручја). • Грађанске револуције у Европи – отвориле пут партикуларизације "универзалног царства", одвајања цркве и државе и секуларизације друштвено-политичког живота.  Ренесанса, рационално природно право и просветитељство – нови научни поглед (превазилажење владајуће теолошке концепције стварности).• Ренесанса, рационално природно право и просветитељство – нови научни поглед (превазилажење владајуће теолошке концепције стварности). • Рационализам – проглашава људски разум као једино мерило мишљења.

34

• Емпиризам – људско искуство поставља за једино мерило сазнања и деловања. • Индивидуализам – људска права и слободе постају основно начело организовања (независно од традиционалног органицизма, духовних ауторитета и поданичке облигације). • Однос политике и религије – није довољно истражен (разлог – сложеност, динамичност и променљивост њиховог односа).  Црква и религија (као чинилац политике) – прилично запостављени (упркос томе што политика и религија чине нераскидиви део човековог живота):• Црква и религија (као чинилац политике) – прилично запостављени (упркос томе што политика и религија чине нераскидиви део човековог живота): • Политика не може да избегне последице деловања великих религија; • Религија има стабилизујућу или дестабилизујућу функцију у одржавању и мењању политичког поретка; • Црква ојачава подршку и лојалност политичкој заједници и стабилизује односе; • Међусобна сарадња и толеранција религије и политике, нарочито је значајна у условима великих друштвених конфликата и криза; • Индиректан уплив цркве у политичке процесе видљив је и кроз постојање "демохришћанских" политичких партија и идеологија.Религиозна уверења – опредељују политичка убеђења.• Религиозна уверења – опредељују политичка убеђења. • Религијски идентитет човека – основа и претходница политичког идентитета. • Верски идентитет – примарни облик идентификације човека и референтни оквир за политичко опредељење. • Званично мишљење цркве – утиче на власт (предлаже решења насталих проблема) и на грађане (да прихвате политичке одлуке). • Цркве националног имена – кључна улога у буђењу националне свести, учвршћивању националног идентитета и мобилисању народа у стварању националне државе.  44. Појам политичког система • Творац опште теорије система – Лудвиг фон Берталанфи. • Систем (по Берталанфију) – комплексност елемената који се налазе у интеракцији (сједињење било којих елемената који се посматрају као складна целина). • Целина – није само механички збир појединих делова (настаје само у интеракцији делова и она је нешто више него прости збир делова). • Основна сврха система – очување његовог идентитета и истрајности у условима окружења.Сваки подсистем – има одређени степен самосталности или имунитета у односу на спољашње услове.• Сваки подсистем – има одређени степен самосталности или имунитета у односу на спољашње услове. • Основна идеја (претпоставка) функционалног система – изражава се у примату система, док су делови секундарног карактера. • Основна претпоставка за стабилност система – друштвени ред и установљена процедура мирног решавања друштвених конфликата.

35

• Свако одступање од друштвеног реда – сматра се дисфункционалним (дефијантним). • Систем – унутрашња повезаност и узајамна међузависност једне целине.  Односи између делова (подсистема) и целине (система) – остварују се на основу следећих принципа: • Односи између делова (подсистема) и целине (система) – остварују се на основу следећих принципа: • Централизације – децентрализације; • Доминације; • Хијерархије; • Контроле. • Центар – уједињује и хармонизује. • Политички систем – комплексан процес конверзије путем кога се захтеви (подршка) релевантних субјеката грађанског политичког друштва трансформишу у владавинске, ауторитативне одлуке и акције. • Услови истрајавања политичког система: • Да су његови чланови способни да регуларно доносе политичке одлуке; • Да су његови чланови способни да прихвате одлуке као прихватљиве, оправдане и обавезујуће.45. Значење системског прилаза у анализи политике • Системска теорија – дала је велики допринос проучавању политике и политичких система: • Она омогућује да се политички живот прикаже, управо као систем понашања људи; • Она омогућује схватање политике као целовитости и њеног повезивања са околином, чије компоненте могу бити: природа, економија, култура, социјална култура; • Један од најбитнијих елемената политике је обезбеђење јединства, целовитости друштвеног организовања (политички систем је средство за социјалну интеграцијуОва теорија полази од схватања политичког система као јединства двеју страна политике: организације и делатности, акције и структуре; • Ова теорија полази од схватања политичког система као јединства двеју страна политике: организације и делатности, акције и структуре; • Формализација, коју уноси системски прилаз, ствара могућност за упоредну анализу различитих типова, модела политичког живота. • Смисао системског прилаза анализи политичког живота – састоји се у његовом проучавању као подсистема у оквирима ширег социјалног система.  46. Стабилност политичког система • Обезбеђење стабилности политичког система – један од сталних, најбитнијих проблема функционисања политичког система. • Стабилност (трајност) политичког система – такво стање, када промене, које се догађају, не утичу на обрасце промена (они остају исти). • Стални важећи фактори стабилности система: • Економски – одржавају довољан ниво благостања народа; • Социјални – обезбеђују оптималну равнотежу социјалних интереса;

36

• Идеолошки и социјално-психолошки – оријентишу понашање чланова друштва на вредности и норме постојећег система.  • Стабилност – зависи од нивоа институционализације политичког друштва и учешћа грађана у политичком процесу. • Разлика између развијених и мање неразвијених (нестабилних) система – висок ниво институционализације и учешћа грађана у управљању државним и друштвеним животом. • Системска равнотежа државне власти и утицај политичких странака – један од најбитнијих политичких фактора стабилности.  • Супротност стабилности (постојаности) политичког система – политичка криза. • Политичка криза - такво стање политичког система, које карактерише: • Делегитимација структуре власти; • Раскид повезаности различитих центара власти; • Блокирање једног центра власти и моћи другим; • Формирање паралелних структура власти (добар пример је распад СФРЈ и појава паралелних власти у републикама и покрајинама).47. Структура политичког система • Структура политичког система – састоји се из неколико подсистема, као што су: • Институционални (организације, установе); • Нормативни (правне и моралне норме); • Функционални (облици и правци политичке делатности); • Комуникативни (обједињујуће везе, облици повезивања између странака и државе); • Идеолошки (погледи, ставови, вредности које се негују и бране у једном систему• Структура политичког система – подразумева његову диференцијацију на посебне подсистеме, елементе, нивое организовања и начине њиховог међусобног повезивања и функционисања. • Пет главних група елемената политичког система: • Политичка организација; • Политички односи и процеси; • Политички субјекти; • Политичке и правне норме; • Политичка свест и политичка култура• Елементи политичког система – све институције социјалног живота, групе људи, норме, вредности, функције, улоге, средства помоћу којих се реализује политичка власт. • Политичке институције – један од основних елемената политичког система. • Држава – језгро политичког система (релативно самостални подсистем јавне власти и управљања друштвом). • Држава – институционални израз свеопштих интереса или интереса владајућих класа.• Легитимација – неопходна за објективну стварност државних и других политичких институција. • Систем легитимизовања власти – неотуђива страна политичког система у целини. • Политичка структура – чине је својства политичког система.

37

• Комуникативни подсистем – без њега политички систем не може ни егзистирати, ни функционисати. • Функције политичких институција – испољавају се и остварују у њиховој међусобној повезаности (деле се на вертикалне и хоризонталне• Вертикалне функције – означавају праћење наредби неких институција од стране других (на пример, локални органи власти прате наредбе централних органа власти – централизација власти се увек заснива на вертикалним везама). • Хоризонталне функције – карактеришу се узајамном повезаношћу институција, као једнаких у политичком систему (на пример, једнаких по својим овлашћењима - без њих не може да се оствари децентрализација власти).48. Политички односи и норме као елементи политичког система• Политички односи (поред политичких организација) – улазе у састав политичког система друштва. • Дефиниција односа – узајамна дејства социјалних група, личности, социјалних институција поводом уређења и управљања друштвом. • Политичке и правне норме – битни елементи политичког система (егзистирају и важе у виду конституција, тј. устава и програма партија, политичких традиција и процедура за регулисање политичких процеса).  Врсте односа (у зависности од субјеката који их чине): • Врсте односа (у зависности од субјеката који их чине): • Тзв. хоризонтални односи – односи између класа, крупних социјалних група, нација и држава (међукласни, међугрупни, односи унутар класе и међунационални односи чине основу политичког система); • Тзв. вертикални односи – успостављају се у процесу остварења политичке власти, у узајамном деловању виших и нижих органа; • Односи који се успостављају између политичких организација и установа. • Политичке и правне норме – регулишу политичке односе (уређују их, одређујући пожељно и непожељно, дозвољено и недозвољено – са тачке гледишта јачања политичког система).  Одређена политичка начела – кроз политичке и правне норме добијају званично признање и утемељење.• Одређена политичка начела – кроз политичке и правне норме добијају званично признање и утемељење. • Формирање политичке свести и понашања субјеката у политичкој делатности – одвија се учвршћивањем забрана и ограничења посредством норми. • Елементи политичког система друштва – политичка свест и политичка култура (представе, вредносне оријентације и смернице учесника политичког живота, њихове емоције и предрасуде).  49. Функције политичког система • Функције политичког система – разнолике (последица сложености и слојевитости политичког живота). • Најважније функције политичког система:

38

• Дефинисање циљева и задатака друштва; • Израда програма делатности у складу са интересима владајућих слојева друштва; • Мобилизација ресурса друштва у складу са датим интересима; • Контрола расподеле вредности око које се сукобљавају интереси (губитак ове контроле доводи систем у кризу).  • Функције политичког система остварују: • Обезбеђивање политичке власти – политички систем је институционализован, тј. уређен и нормама утврђен облик власти (политички систем успоставља и остварује одређене облике и методе владања: насилне и ненасилне, демократске и аутократске и слично); • Управљање политичким процесом – политички систем регулише друштвене односе, управља различитим сферама животне делатности људи; • Интеграција – присуство развијене способности политичког система да различитим путевима отклања и ублажава противречности које неизбежно настају у друштву, да превазилази конфликте, смањује социјалну затегнутост и слично;• Заштита друштва – овом функцијом се штити друштво од различитих разарајућих (унутрашњих и спољашњих) утицаја (на пример, од разних деструктивних елемената, криминалних група, спољашње агресије, екокатастрофа и слично). • Политички систем – обезбеђује поредак у друштву, ствара услове за безбедност, расподељује материјалне и духовне вредности, мобилише ресурсе и слично50. Типологија политичких система • Упоредна политикологија (самостални део теорије политике) – проучава типологију политичких система. • Врсте класификација политичких система: • Компаративно-историјска класификација: • формацијски приступ – робовласнички, феудални, капиталистички и социјалистички типови политичког система; • цивилизацијски приступ.• Класификација Габријела Алмонда: • англоамерички политички систем – хомогена политичка структура (већина активних политичких субјеката прихвата основне политичке циљеве, као и средства за њихово практично постизање – САД, Велика Британија); • континенталноевропски политички систем – фрагментирана, тј. расцепкана политичка култура, као последица неуједначеног развоја и противречне традиције (Француска, Немачка, Италија

• доиндустријски и делимично индустријски политички систем – мешовита политичка структура (политичке партије су нестабилне и несталне, велика заменљивост улога и функција, мешање политичких улога и слично); • тоталитарни политички систем – тоталитарна политичка култура, која је само привидно хомогена, а у суштини је конструисана и вештачка (конформизам и апатија основне оријентације према политичкој власти; партијско-државни врх остварује потпуну контролу уз помоћ бирократије над целином друштва).

39

• Класификација према комплексном критеријуму: • традиционалне, тј. прединдустријски политички системи – висок степен социјалне неједнакости у друштву, недељивост власти, удаљавање већине становништва од управљања државом; • политички системи индустријског друштва – системи земаља капиталистичке и социјалистичке оријентације (јасно изражен класни карактер политичких структура и институција, бирократски карактер државног управљања, растући ниво институционализације); • политички системи постиндустријског друштва – тек се формирају у најразвијенијим земљама (друштво масовног изобиља, сложена социјална структура, демократија, информатичко друштво).51. Карактеристичне црте тоталитаризма• Тоталитаризам – означава тежњу власти да потпуно контролише све сфере друштвеног живота и лични живот грађана. • Израз "тоталитаризам" - води порекло од латинске речи "totalis" (сав, потпун, цео). • Најважније карактеристике тоталитаризма: • Свеопшта политизација и идеологизација друштва; • Законодавни, извршни и судски систем се контролишу из једног центра (јака државна централизација); • Политичке слободе и права грађана прихваћени су само формално, али су реално одсутни;Важи принцип "забрањено је, све што није наређено";• Важи принцип "забрањено је, све што није наређено"; • Легална политичка опозиција не постоји (постоји само једна владајућа партија); • Забрањена је критика власти (постоји строга цензура свих средстава јавног информисања); • У друштву постоји само званична идеологија; • Развијено је подмићивање и корупција, као и "двоструки морал" – "мислимо једно, говоримо друго, радимо треће52. Карактеристичне црте аутократије• Аутократија – прелазни облик између тоталитаризма и демократије. • Најважније карактеристике аутократије: • Овлашћења извршне власти надмашују законодавну власт; • Политичка права и слободе грађана су знатно ограничене; • Важи принцип "све што није дозвољено, забрањено је"; • Држава једва трпи легалну опозицију; • Постоји цензура свих средстава јавног информисања; • У друштву доминира званична идеологија, али су дозвољене и друге идејне струје; • Постоји јака државна централизација власти.  53. Карактеристичне црте демократије • Демократија – власт је подељена на законодавну, извршну и судску власт. • Израз "демократија" – води порекло од речи demos (народ) и cratein (владати). • Најважније карактеристике демократије:

40

• Грађани располажу великим обимом слобода и права; • Постоји легална опозиција, као неотуђиви елемент политичког процеса; • Постоји вишепартијски систем;  Средства јавног информисања су потпуно слободна (не постоји цензура и могу да критикују власт); • Средства јавног информисања су потпуно слободна (не постоји цензура и могу да критикују власт); • Не постоји нека званична идеологија; • Грађани слободно и отворено изражавају своје мисли и позиције; • Унитарни и федеративни (конфедеративни) облици власти54. Појам политичког процеса • Политички процес – посебна врста социјално-историјског процеса (изражава се у достигнућима која политички субјекти остваре помоћу коришћења власти и одговарајућих норми). • Карактер и конкретни садржај политичког процеса – одређују особине појединог политичког система и постојећег режима (сваком систему својствени су властити типови политичког процеса). • Глобални и парцијални политички процеси – процеси деловања власти као инструмента управљања и руковођења друштвом55. Садржај политичких односа и политичких процеса • Политички односи – односи међу субјектима политике, поводом политичке власти и њеног одржања. • Политички односи – играју веома значајну улогу (као и социјални, и економски односи): они карактеришу тип друштвене организације. • Двоструко деловање политичких односа: • У периодима криза – могу да замру (увођење ванредног стања, оружани сукоби, репресија и слично); • У периодима револуција, отворених демократских реформи – могу да се бурно развијају.Врсте страна политичких односа: • Врсте страна политичких односа: • Радикалне – десне и леве; • Умерене – центар; • Прогресивне – леве; • Реакционарне – десне. • Термин "процес" (политикологија позајмила из кибернетике) – свака доследност догађаја који настају један за другим и који су често наизменично узајамно зависни и воде до конкретних резултата. • Политички процес (у најопштијем смислу) – прелаз од једног политичког догађаја ка другом у одређеном временском интервалу.Политикологија – проучава стадијуме политичког процеса, услове прелаза једних процеса у друге, актере тих процеса.• Политикологија – проучава стадијуме политичког процеса, услове прелаза једних процеса у друге, актере тих процеса.

41

• Садржај политичког процеса (врло разноврстан) – разрада било које концепције, формирање јавног мњења о кандидатима за изборе, стварање нових структура управљања и слично. • Структура политичког процеса укључује: • Субјекат процеса (реална власт); • Објекат који морају да створе као циљ процеса; • Ресурси извршилаца процеса који повезују субјекат и објекат.  Ресурси политичког процеса:• Ресурси политичког процеса: • Наука; • Знање; • Техника; • Финансијска средства; • Расположење маса; • Стање друштвеног окружења и сл.56. Типови политичких процеса • Два типа политичких процеса (у најопштијем облику): • Политички процеси на бази социјалног конфликта; • Политички процеси на бази социјалног консензуса. • Конфликти – постоје свуда где су људи. • Теорија политичких конфликата – једна од централних у савременој политикологији. • Политика и конфликт – увек иду заједно (политика указује на конфликт и разрешава га). • Политика – друштвено неопходна и сврсисходна.  Две концепције друштвеног развоја (током целе историје политичке мисли): • Две концепције друштвеног развоја (током целе историје политичке мисли): • Мир и слога, друштвени поредак и јединство одговарају правој природи човека и друштва. • Јединство и поредак су немогући без конфликта (ослањају се на силу и присилу, на господство једних и покорност других). • Два водећа правца најновијих теорија: • Школа консензуса – структурни функционализам Талкота Парсонса; • Школа конфликта – Р. Дарендорф, Л. Козер.Функционална школа консензуса:• Функционална школа консензуса: • Свако друштво је релативно јака, стабилна структура добро интегрисаних елемената; • Сваки елеменат система врши своју функцију, доприноси одржању, јачању и истрајности система; • Ред, мир и строго поштовање утврђених правила игре, основни је фактор стабилизације политичких процеса. • Школа конфликта: • Конфликт је природни и неопходни фактор друштвеног развоја;

42

• Без конфликта друштвени развој није могућ; • Конфликт подстиче друштво на стварање институција и механизама за њихово спречавање.  Конфликтологија (према Сугмунду Фројду):• Конфликтологија (према Сугмунду Фројду): • Конфликти стварају дихотомију у друштвеном развоју (доносе озбиљну претњу стабилности друштва); • Конфликти врше и позитивне функције (спречавају застој и окоштавање социјалног система); • Стално разрешавање конфликата изазива обнову и прогресивне промене система (стваралачка улога конфликата); • Бесконфликтно друштво – нестварна жеља и утопија (реалност је покушај да се научи како да се, у оквирима политичке културе, разрешавају настали конфликти).Земље са развијеном демократијом – већи део конфликата не разрешава држава (то чине друге политичке институције).• Земље са развијеном демократијом – већи део конфликата не разрешава држава (то чине друге политичке институције). • Држава - разрешава конфликте: • Када конфликти озбиљно угрожавају интересе људи који у њима учествују; • Када људи који учествују у конфликту врше акте насиља; • Када постоји претња да конфликт прерасте у масовно, дуготрајно насиље једних над другима.57. Револуција и реформа као политички процес • Револуција – преображај друштва у целини и замена владајућих класа и група (по правилу су ови процеси насилни и претпостављају отворени сукоб група које се боре за власт). • Организација и односи социјалних класа – стално се мењају (у револуцији посебно). • Владајуће класе и групе у револуцији – лишавају се економске власти и губе свој привилеговани статус. • Револуција – рађа нову политичку елиту која управља на основу других вредности и институција и остварује развој друштва у складу са раније непознатим пројектомСоцијалне револуције – сазревају веома споро, али после "експлозије" развијају се врло брзо (Карл Маркс их дефинише као "локомотиве историје").• Социјалне револуције – сазревају веома споро, али после "експлозије" развијају се врло брзо (Карл Маркс их дефинише као "локомотиве историје"). • Фактори револуционарних процеса (економски, политички и други): • Дубока социјално-економска неједнакост; • Неспособност владајућег слоја да се одазове на неке битне захтеве маса; • Неспособност "врха" да управља као раније; • Присуство субјективног фактора (када масе схвате неправедност постојећег поретка).  

43

Реформа – другачији тип политичких процеса у односу на револуцију.• Реформа – другачији тип политичких процеса у односу на револуцију. • Политички процеси реформе – воде до друштвених промена, не подривајући основе владајуће класе. • Реформа – свесно и планско усмеравање друштва ка одређеном циљу. • Реформа – покушава да реши одређене, јасно постављене, проблеме (не поставља пред собом гигантски циљ потпуног преображаја друштва, на основу идеалног модела). • Успех реформе – зависи, делимично, од благовремености њеног спровођења (закаснела реформа, по правилу, не доводи до ублажавања социјалне напетости). • Фактор успеха реформе – спровођење реформе у право време.58. Политичка (изборна) кампања као политички процес • Политичка (изборна) кампања – систем активности који је усмерен на постизање одређеног циља. • Циљ у политици – промена структуре власти у друштву, прерасподела политичких пуномоћја, постизање одређених националних приоритета. • Политичка кампања – систем колективних активности, чији успех, у знатној мери, зависи од степена подршке у друштву.  Фактори (константне величине – не мењају се у времену) успеха политичке кампање: • Фактори (константне величине – не мењају се у времену) успеха политичке кампање: • Усклађеност циљева које истичу политички лидери са економским стањем у друштву; • Динамика расположења актера у спровођењу политичке кампање (свака политичка кампања мора да траје у планираном времену, без одуговлачења); • Ангажовање огромног броја људи, ради постизања одређеног циља; • Уважавање психолошких елемената, способних да изазову емоционални став (да формирају позитиван и трајан однос према циљевима политичке кампање); • Постављање општепознатог лидера на челу политичке кампање (његова умешност да усмерава понашање огромне масе људи);  59. Модернизација као политички процес • Модернизација – процес приближавања различитих фрагмената и целих политичких и социјалних система нивоу њихових најразвијенијих стања. • Субјективне основе за модернизацију: • Освајање и оплемењивање; • Ослобађање и заштита. • Мотиви за модернизацију (различити у зависности од епохе, типа културе, идеологије и политичког система): • "Покоравање варварина"; • "Христијанизација пагана"; • "Исламизација неверника"; • Колонизација и деколонизација; • "Светска револуција";

44

• Формирање "новог економског поретка".Процес модернизације – захтева превладавање одређеног стања, кога друштво хоће да се ослободи (зато се то стање назива "заосталост").• Процес модернизације – захтева превладавање одређеног стања, кога друштво хоће да се ослободи (зато се то стање назива "заосталост"). • Циљеви модернизације: • Економски раст; • Једнакост; • Демократија; • Стабилност; • Благостање; • Праведност; • Поредак; • Ослобађање од сиромаштва, неједнакости, репресивности, насиља, зависности.Основне оријентације модернизације: • Основне оријентације модернизације: • Индустријализација и информатизација друштва; • Формирање еколошког друштва; • Демократизација – ширење учешћа становништва у управљању, контрола политичке власти и повећање њене одговорности; • Савлађивање раскорака између богатих и сиромашних; • Ширење слобода и права човека. • Политичка модернизација – део општег процеса социјалне модернизације.60. Политичка криза • Криза – тренутак када се неопходност политичких преображаја претвара у захтев за изградњу квалитативно новог типа политичког система. • Политичка криза – ситуација у којој више нису прихватљиви раније коришћени подаци делатности (ситуација не може да се разреши помоћу старих начина деловања), а потребе појединаца или целих друштвених група нису задовољене. • Проблеми (унутар сфере политике) чија нерешеност стимулише кризу – веома бројни (сви се, у мањој или већој мери, изражавају у неспособности институција политичког система да схвате захтеве настале политичке ситуације).Проблеми (изван сфере политике) чија нерешеност стимулише кризу: • Проблеми (изван сфере политике) чија нерешеност стимулише кризу: • Дуготрајни економски нереди; • Еколошке катастрофе; • Растући криминал; • Ерозија морала; • Војни порази.

45

61. Конфликт и политички процес• Политички процес (у сваком политичком систему и сваком друштву) – препун противуречности. • Политика (као делатност) – позвана да регулише и разрешава противуречности међу заједницама, њиховим интересима, да усмерава ове интересе у токове општих обавезујућих норми и вредности. • Политичке противуречности (у одређеним условима) – претварају се у отворени сукоб, развијају се у конфликте.  Политички конфликт – одређена врста друштвених односа (али не било којих, већ само оних који се стварају и егзистирају у вези са политичком влашћу и њеним функционисањем у друштву).• Политички конфликт – одређена врста друштвених односа (али не било којих, већ само оних који се стварају и егзистирају у вези са политичком влашћу и њеним функционисањем у друштву). • Две основне групе политичких конфликата: • Односи сарадње и учешћа људи у систему одређене власти; • Односи борбе за власт.62. Политички интереси као узрок политичког конфликта• Политички конфликт – сукоб конфронтација политичких субјеката (условљена супротстављањем њихових политичких интереса, вредности, погледа и циљева). • Појам политичког конфликта – означава борбу политичких субјеката једних са другима за утицај у систему политичких односа, за приступ доношењу битних одлука, за располагање ресурсима, наметањем монопола својих интереса и слично. • Предмет (објект) политичких конфликата – политичка власт, поседовање власти, уређење институције власти, политички статус социјалних група, вредности и симболи (који су база политичке власти) и слично.  Хијерархијска структура политичких статуса – својствена сваком политичком систему (једни владају, други се потчињавају; једни управљају, другима се управља и друго).• Хијерархијска структура политичких статуса – својствена сваком политичком систему (једни владају, други се потчињавају; једни управљају, другима се управља и друго). • Противуречност између субјекта власти и њеног објекта (владајућег и потчињеног) – у суштини, основни (првобитни) извор политичког конфликта. • Политички капитал – поседовање неког дела политичке власти, укључивање у политичку елиту, политичко искуство и ауторитет итд. • Идеолошки капитал – способност да се одговарајућа идеологија користи интересима одређеног субјекта, друштвено-политичке групе, покрета, странке. • Симболички капитал (мало познат) – целокупност многих појава: познатост човека или организације, звање, "званичне номинације" (различите специфичне класификације) и друго.  

Политички конфликти – имају објективну и субјективну страну:• Политички конфликти – имају објективну и субјективну страну:

46

• Објективна страна – дубински друштвени интереси субјеката, противуречности међу њима (пре свега, противуречности међу политичким интересима, као и међу социјалним и економским интересима); • Субјективна страна – политички конфликт се, у знатној мери, дефинише тиме како субјекти разумеју објективне противуречностиКласификација политичких конфликата према садржају:• Класификација политичких конфликата према садржају: • Конфликти између владајућих и подређених (с једне стране су владајући слојеви, владајуће елите, државне институције, организације, лидери, а с друге, организације које заступају подређене масе); • Конфликти између различитих владајућих субјеката или учесника у систему власти, који се налазе на истом или на различитим нивоима хијерархије политичког система. • Класификација политичких конфликата према нивоу политичког поља где се они стварају и развијају: • Конфликти на вишем нивоу организације власти управљања; • Конфликти на регионалном или локалном нивоу; • Конфликти у центру политичког система или на периферији.  Класификација конфликата према особини објективности: • Класификација конфликата према особини објективности: • Стварни конфликт - изазван објективним противречностима; • Случајни, условни конфликт - постоји док учесници не схвате његову природу; • Приписани конфликт – стране конфликта прикривају актере и разлоге стварног конфликта; • Лажни конфликт – нема реалних узрока.  64. Политичка одлука • Политичка одлука – процес који се остварује у колективном или индивидуалном облику. • Елементи који утичу на ефикасност политичког одлучивања: • Координација – усклађивање,усаглашавање напора; • Корелација – узајаман однос, довођење у везу предмета који су слични; • Програмирање – избор ефикасног начина спајања циљева и средстава у политичком процесу (тражење најрационалније варијанте делатности). • Политичка одлука – увек мора да се донесе у условима високог степена емоционалне напетости (ову напетост изазива, с једне стране, дефицит времена за мирно и детаљно проучавање свих аспеката проблема, а с друге стране, притисак од стране заинтересованих група).  Услови којих се треба придржавати при доношењу политичких одлука:• Услови којих се треба придржавати при доношењу политичких одлука: • Квалитет и обим информација (свако ограничење информација, њихово искривљавање и изузимање утичу на доношење погрешне одлуке); • Неопходност узимања у обзир политичке, економске и социјалне ситуације у којој се доноси одлука;

47

• Апсолутизација, преувеличавање значаја било ког аспекта политичке ситуације води до доношења погрешне политичке одлуке; • Неопходност кориговања, уношења неопходних промена, како у саму одлуку, тако и у механизам за њену реализацију (уколико се после доношења одлуке ситуација променила).66. Назив и појам државе • Различити називи за државу кроз историју: • Античка традиција – грчки полис; • Римљани – означавали су државу појмовима civitas, res publica, regnum, dominium, imperium; • Николо Макијавели – први који је државу именовао као state (латински status, немачки Staat, енглески State, шпански Estado, италијански Stato). • Држава – основни и најважнији облик успостављања и организовања политичког друштва.  Држава (према Веберу) – дефинисана кроз два конституционална елемента: • Држава (према Веберу) – дефинисана кроз два конституционална елемента: • Присуство административног апарата (функција обезбеђења пружања јавних услуга); • Присуство легитимног монопола силе. • Држава - најважнија и примарна институција регулисања друштвених односа и конфликата. • Две концепције државе: • Инструмент доминације и моћи; • Инструмент за остваривање општег добра и заједничког интереса њених чланова.  . Суштина државе• Термин држава – посебан тип социјалне појаве који карактерише: • Однос власти и потчињености; • Монополско коришћење легитимног насиља; • Постојање правног поретка; • Релативна трајност; • ИнституционализацијаОсновни елементи државе: • Основни елементи државе: • Територија – одређена површина копна, ваздушног простора и територијалних вода (у наведеним оквирима, држава своју власт одржава и има право да штити своју територију од спољашњег мешања других држава и приватних лица); • Становништво – заједница људи који живе на територији државе и потчињавају се њеној власти (једнонационално или вишенационално, тј. мултинационално и мултиетничко); • Власт – однос господства и потчињености, који постоји између политичке елите и осталог дела друштва (Макс Вебер: "Држава представља однос владања људи над људима, који се заснива на легитимном насиљу"). • Власт – институционализовани и надлични карактер.  

48

Револуционарне и странке друштвеног status quo-а (у зависности од односа према постојећем систему у целини);• Револуционарне и странке друштвеног status quo-а (у зависности од односа према постојећем систему у целини); • Револуционарне политичке странке (теже радикалној промени постојећих друштвених односа); • Странке друштвеног status quo-а (ограничавају се на деловање у оквиру постојећег друштвеног и политичког поретка односа). • Политичке странке у ужем смислу речи, националне, конфесионалне и регионалне (према основу окупљања чланства); • Политичке странке у ужем смислу (оне странке које спроводе општи политички програм), • Националне странке (обухватају припаднике исте нације и имају националне циљеве), • Конфесионалне странке (обухватају припаднике исте конфесије), • Регионалне странке (обухватају припаднике једне покрајине или региона101. Светске идеологије • Светска пракса – изградила мноштво различитих идеолошких система (у њиховом садржају постоји мноштво разноврсних нијанси и, чак, противуречности). • Врсте светских идеологија: • Либерализам; • Неолиберализам; • Конзервативизам; • Неоконзервативизам; • Социјализам; • Лењинизам; • Социјалдемократија; • Фашизам; • АнархизамЛиберализам - (од латинске речи liberalis – слободан) – једна од најраспрострањенијих идеолошких струја. • Либерализам - (од латинске речи liberalis – слободан) – једна од најраспрострањенијих идеолошких струја. • Оснивачки принципи либерализма – формирао се крајем XVII и почетком XVIII века (као идеологија растуће класе буржоазије, на бази епохе просветитељства). • Почеци либерализма – радови Монтескјеа, Лока, Хобса, Смита, Џеферсона, Мила и других. • Фундамент либерализма – принцип слободе личности, одговорности личности пред собом и пред друштвом, признавање права на самореализацију за све људе. • Либерализам – у свим својим разноврсностима увек штитио индивидуалне слободе, достојанство људске личности и захтеве трпељивости (према погледима и убеђењима других људи).

49

Принцип слободе (у свим сферама друштвеног живота) – присталице либерализма тумаче као слободу од мешања државе (ову идеју су добро изразили енглески мислиоци Хобс и Мил).• Принцип слободе (у свим сферама друштвеног живота) – присталице либерализма тумаче као слободу од мешања државе (ову идеју су добро изразили енглески мислиоци Хобс и Мил). • Томас Хобс – "Слобода људи зависи од ћутања закона". • Џон Стјуарт Мил – "Човек сам, од било које владе, најбоље зна шта му треба". • Борба за слободу – борба за уништење свих спољашњих ограничења (која су спутавала економску, физичку и интелектуалну слободу човека). • Следбеници либерализма – против свих облика наследне власти и сталешких привилегија (држава треба да буде само "ноћни чувар", да има само минималне, најнеопходније функције, које обезбеђују чување поретка и заштиту земље од спољне опасности). • Идеја либерализма – приоритет грађанског друштва над државом. • Идеологија либерализма – базира се на поистовећивању слободе и приватне својине.Карактеристике либерализма: • Карактеристике либерализма: • Индивидуализам – суштински принцип либералне идеологије (људска бића се, првенствено, посматрају као индивидуе, које све имају једнаку моралну вредност); • Прагматизам – ставља нагласак на практичне околности и циљеве, изражавајући сумњу у апстрактне идеје; • Слобода појединца – суштински значај за либерализам (њој се даје приоритет над једнакошћу, правдом и влашћу); • Разум – либерали верују да свет има рационалну структуру (појединац је способан да доноси мудре одлуке за себе, јер је најбољи познавалац својих интереса); • Једнакост – све индивидуе су рођене једнаке у погледу моралних вредности (либерали истичу, такође, правну једнакост, тј. једнакост пред законом и политичку једнакост, тј. једна особа, један глас); • Толеранција – плурализам, у облику моралне, културне и политичке разноврсности је позитиван.  Неолиберализам – формира се тридесетих година XX века (неопходност одређеног учешћа државе у регулисању економских односа, спровођење активне социјалне политике – неолиберализам је и даље основа делатности Демократске партије САД).• Неолиберализам – формира се тридесетих година XX века (неопходност одређеног учешћа државе у регулисању економских односа, спровођење активне социјалне политике – неолиберализам је и даље основа делатности Демократске партије САД). • Конзерватизам – опонент либерализма током дугог периода историје (формирао се као антиреволуционарна феудално-клерикална идеологија, која брани идеју непоколебљивости, од Бога установљеног поретка – творци: Берк, Местр и Боналд). • Конзерватизам – историјски повезан са феудалним друштвеним уређењем (изражава интересе световних и црквених феудалаца).

50

• Конзерватизам – уточиште за различите слојеве друштва, који осећају страх од будућности због њене неодређености и непредвидивости. • Идеологија конзерватизма – базира се на признавању непроменљивости ствари формираних природним путем (конзервативни традиционализам има за циљ очување традиционалних вредности везаних за породицу, религију, сталешка разграничења).  Неоконзерватизам – формира се седамдесетих година XX века.• Неоконзерватизам – формира се седамдесетих година XX века. • Карактеристике неоконзерватизма: • Традиција – поштовање установљених обичаја и институција, које су се одржале кроз време; • Прагматизам – веровање у искуство, историју и у схватање да деловање треба да буде обликовано практичним околностима и циљевима; • Људска несавршеност – људи су морално покварени, заражени себичношћу, похлепом и жељом за влашћу (корени криминала и нереда леже у људском бићу); • Органицизам – друштво се посматра као органска целина или живо језгро; • Хијерархија – постојање друштвених положаја и статуса, тј. хијерархије је природно и неминовно у органском друштву; • Власт – увек долази "одозго", обезбеђујући управљање, вођство и подршку за оне који имају мање знања, искуства или образовања да поступају мудро и у свом интересу (пример – власт родитеља над децом).  Учвршћивање идеологије неоконзерватизма – значајан допринос су дали долазак на власт: • Учвршћивање идеологије неоконзерватизма – значајан допринос су дали долазак на власт: • Републиканаца, на челу са Роналдом Реганом у САД-у; • Конзервативаца, на челу са Маргарет Тачер у Великој Британији; • Коалиционог блока HDS-HSS, на челу са Хелмутом Колом у СР Немачкој. • • Неоконзерватизам – формирао се на основи супротстављања неолиберализму и социјализму (антиетатизам, антидржавна усмереност – одређујућа црта неоконзерватизма). • Неоконзерватизам – "најбоља је она влада, која најмање влада" (признавајући неопходност мешања државе у економију, ипак захтева ограничења таквог мешања). • Неоконзервативци – залажу се против претераног опорезивања крупног капитала, са циљем прерасподеле средстава у корист сиромашних слојева друштва.Социјализам – идеје социјализма су настале у прастарим временима (ипак, своју теоријску и идеолошку легитимацију, добио је, тек, у новије време – радови класика утопијског социјализма Мора, Кампанеле, Овена, Фуријеа, Сен Симона, француских просветитеља, пре свега, Русоа, а посебно у XIX веку у радовима немачких мислилаца Маркса и Енгелса).• Социјализам – идеје социјализма су настале у прастарим временима (ипак, своју теоријску и идеолошку легитимацију, добио је, тек, у новије време – радови класика утопијског социјализма Мора, Кампанеле, Овена, Фуријеа, Сен Симона, француских просветитеља, пре свега, Русоа, а посебно у XIX веку у радовима немачких мислилаца Маркса и Енгелса). • Марксизам – почетком XIX века раздвојио се на две конфротирајуће гране:

51

• Лењинизам (бољшевизам); • Социјал-демократију. • Лењинизам – учење В.И.Лењина и његових присталица у Русији. • Лењин – одрекао се оснивачког принципа марксизма и заложио за моментално, насилно освајање власти, слом буржоаске државне машинерије, експропријацију приватне својине и њено претварање у друштвену (државну) својину. • Идеологија лењинизма – идејна основна велике Октобарске социјалистичке револуције (овај систем се није показао ефикасним и престао је да постоји деведесетих година XX века).  Социјал-демократија – оснивачи су немачки мислиоци и политички делатници Кауцки и Бернштајн.• Социјал-демократија – оснивачи су немачки мислиоци и политички делатници Кауцки и Бернштајн. • Основа социјал-демократије – доктрина демократског социјализма или социјализма са људским лицем. • Социјал-демократи – социјализам је процес увођења социјалне праведности у друштвени живот, а не конкретно друштвено уређење. • Социјал-демократија – одређује приоритет мирних, еволуционих средстава за постизање једнакости и социјалне праведности. • Социјал-демократска идеологија – основа за формирање различитих "модела" социјализма (најпопуларнији су шведски и немачки модел).  Фашизам – током двадесетих и тридесетих година XX века, формирала се национал-социјалистичка идеологија (фашизам) – родоначелници су били Бенито Мусолини и Адолф Хитлер.• Фашизам – током двадесетих и тридесетих година XX века, формирала се национал-социјалистичка идеологија (фашизам) – родоначелници су били Бенито Мусолини и Адолф Хитлер. • Идеје расизма и елитаризма – теоријске основе национал-социјалистичке идеологије. • Фашизам – истакао теорију о надмоћности одређених народа над другима. • Немачки фашизам (нацизам) – нарочито учвршћивао приоритетни положај, тзв. стваралачке класе – аријеваца, којој припадају, пре свега, Немци и низ северних народа (Швеђани, Норвежани, Данци). • Непролазна вредност (за идеологе фашизма) – целовитост расе, стварање могућности за њен развој. • Фирер принцип – у идеологији фашизма заузима битно место (захтева безусловну потчињеност маса свом конкретном руководиоцу, а творцима фашистичких партија додељују се натприродне способности – значајну улогу игра идеја Ничеа о натчовеку, који у интересу своје расе, има право да крши норме друштвеног морала). • Фашизам – тежња покоравања многих држава и народа.

52

Опште црте фашистичке идеологије – тзв. "тврди" фашизам (нацизам), највише дошао до изражаја у Немачкој (Хитлер), а тзв. "меки" фашизам у Италији (Мусолини), у Шпанији (Франко), у Португалу (Салазар).• Опште црте фашистичке идеологије – тзв. "тврди" фашизам (нацизам), највише дошао до изражаја у Немачкој (Хитлер), а тзв. "меки" фашизам у Италији (Мусолини), у Шпанији (Франко), у Португалу (Салазар). • Фашистичка идеологија данас – знатно изгубила свој утицај у свету. • Анархизам – ретко се среће као политичка идеологија (ниједна анархистичка партија није успеле да освоји власт). • Анархистички покрети (кроз историју) – доста јаки (на пример, у Шпанији, Француској, Русији и Мексику почетком XX века). • Основна теза анархизма – уверење да је политичка власт у свим својим облицима, а посебно у облику државе, лоша и непотребна (реч anarchy – буквално значи безвлашће).  Политичка социјализација (у схватањима античких грчких мислилаца):• Политичка социјализација (у схватањима античких грчких мислилаца): • Тренинг политичког подаништва – Плутарх; • Испит грађанства – Спартанци; • Школа политичког образовања – Софисти. • • Позната норма античких мислилаца – млади нису способни да се баве политиком (без наученог политичког понашања и политичког искуства, не може се бити активан члан заједнице полиса). • Политичка мисао Платона и Аристотела – доминантно обележена са два основна појма: политеа и паидеа. • Политеа – идеал (узор) или модел полиса, као самодовољне политичке заједнице.  5. Britanski parlamentarizam – nastanak i faze razvoja Ujedinjeno kraljevstvo čine Engleska, Škotska, Vels (Velika Britanija) i Severna Irska. Možemo je definisati kao UNITARNU, PARLAMENTARNU, KABINETSKU, USTAVNO-MONARHISTIČKU, DVOPARTIJSKU DEMOKRATIJU.-UNITARNA: prosta država-PARLAMENTARNA i KABINETSKA: parlamentarizam-USTAVNA-MONARHIJA: parlamentarna ili ustavna monarhija-demokratski oblik monarhističke vlasti. Iako VB nikada nije imala pisani ustav u klasičnom smislu (izizetak: preiod Kromvelove vlasti i njegovi „Instrumenti o vladavini“ iz 1653.g), po tradicionalnom engleskom konceptu pravnog nasleđa ili anglosaksonske jurisprudencije, ova monarhija funkcioniše kao ustavna na bazi odredaba brojnih povelja, konvencija, parlamentarnih i sudskih odluka, ugovora i drugih pravnih akata iz istorije koji se odnose na sistem vladavine, položaj i prava monarha i drugih institucija vlasti, i koji se mogu smatrati „izvorima“ engleske (britanske) ustavnosti.-DVOPARTIJSKA DEMOKRATIJA: 2 partije su dominantneBritanski parlamentarizam, inače, smatra se sistemom SARADNJE (BALANSA) VLASTI, što praktično znači da sva tri oblika vlasti (zakonodavna, izvršna i sudska) deluju u bliskoj saradnji i ravnoteži, ali relativno samostalno i ne mešajući se u nadležnosti druge vlasti, a sve u opštem nacionalnom interesu i pod

53

okriljem nacionalnog simbola Njnog Veličanstva Kraljice. Drugim rečima, svaki od oblika vlasti respektuje relativnu samostalnost drugog, ali i u obavljanju svoje f-je konsultuje i sarađuje sa drugom vlasšću i donosi odluke u interesu Ujedinjenog Krajevstva. Praktično posmatrano, to izgleda ovako:Premijer (šef Kabineta i najviši predstavnik izvršne vlasti - Dejvid Kameron, konzervativac) najmanje jednom nedeljno podnosi Kraljici izveštaj o aktuelnom stanju. On, takođe, podnosi izveštaj (ekspoze) i Parlamentu i obrazlaže donete odluke. Premijer podnosi Parlamentu zakonske predloge na razmatranje i usvajanje, čije usvajanje pripada isključivo Parlamentu, a nadzor nad sprovođenjem u nadležnosti je Kabineta.Ministri redovno podnose izveštaj o svom radu Parlamentu i dužni su da odgovaraju na sva poslanička pitanja. Oni su, takođe, dužni da podnose izveštaj o stanju u svom resoru na sednicama Kabineta.Kraljica (nominalni šef države - Elizabeta II) zvanično podnosi Parlamentu godišnji izveštaj o stanju nacije, čime pokazuje visoko uvažavanje Parlamenta.Sudovi deluju nezavisno u ime NJ.V. Kraljice, a prema zakonima donetim u Parlamentu.Mnogi autori smatraju ovaj oblik političkog sistema najboljim do sada pronađenim ističući da on traje več nekoliko vekova bez značajnih potresa i da se potvrdio kao stvarno demokratski i kosmopolitski, s visoko razvijenim sistemom ljudskih prava i sloboda, te visokim društvenim standardima i ekonomskom razvijenošću. Oportunisti smatraju da ekonomska razvijenost i visok društveni standard potiču od kolonijalne istorije i eksploatacije prirodnih bogatstava kolonija čirom sveta i ukazuju na tromost, konzervativnost i prevaziđenost britanskih političkih institucija, kao i na slabu prilagodljivost zahtevima komunitarnih institucija. Realnost, najverovatnije, čuči negde između ovih krajnosti, ali ostaje činjenica trajnosti ovog oblika političkog sistema, kao i da je ovaj sistem organizacije i odnosa vlasti bio i ostao jedan od najkopiranijih u svetu.Faze u razvoju:1. od Magna carta libertatum 1215. god. (velika povelja o slobodama) do Velike revolucije 1688. god.2. od 1689. god. od tzv. Bila u pravima do 1. zakona u narodnom predstavnistvu 1832. godine.3. od 1832. godine do danas1. FAZA:* Magna Carta Libertatum (Velika povelja sloboda) 1215.g. - prvi stvarni demokratski pravni akt u istoriji modernih društava uopšte. Ova povelja proglašena od strane kralja Jovana Bez Zemlje predstavlja kompromis engleskog kralja i velikaša (barona i drugih podanika viših staleža) kojima se ograničavaju neka prava monarha i uspostavljaju prava kontrole i prethodne saglasnosti viših staleža sa uredbama vladara, naročito u oblasti razrezivanja i prikupljanja poreza, sticanja i otuđivanja imovine, pitanjima rata i mira i sl. Dakle, ovde se prvi put javlja ideja o suprematiji prava nad voljom monarha. Zbog toga se MCL smatra ne samo prvim izvorom engleske ustavnosti, već i prvim dokumentom o ljudskim pravim u istoriji čovečanstva. Ona, takođe, predstavlja prvi akt i temelj evolucije od apsolutizma ka parlamentarizmu, odnosno, od jake kraljevske vlasti ka predstavničkom sistemu u Engleskoj (MC se formira Savet koji čine predstavnici plemstva iz kojeg se kasnije razvio Gornji dom- dom lordova). MCL je, ipak, imala ograničen domet jer nije doticala interese širokih narodnih masa, niti je ograničavala suverenitet krune u odnosu na narod. Prethodilo joj je usvajanje akta The Articles of The Barons, usvojenog iste godine, koji predstavlja osnov MC, a kojim se štitila visoka aristokratija od nekontrolisanih zahvata u njihove posede i branilo uspostavljanje novih poreza bez prethodne saglasnosti plemstva.

54

* Peticija o pravima 1628.g. - zabranjuje uvodjenje bilo kakvih poreza i davanja bez saglasnosti parlamenta (to je praparlament, ne u današnjem smislu). Zabranjuje se kažnjavanje bez zakonskog suđenja. Peticija, takođe, zabranjuje kralju pravo da drži stalnu vojsku, koja predstavlja veliki trošak i teret za narod, kao i opasnost zloupotrebe za političke obračune.* Akt o sazivanju parlamenta iz 1640. god. - u njemu se insistira da se parlament saziva najmanje jedanput u 3 godine. Njime se uvodi obavezan izbor za Dom komuna-donji dom.* Habeas corpus act 1679. god. - jedan od najznačajnijih ustavnopravnih dokumenata Engleske. Akt posvećen uspostavljanju garancija za zaštitu čoveka od samovolje vlasti i policije. Njime je izvršna vlast stavljena pod kontrolu sudske vlast. Osnovna načela ovog zakona svode se na zabranu nezakonitog hapšenja bez sudskog naloga, zabranu dugotrajnog zadržavanja u pritvoru bez dokaza o krivici, zaštitu od maltretiranja u istrazi i iznuđivanja iskaza. On je utvrdio obavezu da se uhapšeno lice odmah privede sudu koji treba da donese rešenje o opravdanosti lišavanja slobode.2.FAZA:* Bil o pravima 1689. god. Kralj nije vise mogao samostalno da donosi zakone i morao je da vlada na osnovu zakona, što predstavlja prvi važan princip vladavine prava. Ubiranje poreza i državne vojske bilo je moguće samo uz parlamentarnu saglasnost. Proglašavaju se slobodni izbori za parlament. Ustanovljava se imunitet poslanika - sloboda govora i rasprave* Akt o nasleđivanju iz 1701. god. Bitan je zbog dva principa:1. utvrđuje način dolaska na engleski presto2. uvodi se nezavisnost sudstva od izvršne vlasti3. FAZA:Obeležja:- Uvodjenje biračkog prava za šire socijalne slojeve stanovništva. Izbornim reformama:* 1832,1867 i 1884.g. - britanska srednja klasa dobija pravo predstavljanja u Domu komna* 1918.g- smanjivanjem imovinskog cenzusa ovo pravo se odobrava svim muškarcima* 1921.g - ovo pravo se odobrava ženama i time postaje opšte izborno pravo za sve državljane iznad 21 godine starosti, a Dom Komuna stvarno narodno predstavništvo- Uspon radničkog pokreta i sindikata (veliki priliv radnika u gradove).- Formiranje političkih partija: 2 jake struje: Torijevci –od kojih nastaje konzervativna partija (naginjali ka monarhu) i Vigovci od kojih nastaje liberalna partija (predstavnici građana, preteča laburista).

6. Osnovni izvori Ustava Ujedinjenog Kraljevstva Iako VB nikada nije imala pisani ustav u klasičnom smislu (izizetak: preiod Kromvelove vlasti i njegovi „Instrumenti o vladavini“ iz 1653.g), po tradicionalnom engleskom konceptu pravnog nasleđa ili anglosaksonske jurisprudencije, ova monarhija funkcioniše kao ustavna na bazi odredaba brojnih povelja, konvencija, parlamentarnih i sudskih odluka, ugovora i drugih pravnih akata iz istorije koji se odnose na sistem vladavine, položaj i prava monarha i drugih institucija vlasti, i koji se mogu smatrati „izvorima“ engleske (britanske) ustavnosti.* Magna Carta libertatum, 1215.g* Peticija o Pravima (Petition of Rights) 1628.g* Akt o sazivanju parlamenta iz 1640. g.

55

* Habeas corpus act 1679. g.* Bil o pravima 1689. g.* Akt o nasleđivanju iz 1701. g.* Izborne reforme iz 1832, 1867,1884,1918,1928.gPored ovih ustavnih akata britanski ustav sastoji se od ustavnih konvencija koje čine:običajno pravo i tradicija i sudska praksa i tzv. precedentno pravo (sudovi sude na osnovu ranijih presuda).7. Položaj i funkcije britanskog Parlamenta Britanski parlament vodi poreklo iz velikog saveta (Magnum Consilium) iz XII veka, a njegov rad se oslanja na Magna Carta Libertatum.U početku parlament je bio jednodomno telo sastavljeno od 3 staleža: plemstvo, sveštenstvo i malobrojno građanstvo (Dom Komuna). Glavna f-ja tada je bila da se bez njegove saglasnosti nisu mogli ubirati porezi i takse.Dvodomna struktura se stvara od 14 veka.- Gornji dom čine crkvena vlastela i visoka vlastela, dok- Donji dom čine predstavnici grofovija, gradova i sitna vlastela.Bil o pravima predstavja krunu pobede parlamenta nad kraljem i početak moderne političke istorije i vladavine prava.Parlamentarnim reformama:* 1832,1867 i 1884.g. - britanska srednja klasa dobija pravo predstavljanja u Domu komna* 1918.g- smanjivanjem imovinskog cenzusa ovo pravo se odobrava svim muškarcima* 1921.g - ovo pravo se odobrava ženama i time postaje opšte izborno pravo za sve državljane iznad 21 godine starosti, a Dom Komuna stvarno narodno predstavništvoDONJI DOM -DOM KOMUNADom komuna predstavlja britanske građane i broji oko 650 članova, a jednu izbornu jedinicu čini oko 70 000 građana. Članovi se birju na neposrednim izborima prostom većinom glasova, na 5 godina. Funkcije donjeg doma:1. donosi zakone2. izglasava budžet i3. kontroliše Vladu interpelacijom (pitati, pitajući protestovati - kvalifikovano pitanje upućenočlanu Vlade ili Vladi u celini, putem kojeg poslanici traže odgovor o izvesnim činjenicama, razjašnjenje pojedinih vladinih stavova, postupaka i sl. Interpelacija se vrši obično u vezi nekog krupnog pitanja od opštedržavnog značaja koje izaziva interesovanje javnosti. Interpelacije su slične poslaničkim pitanjima, ali među njima ipak postoji razlika. Jedna od razlika je pretres. Kod interpelacija se vodi pretres zbog toga što se traži da Vlada objasni i opravda svoj postupak, koji joj poslanici u parlamentu osporavaju. Takođe, interpelacija, za razliku od poslaničkog pitanja, obično završava glasanjem. Cilj interpelacije nije informacija, kao kod poslaničkog pitanja, nego disusija i rasprava, a potom eventualno i sankcija Vladi), poslaničkim pitanjem (mehanizam pomoću kojeg predstavnici parlamenta mogu tražiti informacije od čelnika izvršne vlasti), glasanjem o budžetu i glasanjem o poverenju vladi.GORNJI DOM- DOM LORDOVADom lordova britanskog parlamenta sastavljen je od članova koji su taj položaj stekli nasleđem ili su imenovani od strane krune, počev od 1858.g.(a ranije su mogle i da se kupuju od osiromašenih plemića). S obzirom na način izbora, ovaj dom je veoma brojan i ima preko 100 članova, mada na zasedanja dolazi

56

oko 200 članova. Sve do 1911.g. Dom lordova je bio ravnopravan sa Domom komuna, kada je značaj ovog Doma smanjen u korist političke prevalencije Doma komuna, kao stvarnog predstavničkog tela nacije. Domu lordova ostalo je pravo na suspenzivni veto, što znači da mogu da odlože usvajanje nekog zakona dva puta (da ga vrati na razmatranje,doradu ili korekciju), posle čega bi ponovnim usvajanjem u Domu kon+muna i potpisivanjem kraljice ovaj zakon ipak postao važeći. Dom lordova, odnosno oni njegovi članovi koji imaju sudsku funkciju imaju status najvišeg Apelacionog suda. Sada Dom lordova nema pravo da se izjašnjava o tekstovima zakona finansijskog karaktera (bazičnim zakonima).Rad parlamenta karakteriše izuzetna dinamičnost i živost rasprava, ali i stroga pravila ponašanja i nastupa članova parlamenta (MP- Member of Parlament), koji su u britanskom društvu izuzetno cenjene ličnosti. Sednice su otvorene za javnost i publiku (kako za novinare i članove diplomatskog kora, tako i za zainteresovane građane i turiste koji plaćaju ulaznice da bi prisustvovali sednicama), a protiču u veoma žučnim raspravama i često uz nedisciplinovano ponašanje, pre svega predstavnika Donjeg doma. Ranije je čak dolazilo i do fizičkih obračuna zbog čega je uvedena funkcija spilkera. Spiker je predsedavajući donjeg doma, koji daje i oduzima reč, zavodi disciplinu, upozorava na ponašanje, opominje na obavezno poštovanje dozvoljenog vremena za diskusiju i sl. Spiker sedi na uzdignutoj stolici i ime pregled situacije u sali. Inače, sala za sednice Donjeg doma je pravougaonog oblika u kojoj po dužim stranama naspramno sede članovi parlamenta vladajuće i opozicionih partija. Oni ustaju i obraćaju se s mesta i često bučno protestvuju ili gestikuliraju za vreme obraćanja suprotstavljenje strane. Zbog toga, sada više kao turistička atrakcija, postoji žuta linija koja obeležava dokle član Parlamenta može da istupi prilikom diskusije. Zanimljiv je podatak da je ta linija postavljena na takvojrazdaljini da članovi, koji su ranije nosili mačeve, na moguda dosegnu suprotstavljenu stranu. Između mesta z a sedenje nalazi se veliki sto na kome se nalazi kraljičino žezlo (Mase - mejs), kao simbol prisustva monarha. Svaka sednica, inače počinje ceremonijom unošenja žezla i ulaskom spikera u togi i sa perikom. Desno od spikera u prvom redu sede premijer i/ili članovi Kabineta. Premijer podnosi redovne izveštaje (ekspoze) Parlamentu i on, ili resorni ministar, odgovara na pitanja Parlamenta koja se odnose na njegov domen rada. Nasuprot njima, takođe u prvom redu, sede „ministri vlade u senci“ iz redova opozicije, koji su dobili istovetne resore i koji po tradiciji mogu u svakom momentu da zamene vladu ukolio bi ona bila smenjena ili podnela ostavku. Najbučniji su članovi Parlamenta iz poslednjih redova tzv. Backbanchers-i, pogotovu iz redova opozicionih partija. Oni glasno protestuju i stvaraju buku čak i za vreme izlaganja premijera ili ministara. Vreme diskusija je ograničeno na 5 minuta, kada se uključuje zvučni signal i član Parlamenta mora da prekine svoje izlaganje. Spiker može, na izričiti zahtev, da da dozvolu Premijeru ili ministru da izlaganje traje duže od propisanog, ako situacija ili značaj teme to zahtevaju.Dom lordova zaseda u posebnoj prostoriji uz mnogo više protokola, etikecije i tradicionalnih ceremonija. Dom lorodva razmatra teme od nacionalnog interesa i daje saglasnost na predložene zakonske akte ili odluke Parlamenta, a učestvuje i na plenarnim sednicama, kada se sluša kraljičin izveštaj o stanju nacije ili donose ključne odluke od najvišeg interesa.

8. Tradicionalna institucija Krune u Velikoj Britaniji Kruna u Velikoj Britaniji predstavlja pravnu i tradicionalnu političku instituciju. Kraljevska ovlašćenja i prerogativi su sledeći:- Imenuje nosioce plemićkih titula po zaslugama za britansku naciju

57

- Imenuje izvesne civilne i vojne službenike- Saziva i raspušta Parlament- Proglašava zakone- Objavljujee rat i mir (na predlog i uz odluku Vlade)- Ublažava kazne i izriče pomilovanja- Poverava manadat za sastva Vlade (Kabineta) lideru političke partije koja je pobedila na izborima- Potvrđuje izbor kabineta u parlamentu – formalnom odlukom.- Potvrđuje britanske ambasadore (njih inače imenuje Forin office - Ministarstvo inostranih poslova)- Prima akreditive stranih ambasadora- Zvanični je, ali ne i faktički, komandant oružanih snaga- Predstavlja simbol jedinstva nacije i nacionalnu vrednost pod zaštitom zakonaPrerogative izvršne vlasti, međutim, ima Kabinet. Na početku svakog godišnjeg zasedanja Kraljica se obraća Parlamentu u punom sastavu (prisutni članovi oba doma) tradicionalnom besedom, koja ustvari predstavlja iscrpni izveštaj o stanju nacije, odnosno o aktuelnom razvoju u najvažnijim aspektima. Neki analitičari smatraju da je ta beseda, ustvari, programski okvir politike Kabineta u nastupajućoj godini. Taj izveštaj kraljici, po pravilu, sačinjava Premijer, odnosno Kabinet.Kraljica deluje iz svoje zvanične poslovne rezidencije u Bakingemskoj palati, a vreme provodi u više privatnih luksuznih rezidenicja od kojih su neke i turističke atrakcije (zamak Vindzor, jahta „Biritanija“ i sl.). Ima na raspolaganju godišnju apanažu za funkcionisanje, reprezentaciju i troškove prijema, putovanja i života, koja je čini jednom od najbogatijih Britanaca i , uopšte, najbogatijih ljudi na svetu.Kraljica je zadržala izvesne prerogative vlasti u odnosu na Komonvelt ili Britansku zajednicu naroda (politički savez UK sa bivšim kolonijama). Ona imenuje (na predlog Vlade dotične zemlja) generalne guvernere, kao predstavnike krune u velikim prekomorskim zemljama, članicama Komonvelta (Australiji, Kanadi i Novom Zelandu). Ustavnim reformama u tim zemljama i ta funkcija dobija tradicionalno - folklorni značaj.Kraljica više ne poseduje zakonodavnu inicijativu, a ni pravo veta na odluke Parlamenta, tako da je njen uticaj na politički život u VB simboličkog i posrednog značaja. Stvarne funkcije kraljice u savremenom britanskom političkom sisitemu strogo su reprezentativnog karaktera. Kaže se da kraljica biva konsultovana, opominje i ohrabruje nosioce vlasti u Velikoj Britaniji. Ona predstavlja simbol nacije.

9. Mesto, struktura i funkcije vlade u britanskom parlamentarnom sistemu Stvarnu izvršnu vlast u Velikoj Britaniji ima vlada, odnosno kabinet ministara koji formira partija koja je pobedila na izborima. Kabinet se sastoji od resornih ministara,, zaduženih za najvažnije privredne i druge oblasti života. Najčešće kabinet ima 18 najvažnijih („starijih“) ministara i niz pomoćnika, odnosno „mlađih ministara“ i državnih sekretara, što čini negde oko 90 članova kabineta različitih rangova i zaduženih za različite oblasti. Kabinet zaseda u službenoj rezidenciji Premijera u Dauning stritu broj 10, jednom nedeljno u plenarnom sastavu, a prema potrebi i češće ili u direktnim susretima premijera i pojedinih resornih ministara.Na čelu kabineta je Premijer (Prime Ministar) koji vodi, nadgleda i kontroliše rad Vlade i stoga snosi najveću odgovornost za njen efikasan rad ili eventualne neuspehe.

58

Ministri određenih resora imaju višeslojnu odgovornost, prema:- Premijeru koji im je funkciju poverio- Parlamentu u kome podnose izveštaj o stanju i funkcionisanju određenog resora i kome odgovara na poslanička pitanja- Partiji čiji su članovi- Biračima koji su za njih ili njihovu partiju glasali- Britanskoj javnostiInstitucija ostavke se uobičajeno primenjuje za svaki ozbiljniji problem ili promašaj u radu, čak i za neke postupke iz privatnog života, odnono za ponašanje koje nije u skladu sa prihvaćenim moralnim normama tradicionalnog britanskog načina života. Zato su odtavke ministara u britanskom parlamentarizmu veoma česte i ne predstavljaju ozbiljnije iskušenje za nesmatano funkcionisanje Vlade (osim ako je u pitanju privatni skandal). Ministra u ostavci zemnei drugi istaknuti predstavnij vladajuče partije ili ekspert po izboru Premijera.Zakonodavna inicijativa, odnosno izrada zakonskih nacrta i predloga, pripada Kabinetu, koji ih zatim podnosi Parlamentu na razmatranje i usvajanje, a resorni ministar, ili po potrebi Premijer, brani njegove odredbe i potrebu za takvim zakonom pred članovima Parlamenta.

10. Specifičnosti britanskog sudstva Sudska vlast u Velikoj Britaniji nezavisna je od zakonodavne i izvršne vlasti i potpuno je slobodna u vršenju svoje funkcije. Svi zločini koji su počinjeni na tlu Ujedinjenog Kraljevstva formalno se tretiraju kao “zločini protiv Njenog Veličanstva Kraljice”.Sudstvo u Velikoj Britaniji se zasniva na bazi presedana (slučajeva iz prakse), a ne na bazi kodifikovanih, pisanih zakona, kao što je to slučaj u evorpsko-kontinetalnom pravu, odnosno na bazi nagomilane sudske prakse (jurisprudencije). Jednom doneta odluka u određenom slučaju služi kao svojevrstan kriterijum i presedan za sve buduće slične slučajeve. Na sudiji i poroti je da utvrde, najpre, da li je neko kriv za delikt koji mu se stavlja na teret, a onda da utvrde sličnosti i razlike u odnosu na presedanski slučaj i izmere sankciju koja se za učinjeno delo propsiuje.Sudije i advokati nastupaju u sudnici isključivo u tradicionalnim jednobojnim togama i s dugim perikama, kako bi se isključio bilo kakav uticaj ličnog, privatnog i pristrasnog i kako bi se obezbedio vizuelni autoritet prema optuženom i publici u sali. Izgled sudija i advokata, kao i izgled sudnice (visoko uzdignut sto za sudije i članove porote) osmišljeni su kako bi naglasili uzvišenost i nezavisnost suda.Nezavisnost sudova od bilo kakvih mešanja, političkih ili drugih pritisaka, kao i nenarušen dostojanstveni društveni status sudija učinili su da se britansko sudstvo smatra jednim od najefikasnijih u svetu.11. Političke partije u Velikoj Britaniji U VB preovlađujući uticaj imaju 2 glavne političke partije, koje se na izborima smenjuju na vlasti. Iako u političkom životu deluje više partija, najveći broj pristalica i glasača imaju Konzervativna partija (partija sadašnjeg premijera Dejvida Kamerona i nekadašnjih Margaret Tačer i Džona Mejdžora) i Laburistička partija (partija bivših premijera Tonija Blera i Gordona Brauna).Konzervativna partijaOva partija vodi poreklo od nekadašnje Torijevske partije nastale krajem 17. veka. Pripada grupaciji desničarskih, tradicionalističkih partija, a svoje glavno uporište ima u višim srednjim i višim slojevima društva (delovi aristokratije, bogati građani, biznismeni, farmeri- zemljoposednici i sl.). Po političkoj

59

orijentaciji to je tipična buržoaska konzervativna partija koja ističe klasične vrednosti liberalizma, privatnu svojinu, slobodnu konkurenciju, višepartizam, zapadnjaštvo, smanjenje poreza, smanjenje socijalnih davanja i ograničenje rada sindikata s rezervisanim stavom prema produbljivanju procesa evropske integracije. Osnova političkog programa je zaštita privatne svojine i zalaganje za socijalnu stabilnost britanskog društva. Danas broji oko 2 miliona članova i dobija na izborima između 12 i 14 miliona glasova. Čvrsto je organizovana i ima razuđenu lokalnu infrastrukturu (dobra teritorijalna rasprostranjenost i dobra komunikacija sa potencijalnim biračima).Najpoznatiji lideri konzervativaca kroz istotiju bili su Dizraeli, Lojd Džordž, Ser Vinston Čerčil, Ser Daglas Hjum, Margaret Tačer, Džon Mejžor i sl. Sadašnji lider konzervativaca i premijer je Dejvid Kameron.Laburistička partijaLaburistička partija je osnovana 1900.g. i pripada grupaciji socijaldemokratskih partija mekših političkih shvatanja. Nastala je kao Laburistički predstavnički komitet koji se borio za predstavništvo radničkih pokreta - sindikata (tradeuniona) i različitih radničkih udruženja - u Parlamentu. Prvi lider laburista i prvi laburista u Parlamentu bio je Ker Hardi, a prvi laburističkiPremijer bio je Remzi Mekdonald. Danas broji oko 6,5 miliona članova, a na izborima osvaja, isto, između 12 i 14 miliona glasova.Većinu pristalica laburistička partija ima u radničkoj populaciji, mađu nižim i srednjim slojevima britanskog društva, među omladinom i sindikatima. U ranijim fazama imala je dosta socijalističkih primesa u svom programu a u poslednjih nekoliko decenija prisutan je snažan proces deradikalizacije socijalne ideologije i danas je razlika u odnosu na konzervativnu stranku više u nijansama. Ova partija se zalaže za reforme u pravcu veće integrisanosti VB u EU, za liberalizaciju britanskog privrednog i političkog uređenja i za veća socijalna prava britanskih radničkih, nižih i srednjih slojeva. Poznati lideri laburista su Atli, Harold Vilson, Nil Kinok, Toni Bler, Gordon Braun i sl.Pored ove dve glavne i najmoćnije partije deluje i više političkih stranaka manjeg političkog značaja, među kojima su najpoznatije: Britanska nacionalna partija (neka vrsta nacionalističko-ksenofobne organizacije),Liberalno-demokratska partija, Liberalna partija, Partija zelenih i Nova britanska Komunistička partija.

12. Faktori stabilnosti britanskog parlamentarizma Faktori stabilnosti britanskog parlamentarizma:1. Realni odnos saradnje ili ravnoteže vlasti dve najvažnije političke institucije: Parlamenta i Kabineta. U praksi to izgleda ovako: Parlament može da ospori poverenje (podršku) Kabinetu prilikom rasprave o važnom pitanju ili povodom predloga budžeta. To istovremeno znači ostavku vlade. Međutim, vlada u tom slučaju ima mogućnost da raspusti Parlament i raspiše nove parlamentarne izbore. Dakle, ovo bi istovremeno značilo “smrt” obe najvažnije institucije. Ovo predstavlja osnovni faktor stabilnosti britanskog parlamentarizma. Saradnja između zakonodavne i izvršne vlasti u VB predstavlja očitu neminovnost, jer niko ne želi da dovede sistem u opasnost sukobom između dve osnovne političke institucije i izazove njihovo obostrano samoukidanje. Zato je uobičajeno da se slikovito kaže da u VB “Parlament i vlada žive i umiru zajedno”.2. Stabilnost državne administracije - Bez obzira ko je, od dve suprotstavljaenje političke partije koje se smenjuju, na vlasti, glavnina državnog administrativnog aparata (koji broji 3-4 miliona službenika) se ne menja. Administracija i administrativne službe (lojalne NJ.V. Kraljici) nastavljaju da sprovode usvojenu državnu politiku i mere donete od strane aktuelnog Kabineta, bez obzira što je na čelu dotičnog resora

60

novi ministar ili državni sekretar. Postoje izvesne kritike na račun ovog razgranatogi birokratizovanog državnog aparata, ali je činjenica da se on ponaša neutralno i da efikasno obavlja svoje dužnosti u nacionalnom interesu. Zbog toga u okvirima te “armije činovnika” nema većih socijalnih potresa, štrajkova ili opstrukcija. rad administracije je tehnološki napredan i efikasan što pozitivno utiče na ukupnu stabilnost čitavog britanskog političkog sistema.3. Stabilnost sistema u vidu dve preovlađujuće političke partije koje se smenjuju na vlasti ne izazivajući pri tom veće potrese u zemlji4. Britanski tradicionalizam (konzervativizam) - jedna od osnovnih odlika britanskog parlamentarizma , otuda toliko otpora i rezervi prema uvođenju komunitarnih normi i institucionalnih i drugih reformi u okviru EU.5. Poverenje u političke institucije - čuvanje osvojenih ljudskih prava i sloboda.13. Specifičnosti francuskog parlamentarnog sistemaFrancuska predstavlja jednu od najstarijih evropskih demokratija i zauzima pionirsko mesto u utemeljenju ljudskih prava i sloboda. Nezavisnost je stekla još 486. godine pod kraljem Klovisom (Clovis). Francuska se može dičiti i činjenicom da je, i pored svih potresa u istoriji, postala ekonomski i tehnoliški veoma razvijena zemlja. Ona je treća po veličini evropska država (posle Rusije i Ukrajine), druga po ekonomskoj snazi (posle ujedinjenja Nemačke izgubila je vodeću poziciju), 5 industrijska sila na svetu (posle SAD, Japana, Nemačke i Kine) i najjača poljoprivredna evropska dr-ava. Ima oko 62 miliona stanovnika. Francuska, ipak , ima poteškoća sa visokom stopom nezaposlenoti, pa je po poreskom opterećenju građana na 4 mestu u EU (posle Švedske, Danske i Belgije).Politički sistem Francuske naziva se francuski poluprezidencijalizam, odnosno francuski kontinentalni parlamentarizam. Ovakvo uređenje nalati se negde između parlamentarnog i predsedničkog sistema vlasti. Smatra se parlamentarnim jer nacionalna skupština može smeniti vladu, a predsednik raspustiti skupštinu ali i predsedničkim jer predsednik ne može biti smenjen od strane parlamenta do isteka svog sedmogodišnjeg mandata (od 2002.g. mandat traje 5 godina). Osnova političke moći predsednika Republike u Francuskoj proizilazi iz njegovog neposrednog izbora i to u dva kruga. U prvom krugu se od više kandidata biraju dva s najboljim izbornim rezultatom, a u drugom krugu se bira pobednik (onaj sa najvećim brojem glasova). Predsednikove funkcije su toliko široke da one predsedava sednicama vlade, ima zakonodavnu inicijativu i može izvesne zakonske projekte da iznosi na referendum ili pred Narodnu skupštinu, daje ili osporava saglasnost na zakone usvojene od strane Skupštine, pokreće postupak ocene ustavnosti pojedinih zakona, a u venrednim situacijama može i da raspusti skupštinu.Iako direktno proističe iz britanskog parlamentarizma kao svog uzora i modela političkog uređenja, francuski parlamentarni sistem je od samog početka bio razvijan sa nizom sopstvenih specifičnosti, pa se razvio u političko uređenje koje je bitno odstupalo od svog uzora i modela. Te specifičnosti su sledeće:1. Odsustvo monarha, kao kohezionog faktora i duga republikanska tradicija koja potiče iz francuske buržoaske revolucije iz 1789.g.2. Jaka centralizacija državne uprave, koja se sprovodi kroz razgranat i komplikovan sistem regionalnih, departmantalnih i komunalnih usluga.3. Jak (i sve jači) položaj predsednika Republike, koji je naročito utsavnim reformama iz 1958.g. i 1962.g. pod Petom Republikom generala De Gola, stekao mnogo veću vlast nego monarh u VB i približio se poziciji predsednika SAD.4. Tradicija jakih i uticajnih sindikalnih organizacija

61

5. Veliki broj malih političkih partija koje nezavisno deluju, ali se i brzo pregrupišu, dele, ujedinjuju, menjaju imena i programe i sklapaju izborne parlamentarne koalicije i sl.6. Značajne tekovine borbe sindikalnih unija ili levih partija na planu socijalne politike, zdravstvene zaštite, penzionog osiguranja i dr. kojih se Francuzi nikada ne odriču, kao i tradicia ustavne zaštite ljudskih prava i sloboda.7. Izuzetna podrška dvema levo orijentisanim političkim partijama (Socijalistička partija Francuske i Komunistička partija Francuske). Ove partije su na vrhuncu svoje moći brojale i po nekoliko miliona članova i bile među najbrojnijima u svetu.8. Specifičan francusko-mediteranski mentalitet, razvijena posebna politička kultura i kulturno-istorijske posebnosti.9. Jak i dobro organizovan seljački sloj, koji čini 30% stanovništva, i uticajne seljačke sindikalne organizacije.10. Vezanost za kulturne posebnosti i jezik (francuski jezik zaštićen je zakonom, što je retkost u svetu).11. Veliki broj imigranata iz bivših kolonija. Francuska je imala potpuno drugačiji odnos prema bivšim kolonijama u okviru Francuske zajednice (frankofonije) od engleskog u okviru Komonvelta što je dovrlo do multikonfesionalnog i multikulturnog sastavafrancuskog društva, koje broji od 6 do 10 miliona nefrancuskog stanovništva. U Francuskoj postoji nekoliko posebno jakih, starih etničkih grupa sa sopstvenim jezikom i kulturom (Baski, Korzikanci, Bretonci, Katari i dr.)12. Razvijen sektor malih i srednjih preduzeća u privatnoj svojini i jaka organizacija patronata (vlasnika preduzeća) koja utiče na političku vlast.13. Često pribegavanje štrajku kao sredstvu borbe od strane radničkih, seljačkih i strukovnih sindikata kao sredstvu za ostvarivanje daljih benificija u oblasti radnih odnosa, primanja i radnog vremena.14. Vezanost Francuza za običaje, tradiciju, folklor, gastronomiju i sl.(sir kamamber).15. Jednodoma Nacionalna skupština u kojoj su predstavljene političke partije koje premaše cenzus, ali koja odražava i administrativnu strukturu i podelu Francuske na regione i departmane. Pored skupštine, kao svojevrsno konstitutivno telo, zasebno deluje i Senat (zajedno čine Parlament), koji se na poziv predsednika Republika, u izuzetnim prilikama od nacionalnog značaja (usvajanje zakona i državnog budžeta), sastaje sa Skupštinom u plenarnom zasedanju u Versaju i daje saglasnost po najvažnijim pitanjima.

16. Političko predstavništvo prekomorskih teritorija u Nacionalnoj skupštini DOM-TOM ili prekomorski departmani i prekomorske teritorije kao čto su: Nova Kaldeonija, Martinik, Francuska Gvajana, Reunion i dr.17. Jaka regionalna i lokalna samouprava, gde uz skupštine tih administrativnih jedinica pralelno deluju i prefekti kao delegirani predstavnivi predsednika Republike po njegovom izboru.18. Jaka vojna i policijska tradicija. Postojanje, pored policije, i posebne i vrlo efikasne žandarmerije kao zasebnog roda vojme strukture, specijalnih policijskih jedinica (CRS), unutrašnje kontrole rada policije, policajaca-pozornika u službi lokalnog stanpvništva, Legije stranaca i sl.19. Ekonomski i socijalni savet – svojevrsno treće konstitutiovno telo, sastavljeno od 231 člana koji su imenovani na mandat od 5 godina od strane institucija i organizacija koje predstavljaju (sindikati,

62

komore, patronati, udruženja i dr.). Zadatak ovog tela je da savetuje vladu i učestvuje u elaboraciji ekonomske i socijalne politike zemlje.20. Državna administracija – glomazan, skup, često spor i birokratizovan, ali efikasan administrativni aparat.21. Administrativna podela Francuske – 22 regiona, 96 departmana, 3.339 arondismana, 3.839 kantona i 36.763 komuna (opština).Sve ovo za posledicu ima veliku nestabilnost vlada u Francuskoj do Pete Republike, a naročiti posle Drugog svetskog rata, kada je prosečan vek jedne vlade bio 8 meseci. (Veću nestabilnost izvršne vlasti ima jedino Italija).14. Nastanak i faze u razvoju francuskog parlamentarizma Istorija franscuske države počinje 486.g, kada je prvi franački kralj Merovinške diniastije Klovis ujedinio različita plemena i proglasio nezavisnost Francuske. Međutim početkom istorije republikanske Francuske smatra se velika francuska buržoaska revolucija (1789-1792), sa manjim izuzetkom u periodu od 1799 do 1848.g kada je nakratko opet uspostavljeno carstvo pod Napoleonom Bonapartom. Francuskom buržoaskom revolucijom srušena je dinastija Lujeva i feudalni sistem a uspostavljen kapitalistički društveni sistem i građansko društvo. Ova revolucija imala je izuzetan značaj, kako za razvoj demokratije i demokratskih društava u celom zapadnom svetu, tako i zbog donošenja i usvajanja dokumenta koji je ušao u katalog najvećih svetskih dostignuća Deklaracije o pravima čoveka i građanina, 26. avgusta 1789.g. Taj dokument označio je prekretnicu u demokratskom ustrojstvu budućih razvijenih država - uspostavljanjem demokratske strukture vlasti, uvođenjem republikanskog uređenja, uspostavljanjem pravnedržave i dizanjem na nivo ustavne zaštite demokratskih prava i sloboda čoveka i građanina. Ovaj dokument ima 17 članova i u njemu se kaže da su predstavnici francuskog naroda konstituisani u Narodnu skupštinu, smatrajući da su nepoznavanje, zaboravljanje i preziranje prava čoveka jedini uzroci nesreće i korumpiranosti Vlada, rešili da u jednoj svečanoj deklaraciji izlože prirodna, neotuđiva i sveta prava čoveka. U njoj se, između ostalog kaže da:* se ljudi rađaju i žive slobodni i jednaki u pravima* princip svakog suvereniteta počiva u naciji* se sloboda sastoji u mogućnosti da se čini sve ono što ne škodi drugome* zakon ima pravo da zabrani samo radnje štetne po društvo* je zakon izraz opšte volje* se svaki čovek smatra nevinim dok se ne dokaže suprotno* niko ne može da bude uznemiravan zbog svojih ubeđenja, čak ni verskih, pod uslovom da njihovo ispoljavanje ne narušava javni red, itd.Svi kasniji vrliki dokumenti slobode i deklaracije o ljudskim pravima i slobodama, na nacionalnom nivou i međunarodnom planu, za svoj uzor imali su uprvo ovaj dokument. Tu se neročito misli na Univerzalnu deklaraciju UN o pravima čoveka usvojenu 10. decembra 1948.g. u palati Sajo u Parizu, koja se smatra osnovnim međunarodnim dokumentom u zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda.Geneza francuskog republikanskog uređenja:1. I Republika - osnovana neposredno posle revolucije (1792- do 1799.g.)2. I Carstvo ( Premier Empire) (1799. do 1848.g.)3. II Republika (1848. do 1870.g)

63

4. III Republika (1870. do 1945.g.)5. IV Republika (1945. do 1958.g.)6. V Republika (1958.g do danas)Osnovna karakteristika francuskog parlamentarnog sistema do V Republike ogledala se u veoma nestabilnoj izvršnoj vlasti i lako smenjivima vladama, što je doprinosilo opštoj nestabilnosti francuskog političkog sistema. Kraj IV Republike ubrzala je vojna pobuna u važnoj francuskoj koloniji Alžiru, pod vođstvom FLN-a (Fronta nacionalnog oslobođenja) od 1954. do 1961.g. Uprkos francuskoj vojnoj intervenciji koja je odnela mnoge žrtve, kako alžirskih civila, tako i francuskih vojnika, uprkos pobuni jednog dela visokih oficira i tzv „crnih nogu“ (Francuza koji su rođeni ili su dugo živeli u Alžiru), Francuska je Evijanskim sporazumom priznala nezavisnost Alžiru 1962.g.Vlast je 1958.g preuzeo general Šarl de Gol, sa renomeom „spasitelja nacije“ i tako otpočinje V Republika, u kojoj je mnogo toga moralo da se menja, a pre svega da se obezbedi stabilnost izvršne vlasti. To je bio osnovni zadatak koji je trebalo da obezbedi novi Ustav Francuske V Republike, donet 4. oktobra 1958.g. Ovim ustavom prevaziđena je politička nestabilnost i brza smenjivost vlada, naglašenom izvršnom vlašću koncentrisasnom u funkcijama predsednika Republike. Izvršne funkcije predsednika Republike pojačane su ustavnim reformama iz 1962.g., koje su sprovedene na bazi referenduma, kada je uvedeno da se predsednik republike, umesto u Nacionalnoj skupštini, bira neposrednim biračkim pravom od strane naroda. Funkcije predsednika Republike od V Republike zadobijaju karakteristike koje sve više nalikuju predsedničkom sistemu SAD. Osnovne političke institucije političkog sistema Francuske od V Republike, poređane po značaju i stvarnom uticaju na politički i društveni život zemlje su: Predsednika Republike, Vlada (Ministarski savet), Nacionalna skupština i Senat.Francuski predsednici od V Republike:1. Šarl De Gol2. Žorž Pompidu3. Valeri Žiskar Desten4. Fransoa Miteran5. Žak Širak6. Nikola Sarkozi15. Mesto i uloga predsednika Republike u francuskom političkom sistemu Predsednik Republike bira se univerzalnim i neposrednim biračkim pravom od strane svih građana Francuske s pravom glasa, na mandat od 5 godina (pre ustavnih reformi 2002. godine mandat je bio 7 g.). Predsednik Republike ima jako široka ovlašćenja i zbog toga on predstavlja predominantan politički činilac. Negova ovlašćenja toliko su široka da se njegova moć često poredi sa onom koju ima predsednik SAD-a. On je stvarni arbitar svega što se događa u političkom životu Francuske.Ovlašćenja predsedniak Republike su:1. Ima pravo da raspusti skupštinu i raspiše nove izbore. Poslednji put je takvom činu, ispostaviće se sa pogrešnom procenom, pribegao predsednik Žak Širak 1997.g., kada je zbog tesne većine kojom je raspolagala njegova partija odlučio da raspusti Skupštinu i raspiše nove izbore, što je rezultiralo izbornim porazom njegove partije i dovelo do kohabitacije sa socijalističkom vladom.2. On je stvarni arbitar (sudija) političkog života u Francuskoj.3. On predsedava ministarskim savetom (drugi naziv za francusku Vladu), iako je zvanični predsednik vlade vođa političke partije koja je pobedila na izborima i kome on poverava mandat za sastav vlade.

64

4. Izvršna vlast je podeljena bicefalno između predsednika i vlade. Specifičnost ovog sistema izvršne vlasti dolazi posebno do izražaja u periodima tzv. kohabitacije, odnosno u periodima kada predsednik Republike i predsednik vlade pripadaju različitim parijama, kada posebno dolazi do izražaja integrativna i superiorna pozicija predsednika kao “vrhovnog arbitra”.5. Poseduje važnu zakonodavnu inicijativu (pravo da podnese zakonske predloge skupštini na razmatranje i usvajanje).6. Proglašava zakone ukazom ili ih osporava i pokreće postupak ustavnosti.7. Bira predsednika i 3 člana ustavnog suda.8. Postavlja i imenuje ministre sa liste koje predlaže mandatar Vlade.9. On je vrhovni zapovednik ili komandant francuske armije.10. Odlučuje o ratu i miru.11. Odlučuje o unapređenjima u vojsci i policiji.12. Bira predsednika i 3 člana ustavnog suda.13. Postavlja i imenuje ministre sa liste koje predlaže mandatar Vlade.14. Imenuje perfekte departmana.15. Dodeljuje ordenje i odlikovanja16. Komanduje legijom stranaca (plaćena vojska; vojnici – članovi pre svega iz inostranstva; vojna formacija koja nije regularna francuska vojska).17. Kreira i vodi spoljnu politiku i jednom godišnje koordinira ambasadore u Parizu.18. Predstavlja Francusku u Evropskoj uniji.19. Raspisuje referendume (kod nas to radi skupstina, parlament)20. Ima svu vlast u vanrednim okolnostima.Zbog svega gore navedenog mnogi teoretičari su skloni tvrdnji da je lična vlast predsednika Republike Francuske mađu najvećima u svetu, ako se izuzme predsednika SAD, kao primer predsedničkog sistema u organizaciji vlasti. Sadašnji predsednik je Nikolas Sarkozi,predsednik Unije za predsedničku većinu (UMP) koji je pobedio na predsedničkim izborima 2007.g, smenivši dotadašnjeg predsednika Žaka Širaka.Francuski predsednici od V republikeZvanična rezidencija i službene prostorije odakle deluje predsednik smeštene su u Jelisejskoj palati.16. Zakonodavna vlast u Francuskoj Zakonodavnu vlast u Francuskoj vrši Parlament. On se sastoji i Nacionalne skupštine i SenataNacionalna skupština se bira univerzalnim i neposrednim izborima. Mandat poslanika traje 5 godina. Nacionalna skupština se sastoji od 577 poslanika, od kojih je 555 izabrano u metropoli (metropolitenska Francuska), a 22-oje izabrano je u prekomorskim departmanima i teritorijama. Poslanici Narodne skupštine raspravljaju o radu Vlade i mogu je smeniti, odnosno ukazati joj nepoverenje (preko odredbe o cenzuri), što se istini za volju dešava jako retko. Takođe, oni raspravljaju o zakonskim predlozima koje im podnose vlada ili predsednik i, zajedno sa Senatom, usvajaju zakone. Francuska Nacionalna skupština zaseda u Burbonskoj palati.Senat predstavlja drugi dom Parlamenta. Bira se univerzalnim i indirektnim (posrednim) izborima, glasovima izbornog tela koje sačinjavaju poslanici Narodne skupštine, regionalni savetnici, generalni savetnici i delegati gradskih saveta. Senatori se biraju na period od 9 godina, tako što se trećina članova Senata bira svake treće godine. Senat čini 321 izabrani senator. Zasedanja Senata odvijaju se u Luksemburškoj palati. U zajedničkom plenarnom zasedanju s Nacionalnom skupštinom u Versaju,

65

senatori glasaju o zakonima i budžetu Francuske. U slučaju smrti ili sprečenosti predsednika Republike njegovu funkciju do izbora novog predsednika vrši predsednik Senata.Ustavni savet- to je svojevrsni kontrolni organ u francuskom političkom sisitemu. Sastavljen je od 9 članova, od kojih po 3-ojicu imenuju: predsednike Republike, predsednik Narodne skupštine i predsednik Senata. Mandat članova ustavnog saveta traje 9 godina. Ustavni savet je zadužen da brine o ravnoteži, odnosno, balansu između zakonodavne i izvršne vlasti i da obezbeđuje poštovanje Ustava (ima funkciju ustavnog suda). Može biti sazvan po određenom pitanju na zahtev predsednika Republike, premijera, predsednika Narodne skupštine, predsednika Senata, ili na zahtev 60 poslanika ili 60 senatora.17. Struktura u funkcije izvršne vlasti Francuske Izvršna vlast je podeljena bicefalno između predsednika i vlade. Specifičnost ovog sistema izvršne vlasti dolazi posebno do izražaja u periodima tzv. kohabitacije, odnosno u periodima kada predsednik Republike i predsednik Vlade pripadaju različitim parijama, kada posebno dolazi do izražaja integrativna i superiorna pozicija predsednika kao “vrhovnog arbitra”.VladaVladu čine Premijer, kao šef vlade, ministri i državni sekretari.Premijer (prvi ministar) je šef vlade. Njega imanuje predsednik Republike, poverivši mu mandat za sastav vlade. Mandatar je obavezno šef najjače stranke u Nacionalnoj skupštini, koja je pobedila na parlamentarnim izborima. U slučaju tesne pobede on je vođa koalicije partija koje čine parlamentarnu većinu. On bira ministre svih kategorija i predlaže ih na usvajanje predsedniku Republike. Odgovoran je predsedniku Republike, ali i pred Parlamentom. Ima zakonodavnu inicijativu da predlaže zakonske nacrte i predloge za raspravu i usvajanje pred Parlamentom. Obezbeđuje sprovođenje zakona preko ministara i ministarstava zaduženih za pojedine resore.Ministri - Ukupan broj ministara varira od jedne do druge vlade. U prinicpu mnisitri se mogu podeliti u 4 grupe:1. državni ministri -. ministri najvažnijih resora2. resorni ministri - za svaku oblast ekonomskog i društvenog života3. delegirani ministri - koji pomažu premijeru u određenim oblastima4. državni sekretari - zaduženi za pojedine oblasti za koje ne postoje posebni ministarski resori.Vlada zaseda u plenarnom sastavu jednom nedeljno (sredom pre podne), kao Ministarski savet i tim zasedanjima obavezno predsedava Predsednik Republike. Predsednik Republike ovlašćuje premijera da predsedava ostalim sednicama vlade na kojima se razmatraju druga pitanja iz njenog resora. Sedište vlade nalazi se u palati Matinjon.18. Izborni sistem u Francuskoj Francuski izborni sistem veoma je bogat i dinamičan, ali i relativno komplikovan i skup.Skoro svake godine održavju se neki od izbora za različite organe vlasti i njihova tela, čime se stvara živa politička atmosfera kao garancija demokratičnosti francuskog društva. Ali posledica ovolikog broja različitih izbora je i porast nezainteresovanosti Francuza za izbore, te sve veća apstinencija biračkog tela i pojačana apatičnost građana, naročito malđih.Razlikujemo aktivni i pasivno biračko pravo. Pasivno biračko pravo je mogućnost nekoga da bira, a aktivno biračko pravo je mogućnost da neko bude izabran. Aktivno biračko pravo i starosni limit da neko bude izabran razlikuje se u zavisnosti od organa koji se bira. Osnovni uslov da neko poseduje biračko

66

pravo je da bude građanin koji poseduje francusko državljansktvo, da je punoletan (stariji od 18 godina) i da poseduje biračku legitmaciju koju mu izdaje gradska skupština na čijoj teritoriji je stalno nastanjen.Prema organima koji se biraju razlikujemo sledeće izbore:1. Izbori za gradsku skupštinu održavaju se svake 6 godine, u gradskim naseljima sa više od 3.500 stanovnika. Gradski savetnici (poslanici gradske skupštine) biraju se univerzalnim i neposrednim izborima. Uslov da neko bude izabran je da ima 18 i više godina.2. Izbori za gradonačelnika se održavaju svake 6 godine, posle gradskih izbora, indirektnim (posrednim) izborima od strane gradskih savetnika, većinskim izbornim sistemom u 3 kruga glasanja. Starosni cenzus za gradonačelnika je 21 ili više godina.3. Kantonalni izbori služe da se izabere po jedan generalni savetnik po kantonu i obnovi trećina sastava Generalnog saveta kantona svake treće godine, univerzalnim i neposrednim izborima, većinskim izbornim sistemom u dva kruga. Uslov da neko bude izabran je 21 godina starosti i više.4. Regionalni izbori se održavaju svake 6 godine i na njemu se biraju regionalni savetnici (poslanici Saveta regiona), univerzalnim i neposrednim izborima, po proporcionalnom izbornom sistemu. Starosni uslov je 21 godina i više.5. Parlamentarni izbori se održavaju svake pete godine. Njima se biraju poslanici Nacionalne skupštine univerzalnim i neposrednim izborima, po većinskom izbornom sistemu u dva kruga. Uslov da neko može da postane poslanik je navršene 23 i više godina.6. Izbori za Senat, kojim se bira trećina senatora, održavaju se svake treće godine, indirektnim izborima, većinskim izbornim sistemom u departmanima koji daju 1 do 4 senatora ili proporcionalnim izbornim sistemom u departmanima koji daju više od 4 senatora (u zavisnosti od veličine departmana). Uslov da neko bude izabran za senatora je 35 godina starosti i više.7. Predsednički izbori se održavaju svake 5 godine (od 2002.g.). To su univerzalni i direktni izbori, po većinskom izbornom sistemu u dva kruga glasanja. Uslov da neko može biti izabran za predsedniak Republike je da je stariji od 21 godine.8. Evropski izbori su relativna novina koja proističe iz članstva Francuse u EU. Njima se biraju 87 francuskih poslanika u Evropskom parlamentu od kandidata koje ističu političke partije, sa mandatom od 5 godina.To su univerzalni direktni izbori od kandidata sa izbornih lista, po proporcionalnom izbornom sistemu.19. Političke partije u Francuskoj Francuska ima veliki broj političkih partija, što čini dinamičnom političku scenu Francuske, ali sam oje manji broj, u zavisnosti od njihove smage i podrške birača, zastupljen u Parlamentu, i po tome se smatraju najvažnijim. U principu, političke partije se (prema strani na kojoj su sedeli u prvom parlamentu posle revolucije) dele na „leve“ (partije levih političkih usmerenja), „partije centra“ i „desne“ (partije desničarskih ili konzervativnih shvatanja). Pojava „ultradesničarskih“ partija sa ekstremno nacionalističkim, odnosno ksenofobičnim shvatanjima, kao što je , je novijeg datuma. U odnosu na izborni rezultat partije se dele na „većinu“ (većinsku partiju ili koaliciju koja ima većinu u Skupštini) i opoziciju. Trenutno najznačajnije partije u Francuskoj su:1. RPR (Rassemblemont pour la Republique - Okupljanje za Republiku) - degolistička partija desnice koju je osnovao bivši predsednik Žak Širak. Ova partija se 2002. godine ujedinila u UMP (Uniju za predsedničku većinu) iz koje potiče sadašnji predsednik Nikolas Sarkozi. Lider RPR-a je gospođa Mišel Alio-Mari.

67

2. UDF (Union pour la democratie franciase - Unija za francusku demokratiju) - koalicija više manjih stranaka, zapravo otcepljano krilo degolističkog pokreta desne orijentacije, iz koje potiče bivši francuski predsednik Desten. Sadašnji lider je Fransoa Bajruo.3. PS (Partie socialiste- Socijalistička partija) - partija socijaldemokratskog tipa, iz koje potiče bivši francuski predsednik Miteran i bivši predsednik vlade Lionel Žospen. Aktuelni lider: Fransoa Oland.4. PC (Partie communiste - Komunistička partija) - radnička partija klasične levice koja je u poslednje vreme izgubila na uticaju i podršci. Generalni sekretar PC Francuske je Rober I.5. PRG (Radicales- Radikali) - radikalna partija levih političkih uverenja (ranije Radikalna socijalistička partija). Sadašnj lider Žan Mišel Bajle.6. Generation ecologie (Generacija ekologije) - moderna partije ekologista s izvesnim levim usmerenjem. Sadašnji lider: Bruce Lalond.7. Les Vertes (Zeleni) - klasična parija koja se zalaže za očuvanje čovekove okoline, najjača partija „zelenih“ (od koje se ocepilo krilo Generacija ekoologije). Aktuelni lider: Žan Lik Benamijas.8. Le FrontNational (Nacionalni Front) - klasična desničarska nacionalistička partija, sa rasističko-ksenofobnom platformom, često kvalifikovana kao „fašistička“ u francuskim medijima. Trenutni lider: Žan Mari Le Pen.9. MDC (Mouvement des Citoyens- Građanski pokret) - nova politička organizacija nastala u istočnoj Francuskoj. Formirao je bivši ministar odbrane i unutrašnjih poslova Žan Mari Ševenman sa desetak sitnijih političkih grupacija manjeg značaja.10. UMP (Union pour la majorité presidentielle - Unija za predsedničku većinu), nova partija desnice, proizašla iz RPR, okupljajući pristalice novog kursa u evropskoj politici za vreme i posle Žaka Širaka. Lider: aktuelni predsednik Nikolas Sarkozi.20. Nastanak i razvoj političkog sistema SAD SAD imaju predsednički sistem političkog sistema. Političko uređenje SAD najčešće se u politikoligiji navodi kao klasičan primer političkog sistema podele vlasti. Zakonodavna, sudska i izvršna vlast su u ovom sistemu odvojene i nemaju direktnog uticaja jedna na drugu. To im daje visok stepen samostalnosti i mogućnost da deluju po principu visoke profesionalnosti i najveće koristi za nacionalne interese. Predsednik SAD ne može da raspusti Kongres, a Kongres ne može (sem u izuzetno retkim slučajevima uz veoma komplikovanu i skoro nesprovodivu proceduru impičmenta) da smeni predsednika SAD. Ovoj nezavisnosti vlasti doprinosi i doživotni mandat članova Ustavnog suda SAD, što znači da su oni bezbedni za svoj položaj i , barem teoretski, oslobođeni političkih i drugih pritisaka. SAD predstavljaju uniju (konfederaciju) sastavljenu od 50 država članica. Izvršna vlast pripada predsedniku, zakonodavna Kongresu, a sudska sudovima, od kojih je najviši organ Ustavni sud SAD, kao specifičniorgan kontrole vršenja vlasti.Istorija SAD je nešto duža od dva veka, što je za evropske pojmove istorije i tradicije prava mladost. Međutim, ova država je nastala na ustavnim i teorijskim iskustvima evropskih demokratskih sistema, pre svega engleskog i francuskog, koje su sa sobom doneli evropski i drugi doseljenici pretopljeni u američku naciju.Proces masovnijeg doseljavanja evropskih iseljenika na prostore Severne Amerike vezuje se za početak 17. veka. Evropski doseljenici su, potiskujući domorodačko, indijansko stanovništvo, nastanjivali na Divljem Zapada i jugu i tu uspostavljali prve oblike organizovane i samoupravne zaštite. Međutim, najjače engleske kolonije i čvršća organizacija prvih oblika vlasti nastali su na istočnoj obali kontinenta i

68

te kolonije održavale su stalne veze sa zemljom maticom tj. Engleskom. Matica ili metropola je, naravno, ekonomski iskorištavala svoje američke kolonije „izvozeći“ u nju nepodobne i siromašne u potrazi za srećnijim životom. Jačanjem ovih istočnoameričkih kolionija jačale su i tendencije za ekonomskim i administrativnim osamostaljivanjem, što je, naravno, dovelo do sukoba. 1775. g. u Filadelfiji održan je Drugi kontinentalni kongres , na kojem je dogovorena saradnja američkih kolonija u suprotstavljanju u to vreme velikoj pomorskoj sili - engleskoj imperiji, čime počinje rat za nezavisnost. 4. jula 1776.g, takođe u Filadelfiji, iako borbe još nisu bile okončane, usvojena je čuvena Deklaracija o nezavisnosti. Ovaj događaj smatra se rođendanom nove nezavisne države i danas se slavi kao nacionalni praznik SAD. Deklaracija o nezavisnosti predstavlja prvi pravni i ustavni akt kojim se prekidaju veze sa metropolom i uspostavlja lista prava i sloboda građana nove države. Ona je na neki način kombinacija ideja iz učenja velikog engleskog političkog filozofa Džona Loka o prirodnom i neotuđivom pravu čoveka na slobodu i ustavnu zaštitu iste, i učenja francuskog filozofa Žan Žak Rusoa o društvenom ugovoru kao ograničenju svake vlasti. U Deklaraciji o nezavisnosti se, između ostalog, kaže da su svi ljudi rođeni jednaki i sa izvesnim i neotuđivim pravima među kojima su život, sloboda i traženje sreće (prvi put je uveden ovaj pojam), da se radi obezbeđivanja ovih prava organizuju vlade koje svoja ovlašćenja izvode iz pristanka onih nad kojima se vlada i sl. Ovim aktom se najavljuje i na neki način utemeljuje budući američki liberalizam u organizaciji vlasti, političkoj filozofiji i kulturi. Smatra se da je autor ovog teksta jedan od predvodnika rata za nezavisnot Tomas Džeferson, koji se smatra „ocem nove nacije“ u političkom smislu. Ovim aktom je 13 severnoameričkih bivčih sngleskih kolonija proglasilo svoju nazavisnot i opredelilo se za zajednički život u jednoj vrsti konfederativne zajednice (konfederacija je sačinjena od samostalnih država, a federacija od više federalnih jedinica).Pored Deklaracije o nezavisnosti, postoje još dva važna dokumenta koja su postavila temelje kasnijem donošenju Ustava. To su Bil o pravima (Bill of rights) Ustava Virdžinije, koji je prethodio Deklaraciji i donet je 12.juna 1776.g. On se smatra najstarijim ustavom jedne od budućih država SAD. U njemu su sadržane osnovne ideje koje su kasnije prihvaćene u Deklaraciji i Ustavu. Pored Bila o pravima, važan dokument predstavljaju i Članci o konfederaciji, koji su usvojeni 15. decembra 1777.g., a ratifikovani od strane članica konfederacije 1.aprila 1781.g., kojima su članicama data prevelika samostalna ovlašćenja ikojima je stimulisan regionalni partikularizam, što postaje prepreka jačanju trgovinskih veza i zajedništva, što za posledicu ima javljanje težnji za uspostavljanjem jače centralne vlasti, odnosno potreba da se pristupi pisanju Ustava jedinstvene države, kojim bi se uveli i mnogi federativni elementi i obezbedio dalji ekonomski, politički i društveni razvoj ove novoformirane države, kao specifične kombinacije konfederativnih i federativnih elemenata. Ustav SAD usvojen je 17. septembra 1787.g. u Filadelfiji. Najstariji učesnik Ustavne konvencije bio je 81-ogodišnji pisac i diplomata, Bendžamin Frenklin, koji je, inače, pored Džejmsa Medisona i Aleksandra Hamiltona tvorac čuvenih Federalističkih članaka.Ustav SAD (Florida, 1787.g.) - jedan od najkraćih na svetu i sasotoji se od 7 članova i kasnije usvojenih 27 amandmana. I pored toga Ustav SAD je najstariji pisani i još uvek važeći ustav u svetu. On predstavlja izvor američke državnosti i osnovu jake državne centralne vlasti. Ustav SAD predstavlja jedan od najznačajnijih stubova na kojima počiva stabilnost ovog političkog sistema.Dve osnovne političke ideje i vrednosti nadahnule su tvorce američkog Ustava:1. Podela vlasti - vlast treba organizovat tako da ona bude podeljena i nezavisna, kako ne bi uticale jedna na drugu ili zloupotrebljavale svoje ingerencije i kako bi istovremeno jedna drugu kontrolisale i

69

ograničavale. Time bi se obezbedila prava i slobode građana i zaštitila od prevelike koncentracije vlasti u jednom organu. U stvarnosti je ispalo da je ipak težište vlasti koncentrisano u funkciji predsednika SAD (izvršna vlast) i da Kongres (zakonodavna vlast), uglavnom preko izglasavanja budžeta ili pretnje impičmentom, može kontrolisati predsednika. S, druge strane Vrhovni sud SAD (sudska vlast) kontroliše druge dve vlasti ocenom ustavnosti predsedničkih odluka ili zakona usvojenih u Kongresu, elastičnim tumačenjem američkog Ustava.2. Federalno uređenje - federacija predstavlja oblik organizovanja odnosa savezne države i 50 država članica i distrikta Kolumbija u kome se nalazi glavni grad SAD, Vašington DC. Savezna vlast mora biti superiorna u odnosu na vlast države članice federacije. Takvoj tendenciji centralne vlasti u prvim decenijama života federacija bio je protivan poljoprivredni Jug, dok je federalno uređenje odgovaralo rezvijenijem Severoistoku. Sukob konfederalista i Federalista (Juga i Severa) bio je toliko jak da je na kraju rezultirao krvavim građanskim ratom (1861-1865), koji se završio pobedom Severa, i to predstavlja konačno utemeljenje federalnog uređenja. Odnos federacije i država je Ustavom rešen tako da je sve ono što ustavnim odredbama nije dato u nadležnosti federacije, prepušteno da se reguliše Ustavima 50 država članica. Ta relativna samostalnost ustavnih ovlašćenja država članica i rezličitost u zakonskim odredbama dovodi do toga da ono što je zakonom kažnjivo u jednoj, nije obavezno kažnjivo i u drugoj državi, pa je to proizvodilo mnoge neobične i administrativno komplikovane situacija.Elastičnost Ustava SAD – “Smestiti” čitav život američke nacije kroz vekove i tumačiti ga kroz samo 7 članova Ustava nije ni malo lak posao. Ovaj zadatak je zato, poveren Ustavnom sudu, koji omogućava da se najraznolikije pravne odredbe mogu shvatiti kao ustavne. U praksi je ovako sažeti Ustav mogao da opstane do današnjih dana samo zbog prava Vrhovnog (Ustavnog) suda da tumači ustav, što u anglosaksonskom pravu ima vrednost zakonske (obavezujuće) odluke. Tumačenja koja je utvrđivao Ustavni sud su pratila ekonomsku, socijalnu i političku evoluciju američkog društva i stimulisala njegov razvoj.Ustavni sistem je postavljen tako da sve ono što ustavnim odredbama nije dato u nadležnost federacije, prepušteno ustavima 50 država članica. To objašnjava različita ustavna rešenja država članica (pa ono što nije kažnjivo u jednoj državi, može biti protivzakonito u nekoj drugoj).21. Predsednički sistem SAD – osnovne karakteristike SAD imaju predsednički sistem političkog sistema. Političko uređenje SAD najčešće se u politikoligiji navodi kao klasičan primer političkog sistema podele vlasti. Zakonodavna, sudska i izvršna vlast su u ovom sistemu odvojene i nemaju direktnog uticaja jedna na drugu. To im daje visok stepen samostalnosti i mogućnost da deluju po principu visoke profesionalnosti i najveće koristi za nacionalne interese. Predsednik SAD ne može da raspusti Kongres, a Kongres ne može (sem u izuzetno retkim slučajevima uz veoma komplikovanu i skoro nesprovodivu proceduru impičmenta) da smeni predsednika SAD. Ovoj nezavisnosti vlasti doprinosi i doživotni mandat članova Ustavnog suda SAD, što znači da su oni bezbedni za svoj položaj i , barem teoretski, oslobođeni političkih i drugih pritisaka. SAD predstavljaju uniju (konfederaciju) sastavljenu od 50 država članica. Izvršna vlast pripada predsedniku, zakonodavna Kongresu, a sudska sudovima, od kojih je najviši organ Ustavni sud SAD, kao specifičniorgan kontrole vršenja vlasti.Ustav SAD (Florida, 1787.g.) - jedan od najkraćih na svetu i sasotoji se od 7 članova i kasnije usvojenih 27 amandmana. I pored toga Ustav SAD je najstariji pisani i još uvek važeći ustav u svetu. On predstavlja

70

izvor američke državnosti i osnovu jake državne centralne vlasti. Dve osnovne političke ideje i vrednosti nadahnule su tvorce američkog Ustava:1. Podela vlasti - vlast treba organizovat tako da ona bude podeljena i nezavisna, kako ne bi uticale jedna na drugu ili zloupotrebljavale svoje ingerencije i kako bi istovremeno jedna drugu kontrolisale i ograničavale. Time bi se obezbedila prava i slobode građana i zaštitila od prevelike koncentracije vlasti u jednom organu. U stvarnosti je ispalo da je ipak težište vlasti koncentrisano u funkciji predsednika SAD (izvršna vlast) i da Kongres (zakonodavna vlast), uglavnom preko izglasavanja budžeta ili pretnje impičmentom, može kontrolisati predsednika. S, druge strane Vrhovni sud SAD (sudska vlast) kontroliše druge dve vlasti ocenom ustavnosti predsedničkih odluka ili zakona usvojenih u Kongresu, elastičnim tumačenjem američkog Ustava.2. Federalno uređenjeIzvršna vlast u SAD oličena je u funkcijama presednika. Smatra se da je predsednik SAD čovek sa najvećim ingerencijama vlasti u danasšnjem svetu. Kaže se da je izvršna vlast monocefalna - u jednoj ličnosti spojene ceremonijalne i efektivna funkcije - on je šef države, šef izvršne vlasti, šef partije, šef oružanih snaga...Predsednik ( i potpredsednik) biraju se na mandat od 4 godine, univerzalnim i indirektnim izborima (preko tzv. izbornika ili elektora po državama članicama), po većinskom izbornom sistemu. Mandat predsednika može biti obnovljen samo jednom. Uslov da bi neko bio izabran za predsednika SAD jeste da je američki državljanin po rođenju, star najmanje 35 godina i da je najmanje 14 godina rezident SAD.Ovlašćenja predsednika SAD su:1. Imenuje i opoziva državne sekretare i članove svojih savetodavnih tela (koji čine njegov „ovalni kabinet“ budući da vlada u klasičnim smislu ne postoji) kojima poverava određene oblasti i sprovođenje predsedničke politike (državnog sekretara za isnostrane poslove, savetnika za nacionalnu bezbednost, direktore najvažnijih nacionalnih agencija - CIA, NASA i sl., i biroa - FBI itd.)2. Imenuje predsednika i članove Vrhovnog suda, sa doživotnim mandatom3. Funkcija predsednika države i šefa „vlade“ oličena u jednoj osobi4. Vrhovni šef državne administracije5. Vrhovni zapovednik svih eodava Armije SAD6. Poseduje zakonodavnu moć da donosi predsedničke dekrete, da učestvuje u inicijativi za podnošenje zakonskih projekata7. Ima pravo obaveznog veta na zakone usvojene u Kongresu. Ipak, veto predsednika može biti nadglasan dvotrećinskom većinm u oba doma Kongresa.8. Može da zatraži od Vrhovnog suda tumačenje Ustava ili ocenu da li je neki zakonski projekat u skladu sa Ustavom SAD9. Rukovodi spoljnom politikom i odbranom zemlje10. Poseduje mnogobrojne reprezentativne i protokolarnedužnosti i ingerencije.22. Obeležja američkog federalizma SAD predstavljaju uniju (konfederaciju) sastavljenu od 50 država članica.- Nastanak američkog federalizma- Ustav SAD.23. Mesto, struktura i funkcije Kongresa u političkom sistemu SAD

71

24. Zakonodavna vlast u SAD 25. Istražne i sudske funkcije američkog Kongresa Zakonodavno telo u političkom sistemu SAD je Kongres. Kongres se sastoji od dva doma: Predstavničkog doma i Senata.Predstavnički dom - Članovi predstavničkog doma Kongresa biraju se univerzalmim i neposrednim (direktnim) izborima u jednokružnom većinskom izbornom sistemu. Mandat članova Predstavničkog doma je dve godine a njihov broj po državama varira u zavisnosti od veličine, odnosno broja stanovnika, države. Ukupno ima 435 članova. Član Predsatvničkog doma može biti lice koje je navršilo 25 godina starnosti, i minimum 7 godina je državljanin SAD, i u vreme izbora je stanovnik države u kojoj se bira. Predstavnički dom Kongresa utiče na ekonomsku politiku cele zemlje, usvajanjem visine i vrste poreza za građane i preduzetnike. Predstavnički dom ima isključivo pravo pokretanja postupka za krivično gonjenje službenih lica.Senat - po izbornom zakoniku SAD (US Code) senatori se biraju na unoverzalnim i direktnim izborima od strane naroda, u godini koja prethodi isteku mandata određenog senatora, na mandat od 6 godina, koji započinje 3 dana januara naredne godine. Biraju se po dvojica iz svake države članice (ukupno 100 senatora). Odmah po svom sastanku posle prvih izbora oni se dele što je moguće ravnomernije u 3 grupe. Mesta senatora prve grupe upražnjuju se po isteku druge godine, senatora druge grupe po isteku četvrte godine, a mesta senatora treće grupe po isteku šeste godine.Senatori moraju da ispunjavaju sledeće uslove: minimum 35 godina starosti, minimum 9 godina državljanstva SAD i da u vreme izbora budu stanovnici države koju predstavljaju. Senat kontroliše spoljnu politiku svedočenjima predstavnika Stejt dipartmenta (Ministarstva spoljnih poslova SAD) pred senatskim odborrima i njihovim odgovaranjem na pitanja senarora i daje saglasnost na imenovanje sudija Vrhovnog suda. Senatom predsedava potpredsednik SAD, koji se bira ostovremeno i po predlogu predsedničkog kandidata.Ovlašćenja i prava Kongresa su pre svega u oblasti zakonodavne vlasti i data su u okviru člana 1. Ustava SAD. To su:* vrši zakonodavnu vlast i donosi akte konsitutivne snage* ustanovljava i ubira poreze* zaključuje zajmove u ime SAD* reguliše trgovinu sa stranim državama* kuje novac, određuje njegovu vrednost i vrednost stranih valuta* ustanovljava poštanske urede i poštanske puteve* osnova sudeove niže od Vrhovnog suda* kongres ima ekskluzivno pravo objave rata, kontroliše oružane snage i vojsku i mornaricu* kontroliše rad javnih službi (administracije SAD) pozivom šefova na svedočenja (hearings) pred komitetima Kongresa, ili, najefikasnije, usvajanjem budžetskih sredstava za funkiconisanje tih službi* izglasava državni budžet i kredite u sprovođenju državne politke i na taj način može da blokira ili utiče na odluke predsednika i sprovođenje državne politike* istražne i sudske funkcije Kongresa i postupak impičmenta: poveravaju se komisijama koje se formiraju za određenu namenu i po pitanju stvari od nacionalnog značaja. Svaki građanin SAD, a posebno svaki funkcioner ili službenik državne administracije, dužan je da se pojavi i da iskaz, odnosno odgovara na pitanja kongresne komisije. Ukoliko bi odbio da se pojavi pred komisijom Kongresa, mogao bi biti optužen za uvredu ovog vrhovnog zakonodavnog tela. Građanin SAD može, u slučaju da proceni da

72

njegov iskaz može da posluži za optužnicu protiv njega, da se zaštiti pozivanjem na Peti amandman Ustava SAD, u kome se kaže da niko nije obavezan da daje iskaze koju mogu da posluže za njegovo sudsko gonjenje. Ova funkcija Kongresa je u istoriji bila zloupotrebljavana u hladnoratovske i ideološke svrhe i bila ozbiljna pretnja po prava i slobode levo orijentisanih američkih građana, posle Drgog svetskog rata, u vreme poznate Makartijeve kongresne komisije za antiameričku delatnost (komisije za „lov na veštice“), odnosno progon „komunista“ i njihovih simpatizera (Čarli Čaplin). Impičment predstavlja tužbu koju Predstavnički dom podiže protiv predsednika države u slučaju da je on prekršio zakon. Postupak impičmenta predstavlja komplikovanu i skoro nesprovodivu proceduru i on je protiv predsednika SAD izvršen kroz istoriju 2 puta (Endru Džonson). Ono što ga čni gotovo neostvarivim je činjnica da je za opoziv predsednika potrebna dvotrećinska vaćina u oba kongresna doma. Uz čitav komplikovan proces istrage za navodno predsednikovo kršenje Ustava ili optužbu za korupciju ili izdaju nacionalnih interesa. Poslednji takav slučaj pokrenut je protiv predsednika Ričarda Niksona zbog čuvene „Votergejt afere“ i nije okončan, jer je predsednik Nikson, iz etičkih i ličnih razloga, sam odlučio da podnese ostavku. Impičment je pokrenut i protiv predsednika Bila Klintona, zbog seksualne afere.26. Vrhovni sud SAD – mesto, funkcije i značaj Vrhovni sud ima ogroman značaj u političkom sistemu SAD. Njegova osnovna funskcija sastoji se u kontroli usklađenosti zakona sa Ustavom SAD i oceni zakononitosti postupaka i akata državne administracije.Vrhovni sud se sastoji od predsednika i 8 članova, koje bira predsednik SAD na doživotni mandat, a njegov izbor potvrđuje Senat. Vrhovni sud, takođe, presuđuje u sporovima između država članica, između države članice i Unije (SAD) i između građana i federalne države, na osnovu anglosaksonskog precedentnog prava.Ustav SAD (Florida, 1787.g.) - jedan od najkraćih na svetu i sasotoji se od 7 članova i kasnije usvojenih 27 amandmana. I pored toga Ustav SAD je najstariji pisani i još uvek važeći ustav u svetu. On predstavlja izvor američke državnosti i osnovu jake državne centralne vlasti. Ustav SAD predstavlja jedan od najznačajnijih stubova na kojima počiva stabilnost ovog političkog sistema.Dve osnovne političke ideje i vrednosti nadahnule su tvorce američkog Ustava:1. Podela vlasti2. Federalno uređenjeElastičnost Ustava SAD – “Smestiti” čitav život američke nacije kroz vekove i tumačiti ga kroz samo 7 članova Ustava nije ni malo lak posao. Ovaj zadatak je zato, poveren Ustavnom sudu, koji omogućava da se najraznolikije pravne odredbe mogu shvatiti kao ustavne. U praksi je ovako sažeti Ustav mogao da opstane do današnjih dana samo zbog prava Vrhovnog (Ustavnog) suda da tumači ustav, što u anglosaksonskom pravu ima vrednost zakonske (obavezujuće) odluke.Tumačenja koja je utvrđivao Ustavni sud su pratila ekonomsku, socijalnu i političku evoluciju američkog društva i stimulisala njegov razvoj.Ustavni sistem je postavljen tako da sve ono što ustavnim odredbama nije dato u nadležnost federacije, prepušteno ustavima 50 država članica. To objašnjava različita ustavna rešenja država članica (pa ono što nije kažnjivo u jednoj državi, može biti protivzakonito u nekoj drugoj).27. Partijski sistem u SAD Političke partiej predstavljaju jedan od glavnih elemenata američkog političkog sistema. U Ustavu SAD nema eksplicitnih odredbi koje se tiču uloge i delovanja političkih partija. Ipak, one predstavljaju osnovu stabilnosti političkog uređena zemlje. Političke partije SAD nisu ideološke, već političko pragmatične

73

organizacije. To su, ustvari široke koalicije na federalnom nivou koje glavninu svog delovanja vezuju za predizbornu kampanju svojih predsedničkih kanidata. SAD, dakle imaju dvopartijski politički sistem, a dve najvažnije i najjače političke partije su Demokratska i Republikanska.Demokratska partija nastala je početkom 19. veka i njenim osnivačem smatra se treći predsednik SAD Tomas Džeferson. Istaknute ličnosti iz demokratske partije su: Kenedi, Lindon Džonson, Džimi Karter, Bil Klinton, Al Gor, Barak Obama.Republikanskia partija je osnovana 1854.g. i od tada je uglavnom dominirala u upravljanju na federalnom nivou. Istaknuti republikanci: Linkoln, Teodor Ruzvelt, Dvajt Ajzenhauer, Ričard Nikson, Gerald Ford, Ronald Regan, Džordž Buš (obojica).Generalno uzev, Republikanska partija se smatra konzervativnijom od demokratseke, mada obe imaju svoja konzervativna i liberalna krila.Demokratska i Republikanska partija se bore za pobedu svojih kandidata za jevne funkcije: za mesta u gradskim savetima, mesta gradonačelnika,mesta guvernera država, mesta u Predstavničkom domu i Senatu i za mesto predsednika SAD. Izborna trka se obično odvija u dve faze: nominacija kandidata u okviru svoje partije i borba da se porazi kandidat rivalske partije na izborima.U prvoj polovini 20. veka još neke partije su imale politički uticaj, naročito na nivou država i lokalnom nivou - Socijalistička partija je imala svoje preedstavnike u Predstavničkom domu kongresa i gradonačelnike u preko 50 gradova, Progresivna partija je duže vreme držala guvernersko mesto u Viskonsinu, a jedan nezavisni kandidat je 1974.g. postao guverner države Mejn.Posebnu ulogu u političkom životu SAD u vezi sa partijskim sistemom imaju oficijelne i neoficijelne interesne grupe : lobi i grupe za pritisak čije je delovanje potpuno legalno i prihvaćeno u američkom društvu. Lobiji su ime dobilo o nazivu za hodnik Kongresa u kojima oni najčešće deluju, preserećući kongresmene i vršeći pritisak na njih. Amerikanci vole da kažu da delovanje ovih političkih grupa proizilazi iz Prvog amandmana Ustava SAD koji garantuje slobodu govora, udruživanja i podnošenja miroljubivih peticija. Ove interesne grupe formalnim, a naročito neformalnim delovanjem u odnosu na kongresmene, senatore i državnu administarciju utiču na donošenje političkih odluka ili formiranje javnog mnjenja u odnosu na pitanja od nacionalnog interesa. Reč je o onim oblicima participacije u kojim učestvuju oni društveni i politički subjekti koji ne pripadaju organizaciji vlasti. Oni zastupaju interese određenih ekonomskih, profesionalnih i drugih civilnih organizacija.Grupe za pritisak u najvećem procentu zastupaju interese krupnog biznisa onih koji inače po sili svog ekonomskog položaja već imaju privilegovano mesto u američkom društvu. Bogatstvo se javlja u tom kontekstu kao put ka političkom uticaju. U Americi je dominantno geslo “novac je majčino mleko politike”. Sredstva kojima se služe su u rasponu od ubeđivanja do korupcije a imaju svoje agente, lobiste i lobi kancelarije u Vašingtonu28. Faktori stabilnosti političkog sistema SAD Faktori stabilnosti američkog politilkog sistema su:1. Ogromno teritorijalno prostranstvo i značajni prirodni resursi bili su dobra polazna osnova doseljenicima koji su, defavorizovani u Evropi, u „potrazi za srećom“ svojski radili na izgranji zemlje;2. Posle građanskog rata između Severa i Juga, nikada se više nisu odigrala nikakva ratna razaranja na tlu SAD, tako da je izgradnja privrednih potencijala tekla bez diskontinuiteta, za razliku od evropskih i drugih zemalja, u kojima su Prvi,a naročito Drugi svetski rat izazvali potpunu devastaciju privrede i milionske ljudske žrtve;

74

3. Doseljeno stanovništvo se umesto konfrontacija u međusobnim multietničkim, multikonfesionalnim i drugim sukobima, stopilo u novostvoreni etnicitet nazvan “američka nacija”;4. Američka varijanta liberalnog kapitalizma i priroda produkcionih odnosa pogodovali su integraciji američkog društva, ekonomskog i političkog sistema. S tim u vezi američki politički sistem karakteriše i odsustvo tredicije sindikalnog organizovanja i štrajka kao sredstva za postizanje radničkih benificija koje je široko korišćeno u evropskim zemljama ;5. Neki autori naglašavaju kao američki specifičnost i prednost, preskočenu feudalnu fazu u razvoju ove zemlje, nastale krajem 18. veka. Ipak, treba uzeti u obzir da je na poljoprivrednom jugu SAD, na ogromnim plantažama pamuka, duvana, kikirikija i drugih kultura, kao svojevrsni relikt feudalizma, ogroman doprinos ekonomskom razvoju dao robovki rad crnačkog stanovništva dovoženog iz Zapadne afrike i javno prodavanog kao robovska radna snaga.6. Drugi talas imigracije za vreme II svetskog rata doveo je u SAD visokoobrazovane i bogate slojeve evropskih naroda (naročito Jevreja ili imigranata leve političke orijentacije). Po završetku rata nastavjlen je “priliv mozgova” (najobrazovanijihkadrova koji se kao gotovi stručnjaci stavljaju na raspolaganje američkoj privredi) sve do današnjih dana;7. „Priliv mozgova“ decenijama je pratio i priliv stranog kapitala, koji je tražio pogodne i sigurne uslove za ulaganja i oplodnju, a kome je pogodovao američki liberalni kapitalizam. Tako su SAD od zemlje koja je vapila za stranim kapitalom izrasle u najvećeg svetskog finansijera, kome se uložena sredstva decenijama unazad mnogostruko vraćaju;8. Dobro organizovani politički sistem, jaka pozicija izvršne vlasti (posebno predsednika SAD), dve jake političke parije koje se smenjuju na vlasti, široka lična i politička prava i slobode građana, svakako su faktori stabilnosti političkog sistema SAD.29. Nastanak i razvoj švajcarskog političkog sistema i Ustav „Konfederacije“ UvodPolitički sistem Švajcarske obično se uzima za primer trećeg tipa političkog uređenja u okviru kapitalističkih zemalja (pored parlamentarnog i predsedničkog), sistema jedinstva ili konfuzije vlasti, odnosno konventskog (skupštinskog) sistema buržoaske demokratije. Švajcarska se inače smatra konfederacijom, ali suštinski predstavlja federaciju (sačinjena je od više federalnih jedinica, a ne od samostalnih država).Ona je savezna republika sa dugom tradicijom političke i vojne neutralnosti, što joj je omogućilo da bude domaćin mnogim međunarodnim organizacijama kao što su Međunarodni olimpijski komitet, UEFA, FIFA, pa čak i sedište UN za Evropu (Ženeva), iako je punopravna članica postala tek 2002. godine (pošto je referendum o pristupu propao 1992. godine).Inače, službeno ime države je na latinskom jeziku - Confoederatio Helvetica. To je zato da se ne bi favorizovao jedan od četiri zvanična jezika koji se regularno i zvanično govore i upotrebljavaju u administrativnoj i školskoj praksi (nemački, francuski, italijanski i romanš tj. retroromanski).Švajcarske je, dakle, savezna parlamentarna republika koju čine 26 kantona. Glavni grad, ali ne i najveći, je Bern, a ekonomsko, administrativno, saobraćajno i kulturno središte je Cirih. Švajcarska je članica Saveta Evrope, Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj, Partnerstva za mir, Evropske asocijacije za slobodnu trgovinu, UN, STO i mnogih drugih organizacija.U etničkom pogledu Švajcarska predstavlja specifičnu mešavinu sa 65% stanovnika germanskog porekla, 18% stanovnika francuskog porekla, 10% stanovnika italijanskog porekla, 1% autohtonog romandskog

75

stanovništva (Romaniš) i 6% pripadnika ostalih etničkih grupa. U verskom pogledu, Švajcarska je podeljena na 2 skoro jednaka dela: 47,6% čine katolici, a 44,3% protestanti. Ostale veroispovesti čine oko 8%.Švajcarska konfederacija (Confederatio Helvetique) nastala je 1. avgusta 1291. g. Paktom koji su „ da bi se bolje odbranili i očuvali svoj integritet, svoje građane i njihova dobra“ zaključili građani tri prakantona (Švic, Ur i Untervald). Oni stvaraju tzv. „večiti savez“ da bi se zaštitili od najezde Habzburgovaca.Tako je nastao prvi Ur-kanton, kao preteča buduće države Švajcarske.Konfederacija je nastala na bazi zajedničkih interesa i u najboljoj i uzajamnoj nameri da se uzajamno zaštite zajedničkom snagom ove tri male zajednice. U ovom kraatkom osnivačkom aktu, pored te osnovne ideje, dati su i neki embrionalni elementi pravnog i ustavnog sistema Konfederacije, posebno u smislu kako će se Konfederacija odnositi prema svojim građanima ili strancima počiniocima krivičnih dela, kako će im suditi i sl., kao i kako će se postupati ako jednoj od članica neka druga država nanese nepravdu ili objavi rat. Istog dana kada je donešen Pakt građani ova tri prakantona su se na brdu Rutli zakleli da će biti „jedna i jedina nacija braće“.Od tada počinje narastanje nove zajednice, tako što se Švajcarskoj zajednici sukcesivno pridružilo još 19 kantona (među kojima Cirih, Cug, Bern, Bazel, Šafthauzen, Apencel, Sent Galen i dr.). Poslednji u nizu 1815.g. (na Bečkom kongresu) pridružili su se Vale, Nefšatel i Ženeva, čime je Švajcarska dobila današnju konfiguraciju i konačne državne granice. Nekoliko sela je 1978.g. napustilo kanton Bern, i formiralo poslednji, 23. kanton Jura.Švajcarska je postala nezavisna nacija, proglašenjem Deklaracije o nezavisnoti 1648.g. (Vestfalskim ugovorom- mirom), a 1812.g proglasila je svoju neutralnost.Dve važne godine na kulturnom i verskom palnu su formiranje prvog švajcarskog univerziteta u Bazelu 1460.g. i početak reformacije u švajcarskoj crkvi 1522.g.U novijoj švajcarskoj istoriji najvažnija godina je svakako 1848.g. kada je usvojen Federalni Ustav koji je sa izmenama i dopunama važio sve do 1999.g., kada je na referendumu usvojen novi Federalni Ustav Švajcarske. Takođe na referendumu, maja 2000.g usvojen je Bilateralni ugovor Švajcarske sa EU, čime je uspostavljena pravna osnova intezivne saradnje ove zemlje sa evropskim integracijama.Interesantno je da je ova konzervativna zemlja tek 1971.g. dodelila ženama biračko pravo. Pionirke na mestu šefova izvršne vlasti bile su Elizabet Kop,Rut Drajfus i Rut Mecler, koja je 1999.g. postala treća žena šef izvršne vlasti Švajcarske sa samo 34 godine starosti.Obično se kao iliustracija ljubomornog čuvanja tradicija u Švajcarskoj navodi primer poljoprivrednog i nepristupačnog kantona Apencel Ineroden, koji je poznat po svom čuvenom siru Apenceler, ali i po tome što se u njemu i danas odluke donose i predstavnici biraju na skupu odraslih građana na gradskom trgu, ali bez učešća žena. Žene u ovom kantonu još uvek nemaju pravo glasa, iako je federalno biračko pravo za žene uvedeno još ’71.Ustavni sistem ŠvajcarskePrema Ustavu iz 1848. Švajcarska je bila federacija 22 kantona. Svaki od kantona imao je svoj Ustav. Odnos kantonalne i federalne vlasti išao je u prilog kantonalnoj vlasti – sve što eksplicitno nije pripadalo nadležnosti federacije, regulisano je na nivou kantona. Posledica ovako podeljenih nadležnosti je dvostruko državljanstvo u Švajcarskoj: federalno i kantonalno. Iako je federalno državljanstvo jako teško dobiti, kantonalno je još teže jer ono daje prava za učestvovanje u političkom životu.

76

Drugi Ustav Švajcarske, s izmenama i dopunama, ali bez zadiranje u osnovne ustavne postavke uređenja zemlje, usvojen je 1874.g.Ustav Švajcarske iz 1999.g. donosi manje izmene i dopune prethodnih rešenja: Švajcarska je konfederacija 23 kantona (država), od kojih su tri podeljena na polukantone. Po Ustavu ovlašćenja Konfederacije su: zaštita zemlje i njenih građana, poštanske, telefonske i telekominikacione usluge, monetarni sistem, transport, vojska, carina i diplomatski odnosi. Sve ostalo u nadležnosti je kantona i lokalnih organa vlasti.Švajcarska ima tradiciju neposredne demokratije u vidu inicijative ili referendumskog izjašnjavanja građana po najvažnijim pitanjima od nacionalnog interesa. Najmanje 100 000 građana može pokrenuti narodnu inicijativu za glasanje o izmeni ili proširenju Ustava ili federalnog zakona. Ukoliko Federalni savet želi promenu ili proširenje Ustava ili federalnog zakona, 50 000 građana može zatražiti referendum za izjašnjavanje o tome.30. Obeležja švajcarskog federalizma -UvodŠvajcarski sistem predstavlja svojevrstan unikat - niko nije kopirao njihov politički sistem!Obeležja švajcarskog federalizma su.- Stalni dualizam federalnog i kantonalnog – Zbog načina nastanka, jezičke, etničke i kulturne strukture i složenosti, kao i potrebe da se zaštiti od pretenzija moćnih suseda, Švajcarska je bila predodređena da se organizueje kao federalna država.Međutim, od njenog nastanka stalno je prisutan dualizam federalnog i kantonalnog. On se ogleda u stalno prisutnoj tendenciji federalnih organa da preuzmu što veće ingerencije i u prevalenciji kantonalnog nad federalnim u svakodnevnom životu. Naime, odnos kantonalne i federalne vlasti išao je u prilog kantonalnoj vlasti – sve što eksplicitno nije pripadalo nadležnosti federacije, regulisano je na nivou kantona.- Tradicija različitih oblika neposredne demokratije - Neposredna demokratija, u zavisnosti od veličine kantona. (Apencel Ineroden i Glarus) - Landsgemeinde - skupštine svih punoletnih građana (nalik antičkim polisima) na kojima se donose odluke o kantonalnom zakonodavstvu i o izboru predstavnika za Veće kantona.Švajcarska ima tradiciju neposredne demokratije u vidu inicijative ili referendumskog izjašnjavanja građana po najvažnijim pitanjima od nacionalnog interesa. Najmanje 100 000 građana može pokrenuti narodnu inicijativu za glasanje o izmeni ili proširenju Ustava ili federalnog zakona. Ukoliko Federalni savet želi promenu ili proširenje Ustava ili federalnog zakona, 50 000 građana može zatražiti referendum za izjašnjavanje o tome. Referendumi mogu biti sprovođeni na lokalnom (za pitanja od lokalnog značaja) i univerzalnom nivou (za pitanja od opšteg nacionalnog interesa). U periodu od Drgog ustava (1874.g.) do 1980.g. Švajcarska je 183 puta raspisala referendum.- Koncentracija najviše vlasti u Federalnoj skupštini i kantonalnim i opštinskim skupštinama na nižem nivou - izvršna vlast se poverava telima koja u neku ruku predstavljaju organe skupštine, odgovorna su njima i nemaju mogućnost raspuštanja skupštine. Skupštine su, dakle, težište vlasti, ali ujedno i kontrolor svih ostalih oblika vlasti u Švajcarskoj.- Efikasna, jaka i veoma razvijena lokalna samouprava - građani sve svoje političke, ekonomske, infrastrukturne i životne probleme rešavaju u okvirima opština, distrikta i kantona, koji imaju značajna ovlašćenja (sve što nije eksplicitno stavljeno u nadležnost federalnih organa). Ovde može da se doda deo o administrativnoj podeli i lokalnoj samoupravi

77

- Tropartijski politički sistem – sistem 3 glavne partije koje pobeđuju na izborima.- Dobro i beskonfliktno funkcionisanje multietničkog, multikulturnog i multijezičkog društva, koje je shvaćeno kao bogatstvo i razlog za ponos, a ne za stalne političke i druge trzavice.31. Federalna skupština u političkom sistemu Švajcarske Federalna skupština, predstavlja vrhovno zakonodavno telo i i u njoj se nalazi težište vlasti u Švajcarskoj federaciji. Zato se ovaj sistem naziva skupštinskim. Skupštiana se sastoji od dva doma:1. Veća građana (Standerat) ili „malog veća“ u kome su po dva predstavnika svakog kantona i po jedan predstavnik polukantona, bez obzira na veličinu kantona2. Nacionalnog veća (Nationalrat) ili „velikog veća“ sa 200 predstavnika koji se nioraju proporcionalno veličini kantona, ali ne manje od jednog po kantonuFederalna skupština je zakonodavni ali i kontrolni organ koji vrši nadzor nad funkcionisanjem državne administracije. Svi ostali organi su njoj odgovorni i vrše funkcije koje im skupština poverava. Izvršna vlast se, dakle, poverava telima koja u neku ruku predstavljaju organe skupštine, odgovorna su njima i nemaju mogućnost raspuštanja skupštine.Sudska vlast: Federalni sud u LozaniIzvršna vlast: Federalni savet (Bundesrat), koji se sastoji od 7 članova izabranih na zajedničkoj sednici oba doma Federalne skupštine. Mandat članova Federalnog saveta je četiri godine, s tim da se predsednik saveta menja svake godine. Zbog svega toga, skupština ima odlučujuću pozicjiu u političkom sistemu Švajcarske. Ima 7 resora.32. Partijski sistem u Švajcarskoj Švajcarska ima tropartijski politički sistem. Tradicionalno najjače političke partije su:* Hrišćansko-demokratska partija* Socijalistička partije Švajcarske* Radikalno-demokratska partija* Demokratska unija centra* Ekološka partija Švajcarske (Zeleni)i nekoliko drugih manjih partija.Uočljivo je odsustvo jakih i dobroorganizovanih radničkih partija s levim političkim shvatanjima, mada u političkom životu deluje koalicija Švajcarske partije rada i Radničke narodne partije i to u frankofonskom delu ove zemlje. Takođe je primetno odsustvo jakih rasističkih, nacionalističkih ili separatističkih partija, s izuzetkom pokreta za nezavisnost Jure, političkog pokreta novog franskofonskog kantona koji je nastao odvajanjem od dominantnog germanofilskog kantona Bern, 1978.g.Delovanje brojnih političkih partija ne dovodi u pitanje temeljne vrednosti švajcarskog društva i političkog uređenja.33. Oblici neposredne demokratije i političke participacije u Švajcarskoj - Neposredna demokratija u Apencel Inerodenu i Glarusu - Landsgemeinde- Jaka tradicija narodne inicijative i referenduma34. Lokalna samouprava u Švajcarskoj Kantoni su konstituenti, federalne jedinice švajcarske federacije. Relevantan broj kantona ( za izbor u Veće kantona) je 23 , ali su 3 katona podeljena na po dva podkantona, što čini ukupan broj od 26 jedinica (20 celih kantona i 6 polukantona). Iako je unutrašnja autonomija kantona ista za cele i polukantone, polukantoni imaju samo jedno mesto, umesto dva, u Savetu kantona, i pola glasa u

78

slučajevima kada većina kantona mora da odobri promene ustava. Kantoni su podeljeni na više okruga (becirka), a svaki okrug na više opština. U Švajcarskoj ukupno ima 2929 (3032) opština. One opštine koje imaju više od 10 000 stanovnika smatraju se gradovima, a manje selima. Lokalna samouprava u ovim administrativnim jedinicama tradicionalno dobro funkcioniše.Razlike među kantonima su velike, ne samo u pogledu etničkog sastava stanovništva i dominantnog jezika u upotrebi već i po veličini teritorije i broja stanovnika. Tako kanton Bazel-grad ima svega 37 kvadratnih kilometara, a najveći Kanton Graubinden 7105 kvadratnih kilometara (17,2% švajcarske površine). Slična nesrazmera je i u pogledu broja stanovnika. Tako kanton Cirih ima 1.228.000 stanovnika, a polukanton Kanton Apencel Ineroden svega 15.000.Bez obzira na to, kantoni su jednaki i svi imaju svoj glavni grad, ustav, zakonodavnu, sudsku i izvršnu vlast. Znamenita specifičnost dva mala kantona u Švajcarskoj (Apencel Ineroden i Glarus) su i Landsgemeinde - skupštine svih punoletnih građana (nalik antičkim polisima) na kojima se donose odluke o kantonalnom zakonodavstvu i o izboru predstavnika za Veće kantona.Politička struktura kantona veoma podseća na onu koja je ustanovljena 1848. godine, kada je ustanovljena moderna Švajcarska država. Svoje ustave, kao i sve švajcarske ustave, kantoni ratifikuju na referendumu. Oni se vremenom menjaju, a česte su i izmene i dopune zakona. Kantonalni parlamenti su jednodomi, i poznati su pod različitim imenima od kantona do kantona. Pored Kantonalne skupštine (parlamenta), koja predstavlja zakonodavno telo u okviru svojih ovlašćenja, postoje još i Kantonalno veće, kao izvršni organ i Kantonalni sud, kao glavni sudski organ. Kantonalna izvršna vlast je ustrojena kao zajednička vladavina, sa vlašću poverenoj odborima, a ne pojedincu. Kantonalna rukovodstva imaju 5 do 7 članova, izabranih od strane naroda.Pored ovih, kantonalnih organa vlasti i svaki becirk ili okrug ima svoju Skupštinu becirka, kao neku vrstu zakonodavne vlasti. Izvršnu vlast u becirku vrši Veće becirka,a sudsku Sud becirka. Glavne nadležnosti ovih organa vlasti su obrazovanje i sudstvo.Takođe, na nivou opština, iz kojih su sastavljeni okruzi, postoje Opštinske (gradske) skupštine, kao skupštine svih građana u pojednim mestima ili skupštine predstavnika kojima su građani izglasali poverenje na izborima. Ove skupštine predstavljaju zakonodavni organ. Izvršnu vlast vrši Opštinsko (Gradsko veće) , a sudsku vlast Mirovni sud. Glavna ovlašćenja gradskih organa vlasti nalaze se u oblasti lokalnih usluga (elektroenergija, voda, vatrogasci, gradska policija i sl.), transportu i održavanju lokalne putne mreže, organizaciji školstva i priikupljanju opštinskih poreza kojima se finansiraju sve ove vrste usluga i infrastrukture.Ovlašćenja kantona određena su sa jedne strane negativno prema Ustavu, a s druge strane ograničena su autonomijom konstitutivnih opština kantona. Svaki kanton za sebe određuje stepen samouprave opština. S druge strane, svi poslovi koji nisu izričito dati federalnoj vlasti su u nadležnosti kantona. U Ustavu se izuzetno često javlja princip preklapanja i saradnje federalne i kantonalnih vlasti. Od oblasti koje su nominalno potpuno u nadležnosti kantona (mada se i tu javlja mogućnost pomoći federacije) najbitnije su osnovno i srednje obrazovanje, kultura, regulisanje lokalnih crkvenih pitanja, urbanizam, jezik kantona, zaštita kulturnog i istorijskog nasleđa, staranje o određenim socijalnim kategorijama i lokalni porezi.35. Uzroci nastanka i odlike autoritarnih političkih sistema kapitalističkih zemalja

79

I kapitalistički sistemi, iako imaju dugu tradiciju poštovanja i zaštite ljudskih prava i sloboda, kada zapadnu u ekonomsku i politočku krizu, mogu da se okrenu autoritarni oblicima vladavine kao rešenju. Izraziti primeri takvih režima su:* Fašizam i nacionalsocijalizam u Italiji, Nemačkoj, Španiji i Portugaliji* Peronizam u Argentini* Pinočeova diktatura u Čileu* Režim aprarthejda i rasne segregacije u Južnoj Africi* Režimi vojnih hunti u zemljama Južne AmerikeUzroci nastanka: autoritarni režimi najčešće nastaju u periodima kriza (ekonomskih, političkih, socijalnih ili kao opsledica svetskih sukoba) kao pokušaj da se iz njih izađe uz pomoć autokratskih metoda i diktatura. Prvi oblici autoritarnih režima, baš iz tog razloga, nastaju posle Prvog svetskog rata, a naročito u doba velike svetske ekonomske krize 1929- 1933, i to pre svega u zemljama koje su kao agresori pretrpele velike štete od ratnih razaranja i bile suočene sa obavezoma da plate ratne reparacije, što je dovelo do osiromašenja najširih slojeva i opšteg beznađa i samim tim dovelo te zemlje u poziciju da postanu pogodno tle za formiranje podrške autoritarnim režimima, jer su osiromašeni i defavorizovani slojevi najpogodniji za animiranje primamljivim idejama kojima lideri političkih partija obećavaju renesansu nacionalne, ekonomske i političke moći i slave te zemlje, poboljšanje uslova života i sl., uz demagogije o superiornoj naciji i super ljudima.Odlike:* demagoška i agresivna politička propaganda kojom se stiče podrška širokih masa i obezbeđuje pobeda na izborima ili stvara „armija“ za rušenje postojeće vlasti koja se proglašava glavnim krivcem za patnju i bedu u kojima mase žive. Ta propaganda u početku je orijentisana na žigosanje protivnika partijskih ideja (krupan kapital, leve komunističke partije, Jevreji, Sloveni i dr.), a kasnije se usmerava ka uspostavljanju autokratskog režima i ratničke pretenzije prema drugim zemljama i narodima, koji predstavljaju sada smetnju za ostvarivanje nacionalnih ciljeva. U tom smislu gradi se mit o arijevskoj klasi, uzvišenom poreklu i superiornosti sopstvene nacije i o potrebi čuvanja čistote takvog nacionalnog statusa, što vodi u nacionalnu isključivost i ksenofobiju. Vođenje ratova, kao put ka ostvarenju nacionalnih interesa, između ostalog je bio i način za skretanje pažnje s ekonomskih teškoća i obećanog izlaska iz krize. Posledica takve politike je Drugi svetski rat s razornim posledicama i više od 40 miliona ljudskih žrtava.* dobro organizovana, disciplinovana i veoma agresivna politička partija koja propagira lidera i njegove političke ideje (Fašistička stranka u Italiji, Nacional-socijalistilka partija u Nemačkoj i sl.). Te partije se organizuju gotovo po vojnom ustrojstvu, s velikom i jakom unutrašnjom organizacijom na ćelije, vodove i grupe i sa velikom unutar partijskom dsciplinom i odanošću svakog člana partiji, lideru i partijskim zadacima (pa makar oni bili i potpuno ne političkog karaktera kao što su: mržnja i nasilje prema drugim nacijama, antisemintizam, obračun sa neistomišljenicima i sl.). Čvrsta i stroga organizacija unutar partije kasnije se prenosi na organizaciju piramide državne vlasti.* kult lidera (duče u Italiji, firer u Nemačkoj) - u početku ove ličnosti imaju neporeciv autoritet, a zatim kult obožavane i uzvišene ličnosti.* stavljanje države iznad pojedinca i njegovih pravaIdeološke osnove i inspiraciju fašizam je našao u (iskrivljenim) tumačenjima Hegelove i Ničeove filozofije, Darvinove teorije o rasama, teoriji elite Vilhema Pareta, makijavelističkom učenju o vladanju i

80

vladaocima i sl. Ideološku politiku fašizma odražava Hitlerovo delo „Mein Kampf“, koje predstavlja svojevrstan manifest fašizma.36. Fašizam u Italiji Fašizam u Italiji predstavlja osnovno obeležje istorije ove zemlje između dva svetska rata. Ime ovog, najpre, pokreta, a zatim režima potiče od latinske reči „fascio“ koja označava uvezani snop i sibolično predstavlja zajedništvo i jedinstvo. Jedan od simbola ovog pokreta bio je zato snop žita sa sekirom u sredini, koji je inače preuzet iz Starog Rima a simbolizovao je državnu vlast.Osnivač fašizma u Italiji bio je Benito Musolini. Fašistički odredi, stvoreni su 1919.g., a 1922. g. fašisti su, obučeni u crne uniforme, izvršili "pohod na Rim" i preuzeli vlast u Italji. Oni su,uz pomoć do tada nezapamćene propagande, i pobedili na sledećim parlamentarnim izborima 1924.g i tako dali legitimitet svojoj vladavini. Već 1925.g. dolazi do povećanja nadležnosti šefa države, a 1926.g. do zabrane rada svih drugih političkih partija, čime dolazi do konačnog etabliranja fašističke diktature, koja je trajala sve do konačnog sloma 1943.g., dakle, punu 21 godinu. Musolini je svoju diktaturu učvršćivao različitim merama koje preduzimao kako na unutrašnjem, tako i na međunarodnom planu.Mere koje je uveo na unutrašnjem planu:* Konkordat sa italijanskom katoličkom crkvom (1929.g.) - Musolini dobio ako ne podrušku, a onda bar neprotivljenje crkve širenju svoje vlasti, čime je značajno učvrstio svoje pozicije zbog tradicionalno velikog uticaja katoličke crkve u italijanskom društvu.* Ekonomske i političke mere kojima je vlada poboljšala položaj najsiromašnijih slojeva, čime je Musolini obezbedio podrušku najširih slojeva. Naime, fašistička vlada davala je načelnu podršku za preraspodelu zemlje poljoprivrednicima (oduzimanje zemlje od velikoposednika kod kojih je zemlja ostajala neobrađena) - „borba za zrno“.* Formiranje Instituto Mobiliare Italiano (1931.g.) - sa ciljem obezbeđivanja kredita za oživljavanje industrije.* Formiranje Instituto per la Reconstructione Industriale (1933.g.) - s kojim otpočinje period državnog intervencionizma u reformisanju italijanske privrede.Mere koje je uveo na međunarodnom planu:* Ratna kampanja za kolonizaciju Etiopije (1935- 1936)* Učešće u Španskom građanskom ratu na strani Frankovih fašističkih snagaSve to dovodi do kvarenja italijasnkih bilateralnih odnosa s tradicionalno prijateljskim zemljama (Francuskom, Britanijom i SSSR-om) i približavanja nacional-socijalističkoj Nemačkoj u kojoj Italija nalazi novog saveznika i sa kojom potpisuje pakt o Osovini Berlin-Rim (1936.g.), a nešto kasnije (1939.g.) i potpisivanja Čeličnog pakta, kojim je Italija gurnuta u Drugi svetski rat. Italija je, doduše, urat ušla tek 1940.g., a iz njega izašla nešto ranije, kapitulacijom 1943.g., ali su posledice ovakvih političkih odluka Italijani trpeli dugi niz godina.Zbog teških gubitaka na umnoženim frontovima Musolinija je smenila sopstvena partija n1943.g. i na čeli vlade umesto njega postavila maršala Pjetra Badolja, koji je odmah potpisao kapitulaciju Italije 3. septembra 1943.g., i vraćanje uticaja kralju. Međutim, uz podršku Nemačke, Musolini je na severu Italije proglasio novu fašističku državu Republica Socialne Italiana, sa sedištem u gradu Salo, što je rezultiralo građanskim ratom koji je okončan iskrcavanjem savezničkih snaga u Italiji i vojnom intervencijom u unutrašnjosti zemlje, abdiciranjem kralja i ubistvom Musolinija 1945.g. Posle perioda izuzetne političke nestabilnosti, sa čestom smenom vlada nacionalnih koalicija, pod privremenim vođstvoma ktalja

81

Umberta II od Savoje i Alsidea de Gasperija, italijanski narod se na ustavnom referendumu 2. juna 1946.god., opredelio za okončanje monarhije i republikansko uređenje u Italiji. republika Italija je zvanično proglašena 18. juna 1946.g., a novi Ustav stupio je na snagu 1. januara 1948.g.Oslonoci mehanizma vlasti u fašističkoj Italiji bili su:* politička dominacija fašističke partije - fašistička partija bila je jaka, disciplinovana i dobro organizovana. Da bi obezbedio dominantnu poziciju svoje partije ugušene su sve leve partijske i sindikalne organizacije, a 1926.g. ukinute su i sve ostale političke partije. fašistička partija računala je sa podrškom najširih slojeva stanovništva, zavedenih agresivnom i demagoškom propagandom.* izuzetno jaka izvršna vlast - oličena u dučeu i institucijama koje on formira.* široke državne intervencije (naročito u privredi) - izvršna vlast primenjuje široke državne intervencije u svim sektorima života i rada, a naročito u privredi gde država odlučuje apsolutno o svemu (uvozu, izvozu, cenama, snabdevanju i raspodeli sirovina, poreskim stopama, kreditima...)* korporacije (korporativna država) - korporacije predstavljaju neku vrstu nadklasne organizacije koja bi, teoretski, trebalo da predstavlja garant klasnog i socijalnog mira. obzirom da je sukob klasa ocenjen kao glavna opasnosta za poredak u celini. Korporacije su sastavljene od jednakog broja radnika i poslodavaca, i države (odnosno fašističke partije) koja je imala odlučujuću ulogu, a sve u cilju zaštite nacionalnih interesa. One su bile javna tela koja su se , pre svega , bavila regulisanjem ekonomskih i radnih odnosa u Italiji. Deklarativno, one su bile instrument kojim se obezbeđivao skladan odnos između radne snage i kapitla, a ustvari samo paravan za neograničenu vlast fašističke partije i u ovoj oblasti.* armija* policija - naročito tajna - Ovra (pandan nemačkom Gestapou)* veličanje kulta države - najvišti ideal i cilj svakog čoveka je da služi državi, makar morao da da i život za nju, jer ne stvara narod državu, nego država narod, što je sasvim suprotno od svih demokratskih političkih teorija iz istorije.37. Ideološke i socijalne osnove nacional-socijalizma Umesto veličanja države, kao u Italiji, nemački nacionalsocijalizam počiva na veličini kulta nacije, odnosno nemačke arijevske super nacije, kojim se Nemac vidi kao natlovek, a Nemačka iznad svega. Hitler pre svega sprovodi veoma agresivnu propagandu kojom se stvara potpuna opsednutost sopstvenom nacionalnom veličinom kojoj na putu planetarne dominacije stoje neprijateljske države i „niže rase“ koje treba uništiti:* prave se propagandni filmovi* falsifikuju se navodni naučni nalazi o anatomskoj i organskoj nadmoći nemačke rase a druge nacije se proglašavaju za niže na skali ljudskih vrednosti (Jevreji, Sloveni, Cigani i dr.) pa se zbog toga zabranjuje mešanje i „kvarenje arijevske krvi“ brakovima sa pripadnicima drugih nacija* prave se spektakularne parade i manifestacije nacionalne veličine* smišlja se posebna ikonografija za zavođenje masa (kukasti krstovi, uniforme, rimska vojnička obeležja, amblemi, žute zvezde za jevreje i sl.)Kao posledica ove agresivne propagande, a zbog velike ekonomske i političke krize, i naraslog nezadovoljstva širokih narodnih masa, kao posledice izgubljenog rata, velikih žrtava i obaveze plaćanja ratnih reparacoija, te velike svetske ekonomske krize dolazi do potpune psihološke identifikacije širokih narodnih masa sa fašističkom organizacijom države i apsolutnog pokoravanja apsolutnoj vlasti firera i njegove Naciona-socijalističke partije. Uprošćeno govoreći on je iskoristio naraslo nezadovojstvo u

82

narodu i dao ima nadu i veru u neko socijalno-pravednije i u ekonomskom i društvenom smislu uspešnije društvo, kakvo im, je li, zbog „superiornosti rase“ i pripada.Potvrdu svoje ideologije.... i inspiraciju fašizam je našao u (iskrivljenim) tumačenjima Hegelove i Ničeove filozofije, Darvinove teorije o rasama, teoriji elite Vilhema Pareta, makijavelističkom učenju o vladanju i vladaocima i sl. Ideološku politiku fašizma odražava Hitlerovo delo „Mein Kampf“, koje predstavlja svojevrstan manifest fašizma.Hitler je, dakle, iskoristivši politički trenutak, a uz pomoć svojevrsnog trika došao na vlast legalnim putem, pobedom Nacional-socijalističke partije na izborima 1933.g. Naime, on je podmetnuvši požar u Rajhstagu, diskreditovao svoje političke oponente, Nemačku komunističku partiju, optuživši Georgi Dimitrova (lidera bugarskih komunsta) za to nedelo. To je bio uvod u najkrvaviji obračun u istoriji, Drugi svetski rat.38. Nastanak i evolucija nacizma 24. februara 1920.g. Adolf Hitler, tada političar u usponu napušta malu Nemačku radničku partiju i na mitingu u Minhenu najavljuje osnivanje svoje „nacističke“ Nemačke nacional-socijalističke radničke partije. Svoja politička, ideološka i rasistička uverenja, sa stavom da bi svet trebalo očistiti od „nižih rasa“, objavio je u svojo knjizi „Mein kampf“ (Moja borba), zbog čega je bio osuđen na 5 godina zatvora.1933.g. uz pomoć svojevrsnog trika Hitlerova partija dolazi legalnim putem na vlast osvojivši nešto malo manje od 44% glasova. Naime, Hitler je podmetnuo požar u Rajhstagu i optužio ua to Georgi Dimitrova (lidera bugarske komunističke partije) čime je diskreditovao svoje glavne političke konkurente - Nemačku komunističku partiju. Inače, Hitler je široko koristio propagandu, manipulaciju informacijama i dezinformacijama i teror nad svojim političkim neiostomišljenicima kako za osvajanje, tako i za ustoličenje svoje neprikosnovene vlasti. Odmah po osvajanju vlasti Hitler je proglasio sebe za firera (vođu) i krenuo u pohod za ostvarenje svoje apsolutne vlasti. U tom zvanju on je objedinio sve tri glavne funkcije u zemlji: predsednika vlade (kancelara), predsednika Republike i šefa vladajuće partije. Pored toga, on je posebnim dekretom, ovlastio vladu, čiji je predsednik postao, da može da ograniči nezavisnost i vlast parlamenta i proglasio početak Trećeg Rajha, čime i zvanično počinje period Hitlerove diktature. Hitlerova vlast nije više bila ograničena ni jednom institucijom i zbog toga se o njegovoj diktaturi govori kao o harizmatskoj vlasti jednog čoveka, čije su odluke postajale zakon koji ne podleže osporavanju. Mehanizme vlasti je organizovao tako što je državu organizovao kao totalitarnu i policijsku. Osnovna poluga Hitlerove vlasti postaje svemoćna nacistička policija SA formacije, koje od partijskih oružanih formacija postaju regularna policijska snaga, a uporedo se formiraju i SS odredi, prvo kao Hitlerova lična garda, a kasnije kao elitne trupe nemačke osvajačke armije.Što se tiče vođenja spoljne politike, Hitler je već 1933. g povukao Nemačku iz Društva naroda i obećao poništavanje tog „za Nemačku sramnog mirovnog ugovora“(Versajski mir), da bi nesmetano mogao da intenzivno naoružava Nemačku i priprema je za rat. Sve se to odvijalo pred očima međunarodne zajednice koja nije adekvatno reagovala, zaslepljena i zadubljena u sopstvene probleme. Pored toga Hotler je potpisao dva Pakta o nenapadanju, s Rusijom i Poljskom, i kao što je poznato ni jedan nije ispoštovao. Hitler je posle istupanja iz Društva naroda objavio početak izgradnje i obnove nemačke vojne snage, masovne programe za obuku omladine i najavio ingerencije svojih SS odreda u lobiranju za podršku kod 27 miliona nemačkog življa u inostranstvu. Kao posledica toga formirali su se nemčki nacistički odredi u Saru, Gdanjsku i Austriji. Do 1939.g Hitler je obračunima i političkim manevrima obezbedio punu kontrolu nad armijom i izvršio sve neophodne pripreme za svoj osvajački pohod i tako je

83

1. septembra 1939.g napadom na Poljsku počeo Drugi svetski rat, najkrvaviji sukob u istoriji čovečanstva, sa preko 40 miliona žrtava. 52. Nastanak i razvoj političkog sistema NR Kine Narodna republika Kina je jedna od retkih preostalih zemalja (pored Kube i Severne Koreje) koja se u međunarodnom komuniciranju označava kao komunistička država. Prema trenutno važećem Ustavu iz 1982.g. Kina je socijalistička država sa diktaturom radničke klase, u kojoj sav suverenitet pripda narodu. Kina je danas najmnogoljudnija zemlja (sa preko 1,3 milijarde stanovnika) i ona se nalazi u procesu pune privredne, ali i drušvene transformacije. Od države sa klasičnom komunističkom organizacojom vlasti, nastale na bazi sovjetskog modela uređenja društva, ona se preobražava u moderniju, kvazikomunističku državu, izvesnih demokratskih usmerenja, a mešovitim svojinskim sistemom i elementima tržišne privrede, s velikim rastom godišnjeg bruto nacionalnog proizvoda, a zahvaljujući pojačanim stranim ulaganjima i povratkom Hong Konga i Makaoa u sastav NR Kine, s najvećim ekonomskim usponom u svetskim razmerama. Potencijalno ogromno kinesko tržište je od izuzetnog interesa za visoko razvijene zemlje Zapada. Prijemom NR Kine u Svetsku trgovinsku organizaciju (STO) na ministarskom samitu STO u Dohi 2001.g., NR Kina je postala član globalne trgovinske mreže.Ova mnogoljudna i mnogonacionalna država po mnogo čemu predstavlja svet za sebe. Kineska civilazacije je jedna od najstarijih i u njoj su se od najranijih dana visoko razvile pojedine nauke i zanati, kao i umetnost i filozofija. Kina je svoju nezavisnost stekla još 221.g.p.n.e., pod dinastijom Čin (Kin), kao monarhija. Monarhija je u Kini trajala 21 vek, kada je zamenjena republikanskim uređenjem 12. februara 1912.g. Posle vekova polufeudalnog uređenja, 1911.g. (dosta kasno za evropske prilike) izvršena je buržoasko-demokratska revolucija pod vođstvom legendarnog Sun Jat Sena. On je zbacio poslednjeg kineskog cara i proglasioRepubliku. Sun Jat Sen je i osnivač prve moderne, široke Narodne partije (Kuomintang), koja je kasnije preuzela vlast i vladala Kinom, pod liderom Čan Kaj Šekom sve do 1949.g., kada je Kuomintang poražen od Maove Komunističke partije Kine, a sam Čan Kaj Sek proteran na ostrvo Farmozu (Tajvan). Kina je proglašena za Narodnu Republiku 1.oktobra 1949.g., posle oružane socijalističke revolucije pod vođstvom Komunističke partije i njenog lidera Mao Ce Tunga, kao i građanskog rata sa Kuomitangom lidera Čan Kaj Seka.U postrevolucionarnom periodu, sve do današnjih dana, NR Kina je imala četiri ustava:1. 1954.g. – po ugledu na Staljinski ustav SSSR-a iz 1936.g.2. 1975.g.– u vreme kulminacije “kulturne revolucije” i trajao je svega tri godine do smrti Mao Ce Tunga (1976.g.) i raskida sa njegovim konceptom ideološkog nasilja sa hiljadama žrtava3. 1978. – nakon raskida sa konceptom ideološkog nasilja na ekonomijom, kulturom i politkom iz vremena Mao Ce Tunga4. 4. decembra 1982. – danas važeći ustav NR Kine, ima 138 članova i predstavalja osnov razvoja moderne Kine. Prema ovom Ustavu državna valst je organizovana na principu demokrtakog jedinstva vlasti, kao i na principu demokratskog centralizma.Zajedničko svim ovim ustavima je Kina socijalistička (komunistička) država, u kojoj se ostvaruje „vlast narodno-demokratskog jedinstvenog fronta radničke klase, seljaštva, sitne buržoazije i ostalih demokratskih snaga“. Krajem 1978.g. kinesko političko rukovodstvo shvatilo je, da na privrednom planu, mora da raskrsti sa sistemom centralizovane planske privrede maoističkog tipa i da uvede ekonomske reforme koje će ovu zemlju učiniti značajnim ekonomskim faktorom, na domaćem i međunarodnom planu. U reformu su uvedeni brojni elementi tržišne privrede, doduše još uvek pod strogom kontrolom

84

Komunističke Partije Kine (KPK). Tako je, npr., ukinut sistem odgovornosti domaćina za rezultate u poljoprivredi, koji je uveden umesto kolektivizacije. Umesto toga povećana je uloga i autoritet lokalnih funkcionera i menadžera privrednih kolektiva u industriji, a dozvoljena je i široka skala malih preduzeća u oblasti usluga i industrijskim delatnostima od kojih je jedan broj bio u privatnoj svojini. Otvorene se zakonske mogućnosti i specijalne olakšice za strana ulaganja, oslobađanjem od taksi i uvođenjem tzv. slobodnih zona, u kojima su počeli da niču brojni pogoni stranih multinacionalnih kompanija, koji su koristili jeftiniju kvalifikovanu kinesku radnu snagu.Sledeće dugoročne ekonomske reforme kinesko rukovodstvo je usvojilo 1993.g., na polju produbljivanja elemenata tržišne privrede i centralne kontrole finansijskih tokova. Pozitivni efekti tako formirane privrede, koja je nazvana socijalistička tržišna privreda, ubrzo su se pokazali. U poređenju sa 1978.g., kineski bruto nacionalni dohodak (BNP) je učetvorostručen u 1999.g.,što Kinu prema privrednim kapacitetima i godišnjim privrednim rezučtatima čini drugom u svetu, odmah posle privrede SAD. Pretpostavlja se da će po brzini ekonomskog rasta i ljudskim potencijalima u narednih nekoliko godina Kina postati vodeća svetska ekonomija.53. Zakonodavna vlast u NR Kini Vrhovni organ zakonodavne vlasti u NR Kini je Nacionalni narodni kongres (NNK). To je jednodoma skupština sastavljena od 2979 članova, biranih na gradskim, regionalnim i provincijskim Narodnim kongresima, s mandatom od 5 godina. U njemu su predstavnici lokalnih organa vlasti, sastavljenih od članova KPK i tzv. Nezavisnih, ali pod kontrolom KPK. NNK, kao ogromno telo, zaseda jednom godišnje, sem ukoliko Stalni komitet ili jedna petina članova ne predloži drugačije, uglavnom da bi potvrdio odluke njegovog stalnog komiteta i organa izvršne vlasti, donete između dva zasedanja. Između dva zasedanja njegovu ulogu vrši Stalni komitet NNK, koji zajedno sa NNK predstavlja najviši organ državne vlasti u Kini. Stalni komitet se sastoji od : predsedavajućeg, potpredsedavajućeg, generalnog sekretara i članova,a u njemu su zastupljeni i predstavnivi nacionalnosti i nacionalnih manjina. Glavna ovlašćenja NNK su:* Bira predsednika i potpredsednka Kine* Potvrđuje izbor predsednika, potpredsednika i članova Državnog saveta (vlade)* Imenuje predsednika Centralne Vojne Komisije* Imenuje predsednika i članove Vrhovnog Narodnog suda NR Kine* Bira Generalnog tužioca i Generalno tužilaštvo NR Kine* Usvaja državni budžet* Usvaja promene administrativne podele zemlje* Donosi odluke o ratu i miru* Usvaja izveštaj predsednika NR Kine o stanju nacije* Raspravlja i usvaja izmene Ustava NR Kine* Imenuje najviše državne funkcionere i šefove službi* Usvaja osnovne orijentacije državne politke, ekonomskog i socijalnog razvoja54. Predsednik Republike i Državni savet u političkom sistemu NR Kine Osnovni organi izvršne vlasti u NR Kini su: predsednik NR Kine i vlada (Državni savet).Predsednik NR Kine je šef države sa znatnom političkom vlašću. Njega ne bira narod na neposrednim izborima, već predstavničko telo NNK. Po Ustavu, svaki kineski građanin sa pravom glasa, stariji od 45 godina, može biti biranza predsednika i potpredsednika NR Kine. Mandat predsednika je pet godina, s tim što ne može biti biran za više od dva konsekutivna (uzastopna) mandata. On ne samo da predstavlja

85

NR Kinu u zemlji i inostranstvu, već je u pravom smislu reči šef egzekutive ove zemlje. On je, ujedno, i generalni sekretar Centralnog komiteta Komunističke partije Kine, tako da je njegov politički uticaj dvostruke. Funkcije:* predlaže (a NNK potvrđuje) izbor predsednika i potpredsednika vlade* sprovodi odluke NNK* proglašava Ustav* imenuje i smenjuje predsednika i članove Državnog saveta (vlade), državne savetnike, ministre i visoke državne funkcionere* proglašava rat i mir* proglašava ratno stanje* izdaje naređenje za mobilizaciju u zemlji* dodeljuje odlikovanja i pomilovanjaVlada NR Kine (Državni Savet) predstavlja izvršno telo kao najviši organ državne vlasti i državne administracije. Državni savet se sastoji od predsednika, 4 potpredsednika, državnih savetnika, ministara zaduženih za pojedine resore, ministara zaduženih za pojedine komisije, generalnog revizora i generalnog sekretara. Njih bira NNK, na predlog predsednika NR Kine, na mandat od 5 godina. Vlada sprovodi državnu politiku usvojenu na zasedanju NNK i sprovodi i kontroliše sprovođenje zakona u zemlji. Funkcije:* Podnosi predloge zakona i odluka NNK* Organizuje i kontroliše rad organa dežavne vlasti* Pravi i sprovodi planove državnog ekonomskog i socijalnog razvoja i realizacije državnog budžeta* Rukovodi poslovima sudstva, obrazovanja, nauke, kulture, zdravstva, planiranja porodice, odbrane i dr.* Nadgleda i štiti prava nacionalnosti* Organizuje administrativno ustrojstvo zemlje i dr.55. Vrhovni narodni sud u političkom sistemu NR Kine Najvažniji sudski organ u NR Kini je Vrhovni narodni sud, čijeg predsednika i sudije imenuje NNK. Niži sudovi su hijerarhijski podređeni ovom telu, koje ima konačnu odluku u slučaju žalbe koju podnosi građanin i služi kao nadzorni organ nižih sudova. Mandat predsednika Vrhovnog narodnog suda isti je kao i mandat NNK, on ne može vršiti funkciju više od dva puta uzastopno. Pravni sistem Kine je jedna vrsta mešavine običajnog prava i vrlo razrađenog krivičnog zakonodavstva. Kodifikovani zakoni u oblasti građanskog, administrativnog, krivičnog i trgovinskog prava postoje od 1. januara 1980. godine. Neka vrsta novog, mada elementarnog, građanskog zakonika stupila je na snagu počev od 1. janura 1987.g. Ipak, obzirom na rastući stepen kriminaliteta, posebno u trgovini narkoticima i novim oblastima (piraterija i povreda autorkog prava i intelektualne svojine), krivični zakon i njegova primena su posebno oštri s ciljem javnog primera koji bi trebao da ima funkciju odvraćanja.

86