ulrich beck - rizicno drustvo

Ulrih Bek

U susret novoj moderni

PrevelaLJILJANA GLIŠOVIĆ

Redakcija prevodaDušan Glišović

„Filip Višnjić", Beograd, 2001.

RIZIČNO DRUŠTVO

Naslov originala: Ulrich BeckRISIKOGESELLSCHAFT: Auf dem Weg in eine andere Moderne

Suhrkamp Verlag Frankfurt am Main 1986

Ευνομία · Biblioteka · Eunomia

Glavni i odgovorni urednikJAGOŠ ĐURETIĆ

UredniciSVETOZAR STOJANOVIĆ

Sadržaj

Reč autora ............................................ .. ........................................, . . . . . , . . . . 1 1Uvod...................................... ................................................................ - -------------1 7

PRVI DEO

NA VULKANU CIVILIZACIJE: KONTURE RIZIČNOG DRUŠTVA

Prvi odeljak

O logici raspodele dobara i raspodele rizika .......................................... . . . . . 311. Naučna definicija raspodele štetnih materija isocijalni položaji ugroženosti................................. ................. 382. O zavisnosti rizika modernizacije od znanja. ............... . .41U mislima sjediniti razdvojeno: pretpostavka o kauzalnosti; Implicitna etika; Naučna i socijalna racionalnost; Višestrukost definicija: sve više rizika; Lanci uzroka i ciklusi oštećenja: koncept sistema; Sadržaj rizika: događaj koji se još nije zbio kao stimulansza akciju; Legitimnost: „latentni sporedni efekti"3. Klasnospecifični rizici

52

6"' Ulrih Bek

1. Globalizacija rizika c i v i l i z a c i j e , , . , , . . , . . . , , . . , . , . . 5 4 Efekat bumeranga; Ekološko obezvređenje i eksproprijacija; Rizični položaji nisu klasni položaji; Položaj ugroženosti kao sudbinska ugroženost; Nove Utopija svetskog društva............ ......................................Politički vakuum; Od solidarnosti usled bede do solidarnosti iz straha?

Drugi odeljak

Politička teorija znanja u rizičnom društvu . ............................ . . ..................... 75 1. Pauperizacija civilizacije.. . , ...................... ................................752. Zablude, obmane, greške i istine:o konkurenciji racionalnosti ......... .............. .....................................84

Ekonomsko slepilo za rizike; Glasovi „sporednih efekata"; Poricanje kauzalnosti rizika; Jeftin trik: dozvoljene vrednosti; Prekid naučne racionalnosti4. Politička dinamika priznatih rizika modernizacije .,,.111

5. Pogled na prirodu i društvo na kraju XX veka..........................116

DRUGI DEO

INDIVIDUALIZACIJA SOCIJALNE NEJEDNAKOSTI O

detradicionalizaciji načina življenja

u industrijskom društvu................................................................. .......................1251. Ambivalentnosti: oslobađanje pojedinaca u uslovima razvijenog tržišta rada............................................................................................. 126

Treći odeljak

S one strane klase i sloja.......................................................................... . . . 1311. Kulturna evolucija načina življenja........................................... 133

„Efekat lifta"; Mobilnost; Obrazovanje

Rizično društvo 7

2. Individualizacija i formiranje klasa:Karl Marks i Maks Veber............................... .....................141Karl Marks: „Upojedinačen pojedinac"; Maks Veber: Tržištem određen socijalni milje3. Kraj tradicionalnog društva velikih grupa?...................1504. Individualizacija, masovna nezaposlenosti novo siromaštvo...................................................................1535. Scenariji budućih razvoja .............................................. .162

Nastajanje nestaleških klasnih solidarnosti; Od porodične ka političkoj privatnosti; Individualizovano „društvo nesamostalnih"

Četvrti odeljakJa sam ja: o odnosima i konfliktima polovaunutar i izvan porodice .........................................................................................173

1. O položaju muškaraca i žena...........................................,174Brak i seksualnost; Obrazovanje, tržište rada i zaposlenost; Emancipacija žena i rad u porodici iz perspektive muškaraca; Teze2. Industrijsko društvo je moderno staleško društvo.........1893. Oslobađanje od ženske i muške uloge?..........................1944. Nastajanje svesti o nejednakostima:mogućnosti izbora i teranje na izbor...................................2025. Scenariji budućih razvoja.................................................207

Povratak primarnoj porodici; Jednakost muškaracai žena; S druge strane ženskih i muških uloga

Peti odeljak Individualizacija,

institucionalizacija i

standardizacija životnih situacija i biografskih matrica................................2191. Analitičke dimenzije individualizacije............................220Individualizacija2. Posebnosti procesa individualizacije uSaveznoj Republici Nemačkoj ............................................222

8 Ulrih Bek

1. Od sistema standardizovane pune zaposlenosti do sistema fleksibilne ipluralizovane hipozaposlenosti. .......................................................2372. Avetinjska železnička stanica - obrazovanjebez zapošljavanja............................................. ............., , . , . , , 2523. Raspodela šansi preko obrazovanja?, , , , ...................................258

TREĆI DEO

REFLEKSIVNA MODERNIZACIJA: O GENERALIZACIJI NAUKE I POLITIKE

Pogled unazad i unapred , , , , . , . .................... ..................... . . 267

Sedmi odeljak

Nauka s one strane istine i razotkrivanja istine?Refleksivnost i kritika naučnotehnološkog razvoja.........................................271

1. Primarna i refleksivna scientizacija............................................. 2762. Demonopolizovanje znanja........................................................... 283

Falibilizam u naučnoj teoriji; Falibilizam u naučno- istraživačkoj praksi; Razmena internog i eksternog; Feudalizacija saznajne prakse; Reagovanja: nauka između sumnje u iracionalnost i remonopolizacije3. Praktični i teorijski tabui

2964. O procenjivosti „sporednih efekata"

.................................................. 301Obezgraničenje politike: o odnosu političkog upravljanja i tehnoekonomskih promena urizičnom društvu .................... . . . ....................................... .................................... 317

1. Politika i subpolitika u sistemu modernizacije............................3182. Gubitak funkcije političkog sistema:argumenti i razvoji................................. .............................................323

Rizično društvo 9

3. Demokratizacija kao razvlašćivanje politike. .............. ...............328Korišćenje građanskih prava i diferencijacijakulturne subpolitike; Nova politička kultura4. Politička kultura i tehnički razvoj:kraj konsenzusa o progresu?.................................... ...........................3415. Subpolitika medicine - studija o jednomekstremnom slučaju .............................................................................3476. Dilema tehnološke politike..................................... . 3597. Subpolitika industrijske racionalizacije...................................... 3628. Rezime i perspektiva: scenariji moguće budućnosti. .. 374 Vraćanje u industrijsko društvo; Demokratizacija tehnoekonomskog razvoja; Diferencijalna politika

Literatura ............... . . ............................................ . . ............... . . .............................. , 3 9 3

Reč autora

VJ'vaj vek odista nije oskudevao u istorijskim katastrofama: dva svetska rata, Aušvic, Nagasaki, potom Herisberg, sada Čer- nobilj. To nagoni na opreznost u izbom reči i izoštrava pogled na istorijske osobenosti. Sva patnja, beda, sve nasilje koje su ljudi nanosili ljudima do sada je poznavalo kategoriju „drugi" - Jevreji, crnci, žene, azilanti, disidenti, komunisti itd. Sa jedne strane su postojale žice, logori, podeljeni gradovi, vojni blokovi, a sa druge sopstvena četiri zida - realne i simbolične granice, iza kojih su mogli da se povuku oni, koje to naizgled ne dotiče. Svega toga i dalje ima, ali i nema posle Cernobilja. To je kraj „drugih", kraj svih naših visokorazvijenih sposobnosti distanciranja, kraj koji je atomskim zagađenjem postao iskustven. Beda se može jzopštiti, opasnosti atomskog doba više ne mogu. U tome je njihova kulturna i politička snaga nove vrste. Njena sila je sila opasnosti, koja ukida sve zaštitne zone i diferencijacije moderne.

12 Ulrih Bek

je priznanju bezizlaznosil za čitave regione, zemlje, delove Zemljine kugle. Nastavljanje života i prepoznavanje, odnosno priznavanje opasnosti protivureči jedno drugom. To je fatum koji raspravi u vezi sa mernim i dozvoljenim vrednostima, kratkoročnim i dugoročnim posledicama tek daje njegovu egzistencijalnu brizantnost. Morali bismo se barem jednom upitati šta bismo, u stvari, mogli da promenimo, kada bi i prema službenim merilima došlo do akutno opasnog zagađenja vazduha, vode, životinja i ljudi. Da li bi se onda život - disanje, jedenje, pijenje - zvanično zaustavio, smanjio? Šta se događa sa stanovnicima celog jednog kontinenta koji su u različitim stepenima (prema „fatalističkim" promenljivima kao što su vetar, voda, udaljenost od mesta nesreće itd.) neizlečivo zatrovani? Mogu li se čitave grupe zemalja držati u karantinu? Da li će unutar njih da izbije haos? Ili će i u jednom takvom slučaju na kraju sve morati da protekne onako kako je proteklo posle Č0r- nobilja? Sama ova pitanja pojašnjavaju vrstu jedne objektivne pogođenosti, gde se dijagnoza opasnosti poklapa sa uvidom u neizbežnu prepuštenost opasnosti.

U razvijenoj moderni, koja je nastupila da bi se ukinula ograničenja rađanjem i ljudima stvorilo mesto u društvenoj strukturi za vlastitu odluku i rad, nastaje jedan novi tip „askriptivne" ugrožene sudbine kojoj, ma kako radili, ne mogu umaći. Ona pre liči na stalešku sudbinu srednjeg veka, nego na klasne položaje XIX veka. Doduše, ona više ne poznaje nejednakost staleža, (ni periferne društvene grupe, ni razlike između grada i države, ni nacionalnu ili etničku pripadnost itd.). Za razliku od staleža ili klasa, ona nije sa predznakom bede, nego sa predznakom straha, i upravo nije „tradicionalni relikt", nego produkt

modeme, i to 11a njenom najvišem stepenu razvoja. Atomske centrale - vrhunci čovekovih produktivnih 1 stvaralačkih snaga - postale su posle černobilja takođe predznaci suvremenog srednjeg veka opasnosti. One ukazuju na opasnosti koje istovremeno preobraćaju do vrhunca dovedeni individualizam moderne u njegovu ekstremnu suprotnost.

Rizično društ\>o 13

Još uvek su živi refleksi jednog drugog doba: Kako mogu da zaštitim sebe i svoje? A saveti u vezi sa onim što je privatno, a što više ne postoji, veoma su konjunkturni. Ipak svi žive i u antropološkom šoku od kroz pretnju iskušene zavisnosti civilizacijskih oblika života od „prirode", koja je ukinula sve naše pojmove o „punoletstvu" i „sopstvenom životu", o nacionalnosti, prostoru i vremenu. Veoma daleko, na zapadu Sovjetskog Saveza, dakle, počev od sada: u našoj neposrednoj okolini događa se udes - ništa što se htelo, ništa agresivno, pre događaj koji je svakako vredelo izbeći, događaj koji je po svom iznimnom karakteru čak i normalan, štaviše, ljudski. Ne izaziva greška katastrofu, nego sistemi koji čovekove greške pretvaraju u nepojmljive razorne snage. Svi su radi procene opasnosti upućeni na merne instrumente, teorije, a pre svega na svoje ne-znanje, uključujući eksperte, koji su upravo i obznanili 10.000-godišnje carstvo atomske bezbednosne verovatnoće, a sada u nekoj novoj bezbednosti, od koje nam zastaje dah, ističu da ova opasnost nikada ne postoji kao akutna.

Pri svemu tome se ističe karakterističan mešovit odnos između prirode i društva, kojim ova opasnost prelazi preko svega što bi moglo da joj pruži otpor. Tu je pre svega her- mafrodit, „atomski oblak" - civilizacijska sila koja je pre- obraćena i pretvorena u prirodnu silu, gde istorija i vreme čine jedno koliko paradoksalno, toliko nadmoćno jedinstvo, čitav svet, elektronski umrežen, kao začaran zuri u njega. „Preostala nada" u neki „povoljan" vetar (ah, jadni Šveđani!) otkriva tada, više no mnoge reči, čitavu razmeru bespomoćnosti jednog

14 Ulrih Bek

nameni, da ovlada prirodom i da je ignoriše. Priroda je pot- činjena i iskorišćena na kraju XX veka, i tako od spoljnjeg postala unutrašnji, od datog načinjeni fenomen. Tokom svog telmičkoindustrijskog preobražaja i dovođenja 11a tržišta širom sveta, priroda je uvedena u industrijski sistem. Istovremeno je ona na taj način postala nesavladiva pretpostavka za vođenje života u industrijskom sistemu. Zavisnost cd potrošnje i tržišta sada na novi način ponovo znači zavisnost od „prirode", a ova imanentna zavisnost tržišnog sistema od „prirode" postaje u tržišnom sistemu 1 sa tržišnim sistemom zakon vođenja života u industrijskoj civilizaciji.

Štiteći se od pretnji spoljne prirode, mi smo naučili da gradimo kolibe i sakupljamo znanja. Industrijskim pretnjama drage prirode, koja je uvedena u industrijski sistem, prepušteni smo gotovo bez zaštite. Opasnosti postaju slepi putnici prosečne potrošnje. One putuju vetrom i vodom, nalaze se u svemu 1 svačemu, i dolaze u kontakt sa onim što je najneophodnije za život - sa vazduhom, hranom, odećom, stambenim prostorom - svim, inače, tako strogo kontrolisanim zaštitnim zonama moderne. Posle nesreće, gde zaštita ili izbegavanje nemaju smisla, ostaje (naizgled) jedina aktivnost: osporavanje, jedno umirivanje, koje stvara strah i koje razvija svoju agresivnost u zavisnosti od stepena na pasivnost osuđene svepogođenosti. U nepredstavljivosti i neopažljivosti opasnosti ova preostala aktivnost ima u realno postojećim preostalim rizicima svoje najdelotvornije saveznike.

Naličje podruštvljene prirode jeste

Rizično društvo 15

delotvorna. Zgrade naučne racionalnosti se urušavaju. Vlade se klimaju. Birači, koji glasaju čas za jednu čas za drugu stranku, beže. A sve ovo, dok za naša čula stvarnost ostaje neizmenjena, kao da pogodenost ljudi nema nikakve veze sa njihovim postupcima, njihova povređivanja sa njihovim dostignućima. To je kraj XIX veka, kraj klasičnog industrijskog društva sa njegovim predstavama o suverenosti nacionalne države, automati ci progresa, klasama, principu učinka, prirodi, stvarnosti, naučnom saznanju itd.

I beseda o (industrijskom) rizičnom društvu u ovom i naročito u ovom smislu - na koju sam se usudio pre više od godinu dana, uprkos velikom unutarnjem i spoljnjem otporu - ima i jedan gorak ukus istine. Mnogo toga, što je u tekstu izboreno argumentima - neopažljivost opasnosti, njihova zavisnost od znanja, njihova nadnacionalnost, „ekološka ekspropri-

Bamberg, maja 1986. Ulrih Bek

ema ove knjige je neupadljiv prefiks „post" On je ključnareč našeg vremena. Sve je „post". Već smo se neko vreme na-vikli na „postindustrijalizam". Još uvek je integrisan u naš poj-movni aparat. Sa „postmodernom" već sve počinje da se razvo-dnjava. Pojam post-prosvećenosti je tako mračan, da bi i bogrekao laku noć. „Post" je ključna reč za bespomoćnost koja sezaplela u pomodnost. Ona nagoveštava jedno „preko toga", kojene može da imenuje, a u bitnim elementima koje imenuje i

negira, ostaje privezana za poznato. Prošlost plus

„post" - to jeosnovni recept sa kojim u nerazumevanju, punom reči i teškoshvatljivih pojmova, stojimo naspram

Uvod

T

18 Ulrih Bek

buka od bitke, čija jačina potiče i od toga što i ja moram da potisnem svoje vlastite primedbe. Stoga neke stvari mogu da ispadnu malo prejake, preterano ironične ili ishitrene. Ali niko ne može da se odupre sili gravitacije starih načina mišljenja sa uobičajenim akademskim balansiranjem.

Izlaganja nisu reprezentativna u smislu pravila koje zahteva empirijsko sociološko istraživanje. Ona slede drugačiju ambiciju: da budućnost koja upravo počinje da poprima oblik, stavi u vidno polje nasuprot prošlosti koja još uvek preovlađuje. Izlaganja su pisana sa stanovišta posmatrača - govoreći istorij skini poređenjem - društvene scene s početka XIX veka, iščekujući konture još nepoznatog industrijskog doba, koje se već svugde pomaljaju iza fasada feudalnog agrarnog doba koje iščezava. U vremenima strukturalnih promena reprezentativnost ulazi u savez sa prošlošću i premešta naš pogled na vrhove budućnosti, koji sa svih strana zalaze u horizont sadašnjosti. Utoliko ova knjiga sadrži nešto od empirijski orijentisane, projektivne dru-

štvene teorije - bez ikakvih metodoloških garancija.Izlaganja su bazirana na proceni da smo mi svedoci - subjekti i

objekti - jednog sloma unutar moderne, koja se oslobađa kontura klasičnog industrijskog društva i poprima novu formu - ovde tako nazvano (industrijsko) „rizično društvo" To zahteva jedno delikatno balansiranje između protivurečnosti kontinuiteta i diskontinuiteta u moderni, koji se reflektuju u antagonizmu između modeme i industrijskog društva i između industrijskog društva i rizičnog društva. Da se ove epohalne distinkcije čak danas pojavljuju, jeste ono što hoću da pokažem ovom knjigom. Kako se one detaljno mogu diferencirati, proizlazi iz sagledavanja različitih predloga društvenog razvoja. Međutim, da bi ovde mogla da se postigne jasnoća, mora se nešto više sagledati budućnost.

Teorijskom sedenju na dve stolice odgovara praktično sedenje. Onima, koji se sada čvršće no ikad drže prosvećenosti sa premisama XIX veka nasuprot navali „iracionalnosti duha vremena", isto tako se odlučno protivureči kao što se protivureči


onima, koji bi odmah čitav projekat moderne, sa svim njegovim propratnim anomalijama, pustili niz vodu.

Nije potrebno ništa dodati panorami užasa civilizacije koja samu sebe ugrožava i koja je već dovoljno razvijena u svim sektorima tržišta mišljenja. Isto se odnosi na manifestacije jedne „nove bespomoćnosti" koja je izgubila klasifikujuće dihotomije jednog industrijskog sveta, koji je čak u svojim antagonizmima bio „normalan". Knjiga koja je pred vama bavi se narednim, drugim korakom. Ona podiže sam ovaj korak do predmeta objašnjenja. Pitanje je kako razumeli i pojmiti u sociološki inspirisa- nom i informisanom mišljenju ove nesigurnosti duha vremena, koje bi ideološki bilo cinično negirati, a opasno nekritički ih prihvatiti. Vodeća teorijska ideja, koja se u tu svrhu razrađuje, može se najbolje razjasniti ponovo istorijskom analogijom: Kao što je modernizacija ukinula

staleški okoštalo agrarno društvo u XIX veku, i izvukla sliku strukture

industrijskog društva, tako modernizacija danas briše konture industrijskog

društva, a moderna nastavlja da živi kroz jednu drugu društvenu formu.

Granice analogije istovremeno ukazuju na posebnosti ove perspektive. U XIX veku modernizacija se događa pred pozadinom njene suprotnosti: tradicionalnim svetom predanja, jednom prirodom, koju je valjalo spoznati i kojom je valjalo ovladati. Danas, na prelazu u XXI vek, modernizacija je potpuno istrošila i izgubila svoju suprotnost i sada pogađa samu sebe svojim premisama industrijskog društva i njegovim funkcionalnim principima. Modernizacija u horizontu iskustva pre moderne potisnuta je refleksivnom modernizacijom. Dok su u XIX veku demi- stifikovane staleške privilegije i religiozni pogledi na svet, danas se demistifikuje razumevanje nauke i tehnologije u klasičnom industrijskom društvu, načini života i rada u primarnoj porodici i profesiji, predstave o ulozi muškaraca i žena itd. Modernizaciju na

stazama industrijskog društva zamenjuje modernizacija premisa

industrijskog društva, nešto što nije predviđeno ni u jednom do danas korišćenom teorijskom scenariju i ni u jednoj knjizi političkih recepata. To je onaj antagonizam, koji nastaje između moderne i industrijskog društva (u svim

20 Ulrih Bek

njegovim varijantama), i koji nam danas zamagljuje koordinatni sistem, s obzirom da smo u potpunosti naviknuti da modernu shvatamo u kategorijama industrijskog društva.

Ovom distinkcijom između modernizacije tradicije i modernizacije industrijskog društva ili, drugim rečima, između primame i refleksivne modernizacije bavićemo se još dugo vremena. U daljem tekstu ona će biti nagoveštena u prolazu kroz konkretne sfere rada. Iako još uopšte nije sagledivo koje će „zvezde nekretnice" mišljenja industrijskog društva nestati u toku ovog, tek započetog, drugog stepena racionalizacije, već danas se s razlogom može pretpostaviti da ovo važi čak za naizgled čvrste „zakone", kao što su onaj o funkcionalnoj diferencijaciji ili onaj o masovnoj proizvodnji koja je vezana za fabrike.

Na dvema konsekvencama jasno se ističe ova neobičnost perspektive. Ona tvrdi ono što je do sada izgledalo nezamislivo: da se, naime, u svom kontinuitetu industrijsko društvo oprašta od pozornice svetske istorije tihim korakom normalnosti

preko stražnjih stepenica za sporedne efekte, a ne na način kako je do sada predviđan u slikovnicama o teoriji društva: sa jednom političkom eksplozijom (revolucija, demokratski izbori). Štaviše, ova perspektiva kaže da „antimodernistički" scenario, koji trenutno uznemirava svet - novi društveni pokreti i kritika nauke, tehnologije i progresa - nije u suprotnosti sa modemom, već je izraz njenog daljeg konsekventnog razvoja izvan projekta industrijskog društva.

Opšti sadržaj modeme dolazi u suprotnost sa njegovim okoštavanjem i cepanjem nadvoje u projektu industrijskog društva. Pristup


društvo, vrhunac moderne, čije nadvisivanje uopšte nema smisla čak ni razmatrati. Ovaj mit ima mnogo izražajnih formi. U najdelotvornije ubraja se suludost o kraju istorije društva. Ovaj je u optimističkim i pesimističkim varijantama posebno fascinantan za epohu u kojoj se inovacija permanentno oslobađa tradicionalnog bremena. Stoga mi još ne možemo ni da zamislimo mogućnost promene društvene forme u

modemi, jer su teoretičari industrijskog društva i industrijskog kapitalizma ovaj oblik modeme, koji u bitnim crtama robuje svojoj suprotnosti u XIX veku, pretvorili u aprioran. Kantom inspiri- sano pitanje - Šta čini savremeno društvo mogućim? - transformiše se u pitanje o istorijski uslovljenim konturama, linijama sukoba i principima funkcionisanja industrijskog kapitalizma i neophodnostima moderne uopšte. Kuriozitet sociološkog istraživanja, kojim se do danas pretpostavlja, da se sve bitno u industrijskom društvu menja - porodica, posao, preduzeće, klasa, dohodovni rad, nauka - ali da se istovremeno te iste stvari u principu ne menjaju, samo je sledeća potvrda ove činjenice.

Hitnije nego ikad potrebne su nam ideje i teorije, koje će nam dopustiti da novo, koje se stuštilo na nas, shvatimo na nov način i da sa njim živimo i radimo. Istovremeno mi moramo da očuvamo dobre odnose sa trezorima tradicije bez pogrešno shvaćenog okretanja ka novom, punog tuge zbog rastanka, koje na neki način uvek ostaje staro. Ući u trag novim pojmovima, koji već počinju da se pojavljuju sa rušenjem starih, jeste težak poduhvat. Nekima to miriše na „promenu sistema" i ulazi u sivu zonu nadležnosti službe za zaštitu ustavnog poretka. Drugi su se zabarikadirali u krucijalna ubedenja i shodno svojoj dogmatič- nosti, nastaloj u protivljenju samome sebi - a to može da bude mnogo toga: marksizam, feminizam, kvantitativno mišljenje, specijalizacija - počinju da biju po svemu što miriše na lutajuće otpadništvo.

Uprkos tome ili možda baš zbog toga: svet ne propada, u svakom slučaju ne zbog toga što svet XIX veka danas propada. Pri tom se i preteruje. Tako stabilan, koliko znamo, društveni svet XIX veka nije nikada bio. Više puta je propadao - u mišlje-

22 Ulrih Bek

nju. Tamo je, u stvari, bio sahranjen pre nego što se valjano i rodio. Mi danas doživljavamo da se vizije jednog Ničea ili na bini inscenirane bračne i porodične drame u međuvremenu „klasične" (znači: stare) književne modeme (manje ili više) reprezentativno zaista odvijaju u našim kuhinjama i spavaćim sobama. Dakle, ono što je odavno smišljeno, događa se. I uvek se događa sa izvesnim zakašnjenjem od - otprilike - pola do celog veka. I događa se već duže vreme. I verovatno će se još dugo događati. I uopšte se ne događa.

Mi, takođe, doživljavamo - preko onoga što je prethodno smišljeno u književnosti - da se mora nastaviti živeti nakon što je priča gotova. Mi doživljavamo, da tako kažemo, ono što se događa dok ne padne zavesa u nekoj Ibzenovoj drami. Mi doživljavamo stvarnost postgrađanske epohe van pozornice. Ili, s osvrtom na rizike civilizacije: mi smo naslednici jedne realno postojeće kritike kulture, koja se upravo zbog toga više ne može zadovoljiti dijagnozom kritike kulture, koja se uvek više smatrala nekom vrstom opominjućeg pesimizma u pogledu budućnosti. Ne može čitava jedna epoha da sklizne u prostor izvan prethodno defmisanih kategorija, a da se to „izvan" jednom ne opazi i ne razotkrije staje: veštački prolongirano pravo prošlosti na red, kome su izmakli sadašnjost i budućnost.

U odeljcima koji slede pokušava da se uhvati, kroz raspravu o razvojnim tendencijama u centralnim sferama društvene prakse, misaona nit istorije društva i produži pojmovima i teorijama industrijskog društva (u svim njegovim varijantama). Vodeća ideja o refleksivnoj modernizaciji industrijskog društva razvija se iz dva ugla. Prvo, iz mešanja kontinuiteta i diskontinuiteta na primeru proizvodnje dobara i

proizvodnje rizika. Procena je sledeća: dok u industrijskom društvu „logika" proizvodnje dobara dominira „logikom" proizvodnje rizika, u rizičnom društvu je ovaj odnos obrnut (Prvi deo). Proizvodne snage su izgubile svoju nedužnost u refleksivnosti procesa modernizacije. Proizvodnja rizika baca sve veću senku na jačanje tehnoekonomskog „progresa". Samo u nekom ranijem stadijumu oni se mogu legitimisati kao „latentni sporedni efekti".


Kad se globalizuju, postanu predmet javne kritike i (anti)naučnog istraživanja, oni skidaju velove latentnosti i dobijaju centralni značaj u socijalnim i političkim raspravama. Ova „logika" proizvodnje i raspodele rizika razvija se u poređenju sa „logikom" raspodele dobara (koja je dosta determinisala dru- štveno-teorijsko mišljenje). U centru se nalaze rizici i posledice modernizacije, koje se odražavaju u ireverzibilnom ugrožavanju života biljaka, životinja i ljudi. Oni se više ne mogu ograničiti na određene lokalitete ili grupe - poput rizika u XIX i u prvoj polovini XX veka, koji su se odnosili na preduzeće i profesiju - već više pokazuju tendenciju ka globalizaciji koja prevazilazi proizvodnju i reprodukciju isto toliko koliko i nacionalne granice i u tom smislu omogućava nastajanje nadnacionalnih i klasno nespecifičnih globalnih opasnosti sa novim tipom društvene i političke dinamike (Prvi i Drugi odeljak).

Međutim, ove „društvene opasnosti" i njihov kulturni i politički potencijal samo su jedna strana rizičnog društva. Druga strana se vidi kada se u centar diskusije stave imanentne pro- tivurečnosti između moderne

i kontramoderne u okviru industrijskog društva (Drugi i Treći deo). Sa jedne strane, industrijsko društvo se planira kao društvo velikih grupa u smislu jednog klasnog ili slojevitog društva i to juče, danas i u široj budućnosti. Sa druge strane, klase ostaju upućene na validnost kultura i tradicija

društvene klase, koje se upravo detradicio- nalizuju u posleratnom kursu modernizacije Savezne Republike Nemačke kao socijalne države (Treći odeljak).

Sa jedne strane, u industrijskom društvu se društveni život normira i standardizuje prema matrici primarne porodice. Sa druge strane, primarna porodica bazira se na dodeljenim, da tako kažemo, „staleškim" ulogama muškaraca i žena, koje počinju da se ruše u kontinuitetu procesa modernizacije (uključivanje žena u obrazovanje i tržište rada, sve veća učestalost razvoda itd.). Ali time se pomera odnos proizvodnje i reprodukcije, kao i sve ostalo što je u vezi sa industrijskom „tradicijom primame porodice": brak, roditeljstvo, seksualnost, ljubav itd. (četvrti odeljak).

24 Ulrih Bek

Sa jedne strane, industrijsko društvo se shvata u kategorijama društva (dohodovnog) rada. Sa drage strane, aktuelne mere racionalizacije ciljaju upravo na obrazac poretka tog društva: fleksibilizacija radnog vremena i radnog mesta briše granice između rada i ne-rada. Mikroelektronika omogućava novo umrežavanje odeljenja, preduzeća i konzumenata unutar i van proizvodnih sektora. Ali tako se „demodernizuju" dosadašnje pravne i društvene premise sistema zapošljavanja: masovna nezaposlenost se u novim formama „pluralizovane hipozaposlenosti" „integriše" u sistem zapošljavanja - sa svim propratnim rizicima i šansama (Šesti odeljak).

Sa jedne strane, nauka se institucionalizuje u industrijskom društvu, a time i: metodska sumnja. Sa druge strane, ova sumnja (na početku) se ograničava na eksterno, na objekte istraživanja, dok osnovi i konsekvence naučnog rada ostaju zaštićeni od interno podsticanog skepticizma. Ova podela sumnje je isto toliko neophodna u svrhe profesionalizacije koliko je nestabilna u pogledu sumnje u pogrešivost: kontinuitet naučnotehničkog razvoja prolazi kroz diskontinuitet u svojim internim i eksternim odnosima. Sumnja se proširuje na osnove i rizike naučnog rada, što ima za posledicu - vraćanje nauci, koja se istovre meno generalizuje i demistifikuje (Sedmi odeljak).

Sa jedne strane, sa industrijskim društvom ostvaraju se zahtevi i forme parlamentarne demokratije. Sa drage strane, upola se smanjuje

radijus važenja ovih principa. Subpolitička inovacija, institucionalizovana kao „progres", ostaje u nadležnosti ekonomije, nauke i tehnologije, za koje ne važe demokratske procedure. Ovo postaje problematično u kontinuitetu procesa modernizacije tamo gde subpolitika - suočena sa povećanim i riskantnim proizvodnim snagama - preuzima od politike vodeću ulogu u oblikovanju društva (Osmi odeljak).

Dragim rečima: komponente jedne industrijalizmu imanentne

tradicionalnosti ubacuju se na različite načine u projekat industrijskog društva - u obrasce „klasa", „primame porodice", „profesionalnog rada" ili u razumevanje „nauke", „progresa", „demokratije" - a njihove osnove počinju da se raspadaju i


dezintegrišu u refleksivnosti modernizacije. Ma kako čudno zvučalo: epohalna iritiranja koja su ovim izazvana uopšte nisu rezultat krize nego uspeha modernizacije. Ona se više ne odvija u nego suprotno smeru i kategorijama industrijskog društva. Doživljavamo promenu osnova promene. Ali da bi ovo moglo da se shvati, pretpostavlja se, naravno, revidiranje predstave o industrijskom društvu. Prema svom osnovnom nacrtu ono je polumoderno društvo, čiji ugrađeni elementi kontramoderne nisu ništa staro, tradicionalno, već konstrukt i proizvod samog industrijskog

društva. Koncept industrijskog društva počiva na jednoj protivurečnosti

između univerzalnih principa modeme i funkcionalne strukture njenih institucija, u kojima se ovi principi mogu realizovati samo na partikularno-selektivnoj osnovi. Ali to znači da industrijsko društvo samo

sebe destabilizuje svojim razvojem. Kontinuitet postaje „uzrok" diskontinuiteta. Ljudi se oslobađaju neminovnosti i načina življenja industrijske epohe moderne - na sličan način kao što su u doba reformacije iz svetovnih ruku crkve „pušteni" u društvo. Potresi koji iz toga nastaju čine drugu stranu rizičnog društva. Poljuljan je koordinatni sistem života i mišljenja u industrijskoj modemi - osovine porodice i posla, vere u nauku i progres - a nastaje jedna nova dvojnost šansi i rizika - upravo konture rizičnog društva. Šanse? U rizičnom društvu principi moderne iskupljuju se za svoje cepanje nadvoje u industrijskom društvu.

Na mnogo načina ova knjiga odražava proces otkrivanja i učenja njenog autora. Na kraju svakog poglavlja pametniji sam nego na početku. Postojalo je veliko iskušenje da se ova knjiga nanovo promisli i napiše, pošavši od njenog zaključka. Nije bilo samo u pitanju vreme koje mi je za to nedostajalo. Da sam ga imao, samo bi ponovo nastao neki novi međustadijum. Ovo još jednom naglašava procesualni karakter argumentacije ove knjige i nikako ne treba da se shvati kao blanko pokriće za primedbe. To je za čitaoca prednost, jer poglavlja može da čita zasebno ili drugim redosledom, i da ih promisli sa svesnim pozivom na prihvatanje, doradu argumenata i kontriranje argumentima.

26 Ulrih Bek

Gotovo svi oni koji su mi bliski bili su u nekom trenutku konfrontirani sa obilnim prethodnicama ovog teksta i mojom molbom za njihov komentar. Neki od njih nisu bili baš oduševljeni varijantama koje su neprestano kuljale. Sve se ulilo u knjigu. Saradnja sa, uglavnom, mladim naučnicima iz kruga mojih istraživačkih aktivnosti ne može se adekvatno istaći ni u tekstu, ni ovde u predgovoru. Za mene je ona bila jedno ogromno ohrabrujuće iskustvo. Neki delovi ove knjige upravo su plagijati ličnih razgovora i života koji delimo. Hteo bih da zahvalim: Elizabeti Bek-Gemshajm (Elisabeth Beck-Gemsheim) za našu nesvakidašnjicu u svakidašnjici, za zajedno proživljene ideje, za postojano odsustvo respekta; Mariji Rerih (Maria Rerrich) za mnoge misaone podsticaje, razgovore, kompliko- vanu preradu materijala; Renati Sic (Renate Schütz) za njenu božanski zaraznu filozofsku radoznalost i inspirativne vizije; Volfgangu Bonsu (Wolfgang Bonß) za uspešne istraživačke razgovore o gotovo svim delovima teksta; Peteru Bergeru (Peter Berger) za tekst sa njegovim primedbama koje su mi bile od pomoći; Rristofu Lauu (Christoph Lau) za njegova promišljanja i obezbeđivanja kverulantnih argumenata; Hermanu Štumpfu (Hermann Stumpf) i Peteru Sopu (Peter Sopp) za mnoga ukazivanja i snalažljivo nabavljanje literature i empirijskog materijala; Angeliki Šaht (Angelika Schacht) i Gerlindi Miler (Gerlinde Müller) za njihovu pouzdanost i entuzijazam u kucanju teksta.

Iskusio sam i sjajno kolegijalno ohrabrenje od Karla Martina Bolte (Karl Martin Bolte), Hajnca Hartmana (Heinz Hart- mann) i Leopolda Rozenmajera (Leopold Rosenmayr). Šta god d a j e ostalo od ponavljanja i pogrešnih predstava, ovim proglašavam za znakove svesne nesavršenosti.

Onaj ko tu i tamo između redova misli da vidi svetlucanje nekog jezera, ne greši. Veliki delovi ovog teksta napisani su u prirodi, na jednom brdu iznad Štarnberškog jezera, tako da su poneki komentari o svetlosti, vetra i oblacima odmah ugrađivani u tekst. Ovo neobično radno mesto - privilegovano pretežno sunčanim vremenom - omogućeno je gostoljubivim stara-


njem gospode Rudorfer (Ruhdorfer) i cele njene porodice, koja je čak sklanjala svoju decu da se ne igraju i stoku da ne pase u mojoj blizini.

Fondacija Folksvagenverk je dodelom akademske stipendije stvorila pretpostavke za slobodno vreme, bez kojih se verovatno nikada ne bi ušlo u avanturu ove argumentacije. Moje bamberške kolege Peter Gros (Peter Gross) i Laslo Vaskovič (Laszlo Vaskovics) složili su se sa odlaganjem svojih slobodnih semestara u moju korist. Srdačno zahvaljujem svim ovim ljudima - oni ne snose odgovornost za moje zablude i preterivanja. Posebno su u to uključeni i oni koji nisu remetili moj mir, a podnosili su moje ćutanje.

Bamberg/Minhen, aprila 1986. Ulrih Bek

PRVI DEO

NA VULKANU CIVILIZACIJE:KONTURE RIZIČNOG DRUŠTVA

u razvijenoj moderni društvenu proizvodnju dobara sistematski prati

društvena proizvodnja rizika. Shodno tome se problemi i konflikti koji se odnose na raspodelu u društvu oskudice preklapaju sa problemima i konfliktima koji nastaju iz proizvodnje, definicije i raspodele naučnotehnički proizvedenih rizika.

Ova promena logike raspodele dobara u društvu oskudice u logiku raspodele rizika u razvijenoj modemi istorijski je vezana (bar) za dva uslova.

Prvo, ona se odvija - kao što se to danas može spoznati - tamo i u onoj meri u kojoj stvarna materijalna beda može objektivno da se smanji i društveno izoluje, kako dosegnutim nivoom ljudske i tehnološke produktivnosti, tako i pravnim zaštitama i uredbama socijalne države. Drugo, ova kategorijalna promena istovremeno je zavisna od činjenice da se u toku eksponencijalno rastućih proizvodnih snaga u procesu modernizacije oslobađaju rizici i potencijali samougrožavanja u do sada nepoznatim razmerama.*

Prvi odeljak

O logici raspodele dobarai raspodele rizika

* Modernizacija znači talase tehnološke racionalizacije i promene u radu i organizaciji, ali ona obuhvata i mnogo više od toga: promenu društvenih karakteristika i

32 Ulrih Bek

Jedan istorijski tip mišljenja i delanja relativizovaće se, odnosno, preklapati sa drugim u onoj meri u kojoj se pojave ovi uslovi. Pojmovi „industrijsko" ili „klasno društvo" (u najširem Marksovom i Veberovom

smislu) vrte se oko pitanja kako društveno proizvedena dobra mogu da se raspodele na društveno nejednak, a istovremeno „legitiman" način. Ovo se preklapa sa novom paradigmom rizičnog društva, koja se u suštini bazira na rešenju sličnog problema, ali sasvim druge vrste. Kako se mogu sprečiti, minimizovati, dramatizovati i kanalisati rizici i opasnosti, sistematski proizvedeni kao deo procesa modernizacije? Kako se mogu tamo, gde su u obliku „latentnih sporednih efekata" konačno ugledali svetlost dana, tako ograničiti i raspodeliti, da niti sprečavaju proces modernizacije, niti prekoračuju granice (ekološke, medicinske, psihološke i društvene) „podnošljivosti"?

Nije, dakle, više reč ili nije više reč isključivo o iskori- šćavanju prirode, oslobađanju čoveka od tradicionalnih prinuda, nego je takođe i velikim delom reč o problemima koji su posledica samog tehnoekonomskog razvoja. Proces modernizacije postaje „refleksivan", postaje sopstvena tema i problem. Pitanja razvoja i korišćenja tehnologija (u oblasti prirode, društva i ličnosti) preklapaju se sa pitanjima političkog i naučnog „rukovanja" rizicima aktuelno ili potencijalno koristećih tehnologija - otkrivanje, ubacivanje, izbegavanje ili prikrivanje — s obzirom na horizonte relevantnosti, koji treba posebno da se definišu. Obećavanje bezbednosti raste sa rizicima, i stalno se mora reafirmisati jednoj budnoj i kritičkoj javnosti kozmetičkim ili stvarnim zahvatima u tehnoekonomski razvoj.

standardnih biografija, životnih stilova i načina življenja, struktura moći i uticaja, formi političke

represije i participacije, poimanja stvarnosti i normi znanja. Sa aspekta društvenih nauka plug, parna

lokomotiva i mikročip su vidljivi indikatori jednog znatno dubljeg procesa koji zahvata i preoblikuje

čitavu društvenu strukturu, gde se, konačno, menjaju izvori izvesnosti sa kojih se napaja život

(Kosclleck, 1977., Lepsius, 1977, Eisenstadt, 1979). Obično se pravi distinkcija između modernizacije i

industrijalizacije. Ovde se zbog jezičkog pojednostavljenja uglavnom govori o „modernizaciji" u smislu

jednog višeg pojma.


Obe „paradigme" socijalne nejednakosti sistematski se odnose na određene periode u procesu modernizacije. Raspodela društveno proizvedenih dobara i konflikti u vezi sa njom u središtu su pažnje onoliko koliko očevidna materijalna beda, „diktatura oskudice", upravlja mišljenjem i delanjem ljudi (kao što je to danas u velikom delu takozvanog Trećeg sveta). Pod tim uslovima društva oskudice odvija se proces modernizacije sa zahtevom da se ključevima naučnotehničkog razvoja otvore vrata skrivenim izvorima društvenih dobara. Ova obećanja o oslobađanju od nezasluženog siromaštva i zavisnosti zasnivaju se na delanju, mišljenju i istraživanju u kategorijama društvene nejednakosti, od klasnog preko slojevitog do individualizovanog društva.

U visokorazvijenim, bogatim socijalnim državama na Zapadu odvija se sada jedan dvostruki proces: sa jedne strane, borba za „hleb nasušni" izgubila je urgentnost kardinalnog problema, koji stavlja u senlcu sve ostalo, u poređenju sa materijalnim snabdevanjem u prvoj polovini XX veka i sa Trećim svetom kome preti glad. Za mnoge ljude problemi „velikih stomaka" dolaze umesto gladi (o problemu „novog siromaštva" vidi str. 153 i dr.). Međutim, procesu modernizacije se ovim oduzima njegova dosadašnja legitimna osnova: borba protiv evidentnih oskudica, zbog koje je, čak, postojala spremnost pomirenja sa ponekim (ne više u potpunosti) neviđenim sporednim efektom.

Paralelno se širi saznanje o tome da su izvori dobara „zagađeni" sve većim „sporednim efektima opasnosti". Ovo uopšte nije novo, ali je ostalo dugo nepnmećeno u naporima da se savlada beda. Povrh toga, ova tamna strana dobija na značaju hiperrazvojem proizvodnih snaga, U procesu modernizacije sve više i više se oslobađaju i destruktivne snage, pred kojima ljudska imaginacija ostaje potpuno zbunjena. Oba izvora pothranjuju sve veću kritiku modernizacije, koja glasno i veoma kri tično determiniše javne rasprave.

U sistemskim pojmovima, ranije ili kasnije u kontinuitetu procesa modernizacije društveni položaji i konflikti „društva

34 Ulrih Bek

koje raspodeljuje dobra" društveno-istorijski se ukrštaju sa onima u „društvu koje raspodeljuje rizike". U Saveznoj Republici Nemačkoj suočeni smo - to je moja teza - već ranih sedamdesetih godina sa početkom ove tranzicije. To znači da se ovde preklapaju dva tipa tema i konflikata. Mi još..ne živimo u rizičnom društvu, ali više ne živimo ni samo u konfliktima koji se odnose na raspodelu u društvima oskudica. U onoj meri u kojoj se odvija ova tranzicija, u toj meri će doći do stvarne transformacije društva, koja će nas izvući iz pređašnjih kate -gorija i puteva mišljenja i delanja.

Nosi li pojam rizika ono društveno-istorijsko značenje koje se ovde od njega traži? Ne radi li se o prafenomenu ljudske delatnosti? Nisu li rizici upravo karakteristika perioda industrijskog društva od kojeg se ovde odvaja? Sigurno da jesu. Rizici nisu otkriće novog doba. Svako ko je krenuo da otkriva nove zemlje i kontinente - kao Kolumbo - računao je na „rizike". Ali to su bili lični rizici, ne globalne opasnosti za čitavo čovečanstvo, kao one koje nastaju od nuklearne fisije ili skladištenja radioaktivnog otpada. U tom periodu reč „rizik" imala je prizvuk hrabrosti i avanturizma, a ne mogućeg samouništenja života na Zemlji.

I šume umiru već nekoliko vekova - prvo, njihovim pretvaranjem u oranice, potom bezobzirnom sečom. Ali sadašnja umiranja šuma su globalna i to kao implicitna posledica industrijalizacije - sa sasvim drugačijim društvenim i političkim posledicama. Time su, na primer, pogođene i zemlje upravo bogate šumom (kao Norveška i švedska), koje same jedva da imaju industrije koje izazivaju velika zagađenja, ali šumama, biljkama i životinjskim vrstama koje umiru moraju da plate ra -čun za zagađenja drugih visokorazvijenih industrijskih zemalja.

Priča se, da se mornari, koji su pali u Temzu u XIX veku, nisu utopili, već se pre ugušili od grozno smrdljivih isparenja i otrovne pare ove londonske kloake. I kretanje kroz uske ulice nekog srednjovekovnog grada mora daje ličilo na zlostavljanje čula mirisa. „Izmeta ima svuda, na ulicama, na cokli đermova, u fijakerima... Fasade pariških kuća raspadaju se od urina. Dru-


štveno organizovana konstipacija preti da ceo Pariz uvuče u proces truljenja" (A. Corbin, Berlin, 1984., str. 41 i dr.). Međutim, pada u oči da su ondašnje opasnosti, za razliku od današnjih, napadale nos ili oči, dakle, čulno bile opažljive, dok je za rizike civilizacije danas tipično da izmiču opažaju i da se pre lokalizuju u sferi fizičko-hemijskih formula (npr. toksini u namirnicama, nuklearna opasnost). Druga razlika direktno je u vezi sa ovim. U prošlosti su se ove opasnosti mogle svoditi na nedovoljno razvijenu higijenu. Danas se one zasnivaju na industrijskoj hiperprodukciji. Današnji rizici i ugrožavanja bitno se, dakle, razlikuju od naizgled često sličnih rizika i ugrožavanja srednjeg veka globalnošću svoje pretnje (ljudi, životinje i biljke) i svojim savremenim razlozima. To su rizici modernizacije. Oni su paušalni proizvod mašinerije industrijskog napretka i sistematski se pojačavaju njenim daljim razvojem.

Rizici industrijskog razvoja u današnjem značenju reči rizik sigurno su onoliko stari koliko i sam razvoj. Pauperizacija velikih delova populacije - „rizik siromaštva" - držao je XIX vek u napetosti. „Rizici kvalifikacija" i „zdravstveni rizici" dugo su tema procesa racionalizacije i društvenih konflikata, zaštita (i istraživanja), koji se na njih odnose. Ipak, rizicima, koji će biti u fokusu onoga što sledi, i koji već nekoliko godina uznemiravaju javnost, pridaje se jedan novi kvalitet. U nedaćama koje proizvode oni se više ne mogu vezati za mesto svog nastanka - fabriku. Po svojoj prirodi oni ugrožavaju život na ovoj planeti, i to u svim njegovim pojavnim formama. U poređenju sa njima, rizici profesija u primarnoj industrijalizaciji pripadaju jednom drugom dobu. Opasnosti hemijski i nuklearno visokorazvijenih proizvodnih snaga ukidaju osnove i kategorije u kojima smo do sada mislili i delali - prostor i vreme, rad i slobodno vreme, preduzeće i nacionalnu državu, čak i granice između vojnih blokova i kontinenata.

Društvena arhitektura i politička dinamika ovakvih potencijala za samougrožavanje civilizacije biće u centru ovih rasprava. Argumentacija se unapred može skicirati u pet teza:

36 Ulrih Bek

(1) Rizici poput onih koji se proizvode u najprogresivnijem stupnju razvoja proizvodnih snaga suštastveno se razlikuju od dobara. Kod rizika pre svega mislim na radioaktivnost, koja potpuno izmiče neposrednim čovekovim opažajnim sposobnostima, ali i na štetne i otrovne materije u vazduhu, vodi, namirnicama, zajedno sa pratećim kratkoročnim i dugoročnim efektima na biljke, životinje i ljude. Om izazivaju sistematska i često ireverzibilna oštećenja, u suštini ostaju većinom nevidljiva, a baziraju se na kauzalnim interpretacijama i stoga inicijalno samo postoje u terminima (naučnog ili antinaučnog) znanja o njima. Oni se stoga mogu menjati, umanjivati ili uvećavati, dramatizovati ili minimizovati u znanju i utoliko su u posebnoj meri otvoreni za društvene procese definisanja. Tako mediji i naučne i zakonske institucije koje definišu rizik postaju ključne dmštvenopolitičke pozicije.

(2) Raspodelom i narastanjem rizika nastaju socijalni položaji

ugroženosti. Oni, doduše, u nekim dimenzijama slede nejednakost položaja slojeva i klasa, ali ispoljavaju suštastveno drugačiju logiku raspodele: rizici modernizacije zakače, pre ili kasnije, i one koji ih proizvode ili od njih profitiraju. Oni sadrže efekat bumeranga, koji razara klasni obrazac. Čak m bogati i moćni nisu pošteđeni. Ovo su opasnosti ne samo po zdravlje, nego i po legitimnost, posed i profit: sa društvenim priznavanjem rizika modernizacije povezana su ekološka obezvređenja i

eksproprijacije, koja se višestruko i sistematski suprotstavlja interesima profita i svojine, koji unapređuju proces industrijalizacije. Istovremeno rizici proizvode nove internacionalne nejednakosti, sa jedne strane, između Trećeg sveta i industrijskih država, a sa druge, između samih industrijskih država. Om podrivaju poredak kompetencija nacionalnih država. U pogledu univerzalnosti i nadnacionalnosti prometa štetnih materija, život travki u Bavarskoj šumi, naposletku, zavisi od sklapanja i poštovanja međunarodnih sporazuma.

(3) Međutim, širenje i komercijalizacija rizika ni u kom slučaju ne raskidaju sa logikom kapitalističkog razvoja, nego je umesto toga podižu na jedan novi stupanj. Rizici modernizacije


su big business. Oni su nezasiti zahtevi, dugo traženi od strane ekonomista. Glad se može utoliti, potrebe se mogu zadovoljiti, ali rizici civilizacija su bure potreba bez dna, nezadovoljivo, beskonačno, samoprodukujuće. Sa rizicima - kao što kaže Lu- man (Luhmann) - privreda postaje „samoreferencijalna", nezavisna od okruženja u kome se zadovoljavaju ljudske potrebe. Ali to znači: sa ekonomskom eksploatacijom rizika, koji se tako oslobađaju, industrijsko društvo proizvodi opasnosti i politički potencijal rizičnog društva.

(4) Dobra možemo posedovati, ali rizici mogu samo da nas pogode; njih nam, tako reći, civilizacija dodeljuje. Grubo rečeno: u klasnim i staleškim položajima biće determiniše svest, dok u opasnostima svest determiniše biće. Znanje stiče jedno novo političko značenje. Shodno tome, politički potencijal rizičnog društva mora se elaborirati i analizirati u nekoj sociološkoj teoriji nastanka i širenja znanja o rizicima.

(5) Društveno priznati rizici, što se po prvi put jasno ispoljava na primeru rasprava o uništavanju šuma, sadrže jednu osobenu zapaljivu tvar: ono što je do sada važilo za nepolitično postaje politično — otklanjanje „uzroka" u samom procesu industrijalizacije. Odjednom javno mnjenje i politika proširuju svoje upravljanje na privatnu sferu menadžmenta preduzeća - planiranje proizvodnje, tehničko opremanje itd. Pri tom na egzemplaran način postaje jasno o čemu se, u stvari, radi u javnim raspravama u vezi sa definisanjem rizika: ne samo o sekundarnim problemima zdravlja prirode i čoveka, nego o socijalnim, ekonomskim i političkim sporednim efektima ovih sporednih efekata: kolapsi tržišta, obezvređenje kapitala, birokratske kontrole odluka preduzeća, otvaranje novih tržišta, džinovski troškovi, sudski postupci, gubitak ugleda. U manjim ili većim udarima - u najavi opasnosti od smoga, izlivanja otrova itd. - dakle, onoga što se pojavljuje u rizičnom društvu, jeste politički potencijal katastrofa. Za zaštitu od katastrofa i njihovo savlađivanje potrebna je reorganizacija moći i vlasti. Rizično društvo je društvo katastrofa. U njemu vanredno stanje preti da postane normalno.

38 Ulrih Bek

1. Naučna definicija raspodele štetnih materija i socijalni položaji ugroženosti

Diskusija o štetnim i otrovnim sadržajima u vazduhu, vodi i namirnicama kao i o uništavanju prirode i okruženja uopšte još uvek se vodi isključivo ili dominantno u kategorijama i formulama prirodnih nauka. Ostaje nesaznato da ove naučne „formule pauperizacije" sadrže jedno društveno, kulturno i političko značenje. Otuda postoji opasnost da diskusija o zaštiti čovekove okoline, koja se vodi u hemijslco-biološko-tehnološkim kategorijama, nesmotreno usredsredi pažnju na ljudska bića, ali samo kao organsku aparaturu. Stoga ovoj diskusiji preti opasnost da načini onu istu grešku, koju je s pravom zamerala dugo vremena preovlađujućem optimizmu u pogledu industrijskog progresa; opasnost od atrofiranja u diskusiji o prirodi bez ljudi ne pitajući za stvari od društvenog i kulturnog značaja. Upravo su diskusije poslednjih decenija, u kojima su još jednom razvijeni i opisani svi kritički argumenti u odnosu na tehnologiju i industriju, ostali u suštini tehnokratski i naturalističM. Oni se iscrpljuju u prizivanju i objavljivanju nivoa zagađenosti u vazduhu, vodi i namirnicama, u relativnim brojkama rasta populacije, energetske potrošnje, potreba u hrani, nedostatka sirovina itd. To se čini sa takvim žarom i isključivošću, kao da nikada nije bilo ljudi kao što je izvesni Maks Veber, koji je, očigledno, uzaludno trošio vreme pokazujući da bez uključivanja struktura društvene moći i raspodele, birokratija, opšte važećih normi i racionalnosti


često u zabrinjavajućim koncentracijama nalaze beta-heksahlo- rocikloheksan, heksahlorobenzol i DDT" (1985., str. 33). Ove otrovne materije sadrže se u sredstvima za zaštitu biljaka i u međuvremenu su povučene sa tržišta. Prema ovom izveštaju njihovo poreklo nije utvrđeno (isto). Na drugom mestu stoji: „Izloženost populacije dejstvu olova u prošeku nije zabrinjavajuća" (str. 35). Sta se krije iza ovoga? Možda - analogno ovome - sledeća raspodela: dva čoveka imaju dve jabuke. Jedan jede obe. Dakle, u prošeku je svaki pojeo jednu. Prenet na raspodelu životnih namirnica na globalnom planu, ovaj iskaz bi glasio: ,,U prošeku" svi ljudi na svetu su siti. Cinizam je ovde očigledan. Najednom delu Zemljine kugle ljudi umiru od gladi, dok u drugom problemi, koji nastaju kao posledica prekomerne ishrane, postaju glavni faktor troškova. Moguće je, svakako, da onaj iskaz o štetnim i otrovnim materijama nije ciničan, da je prosečna izloženost i stvarna izloženost svih grupa u populaciji. Ali, znamo li mi to? Nije li preduslov zastupanja ovog stava da znamo koje ostale otrove su ljudi primorani da udišu i gutaju? Začuđujuće je samopodrazumevanje sa kojim se pita za „prošek". Onaj ko pita za prošek time već isključuje društveno nejednake opasnosti. Upravo je to ono što ta osoba ne može da zna. Možda postoje grupe i životni uslovi za koje je ovaj ,,u prošeku nezabrinjavajući sadržaj" olova i tome sličnog opasan po život.

Sledeća rečenica ovog izveštaja glasi: „Samo u blizini industrijskih emisionih izvora ponekad se kod dece nalaze zabrinjavajuće koncentracije olova." Ono što je

40 Ulrih Bek

tehnologije, ili nauke i medicine. Začuđujuće je pri tom sledeće: industrijsko zagađenje čovekove okoline i uništavanje prirode sa svojim mnogostrukim efektima po zdravlje i društveni život ljudi, koji nastaju tek u visokorazvijenim društvima, karakterišu se gubitkom društvenog mišljenja. Ovaj gubitak postaje groteska: ovo odsustvo niko ne pnmećuje, čak ni sami sociolozi.

Ispituje se i istražuje raspodela štetnih materija, otrova, kontaminacija vode, vazduha, zemlje, životnih namirnica itd. Rezultati, diferencirani po regionnna, prezentiraju se preplašenoj javnosti na šarenim „ekološkim mapama". Dokle god se na ovaj način može prezentirati stanje čovekove okoline, dotle je ovaj način prezentiranja i posmatranja očigledno prikladan. Čim se iz ovoga izvuku konse/a>ence po ljude, dolazi do kratkog spoja u osnovi ovog mišljenja: ili se paušalno pretpostavlja da su svi ljudi u istoj meri pogođeni u identifikovanim regionalnim centrima zagađenja - nezavisno od njihovih prihoda, obrazovanja, profesije i sa tim u vezi mogućnosti i navika u pogledu ishrane, stanovanja i slobodnog vremena (što tek treba dokazati). Ili se, konačno, ljudi i uopšte razmere do kojih su oni pogođeni isključuju, i priča se samo o štetnim materijama i njihovim raspodelama i delovanjima na dati region.

Diskusija o štetnim materijama, vodena u kategorijama prirodnih nauka, kreće se na odgovarajući način od pogrešnog zaključka sa biološke na društvenu pogođenost ili u okviru posmatranja prirode i čovekove okoline koja isključuje selektivnu pogođenost čoveka, kao i


što su ljudi postali u poznijoj fazi totalnog marketinga. Ovde se nalazimo pred jednom kategorijskom greškom: analiza štetnih materija, orijentisana na prirodu i proizvode, nije u stanju da odgovori na pitanje o bezopasnosti, u svakom slučaju dokle god „sumnjivost" ili „nesumnjivost" imaju neke veze sa ljudima koji gutaju ili udišu otpad (detaljno o tome na str. 94 i dr,). Poznato je da uzimanje više medikamenata može da anulira ili pojača dejstvo svakog pojedinačnog leka. Sada čovek, kao što je poznato (još) ne živi samo od medikamenata. On udiše i štetne materije u vazduhu, pije ih u vodi, jede ih u povrću itd. Drugim rečima: nesumnjivosti se sumnjivo sabiraju. Da li time - kako je to uobičajeno kod zbirova prema pravilima matematike - postaju sve nesumnjivije?

2. O zavisnosti rizika modernizacije od znanja

Rizici kao i dobra jesu predmet raspodela. I jedni i dragi konstituišu položaje - rizične položaje, odnosno klasne položaje. Ali i u jednom i u drugom slučaju radi se o sasvim drugačijem dobni i sasvim drugačijoj kontroverzi njegove raspodele. U slučaju društvenih dobara radi se o potrošačkim dobrima, zaradama, obrazovnim mogućnostima, vlasništvu itd. kao željenim stvarima u oskudici. Suprotno tome, rizici su uzgredan proizvod modernizacije u neželjenom izobilju. Oni se moraju ili eliminisati ili osporavati i reinterpretirati. Pozitivna logika sticanja konfrontira se sa negativnom logikom raspoređivanja, izbegavanja, osporavanja i reinterpretiranja.

Dok su zarada, obrazovanje itd. potrošna dobra koja pojedinac može da iskusi, postojanje i raspodela rizika i opasnosti u principu se prenosi argumentom. Ono što škodi zdravlju i uništava prirodu, često sopstvenim čulima ne možemo da prepoznamo, a čak tamo gde je prividno uočljivo, zahteva, u skladu sa socijalnom konstrukcijom, sud eksperata da bi se utvrdilo kao „objektivno". Mnoge nove vrste rizika (nuklearna i hemijska zagađivanja, štetne materije u namirnicama, bolesti civili-

42 Ulrih Bek

zacije) potpuno izmiču čovekovim moćima direktnog opažanja. U žižu interesovanja sve više dolaze opasnosti koje žrtve često niti mogu da vide niti mogu da osete, opasnosti koje u nekim slučajevima mogu čak da ne deluju u toku životnog veka onih koji su pogođeni, nego kod njihove dece, u svakom slučaju opasnosti koje zahtevaju „čulne organe" nauke - teorije, eksperimente, meme instrumente - da bi uopšte mogle da se

„vide" i interpretiraju kao ugroženosti. Paradigma ovih ugroženosti je promena gena kao posledica radioaktivnosti, koja, neosetno po žrtve, ove - kako to pokazuje udes reaktora u Herisbergu - pod strašnim nervnim opterećenjima potpuno prepušta sudovima, greškama i različitim mišljenjima eksperata.

U mislima sjediniti razdvojeno: pretpostavka o kauzalnosti

Ova zavisnost od znanja i nevidljivost položaja civilizacijske ugroženosti svakako nije dovoljna da se oni pojmovno definišu; oni sadrže i druge komponente. Iskazi o ugroženostima nikad se ne mogu redukovati na puko konstatovanje činjenica. Kao svoje konstitutivne delove oni sadrže kako teorijsku tako i normativnu komponentu. Konstatacija „zabrinjavajućih koncentracija olova kod dece" ili „pesticida u majčinom mlelcu" kao talcva ništa manje nije položaj civilizacijske ugroženosti od koncentracije nitrata u rekama ili sumpor-dioksida u vazduhu. Mora se pridodati jedno kauzalno tumačenje, koje omogućava da se ovo poima kao proizvod industrijskog načina proizvodnje, kao sistematski sporedni efekat procesa modernizacije. Stoga se u društveno priznatim rizicima pretpostavljaju instance i akteri procesa modernizacije sa svim njihovim partikularnim interesima i ovisnostima i stavljaju u direktnu vezu, po modelu uzroka i posledice, sa znacima oštećenja i opasnostima, koji su od njih društveno, sadržinski, lokalno i vremenski potpuno odvojeni. Žena, koja u trosobnom stanu u Nojperlahu (predgrađe Minhena - prim. prev.) doji svog tromesečnog sina Martina, u „direktnoj je vezi" sa hemijskom industrijom koja proizvodi sredstva za


zaštitu bilja, sa seljacima, koje agrarne smernice Evropske zajednice obavezuju na specijalizovanu masovnu proizvodnju i hiperfertilizaciju itd. Radijus u kome se može, odnosno treba tragati za sporednim efektima ostaje širom otvoren. Nedavno je prekomerna doza DDT-a nađena čak kod pingvina na Antarktiku.

Ovi primeri pokazuju dve stvari: prvo, da se rizici modernizacije istovremeno pojavljuju i u geografski specifičnim područjima i nespecifično i univerzalno; drugo, kako neproračun- Ijivi i nepredvidljivi mogu da budu zamršeni putevi njihovih štetnih efekata. Dakle, u rizicima modernizacije stvari koje su sadržinski, konkretno, prostorno i vremenski sasvim različite kauzalno se skupljaju i time dovode u društveni i pravni kontekst odgovornosti. Ali kao što znamo - bar počev od Hjuma - pretpostavke o kauzalnosti, u principu, izmiču našem opažanju. One su teorija. One uvek moraju da se zamisle, podrazumevaju kao istinite, da se u njih veruje. I u ovom smislu su rizici nevidljivi. Pretpostavljena kauzalnost uvek ostaje manje ili više neizvesna i privremena. U ovom značenju suočavamo se sa teorijskom, dakle, jednom scientizovanom svešću, čak i kod svakodnevne svesti o rizicima.

Implicitna etika

Čak i ova kauzalna veza sa institucionalno odvojenim nije dovoljna. Doživljeni rizici pretpostavljaju jedan normativni horizont izgubljene sigurnosti, uništenog poverenja. Dakle, čak i tamo gde nam dolaze bez reči, odenuti u brojke i formule, rizici ostaju u principu lokalizovani, matematička zgušnjavanja povređenih predstava o životu vrednom življenja. Sa druge strane, u ove ideje se mora verovati, što znači da se one kao takve ne mogu iskusiti. U tom smislu, rizici su objektivizovane negativne slike utopija, u kojima se ljudsko biće ili ono što je ostalo od njega konzervira i ponovo oživljava u procesu mo-dernizacije. Uprkos svoj njegovoj neprepoznatljivosti ovaj normativni horizont, u kome tek rizičnost rizika postaje saglediva,

44 Ulrih Bek

ne može se, naposletku, ukloniti matematikom ili eksperimentima. Iza svih objektivizacija, ranije ili kasnije, pojavljuje se pitanje prihvatljivosti, a sa njim i obnovljeno staro pitanje: Kako želimo da živimo? Šta je ljudsko u ljudima, šta je prirodno u prirodi što treba sačuvati? Priča koja se širi o „katastrofi" u ovom smislu je objektivizovan, naglašen, radikalizovan izraz za to da se ovakav razvoj ne želi.

Obnovljena pitanja - Šta je čovek? Šta mislimo o prirodi? mogu se pomerati tamo-amo između svakodnevice, politike i nauke. U najrazvijenijem stadijumu civilizacije oni ponovo zauzimaju vrlo visoko mesto na dnevnom redu - čak ili upravo tamo gde još nose nevidljivi čarobni plašt matematičkih formula i metodoloških kontroverzi. Konstatacije rizika jesu forma u kojoj etika, a time i filozofija, kultura i politika vaskrsavaju unutar centara modernizacije - u ekonomiji, prirodnim naukama, tehničkim disciplinama. Konstatacije rizika jesu jedna još nepoznata, još nerazvijena simbioza prirodnih i društvenih nauka, svakodnevne racionalnosti i racionalnosti eksperata, interesa i činjenice. One u isto vreme nisu niti samo jedno niti samo drago. One su i jedno i drago, doduše, u

Naučna i socijalna racionalnost

U ovome leži suštastvena i sudbonosna posledica: u definicijama rizika ruši se monopol nauka na racionalnost. Uvek postoje konkurentni i konfliktni zahtevi, interesi i gledišta različitih aktera modernizacije i pogođenih grupa, koji se silom guraju u definicije rizika u smislu


i oštećene strane. Mnogi naučnici pristupaju poslu sa velikim impulsom i patosom svoje objektivne racionalnosti, a njihovo nastojanje da budu objektivni raste takoreći proporcionalno sa političkim sadržajem njihovih definicija. Ali u centru svog rada oni ostaju upućeni na društvena i stoga propisana očekivanja i vrednovanja. Gde i kako se mogu povući granice između još prihvatljivih i ne više prihvatljivih izlaganja opasnostima? Koliki su kompromisni pretpostavljeni standardi? Treba li, na primer, prihvatiti mogućnost neke ekološke katastrofe, kako bi se zadovoljili ekonomski interesi? Šta su nužnosti, šta su pretpostavljene nužnosti, a šta su nužnosti koje moraju da se

promene?

Pravo nauka na racionalnost, objektivno istraživanje rizičnog kod rizika, permanentno osporava samo sebe. Prvo, ono počiva na kuli od

karata spekulativnih, pretpostavki i kreće se isključivo u okviru iskaza o

verovatnoći, čije prognoze bezbednosti, strogo uzevši, ne mogu da ospore čak ni aktuelni udesi. Drugo, mora se pretpostaviti jedno etičko gledište,

kako bi se o rizicima uopšte moglo smisleno govoriti. Utvrđivanja rizika baziraju se na matematičkim mogućnostima i samim društvenim interesima, i upravo tamo, gde se prezentuju sa tehničkom izvesnošću. Baveći se civilizacijskim rizicima, nauke su uvek napuštale svoju osnovu eksperimentalne logike i ulazile u po- ligamsld brak sa privredom, politikom i etikom - ili preciznije: one žive sa njima u nekoj vrsti „trajnog braka bez venčanog lista".

Ova skrivena eksterna odredba u istraživanju rizika postaje problem najkasnije tamo gde se naučnici i dalje javljaju sa monopolskim pravom na racionalnost. Studije o bezbednosti reaktora ograničavaju se na procenu određenih količinski odred- Ijivih rizika na bazi verovatnih

udesa. Dakle, već od samog početka dimenzionalnost rizika ograničava se na tehničke mogućnosti upravljanja. Međutim, za velike segmente populacije i protivnike nuklearne energije, centralno mesto zauzima upravo potencijal katastrofa pri korišćenju nuklearne energije. Bez obzira koliko je mala verovatnoća da se neki udes dogodi, ona

46 Ulrih Bek

je i suviše velika tamo gde jedan udes znači uništenje. Pored toga, u javnim diskusijama osobine rizika igraju ulogu, koja se uopšte ne obraduje u studijama o rizicima, kao što su dalje širenje nuklearnog naoružanja, protivurečnost između ljudskosti (zablude, podbacivanja) i bezbednosti, dugoročnosti i ireverzi- bilnosti donetih odluka o visokoj tehnologiji, koje se poigravaju sa životima budućih generacija. Drugim rečima, u diskusijama o rizicima postaju jasne pukotiqgjJazovi između naučn&X društvene racionalnosti prema civilizacijskim potencijalima opasnosti. Diskutuje se u prazno. Na jednoj strani, postavljaju se pitanja na koja druga strana uopšte ne odgovara,^dok druga ■Strana daje odgovore na pitanja koja uopšte ne dotiču suštinu onoga što se, u stvari, pitalojjto budi strahove.

jsfaučpa i .društvena.racionalnost se, doduše, razdvajaju, ali u isto vreme ostaju utkane jedna u drugiui. upućene jedna na drugu. Strogo uzevši, ova distinkcija postaje sve manje i manje moguća. Naučno bavljenje rizicima industrijskog razvoja ostaje isto onako upućeno na društvena očekivanja i vrednosne horizonte, kao što su, sa druge strane, društvena diskusija i percepcija rizika upućeni na naučne argumente. Istraživanje rizika takoreći crveneći ide stopama „tehnofobije", koju je pozvana da suzbije i od koje je, štaviše, poslednjih godina dobila neslućeno veliku materijalnu podršku. Javna kritika i nemir velikim delom žive od dijalektike ekspertize i kontraekspertize. Bez naučnih argumenata i antinaučne kritike naučnih argumenata ona nije oštra, štaviše, često čak ne može ni da opazi većinom „nevidljiv" predmet


načina industrijske proizvodnje, onda se u drugom daje promeni tehnološkog upravljanja verovatnoćama udesa itd.

Višestrulcost definicija: sve više rizika

Teorijski sadržaj i vrednosti odnos rizika uslovljavaju sle- deće komponente: opservativnu konfliktnu pluralizaciju i višestrulcost definicija civilizacijskih rizika. Dolazi da tako kažemo, do hiperprodukcije rizika, koji se ponekad relativizuju, ponekad dopunjuju, ponekad jedni druge nadmašuju. Svaka zaintere- sovana strana pokušava da definisanjem rizika zauzme od- brambem stav i na taj način potisne rizike, koji joj se zavlače čak u novčanik. Ugrožavanje zemlje, biljaka, vazduha, vode i životinja zauzima jedno posebno mesto u ovoj borbi svih protiv svih za najisplativiju definiciju rizika u onoj meri u kojoj ona artikuliše opšte dobro i glasove onih, koji sami niti daju glasove niti imaju glas (možda će tek aktivno i pasivno biračko pravo za fravu i kišne gliste urazumiti ljude). Ova pluralizacija je evidentna u odnosu na vrednosti i interese: domet, hitnost i postojanje rizika varira sa višestrukošću vrednosti i interesa. Manje je očigledno da ovo utiče na sadržinsku interpretaciju rizika.

Nexus causalis, koja se stvara u rizicima između aktuelnih i potencijalnih efekata oštećenja i sistema industrijske proizvodnje, otvara jedan gotovo beskonačan broj pojedinačnih interpretacija. U principu, sve se može povezati sa svačim, bar probe radi, dokle god se zadržava osnovni obrazac - modernizacija kao uzrok, oštećenje kao sporedna posledica. Mnogo toga neće moći da se potkrepi. čak ono što je potkrepljeno, moraće da se brani od sistematske i postojane sumnje. Međutim, bitno je da kod nepreglednog obilja mogućnosti interpretiranja pojedinačni uslovi neprestano dolaze u vezu jedni sa drugima. Uzmimo kao primer uništavanje šuma. Dokle god se potkomjaci, veverice ili svagda nadležna šumska uprava budu smatrali uzročnicima i krivcima, još, naizgled, nije reč o „riziku modernizacije", nego o javašluku u šumarstvu ili o proždrljivosti životinja.

48 Ulrih Bek

Sasvim dmgačiji spektar uzročnika i krivaca otvara se kada se prevaziđe ova tipična lokalna i pogrešna dijagnoza, da rizici moraju prvo da izbiju, kako bi se priznali, i uništavanje šuma shvati i prizna kao posledica industrijalizacije. Tek tada to postaje dugoročan, sistemski uslovljen problem, koji više ne može da se otkloni 11a lokalnom nivou, nego zahteva politička rešenja. Kad se jednom uspostavi ovakva promena gledišta, bezbroj drugih stvari ponovo postaje moguće. Da li su to sumpor-dioksidi, nitrogenoksidi, njihovi fotooksidanti, ugljovodonici ili nešto di ugo, što je nama danas još potpuno nepoznato i što nam podaruje poslednju i večnu jesen - lišće koje opada? Ove hemijske formule samo su prividno same. Iza njih su firme, in-dustrijske grane, privredne, naučne i profesionalne grupe koje dospevaju u vatrenu liniju javne kritike, jer svaki društveno priznati „uzrok", a sa njim i sistem rada u kome on nastaje, pada pod snažan pritisak za promenu. čak 1 kad se odbrani od ovog pritiska javnosti, poslovi se smanjuju, dolazi do kolapsa tržišta, a „poverenje" kupaca mora se ponovo steći i učvrstiti velikim 1 skupim reklamnim kampanjama. Da li je automobil „najveći zagađivač nacije" 1 stoga onaj pravi „ubica šuma"? Ili, da li je konačno vreme da se u elektranama na ugalj instaliraju uređaji visokog kvaliteta i na najsavremenijem tehničkom nivou za desumporizaciju i deazotizaciju? Ili možda ni to neće koristiti, jer se štetne materije koje izazivaju umiranje šuma isporučuju bez transportnih troškova „franco prag naše kuće" (ili „franeo naša šuma") iz dimnjaka i izduvnih cevi susednih


nesigurnost u industriji: niko ne zna lco će biti sledeći, na koga će biti bačena anatema ekološkog morala. Dobri argumenti ili argumenti koji bar mogu da prođu u javnosti postaju uslov poslovnog uspeha. Ljudi koji rade u javnim institucijama, „stručnjaci za argumentacije", dobijaju svoju poslovnu šansu.

Lanci uzroka i ciklusi oštećenja: koncept sistema

Da se još jednom izričito kaže: svi ovi efekti dolaze sasvim neovisno od toga koliko su održive prihvaćene kauzalne interpretacije, koje mogu da se pojave iz neke moguće naučne perspektive, čak se i mišljenja o tome veoma razilaze u naulcama i disciplinama koje se time bave. Društveni efekat definicija rizika ne zavisi od njihove naučne održivosti.

Međutim, i ova višestrukost interpretacija zasniva se na logici modernizacije samih rizika. Na kraju će ovde pokušati da se povežu štetni efekti sa pojedinačnim faktorima, koji se jedva mogu izolovati unutar kompleksnog sistema industrijskog načina proizvodnje. Sistemskoj interdependentnosti visokospecijalizovanih aktera modernizacije u privredi, poljoprivredi, pravu i politici odgovara odsustvo pojedinačno izdvojivih uzroka i od-govornosti. Da li poljoprivreda zagađuje zemlju ili su poljoprivrednici samo najslabija karika u lancu ciklusa oštećenja? Nisu li oni možda samo nesamostalna i podređena tržišta za industrije hemijske hrane i veštačkog đubriva i ne treba li ovde krenuti sa preventivnom dekontaminacijom zemlje? Ali

50 Ulrih Bek

Drugim rečima: shodno jako diferenciranoj podeli rada postoji jedno opšte saučesništvo i tom saučesništvu odgovara jedna opšta neodgovornost. Svako je uzrok i posledica i stoga «e-uzrok. Uzroci nestaju u jednoj opštoj promenljivosti aktera i uslova, reakcija i kontrareakcija, što konceptu sistema donosi društvenu izvesnost i popularnost.

Ovo na egzemplaran način otkriva etičko značenje koncepta sistema: može nešto da se radi i nastaviti to da radi, a da za to ne mora da se

preuzme lična odgovornost. To je kao kada bi neko radio, a pri tom bio lično odsutan. Radi se fizički, a da se ne radi moralno ili politički. Generalizovan drugi - sistem - radi u i kroz sebe samog: to je ropski moral civilizacije, u kome ljudi delaju lično i društveno kao da su predmet prirodne sudbine, „zakona gravitacije" ovog sistema. Na ovaj način se igra „šuge" pred pretečom ekološkom nesrećom.

Sadržaj rizika: događaj koji se još nije zbio kao stimulans za akciju

Rizici se naravno ne iscrpljuju u efektima i oštećenjima, koja su već nastupila. U njima se velikim delom ispoljava jedna buduća komponenta. Ona se delom bazira na produžavanju sada sagledivih oštećenja u budućnosti, a delom na opštem gubitku poverenja ili na pretpostavljenim „pojačivačima rizika". Po l̂vo- joj prirodi rizici su povezani sa predviđanjem, sa uništavanjima, koja se još nisu dogodila, ali prete da se dogode. Rizici su, naravno, upravo u ovom značenju već danas realni. Jedan primer iz izveštaja Saveta eksperata za ekologiju: Savet ukazuje na to da visoke koncentracije nitrata usled đubrenja azotnim đubrivom do danas jedva da prodiru ili uopšte ne prodiru u podzemne vode na većim dubinama, odakle mi izvlačimo pijaću vodu. Nitrati se u velikoj meri razgrađuju u donjem sloju tla. Međutim, ne zna se kako se to događa i koliko dugo će se to još događati. Postoje dobri razlozi da se bezrezervno ne računa sa efektom prečišćavanja zaštitnog sloja u budućnosti. „Strahuje se


da će u zavisnosti od brzine isticanja sadašnja nitratna natapanja nakon nekoliko godina ili decenija dosegnuti i dublje slojeve podzemnih voda" (str. 29). Drugim rečima: tempirana bomba otkucava. U tom smislu rizici pokazuju jednu budućnost koju treba sprečiti.

Nasuprot pojmljivoj evidentnosti dobara, rizici imaju nečeg irealnog. U nekom osnovnom smislu oni su istovremeno stvarni i nestvarni. Sa jedne strane, mnoge opasnosti i uništavanja već danas su realna: zagađene vode i živi svet koji u njima umire, uništavanje šuma, nove vrste bolesti itd. Sa druge strane, prava društvena težina rizika leži u opasnostima, projektovanim na budućnost. U tom smislu postoje rizici koji tamo gde se pojave znače uništavanje takvih razmera, da bi nakon toga praktično bilo nemoguće da se nešto uradi. Stoga čak kao pretpostavke, kao opasnosti u odnosu na budućnost, rizici poseduju i razvijaju delatnu reievantnost kao prognozu u preventivnom povratnom zaključivanju. Centar svesti o riziku ne nalazi se u sadašnjosti nego u

budućnosti. U rizičnom društvu prošlost gubi snagu da determiniše sadašnjost. Na njeno mesto stupa budućnost, a time nešto nepostojeće, iskonstruisano, fiktivno, kao „uzrolc" sadašnjeg iskustva i aktivnosti. Postajemo danas aktivni da bismo sprečili, ublažili i preduzeli preventivne mere u odnosu na probleme i krize od sutra ili od prekosutra - ili upravo da ne bismo. Uska grla na tržištu rada, „prognozirana" u matematičkim modelima, direktno utiču na ponašanje u obrazovanju: anticipirana, preteča nezaposlenost jeste jedna bitna determinanta uslova i položaja u odnosu na današnji život; prognozirano uništavanje okoline i nuklearna opasnost uznemiravaju društvo i izvode velike delove mlađe generacije na ulice. U diskusijama koje se odnose na budućnost imamo posla sa jednom „projektovanom promenjivom", sa ,jednim projekto-vanim uzrokom" sadašnjeg (ličnog ili političkog) rada. Reievantnost i značaj ovih promenljivih raste direktno proporcionalno sa njihovom nepredvidljivošću i njihovom opasnošću, a mi (moramo) da ih planiramo, kako bismo odredili i orga- nizovali naše sadašnje aktivnosti.

52 Ulrih Bek

Legitimnost: „latentni sporedni efekti"

Ovo naravno pretpostavlja da su rizici uspešno prošli kroz proces društvenog priznavanja. Ali rizici su pre svega dobra koja treba da se izbegnu, čije nepostojanje se pretpostavlja dok se ne opozovu - u skladu sa motom „in dubio pro progres", što znači „in dubio pro praviti se da ne vidiš". Sa ovim je istovremeno povezan modus legitimnosti, koji se jasno razlikuje od nejednake raspodele društvenih dobara. Rizici se, u stvari, mogu legitimisati time da se njihova proizvodnja nije ni videla ni želela. Rizični položaji moraju da probiju štit tabua koji ih okružuje i da se „naučno rode" u scientizovanoj civilizaciji. Ovo se većinom događa u statusu „latentnih sporednih efekata", koji istovremeno potvrđuju i legitimišu realnost opasnosti. Ono što se ne vidi ne može se ni sprečiti, produkuje se sa najboljim namerama i neželjeno je problematično dete, o čijem prihva- tanju se dodatno treba izjasniti. Mislena šema „latentnog sporednog efekta" stoji umesto jedne vrste licence, prirodne sudbine civilizacije, koja istovremeno priznaje, selektivno raspoređuje i opravdava neželjene posledice.

3. Klasnospecifični rizici

Vrsta, model i mediji raspodele rizika sistematski se razlikuju od onih za raspodelu dobara. To ne isključuje čestu raspodelu rizika na slojno i klasno specifičan način. U tom smislu postoje široke zone preklapanja klasnog društva i rizičnog društva. Istorija raspodele rizika pokazuje da se oni poput dobara drže klasnog modela, samo obratno: dobra se akumuliraju na vrhu, rizici na dnu. Stoga izgleda da rizici jačaju, a ne da ukidaju klasno društvo. Materijalnoj oskudici pridružuje se nedostatak sigurnosti i neželjeno obilje rizika. Suprotno tome, bogati mogu (dohotkom, moći ili obrazovanjem) da otkupe bezbednost i slobodu od rizika. Ovaj „zakon" klasnospecifične raspodele rizika i time jačanja klasnih antagonizama koncentrisanjem rizi-


lca kod siromašnih i slabih važio je dugo i važi još i danas za neke centralne dimenzije rizika. Rizik da se ostane bez posla danas je znatno veći kod nekvalifikovanih nego kod viso- kokvalifikovanih radnika. Rizici od stresa, radijacije i otrovnih hemikalija, koji su vezani za obavljanje posla u odgovarajućim industrijskim postrojenjima, neravnomerno su raspoređeni u odnosu na specifičnost profesije. Posebno su to jeftina stambena naselja za populacije sa niskim primanjima, blizu centara industrijske proizvodnje, koje su stalno izložene različitim štetnim materijama u vazduhu, vodi i zemlji. Veća tolerantnost može se postići pretnjom gubitka dohotka.

Pri tom nije samo ovaj društveni efelcat prečišćavanja i pojačavanja ono što produkuje klasnospecifične nedaće. I mogućnosti i sposobnosti da se nosi sa rizicima, da se oni izbegavaju ili kompenzuju, verovatno su nejednako raspodeljene među različitim dohodovnim i obrazovnim slojevima. Ko god ima potrebne fmansijske zalihe za duže vreme, može da pokuša da izbegne rizike izborom mesta stanovanja i samim uređenjem stana (ili drugim stanom, odmorima itd.). Isto važi za ishranu, obrazovanje i odgovarajuće oblike ponašanja u pogledu ishrane i informisanosti. Dovoljno napunjen novčanik stavlja vas u položaj da sa uživanjem jedete jaja od „domaćih kokošaka" i listove „domaće salate". Obrazovanje i senzibilno ponašanje u odnosu 11a informacije otvaraju nove mogućnosti nošenja sa rizicima i izbegavanja rizika. Neki proizvodi mogu se izbeći (na primer jetra starih junadi sa velikom količinom olova), a sofisticiranim nutricionim tehnikama može se varirati nedeljni meni, tako da se teški metali u ribi iz Severnog mora razrede, dopune ili neutrališu (ili možda ipak pojačaju?) toksičnim sadržajima u svinjskom mesu i čaju. Kuvanje i hrana postaju neka vrsta implicitne prehrambene hernije, neka vrsta đavolje kuhinje sa ciljem da se umanje opasni efekti. Ovde je potrebno široko znanje da bi se „nutricionim inženjeringom" doskočilo hiperprodukciji štetnih i otrovnih materija u hemijskoj industriji i poljoprivredi. I pored toga, sasvim je moguće da kao reakcija na novinske i televizijske vesti 0 zagađenjima dođe do „antihe-

54 Ulrih Bek

mijskih nutricionih i životnih navika" koje su slojnospecifične. Kod „nutriciono svesnih", obrazovnih slojeva sa visokim zaradama ova svakidašnja „antihemija" (često doneta konzumentima lepo upakovana kao ogranak hemijske industrije) izolcre- nuće sve oblasti snabdevanja - od hrane do stanovanja, od bolesti do ponašanja u slobodno vreme (i već je to učinila). Odavde se može izvući opšta ocena da se stare društvene nejednakosti upravo kroz ovo refleksivno i dobro fmansirano bavljenje rizicima učvršćuju na novom nivou. Ali time se upravo ne dolazi do suštine logike raspodele rizika.

Paralelno sa zaoštravanjem rizičnih položaja smanjuju se i istovremeno propagiraju privatni putevi kojima može da se beži i kompenzacione mogućnosti. Međusobno se uslovljavaju umnožavanje rizika, nemogućnost da se oni izbegnu, politička apstinencija i oglašavanje i prodaja privatnih mogućnosti za izbegavanje rizika. Za neke namirnice ova privatna akcija zavaravanja još može da pomogne, ali već kod vodosnabdevanja svi društveni slojevi povezani su na isti cevovod. A kad se konačno baci pogled na „šumske kosture" u „idiličnim pejzažima", daleko od industrije, postaje već jasno da i klasnospecifične barijere padaju pred otrovnim sadržajem vazduha koji svi udi- šemo. U takvim uslovima bi samo nejedenje, nepijenje i neA\-

sanje moglo da pruži efikasnu zaštitu. A i to pomaže samo uslovno, jer znamo šta se događa sa kamenom u građevinama i sa leševima u zemlji.

4. Globalizacija rizika civilizacije

Svedeno na jednu formulu: beda je hijerarhijska, smog je demokratski.

Proširivanjem rizika modernizacije - ugrožavanjem prirode, zdravlja, ishrane itd. relativizuju se društvene razlike i granice. Odatle se još uvek izvlače veoma različite konsekvence. Ali objektivno rizici razvijaju jedan izjednačavajući efekat unutar svog dometa i među onima koje oni pogađaju. Upravo u tome leži njihova nova politička snaga. U


tom smislu rizična društva upravo nisu klasna društva; njihovi rizični položaji ne mogu se shvatiti kao klasni položaji, niti njihovi konflikti kao klasni konflikti.

Ovo postaje još jasnije kada se predoči poseban stil, poseban model raspodele rizika modernizacije. Oni poseduju jednu imanentnu

tendenciju ka globalizaciji. Univerzalnost opasnosti prati industrijsku proizvodnju, nezavisno od mesta gde se oni produkuju: lanci ishrane praktično povezuju svakog sa svakim na Zemlji. Oni se provlače ispod granica. Sadržaj kiseline u vazduhu ne nagriza samo skulpture i umetnička blaga, nego je već odavno dezmtegnsao savremene carinske barijere. I u Kanadi su jezera postala kisela, a šume umiru čak na severnim rubovima Skandinavije.

Tendencija ka globalizaciji dovodi do nesreća koje su u svojoj opštosti ponovo nespecifične. Tamo gde se sve pretvara u opasnost nekako ništa više nije opasno. Na ono od čega više nema bežanja, na to se konačno ne želi da misli. Ovaj eshatološki ekološki fatalizam dopušta da se klatno privatnog i političkog raspoloženja pomera u svakom

pravcu. Akcija ionako pripada jučerašnjici. Možda se svugde i svagda prisutni pesticidi mogu savladati in(sekt)ima? (igra reči: selci na nemačkom znači penušavo vino - prim. prev.).

Efekat bumeranga

Sadržan u globalizaciji, a ipak jasno diferenciran od nje, jeste model raspodele rizika koji sadrži znatnu količinu poli tičkog eksploziva: ranije ili kasnije oni će doskočiti i onima koji ih produkuju ili od njih profitiraju. Rizici u svom rasprostiranju pokazuju jedan društveni efekat

bumeranga: čak ni bogati i moćni nisu bezbedni u odnosu na njih. Nekadašnji „latentni sporedni efekti" uzvraćaju čak po centrima svoje proizvodnje Sami akteri modernizacije zapadaju izrazito i veoma konkretno u vrtlog opasnosti, koje oni produkuju i od kojih oni profitiraju. Ovo može da se dogodi na više različitih načina.

56 Ulrih Bek

Uzmimo ponovo primer iz poljoprivrede. U Saveznoj Republici Nemačkoj potrošnja veštačkog đubriva porasla je sa 143 na 378 kilograma po hektaru u periodu od 1951, do 1983., a potrošnja poljoprivrednih hemikalija sa 25. 000 na 35.000 tona između 1975. i 1983. Prinosi po hektaru takođe su porasli, ali ni približno tako brzo kao potrošnja đubriva i pesticida. Prinosi kod žitarica su se udvostručili, a za 20 procenata su veći kod krompira. Disproporcionalno malo povećanje prinosa u odnosu na korišćenje đubriva i hemikalija u suprotnosti je sa disproporcionalno velikim povećanjem oštećenja u prirodi, vidljivih i bolnih za seljake. Izuzetan pokazatelj ovakvog zabrinjavajućeg razvoja jeste jako smanjenje mnogih divljih biljnih i životinjskih vrsta. „Crvene liste" koje kao službene „smrtovnice" be- leže ovu egzistencijalnu ugroženost sve su duže. „Od 680 biljnih vrsta koje se pojavljuju na Grenlandu, 519 je ugroženo. Na drastičan način se smanjuju postojeće populacije ptičjih vrsta koje zavise od livada, kao što su bela roda, poljska ševa ili belorepa; ljudi pokušavaju da sačuvaju poslednje primerke, kao npr. u Bavarskoj pomoću 'Programa za poljske ptice'... Među životinjama su ugrožene ptice koje se legu na zemlji, životinje koje su u vrhu lanaca ishrane, kao što su ptice grabljivice, sove, vilinski konjici, kao i one koje su specijalizovane za hranu koja je sve reda, npr. za velike insekte ili za cvetni nektar, dostupan tokom vegetacije" (Savet eksperata za pitanja zaštite čovekove okoline, str. 20). Nekadašnji „neviđeni sporedni efekti" postaju vidljivi glavni efekti, koji ugrožavaju same centre koji su uzrok njihove produkcije. Proizvodnja rizika modernizacije prati krivulju bumeranga. Intenzivna industrijska poljoprivreda, subven- cionisana milijardama, ne izaziva samo u dalekim gradovima dramatičan porast sadržaja olova u majčinom mleku i kod dece. Ona i višestruko podriva samu prirodnu bazu poljoprivredne proizvodnje: opada plodnost njiva, vitalno važne životinje i biljke nestaju, raste opasnost od erozije zemljišta.

Kružni tok ovog efekta društvene ugroženosti može se generalizovati: pod krovom rizika modernizacije, ranije ili kasnije, počinilac i žrtva postaju jednaki. Ovo je evidentno u


najgorem zamislivom slučaju - u nuklearnom ratu. Ovde postaje jasno daje Zemlja postala katapultsko sedište, koje više ne zna ni za kakve razlike između bogatog i siromašnog, belog i crnog, Severa i Juga, Istoka i Zapada. Ali efekat bumeranga postoji samo ako se pojavi, a kada se pojavi, on više ne postoji, pošto više ništa ne postoji. Ova apokaliptična pretnja ne ostavlja za sobom nikakve jasne tragove u

vremenu pretnje (upr. Günther Anders, 1983). Drugačije je u ekološkoj krizi. Ona potkopava i prirodne i ekonomske osnove poljoprivrede, a time i ukupno snabdevanje ljudi hranom. Ovde su vidljivi efekti koji se odražavaju ne samo u referencijalnom polju prirode, nego i u nov-čanicima bogatih, u zdravlju moćnih. Od kompetentnih ljudi, nepodeljenih po političkoj pripadnosti, ovde se mogu čuti veoma oštri apokaliptični tonovi.

Ekološko obezvređenje i eksproprijacija

Efekat bumeranga ne mora da se manifestuje samo u direktnom ugrožavanju života. On može da se odrazi i u sekundarnim medijima: novcu, vlasništvu, legitimnosti. Na paušalan i izjednačujući način on sve vuče u zajedničko trpljenje. Umiranje šuma ne prouzrokuje samo nestajanje čitavih ptičjih vrsta, već smanjuje i ekonomsku vrednost zemljišnog i šumskog po- seda. Gde se gradi ili planira izgradnja nuklearne centrale ili elekrane na ugalj padaju cene zemljišta. Urbana i industrijska područja, autoputevi i glavne saobraćajnice zagađuju sve u svojoj bližoj okolini. Još uvek se spori da li je iz ovih razloga već 7% zemljišta u Saveznoj Republici Nemačkoj zagađeno da nije moguće bavljenje nikakvom poljoprivredom ili će do toga doći tek u nekom trenutku bliske budućnosti. Princip je isti: vlasništvo se obezvređuje, postepeno se „ekološki ekspropriiše".

Ovaj efekat se može generalizovati. Uništavanje i ugrožavanje prirode i okruženja, vesti o otrovnim supstancama u namirnicama i potrošnim artiklima, preteći i gore od toga aktuelni hemijski, toksični i reaktorslci udesi imaju efekat laganog

58 Ulrih Bek

ili galopirajućeg obezvređenja ili eksproprijacije vlasničkih prava. Neobuzdanom produkcijom rizika modernizacije vodi se kontinuiranim koracima i skokovima, ponekad katastrofalnim zaoštravanjima, jedna politika činjenja Zemlje nepodesnom za stanovanje. Ono što se savlađuje kao „komunistička opasnost" pojavljuje se kao zbir vlastitih radnji u drugom obliku preko zaobilazmce kroz zagađenu prirodu. Na bojnom polju tržišnih mogućnosti, s one strane doktrinamih ideoloških ratova, svako protiv svakog vodi politiku „spržene Zemlje" sa uverljivim, ali retko trajnim uspehom. Šta je zagađeno ili se smatra zagađenim - ova distinkcija je gotovo beznačajna za gubitak društvene i ekonomske vrednosti - može da pripada kome pripada ili ko to hoće. Čak i kada se zadrži legalni status vlasništva, ono postaje beskorisno i bezvredno. U slučaju „ekološke eksproprijacije" suočavamo se sa društvenom i

ekonomskom eksproprijacijom, dok se legalno vlasništ\>o nastavlja. To važi za namirnice isto onoliko koliko važi za vazduh, zemlju i vodu. Važi za sve što u njima živi, a pre svega za one koji žive od onoga što u njima živi. Priča o „stambenim otrovima" jasno pokazuje da ovde može da bude uključeno sve što čini kulturu našeg svakidašnjeg života.

Osnovni uvid koji se iza ovoga krije je najjednostavniji moguć: sve što ugrožava život na Zemlji ugrožava i vlasničke i komercijalne interese onih koji žive od pretvaranja života i njegovih sredstava u robu. Na ovaj način nastaje prava protivurečnost, koja se sistematski pojačava, između profitnih i vlasničkih interesa koji ubrzavaju proces industrijalizacije i njegovih višestruko ugrožavajućih konsekvenci, koje takođe ugrožavaju i ekspropriišu posed i dobiti (o posedu i dobiti života da i ne govorimo).

Kod reaktorskih udesa ili kod hemijskih katastrofa u naj-razvijenijem stadijumu civilizacije ponovo nastaju „bele fleke" na geografskim kartama. One su spomenici onoga što nam preti. Čak incidenti sa otrovima, iznenadno otkrivene deponije otrovnog otpada pretvaraju stambena naselja u „naselja otrovnog otpada", zemlju u „ne-zemlju". Ali postoje i razni prethodni i


skriveni oblici. Ribe iz zatrovanih mora ne ugrožavaju samo ljude koji ih jedu, nego stoga i sve one ljude koji od nje žive. Tokom uzbune zbog smoga Zemlja privremeno umire. Čitavi industrijski regiom pretvaraju se u avetinjske gradove. Tako hoće efekat bumeranga: čak su zaustavljeni i točko vi industrija koje izazivaju zagađenje. Ali ne samo njihovi. Smog ne haje za princip izazivača zagađenja. Na paušalnoj i izjednačavajućoj osnovi on pogađa sve, nezavisno od udeia u proizvodnji smoga. Tako smog sigurno nije preporuka za vazdušne banje, niti njihova reklama. Zakonom utvrđena obaveza da se javnost efikasno obaveštava o maksimalnom nivou smoga u vazduhu (kao što postoje za temperature vode i vazduha), trebalo bi da uprave banja i industrije godišnjih odmora vrlo brzo pretvori u odlučne pristalice jedne efikasne politike za borbu protiv zagađenja, umesto što još uvek vode politiku protiv uvođenja ovakvih standarda.

Rizični položaji nisu klasni položaji

Na ovaj način se globalizacijom rizika modernizacije pokreće jedna društvena dinamika, koja se više ne može formulisati i shvatiti u kategorijama klasa. Vlasništvo implicira ne- -vlasništvo i time jedan napet i konfliktan društveni odnos, u kome se društveni identiteti mogu kontinuirano i uzajamno razvijati i učvršćivati - „oni tamo gore, mi ovde dole". Sasvim je drugačija situacija kod rizičnih položaja. Teško onom ko je ugrožen opasnostima, ali on neće onom koji nije ugrožen ništa oduzeti. Pogođenost i ne-pogođenost opasnostima ne polarizuje se kao vlasništvo i ne-vlasništvo. Izraženo u analogiji: „klasa" pogođenih ne konfrontira se sa „klasom" ne-pogođenih. Ona se u najgorem slučaju konfrontira sa „klasom" još-ne-pogođenih. Galopirajuća inflacija zdravlja odvešće čak i one koji su danas još „dobrostojeći" (u pogledu zdravlja i uopšte) u redove „narodnih kuhinja", koje daju zdravstvena osiguranja, a prekosutra u parijske zajednice invalida i ozleđenih. Bespomoćnost nad

60 Ulrih Bek

ležnih organa, suočenih sa udesima sa otrovom i skandalima u vezi sa otrovnim otpadom, kao i lavina pravnih pitanja i pitanja nadležnosti i obeštećenja, koja se ovde svagda pokreću, govore sama po sebi. To znači: sloboda od rizika može se preko noći preokrenuti u ireverzibilnu pogođenost rizicima. Sukobi koji nastaju oko rizika modernizacije raspaljuju se oko sistematskih uzroka, koji se poklapaju sa pokretačem progresa i profita. Om se odnose na razmera i širenje opasnosti i odatle nastajuće zahteve za obeštećenje i/ili načelnu promenu kursa. U ovim sukobima radi se o pitanju, da li i dalje možemo da eksplo- atišemo prirodu (uključujući vlastitu) i otuda da li su naši poj-movi „progres", „blagostanje", „privredni rast", „naučna racionalnost" još uvek tačni. U tom smislu konflikti koji ovde izbijaju primaju karakter civilizacijskih doktrinamih sukoba oko pravog puta moderne. U ponečemu oni više liče na religiozne doktrinarne sukobe srednjeg veka nego na klasne sukobe XIX i ranog XX veka.

Industrijski rizici i uništavanja nemaju nikakvog obzira ni prema državnim granicama. Oni naposletku spajaju život jedne travke u bavarskoj šumi sa efikasnim međunarodnim sporazumom o borbi protiv zagađenja. iVarfnacionalnosti kretanja štetnih materija ne može se više prići pojedinačnim nacionalnim naporima. Industrijske zemlje moraju od sada da se slože sa tim, da se razlikuju prema svojim nacionalnim „emisionim i imisionim


Položaj ugroženosti kao sudbinska ugroženost

Nadnacionalnoj neukrotivosti rizika modernizacije odgovara način na koji se oni šire. Njihova nevidljivost čak konzumentu jedva da ostavlja neku odluku otvorenom. To su „instant proizvodi", koji se gutaju ili udišu sa drugim stvarima. Om su ,^lepi putnici" standardne potrošnje. Om putuju vetrom i vodom. Mogu da budu u svemu i svačemu, a sa apsolutnim životnim nužnostima - sa vazduhom koji udišemo, hranom, odećom, kućnim nameštajem - prolaze kroz sve inače strogo kontrolisane zaštitne zone moderne. Za razliku od dobara koja su privlačna, ali mogu da budu i odbojna, kod kojih je uvele moguć i potreban izbor, kupovina, odluke, rizici i oštećenja se svuda ušunjavaju implicitno i neometeni slobodnim (!) odlukama. U tom smislu oni omogućavaju nastajanje jedne nove vrste doznačenosti, „civilizacijske rizične askripcije". Ona pod- seća u nekom pogledu na stalešlai sudbinu u srednjem veku. Sada postoji neka vrsta ugrožene sudbine u razvijenoj civilizaciji, sa kojom se rađamo, kojoj uza sve napore ne možemo da umaknemo, sa „malom razlikom" (to je ona sa velikim efek-tom) što smo svi mi na sličan način konfrontirani sa tom sudbinom.

U razvijenoj civilizaciji koja je nastupila da bi se uklonile askripcije, ljudima otvorile mogućnosti odlučivanja, da bi se ljudi oslobodili prirodnih stega, nastaje jedna nova vrsta globalne askripcije rizika, nasuprot kojoj jedva da postoje individualne mogućnosti odlučivanja, iz prostog razloga što su štetne i otrovne materije utkane u prirodnu bazu i u elementarne životne procese u industrijskom svetu. Iskustvo sa ovom pogo- đenošću rizicima, koje je zatvoreno za odluke, umnogome čini razumljivim šok, bespomoćan bes i „no future-osećanje" sa kojim mnogi ljudi reaguju ambivalentno, automatski se koristeći kritikom najnovijih dostignuća tehničke civilizacije. Može li se uopšte uspostaviti i sačuvati kritička distanca prema nečemu što se ne može izbeći? Sme li se samo zbog toga što se ona ne može izbeći odustati od kritičke distance i pobeći u

62 Ulrih Bek

neminovnost podsmevanjem ili cinizmom, indiferentnošću ili likovanjem?

Nove internacionalne nejednakosti

Izjednačavanje opasnih položaja širom sveta ne sme da nas zavara o novim socijalnim nejednakostima u pogođenošću rizicima. One nastaju naročito tamo gde se preklapaju klasni i rizični položaji - isto tako u međunarodnim razmerama. Proletarijat svetskog rizičnog društva nastanjuje se u podnožju fabričkih dimnjaka, pored rafinerija i hemijskih fabrika u industrijskim centrima Trećeg sveta. „Najveća industrijska katastrofa u istoriji" (Der Spiegel), udes sa otrovom u Bopalu u Indiji, urezao se u svest svetske javnosti. Rizične industrije lzmeštene su u zemlje sa niskim zaradama. To nije slučajnost. Postoji jedno sistematsko „privlačenje" između ekstremnog siromaštva i ekstremnih rizika. Na ranžirnoj stanici gde se raspodeljuju rizici naročito su omiljene stanice u „zaostalim provincijskim zabitima". A treba biti naivna budala pa i dalje pretpostavljati kako odgovorni skretničari ne znaju šta rade. Tome u prilog govori i potvrđena „veća prihvatljivost" „novih" tehnologija (koje omogućavaju posao) od strane nezaposlene (!) provincijske populacije.

U međunarodnim razmerama velika je istina da se materijalna beda podudara sa slepilom za rizike. O nemarnom korišćenju pesticida, u Šri Lanki, na primer, saopštava jedan nemač- ki stručnjak za razvoj: „Tamo se DDT posipa golim rakama, ljudi su beli od praška." Na antilskom ostrvu Trinidadu (1,2 miliona stanovnika) 1983. zabeleženo je ukupno 120 smrtnih slučajeva od pesticida. „Jedan farmer: 'Ako se posle prskanja ne osećate bolesnim, niste dovoljno isprskali'" (Der Spiegel, br. 50/1984., str. 119).

Za ove ljude su složena postrojenja hemijskih fabrika sa impozantnim cevima i rezervoarima skupi simboli uspeha. Suprotno tome, smrtna opasnost koju ona sadrže ostaje velikim


delom nevidljiva. Za njih veštačka đubriva, pesticidi i herbicidi, koje oni proizvode, označavaju pre svega oslobađanje od materijalne bede. Oni su pretpostavke „zelene revolucije" koja je - sistematski potpomognuta od strane zapadnih industrijskih zemalja - proteklih godina povećala proizvodnju hrane za 30 procenata, a u nekim zemljama Azije i Latinske Amerike čak za 40 procenata. Ali činjenica da se svake godine „više stotina hiljada tona pesticida... isprska... na polja pamuka i pirinča, na plantaže duvana i voća" (isto, str. 119) uzmiče pred ovim opip ljivim uspesima. U konkurenciji između vidljive opasnosti od smrti od gladi i nevidljive opasnosti od smrti od otrovnih supstanci pobeđuje evidentna borba protiv materijalne bede. Bez širom rasprostranjenog korišćenja hemijskih supstanci zemljišni prinosi bi se smanjili, a insekti i buđa bi pojeli svoj deo. Sa hemikalijama siromašne periferne zemlje mogu da naprave svoje sopstvene zalihe životnih namirnica, steknu nešto malo nezavisnosti u odnosu na moćne centre industrijskog sveta. Hemijske fabrike u Trećem svetu pojačavaju ovaj utisak nezavisnosti u proizvodnji i od skupih uvoza. Borba protiv gladi i za autonomiju pravi štit iza kojeg se rizici koji se ionako ne mogu opaziti potiskuju, minimizuju i time umnožavaju, šire i konačno preko lanca ishrane vraćaju bogatim industrijskim zemljama.

Propisi o bezbednosti i zaštiti nedovoljno su razvijeni, a tamo gde postoje često su samo obično parče papira. „Industrijska naivnost" ruralne populacije koja često ne zna ni da čita ni da piše, a kamoli poseduje zaštitnu odeću, otvara menadžmenta neslućene mogućnosti za legitimno ophođenje sa rizicima, koje su odavno nestale u miljeu industrijskih država, svesnijem rizika. Menadžment može da izda propise o bezbednosti, znajući da su nesprovodljivi, a da insistira na tome da se poštuju. Na taj način, oni iz menadžmenta ostaju čisti i mogu odgovornost za udese i smrt, na jeftin način i mirne savesti, da prebace na kulturno slepilo naroda za rizike. U slučaju katastrofa opšta džungla u pogledu nadležnosti i materijalni interes siromašnih zemalja nude dobre mogućnosti za jednu politiku minimiziranja i prikrivanja, koja selektivnim definisanjem problema prigušuje

64 Ulrih Bek

razarajuće posledice. Ekonomski povoljni uslovi proizvodnje, oslobođeni stega legitimnosti, kao magnet privlače industrijske koncerne i vezuju ih sa partikulamim interesima zemalja u prevazilaženju materijalne bede i sticanju nacionalne autonomije u jednu, u pravom smislu te reči, eksplozivnu smešu: Đavo gladi bori se sa demonom umnožavanja rizika. Naročito opasne industrije izmeštaju se u siromašne periferne zemlje. Siromaštvu Trećeg sveta pridružuje se užas od oslobođenih destruktivnih snaga razvijene rizične industrije. Slike i izveštaji iz Bopala i Latinske Amerike govore same po sebi.

Vila Pansi

„Najprljaviji hemijski grad na svetu nalazi se u Brazilu... Svake godine ljudi koji stanuju u slamovima moraju ponovo da prave svoje plehane krovove, jer ih razjeda kisela kiša... Svako ko ovde duže živi dobija gnojave bubuljice, 'aligatorsku kožu', kako kažu Brazilci.

Najgore je stanovnicima u Vila Pansi, jednom slamu od 15.000 ljudi, od kojih je većina dogurala do skromnih malih kućica od sivog kamena. Ovde se gas-maske prodaju čak u samouslugama. Većina dece ima astmu, bronhitis, bolesti grla i nosa i ospe na koži.

U Vila Parisi možete se lako orijentisati po mirisu. U jednom uglu klokoće otvoreni kanal, u drugom teče zeleni sluzasti potok. Smrad kao od sagorelog kokošijeg perja nagoveštava čeličanu, dok miris pokvarenih jaja ukazuje na hemijsku fabriku. Emisioni memi uređaj, koji su postavili nadležni gradski organi, zakazao je 1977., nakon godinu i po dana rada. Očigledno da nije dorastao zagađenju.

Istorija najprljavijeg grada na svetu počela je 1954., kad je Pe- gropras, brazilska naftna kompanija izabrala priobalsku baruštinu za mesto svoje rafinerije... Ubrzo dolaze ICosipa, brazilski koncem čelika i Kopegras, američko-brazilski koncern veštačkog dubnva, posle kojih slede multinacionalne kompanije kao Fiat, Dow Chemical i Union Caipide. Bio je to bum brazilskog kapitalizma. Vojna vlada pozvala je inostrana preduzeća da kod njih izrađuju proizvode koji ne zagađuju okolinu. 'Brazil je u stanju i da izveze zagađenje', hvalio se ministar za planiranje Paulo Velosa 1972. godine na Konferenciji o zaštiti čove- kove okoline u Stokholmu. Jedini ekološki problem Brazila bila je beda.

'Glavni razlozi bolesti jesu neuhranjenost, alkohol i cigarete', rekao je Pegroprasov predstavnik za štampu. 'Ljudi su već bolesni kad


dođu iz Kopataoa', složio se Paulo Figueiredo, direktor kompanije Union Carpide, 'a ako još više obole, onda to prebacuju na nas. To je jednostavno nelogično.' Guverner Sao Paula već dve godine pokušava da dovede svež vetar u zagađeni Kopatao. Otpustio je 13 službenika trome agencije za zaštitu sredine i postavio kompjutere za nadgledanje emisija. Ali male kazne od nekoliko hiljada dolara nisu omele ekološke prestupnike.

Katastrofa se dogodila 25. februara ove godine. Zbog javašluka Pegroprasa 700.000 litara ulja izlilo se u močvara sa sojenicama, u Vila Soco. U roku od dve minute vatrena stihija prošla je kroz favelu. Izgorelo je preko 500 ljudi. Tela male dece nikada nisu pronađena. 'Ona su jednostavno isparila od vreline', rekao je jedan brazilski službenik" (Der Spiegel, br. 50/1984., str. 110).

Bopal

„Ptice su padale sa neba... Indijanski bivoli, krave i psi ležali su mrtvi na ulicama i poljima - naduti posle nekoliko sati na suncu Centralne Azije. A svuda ugušeni ljudi, zgrčeni, sa penom na usnama, zgrčenih ruku zabijenih u zemlju: 3.000 žrtava krajem prošle nedelje, a nove se još uvek nalaze; nadležni organi prestali su da broje. Verovatno će 20.000 ljudi oslepeti. Više od 200.000 je povredeno. U gradu Bopalu, u noći između nedelje i ponedeljka, dogodila se industrijska apokalipsa kojoj nema ravne u istoriji: iz jedne hemijske fabrike izašao je otrovni oblak i raširio se poput platna iznad 65 gusto naseljenih kvadratnih kilometara; kad je konačno nestao, raširio se sladunjav miris raspadanja. Grad se pretvorio u bojno polje, usred mira. Hindusi su spaljivali mrtve na mestima za kremiranje, 25 u isto vreme. Ubrzo je nestalo drveta za ritualno spaljivanje, tako da je plamen od kerozma lizao oko mrtvih tela. Muslimansko groblje postalo je i suviše tesno. Stare grobnice morale su da se otvore, kršeći time svete zapovesti islama. 'Ja znam da je greh sahraniti dva čoveka u jednu grobnicu', žalio se jedan od grobara. 'Neka nam Alah oprosti. Stavljamo tri, četiri, čak i više"' (isto, str. 108).

Za razliku od materijalne bede, pauperizacija Trećeg sveta kroz rizike

zarazna je za bogate. Umnožavanje rizika izaziva zbijanje svetskog društva u

zajednicu opasnosti. Efekat bumeranga pogađa upravo i one bogate zemlje koje

su se nadale da su se izmeštanjem rizičnih industrija oslobodile rizika. Ali zato

66 Ulrih Bek

moraju da uvoze životne namirnice, po povoljnim cenama. U voću, zrnima kalcaoa, namirnicama, listićima čaja itd. pesticidi se vraćaju u svoju visokomdustrijalizovanu domovinu. Estremne međunarodne nejednakosti i isprepletanost svetskog tržišta guraju siromašne četvrti u perifernim zemljama na vrata bogatih industrijskih centara. Oni postaju legla svetske zaraze, koja - poput zaraznih bolesti siromašnih u zbijenosti srednjo- velcovnih gradova - ne štedi m bogate četvrti svetske zajednice.

5. Dve epohe, dve kulture: o odnosu percepcije i proizvodnje rizika

Nejednakosti u klasnim i rizičnim društvima mogu se preklapati, međusobno uslovljavati, jedni mogu da proizvode druge. Nejednaka raspodela društvenih dobara pruža jedva savladive odbrambene zidove i opravdanja za proizvodnju rizika. Ovde se mora napraviti precizna razlika između kulturne i političke pažnje u pogledu rizika i njihovog aktuelnog širenja.

Klasna društva su društva u kojima je, uprkos svim klasnim jazovima, najvažnije vidljivo zadovoljenje materijalnih potreba. Ovde se konfrontiraju glad i izobilje, moć i nemoć. Bedi nije potrebno samopotvrđivanje. Ona postoji. Njena direktnost i oči- giednost korespondira sa materijalnom evidentnošću bogatstva i moći. Neminovnosti klasnih društava jesu u tom smislu neminovnosti kulture vidljivosti: koščata glad u kontrasta sa masnom sitošću, palate sa straćarama, raskoš sa bedom.

Ove evidentnosti opipljivog upravo više ne važe u rizičnim društvima. Vidljivo pada u senku nevidljivih opasnosti. Ono što izmiče mogućnostima percepcije više se ne poklapa sa nestvarnim, ali može da poseduje čak povišen stepen opasne stvarnosti. Neposredna potreba takmiči se sa poznatim elementom rizika. Premoć rizika pomračuje svet vidljivih oskudica ili izobilja.

Trku između opažljivih dobara i neopažljivih rizika ne mogu da dobiju ovi drugi. Ne može se takmičiti vidljivo sa


nevidljivim. Paradoks hoće da upravo iz tog razloga trku dobiju nevidljivi rizici.

Ignorisanje ionako neopažljivih rizika, koje svoje opravdanje uvek nalazi u eliminisanju opipljive bede - i zaista i ima (vidi Treći svet!) - jeste kulturno i političko tlo na kome rizici i opasnosti rastu, cvetaju i

napreduju. U preklapanju i takmičenju između problema klasnog, industrijskog i tržišnog društva sa jedne strane i onih rizičnog društva sa druge strane, pobeđuje logika proizvodnje dobara u skladu sa odnosima moći i merilima relevantnosti - i upravo iz tog razloga na kraju pobeđuje

rizično društvo. Evidentnost bede potiskuje percepciju rizika, ali samo percepciju, ne njihovu realnost ili njihove efekte: negirani rizici uspevaju naročito brzo i dobro. Na jednom određenom stupnju društvene proizvodnje, koja se karakteriše razvojem hemijske industrije, ali takođe i tehnologijom reaktora, mikroelektronikom, genetskim inženjeringom, premoć logike i konflikti proizvodnje dobara i stoga socijalna nevidljivost rizičnog društva nisu dokaz njegove nestvarnosti. Naprotiv, to je čak pokretač nastanka rizičnog društva, a time i dokaz da ono postaje stvarnost.

To pokazuje preklapanje i proširivanje klasnih i rizičnih položaja u Trećem svetu; ali ništa manje mišljenje i delanje u bogatim industrijskim zemljama. Osiguranje ekonomskog zamaha i rasta još uvek ima neosporno najveći prioritet. Priziva se preteći gubitak radnih mesta, da bi se podalje držali trikovi za utvrđivanje dozvoljenih vrednosti emisija štetnih materija i popustila njihova primena, ili sprečilo svako istraživanje određenih otrovnih ostataka u namirnicama. Cak.se uopšte ne evidentiraju čitave porodice otrovnih materija s obzirom na njihove moguće ekonomske posledice; pravno one ne postoje i upravo zbog toga mogu slobodno da se stave u promet. Pri tom se prećutkuje kontradikcija, da je savlađivanje ekoloških rizika u međuvremenu postala industrijska grana koja cveta i koja milionima ljudi u Saveznoj Republici Nemačkoj garantuje sigurna (i suviše sigurna) radna mesta.

68 Ulrih Bek

U isto vreme su izoštreni instrumenti za definicijska „savlađivanje" rizika; odgovarajuće grane uzimaju maha. Oni koji ukazuju na rizike dezavuišu se kao „defetisti" i proizvođači rizika. Njihovo prikazivanje rizika smatra se „nedokazanim". Efekti po čoveka i čovelcovu okolinu, na koje oni ukazuju smatraju se „bezmemo preteranim", Potrebno je više istraživanja, kažu oni, da bi bili sigurni kakva je situacija i da bi se preduzele odgovarajuće mere. Prema njihovom mišljenju samo jedan brzo rastući društveni proizvod mogao bi da stvori pretpostavke za poboljšanu zaštitu čovekove okoline. Pozivaju se na poverenje u nauku i istraživanje. Njihova racionalnost do sada je, navodno, pronašla rešenja za sve probleme. Suprotno tome, naučna kritika i strahovi u pogledu budućnosti žigosani su kao „iracionalnost". Oni se smatraju pravim korenima svih zala. Rizik pripada progresu kao što pramčani talas pripada brzom brodu. Rizik nije otkriće savremenog doba. On se tole- riše u mnogim oblastima društvenog života. Smrtni slučajevi u saobraćajnim nezgodama, na primer. Godišnje, takoreći bez traga, nestane jedan grad osrednje veličine u Saveznoj Republici Nemačkoj. Ljudi su se čak na to navikli. Tako ostaje još puno slobodnog prostora i vazduha za udese sa otrovom i „manje katastrofice" sa radioaktivnim materijama ili otpadom i slično (koje su ionako krajnje neverovatne s obzirom na nemačku bezbednosnu tehnologiju).

Čak ni dominantnost ove interpretacije ne može da nas zavara u pogledu njene nestvarnosti. Njena pobeda je Pirova pobeda. Tamo gde ona preovlađuje, proizvodi ono što negira: položaje ugroženosti u rizičnom društvu. Ali u tome nema utehe nego, naprotiv, porasta opasnosti.

6. Utopija svetskog društva

Zbog toga i upravo u negiranju i neopažanju nastaje objektivno zajedništvo globalnog položaja ugroženosti. Iza mnoštva interesa preti i raste stvarnost rizika, koja više ne zna za


društvene i nacionalne razlike i granice. Iza zidova indife- rentnosti širi se opasnost. To, naravno, ne znači da će s obzirom na sve veće rizike civilizacije nastati velika harmonija. Upravo u ophođenju sa rizicima pojavljuju se nove višestruke socijalne diferencijacije i konflikti. Om se više ne drže šeme klasnog društva. Oni nastaju pre svega zbog dvostrukog lica rizika u razvijenom tržišnom društvu: rizici ovde nisu samo rizici, oni su i tržišne šanse. Upravo sa razvojem rizičnog društva razvijaju se i antagonizmi između onih koji su pogođeni rizicima i onih koji od njih profitiraju. Na sličan način raste društveni i politički značaj znanja, a sa njim raspolaganje medijima da se znanje oblikuje (nauka i istraživanje) i da se širi (masovni mediji). Rizično društvo je u tom smislu i društvo nauke, medija i informacija. Stoga se u njemu otvaraju novi antagonizmi između onih koji produkuju definicije rizika i onih koji ih konzumiraju.

Ove tenzije između posla i otklanjanja rizika, proizvodnje i potrošnje definicija rizika provlače se kroz sve oblasti društvene delatnosti. Ovde leže suštinski izvori borbe u vezi sa definisanjem razmera,

stepena i urgentnosti rizika.

Tržišno ekspanzivna eksploatacija rizika pogoduje jednom opštem tamo-amo između zamagljivanja i odmagljivanja rizika - sa efektom da na kraju više niko ne zna, da li je „problem" možda „rešenje" ili obrnuto, ko od čega profitira, gde se kroz pretpostavke o uzrocima razotkrivaju ili pokrivaju vinovnici i nije li čitava priča o rizicima izraz prikrivene političke dramaturgije, koja, u stvari, namerava nešto sasvim drago.

Ali za razliku od dobara rizici uvek proizvode samo parcijalnu

polarizaciju, baziranu na prednostima koje oni takođe proizvode, jer još nisu potpuno razvijeni. Čim element opasnosti dođe u vidno polje, prednosti i razlike nestaju. Rizici daruju, pre ili kasnije, čak i pretnje, koje relativizuju i podrivaju sa rizicima povezane prednosti i upravo sa porastom opasnosti omogućavaju da kroz mnogostrukost interesa i zajedništvo rizika postane stvarnost. Na taj način, pod „krovom" pogođenosti rizicima - svejedno koliko on pokriva - iza svih antagonizama

70 Ulrih Bek

nastaju i zajedništva. Da bi se sprečile opasnosti od nuklearne energije, otrovnog otpada ili evidentnog uništavanja prirode, pripadnici različitih klasa, partija, profesionalnih grupa i starosnih grupa organizuju se u građanske inicijative.

U tom smislu rizično društvo proizvodi nove antagonizme interesa i novi tip zajedništva ugroženih, čiji politički kapacitet u svakom slučaju ostaje potpuno otvoreno pitanje. U meri u kojoj se rizici modernizacije pojačavaju i generalizuju i time ukidaju preostale zone ne-pogođenosti, rizično društvo (za razliku od klasnog društva) razvija jednu tendenciju ka objektivnom ujedinjenju pogođenih u globalnim rizičnim položajima. U graničnom slučaju su tako prijatelj i neprijatelj, Istok i Zapad, iznad i ispod, grad i zemlja, crno i belo, Jug i Sever izloženi istom pritisku rastućih rizika civilizacije. Rizična društva nisu klasna društva - to dovoljno ne kazuje. Ona u sebi sadrže ba- znodemokratsku razvojnu

dinamiku, koja prelazi granice, kroz koju su ljudi saterani u jedinstven položaj civilizacijskog samougrožavanja.

Utoliko rizično društvo raspolaže novini izvorima sukoba i konsenzusa. Umesto eliminisanja oskudice dolazi eliminisanje rizika. Iako za ovo (još) nedostaju svest i forme političkog organizovana, ipak se može reći da rizično društvo kroz dinamiku ugrožavanja, koja se u njemu pokreće, podriva granice nacionalnih država, kao i granice vojnih

saveza i ekonomskih blokova. Dok se klasna društva mogu organizovati kao nacionalne države, rizična društva omogućavaju nastajanje objektivnih „zajedništava ugroženosti", koja se, konačno, mogu skupiti samo u okviru svetskog društva.

Potencijal samougrožavanja, koji razvija civilizacija u procesu modernizacije, čini utopiju svetskog društva malo realnijom ili bar hitnijom. Kao što su ljudi u XIX veku morali pod kaznom ekonomske propasti da nauče da se podrede uslovima industrijskog društva i najamnog rada - isto tako moraju i danas i u buduće da se nauče da pod korbačem apokalipse civilizacije sednu za sto i da preko svih granica iznađu i sprovedu rešenja za opasnosti koje su sami izazvali. Pritisak u tom pravcu može


se već danas osetiti. Ekološki problemi mogu se resiti samo na objektivno smisaoni način, pregovorima koji prevazilaze granice i međunarodnim sporazumima, i u skladu sa tim put ka ovome vodi u konferencije i sporazume koji prevazilaze vojne saveze. Opasnost od skladištenja nuklearnog naoružanja nezamislive razorne snage uznemirava ljude u obe vojne sfere i stvara zajedništvo ugroženosti, čija politička izdržljivost tek treba da se pokaže.

Politički vakuum

Pokušaji da se izvuče bar politički smisao iz užasa koji ne može da se razume, ne treba da nas zavara o tome kako su u političkom i ekonomskom smislu ova novonastajuća objektivna zajedništva ugroženosti do sada lebdele u bezvazdušnom prostom. Naprotiv, ona se sukobljavaju sa nacionalnodržavnim egoizmima i preovlađujućim unutardruštvenim partijskim i interesnim organizacijama industrijskih društava. Nema mesta u džungli korporativnog društva za takve nadgrupne globalne rizike. Ovde svaka organizacija ima svoju klijentelu i svoj „društveni milje" koji se sastoji od oponenata i saveznika koje treba aktivirati i izigrati. Zajedništvo ugroženosti stavlja pluralističku strukturu interesnih grupa pred gotovo nerešive probleme. To unosi zbrku u usaglašene i uobičajene kompromisne rutine.

Istina je: opasnosti rastu, ali se politički ne pretvaraju u preventivnu politiku za savlađivanje rizika. Štaviše, nije jasno koja vrsta politike i političkih institucija bi za to uopšte bila sposobna. Nastaje jedno nepojmljivo zajedništvo koje odgovara nepojmljivosti rizika. Ali ono ostaje više ideal nego stvarnost. U isto vreme, sa ovim jazom nastaje vakuum političke kompetentnosti i institucionalnosti, čak predstava o tome. Otvorenost pitanja kako se treba politički odnositi prema opasnostima u jakom je kontrastu sa rastućom potrebom za kreiranjem akcije i politike.

72 Ulrih Bek

Medu mnogim pitanjima koja se iza ovoga kriju jeste i pitanje o političkom subjektu. Teoretičari klasnih društava XIX veka iz dobrih razloga su za to izabrali proletarijat. Imali su zbog toga teškoća i do danas ih imaju. Društvena i politička evidentnost ove pretpostavke je retrogradna, upravo zbog toga što je bila tačna. Tekovine političkog i sindikalnog radničkog pokreta bile su velike, toliko velike da su čak potkopale njegovu raniju ulogu kao vode u budućnosti. On je više postao zaštitnik onoga što je već postignuto, što budućnost nagriza, nego izvor političke imaginacije koja traži i nalazi odgovore na opasnosti rizičnog društva.

Ono što odgovara političkom subjektu klasnog društva - proletarijatu - u rizičnom društvu je samo pogođenost svih manje ili više

uhvatljivim džinovskim opasnostima. Tako nešto uvek se lako može potisnuti. Za to su svi odgovorni i niko za to nije odgovoran. Uostalom, svako je u tome, makar jednom nogom. Dragom je u borbi za svoje

radno mesto (zaradu, porodicu, kućicu, automobile, želje u pogledu odmora itd. Ako se ovo izgubi, u svakom slučaju ste u sosu - sa zagađenjem ili bez njega.). Ovo zaoštrava pitanja: Da li se neuhvatljive univerzalne pogođenosti uopšte mogu politički organizovati? Da li su „svi" sposobni da budu politički subjekti? Ne skače li se suviše ishitreno i lako sa globalne prirode opasnosti na zajedništvo političke volje i akcije? Nisu li globalnost i izloženost svih opasnostima upravo razlozi da se ne primećuju problematične situacije ili da se to radi samo indirektno, da se svaljuje na drage? Nisu li to koreni koji vode stvaranju žrtvenog jarca?

Od solidarnosti usled bede do solidarnosti iz straha?

Iako je politički izraz otvoren, a političke konsekvence vi- šeznačne, u tranziciji od klasnog društva u društvo rizika počinje da se menja kvalitet zajedništva. Šematski, dva potpuno različita vrednosna sistema izražena su u ova dva tipa modernog društva. Klasna društva u svojoj razvojnoj dinamici (u svojim


različitim formulacijama, od Jednakosti šansi" do varijanti so- cijalističkih društvenih modela) ostaju vezana za ideal jednakosti. Ali ne i rizično društvo. Njegov normativni kontrapro- jekat, koji je njegova osnovna i pokretačka snaga, jeste bezbednost. Namesto vrednosnog sistema „nejednakog" društva dolazi, dakle, vrednosni sistem „nesigurnog" društva. Dok utopija o jednakosti sadrži obilje sadržinsko-pozitivnih ciljeva koji se odnose na društvene promene, utopija o bezbednosti ostaje karakteristično negativna i defanzivna. Ovde, u principu, nije više reč o tome da se postigne nešto „dobro" nego još samo o tome da se spreči ono najgore. San klasnog društva je da svi hoće i treba da učestvuju u podeli kolača. Cilj rizičnog društva je da svi treba da budu pošteđeni od trovanja.

Shodno ovome se razlikuje i osnovna društvena situacija u kojoj ljudi žive u oba društva i spajaju se, a koja ih pokreće, odvaja ili fuzioniše. Pokretačka snaga u klasnom društvu može se sažeti u jednu rečenicu: Ja sam gladan! Sa druge strane, pokret koji inicira rizično društvo izražen je iskazom: Ja se plašim! Namesto zajedništva usled bede dolazi zajedništvo iz straha. Tip rizičnog društva označava u tom smislu jednu društvenu epohu u kojoj nastaje solidarnost iz straha i postaje politička snaga. Ali još je potpuno nejasno kako funkcioniše vezivna snaga straha. Do koje mere se mogu opteretiti zajedništva iz straha? Koje motive i snage za akciju ona pokreću? Kako se ponaša ovo novo solidarno društvo uplašenih? Da li će društvena snaga straha stvarno slomiti individualnu procenu koristi? Koliko su spremna na kompromis zajedništva usled ugroženosti koja produkuju strah? U kakve oblike delovanja će se ona organizovati? Da li će strah naterati ljude u iracionalnost, ekstremnost, fanatizam? Do sada strah nije bio osnova racionalnog ponašanja. Zar i ova pretpostavka više ne važi? Nije li strah - za razliku od materijalne bede - veoma nesigurna osnova za političke pokrete? Neće li već slaba promaja kontra- informacija da oduva zajedništvo iz straha?

Onaj koga pokreću ova pitanja mora da je - pored tehničko- -hemijsko-biološko-medicinskog know-how - zainteresovali za društveni i politički

potencijal rizičnog društva. To je ono čime ćemo se ovde baviti. Analogija sa XIX vekom nudi se kao polazna tačka. Moja teza glasi da smo u rizičnom društvu suočeni sa jednim tipom pauperizacije koji je porediv, a uopšte i nije, sa pauperizacijom radničkih masa u centrima rane industrijalizacije. Zašto „pauperizacija" i u kom smislu?

Drugi odeljak

Politička teorija znanja urizičnom društvu

1. Pauperizacija civilizacije

I u XIX veku i danas konsekvence, koje je većina ljudi doživela kao uništavajuće, povezane su sa društvenim procesom industrijalizacije i modernizacije. U obe epohe suočeni smo sa drastičnim i pretećim zahvatima u čovekove životne uslove. Oni se pojavljuju u vezi sa određenim stupnjima u razvoju proizvodnih snaga, integracije tržišta, odnosa vlasništva i moći. Svaki put može da se radi o drugačijim konsekvencama - onda: materijalna pauperizacija, nedaća, glad, teskoba; danas: ugro-

76 Ulrih Bek

žavanje i uništavanje prirodnih osnova života. Postoje i poredivi aspekti, kao što su sadržaj opasnosti i sistematika modernizacije kojom se on proizvodi i raste. U tome je njena interna dinamika: ne zla namera, nego tržište, konkurencija, podela rada, samo danas sve to nešto globalnije. Kao i ranije, latentnost („sporedni efekti") se u oba slučaja može probiti samo sukobom. Onda, kao i danas, ljudi su izlazili i izlaze na ulice da protestuju, bilo je i ima glasne kritike progresa i tehnike; bilo je ludizma - i lcontraargumenata.

Potom je - što danas može da se vidi - došlo do postepenog priznavanja problema. Sistematski proizvedena patnja i ugnjetavanje postajali su sve vidljiviji i morali su ih priznati oni koji su ih poricali. Pravo svoja jedra širi prema vetru, nikako dobrovoljno, već uz snažnu podršku politike i ulice: opšte biračko pravo, pravo na društveno staranje, pravo na rad, pravo saodlučivanja. Paralele u odnosu na današnjicu su očigledne: bezopasne stvari pretvaraju se u opasne - vino, čaj, rezanci itd. Veštačka đubriva postaju dugoročni otrovi sa posledicama širom sveta. Nekada jako hvaljeni izvori dobara (nuklearna energija, hemijska industrija, genetski inženjering) pretvaraju se u nepredvidljive izvore opasnosti. Očiglednost opasnosti sve više i više se suprotstavlja potrošačkim rutinama mimmizovanja i prikrivanja. Agenti modernizacije - u privredi, nauci i politici - vide sebe u neprijatnom položaju okrivljenog, koji poriče, i koga lanac indicija tera na dobro preznojavanje.

Gotovo bi se moglo reći: svega toga je već bilo. Ničeg novog. Ali upravo padaju u oči sistematske razlike. Neposrednost lično i društveno doživljene bede danas je u kontrastu sa neuhvatljivošću civilizacijskih opasnosti, koje dolaze do svesti tek u scientizovanom mišljenju i ne mogu direktno da se odnose na primamo iskustvo. To su opasnosti koje se služe jezikom hemijskih formula, bioloških odnosa i medicinsko- -dijagnostičkih pojmova. Ovo ustrojstvo znanja ne čini ih, naravno, manje opasnim. Naprotiv, jedna velika grupa populacije suočena je danas, namerno ili ne, kroz udes ili katastrofe, u ratu ili miru, sa pustošenjem i razaranjem, pred kojima nas izdaje


jezik, zakazuje moć imaginacije, pred kojima zakazuju sve medicinske i moralne kategorije. U pitanju je apsolutno i neograničeno NE koje nam preti, ne- uopšte, nezamislivo, nepojmljivo ne, ne, ne.

Ali: samo preti. Samo? Ovde je nagoveštena jedna druga suštinska razlika: mi danas imamo posla sa pretečom mogućnošću koja tu i tamo užasnutom čovečanstvu pokazuje da nije samo mogućnost već činjenica na opoziv (a ne samo himera fantasta).

Ova različitost u vrsti između stvarnosti i mogućnosti dopunjuje se činjenicom da se - bar u Saveznoj Republici Nemačkoj, a o njoj ovde govorim - pauperizacija kroz opasnosti poklapa sa suprotnošću

materijalne pauperizacije (bar kad se pred očima imaju slike XIX veka i zemalja Trećeg sveta u kojima se umire od gladi). Ljudi nisu osiromašeni, nego su često imućni, žive u društvu masovne potrošnje i izobilja (što izvesno može da bude praćeno pojačavanjem socijalnih nejednakosti), uglavnom su dobro obrazovani i informisani, ali se plaše, osećaju se ugroženim i organizuju se tako da ne dopuste da se dogodi jedino moguća provera njihovih realistično-pesimističnih vizija budućnosti, u stvari, da je spreče. Potvrda ugroženosti bila bi nepovratno samouništenje, a to je argument koji delotvomo transformiše projektovanu opasnost u konkretnu. U tom smislu problemi koji se ovde pojavljuju ne mogu se savladati povećanom proizvodnjom, preraspodelom, povećanjem društvene bezbednosti itd. - kao u XIX veku - nego zahtevaju ili ciljnu i temeljnu „politiku kontrainterpretacije" ili fundamentalnu promenu mišljenja i reprogramiranje važećih paradigmi modernizacije.

Ove razlike omogućavaju i da se shvati kako su onda i sada pogođene sasvim različite grupe. U prošlosti, pogođenost je bila predodređena klasnom sudbinom, čovek se rađao sa njom. Ona je prianjala za njega. Protezala se od mladosti do starosti. Sadržala se u svemu: gde je čovek radio i šta je radio, šta je jeo, kako i sa kim je živeo, kakve kolege i prijatelje je imao, koga je proklinjao i protiv koga je, ako se moralo, izlazio na ulicu da protestuj e.

78 Ulrih Bek

Nasuprot tome, položaji ugroženosti sadrže sasvim drugi tip pogođenosti. Ništa se u njima ne podrazumeva samo po sebi. Oni su nekako univerzalni i nespecifični. Čujemo za njih ili čitamo o njima. Ovo prenošenje znanja znači da su one grupe koje naginju tome da budu pogođene boije obrazovane i da se aktivno informišu. Nadmetanje sa materijalnom bedom ukazuje na jednu drugu karakteristiku: svest o riziku i angažman pre će se javiti tamo gde je popustio ili nestao direktan pritisak u pogledu osiguranja egzistencije, dakle, u bogatijim i zaštiće- šujim grupama (i zemljama). Opsena nevidljivosti rizika može se otkloniti i ličnim iskustvom, kao što su znaci umiranja na omiljenom drvetu, planirana nuklearna centrala u blizini, udes sa otrovnim otpadom, medijsko izveštavanje o tome i slično, koje nanovo pojačavaju senzibilitet za nove simptome, toksične ostatke u namirnicama itd. Ova vrsta pogođenosti ne stvara socijalno jedinstvo, koje bi bilo vidljivo po sebi i drugima, ništa što bi se moglo označiti ili organizovati kao društveni sloj, grupa ili klasa.

Ova razlika u tome kako ljude pogađaju klasni i rizični položaji je suštastvena. Nešto oštrije rečeno: u klasnim položajima biće determiniše svest, u rizičnim položajima je obrnuto, svest (znanje) determiniše biće. Presudno za ovo jeste vrsta znanja, naime nemanje ličnog iskustva i veličina zavisnosti od znanja koje obuhvata sve dimenzije definisanja ugroženosti. Potencijal pretnji, koji se nalazi u determinantama klasnog položaja - gubitak posla, na primer - evidentan je svakome lco je pogođen. Za to nisu potrebna posebna kognitivna sredstva: nisu potrebna merenja, statističko istraživanje, nisu potrebne refleksije o validnosti, nije potrebno ispitivanje pragova tolerancije. Pogođenost je jasna i u tom smislu nezavisna od znanja.

Onaj lco sazna da čaj koji svakodnevno pije sadrži DDT, a novokupljena kuhinja fonnaldehid, nalazi se u sasvim drugačijoj situaciji. Njegova pogođenost ne može se determinisati vlastitim kognitivnim sredstvima i potencijalnim iskustvima. Da li se DDT sadrži u čaju ili formaldehid u kuhinji i u kojoj dozi, ostaje van dometa njihovog znanja, kao i pitanje da li i u kojim

Rizično društvO 79

koncentracijama ove supstance imaju dugoročan ili kratkoročan štetni efekat. Ali kako će se odgovoriti na ova pitanja, deter- miniše na ovaj ili onaj način njegovu pogodenost. Bilo da ili ne, stepen, razmera i pojavne forme njegove ugroženosti u principu su zavisne od eksternog znanja. Položaji ugroženosti na ovaj način stvaraju zavisnosti koje nisu poznate u klasnim položajima: pogođeni postaju nekompetentni za stvari koje se tiču njihove vlastite pogođenosti. Oni gube bitan deo svoje kogni tivne suverenosti. Štetno, opasno, neprijateljsko vreba svuda. Bilo da je neprijateljsko ili prijateljsko, ono izmiče vlastitim sposobnostima prosuđivanja, ostaje prepušteno pretpostavkama, metodama, kontroverzama producenata eksternog znanja. Shodno tome, u rizičnim položajima stvari svakodnevnog života mogu se, takoreći preko noći pretvoriti u „trojanske konje" iz kojih iskaču opasnosti, a sa njima i eksperti za rizike, i u svađi jednih sa drugima objavljuju čega se treba plašiti, a čega ne. Čak odluka da li ih treba pustiti ili uopšte moliti za savet, više nije u rukama onih koji su pogođeni. Pogođeni više ne traže eksperte za rizike, nego eksperti za rizike iznalaze žrtve. Mogu da dođu iznebuha, jer ugroženosti se mogu projektovati na sve predmete iz svakodnevnog života. I tu se oni sada nalaze - nevidljivi, a ipak sveprisutni - i prizivaju eksperte kao izvore odgovora na pitanja koja glasno postavljaju. Položaji ugroženosti su u tom smislu vrela iz kojih kuljaju pitanja na koja pogođeni ne znaju odgovor.

Sa druge strane, ovo takođe znači da sve odluke koje se donose u okviru produkovanja znanja o rizicima i ugroženostima civilizacije nikada nisu samo odluke o sadržaju znanja (upitnici, hipoteze, metode, procedure, dozvoljene vrednosti itd.). One su u isto vreme i odluke o pogođenostima, o razmeri i tipu ugroženosti, o elementima opasnosti, o populaciji na koju se odnose, o zakasnelim efektima, o merama koje treba pre- duzeti, o onima koji su odgovorni, o zahtevima za obeštećenje. Ako se danas na društveno obavezujući način konstatuje da su formaldehid, DDT itd., u koncentracijama u kojima se ove hemijske supstance javljaju u svakodnevnim potrošnim predme

80 Ulrih Bek

tima i namirnicama, opasni po zdravlje, to je jednako katastrofi, jer su svuda prisutni.

Time je jasno da se prostor za naučno istraživanje sve više smanjuje, dok potencijal opasnosti raste. Da se danas prizna kako se pogrešilo sa utvrđivanjem dozvoljenih vrednosti u pogledu podnošljivosti pesticida - što bi u principu bilo normalno u nauci - bilo bi ravno izazivanju političke (ili ekonomske) katastrofe i već bi se zbog toga moralo sprečiti. Destruktivne snage, sa kojima naučnici danas moraju da se bore na svim poljima, nameću im nehumani zakon o nepogrešivosti. Nije samo kršenje ovog zakona jedna od najljudskijih osobina, nego je sam zakon u jasnoj protivurečnosti sa naučnim idealima progresa i kritike (up. str. 309 i si.).

Za razliku od vesti o smanjenju dohotka i sličnih, vesti o otrovnim supstancama u namirnicama, potrošnim dobrima ltd. sadrže jedan dvostruki šok. Samoj pretnji pridružuje se gubitak suverenosti u odnosu na procenu opasnosti, kojima smo direktno izloženi. Otvara se čitava birokratija znanja sa svojim dugim hodnicima, klupama za čekanje, nekompetentnim, polu- kompetentnim i nerazumljivim sleganjem ramenima i pozerima. Postoje prednji ulazi, sporedni ulazi, tajni izlazi, saveti i (kontra)informacije: kako se dolazi do znanja, kako to treba raditi, ali, u stvari, kako se miksira, podešava, izvrće i uvrće, i na kraju tako lepo predstavi, da se ne kaže šta stvarno znači, a označi ono što bi ljudi pre trebalo da zadrže za sebe. Sve to ne bi trebalo da bude tako dramatično i moglo bi lako da se ignoriše, kad se ne bi radilo o stvarnim i ličnim opasnostima.

Sa druge strane, ispitivanja istraživača rizika paralelno se odvijaju i u svačijoj kuhinji, čajdžinici ili vinskom podrumu. Svaka od njihovih centralnih kognitivnih odluka izaziva takoreći - ako se prvo premosti cela podela rada - skakanje ili padanje nivoa otrova u krvi populacije. Dakle, u rizičnim položajima se - drugačije nego u klasnim položajima - kva.li.tet života i proizvodnja znanja direktno potiskuju i ukrštaju.

Sledi da su politička sociologija i teorija rizičnog društva u suštini sociologija znanja, a ne sociologija nauke; upravo socio


logija svih primesa, amalgama i aktera znanja u njihovom konfliktnom kombinovanju i suprotstavljanju, njihovim osnovama, njihovim zahtevima, njihovim zabludama, njihovim iracionalnostima, njihovim istinama i njihovim nemogućnostima da znaju znanje na koje polažu pravo. Da rezimiramo: nije vidljiva sadašnja kriza budućnosti; ona je mogućnost na putu ka stvar- i nosti. Ali, kako se to upravo događa sa mogućnostima, to je jedna 1pretpostavka, za koju se nadamo da se neće ostvariti. Pogrešnost ove tvrdnje leži, dakle, u nameri prognoze. Ona je jedno nevidljivo dopadanje bede pred bogatstvom koje cveta, u principu globalnih jrazmera, ali bez političkog subjekta. A ipak je to jasno i nedvosmisleno padanje u bedu, ako se tačno ima pred očima i ono što je | zajedničko i ono što je različito u odnosu na XIX vele. Pored lista jsmrtnih slučajeva, bilansa zagađenja i statistika udesa, i drugi indi- i katori govore u prilog ovoj tezi o dopadanju bede.

Faza latentnih rizičnih pretnji primiče se kraju. Nevidljive opasnosti postaju vidljive. Oštećivanje i uništavanje prirode ne vrši se samo van ličnog iskustva u sferi hemijsko-fizičko-bio- loških lanaca efekata, nego nas sve više peče za oči, hvata za nos i probada u ušima. Da navedemo samo najupadljivije fenomene: rapidno pretvaranje šuma u kosture, penom krunisani 'unutarnji rečni putevi i mora, naftom izmazani leševi životinja, jsmog, erozija zgrada i kulturnih spomenika usled zagađenja, i'lanac udesa sa otrovom, skandali i katastrofe u vezi sa otrovom i saopštavanje o tome u medijima. Sve su duže liste otrova i štetnih materija u namirnicama i svakodnevnim potrošnim dobrima. Barijere „dozvoljenih vrednosti" izgleda da su podesnije za zahteve za švajcarski sir (što više rupa, to bolje), nego za zaštitu zdravlja naroda. Demanti odgovornih sve su glasniji, a slabiji u pogledu argumentacije. Iako neke stvari ovde ostaju teza koju treba argumentovati, ipak je već po ovoj listi jasno da kraj latentnosti ima dve strane, sam rizik i (javnu) percepciju rizika. Nije jasno da li su se pojačali rizici ili se izoštrio naš pogled na njih. Obe strane se poklapaju, uslovljavaju, pojačavaju jedna drugu i zato što su rizici rizici u znanju, percepcija rizika i rizici nisu dve različite nego jedna ista stvar.

82 Ulrih Bek

Lista umiranja biljaka i životinja praćena je izoštrenom svešću javnosti u pogledu rizika, povećanim senzibilitetom za ugroženosti civilizacije, koji uzgred ne treba brkati sa otporom prema tehnici i demonizovati ga kao takvog. Upravo mladi ljudi koji su zainteresovali za tehniku vide i imenuju ove opasnosti. Povišena svest o rizicima može se videti na međunarodnim komparativnim ispitivanjima javnog mnjenja u zapadnim industrijskim državama, kao i na većoj relativnoj vrednosti odgovarajućih vesti i izveštaja u masovnim medijima. Ovaj gubitak latentnosti, ova rastuća svest o rizicima civilizacije, koja je još pre jedne decenije bila potpuno nezamisliv fenomen, a sada je već politički faktor prvog reda, nije rezultat jednog opšteg buđenja, nego se bazira na sistematskim razvojima.

Prvo, scientizacija rizika se povećava; drugo - jedno uslovljava drugo - posao sa rizicima raste. Daleko od toga da je samo kritika, pokazivanje ugroženosti i rizika civilizacijskog razvoja - uprkos svim otporima i demonizujućim akrobacijama —faktor ekonomskog uspona

prvog reda. Sve to postaje i suviše jasno na razvoju odgovarajućih ekonomskih branši i grana ekonomije, a isto tako na sve većim javnim utrošcima za zaštitu čovekove sredine, za savlađivanje bolesti civilizacije itd. Industrijski sistem profitira od neprilika koje proizvodi, i to sasvim lepo (up. M. Jänicke, 1979).

Proizvodnjom rizika potrebe se definitivno izvlače iz svoje preostale usidrenosti u prirodnim faktorima i time iz svoje ko- načnosti, ispunjivosti. Glad se može utoliti, potrebe zadovoljiti, a rizici su „bure potreba bez dna", nezavršivi, beskonačni. Nasuprot potrebama, rizici se mogu ne samo izazvati (reklamom i si.), produžiti shodno potrebama prodaje, nego se, kratko rečeno, njima može manipulisati. Menjanjem definicije rizika mogu se stvarati potrebe potpuno novog tipa, a time i tržišta. Pre svega potreba za izbegavanjem rizika - otvorena za tumačenja, kauzalno izvodljiva, beskonačno umnožljiva. Proizvodnja i potrošnja se etabliranjem rizičnog društva podižu na sasvim novi nivo. Namesto utvrđenih i manipulativnih potreba kao referentne tačke proizvodnje roba dolazi samoproizvodljiv rizik.


Ako ne zaziremo od smelijeg poređenja, možemo reći daje u proizvodnji rizika razvijeni kapitalizam apsorbovao, gene- ralizovao i normalizovao razornu snagu rata. Slično kao u ratu, rizici civilizacije kojih ljudi postaju svesni, mogu da „unište" načine proizvodnje (na primer, automobili koji izazivaju jako zagađenje, poljoprivredni viškovi), dakle da savladaju krize u prodaji i stvore nova tržišta, koja povrh toga mogu na nov način da se proširuju. Proizvodnja rizika i njeni kognitivni predstavnici - kritika civilizacije, kritika tehnike, kritika ekologije, dramaturgija i istraživanje rizika u masovnim medijima - jesu sistemski imanentna normalna forma revolucionisanja potreba. Sa rizicima - kao što bi rekao Luman - privreda postaje „samo-

referencijalna", nezavisna od konteksta zadovoljenja ljudskih potreba.Ali za ovo je bitno „savlađivanje" simptomatičnih i simboličnih

rizika. Sa savlađivanjem rizika rizici takoreći moraju da rastu. Oni, u stvari, ne smeju da se uklanjaju kao uzroci, kao izvori. Sve mora da se odvija u okviru kozmetike rizika: upa- ldvanja, smanjivanja simptomatičnih zagađenja, ugradnja filtera, a zadržavanje izvora zagađenja. Dakle, nikakva preventivna, nego simbolična industrija i politika eliminisanja umnožavanja rizika. Ono „kao da" mora da pobedi i postane program. Za to su potrebni „alternativni bukači" isto koliko i kritički i tehnološki orijentisani naučnici koji se bave rizicima i alter-nativni naučnici. Delom samofmansirajuće („samopomoć"!), delom javno fmansirane, ove grupe su generalno, može se reći, „agencije za pridobijanje javnosti unapred" za stvaranje novih prodajnih tržišta za rizike.

Fikcija? Polemika? Tendencija razvoja u ovom pravcu može se već danas dokazati. Ukoliko bi ovo uspelo, onda bi i ova pobeda bila Pirova

pobeda, jer bi rizici kroz svu ovu kozmetiku, u stvari, rasli, a time i globalna ugroženost svih. Ovde bi nastalo jedno društvo u kome bi eksplozivna snaga rizika svakome dobro zabiberila i zatrovala ukus' profita. Bez obzira na to, već mogućnost ilustruje misao, koja ovde zauzima centralno mesto: industrijsko društvo - uostalom, kapitalističko isto ona-

84 Ulrih Bek

ko kao „socijalističko" - sistematski proizvodi svoju vlastitu ugroženost i dovođenje u pitanje samog sebe kroz umnožavanje i ekonomsku eksploataciju rizika. Ova društvenoistorijska situacija i njena dinamika sasvim su poredivi sa situacijom na izmaku feudalnog doba na pragu industrijskog društva. Isto kao što je feudalno plemstvo živelo od građanstva koje je privređivalo (preko od feuda zavisnog davanja prava na trgovinu i ekonomsko korišćenje, kao i preko obrtničkih poreza) i pot- pomagalo ga iz vlastitog interesa i na taj način ne želeći nužno stvorilo naslednika, koji je postajao sve moćniji, isto tako se razvijeno industrijsko društvo „hrani" rizicima koje proizvodi i na taj način stvara socijalne položaje ugroženosti i političke potencijale, koji dovode u pitanje osnove dosadašnje modernizacije.

2. Zablude, obmane, greške i istine: o konkurenciji racionalnosti

Tamo gde višak rizika baca u zasenak višak dobara, dobij a na značaju naizgled bezazlena razlika između rizika i percepcije rizika - i: istovremeno gubi svoju opravdanost. Monopol na racionalnost koji uživa naučna definicija rizika stoji i pada sa ovom podelom, jer se sa njom pretpostavlja mogućnost objektivnog i obavezujućeg utvrđivanja rizika na specijalizovan način i preko stručnog autoriteta. Nauka „utvrđuje rizike", a narod „opaža rizike". Odstupanja pokazuju dimenziju „iracionalnosti" i „odbojnosti prema tehnici". Ova podela sveta na eksperte i ne-eksperte sadrži i sliku o javnoj sferi. „Iracionalnost" „devijantne" javne „percepcije" rizika leži u činjenici da se u očima tehnološke elite većina populacije još ponaša kao studenti tehničkih fakulteta u prvom semestru ili pre njega. Oni su, doduše, neuki, ali pokazuju dobru volju, trude se, ali nemaju pojma. Na toj slici populaciju čine samo „nabeđem inženjeri", koji još ne poseduju dovoljno znanja. Om samo treba da se nakljukaju tehničkim detaljima, a onda će se priključiti gledištu


i proceni eksperata o tehničkom upravljanju rizicima i time beznzičnošću rizika. Protesti, strahovi, kritika, otpori u javnosti jesu čist informacioni problem. Kada bi ljudi samo znali ono što znaju tehnički stručnjaci i kako oni misle, umirili bi se - inače su upravo beznadežno iracionalni.

Ovo shvatanje je pogrešno, čak u svom visokomatema- tičko-statističkom ili tehnološkom ruhu iskazi o rizicima sadrže iskaze tipa: tako želimo da živimo - dakle, iskaze na koje, samo permanentnim prekoračivanjem granica svojih disciplina, jedino prirodne i tehničke nauke mogu da pruže odgovore. Ali time se uloge izokreću: neprihvatljivost naučne definicije rizika nije nešto što se populaciji može predočiti kao „iracionalnost", nego, upravo suprotno, ukazuju na to da su kulturne premise prihvatljivosti, sadržane u naučnotehnološkim iskazima o rizicima, pogrešne. Tehnički eksperti za rizike greše u empirijskoj tačnosti svojih implicitnih vrednosnih premisa, naime u pretpostavkama o tome šta narodu izgleda prihvatljivo, a šta ne. Priča o „pogrešnoj, iracionalnoj" percepciji rizika kod populacije, u stvari, kruniše ovu zabludu: naučnici sklanjaju od empirijske kritike svoje pozajmljene predstave o kulturnoj prihvatljivosti, podižu svoje predstave o predstavama dragih ljudi u dogmu i penju se na ovom klimavom tronu do presuditelja „iracionalnost" naroda, o čijoj predstavi bi oni zapravo morali da saznaju i uzmu je za osnovu svoga rada.

Ovo se može i drugačije videti: u bavljenju rizicima pri rodne nauke su se nedobrovoljno i neviđeno same delom razvlastile, prisilile na demokratiju. Iskazi o rizicima sadrže u svojim implicitnim kulturnim vrednosnim predstavama o životu vrednom življenja nešto malo saodhičivcmja. Naučnotehnološka percepcija rizika može se, doduše, odupreti saodlučivanju - kao što su se feudalci suprotstavili uvođenju opšteg biračkog prava - obrtanjem pretpostavke o iracionalnosti, ali se ona u isto vreme sama obavezuje na to, ako ne želi da permanentno i sistematski donosi argumente suprotne svojim vlastitim zahtevima za empirijsku tačnost svojih pretpostavki.

86 Ulrih Bek

I razlika između (racionalnog) naučnog utvrđivanja rizika i (iracionalne) percepcije rizika preokreće ulogu naučne i socijalne racionalnosti u nastajanju svesti o civilizacijskim rizicima. Ona je falsifikovanje istorije. Danas priznato znanje o rizicima i ugroženostima naučno-tehničke civilizacije moglo je da se ustanovi samo suprotstavljanjem golemim osporavanjima, često žestokom otporu „naučnotehnološke racionalnosti", zatočene u samodovoljno i tesnogrudo verovanje u progres. Naučno istraživanje rizika svuda hramlje za socijalnom kritikom industrijskog sistema iz perspektive zaštite čovekove okoline, progresa i kulture. U tom smislu, u naučno-tehničkom bavljenju rizicima civilizacije uvek postoji jedan dobar deo nepriznatog kulturnokritičkog preobraćanja, a zahtev tehničkih nauka za monopol na racionalnost u percepciji rizika time je ekvivalentan zahtevu na nepogrešivost pape koji je prešao u protestantizam.

Rastuća svest o rizicima mora se rekonstruisati kao borba konkurentnih, delom protivurečnih, delom poklapajućih zahteva za racionalnost. Hijerarhija kredibiliteta i racionalnosti ne može se pretpostaviti, nego se mora pitati kako na primeru percepcije rizika socijalno nastaje „racionalnost", dakle, kako se u nju veruje, sumnja, kako se ona definiše, redefiniše, stiče i proigrava. U tom smislu treba da se razvije logika, odnosno ne-logika kao i suprotstavljanje i kooperacija naučne i socijalne percepcije i procene rizika civilizacije. Pri tom se možemo pozabaviti pitanjem: koji sistematski izvori grešaka i zabluda su ugrađeni u naučnu percepciju rizika, koji postaju vidljivi tek u referencijalnom horizontu socijalne percepcije rizika? I obratno: do koje mere socijalna percepcija rizika ostaje upućena na naučnu ra-cionalnost, čak tamo gde je ona sistematski osporava i kritikuje i preti da je pretvori u oživljavanje precivilizacijskih doktrina?

Moja teza je da poreklo kritike nauke i tehnike i naučne skepse ne leži u „iracionalnosti" kritičara, nego u tome što naučnotehnološka racionalnost zakazuje pred sve većim rizicima i civilizacijskim ugroženostima. Ovo zakazivanje nije neka puka prošlost, nego akutna sadašnjost i preteća budućnost. To čak tek postepeno postaje vidljivo u svojoj punoj razmeri. Niti


je to zakazivanje pojedinih naučnika ili disciplina, već je sistematski zasnovano u institucionalno-metodološkom pristupu nauka rizicima. Nauke tako kako su konstituisane - sa svojom hiperspecijalizovanom podelom rada, svojim koncentrisanjem na metodologiju i teoriju, svojom eksterno determinisanom apstinencijom od prakse - uopšte nisu u stanju da adekvatno reaguju na rizike civilizacije, jer izuzetno učestvuju u nastajanju i rastu rizika. Nauke pre postaju - delom sa jasnom svešću o „čistoj naučnosti", delom sa sve većom grižom savesti - legitimni pokrovitelji globalnog industrijskog zagađivanja i kontaminacije vazduha, vode, životnih namirnica itd., kao i sa tim povezanog opšteg poboljevanja i umiranja biljaka, životinja i ljudi.

Kako se ovo može pokazati? Svest o rizicima modernizacije probila se nasuprot otporu naučne racionalnosti. Do nje vodi široki trag naučnih zabluda, pogrešnih procena i mini- mizacija. Istorija rastuće svesti i socijalnog priznavanja rizika poklapa se sa istorijom demistifikacije nauka. Druga strana priznavanja je opovrgavanje onog naučnog „ništa ne vidim, ništa ne čujem, nikakav miris ne osećam, ništa ne znam".

Ekonomsko slepilo za rizike

Prvobitna zabluda o rizičnosti neke tehnologije leži u pogrešnom shvatanju i mimmizaciji nuklearnih rizika. Čitalac danas ne veruje svojim očima kad čita šta se savetuje ljudima 1959. godine u jednom oficijelnom uputstvu savezne vlade (Zapadna Nemačka - prim. prev.) o „ponašanju prilikom vazdušnih napada":

„Jaka zaslepljujuća svetlosna munja je prvi znak detonacije atomske bombe. Njen toplotni efekat izaziva opekotine.

Stoga... munjevitom brzinom pokriti osetljive delove tela kao što su oči, lice, vrat i ruke!

Munjevitom brzinom skočiti u neku rupu na zemlji, jamu ili jarak!U nekom prevoznom sredstvu odmah se sagnuti ispod prozora, zaustaviti

vozilo, baciti se na pod vozila i zgrčivši se zaštititi lice i ruke!

88 Ulrih Bek

Ako je moguće, potražiti zaštitu ispod nekog čvrstog stola, pisaćeg stola, tezge, kreveta ili drugih delova nameštaja!

U podrumu imaš više izgleda da preživiš nego u gornjim spra- tovima. Ne ruši se svaki podrumski plafon!

Pri pojavi ABH-oružja odmah staviti ABH-zaštitnu masku!Ako nemaš ABH-zaštitnu masku, ne udiši duboko, zaštiti disajne puteve

držeći po mogućstvu vlažnu maramicu preko usta i nosa!Očisti i dekontaminiraj se od radijacije, zaraze i otrova u zavisnosti od

okolnosti!Ne dozvoli paniku, izbegni bezglavu žurbu, ali radi!"*

Apokaliptična katastrofa se eufemizira na meru „lične svar- ljivosti", „Kraj komparativa" (Ginter Anders), koji leži u svakoj

nuklearnoj opasnosti, potpuno se pogrešno razume i minimizuje. Saveti nenamerno slede humorističnu horor-logiku: „Ako si mrtav, pazi! Opasno je odlagati!" (G. Anders, isto).

Ovaj pragreh nuklearne fizike i nuklearne tehnologije nije slučajnost. On nije ni individualno uslovljen niti je neki specifičan „operativni udes" neke prirodno-naučne discipline. On nas prvenstveno svojom radikalnošću čini svesnim centralnog institucionalnog izvora greške tehničkih nauka u ophođenju sa samoproizvedenim rizicima: u

naporima za povećanjem produk-

tivnosti uvek su se zanemarivali i još se zanemaruju rizici koji su sa tim

povezani. Najveći prioritet naučno-tehničke radoznalosti tiče se koristi za

produktivnost, a tek posle toga, a često ni u drugom koraku, razmišlja se i o ugroženostima koje su sa ovim povezane.

Dakle, prvi razlog proizvodnje rizika i njihovog pogrešnog shvatanja jeste jedna „ekonomska kratkovidost" prirodno-nauč- notehnološke racionalnosti. Njen pogled je uperen na prednosti za produktivnost. Time je ona u isto vreme pogođena jednim sistematski uslovljenim slepilom za rizike. Dok se mogućnosti privredne iskoristljivosti jasno predviđaju, razvijaju, isprobavaju i istražuju po svim pravilima, sa rizicima ljudi uvek tapkaju u mraku i potom bivaju strašno iznenađeni i uplašeni

* (Wehrpolitische Information, Wehrberichterstattung aus aller Welt , Köln, 1959, citirano prema Günther Anders, Die atomare Bedrohung, München, 1983, str. 133 i dr.).


njihovim „nepredviđenim" ili čak „nepredvidljivim" dolaskom. Suprotna ideja da se prednosti za produktivnost „neviđeno" i „neželjeno" registruju kao latentni sporedni efekti svesne kontrole rizika tek naknadno, suprotstavljajući se otporima rizično orijentisane prirodne nauke, izgleda potpuno apsurdna. To još jednom pojašnjava kako se po sebi razumljivo jedan tip interesovanja za znanje koje povećava

produktivnost (kako kaže Habermas) istorijski ispoljava u prirodno-naučno usmerenom tehničkom razvoju, jedno interesovanja koje se odnosi na logiku proizvodnje dobara i ostaje utkano u nju.

Glasovi „sporednih efekata"

Ono što na jednoj strani izaziva povećanje produktivnosti, na drugoj čini ljude bolesnim. Roditelji čija deca pate od napada pseudogušobolje razbijaju glavu o zidove naučnog poricanja postojanja rizika modernizacije. O beskrajnom strahu govore svi om koji su doživeli da njihovo dete noću kašlje kao magarac, ležeći u krevetu očiju razrogačenih od straha i boreći se za vazduh. Od kada znaju da štetne materije u vazduhu ne ugrožavaju samo drveće, zemlju i vodu, nego pre svega bebe i decu, više ne prihvataju napade kašlja kao udare sudbine. Širom Savezne Republike Nemačke udružili su se u više od 100 gra -đanskih inicijativa. Njihov zahtev je „Smanjiti sumpor-dioksid umesto samo o tome trabunjati!" (up. U. Konig, Der Stern, april 1985).

O problemima svoga položaja više ne moraju da razmišljaju. Ono što su za nauku „latentni sporedni efekti" i „nedokazane veze", za njih su deca koja kašlju kao magarci, koja pomodre po maglovitom vremenu, koja se krkljajući bore za vazduh. Na njihovoj strani ograde „sporedni efekti" imaju glasove, oči, lica, suze. Tako su uzdrmane izjave o irelevantnosti, a pitanja se izokreću gotovo sama od sebe. A ipak će uskoro morati da saznaju kako njihova vlastita objašnjenja i iskustva ništa ne vrede, dogod su u koliziji sa etabliranom naučnom

90 Ulrih Bek

naivnošću. Krave seljaka pored novoizgrađene hemijske fabrike mogu da požute, ali dogod se to „naučno ne dokaže", to nije sporno.

Dakle, sami ljudi postaju mali, privatni alternativni eksperti za pitanja rizika modernizacije. Rizici za njih nisu rizici, nego deca koja žalosno pate, ječe, koja modre. Ljudi se bore za svoju decu. Rizici modernizacije, za koje u jednom visolcoprofesio- nalizovanom sistemu, u kome svako ima svoju odgovornost, inače nilco nije odgovoran, imaju advokata: roditelji počinju da sakupljaju podatke i argumente. „Bele mrlje" rizika modernizacije, koje za naučnu racionalnost ostaju „neviđene" i „neosigurane", njihovim kognitivnim pristupom vrlo brzo poprimaju oblik. Roditelji otkrivaju da su utvrđene dozvoljene vrednosti za štetne materije u Saveznoj Republici Nemačkoj i suviše visoke. Mada su ispitivanja pokazala da već kod kratkotrajne koncentracije od 200 mikrograma sumpor-dioksida po kubnom metru vazduha deca upadljivo često boluju od pseudogušobolje, prema važećim dozvoljenim vrednostima u Saveznoj Republici Nemačkoj dozvoljeno je dvostruko više, što je četiri puta više od onoga što Svetska zdravstena organizacija smatra prihvatljivim kao kratkotrajnu vrednost. Roditelji dokazuju da su rezultati merenja u okvirima „dopuštenog" samo zbog toga što se najviše vrednosti iz jako zahvaćenih gradskih područja i vrednosti iz zelenih stambenih četvrti svode na srednju vrednost i time na neki način potiru. „Ali naša deca se", kažu oni, „ne razboljevaju od srednje vrednosti."

Razotkrivena „praksa podvaljivanja" naučnika ukazuje na kategorijalne razlike između naučne i socijalne racionalnosti u ophođenju sa rizicima.

Poricanje kauzalnosti rizika

Na početku bejahu različite pogođenosti. Ljudi su se našli sa obe strane iste ograde. Ako se naučniku potkrade neka greška, to će u najgorem slučaju malo da naruši njegovu re


putaciju (ako je „greška" dobrodošla, može mu čak doneti unapređenje). Na strani pogođenih ista stvar poprima sasvim drugačije pojavne forme. Greška u određivanju dozvoljene vrednosti ovde pod određenim okolnostima znači ireverzibilna oštećenja jetre, opasnost od raka. Shodno tome su drugačije i urgentnosti, vremenski horizonti i norme prema kojima se men pogrešivost greški.

Naučnici insistiraju na „kvalitetu" svoga rada, jako poštuju teorijskometodološke standarde, kako bi osigurali svoju karijeru i materijalnu egzistenciju. Upravo odatle proističe jedna svojevrsna ne-logika u njihovom ophođenju sa rizicima. Insistiranje na nedokazanim vezama može lepo da pristaje nekom naučniku i da u principu bude vredno hvale. Pri ophođenju sa rizicima ovo se za pogođene pretvara u suprotnost: to umnožava rizike. Pri tom su uvek u pitanju opasnosti koje treba izbeći i čija neznatna verovatnoća već ima preteći efekat. Ako se uskrati priznavanje rizika na osnovu „nejasnog" saznanja, to znači da izostaje neophodno kontradelovanje i da opasnost raste. Povećavanjem standarda naučne ispravnosti minimizuje se krug priznatih i time za akciju relevantnih rizika, a sledstveno tome se implicitno daju naučne propusnice za umnožavanje rizika. Formulisano malo oštrije: insistiranje na „čistoti" naučne analize vodi u zagađenost i kontaminaciju vazduhci, namirnica, vode i zemlje, biljaka, životinja i čoveka. Nastaje dakle, jedna tajna koalicija između striktne naučne prakse i opasnosti po život, koju ona dopušta ili potpomaže.

To više nije samo jedna opšta i, stoga, apstraktna veza. Za to postoje konkretni kognitivni instrumenti. Ključni karakter ovde dobij a konstatacija pretpostavke kauzalnosti, sadržane u rizicima modernizacije, čije dokazivanje je već iz naučno- teorijskih razloga teško, ako ne i nemoguće (sažeto W. Steg- miiller, 1970). Mi smo ovde zainteresovani za mogućnost upravljanja procesom priznavanja rizika pomoću kriterijuma validnosti dokaza kauzalnosti. Što se ovi kriterijumi više podignu, to je manji krug priznatih rizika, a veće akumuliranje nepriznatih rizika. Naravno, tačno je i da utoliko više rastu rizici

92 Ulrih Bek

iza zidova njihovog priznavanja. Insistiranje na podignutom kriteriju validnosti je, dakle, veoma efikasna i najlegitimnija konstrukcija, smišljena da se zaustavi i kanališe bujica rizika modernizacije, ali sa jednom ugrađenom blendom koja povećava rast rizika obrnuto proporcionalno sa nastalim „osporavanjem" rizika.

Liberalizacija dokaza kauzalnosti pod ovim uslovima ličila bi na probijanje brane i sa njom bujicu rizika i oštećenja koja treba da se priznaju. Ona bi svojim širokim dejstvom potresla čitavu socijalnu i političku strukturu u Saveznoj Republici Nemačkoj. Tako se i kod nas kao i ranije - u lepoj harmoniji nauke i prava - koristi takozvani „princip

prouzrolcovanja" kao ustava za priznavanje, odnosno osporavanje rizika. Zna se da se rizici modernizacije zbog svoje strukture u principu ne mogu

dovoljno interpretirati prema principu prouzrokovanja. Uglavnom postoji ne jedan izazivač, nego štetni sastojci u vazduhu, koji dolaze iz mnogih dimnjaka i koji su pored toga često u korelaciji sa nespecifičnim bolestima, za koje uvek dolazi u obzir veliki broj „uzroka". Ko pod ovim uslovima insistira na striktnom dokazu kauzalnosti maksimizuje osporavanje a minimizuje priznavanje industrijski uslovljenih kontaminacija i bolesti civilizacije. Nevinošću „čiste" nauke istraživači rizika brane „veliku umešnost dokazivanja kauzalnosti", sprečavaju tako građanske proteste, guše ih u korenu „nedostajućeg" dokaza kauzalnosti. Prividno štede troškove za industriju, čuvaju političarima odstupnicu, a, u stvari, otvaraju brane za jedno opšte ugrožavanje života.

Ovo je istovremeno dobar primer kako „racionalnost" može da se preobrati u „iracionalnost", u zavisnosti od toga da li se isto mišljenje i delanje vidi u referencijalnom okviru proizvodnje dobara ili proizvodnje rizika. Insistiranje na striktnom dokazu o kauzalnosti je centralni elemenat prirodno-naučne racionalnosti. Biti ovde ispravan i „ništa ne poklanjati" sebi i drugima je jedna od centralnih vrednosti prirodno-naučnog etosa. Ali u isto vreme ovaj princip potiče iz drugih problem-skih konteksta, a možda čak iz neke druge intelektualne epohe.


U svakom slučaju je principijelno nepodesan za rizike modernizacije. Gde izloženosti štetnim materijama mogu da se shvate i mere samo u okviru međunarodne razmene uzoraka i odgovarajućih bilansa, očigledno da nije moguće da se pojedinačni proizvođači pojedinačnih štetnih materija dovedu u direktnu uzročnu vezu sa određenim oboljenjima, koja često pospešuju i uslovljavaju i drugi faktori. To liči na pokušaj da se matematičke mogućnosti jednog kompjutera izračunaju korišće- njem sopstvenih pet prstiju. Ko insistira na striktnoj kauzalnosti osporava realnost veza, koje zbog toga ništa manje ne egzistiraju. Ali samo zbog toga što prirodnjaci ne mogu da iden- tifikuju pojedinačne uzroke pojedinačnih oštećenja neće se smanjiti štetne materije u vazduhu i namirnicama, neće se povući otekline na disajnim putevima usled izloženosti smogu, kao što se isto tako neće smanjiti smrtnost koja signifikantno raste pri koncentracijama sumpor-dioksida od preko 300 mikrograma po kubnom metru.

U drugim zemljama primenjuju se sasvim druge norme za validnost kauzalnih dokaza. Cesto se, naravno, ustanovljavaju tek kroz socijalne konflikte. S obzirom na globalnu međusobnu povezanost rizika modernizacije, sudije u Japanu su odlučile da nemogućnost rigidnih prirodno-naučnih dokaza kauzalnosti više ne interpretiraju na štetu žrtava i time konačno na štetu svih. Oni već priznaju neku uzročnu vezu ako se dokažu statističke korelacije između sadržaja štetnih materija i određenih oboljenja. One fabrike koje emituju takve štetne materije mogu se onda učiniti zakonski odgovornim i osuditi na odgovarajuća obeštećenja. U Japanu je po toj osnovi u spektakularnim procesima u vezi sa zaštitom čovekove okoline niz firmi bio obavezan da plati džinovske iznose oštećenoj strani. Za žrtve u Saveznoj Republici Nemačkoj poricanje kauzalnosti oštećenja i bolesti koje su doživeli mora da je izgledalo potpuno apsurdno. Dok se argumenti koje su sakupili i podneli blokiraju, oni doživljavaju gubitak realnosti u naučnoj racionalnosti i praksi, koja se uvek slepo i kao stranac konfrontirala sa samoproizvedenim rizicima i opasnostima.

94 Ulrih Bek

Jeftin trik: dozvoljene vrednosti

Postoje i druge „kognitivne ustave za otrove", kojima upravljaju naučnici koji se bave rizicima. Oni raspolažu i zaista velikom magijskom moći: abrakadabra!, abrakadabra! U određenim regionima se slavi i kao „ples kisele kiše". Jasnije rečeno, određivanje dozvoljenih vrednosti ili propisivanje maksimalnih koncentracija. Dragi izrazi za nemanje pojma. Pošto naučnici nikada nisu neznalice, za svoje nemanje pojma imaju mnogo reči, mnogo metoda, mnogo cifara. Centralna reč za „ni ja ne znam" u bavljenju rizicima jeste „dozvoljena vrednost". Da vidimo šta znači.

U vezi sa raspodelom rizika dozvoljene vrednosti za „dopuštene" tragove štetnih materija u vazduhu, vodi i hrani imaju značenje koje se može porediti sa principom efikasnosti za nejednaku raspodelu dobara: oni dopuštaju emisiju otrova i istovremeno je legitimišu u upravo tom ograničenom obimu.

Onaj ko ograničava zagađenje takođe ga je i odobrio. Ono što je sad još moguće po socijalnoj definiciji je „neškodljivo" - ma kako moglo biti škodljivo. Dozvoljene vrednosti mogu, doduše, da spreče „najgore od najgoreg", ali su u isto vreme i „blanlco čekovi" za to da se priroda i čovek malo otraju. Reč je o tome koliko veliko sme da bude ovo „Malo". Pitanje da li biljke, životinje i ljudi podnose malo ili veliko Malo otrova i koliko veliko Malo i šta pri tom znači „podnositi" - dražesna su horor-pitanja iz otrovne i antiotrovne kuhinje progresivne civilizacije koja se postavljaju prilikom određivanja dozvoljenih vrednosti.

Ne želimo da se ovde bavimo činjenicom da su vrednosti, čak dozvoljene vrednosti, nekada bile predmet etike, ne hernije. Mi, dakle, imamo posla sa „Propisom o maksimalnim količinama sredstava za zaštitu biljaka i ostalih hemikalija kao i dragih pesticida u ili na životnim namirnicama i duvanskim proizvodima" - tako stoji na rogobatnom službenom jeziku - što znači sa biološkom nusetikom razvijene industrijske civilizacije. Međutim, ona ostaje neobično negativna. Ona izražava


princip, nekada razumljiv po sebi, da ljudi ne smeju da truju jedni druge. Ili preciznije: da potpuno ne truju jedni druge. Jer ironija je da ona omogućava upravo ono čuveno i sporno Malo. Predmet ovog „propisa" nije, dakle, sprečavanje trovanja, nego dopuštena mera trovanja. Da je trovanje dopušteno, više nije pitanje ovog propisa. Dozvoljene vrednosti su u ovom smislu povratne linije jedne civilizacije koja se snabdeva obiljem štetnih i otrovnih materija. Zaista očigledan zahtev za netrova- njem ona odbija kao utopijski.

U isto vreme ono „Malo" trovanja koje treba da se utvrdi postaje normalnost. Ono nestaje iza dozvoljenih vrednosti. Dozvoljene vrednosti omogućavaju permanentno sledovanje kolektivnog standardizovanog trovanja. Ali one u isto vreme izazivaju da se trovanje, koje dopuštaju, ne dogodi, delclarišući trovanje koje se dogodilo kao bezopasno. Ako se neko pridržava dozvoljenih vrednosti, onda u tom smislu nije otrovao nikoga i ništa - svejedno koliko je stvarno otrova sadržano u namirnicama koje proizvodi.

Kada bi ljudi mogli da se slože o ne potpuno besmislenom načelu da uopšte ne truju, ne bi bilo problema. Ne bi m bio potreban „propis o maksimalnim koncentracijama". Stoga problemi leže u koncesivnom karaktera, u dvostrukom moralu, u ,,važi-ne važi" propisu o maksimalnim koncentracijama. Ovde se više uopšte ne bavimo pitanjima etike, nego koliko se smeju kršiti najminimalnija pravila socijalnog života - da ne trujemo jedni druge. Reč je, konačno, o tome koliko dugo se trovanje neće zvati trovanje i od kada će se trovanje zvati trovanje. Bez sumnje, važno pitanje - i suviše važno da bi se prepustilo samo ekspertima za otrove. Od njega, ne samo u figurativnom smislu, zavisi život na Zemlji. Kad se jednom krene na klizav put „dopuštenog trovanja" pitanje - Koliko trovanja je „dopušteno"? - dobija onaj značaj koji je mladi Hamlet - malo patetično - sveo na alternativu „biti ili ne biti". To se krije u „propisu o maksimalnim koncentracijama" - svojevrsnom dokumentu ove epohe. Ali o tome se ovde neće govoriti. Mi želimo da pređemo na teren samog određivanja dozvoljenih vrednosti i da ispitujemo

96 Ulrih Bek

njegovu logiku, odnosno ne-logiku, dakle, da pitamo da li uopšte može da zna ono što tvrdi da navodno zna.

Ako se trovanje uopšte dopušta, potreban je propis o dozvoljenoj vrednosti. Ali onda ono što ne stoji u njemu postaje još važnije od onog što u njemu stoji. Jer se onda ono što u njemu ne stoji, što on uopšte ne obuhvata ne smatra otrovom i može da se slobodno i nesmetano pusti u promet. Ćutanje propisa o dozvoljenoj vrednosti, njegove „bele mrlje" jesu njegovi najopasniji iskazi. Ono o čemu on ne govori, najviše nas ugrožava. Sa propisom o maksimalnim koncentracijama definicija pesticida i onoga što on isključuje iz svoga dometa kao „ne-pesticidne otrove" postaje prvo skretanje na pruzi ka dugoročnom i permanentnom trovanju čoveka 1 prirode. Svađa oko definicija, makar se vodila u akademijama, ima dakle više ili manje otrovne konsekvence po sve.

Ono što se ne uklapa u pojmovni poredak, jer fenomeni još nisu dovoljno jasno shvaćeni ili su suviše kompleksni, što je suprotno ovoj pojmovnoj šemi, i gde mora da se sačeka istraživanje - sve se to obuhvata zahtevom pojmovnog poretka za definisanjem i nepominjanjem oslobađa sumnje u toksičnost. „Propis o maksimalnim koncentracijama" bazira se na krajnje sumnjivom i opasnom tehnokratskom pogrešnom zaključku: ono što (još) nije registrovano ili ne može da se registruje, nije otrovno, ili drugačije formulisano: u slučaju sumnje, molimo, zaštitite otrov od opasnog pristupa čoveka.

Slučaj (!?) hoće da propis o maksimalnim koncentracijama u Saveznoj Republici Nemačkoj pokazuje džinovske rupe - čak u poređenju sa drugim industrijskim zemljama. Čitave familije otrova ne pojavljuju se u ovom aktu, pošto u očima zakona nije reč o „pesticidima". Sadržinski i vremenski, proširivanje liste štetnih materija bespomoćno hramlje za proizvodnjom i kori- šćenjem hemijskih supstanci. Američka ekološka uprava upozorila je još pre nekoliko godina na precenjivanje poznatih parametara za zagađivače u odnosu na one bezbrojne hemikalije, o čijoj toksičnosti nema jasne slike, čije se koncentracije ne mere i čiji se potencijalni efekti zagađivanja ne umanjuju nikakvim


propisima. Ukazuje se na više od četiri miliona hemijskih jedinjenja, čiji broj kontinuirano raste. „Veoma malo znamo o mogućim posledicama ovih novih jedinjenja po zdravlje..., ali već sam broj..., mnogostrukost njihove primene i negativni efekti koji su se već pojavili kod nekih od njih, čine sve ve- rovatnijim to da su hemijsld zagađivači u našem okruženju postali signifikantan detemiinativan faktor ljudskog zdravlja i životnog veka" (Enviromental Qucdity - 1975, 6. izveštaj CEQU, Washington, str. 326, ovde citirano po: M. Jänicke, Wie das

Industriesystem von seinen Mißständen profitiert, isto, str. 60).Kad se uopšte sazna za nova jedinjenja, onda precenjivanje, po

pravilu, traje tri do četiri godine. U svakom slučaju toliko dugo mogu neometano da cirkulišu.

Ove praznine ćutanja mogu se dalje pratiti. Ostaje tajna arhitekata dozvoljenih vrednosti kako se uopšte mogu utvrditi dozvoljene vrednosti

pojedinačnih supstanci. Po jednom shvatanju, koje nije baš nasumice izmišljeno, kod dozvoljenih vrednosti reč je o podnošljivosti datih supstanci za čoveka i prirodu. Ali to su kolektori za sve moguće štetne i otrovne supstance u vazduhu, vodi, zemlji, hrani, nameštaju itd. Ko zaista želi da utvrdi granične vrednosti podnošljivosti mora da shvati ovo sabiranje. Međutim, onaj ko kod pojedinačnih otrovnih supstanci utvrđuje dozvoljene vrednosti ili polazi od potpuno pogrešne pretpostavke da čovek guta samo taj otrov, ili, pak, od samog polazišta svog mišljenja i istraživanja potpuno propušta mogućnost da govori o dozvoljenim vrednostima za čoveka. Što je više štetnih supstanci u prometu, što se utvrđuje više dozvoljenih vrednosti koje se odnose na pojedinačne supstance i što se dozvoljene vrednosti liberalnije fiksiraju, utoliko je besmisleniji čitav ovaj hokus-pokus sa dozvoljenim vrednosti-ma, jer raste ukupna ugroženost populacije od otrova.- pod pretpostavkom proste jednačine da ukupan volumen različitih toksičnih supstanci znači i veći stepen ukupne zatrovanosti.

Na sličan način se može argumentovati i sadejstvo pojedinačnih otrovnih supstanci. Šta mi vredi da znam da je ovaj

98 Ulrih Bek

ili onaj otrov u ovoj ili onoj koncentraciji štetan ili da nije štetan, kad uopšte ništa ne znam o tome kakva reakcija se izaziva zajedničkim delovanjem ovih mnogobrojnih otrova. Već je iz oblasti interne medicine poznato da lekovi mogu da ublažavaju ili pojačavaju jedni druge. Stoga nije potpuno besmisleno da se slično pretpostavi i za nesagledive parcijalne toksične efekte koji su dopušteni dozvoljenim vrednostima. Ni na ovo centralno pitanje propis o dozvoljenim vrednostima ne daje odgovor.

Pri tom obe ove logičke pukotine nisu slučajne, nego se zasnivaju na problemima, koji se sistematski pojavljuju kada se nađemo na klizavom terenu mogućih parcijalnih toksičnih efekata. Jer, deluje podrugljivo, ako ne i cinično, da se sa jedne strane određuju dozvoljene vrednosti i time dopušta trovanje do izvesnog stepena, a sa druge strane se uopšte ne ulažu nikakvi intelektualni napori u vezi sa pitanjem koje konsekvence ima zbrajanje otrova u njihovom sadejstvu. To podseća na priču o višečlanoj bandi trovača, koja, stojeći pred žrtvom, uverava sudiju nevinim izrazom lica da nilco od njih nikako nije prešao dozvoljen stepen trovanja propisa o dozvoljenim vrednostima i stoga treba da budu oslobođeni!

Sada će mnogi reći: lepi zahtevi, ali to nije moguće i to iz principijelnih razloga. Mi imamo samo specijalizovano znanje o pojedinačnim štetnim supstancama. A to već jadno hramlje za industrijskim umnožavanjem hemijskih jedinjenja i supstanci. Nedostaje nam personal, istraživački kapaciteti i ... Ali, da li uopšte ljudi znaju o čemu se ovde govori? Zbog toga ponuđeno znanje o dozvoljenim vrednostima neće biti ni za jotu bolje. Utvrđivanje dozvoljenih vrednosti za pojedinačne štetne materije je obmana, ako se u isto vreme dopušta hiljade štetnih supstanci, o čijem zajedničkom delovanju se baš ništa ne kaže!

Ako ovo zaista nije moguće ni na jedan drugi način, onda to ništa ne znači, osim da sistem profesionalne hiperspecijalizacije i njegova oficijelna organizacija zakazuju pred rizicima koje pokreće industrijski razvoj. On može da pogoduje razvoju produktivnosti, ali ne suzbijanju opasnosti. Ljudima u


njihovim položajima civilizacijske ugroženosti sada nužno prete ne pojedinačne otrovne supstance nego njihova celovitost. Odgovoriti tabelama dozvoljenih vrednosti za pojedinačne supstance na pitanje koje im se nameće o njihovoj celovitoj ugroženosti liči na kolektivnu porugu sa posledicama koje više nisu samo latentno smrtonosne. Moguće je da neko može da načini ovakvu grešku u vremenu opšteg verovanja u progres. Ali držati se toga danas, kada smo suočeni sa opštim protestima, statistikama o morbiditetu i mortalitetu - i to pod legitimnom zaštitom naučne „racionalnosti dozvoljenih vrednosti" - daleko prevazilazi dimenzije krize verovanja u progres i dovoljno je da se pozove javni tužilac.

Ali ostavimo ova razmišljanja izvesno vreme po strani. Pogledajmo naučnu konstrukciju jedne dozvoljene vrednosti. Razume se, na čisto logičan način. Da skratimo: svako određivanje dozvoljene vrednosti bazira se na najmanje dva pogrešna zaključka:

Prvo, iz rezultata eksperimenata na životinjama izvlače se pogrešni zaključci o reakcijama ljudi. Izdvojimo Seveso-otrov, TCDD, (up. Umweltbundesamt, Berichte 5/1985, kao i M. Ur- ban, ,,Wie das Sevesogift wirkt", u: SZ, 30. 5. 85). On nastaje pri proizvodnji jednog velikog broja hemijskih proizvoda, npr. zaštitnih sredstava za drvo, herbicida i sredstava za dezinfekciju. Pored toga se razvija u procesu sagorevanja đubreta i to utoliko više što je niža temperatura sagorevanja. Kancerogeno dejstvo TCDD-a dokazano je kod dve životinjske vrste. Njima su poturili ovaj otrov. A sada dolazi ključno metodološko pi tanje iz otrovnog kazana civilizacije: Koliko može čovek da podnese? Čak sitne životinje reaguju veoma različito: morsko prase, na primer, deset do dvadeset puta jače nego miševi i tri do pet hiljada puta senzitivnije od hrčka. Još se ne raspolaže rezultatima o lavovima, a već se vrše posmatranja slonova...

Ostaje još uvele kao neotkrivena tajna žonglera dozvoljenih vrednosti, kako se može na osnovu ovakvih rezultata donositi zaključak o podnošljivosti otrova za čoveka. Pretpostavimo daje moguće govoriti o „čoveku". Potrpajmo bebe, decu, penzionere,

100 Ulrih Bek

epileptičare, trgovce, trudnice, one koji stanuju blizu i daleko od fabričkih dimnjaka, alpske seljake i Berlince u veliki sivi džak „ljudi". Pretpostavimo da laboratorijski miš reaguje isto onako kao crkveni miš. Još uvek ostaje pitanje kako doći iz A u B, od ekstremno vanrajućih životinjskih reakcija do potpuno nepoznatih ljudskih reakcija, koje nikada nisu izvodljive iz životinjskih?

Da skratimo: samo po modelu lotoa - markirati polje i sačekati. Kao što kod lotoa postoji metod, tako i ljudi imaju svoj „metod". Kod lotoa dozvoljenih vrednosti on se zove ,.faktor sigurnosti". Šta je „faktor sigurnosti"? „Praksa" nas uči šta je faktor sigurnosti (up. „Hochstmengen", Nalur 4/1985, str. 46-51). Dakle: ne samo markirati nego upravo i sačekati. Ali to bi moglo odmah da se uradi. Ne bi za to morali da muče životinje. Da kažemo još jednom: od rezultata eksperimenata na životinjama, koji ionako samo pod veštačkim uslovima pružaju odgovore na veoma ograničena pitanja i često pokazuju ekstremna variranja reakcija, samo vidovnjačke sposobnosti vode do „trpeljive" doze otrova za „ljude". Konstruktori dozvoljenih vrednosti su proroci, imaju „treće oko". Oni su alhemičari kasnog industrijskog doba, koji koriste čarobne formule oglednih nizova i koeficijenata. Bez obzira kako benevolentno neko gledao na ovo, čitava stvar ostaje veoma nepriličan način, pun nepotrebnih reči i brojki, da se kaže: ni mi to ne znamo. Samo treba čekati. Praksa će nam pokazati. Ovim smo došli do druge tačke.

Dozvoljene vrednosti sigurno ispunjavaju funkciju simbolične detoksikacije. U neku ruku to su simbolične pilule za umirenje protiv gomilajućih vesti o otrovima. One signalizuju da se neko trudi i da pazi. Faktički one imaju efekat izvesnog podizanja praga za eksperimente na čoveku. Nema zaobilaznog puta: tek kada. se data supstanca pusti u promet, može se otkriti kako deluje. I upravo ovde leži drugi pogrešan zaključak, koji, u stvari, uopšte nije pogrešan zaključak nego je skandal:

Efekat na čoveka pouzdano se može ispitivati, konačno, samo na čoveku. Ponovo ne želimo da raspravljamo o etičkim


pitanjima, nego želimo da se potpuno okrenemo eksperimentalnoj logici. Date supstance se na sve zamislive načine plasiraju medu ljude: kroz vazduh, vodu, lance ishrane, lance proizvoda itd. Pa šta? Gde je tu pogrešan zaključak? Upravo u tome što se ništa ne događa. Eksperiment koji se odvija na čo- ve/at se ne odvija. Tačnije: on se odvija tako što se data supstanca daje ljudima kao što se daje oglednim životinjama, u određenim dozama. Eksperiment se ne odvija u tom smislu što se reakcije kod ljudi ne utvrđuju i ne procenjuju sistematski. Način delovanja na oglednim životinjama nije, doduše, validan za čoveka, ali je on brižljivo zabeležen i povezan. Predo- strožnosti radi, reakcije samih ljudi se čak ne beleže - osim ako se neko javi i može da dokaže da je upravo taj otrov onaj koji mu šteti! Ogled na čoveku se doduše odvija, ali nevidljivo, bez sistematske naučne kontrole, bez procenjivanja, bez statistike, bez korelativne analize, pod uslovom da žrtve ne znaju za eksperiment - i sa na drugog svaljenim dokaznim materijalom, ukoliko se dogodi da ipak nešto opaze.

Nije da se ne može znati kako otrovne porcije pojedinačno ili u zbiru deluju na ljude. Ne želi da se zna! Pa sami ljudi treba da ih otkriju! Vrši se takoreći trajni eksperiment, u kome ogledna životinja - čovek, pomažući sebi na neki način, mora da sakupi i dokaže podatke o svojim sopstvenim simptomima trovanja ekspertima koji kritički mršte čelo. Ni već publikovane statistike o bolestima, umiranju šuma itd. očigledno ne izgledaju dovoljno recite ovim magovima dozvoljenih vrednosti.

Reč je, dakle, o jednom trajnom, velikom eksperimentu sa obavezom saopštavanja ne svojevoljno na ogled primoranog čovečanstva o simptomima toksičnosti koji su se kod njega sakupili, sa na drugog prebačenim i naduvanim dokaznim materijalom. Na njihove argumente se ne mora obazirati samim tim što postoje dozvoljene vrednosti koje su ispoštovane! Ove dozvoljene vrednosti, koje bi, u stvari, tek mogle da se odrede po reakcijama ljudi, veoma se poštuju, kako bi se negirali strahovi i bolesti pogođenih oglednih ljudi! I sve to u ime „naučne racionalnosti"! Nije problem u tome da akrobate do

102 Ulrih Bek

zvoljenih vrednosti to ne znaju. Priznanje tipa „ni ja ne znam" bilo bi blagotvorno. A to da ne znaju, a da se prave kao da znaju, jeste ono nezgodno i opasno, kao i to da čak i tamo dogmatski insistiraju na svom „znanju" koje ne može da se zna, gde je trebalo već odavno da znaju bolje od ostalih.

Prekid naučne racionalnosti

Nastanak svesti o riziku u visokoindustrijalizovanoj civilizaciji sigurno nije slavna stranica u istoriji (prirodnih) nauka. Nastala je protiv kontinuiranog naučnog poricanja, koje ju još uvek potiskuje; do sada se većina naučnika stavlja na dragu stranu. Nauka je postala namesnik

jednog globalnog zagađivanja čoveka i prirode. Utoliko i nije preterano, ako se kaže da su nauke načinom na koji se ophode sa rizicima civilizacije u mnogim oblastima do daljeg prokockale svoj istorijski kredit na

racionalnost. „Do daljeg", tj. dok ne opaze teorijske i institucionalne izvore svojih grešaka u ophođenju sa rizicima i dok ne nauče da samokritično i praktično prihvate konsekvence koje odatle proizlaze (up. u vezi sa ovim Sedmi odeljak, str. 271 i dr.).

Povećanje produktivnosti venčano je sa filozofijom sve usitnjenije podele rada. Rizici prema tom trendu pokazuju jedan prodirući odnos. Oni dovode ono što je sadržinski, prostorno i vremenski razdvojeno u jednu direktnu, zastrašujuću vezu. Pro- sejavaju se kroz sito hiperspecijalizacije. Oni su ono što leži između specijalizacija. Savlađivanje rizika primorava na sagledavanje, na saradnju iznad i preko svih brižno etabliranih i ne- govanih granica. Rizici se suprotstavljaju

podeli na teoriju i praksu, granicama specijalnosti i disciplina, specijalizovanim kompetencijama i institucionalnim nadležnostima, podeli između vrednosti i činjenice (i time između etike i prirodne nauke) i naizgled institucionalno odvojenim oblastima politike, javne sfere, nauke i ekonomije. U tom pogledu u rizičnom društvu (^diferencijacija subsistema i funkcionalnih oblasti, rekonstrukcija

umreženja specijalista i ujedinjenje rada radi suzbija-


nja rizika postaje kardinalni problem teorije i organizacije sistema.U isto vreme, nesmetana proizvodnja rizika imanentno nagriza

ideale produktivnosti, ka kojima je orijentisana naučna racionalnost. „Tradicionalna politika zaštite čovekove sredine, koja prvenstveno savlađuje simptome i bavi se činjenicama, ne može trajno da zadovolji ni ekološke ni ekonomske standarde. Ekološki gledano, ona na kraju uvek zaostaje za prethodnim proizvodnim procesima koji štete prirodi; ekonomsla gledano, nastaje problem sve većih troškova sanacije sa sve manjim ekološkim uspesima. Šta su razlozi ove dvostruke neefika-snosti?

Glavni razlog mora da je u tome što tradicionalna politika zaštite čovekove okoline počinje na kraju proizvodnog procesa, a ne na početku, tj. u izboru tehnologija, mesta, sirovina, sastojaka, pogonskog goriva, proizvoda koji treba da se pro- lzvedu... Reč je ovde o ex post facto sanaciji oštećenja čove- kovog okruženja korišćenjem end-of-the-pipe tehnologija. Po- šavši od postojeće ekološki štetne tehnologije do izvesnog stepena bi trebalo da se izbegne širenje akumuliranih štetnih i otpadnih materija. Instaliranjem tehnologija za uklanjanje štetnih supstanci i otpada na kraju proizvodnog procesa, potencijalne emisije se zadržavaju u fabrici i sakupljaju u koncentrisanoj formi. Tipični pnmeri za ovo su postrojenja za filtriranje, koja tretiraju štetne supstance pre nego što izađu u atmosferu, kao što su postrojenja za desumporizaciju i deazotizaciju, postrojenja za uklanjanje otpada i otpadnih voda, ali takođe i tehnologije katalizacije izduvnih gasova, o kojima se trenutno žučno raspravlja...

Sada je (gotovo) u svim oblastima zaštite čovekove sredine činjenica da troškovi čišćenja (u smislu troškova za zadržavanje i sakupljanje štetnih supstanci) rastu disproporcionalno sa po-većavanjem stepena čišćenja - što uostalom važi i za reciklažu kao proizvodni postupak. A ukupno ekonomski gledano, to znači da se sa kontinuiranim ekonomskim rastom mora da odvaja sve veći deo ekonomskih resursa, kako bi se osigurao

104 Ulrih Bek

dati nivo emisija, a da se ne vrši temeljno prestrukturiranje proizvodne i tehnološke strukture, resursa koji onda više nisu raspoloživi u potrošne svrhe. Ovde leži opasnost od jednog, ukupno uzevši, kontraproduktivnog razvoja industrijskog sistema" (K. Leipert/U. E. Simonis, Arbeit und Umwelt, Forschungsbericht, Berlin, 1985).

Tehničke nauke sve jasnije stoje pred jednom istorijskom prelomnom

tačkonr. ili će i dalje raditi i misliti idući utrtim stazama XIX veka, kada će pobrkati probleme rizičnog društva sa problemima klasičnog industrijskog društva, ili će se suočiti sa iskušenjima jednog pravog, preventivnog savlađivanja rizika, kada će morati da nanovo razmotre i promene svoje vlastite predstave o racionalnosti, o znanju i praksi, kao i o institucionalnim strukturama u kojima se ove ostvaruju (up. u vezi sa ovim Sedmi odeljak).

3. Javna svest o rizicima: ne-iskustvo iz druge ruke

Za naučnokritičku civilizacijsku svest važi suprotno: ono protiv čega se argumentuje, na to se na kraju mora pozivati: na naučnu racionalnost; time sami sebe opravdavamo. Pre ranije nego kasnije sudaramo se sa čvrstim zakonom: dogod rizici nisu naučno priznati, oni

ne „postoje" - u svakom slučaju ne pravno, medicinski, tehnološki i socijalno i stoga se i ne sprečavaju, ne tretiraju, ne obeštećuju. Protiv toga ne pomaže kolektivno kukumavkanje. Samo nauka. Monopol naučnog suda primorava na istinu, dakle, upravo one koji su pogođeni da se koriste svim sredstvima i metodama naučne analize, kako bi ostvarili svoje zahteve. Ali oni su u isto vreme primorani i da modifikuju

analizu. .U tom smislu demistifikacija naučne racionalnosti koju su oni izvršili dobija jedno krajnje ambivalentno značenje upravo za kritičare industrijalizma: sa jedne strane, neophodno je ublažavanje naučnih zahteva za znanjem, kako bi se dobio prostor za izlaganje sopstvenog gledišta. Uči se da se rukuje polugama skretnica u naučnim argumentacijama, koje jednom


puštaju voz u pravcu trivijalizacije, drugi put u pravcu ozbiljnog tretiranja rizika. Sa drage strane, kako rastu nesigurnosti naučnog suda tako raste i siva zona nepriznatih pretpostavljenih rizika. Ako je ionako nemoguće da se kauzalni odnosi deter- minišu jednoznačno i definitivno, ako je nauka samo jedna prikrivena zabluda na opoziv, ako ,,anything goes", odakle se onda uzima pravo da se u jedne rizike „veruje" a u drage ne? Upravo kriza naučnog autoriteta može da pogoduje opštem zamagljivanju rizika. Naučna kritika je i /confraproduktivna za priznavanje rizika.

Shodno tome je i svest pogođenih o rizicima, koja se višestruko ispoljava u pokretu za zaštitu čovekove okoline, kritici industrije, eksperata i civilizacije, većinom i jedno i drago: i naučnokritična i

naučnoverujuća. Solidna pozadina vere u nauku je deo paradoksalnog osnovnog orada kritike modernizacije. Stoga svest o rizicima nije ni tradicionalna ni laička svest, nego je suštinski determinisana naukom i orijentisana ka nauci. Jer: da bi se rizici uopšte opazili kao rizici i učinili referencijalnom tačkom vlastitog mišljenja i delanja, mora se verovati u principijelno nevidljive kauzalne odnose između predmetno, vremenski i prostorno veoma divergentnih uslova, kao i u više ili manje spekulativne projekcije, kako bi postali imuni na primedbe koje su uvek moguće. Ali to znači da ono što je nevidljivo - čak više od toga, ono što u principu izmiče percepciji, što je samo teorijski povezano i iskalkulisano - postaje

u svesti o krizi civilizacije neproblematičan element ličnog mišljenja,

opažanja, iskustva. „Iskustvena logika" svakodnevnog mišljenja takoreći se izokreće. Ne samo što se više od ličnih iskustava ne ide na opšte sudove, nego opšte znanje lišeno ličnog iskustva postaje centralna determinanta ličnog iskustva. Hemijske formule i reakcije, nevidljivi sadržaji štetnih supstanci, biološki ciklusi i lanci reakcija moraju da vladaju gledanjem i mišljenjem, ako želi da se ide na barikade protiv rizika. U tom smislu kod svesti o rizicima nije više reč o „iskustvu iz druge rake", nego o „neiskustvu iz druge ruke". Štaviše: niko naposletku ne može da zna o rizicima, dogod znati znači svesno iskusiti.

106 Ulrih Bek

Jedno spekulativno doba

Pomenuta fundamentalna teorijska crta svesti o rizicima je od antropološkog značaja: opasnosti civilizacije omogućavaju nastajanje jedne vrste novog „carstva mrtvih", poredivo sa carstvom bogova i demona u davna vremena, koje se krije iza vidljivog sveta i ugrožava ljudski život na Zemlji. Ljudi više ne korespondiraju sa „duhovima" koji obitavaju u stvarima, nego vide sebe izložene „zračenjima", gutaju „toksične sadržaje", a strahovi od „nuklearnog holokausta" ne napuštaju ih ni u snovima. Namesto antropomorfne interpretacije prirode i čoveko- vog okruženja došla je svest o modernim rizicima civilizacije sa svojom neopažljivom, a ipak svuda prisutnom latentnom kauzal- nošću. Opasne, neprijateljske supstance kriju se iza bezazlenih fasada. Sve mora dvostruko da se gleda i može ispravno da se shvati i proceni tek kroz ovu dvostrukost. Svet vidljivog mora se ispitivati, relativizovati i procenjivati s obzirom na drugu zamišljenu realnost, koja se ipak krije u tom svetu. Merila ovog procenjivanja nalaze se samo u drugom, a ne u vidljivom svetu. Onaj ko koristi stvari prosto, uzima ih onakvim kakve se pojavljuju, onaj ko samo diše i jede ne pitajući za toksičnu prikrivenu stvarnost, nije samo naivan, nego i pogrešno razume opasnosti koje mu prete i stoga im se izlaže bez zaštite. Samozaborav, neposredno uživanje, ono jednostavno „to je tako" više ne postoje. Svuda se cere štetne i otrovne supstance i haraju kao đavoli u srednjem veku. Ljudi su im gotovo bezizlazno izloženi. Disanje, jedenje, stanovanje, oblačenje - u sve su prodrli. Otputovati nekuda pomaže isto onoliko malo kao jedenje ovsenih pahuljica. Opasnosti čekaju i u odredišnom mestu, kriju se i u zmevlju. One su uvek tu, poput ježa u trci sa zecom. Njihova nevidljivost nije dokaz njihovog nepostojanja, nego ona - pošto se njihova stvarnost ionako odvija u sferama nevidljivog - pruža gotovo neograničen prostor svom pretpostavljenom čudovištu.

LLsvim oblastima svakodnevnog života sa kritičkom svešću o rizicima civilizacije na scenu svetske istorije stupa teorijski


determinisana svest o stvarnosti. Poput pogleda egzorcista i pogled savremenika, izmučenih štetnim supstancama, upravljen je na nešto nevidljivo. Sa rizičnim društvom počinje jedno spekulativno doba u svakodnevnom opažanju i mišljenju. Oduvek su se ljudi prepirali oko suprotnih interpretacija stvarnosti. Tako se u razvoju filozofije i teorije nauke u teorijsku interpretaciju sve više i više unosila stvarnost. Ali danas se događa nešto drugo. U Platonovoj „alegoriji pećine" vidljivi svet postaje puka senka, odsjaj jedne stvarnosti, koja u principu izmiče našim saznajnim mogućnostima. Svet vidljivog se time paušalno obezvređuje, ali nije izgubljen kao referencijalna tačka. Slično važi i za Kantovo gledište, da „stvari po sebi" u principu izmiču našem znanju. Ovo je upereno protiv „naivnog realizma", koji udvostručuje vlastitu percepciju u „svet po sebi". Ali to ništa ne menja; svet nam izgleda ovako ili onako. Jabuka koju držim u ruci nije ništa manje crvena, okrugla, zatrovana, sočna itd., iako je samo stvar za mene.

Tek korakom ka civilizacijskoj svesti o rizicima, svakodnevno mišljenje i svakodnevna predstava izdvajaju se iz užle- bljenosti sa svetom

vidljivog, U raspravi oko rizika modernizacije reč više nije o saznajnoteorijskoj vrednosti onoga što nam se pojavljuje u percepciji, već pre o onome što u stvarnosti postaje predmet kontroverze, što svakodnevna svest ne vidi, ne može da opazi: radioaktivnost, štetne supstance, opasnosti u budućnosti. Sa ovakvim odnosom prema teoriji, lišenim vlastitog iskustva, rasprava u vezi sa rizicima civilizacije uvek se kreće po ivici noža i preti da se pretvori u neku vrstu „modernog

prizivanja duhova" sredstvima (anti)naučne analize.Ulogu duhova preuzimaju nevidljive, ali sveprisutne štetne i

otrovne supstance. Svako ima svoje privatne neprijateljske odnose sa specijalnim subotrovima, svoje rituale izbegavanja, bajalice, osetljivost na vreme, slutnje i izvesnosti. Kad se nevidljivo jednom pusti da uđe, ubrzo

više neće postojati samo duhovi štetnih supstanci, koji determinišu mišljenje i

život ljudi. Sve ovo može se osporiti, polarizovati ili fuzionisati. Nastaju nova zajedništva i alternativna zajedništva, čiji se pogledi na

108 Ulrih Bek

svet, norme i neminovnosti grupišu oko centra nevidljivih opasnosti.

Solidarnost živih tvari

Njihov centar je strah. Koja vrsta straha? Na koji način strah ima efekat stvaranja grupa? Na kom pogledu na svet se zasniva? Senzibilnost i moral, racionalnost i odgovornost, koji se ponekad uče, a ponekad krše u procesu dolaženja do svesti o pogodenosti rizicima, više se ne mogu razumeti, kao u građanskom i industrijskom društvu, na osnovu ukrštanja tržišnih interesa. Ono što se ovde artikuliše nisu konkurentno orijentisani pojedinačni interesi, koje „invisible hand" tržišta (Adam Smit) zaklinje u opšte dobro svih. Ovaj strah i njegove političke forme ispoljavanja ne zasnivaju se ni na kakvoj procem koristi. Verovatno bi bilo suviše lako i suviše brzo da se u ovome vidi samozasnovani interes razuma u razumu, ovoga puta direktno preformulisan u kontekst prirodnih i humanih osnova života.

U generalizovanoj svesti o pogodenosti rizicima, koja se ispoljava sociološki i politički sasvim uopšteno u pokretu za zaštitu čovekove sredine, u mirovnom pokretu, ali i u ekonomskoj kritici industrijskog sistema, na dnevni red se iznose i sasvim druge vrste iskustava: tamo gde se seče drveće, gde se uništavaju životinjske vrste, i sami ljudi se u određenom smislu osećaju pogođenim, „povređenim". Ugrožavanje života u razvoju civilizacije dotiče iskustvene zajednice organskog života, koje povezuju vitalne potrebe čoveka sa potrebama biljaka i životinja. U umiranju šuma čovek sebe doživljava kao „prirodno biće sa moralnim zahtevom", kao pokretnu, povredivu tvar medu tvarima, kao prirodni deo jedne ugrožene prirodne celine za koju on snosi odgovornost. Povređuju se i bude nivoi jedne humane svesti o prirodi, koji podrivaju, ukidaju dualizam tela i duše, prirode i čoveka. U opasnosti čovek saznaje da diše kao biljka i da živi od vode kao što riba živi u

vodi. Opasnost od trovanja omogućava mu da oseća da je on svojim telom deo


tvari — jedan „metabolički proces sa svešću i moralom" - i sledstveno tome da on može poput kamenja i drveća da erodira u kiselim kišama. Može da se oseti jedno novo zajedništvo između Zemlje, biljaka, životinja i čoveka, jedna „solidarnost živih tvari", koja u opasnosti jednako obuzima sve i svakoga (up. R. Schiitz, 1984).

„Društvo žrtvenog jarca"

Pogođenost opasnostima ne mora da se pretoči u svest o ugroženosti, već može da provocira suprotno: osporavanje iz straha.

Raspodela dobara i rizika razlikuje se i preklapa u ovoj mogućnosti da sami potiskujemo pogođenost opasnostima. Glad se ne može utoliti osporavanjem, ali opasnosti uvek mogu da se interpretiraju kao da ih nema (do god se ne pojave). U doživljaju materijalne bede neraskidivo su povezani stvarna pogođenost i subjektivno iskustvo ili patnja. Ne i kod rizika. Za njih je, naprotiv, karakteristično da upravo pogođenost može da uslovi nesvesnost: sa širenjem opasnosti raste verovatnoća ospo-ravanja i minimizacije rizika. Za to uvek ima razloga. Uostalom, rizici nastaju u znanju i stoga se u znanju mogu smanjiti, povećati ili jednostavno skinuti sa ekrana svesti. Ono što je za glad hrana, za svest o rizicima je eliminisanje rizika ili interpretiranje da ih nema. Značaj poslednjeg raste do one mere do koje prethodno nije (lično) moguće. Proces dolaženja do svesti o rizicima stoga je uvek reverzibilan. Posle nemirnih vremena i uznemirenih generacija mogu da dođu druge, za koje je strah, ukroćen tumačenjima, osnovni element mišljenja i iskustva. Ovde se opasnosti drže u kognitivnom kavezu njihovog (uvek labilnog) „nepostojanja" i u tom smislu se s pravom mlađe generacije mogu zabavljati onim, što je uznemiravalo njihove „stare". Ugroženost nuklearnim oružjem nepojmljive razorne snage se ne menja. Percepcija takve opasnosti radikalno fluktuira. Decenijama je to značilo: „živeti sa bomboni". Onda to ponovo natera milione na ulice. Agitovanje i umirivanje mogu

110 Ulrih Bek

da imaju isti uzrok: nezamislivost neke opasnosti sa kojom ipak mora da se živi.

Za razliku od gladi i bede, kod rizika su lakše moguće i interpretativne zaobilciznice potpirivanih nesigurnosti i strahova. Ono što se ovde dogada ne mora se cvde savladati, nego se može skrenuti u jednom ili drugom pravcu, mogu se tražiti i naći simbolična mesta, objekti i osobe za savlađivanje njihovog straha. Dakle, u svesti o rizicima naročito lako su mogući i traženi izmešteno mišljenje i delanje, izmešteni socijalni konflikti. L) tom smislu, upravo sa porastom opasnosti uz istovremenu političku nepreduzimljivost rizično društvo sadrži jednu imanentnu tendenciju da postane „društvo žrtvenog jarca": odjednom nisu opasnosti te koje provociraju opšti nemir, nego su to oni koji ukazuju na njih. Ne konfrontiraju li se vidljiva dobra uvek sa nevidljivim rizicima? Nije li cela stvar jedna intelektualna fantazija, patka sa radnog stola intelektualnih tvoraca straha i dramaturga rizika? Nisu li špijuni Istočne Nemačke, komunisti, Jevreji, Arapi, žene, muškarci, Turci, azilanti oni koji naposletku stoje iza toga? Upravo sve veća neuhvatljivost opasnosti i bespomoćnost ljudi pogoduje radikalnim i fanatičnim reakcijama i političkim tendencijama, koje socijalne stereotipe i grupe koje oni pogađaju pretvaraju u uhvatljive „gromobrane" za nevidljive opasnosti, koje su nedostupne za direktnu akciju.

Ophođenje prema nesigurnosti: ključna biografska i politička h'alifikacija

Za preživljavanje u starom industrijskom društvu suštinska stvar bila je sposobnost ljudi da savladaju materijalnu bedu i da izbegnu gubljenje socijalnog statusa. Ka tome je bilo usred- sređeno mišljenje i delanje sa kolektivnim ciljem „klasne solidarnosti", kao i individualnim ciljevima obrazovnog ponašanja i planiranja karijere. U rizičnom društvu dodatno postaju vitalno potrebne druge sposobnosti. Bitan značaj dobija ovde sposob


nost anticipiranju i podnošenja opasnosti, biografskog z poli tičkog ophođenja

sa opasnostima. Namesto strahova od gubljenja socijalnog statusa, klasne svesti ili orijentisanosti ka napredovanju, kojima smo manje ili više naučili da upravljamo, dolaze druga centralna pitanja: Kako se nosimo sa dodeljenim ugroženim sudbinama i strahovima i odgovornostima koje obitavaju u njima? Kako možemo da savladamo strah kad ne možemo da savladamo uzroke straha? Kako možemo da živimo na vulkanu civilizacije, a da ga svesno ne zaboravimo, ali i da se ne ugušimo od strahova - a ne samo od gasova koje ispušta vulkan?

Gube na značaju tradicionalne i institucionalne forme savlađivanja straha i nesigurnosti u porodici, braku, ulogama polova, klasnoj svesti i političkim partijama i institucijama koje se na njih odnose. U istoj meri se zahteva od pojedinaca da savlađuju strah i nesigurnost. Ranije ili kasnije moraće se pojaviti novi zahtevi, upućeni društvenim institucijama, u pogledu obrazovanja, terapije i politike usled sve većih pritisaka da pojedinci sami izađu na kraj sa nesigumošću (up. u vezi sa ovim Drugi deo). Stoga u rizičnom društvu ophođenje prema strahu i nesigurnosti biografski i politički postaje ključna civilizacijska

kvalifikacija, a razvijanje sposobnosti koje se za to zahtevaju bitan zadatak pedagoških institucija.

4. Politička dinamika priznatih rizika modernizacije

Kao što su pokazali pm znaci umiranja šuma, tamo gde su rizici modernizacije uspešno prošli kroz proces socijalnog saznavanja, odnosno priznavanja menja se poredak sveta - čak i kada se najpre pojavi manja aktivnost. Padaju granice specijalizovane odgovornosti. Javnost saodlučuje o tehničkim detaljima. Industrijska preduzeća, koja su dugo vremena bila ma- žena u tržišnoprivrednom konsenzusu zbog svojih fiskalnih do- bročinstava i svog milosrdnog kreiranja radnih mesta, odjednom vide sebe kako sede na optuženičkim klupama ili tačnije,

112 Ulrih Bek

vezani za stub srama i konfrontirani pitanjima koja su se ranije koristila za maltretiranje trovača, uhvaćenih na delu.

Kad bi bilo samo to! činjenica je, međutim, da kolabiraju tržišta, da su troškovi na pragu, da prete zabrane, sudski postupci, da se vrše pritisci da se proizvodnotehmčki sistem iz osnova reorgamzuje - a da birači beže. Niko ne zna, kuda. Tamo gde su ljudi mislili da su medu svojom felom - u tehničkim, ekonomskim i pravnim detaljima - odjednom svi hoće da k mešaju, i to naposletku ne sa sličnim ili poredivim maksi- i .ama, nego iz jednog sasvim drugačijeg odnosnog sistema: privredne i tehnološke pojedinosti istražuju se u svetlu jednog novog ekološkog morala. Onaj ko je objavio krstašici rat štetnim supstancama, mora industrijska preduzeća da stavi pod elcolo- ško-moralnu lupu. A pre toga one koji su kontrolisali preduzeća, ili još bolje: koji je trebalo da ih kontrolišu. A potom one koji profitiraju od grešaka koje se sistematski pojavljuju.

Tamo gde su rizici modernizacije jednom „priznati" - a za to je potrebno mnogo, ne samo znanje o njima, nego kolektivno znanje o njima, verovanje u njih i političko osvetljavanje propratnih lanaca uzroka i posledica - tamo rizici razvijaju jednu neverovatnu političku dinamiku. Oni sve gube: svoju latentnost, svoju umirujuću „strukturu sporednih posledica", svoju neizbe- žnost. Odjednom su problemi prosto tu, bez opravdanja, kao čisti, eksplozivni pozivi na akciju. Iza uslova i objektivnih ograničenja pomaljaju se ljudi. Uzroci se pretvaraju u uzročnike i izdaju objašnjenja. „Sporedne posledice" javljaju se za reč, organizuju se, idu pred sud, dokazuju se, ne dozvoljavaju da više budu odvraćene. Kao što je rečeno: svet se izmenio.

Ono što ovde počinje da se događa, treba, naravno, sprečiti odbijanjem priznavanja. To još jednom baca karakterističnu svetlost na to o čemu je, u stvari, reč u procesu priznavanja rizika modernizacije. Presudni faktor ovde nisu, ili bar ne samo, posledice po zdravlje, posledice po život biljaka, životinja i ljudi, nego socijalne, ekonomske i

političke sporedne posledice ovih sporednih posledica-, kolapsi tržišta, obezvređenje kapitala, pritajena eksproprijacija, nove odgovornosti, pomeranja tržišta, politički


pritisci, kontrole odluka u fabrikama, priznavanje zahteva za obeštećenje, džinovski troškovi, sudski postupci, gubljenje ugleda.

Ekološke i zdravstvene posledice mogu se uzeti kao hipo- tetičke, opravdane, minimizovane ili dramatizovane, kako hoćete. Gde se u njih veruje, imaju pomenute socijalne, privredne, političke i pravne posledice. To se i ovako može formulisati: ako ljudi rizike doživljavaju kao realne, onda su oni realni. Ali ako su u ovom smislu realni, onda oni potpuno izokreću strukturu socijalne, političke i privredne odgovornosti. Tako se pod pritiskom sve većih opasnosti sa priznavanjem rizika modernizacije stvara jedan specifični politički eksploziv. Onome što je juče bilo moguće, danas se iznenada postavljaju granice: onaj ko i dalje minimizuje umiranje šuma, mora biti spreman na javnu osudu zbog cinizma. „Prihvatljiva izlaganja opasnostima" pretvaraju se u „izvore opasnosti koji se ne mogu tolerisati". Ono što je još donedavno bilo van mogućnosti političkog intervenisanja, sada dospeva u radijus političkog uticaja. Postaje očigledna relativnost dozvoljenih vrednosti i promenljivih, nedostupnih politizovanju. Određuju se nove granice i nova težišta političkog i ne-političkog, neophodnog i mogućeg, datog i promenljivog. Izuzetno stabilne tehničko-ekonomske „konstante" - kao, na primer, emisije štetnih supstanci, „neodrecivost" nuklearne energije - preinačuju se u promenljive koje se mogu politički uobličiti.

Ovde više nismo suočeni samo sa etabliranim instrumentarijem politike - konrolisanje tržišta ekonomskom politikom, preraspodele zarada, mere socijalne sigurnosti - nego ne-politike: uklanjanje uzroka ugroženosti u samom procesu modernizacije postaje političko. Pitanja koja spadaju u suvereni domen industrijskog menadžmenta, kao što su detalji o planiranju proizvoda, proizvodnim procesima, tipovima energije i uklanjanju otpada, nisu više samo pitanja menadžmenta indu-strijske organizacije, nego postaju „vruć krompir" za vladinu politiku, koja po mišljenju birača čak mogu da konkurišu problemima masovne nezaposlenosti. Kako rastu pretnje nestaju

114 Ulrih Bek

stari prioriteti, a paralelno sa ovim raste intervencionistička politika

vanrednog stanja, izvlačeći iz ovog pretećeg odnosa šire nadležnosti i mogućnosti za intervenisanje. Tamo gde opasnost postaje normalnost, ona trajno poprima institucionali- zovanu formu. U tom pogledu rizici modernizacije pripremaju polje za parcijalnu preraspodelu moći - delom, zadržavajući formalne odgovornosti, delom, izričito ih menjajući.

Što izrazitije rastu opasnosti u procesu modernizacije, što su time očiglednije ugrožene centralne vrednosti javnosti i što to jasnije dolazi do svačije svesti, to je dublje uzdrmana uigrana, na podeli rada bazirana struktura moći i kompetencija u odnosima između privrede, politike i javnosti i utoliko je verovatnije, da će se pod uticajem preteče opasnosti odgovornosti redefinisati, kompetencije za akciju centralizovati, a sve pojedinosti procesa mo-dernizacije pokriti birokratskim kontrolama i planiranjima. U njihovom delovanju priznavanjem rizika modernizacije i povećanjem opasnosti koje oni sadrže, dolazi do nekih promena sistema.

To se, naravno, ne dešava u formi jedne otvorene, nego „mirne revolu-cije", kao konsekvenca promene u svesti svih, kao rušenje bez subjekta, bez promene elita i uz zadržavanje starog poretka.

Neobuzdanom razvoju civilizacije takoreći se pripisuju kvazi- revolucionarne situacije. One nastaju kao modernizacijom uslovljena „civilizacijska sudbina" i stoga su sa jedne strane pod pla- štom normalnosti, a sa druge imaju ovlašćenje za katastrofe, koje sa porastom opasnosti može sasvim lepo da dosegne i presegne političku signifikantnost revolucija. Rizično društvo stoga nije revolucionarno društvo, nego više od toga: društvo katastrofa. U njemu vanredno slanje

preti da postane normalno stanje.

Da aktuelna ili potencijalna katastrofa nije učiteljica demokratije, znamo i suviše dobro iz istorije Nemačke u ovom veku. Koliko je ambivalentan i razoran eksploziv koji nastaje, postaje već savršeno jasno iz izveštaja „mudraca za pitanja zaštite čovekove sredine"*, uprkos njima samima. Urgentnost

* Rat der Sachverständigen für Umweltfragen, 1985. U daljem tekstu povodom ovog pitanja autor označava stranice Izveštaja Saveta eksperata za ekologiju - prim. prev.


opisanih ekoloških opasnosti po život biljaka, životinja i ljudi „legitimiše" jezik ovih autora sa čistom savešću ekološkog morala, u kome vrvi od izraza poput „kontrola", „oficijelno odobrenje", „oficijelni nadzor". Na karakterističan način zahtevaju se dalekosežne mogućnosti i prava intervenisanje, planiranja i kontrolisanja, čiji redosled zavisi od težine oštećenja čovekovog okruženja (45). Diskutuje se o „širenju informacionog i nadzornog sistema za poljoprivredu" (45). Dramatizuju se pozivi na „opsežno planiranje okoline" sa „kartama u koje su uneti bio- topi" i „planovima za zaštitu određenih oblasti", koje se baziraju na „naučno egzaktnim snimanjima do nivoa pojedinačnog komada zemlje" i koje treba sprovesti „nasuprot konkurentnih zahteva za korišćenje" (48 i dr.). Savet preporučuje, kako bi sproveo svoju politiku „renaturalizacije" (51) „da vlasnicima najznačajnijih površina... potpuno uskrate obrađivanje datih površina" (49). Zemljoradnike bi trebalo „motivisati nadoknadom... da se odreknu određenih prava na korišćenje ili da pre- duzmu zahtevane zaštitne mere" (49). Diskutuje se i o „do -zvolama za đubrenje", za koje su potrebna službena odobrenja, o „zakonski obavezujućim planovima za đubrenje sa konkretnim odredbama o vrsti, meri i vremenu nanošenja đubriva" (53). Ovo „đubrenje po planu" (59) poput dragih „zaštitnih mera" zahteva i diferencirani sistem „nadgledanja čovekove okoline", koji mora da se ustanovi na nivou industrijskih organizacija, regionalno i nadregionalno (61) i „zahteva reviziju i dalji razvoj osnovnih pravnih uslova" (64). Ukratko, ocrtava se panorama jednog naučno-birokratskog autoritarizma.

Predstava o seljaku koji je vekovima važio za „hranitelja" i koji je teškom mukom sticao „plodove" sa zemlje, od kojih je zavisio svačiji život i preživljavanje, počinje da se transformiše u svoju suprotnost. Poljoprivreda sa ovog aspekta postaje mesto distribuiranja otrova, koji ugrožavaju život biljaka, životinja i čoveka. Da bi se otklonile preteće opasnosti na dostignutom visokom nivou poljoprivredne produktivnosti, ljudi zahtevaju eksproprijaciju i/ili planiranja i kontrole, koje upravljaju svakim detaljem rada, sve pod pokroviteljstvom nauke. Nisu samo ovi

116 Ulrih Bek

zahtevi (čak ni razumljivost po sebi sa kojom se oni obznanjuju) ono što je ovde uznemirujuće, već to da su oni cleo logike zaštite od opasnosti i da uopšte neće biti lako, s obzirom na opasnosti koje se naziru, da se ukaže na političke alternative, koje zaista sprečavaju ono što se mora sprečiti pod diktaturom opasnosti.

Upravo sa porastom opasnosti u rizičnom društvu nastaju potpuno nove vrste izazova demoliratiji. Rizično dmštvo ima tendenciju ka jednom „legitimnom" totalitarizmu zaštite od opasnosti, koji uzimajući pravo da spreči najgore na jedan sasvim dobro poznati način stvara nešto još gore. Politički „sporedni efekti" civilizacijskih „sporednih efekata" ugrožavaju kontinuirano postojanje demokratskog političkog sistema. Ovaj sistem upada u neprijatnu dilemu ili da ne funkcioniše, s obzirom na sistematski proizvedene opasnosti, ili da preko autoritarnih, represivnih „oslonaca" suspenduje osnovne demokratske principe. Lišiti se ove dileme jeste jedan od najvažnijih zadataka demokratskog mišljenja i delanja u već vidljivoj budućnosti rizičnog društva (up. Osmi odeljak, str. 317 i dr,).

5. Pogled na prirodu i društvo na kraju XX veka

Sa industrijski forsiranim razgrađivanjem ekoloških i prirodnih osnova života, pokreće se jedna istorijski ni sa čim porediva, do sada potpuno nepojmljiva dinamika društvenog i političkog razvoja, koja primorava i na novo shvatanje odnosa između prirode i društva. Ova teza zahteva kraće teorijsko objašnjenje. Neke orijentacione tačke i smernice, neophodne za hrabrost upuštanja u ono što će doći, na kraju će biti date i u vidu pogleda u budućnost.

U svom zbiru prethodna razmatranja znače: kraj suprotstavljanja između prirode i društva. To znači: priroda ne može više da se shvati bez društva, a dmštvo više ne može da se shvati bez prirode. Društvene teorije XIX veka (kao i njihove modifikovane verzije u XX veku) uglavnom su shvatale prirodu


kao nešto dato, dodeljeno, što treba potčiniti, a time uvek kao nešto suprotstavljeno nama, tude, kao ne-društvo. Ove pretpostavke ukinuo je sam proces industrijalizacije, može se reći, istorijski falsifikovao. Na kraju XX veka „priroda" nije ni data ni dodeljena, nego je postala istorijski proizvod, unutarnja dekoracija civilizacijskog sveta, uništenog ili ugroženog u prirodnim uslovima svoje reprodukcije. Ali to znači da uništavanja prirode, integrisana u univerzalno kruženje industrijske proizvodnje, prestaju da budu „puka" uništavanja prirode i postaju integralna komponenta društvene, ekonomske i političke dinamike. Neviđeni sporedni efekat podruštvljavanja prirode jeste podruštvljavanje uništavanja i ugrožavanja prirode, njihovo transformisanje u ekonomske, socijalne i političke kontradiktornosti i konflikte: kršenje prirodnih uslova života pretvara se u globalna medicinska, socijalna i ekonomska ugrožavanja ljudi sa potpuno novom vrstom izazova za socijalne i političke institucije visokoindustrijalizovanog svetskog društva.

Upravo ova transformacija opasnosti po prirodu od civilizacije u opasnosti po socijalni, ekonomski i politički poredak jeste realan izazov sadašnjosti i budućnosti, koji opravdava pojam rizičnog društva. Dok se pojam klasičnog industrijskog društva bazira na suprotstavljanju prirode i društva (u smislu XIX veka), pojam (industrijskog) rizičnog društva polazi od civilizacijski integrisane „prirode", prateći metamorfoze povreda prirode kroz društvene subsisteme. Šta znači „povreda", predmet je u uslovima industrijalizovane sekundarne prirode - kao što je pokazano - naučniih, antinaučnih i socijalnih definicija. Ova kontroverza se ovde ponavlja na putokazu nastanka rizika modernizacije i nastajanja svesti o njima. To znači da su „rizici modernizacije" pojmovni aranžman, kategorijski okvir, u kome su društveno uhvaćene povrede i razaranja civilizaciji imanentne prirode, u kome se odlučuje o validnosti i urgentnosti rizika i načinu potiskivanja rizika i/ili tretmana prema rizicima. Rizici modernizacije su scientizovani „sekundarni moral", u kome se na društveno „legitiman" način, tj. sa zahtevom za efi

118 Ulrih Bek

kasnu pomoć, vode pregovori o povredama industrijski iscrpljene prirode koja to više nije.

Centralna konsekvenca je da se upravo u razvijenoj modemi društvo sa svim svojim podsistemima privrede, politike, porodice i kulture više ne može razumeti kao autonomno u odnosu na prirodu. Ekološki problemi nisu više problemi okruženja, nego su - u svojoj genezi i posledicama - potpuno društveni problemi, problemi ljudi,

njihove istorije, njihovih životnih uslova, njihovog odnosa prema svetu i stvarnosti, njihovog ekonomskog, kulturnog i političkog ustrojstva. Industrijski transformisana „unutrašnja priroda" civilizacijskog sveta upravo se mora pojmiti kao egzemplarno ne-okruženje, kao unutrašnje

okruženje, naspram kojeg zakazuju sve naše visokorazvijene sposobnosti distanciranja i isključivanja. Na kraju XX veka priroda je društvo, a društvo je (takođe) ,,priroda". Onaj ko danas još govori o prirodi kao ne-društvu, govori u kategorijama nekog drugog veka, koje više ne dotiču našu stvarnost.

Danas se svuda srećemo sa sintetičkim proizvodom visokog stepena, sa veštačkom „prirodom". Nijedna dlaka, nijedna mrvica nije na njoj više „prirodna", ako „prirodno" znači ostati prepušten samom sebi. čak se prirodnjaci više ne konfrontiraju sa artefaktom „priroda", koji istražuju sa profesionalnim naučnim strpljenjem, na čisto naučni način. U svom delanju i saznavanju oni su egzekutori generalizovanog društvenog zahteva za ovladavanjem prirodom. Tamo gde se oni nagnu nad svojom materijom, sami ili u regionalnim istraživačkim laboratorij ama, svi im u izvesnom smislu gledaju preko leđa. Kad pokreću ruke, to su ruke neke institucije i u tom smislu ruke svih nas. Ono što se tu tretira kao „priroda" jeste interna „sekundarna priroda", koja je uneta u civilizacijski proces i stoga natovarena i pretovarena ne baš „prirodnim" sistemskim funkcijama i značenjima. Ma šta naučnici radili pod ovim uslovima, merili, pitali, pretpostavljali ili proveravali, 0111 će unapređivali ili pogoršavati zdravlje, ekonomske interese, prava vlasništva, odgovornosti ili ovlašćenja. Drugim rečima, pošto je to priroda koja cirkuliše i iskorišćava se unutar sistema, priroda je postala politična, čak i


u objektivnim rukama naučnika (prirodnih nauka). Rezultati merenja, neopterećeni nijednom evalucionom rečcom niti najmanjim normativnim znakom uzvika, koji se sa krajnjom objek- tivnošću kreću u lingvističkoj pustinji brojeva i koji bi starom dobrom Maksu Veberu bili pravi užitak, mogu da sadrže takvu eksplozivnu snagu koju nikada neće postići apokaliptične formulacije društvenih nauka, filozofa ili etičara.

Pošto je njihov predmet tako društveno „natovaren", naučnici prirodnih nauka rade u jednom jakom političko-ekonomsko-kulturnom magnetnom polju. Oni ga primećuju i u svom radu na njega reaguju: u razvoju procedura za merenje, odlukama o pragovima tolerantnosti, praćenju kauzalnih hipoteza itd. Magnetne sile ovog polja mogu čak da usmere njihove pisaljke. One dopuštaju ispitivanje u tragovima, koje potom, naravno, mora da se obrazloži na čisto sadržinskoj osnovi. A one su verovatno i izvori energije iz kojih se napajaju crvene kočione lampice karijere, koje zasvetle pri određenim pravcima skretanja argumentacije. Sve ovo samo nagoveštava, da su pod uslovima podruštvljene prirode prirodne i tehničke nauke postale u brojeve zaodenuta podružnica politike, etike, privrede i pravosuđa, uprkos eksternom zadržavanju sve njihove objektivnosti (up. Sedmi odeljak).

Time su prirodne nauke istorijski skliznule u jedan položaj rada i iskustva, koji su društvene nauke oduvek poznavale, imajući u vidu ionako politički karakter njihovog „predmeta". Dolazi, takoreći, do približavanja naučnom jedinstvu, koje, što je ironija, potiče od politizacije predmeta, a ne od onoga, što bi se prvo pretpostavilo: od približavanja polunaučnog karaktera društvenih nauka superegu prirodnih nauka. Za ulogu svih nauka u budućnosti će centralno mesto biti saznanje da je potreban institucionalno ojačan i zaštićen moralno-politički oslonac, kako bi uopšte moglo da se obavi valjano istraživanje. Istraživanje, koje će, razume se, svesno prihvatiti i izneti teret političkih implikacija. Na izvestan način bi se suštastveni kvalitet i političko značenje naučnog rada jednoga dana mogli usaglasiti. To bi pre svega značilo da obrnuto proporcionalno sa

120 Ulrih Bek

tabu-zonama, koje rastu zahvaljujući političkim senzibilitetima, raste institucionalno omogućena spremnost da se one bezobzirno i kompetentno probiju prvobitnim zahtevom za znanje. To bi bacilo svetio na institucionalno vezane, naučno određene rutine i rituale prikrivanja egzistencijalnih rizika civilizacije.

Pod ovim uslovima prirodno-naučno registrovane egzistencijalne opasnosti tehnoekonomski uobličenog i kontroli- sanog procesa modernizacije bi tamo, gde se na takav način utvrđuju i osvetljavaju, mogle da daju jedan novi kvalitet društvenoj kritici. Hemijske, biološke, fizičke i medicinske formulacije opasnosti potajno se pretvaraju u „objektivne vrednosne premise" za kritičke analize društva. Time se pokreće pitanje kako se međusobno odnose kritika rizika i sociološka kritika kulture.

Sociokulturna kritika moderne uvek mora da se rve sa (sociološki) opštepoznatom činjenicom da se tradicionalne norme jednostavno krše u toku moderne. Protivurečnosti između tako potvrđenih normi i društvenog razvoja jesu jezgro naj- svakodnevnije svakidašnjice. U tom smislu su same društvene nauke otupile oštricu mača društvenonaučne kulturne kritike. Samo loš sociolog mogao bi neprestano da ukazuje na loše strane moderne sa optimizmom, koji, kao što je poznato, kulminira u trijumfu razumnosti razuma.

Nešto je drugačije sa sociološkim dokazivanjem da se grupe prenebregavaju, da se socijalne nejednakosti pojačavaju, a da ekonomske krize sustižu jedna dragu. Imajući u vidu organizovana branilaštva u ovome je, kao što je poznato, veliki deo razorne snage. Ipak, postoji jedna paralela, koja povezuje ove oblike mišljenja sa prethodno pomenutim i razlikuje ih od prirodno-naučnog izveštaja o rizicima: transgresija vrednosti je selektivna i permanentno se može

mslitucionalizovati. Isto važi za socijalne nejednakosti. To se ne odnosi na posledice modernizacije, koje ugrožavaju preživljavanje. One slede jednu um- verzalizovanu egalitarnu baznu matricu. Njihova instituciona-lizacija, koja je, kao što smo iskusili, naravno moguća, ireverzibilno oštećuje zdravlje svih. „Zdravlje" je sigurno i kulturno


visokokotirana vrednost, ali ono je - i više od toga - upravo i pretpostavka za život, odnosno preživljavanje. Univerzalizacija opasnosti stvara opasnosti po egzistenciju, uvek i svuda, koje sada odgovarajućom oštrinom prodiru u ekonomski i politički sistem. Ovde se ne narušavaju samo kulturne i političke premise, čime se, kako pokazuje put moderne, može živeti uprkos svim suzama koje su zbog toga prolivene. U dubinskoj dimenziji, koja se narušava, pokreće se pitanje, koliko dugo se još crvene liste ugroženih biljnih i životinjskih vrsta mogu ograničavati na biljke i životinje. Moguće je da se nalazimo na početku jednog istorijskog procesa navikavanja. Moguće je da će već sledeću generaciju ili onu posle nje isto onako malo uznemiriti slike defektno rođenih, poput slika riba i ptica, prekrivenih tumorima, koje danas kruže po svetu, kao što je to danas slučaj sa narušenim vrednostima, novim siromaštvom i konstantno visokim nivoom masovne nezaposlenosti. To ne bi bio prvi slučaj da narušavanjem standarda nestaju sami standardi. Još uvek ostaje osnovana pretpostavka da se to neće tako dogoditi, da će se, naprotiv, sa industrijalizacijom prirode uni-štavanja prirode umverzalizovati i percepirati kao industrijska samougrožavanja (nad čim se naročito u interesu profesionalizacije kritike nikako ne može likovati).

Ovo može da zvuči paradoksalno za uši sociologa, odviknute od formula, ali vraćanje na hemijsko-biološko-medicinske formule rizika - bilo da su (anti)naučno ili na neki drugi način opravdane - može sasvim dobro da opskrbi draštve- nonaučnu analizu kritičkim normativnim premisama. Obratno, implicitni sadržaj ovih premisa verovatno bi postao prepoznatljiv tek njihovim sistematskim proširivanjem u društvenu i političku sferu. To naravno znači i da su naučnici društvenih nauka, ništa drugačije od ostalih, upućeni na „ne-iskiistvo iz druge ruke", koje kontrolišu profesionalci izvan svoga polja - pri čemu im sve nepostojeće krune njihove profesionalne auto-nomije padaju s glave. Ovome teško da može da konkuriše ono što društvene nauke mogu da ponude iz sopstvenih snaga.

DRUGI DEO

INDIVIDUALIZACIJASOCIJALNE NEJEDNAKOSTI

O detradicionalizaciji načina življenja u

industrijskom društvu

TLogika raspodele rizika modernizacije, kako je elaborirana u prethodnom delu, jeste bitna, ali samo jedna dimenzija rizičnog društva. Tako nastajuće globalne rizične situacije i u njima sadržana društvena i politička dinamika razvoja i konflikata jesu nove i znatne, ali se preklapaju sa društvenim, biografskim i kulturnim rizicima i nesigurnostima, koje su u razvijenoj moderni istanjile i pretopile unutrašnju društvenu strukturu industrijskog društva - društvene klase, oblike porodice, status polova, brak, roditeljstvo, profesiju - i u njih uklopljene osnovne neminovnosti vođenja života. Ova draga strana će od sada biti u centru pažnje. Obe strane zajedno, zbir rizika i nesigurnosti, njihovo međusobno pojačavanje ili neutralisanje, čine društvenu i političku dinamiku rizičnog društva. Obuhvatnije se ovako može formulisati teorijska pretpostavka koju slede obe perspektive: na prelazu u XXI vek razbuktali proces modernizacije ne samo da prevazilazi potčinjenost prirode koja je protivstavljena društvu, nego slabi i koordinatni sistem samog industrijskog društva: njegovo poimanje nauke i tehnike, koordinatne ose između kojih je razapet život ljudi: porodicu i profesiju, raspodelu i odvajanje od demokratski legitimisane politike sa jedne strane i

126 Ulrih Bek

subpolitike sa druge strane (u smislu ekonomije, tehnike i nauke).

Ambivalentnosti: oslobađanje pojedinaca u uslovima razvijenog tržišta rada

U centru ovog odeljka stoji procena da smo mi svedoci jedne društvene transformacije unutar moderne, u toku koje se ljudi oslobađaju

socijalnih formi industrijskog društva - klase, sloja, porodice, statusa polova muškaraca i žena - slično kao što su ljudi u doba reformacije iz svetovne vlasti crkve bili „pušteni" u društvo. Argumentacija se može skicirati u sedam teza:

(1) U svim bogatim industrijskim zemljama na Zapadu - naročito u Saveznoj Republici Nemačkoj - u modernizaciji socijalne države posle Drugog svetskog rata došlo je do pomaka u individualizaciji društva dosada nepoznatnog dometa i dinamike (i to pri veoma postojanim odnosima nejednakosti). To znači: imajući za pozadinu relativno visok materijalni standard života i razvijene sisteme socijalne sigurnosti, ljudi se u jednom prekidu istorijskog kontinuiteta oslobađaju tradicionalnih klasnih obaveza i tradicionalnog staranja o porodici okrećući se više sebi samima i svojim individualnim biografijama na tržištu rada, sa svim rizicima, šansama i protivurečnostima.

Proces individualizacije do sada je pretežno iziskivao razvijeno građanstvo. On je, međutim, u drugačijem obliku ka-rakterističan i za „slobodnog radnika" u modernom kapitalizmu, za dinamiku procesa tržišta rada u uslovima masovnih demo-


Republici Nemačkoj, oni vode ka oslobađanju pojedinca iz socijalnih klasnih veza i statusa polova muškaraca i žena.

(2) Stoga u odnosu na interpretaciju društvene nejednakosti nastaje jedna ambivalentna situacija. Moguće je da se ništa bitno nije promenilo za marksističke teoretičare klasa, kao i za istraživače društvenih slojeva. Razlike u hijerarhiji dohotka i fundamentalni uslovi dohodovnog rada ostali su isti. Sa druge strane, u pogledu delatnosti ljudi, vezanost za socijalne klase čudnovato se povlači u pozadinu. Staleški baziram društveni miljei i životni stilovi, tipični za klasne kulture, izgubili su svoj sjaj. Nastaje tendencija ka individualizovanim formama, i uslovima egzistencije koje nagone ljude - zarad sopstvenog materijalnog preživljavanja - da sebe načine centrom svog vlastitog planiranja i vođenja života. U ovom smislu individualizacija ide na ukidanje životnih osnova jednog mišljenja u tradicionalnim kategorijama društava velikih grupa - dakle, klasa, staleža i društvenih slojeva.

U marksističkim teorijama antagonizam klasa se jednom zasvagda povezao sa „bićem" industrijskog kapitalizma. Ovo do- gmatsko promišljanje istorijskog iskustva može se formulisati kao princip isključenja trećeg u razvoju industrijskog društva: ili se kapitalizam uz „praprasak revolucije" oprašta od pozornice svetske istorije kroz vrata koja su mu jedino otvorena - sve oštriju klasnu borbu - i ponovo pojavljuje kroz sporedna vrata sa transformisanim svojinskim odnosima kao socijalističko društvo ili se klase bore i bore i bore. Teza o individualizaciji potvrđuje isključenje trećeg, jer je dinamika tržišta rada, osigurana socijalnom državom, oslabila ili ukinula društvene klase u kapitalizmu. Mi se - marksistički gledano - sve više i više konfrontiramo sa (još neshvaćenim) fenomenom jednog kapitalizma bez klasa sa svim strukturama i problemima socijalne nejednakosti, koji su sa tim povezani.

(3) Ova tendencija ka „besklasnosti" socijalne nejednakosti egzemplarno se pojavljuje u raspodeli masovne nezaposlenosti. Sa jedne strane raste broj nezaposlenih koji su dugo vremena bez posla, kao i broj ljudi koji su trajno izašli sa tržišta rada ili u

128 Ulrih Bek

njega nikada nisu ni ušli. Sa drage strane, konstantnost broja nezaposlenih - daleko iznad dva miliona - ne odgovara konstantnosti registrovanih slučajeva i osoba pogođenih nezaposlenošću. Od 1974. do 1983. godine (u Saveznoj Republici Nemačkoj - prim. prev.) bilo je oko 12,5 miliona nezaposlenih ili svaka treća radnosposobna osoba bila je bar jednom bez posla. Istovremeno rastu sive zone između registrovane i neregistrovane nezaposlenosti (domaćice, omladina, prevremeno pen- zionisani), kao i između zaposlenosti i hipozaposlenosti (fleksi- bilizovanje radnog vremena i formi zaposlenosti). Veliko širenje manje ili više prolazne nezaposlenosti poklapa se, dakle, sa sve većim brojem dugoročno nezaposlenih i novih hibrida između nezaposlenosti i zaposlenosti. Kultura društvenih klasa nije u stanju da za ovo pruži orijentacioni kontekst. Prepliću se pojačavanje i individualizacija socijalnih nejednakosti. Posledica je da se problemi sistema politički smanjuju i transformišu u lični neuspeh. U detradicionalizovanim načinima življenja nastaje jedna nova neposrednost pojedinca i društva,

neposrednost krize i bolesti u smislu da se društvene krize pojavljuju kao individualne i da se mogu opaziti kao društvene samo veoma uslovno i posredno.

(4) Ovo oslobađanje u odnosu na društvene klase sa staleškim karakteristikama preklapa se sa oslobađanjem u odnosu na status polova,

što se bitno odražava u promenjenom položaju žena. Najnoviji podaci jasno o tome govore: nije nedostatak obrazovanja niti društveno poreklo, nego razvod ono što postaje klopka za upadanje žena u „novo siromaštvo". Ovo izražava stepen oslobađanja žena od staranja o braku i domaćinstvu, koje se više ne može revidirati. Time spirala individualizacije zadire i u porodicu: tržište rada, obrazovanje, mobilnost - sada sve dvostruko i trostruko. Porodica postaje jedno trajno žongliranje višestrukih divergentnih ambicija između profesionalnih zahteva, obrazovnih prinuda, roditeljskih obaveza i monotonog kućnog posla. Nastaje tip „porodice, ugovorene na određeno vreme", u kojoj osamostaljene individue različitih polova radi


regulisanja razmene emocija ulaze u jedan veoma protivurečan savez, koji uvek može da se opozove.

(5) Ono što se zaodeva u privatnu formu „problema odnosa" između muškarca i žene jesu - sa stanovišta teorije o društvu - suprotnosti jedne u osnovi industrijskog društva prepolovljene moderne, koja je nedeljive principe moderne - individualnu slobodu i jednakost preko ograničenja rođenjem - uvek delila i rođenjem jednom polu uskraćivala, drugom pripisivala. Industrijsko društvo nikada nije bilo i nije moguće samo kao industrijsko društvo, nego je uvek bilo moguće samo kao pola industrijsko pola stalešlco društvo, čija staleška strana nije relikt tradicije, nego proizvod i fundament industrijskog društva. Na taj način se sa uspostavljanjem industrijskog društva uvek pro- movisalo ukidanje njegovog porodičnog morala, njegovih sudbina polova, njegovih tabua o braku, roditeljstvu i seksualnosti, čak ponovno ujedinjenje kućnog i dohodovnog rada.

(6) Ovo pojašnjava posebnosti sadašnje individualizacije (u poređenju sa sličnom ili pak drugačijom u renesansi ili u ranom industrijskom dobu). Novi aspekt je u konsekvencama. Šemat- sld izraženo: namesto staleža više ne dolaze društvene klase, namesto društvenih klasa više ne dolazi stabilan referencijalni okvir porodice. Sam pojedinac, on ili ona, postaje reproduktivna jedinica društvenog u svetu života. Ili drugačije formulisano: unutar i izvan porodice pojedinci postaju akteri svoje posredstvom tržišta osigurane egzistencije i planiranja i organizovanja života u vezi sa tim.

Ali ova diferencijacija individualnih položaja u razvijenom društvu tržišta rada ne sme da se izjednači sa postignutom emancipacijom. U ovom smislu individualizacija takođe ne znači početak samokreiranja sveta od strane vaskrslog pojedinca. Ona pre prati tendencije ka institucionalizaciji i standardizaciji načina života. Oslobođene "individue postapT^HVrSnF^ftrzišta rada, a time od obrazovanja, potrošnje, od socijalnopravnih regulativa i staranja, od saobraćajnog planiranja, proizvodnih ponuda, mogućnosti i moda u medicinskom, psihološkom i pedagoškom savetovanju i staranju. Sve ovo ukazuje na posebnu

strukturu kontrole „institucionalno zavisnih individualnih položaja", koji se otvaraju i za (implicitna) politička oblikovanja i upravljanja.

(7) Sledi da se ovde pod individualizacijom podrazumeva istorijski kontradiktoran proces podruštvljavanja. Kolektivitet i standardizaciju nastalih individualizovanih načina života je, naravno, teško prozreti. Uprkos tome, izbijanje ovih protivu- rečnosti i rastuća svest o njima jesu upravo ono što može da dovede do nastajanja novih sociokulturnih zajedništava. Bilo da se formiraju građanske inicijative i društveni pokreti u vezi sa rizicima modernizacije i rizičnim položajima. Bilo da se u toku procesa individualizacije sistematski bude očekivanja u obliku želje za „malo vlastitog života" (u materijalnom, prostornom i vremenskom smislu i u oblikovanju društvenih odnosa), ali očekivanja koja se upravo u procesu svoga ostvarivanja suočavaju sa društvenim i političkim preprekama i otporima. Na taj način stalno nastaju novi društveni pokreti koji traže i delom eksperimentišu sa društvenim odnosima, sopstvenim životom i telom u različitim varijantama alternativne i omladinske subkulture. Tako se zajedništva, između ostalog, formiraju iz protestnih formi i protestnih iskustava, koja raspaljuju administrativna, industrijska mešanja u privatnu sferu, u „vlastiti život" i protiv kojih razvijaju svoju agresivnu snagu. U tom smislu su novi društveni pokreti (ekološki, mirovni, ženski) sa jedne strane izraz novih rizičnih položaja u rizičnom društvu i nastajućih protivurečnosti između polova. Sa druge strane, forme njihove politizacije i problemi u vezi sa postojanošću nastaju iz procesa formiranja društ\>enog identiteta u detradicionalizovanim, individualizovanim kulturama.

Ulrih Bek130

Treći odeljak S one strane

klase i sloja

Ko danas postavi Gretino pitanje* o realnosti klasa i slojeva u Saveznoj Republici Nemačkoj i drugim progresivnim društvima, naći će se konfrontiran sa jednim, naizgled, protivu- rečnim stanjem: sa jedne strane struktura društvene nejednakosti u razvijenim zemljama pokazuje sve atribute jedne iznenađujuće stabilnosti. Rezultati datih istraživanja pokazuju nam da se uprkos svim tehnološkim i ekonomskim transformacijama i svim reformskim naporima u poslednje tri decenije odnosi nejednakosti između velikih grupa našeg društva (Savezne Republike Nemačke - prim. prev.) nisu bitno izmenili, izuzev pojedinačnih pomeranja do u sedamdesetim i osamdesetim, u toku masovne nezaposlenosti.

Sa druge strane, u istom vremenskom periodu socijalno su se zaoštrila pitanja nejednakosti. Čak pred brojem nezaposlenih, koji prelazi granicu od dva miliona i koji je još pre nekoliko godina izazivao traumu, protest do sada izostaje. Doduše, pitanja nejednakosti su poslednjih godina ponovo dobila veći

* Pitanje koje zadire u neku škakljivu problematiku, prema pitanju koje je Grcta uputila Faustu:

„Reci, kako stojiš sa religijom?", Goethe, Faust I, 3415 - prim. prev.

132 Ulrih Bek

značaj (diskusija o „novom siromaštvu"). Ona izranjaju u drugim kontekstima i provokativnim varijantama (borba za ženska prava, građanske inicijative protiv nuklearnih centrala, nejednakosti medu generacijama, regionalni i religiozni konflikti). Ali ako se javna i politička diskusija uzme kao važan indikator aktuelnog razvoja, onda se nameće ovaj zaključak: uprkos i dalje postojećim i novonastajućim nejednakostima, mi već danas živimo u Saveznoj Republici Nemačkoj u odnosima izvan klasnog društva, u kojima slika klasnog društva ostaje u životu samo u nedostatku bolje alternative.* Ova suprotnost postaje razrešiva ako se pozabavimo pitanjem koliko se u protekle tri decenije promenio socijalni značaj nejednakosti ispod praga pažnje istraživanja nejednakosti. Moja teza je da su sa jedne strane odnosi društvene nejednakosti u posleratnom razvoju Savezne Republike Nemačke ostali relativno stabilni, a sa druge strane su se radikalno izmenili životni uslovi stanovništva. Posebnost razvoja društvenih struktura u Saveznoj Republici Nemačkoj jeste „efekat lifta": „klasno društvo" se ukupno popelo sprat više. Pored svih istrajnih nejednakosti ili nejednakosti koje se tek uhodavaju postoji jedno kolektivno više u zaradama, obrazovanju, mobilnosti, pravu, nauci, masovnoj potrošnji. Posledica ovoga je da se subkulturni klasni identiteti i klasne veze tanje ili nestaju. Istovremeno se pokreće proces individualizacije i diverzifikacije životnih položaja i životnih stilova, koji podriva hijerarhijski model društvenih klasa i slojeva i dovodi u pitanje njegovu vezu sa stvarnošću.

* Ovo se ne odnosi u istoj meri na sve zapadnoevropske industrijske države. Razvoj u Saveznoj Republici Nemačkoj razlikuje se npr. od razvoja u Velikoj Britaniji i Francuskoj. Tako je u Velikoj Britaniji pripadnost socijalnoj klasi još uvek veoma vidljiva i u svakidašnjem životu i predmet je svesne identifikacije. Ona se manifestuje u načinu govora (akcenat, način izražavanja, rečnik), u strogoj klasnoj podeli mesta stanovanja („housing classes"), tipovima obrazovanja, odevanju i svemu što se može podvesti pod pojam „životni stil":


1. Kulturna evolucija načina življenja

Pomeranjem nivoa kod postojanih struktura nejednakosti može se izgubiti socijalni klasni karakter uslova i načina života. U stvari, široki krugovi populacije su podizanjem životnog standarda u toku ekonomske obnove pedesetih i šezdesetih i ekspanzije obrazovanja šezdesetih i sedamdesetih godina doži- veli promene i poboljšanja svojih životnih uslova, koja su za njihova vlastita iskustva bila važnija od razlika u odnosu na druge velike grupe, koje su iste kao i ranije. Ovo se posebno odnosi na grupe koje su zapostavljene na temelju društvene hijerarhije. Ako se prosečna realna zarada industrijskog radnika u periodu od 1880. do 1970. više nego utrostručila (pri čemu je najveći skok bio u periodu posle 1950), onda ponovni dokaz o razlikama u zaradama između radnika i službenika, koje su otprilike ostale iste, samo uslovno govori o stvarnim životnim uslovima samih radnika.

Posledice ovog „draštveno-istorijski revolucionarnog poboljšanja zarada" mogu se pratiti kroz detalje životnih uslova u radničkom miljeu (up. J. Mooser, 1983). Tek pedesetih, još jasnije šezdesetih, radnici su stresli jaram „proleterske teskobe", koja je do tada diktirala njihov život. Još do 1950. hrana, ode- vanje i stanovanje gutali su tri četvrtine kućnog budžeta, dok je 1973. - pri nivou koji se kvalitativno povećao - ovaj udeo pao na 60%. Istovremeno dolazi do neke vrste „demokratizacije" potrošačkih dobara koji su bili statusni simboli - radija, televizije, mnogo ismevanog frižidera i automobila. Stanovi se povećavaju i bolje opremaju. Dnevna soba smenjuje proletersku kuhinju koja je služila i kao dnevna soba. Višak novca otvorio je nove prostore kretanja. Putovanje na odmor i oporavak, nekada dostižno samo dobrostojećem građaninu, danas je dostupno više nego svakom drugom radniku. Dovoljan je čak i za stvaranje lične svojine. Dok razlike u odnosu na druge velike grupe koje vuku zaradu ostaju neizmenjene, radnici napuštaju status „proleterskog golje": kvota štednje (udeo ušteđevine u odnosu na raspoloživu neto zaradu) znatno se povećala, sa l%-2%

134 Ulrih Bek

1907. na 5,6% 1955., a do 1974. se još jednom udvostručila na 12,5%. Pri tom više nije reč o štednji za crne dane, nego se sada štedi radi nabavke potrošnih dobara velike vrednosti. čak je „cilj snova" - kuća ili stan u vlasništvu - postao dostižan. Dok je 1950. bilo 6% radničkih domaćinstava koja su sebi mogla da ispune želju o vlastita četiri zida, taj broj je 1968. porastao na 32%, a 1977. na 39%.

Povećanje materijalnog životnog standarda jeste samo jedna od mnogih mogućnosti koje menjaju životne uslove ljudi pri (statistički deflnisanim) postojanim nejednakostima. Tek u zajedničkom delovanju čitavog niza komponenata dolazi do procesa individualizacije, koji ljude oslobađa tradicionalnih klasnih veza i čini ih - zarad njihovog materijalnog preživljavanja - akterom vlastitih biografija posredstvom tržišta rada.

„Efekat lifta"

Životni vek, radno vreme, dohodak - jesu tri komponente koje su se razvojem Savezne Republike Nemačke pomerile u korist razvijanja životnih šansi:* prosečan životni vek povećao se za nekoliko godina (u toku proteklog veka kod muškaraca za 10, kod žena čak za 13 godina); prosečno radno vreme smanjilo se za više od četvrtine (ne računajući u prošeku za dve godine kasniji ulazak na tržište rada i za tri godine raniji odlazak u penziju). U isto vreme realne zarade su se učetvorostručile (vidi napred). Snažnim istorijskim zamahom život ljudi u društvu dohodovnog rada dobrim delom se oslobodio jarma dohodovnog rada (intenziviranjem rada). U celini duži životni vek, kraće radno vreme i više mogućnosti ulaganja zarađenog novca - to su potpore kroz koje se „efekat lifta" ispoljava u biografskom životnom formatu ljudi. Pri konstantnim odnosima nejednakosti desio se preokret u odnosu između rada i života.

* O istorijskom pregledu razvoja socijalne nejednakosti u Nemačkoj u poslednjih sto godina vidi

Pctcr Bcrger, Emtnikturierte Klassengesettschaft? Opladcn, 1986.

Ne-dohodovno radno vreme se produžilo i znatno materijalno poboljšalo, naravno uz pretpostavku učešća u dohodovnom radu. Reč je, dakle, o procesu oslobađanja, koji je pokrenuo životne uslove ljudi ne u, nego izvan dohodovnog rada. Nove materijalne i vremenske razvojne mogućnosti poklapaju se sa izazovima masovne potrošnje i dovode do nestajanja kontura tradicionalnog načina života i socijalnih miljea.

Više novca i više slobodnog vremena u odnosu na dohodovno radno vreme u koliziji su sa tradicionalnim tabu-zonama klasno i porodično determinisanog života. Novac nanovo meša društvene krugove i istovremeno izaziva njihovo gubljenje u masovnoj potrošnji. Kao i ranije postoje mesta gde se ,jedni" sreću, a „drugi" ne, ali rastu zone ukrštanja, a granice između udruženja i gostionica, omladinskih sastajališta i staračkih domova, koje su još u Carevini i u Vajmarskoj republici i izvan rada prepoznatljivo delile život na „svetove klasa", po -staju neraspoznatljive ili se ukidaju. Na njihovo mesto dolaze nejednaki stilovi potrošnje (u opremanju stana, odevanju, masovnim medijima, ličnom insceniranju itd.), koji su - i pored sve demonstrativne različitosti - skinuli atribute klasne kulture. Ova diferencijacija individualnih položaja može se pokazati i na dve druge komponente tržišta rada: na (a) mobilnosti i na (b) obrazovanja.


Mobilnost

U vekovnom istorijskom poređenju pada u oči da često citirana „industrijska revolucija" - bar u odnosu na tokove društvene mobilnosti koje je ona izazvala - ni u kom slučaju nije bila tako revolucionarna, kao što se može pretpostaviti po njenom nazivu. Tako je u Praškoj broj industrijskih radnika između 1822. i 1861. porastao samo sa 3% na 7%. Stvarni skok u pogledu mobilnosti dešava se tek u posleratnom periodu. Sirenjem sektora usluga šezdesetih i sedamdesetih godina ovog veka šanse za društveni napredak u donjoj trećini društvene

136 Ulrih Bek

hijerarhije znatno su se poboljšale, dok su razlike u odnosu na druge velike grupe službenika i činovnika ponovo ostale iste. Upravo sinovi i ćerke iz radničkih porodica profitiraju od ekspanzije uslužnih delatnosti u socijalnoj državi i propratnih promena u strukturi profesije. Godine 1971. iz generacija rođenih od 1920. do 1936. regrutuje se oko polovina nižih i srednjih službenika i činovnika, kao i gotovo jedna trećina viših službenika iz radničkih porodica, pri čemu su 15% bili sinovi nekvalifikovanih radnika, 23% sinovi polulcvalifikovanih radnika, 31% sinovi kvalifikovanih radnika i 45% sinovi predradnika i majstora.

Društvena mobilnost - kao uostalom i geografska mobilnost, pa čak i svakidašnja mobilnost između porodice i radnog mesta kovitla životne puteve i životne situacije ljudi. Sa svim ovim vrstama mobilnosti, a naročito u njihovom zbiru, neprestano su povezani procesi individualizacije, koji se odnose na porodične, susedske, kolegijalne, profesionalne i poslovne veze, kao i veze sa jednom određenom regionalnom kulturom i okolinom. Životni putevi ljudi osamostaljuju se u odnosu na uslove i veze iz kojih oni potiču ili u koje ulaze na nov način i u odnosu na njih stiču jednu sopstvenu realnost, koju mogu da dožive tek kao ličnu sudbinu.

U više novca, koji stoji na raspolaganju privatnim domaćinstvima, klije se znatno više dohodovnog rada žena. Doduše, spolja gledano, udeo žena od nekih 36% u broju svih zaposlenih već gotovo čitav vek začuđujuće ostaje postojan. Ali žene su se u vezi sa brakom dobrim delom oslobodile jednog međustatusa „plaćene pomoći" i takoreći „osamostalile" dohodovnim radom. Između 1950. i 1980. broj „pomoćnica" u odnosu na sve udate žene pada sa 15% na 4%, a poput slike u ogledalu raste kvota samostalno zaposlenih udatih žena sa 9% na 36% (paralelno kontinuirano raste broj žena, koje ostaju da rade i u toku braka, pa čak i za vreme porodiljskog odsustva).

„Samostalno zarađen novac" nema samo svoju materijalnu vrednost, nego i društvenu i simboličnu. On menja odnose moći u braku i porodici. Sigurno da donosi sa sobom nove pritiske dohodovnog rada. Ali suočeni sa onim što inače preti - bezre


zervno utapanje u kućni posao - oni se čak tolerišu. „Vlastiti" novac razvija svoju društvenu razornu snagu upravo tamo, gde se u uslovima svoje društvene vrednosti uskraćuje, u kvazi- feudalnom staranju žene o domaćinstvu i braku. Suštinska osnova kvaliteta društvenog odnosa koji se time konzervira jeste u neraspolaganju vlastitim novcem. To pokazuju mnogi intervjui sa zaposlenim ženama svih dohodovnih grupa, koje se tek novcem koji same zarade stavljaju u položaj da se delom oslobode čvrste vezanosti za porodicu i brak, pa čak da o tome uopšte govore unutar porodice.

Ovo se pojačava i time što paralelno sa smanjivanjem dohodovnog radnog vremena i povećavanjem učešća udatih žena i majki u dohodovnom radu nepoljuljani fatum muškarca lišenog kućnih poslova postaje porodični politikum. Ali „vlastiti novac", kojim žene napokon mogu da se oslobode njima dodeljenog statusa „kuhinjskog nameštaja koji čak govori" iziskuje sa druge strane obrazovanje, mobilnost, opažanje vlastitih interesa itd. i time produžava proces individualizacije unutar porodičnih odnosa.

Pri tom se u uslovima tradicionalno dodeljenih uloga može poći odToga™tla~še koJlnuskaraca profesionalna mobilnost i porodičnaIriobilnost poklapaju. Ali zahtev za mobilnošću koji je povezan sa tržištem rada pokazuje se i kao otrov za porodicu. Ako se do kraja promisli, ovaj klin se zabija u porodicu: ili su oboje ono što zahteva tržište rada, naime potpuno mobilni, i onda im preti sudbina „razapete porodice" (sa kupeom za decu u brzom vozu), ili jedan deo - znamo već koji - ostaje i dalje „brakom sprečeno imobilan" sa zapostavljenostima i opterećenjima koja su sa tim u vezi. Upravo na ovome postaje jasno kako konsekventno sprovođenje industrijskog društva ugrožava, odnosno ukida njegove vlastite životne osnove. Ovde je to nejednakost „bračnog statusa" polova u primarnoj porodici.

138 Ulrih Bek

Obrazovanje

I u pogledu obrazovanja nudi se ista slika: stabilni klasni odnosi do posleratnog razvoja, potom važne promene sa ekspanzijom obrazovanja šezdesetih i sedamdesetih godina. Nije reč ovde samo o opštem podizanju obrazovnog nivoa, nego i o jasnim pomeranjima u odnosima nejednakosti. U čitavom XIX veku postojao je samo jedan, doduše, dramatičan razvojni skok: suzbijanje nepismenosti. Inače su suprotnosti između jedne neznatne manjine „obrazovanih" i većine „neobrazovanih" (sa blagim diferencijacijama između osnovnog obrazovanja i profesionalnog doškolovanja, koje uostalom nisu klasno izoštrene, i diferencijacije kod radnika) ostale znatno stabilne. Efekti „revolucije obrazovanja" odražavaju se, na primer, u kvantitativnom gubljenju značaja osnovnih škola i dobijanja značaja vrsti škola kojima se nastavlja školovanje. Dok je još 1952. oko 81% trinaestogodišnjih devojčica i 78% dečaka istog starosnog doba (u Saveznoj Republici Nemačkoj - prim. prev.) završilo školovanje sa osnovnom školom, 1981. je to bilo samo 35% devojčica i 42% dečaka. To znači da se za tri decenije broj onih koji su završili neku višu školu (ili realku ili gimnaziju, odnosno srednju školu) kod devojaka gotovo utrostručio, a kod mladića gotovo udvostručio.

Na sličan način se dešavaju promene na drugoj strani piramide obrazovanja, sa fakultetima. Tako se od 1960. pri apsolutno rastućem nivou u toku ekspanzije obrazovanja broj brucoša, čiji su očevi radnici, više nego učetvorostručio. Godine 1928. bilo je 2,1%, 1951. 4%, 1967. već 9,2%, a 1982. konačno 17,3%. Istovremeno su u odlasku na studije žene gotovo stigle muškarce. Dok su u gimnazijskom obrazovanju već sredinom sedamdesetih bile čak u neznatnoj prednosti, kvota brueoškinja je 1983. još ispod polovine, odnosno oko 43% (1960. tek 25%, već 1975. 34%). Na ovome se vidi daje ekspanzija obrazovanja u suštini bila i ekspanzija obrazovanja žena. U svakom slučaju korak u obrazovanje je uspeo. Ovo je do sada isto onoliko malo promenilo vezanost za kućni posao koliko malo su se otklonile


nesigurnosti i nejednakosti u profesionalnoj integraciji. Odatle naravno nastaje pitanje kako je šezdesetih godina uopšte bilo moguće (ipak od muškaraca u principu veoma neoprezno) otvaranje u pogledu feminizacije obrazovanja (bez aktivnog ženskog pokreta!).

U tom smislu je masovna potrošnja visokog obrazovanja - nezavisno od toga da li se isplaćuje u novcu od struke - prouzrokovala nastajanje jednog generacijskog jaza u posle- ratnoj Nemačkoj, koji,se tek postepeno nazire u delovanju po širini i dubini na odnos između polova, vaspitno ponašanje roditelja, na političku kulturu (novi društveni pokreti). Na taj način se delom oprostilo od veza sa klasnom kulturom i prednostima miljea porekla. Produžavanjem školskog obrazovanja univerzalistički uslovi učenja i podučavanja, sadržaji znanja i jezičke forme relativizuju ili potiskuju tradicionalne orijentacije, načine mišljenja i životne stilove. Obrazovanje omogućava - u zavisnosti od dužine i sadržaja - minimum procesa samo- nalaženja i refleksije. Povrh toga obrazovanje je vezano za selekciju i stoga zahteva individualnu orijentaciju pri uzdizanju, koja ostaje delotvorna čak i tamo, gde je „uzdizanje kroz obrazovanje" iluzorno i gde se obrazovanje pretvara i obezvređuje u neophodno sredstvo protiv uzdizanja (o tome kako se ovo dogodilo u toku ekspanzije obrazovanja vidi str. 258 i si.). Konačno, formalizovani procesi obrazovanja mogu se završiti samo kroz „individualizujuće iglene uši" ispita, završnih ispita i testova, koji sa svoje strane otvaraju mogućnosti pristupa individualizovanim diplomama o obrazovanju i karijerama na tržištu rada.

U odnosu na proleterska klasna okruženja radništva - kakva su, na primer, postojala negde do tridesetih godina, pode- ljena prema socijaldemokratskom, katoličkom, protestantskom itd. „pogledu na svet" - ovo znači jedan prekid kontinuiteta, koji se tek postepeno ispoljava u smeni generacija. Ranije je ulaženje u radnički pokret za pojedinca bio uglavnom „prirodan proces", koji se gradio na porodičnom iskustvu i „klasnoj sudbini" koja se u njemu uvek (interpretirana) ogleda, da bi potom

140 Ulrih Bek

preko suseda, omladinskih sportskih udruženja itd. do socijalizacije na poslu, takoreći predodređeno, odvodio u jednu od političkih struja radničkog pokreta. Danas je ova veza koja obuhvata iskustvo i kontrolu klasnom kulturom obeleženog socijalnog miljea višestruko pokidana, a pojedinac, upućen na sebe, otkriva elemente „klasne sudbine" tek u svom vlastitom životu.

Kod žena je izjednačavanjem u obrazovanju nastala jedna veoma teška situacija. Napredovanje u poslu je s obzirom na konstantnu masovnu nezaposlenost (i velike mogućnosti racionalizacije specifično ženskih radnih mesta) isto tako zatvoreno kao što je put natrag, u domaćice i supruge (između ostalog i zbog sve većeg broja razvoda). Sve je moguće i ništa nije moguće. Nejednakost između muškaraca i žena od sada je neizbrisivo vidljiva. Isto obrazovanje žena je njeno živo merilo. Pretpostavimo da se mnoge žene daju potisnuti sa tržišta rada u porodicu. Onda (gotovo) istovetno obrazovani rade svrstani i opterećeni na stari ekstremno nejednak način. To znaju i moraju da se izbore sa ovom otvorenom protivurečnošću, koja prelazi na lični i privatni plan. Obrazovanje ništa ne garantuje. Ali jednakost obrazovanja između muškaraca i žena garantuje da su nejednakosti njihovih položaja u porodici i poslu svuda postavile biografske znake opomene. Argument da one to ne mogu istorijski je odbačen. One to mogu, ali muškarac ih ne pušta! Nejednakost je postala lična, svakodnevna, bez opravdanja, a time i politička (u tradicionalnom i privatnom smislu). Feminizacija obrazovanja već je promenila porodični poslovni svet, jer je nejednakost učinila svesnim i pretvorila u nepravdu. Od sada se uvek zna da pri istom obrazovanju...

Krug se zatvara. Faza poleta socijalne države izazvala je kulturnu eroziju i evoiuciju životnih uslova, koja na kraju dopušta i ispoljavanje nejednakosti između muškaraca i žena, dok relacije nejednakosti ostaju iste. Ovo je dinamika procesa individualizacije, koji u zajedničkom delovanju svih navedenih komponenata - više slobodnog vremena, više novca, mobilnosti, obrazovanja itd. intenzivira strukturne promene i slama životne odnose klase i porodice.


2. Individualizacija i formiranje klasa:Karl Marks i Maks Veber

„Individualizacija društvene nejednakosti" - zar se time sve ne zaboravlja, sve ne shvata pogrešno, sve ne govori u prazno: klasni karakter, prijemčivost sistemu, masovno društvo, preplitanja kapitala, ideološka varka, otuđenje, antropološke konstante i diferencijacija dmštvenoistorijske stvarnosti? Ne dolazi li i sociologija sa pojmom procesa individualizacije prisilno do svog ranog kraja, ne zvone li joj možda posmrtna zvona?

Ovo nas prisiljava na teorijsko preciziranje: Kako se razlikuju ovi razvoji od nastajanja građanske individue u XVIII i XIX veku? Građanska individualizacija u suštini je počivala na posedu kapitala i razvijala svoj društveni i politički identitet u borbi protiv feudalnog pravnog poretka i feudalnog poretka vlasti. Naspram ovome, u Saveznoj Republici Nemačkoj izbija na videlo individualizacija tržišta rada, koja se — kao što je pokazano - razvija u podizanju životnog standarda, obrazovanju, mobilnosti itd. Zašto i u kom smislu upravo „indi-vidualizacija tržišta rada"? Prodaja radne snage kao robe jednom je važila, a mnogima i danas važi, kao trenutak koji je determinisao antagonizam klasa u kapitalizmu. Zašto i kako se motor formiranja klasa preokreće u individualizaciju društvenih klasa?

I ovde razlika leži u onom Novom, koje nastaje razvojem Savezne Republike Nemačke - u „amortizovanju" dohodovnog rada državom blagostanja, socijalnom pravdom i radničkim pravima. U okvirnim uslovima XIX veka i onim u drugoj polovini XX veka isto je, u stvari, izazvalo suprotno. Ljudi se danas više neće stapati u velike grupe, u socijalno i politički delajuće „klase", kao što je to bilo u XIX veku pod pritiskom bede i doživljenog otuđenja na poslu u proleterskim siroma-šnim četvrtima narastajućih gradova. Oni će učiniti upravo obratno. U pozadini u međuvremenu izborenih društvenih i političkih prava oslobodiće se klasnih odnosa u svem života i

142 Ulrih Bek

radi sticanja zarade za život više okrenuti sebi samima. Ekspanzija dohodovnog rada, regulisana socijalnom državom, preokrenuće se u individualizaciju društvenih klasa. Ovaj razvoj nije bio nikakav poklon milosrdnih kapitalista-samarićana radničkoj klasi, koja je zbog njih pala u bedu. On je izboren, proizvod je borbe i time izraz jednog jakog radničkog pokreta, koji je svakako i kroz svoje uspehe menjao vlastite uslove. Sprovodenje ciljeva (ili suštinskih), ciljeva radničkog pokreta jeste ono što je promenilo pretpostavke njegovog uspeha i što sada eventualno ugrožava njegovo postojanje, bar kao „radničkog" pokreta.

Karl Marks: „Upojedinačen pojedinac"

Sasvim je moguće upravo Marksa smatrati jednim od najrezolutnijih „teoretičara individualizacije", koji - ostajući potpuno konsekventan u svojoj istorijsko-političkoj perspektivi - veoma rano razlaže argumente koji se na ovo odnose. Na mnogim mestima u svojim radovima Marks je neprestano naglašavao da se ekspanzijom modernog industrijskog kapitalizma pokreće jedan do sada nepoznati proces oslobađanja. Nije samo oslobađanje od feudalnih veza i odnosa zavisnosti pretpostavka za etabliranje kapitalističkih proizvodnih odnosa. I u kapitalizmu se ljudi u uvek novim talasima oslobađaju tra-dicionalnih, porodičnih, susedskih, poslovnih i kulturnih veza i kovitlaju u svojim životnim putevima.

U svakom slučaju, Marks se nije dalje bavio ovde navedenom razvojnom varijantom jednog društva koje se individualizuje. Za njega će ovaj permanentni proces upojedinjavanja i oslobađanja u sistemu kapitalizma već započeti kolektivnim iskustvom pauperizacije i kroz njega izazvanom dinamikom klasne borbe. Ako sam pravilno shvatio, Marksov argument glasi da upravo zato što se proces oslobađanja vrši masovno i zato što je vezan za jedno kontinuirano pogoršanje životnog


položaja radnika u kapitalizmu, on ne vodi ka rascepkavanju nego ka solidarizaciji i ka organizovanom ujedinjavanju radničke klase. Tako se u kolektivnom iskustvu pauperizacije unutar i izvan rada ukida izolacija: „klasa po sebi" smatra se i organizuje kao „klasa za sebe". Pitanje koje bi bilo blisko njegovim vlastitim argumentima - Kako je pri kovitlanju životnih puteva, koje se sistematski odvija u kapitalizmu, moguće uobličavanje stabilnih solidarnih veza proletarizovanih tržišnih subjekata? - za Marksa nije pitanje, jer on procese individualizacije u tom smislu već ukida u procesima formiranja klasa kroz zajednički doživljenu pauperizaciju i otuđenje u radu. Izgleda da je ovo u suštini još uvek stav mnogih savremenih teoretičara klasa.

Upravo kao u ogledalu, sada se teorema o individualizaciji može bliže odrediti prema Marksovoj argumentaciji. Procesi individualizacije u smislu na koji se ovde misli, odvijaju se tek onda i upravo do one mere, do koje se savlađuju uslovi formiranja klasa pauperizacijom i otuđenjem, onako kako ih je Marks predskazao. Pojavljivanje tendencija ka individualizaciji time je povezano sa opštedništvenim (socijalnim, ekonomskim, pravnim i političkim) osnovnim uslovima, koji su se do sada - ako uopšte jesu - ostvarili samo u malom broju zemalja, a i tu tek u veoma kasnoj fazi njihovog razvoja kao socijalnih država. U to, kao što je pokazano, spadaju: opšti ekonomski prosperitet i sa tim u vezi potpuna zaposlenost, izgradnja socijalne države, institucionalizacija zastupanja sindikalnih interesa, ekspanzija obrazovanja, proširenje sektora usluga i na taj način otvorenih šansi u pogledu mobilnosti, smanjenja radnog vremena itd.

Uzmimo primer radnog prava. Razume se po sebi da je tarifnom autonomijom „ukroćene" klasne borbe saznatljivo određen kolektivni program delovanja. Pojedinac može da prihvati delovanje velikih grupa i da ga direktno odmerava po promenama težine svog novčanika. Tako su individualizaciji uvek postavljene evidentne granice. Istovremeno sa pravnim sprovo- đenjem interesa posloprimalaca nastaju sada i mnogostruka individualna prava - u zaštiti od otpuštanja, u osiguranju nezaposlenih, doškolovanju itd. - koja pojedinac mora individualno

144 Ulrih Bek

da dobavi u hodniku biroa rada (i ponovo biroa rada) ili, ako je potrebno, zatraži sudskim putem u hodniku suda. Radnički pokret se, da tako kažemo, obespravljenjem ulice premestio u hodnike nadleštava i tu se održava kao čekanje, sedenje, čekanje, sedenje, popunjavanje formulara, popunjavanje formulara, a potom savetovanje sa (delimično kompetentnim ili) nekompetentnim službenikom koji nekadašnju „klasnu sudbinu" obrađuje u individualizujućim pravnim kategorijama „pojedinačnog slučaja" (i/ili je dalje prosleđuje).

U ovome su sadržane dve konsekvence. Prvo, u okvirnim uslovima socijalne države se, grubo rečeno, etabliranjem dohodovnog rada raspada

tradicionalno klasno društvo. U stvari se i sa Saveznom Republikom Nemačkom povećava ulazak ljudi (žena, omladine) u dohodovni rad. Tako je u periodu od 1950. do 1976. broj samostalnih radnika pao sa 14,5% na 9%, dok se u istom periodu broj nesamostalno zaposlenih popeo sa 71% na 86%. Ali ovaj ulazak ljudi na tržište rada - ovaj u Marksovom smislu objektivni porast klase dohodovnih radnika - odvija se u datim okvirnim uslovima kao generalizacija individualizacije, u stvari: na opoziv. Drugo, ovo ukidanje klasa vezano je za određene osnovne uslove i može se sa druge strane ukinuti ugrožavanjem ovih osnovnih uslova. Ono što je juče i danas individualizovalo klase, može se sutra i prekosutra pod drugim okvirnim uslovima - na primer, radikalno zaoštravajuće nejednakosti (masovna nezaposlenost, automatizacija u preduzećima) - ponovo preokrenuti u „procese formiranja klasa" novog tipa i upravo ne više u tradicionalnom smislu. Ovi procesi pretpostavljaju postignutu individualizaciju. „Kapitalizam bez klasa" - to znači: bez staleški označenih klasa, koje iz XIX sežu u XX vek, a time i bez „radničke" klase. Ali to znači i da nije isključena mogućnost procesa formiranja nove vrste netradicio- nalnih „klasa", koji se odvijaju suprotno društvenim klasnim granicama u uslovima, na primer, jedne sistematski zaoštravajuće krize na tržištu rada. Zaista je tačno: treće nikad nije isključeno.


Maks Veber. Tržištem određen socijalni milje

Maks Veber je bio u mogućnosti da razmatra vremenske periode, koji su njega kao malo koga predodredili da shvati epohalno značenje oslobađanja ljudi od tradicionalnih oblika života, koje je pokrenuto modernom. Pri tom je - na prekretnici u XX vek - za njega u centru pažnje bilo odvajanje od tradicionalnog sveta religioznih veza, u kojem su još međusobno spojeni ovaj život i zagrobni život. Video je kako gubitak crkvom vezane onostranosti stavlja ovostranost u jednu beskonačnu prilježnost. Ljudi su u božjoj zatvorenosti, božjoj zagonetnosti, u bezbožnosti svoje egzistencije otpušteni u beskonačnu usamljenost i time upućeni na sebe same. Njima je ostao samo jedan religiozno predodređen put da ipak dosegnu boga, koji je po- meren iz centra njihove pažnje, uprkos njegovoj neuhvatljivosti. Morali su da puste da iz njih samih nastane ono što su izgubili, da sami savladaju neizvesnost, koja je izbila stvaranjem ovo- zemeljskih sigurnosti. Oni su morali da prodru u svet, da ga preobraze, „demistifikuju", „modernizuju", da obrazovanjem i primenom svih ljudskih kapaciteta produktivno oslobode svoja implicitna blaga i akumuliraju ih kao kapital, kako bi u potčinjenom i prisvojenom svetu našli nenalažljivu zaštitu od njihove božje nezbrinutosti. Video je kako deluje ovaj jalov pokušaj u industrijskom kapitalizmu XIX i s početka XX veka, neprekidno preokrećući i demistifikujući u svojoj produktivnoj nemoći sve što je ranije dato, sve što je tradicionalno. Osamostaljivanje napretka i njegovo nesmetano napredovanje preko ruku koje su ga stvorile nije ništa drugo nego iskliznuti sistemski napor da se na još preostalom tasu ovozemaljskog nagomila tako mnogo samostvorene, racionalno iznuđene materijalne izvesnosti, kako bi se ipak poravnala praznina druge strane, ono što je zauvek izgubljeno u znanju o uzaludnosti.

Maks Veber je bio analitičar i kritičar modeme o kojoj je razmišljao i koju je video kako dolazi, kako se usavršava. Uostalom, on ju je i postavio na kolosek industrijskog društva. Odavde ona sve okreće tumbe. Ali kolosek - to je racionalna.

146 Ulrih Bek

birokratska vlast, profesionalni etos, porodica, raznovrsnost klasa koje se diferenciraju - ostaje pošteđen dinamike promena. Stoga je Veber o moderni mislio u formama i strukturama industrijskog društva, koje su postojale ili nastajale pred njegovim očima. Pre će biti da je u kasnijim dopunama citirana ona u njegovim spisima više puta navedena mogućnost jedne samo- revizije moderne, u kojoj moderni felasi modernog sveprisutnog Egipta nastalu čauru potčinjenosti, koju su om načinili svojim vlastitim rukama, skidaju ili sami olabavljuju. To da se ljudi, kao što su pri kraju srednjeg veka iz svetovnih ruku crkve pušteni u prilježnost industrijskog kapitalizma, u jednom daljem procesu istog pokreta oslobađaju formi i veza tako nastalog industrijskog društva i time se u novoj formi ponovo okreću sebi samima u postindustrijskoj usamljenosti, sadržano je misaono, ali ne i pismeno u njegovim knjigama.

Stoga Veber i vidi neprekidnost dinamike uvođenja novog. Ali ona ostaje u nekoj vrsti proračunljivosti, koju donosi svetu, i sama uvek proračunljiva. Ne zahvata kao novina u paoce novine; ne obnavlja ono što važi za „proračunljivo". Preneto na polje društvene nejednakosti, to znači da je Maks Veber - sasvim drugačije od Marksa - video mnogostruke diferencijacije društvene strukture. Njegova fina pojmovna odmeravanja odražavaju pluralizam koji je on video da se otvara i pokušaj da se on kategoriše. Ali i suprotno je tačno. I tendencije ka par- celisanju za njega su bile ukinute u kontinuitetu i važenju sta- leških tradicija i subkuitura. One su se u sistemu kapitalističkog industrijskog društva posedovanjem kompetentnosti i tržišnim šansama pretopile u „socijalne položaje klasa", koji realno mogu da se razlikuju.

Kod Maksa Vebera je ovim već dato šta u detalje predočavaju marksistički inspirisani poslenici socijalne istorije radničkog pokreta krajem šezdesetih godina, naime: životne norme, vrednosne orijentacije i životni stilovi koji su karakteristični za ljude u industrijskom kapitalizmu koji se razvija, a po svom poreklu manje proizvod industrijskog formiranja klasa (u Marksovom smislu) a mnogo više relikt /jrecflcapitalističkih,


predindustrijskih tradicija. „Kapitalizam kao kultura" je u tom smislu manje samostalna tvorevina. Pre je to izvesna „poststa- leška" kultura, koja se u sistemu industrijskog kapitalizma ,,mo- dernizuje", „konzumira" i time pretapa i izjeda. Stoga se „demistifikacija" nikada ne primenjuje na nju samu. Ostaje jedna demistifikacija nesavremenih, tradicionalnih životnih stilova u formi opštenja, koja se kao ono što treba demistifikovati, neprestano obnavlja, odnosno istrajava i tako u neku ruku beskonačno stoji na raspolaganju kao hrana za demistifikaciju istih u njihovom beskonačnom realizovanju. Individualizacije, koje višestruko deluju, uvek ostaju uhvaćene u industrijski obnavlja- jućim tendencijama ka zatvaranju u formu staleški obojenih socijalnih klasa, koje se održavaju posredstvom tržišta.

U stvari, mnogi znaci još u prvoj polovini ovog veka govore u prilog ovoj Veberovoj interpretaciji društvene strukture: uprkos svim prelomima kontinuitet „socijalno-moralnog miljea" i tradicionalnih životnih stilova i životnih orijentacija u prvoj polovini ovog veka ostaje i dalje neprekinut. Isto se odnosi na delotvomost staleški obeleženih intergenerativnih barijera mobilnosti i sa tim povezanih „kolektivnih iskustava", specifičnih za dati milje, na homogenost kontaktnih mreža, susedske odnose, brakove itd.

Ovo se odnosi na razvoj do pedesetih godina, ali se ne odnosi nci razvoj do danas, Ovde počinje da se slama kompleksno, labilno jedinstvo staleški obojene „tržištem određene zajednitosti", koju je Maks Veber sažeo u pojam „socijalnih klasa". Sve veća zavisnost od obrazovanja, pritisci i mogućnosti u pogledu mobilnosti, ekspanzija konkurentskih odnosa itd. razla- žu ili menjaju do neprepoznatljivosti njene različite elemente: materijalni položaj, koji je određen specifičnim tržišnim mogućnostima, delotvomost tradicija i „poststaleških" životnih stilova i doživljenu svest o ovom jedinstvu u zajedničkim uslovima i kontaktnim mrežama.

Tradicionalne unutrašnje diferencijacije i „socijalno-moralni milje" (koji je još bio tipičan za radništvo u Carevini i Vajmarskoj republici) - ukoliko nisu svesno ukinuti već pod

148 Ulrih Bek

nacističkom vlašću - kontinuirano iščezavaju posle pedesetih. Poravnjavaju se razlike kod industrijskog radništva sela i grada (na primer, do tada još široko rasprostranjen „mešovito privredni" mdustrijsko-seljački način života). Paralelno sa ustanovljenom reformom obrazovanja svuda raste zavisnost od obrazovanja. Sve više grupa zapada u vrtlog obrazovne aspiracije. U toku ove rastuće zavisnosti od obrazovanja nastaju nove unutrašnje diferencijacije, koje primaju, doduše, stare, tradicionalne crte miljea, ali se svojom obrazovnom određe- nošću od njih suštinski razlikuju. Na taj način se ispoljavaju nove socijalne „unutrašnje hijerarhije", koje se (pošto ne dodiruju niti prelaze pretpostavljene granične linije u perspektivi velikih grupa) još pravilno ne shvataju u pogledu njihovog značaja za vođenje života i životne perspektive ljudi.

Ovaj razvoj se ne zaustavlja na društvenim crtama klasa, nego se produžava u privatnu sferu, u porodicu. U istom vremenskom periodu tradicionalne stambene odnose i strukture naselja sve više zamenjuju nova „urbana" gradska naselja. Na- mesto jače komunalno orijentisanih stambenih oblika i oblika naselja koji presežu porodicu dolaze moderna naselja velikih ili malih gradova sa svojim tipičnim izmešamm društvenim sastavom i svojim mnogo labavijim odnosima među komšijama i poznanicima. Tako se slama unapred dati komšiluk, a nastajući društveni odnosi i mreže kontakata sada se moraju individualno izabirati, uspostavljati i održavati. To može da znači: ,,ne-odnosi", društvena izolacija; ali i: samoizabrane i samoizgrađene mreže poznanstava, komšijslcih veza i prijateljstava. Na prelazu iz jedne u drugu generaciju mogu nastati i nove stambene forme, jedno novo okretanje komunalno-komšijskom, stambenim zajednicama itd. sa ovde otvarajućim mogućnostima isprobavanja društvejog suživota.

U fazama relativne društvene sigurnosti i „detradicio- nalizacije" otvara se jedan istorijski prostor mogućnosti sa više slojeva i lica za razvoje u privatnoj sferi, u koje, između ostalog, spada preobraćanje razvojnih zahteva u političko, takoreći novi fenomen jednog „političkog privatizma". To znači: jedno


interne konsekventno, eksterno zazorno rastezanje istorijski nastajućih privatnih slobodnih prostora preko u njima sadržanih društvenih pravnih graničnih linija i jedno oprobavanje novih društvenih odnosa i načina življenja oko kulturnih neuralgičnih tačaka „dozvoljeno-zabranjenog" - sa svim iz toga izrastajućim (političkim) efektima pojačavanja i međusobnim procesima stvaranja identiteta i doznačavanja identiteta do cepanja na kultura i „kontrakultura", na društvo i „alternativno društvo", kako ih u sve novijim i novijim talasima doživljavamo u poslednjih 20 godina.

Tek u osamdesetim godinama u pozadini izvršene ekspanzije obrazovanja i konstantne masovne nezaposlenosti moći će da se prepoznaju nove tendencije ka zatvaranju u Maks Ve- berovom smislu: pred hiperponudom obrazovanja i oskudicom radnih mesta dolazi do paradoksalnog devalorizovanja i reva- lorizovanja diploma. Bez dokaza o obrazovanju padaju šanse na tržištu rada negde na nulu. Sa dokazima o obrazovanju stiču se samo prava učešća u davanju šansi za radno mesto, ali ne i sama radna mesta. Sa jedne strane, diplome postaju sve manje dovoljne za osiguranje profesionalne egzistencije, i stoga su deva- lorizovane. Sa drage strane, postaju sve neophodnije da bi se uopšte moglo učestvovati u konkurentskoj borbi za sve ređa radna mesta, i stoga su revalorizovane. Ako je na početku Savezne Republike Nemačke stajao kolektivni uspon, osamdesete godine obeležavaju kolektivni pad: isti oni sertifikati o obrazovanju (matura, diploma, profesionalna obuka), koji su još do sedamdesetih otvarali sigurne šanse na tržištu rada, više ne nude nikakvu garanciju da se uopšte ulovi neko radno mesto koje obezbeđuje egzistenciju. Ali ovaj „efekat lifta" nadole pruža starim „staleškim" kriterijumima izbora jedno novo značenje. Sama diploma više nije dovoljna; pored nje su potrebni „nastup", „veze", „retorika", „lojalnost" - sve ekstrafunkcionalni pozadinski kriterijumi pripadnosti „društvenim krugovima", koje je upravo ekspanzija obrazovanja trebalo da eliminiše (detaljno o tome str. 264).

150 Ulrih Bek

Ipak je tačno da je u posleratnom razvoju u Saveznoj Republici Nemačkoj oslobođena jedna društveno-strukturalna dinamika, koja se u potpunosti ne može shvatiti ni u Marksovoj tradiciji „formiranja klasa" ni u Veberovoj tradiciji staleški i tržišno određenog zajedništva u socijalnim klasama. Dva velika „bedema", koja iz perspektive Marksa i Vebera odbijaju delo- tvorne tendencije ka oslobađanju i odvajanju pojedinca u razvijenom tržišnom društvu - formiranje klasa ili pauperizacijom ili staleškim zajedništvom - ruše se razvojem socijalne države. Posledica ovoga: dovedeno je u pitanje mišljenje i istraživanje u tradicionalnim kategorijama velikih grupa - u staležima, klasama i slojevima.

3. Kraj tradicionalnog društva velikih grupa?

U ophođenju sa pojmom klasa i slojeva karakteristično su isprepletani opis, prognoza, teorija i politika. To odluci o pojmovima daje jednu implicitnu dramatičnost, koja se teško može kontrolisati samo empirijskim i teorijskim ukazivanjima. Ako se ovde posumnja u društvenu stvarnost paradigmi klasa i slojeva, onda je to na određen način razumljivo. O „klasama" se ovde uvek velikim delom govori u smislu XIX i početka XX veka, dakle, u smislu jednog istorijskog iskustva, kome ovaj pojam ima i da zahvali na svojim socijalnim i političkim sadržajima.

U centru interesovanja je staleško obeležje i društvena (samo)opažljivost klasa u smislu stvarno u svom delovanju i životu jednih na druge upućenih velikih grupa, koje se preko lcontakata, pomoći i brakova ograničavaju ka unutra, a u procesima međusobnog dodeljivanja identiteta sa drugim velikim grupama neprestano traže i određuju svoju svesnu i doživljenu posebnost. Ovde se misli na pojam klasa, čije se centralno obeležje sastoji u tome da on nikada nije moguć samo kao naučni pojam naspram društvene predstave. Misli se, naprotiv, na jedno stanje, u kome se može govoriti o klasama samo u društvenom i naučnom dvojstvu. Društvo se razume i samo se


ureduje u „klase", a sociološki pojam to prihvata i reflektuje, lcritikuje u njemu sadržane pretpostavke. To ne mora, čak ne srne da bude kongruentno. Ali tamo gde pojam klasa izgubi svoju društvenu opažljivost na osnovu samog razvoja društvene strukture, on postaje usamljen, prokleto usamljen. Mora li on da nosi čitav teret sadržaja koji su njim obuhvaćeni, čak protiv stvarnosti, ka kojoj je usmeren. Štaviše, on mora da učestvuje i u produkovanju svoje vlastite stvarnosti preko teorijskog hiper- potraživanja u apstraktnim molitvenim mlinovima. To je najteži rad na pojmu, volšeban rad kojim se priziva stvarnost, a izmiče društvena stvarnost. To znači: društvo koje više ne dela u društveno opažljivim klasnim kategorijama nalazi se u potrazi za nekom drugom društvenom strukturom i ne može se povratno očistiti, a da se ne kazni opasnim gubitkom stvarnosti i relevantnosti zbog neprestanog zalaženja u kategoriju klase.

Pojam sloja je u tom smislu jedan liberalizovan pojam klase, jedan pojam klase u stanju opraštanja, jedan prelazni pojam, kome društvena realnost klasa već nestaje iz ruku, ali koji se još ne usuđuje da prizna vlastitu bespomoćnost i koji onda svojevoljno pušta da se dogodi ono što mnogi naučnici rado čine kad postanu bespomoćni - čiste svoje oruđe za rad. Bilo bi smešno da to ne može! Stvarnost se mora uklopiti! Pojmovi moraju da budu obliji, blaži, otvoreniji za sve ono što se više u njih ne uklapa, ali sasvim očigledno njima pripada. Ova uzdrhtala masa sa superoperativnom opremom - to je „moderan" pojam sloja. Na njemu se vide mase podataka, koje on, permanentno šireći sve svoje veze sa realnošću, ovako ili onako - sa „gornjim pod-pod slojem" ili „donjim gornjim srednjim slojem" - mora da obradi, da ih smesti u sebe. Tako nešto označava! Preostaje još samo jedno - odvojiti podatke o pitanju realnosti. Nekako ih sortirati. I to dalje zvati „slojevima". Uvek za to ima sprovodnice u jednoj dobro institucionalizovanoj nauci, koja ume dugoročno da se nosi sa svojim problemima. Ovde se ona zove: klasifikacija. Poslednji korak klase preko slojeva u stvarnu nestvarnost „čiste" klasifikacije, u kojoj se sa jedne strane još sadrži pojam klase, ali koja istovremeno slo

152 Ulrih Bek

bodnom žarenju i paljenju nauke pruža svaki moguće zamisliv prostor. Klasifikacije mogu prema sudskoj odluci teorije nauke da u sopstvenom predmetu budu ili tačne ili pogrešne.

„Slojevi" su, dakle, nerešeni prelazni stadijumi između klasa i klasifikacija. Naposletku, oni su „još samo-klasifikacije" sa ka spolja još ne ispunjenim zahtevom stvarnosti, od koga su se unutra čak oslobodili. Kroz masu ovi podaci treba ponovo da uvedu onu stvarnost, koju su osnovne kategorije izgubile. Masa čini stvarnost (u masovnom društvu masa je veoma značajna). Operacionalizacije služe kao druga sabirna mreža. Njihovim usavršavanjem klasifikatorna nestvarnost kategorija slojeva se takoreći „krpi iz druge ruke"...

Ovakvoj vrsti polemike uvek se može suprotstaviti time, da bitne osnove mišljenja u kategorijama klasa i slojeva ostaju netaknute u razvoju Savezne Republike Nemačke. Razlike između (potčinjenih) velikih grupa u bitnim dimenzijama se ne smanjuju, a budućnost kao determinativni faktor dodeljivanja društveno nejednakih šansi i dalje se primenjuje. Za javnu i naučnu diskusiju razvoja socijalnih struktura u Saveznoj Republici Nemačkoj karakteristično je ovo tamo-amo između konstantnosti odnosa društvene nejednakosti i pomeranja u nivou. Ovo je već šezdesetih godina dovelo do kontroverzi o „pograđanjivanju radničke klase", ali i do rasprave o „nive- lisanom društvu srednjeg sloja ", koje je Helmut Šelski (Helmut Schelsky) video kako se formira u Saveznoj Republici Nemačkoj. Distancirajući se od ovih koncepcija i debata, može se dalje izvesti teza o individualizaciji društvene nejednakosti.

Mišljenje u kategorijama velikih grupa klase ili sloja ima posebne teškoće sa poimanjem „efekta lifta", koji je tipičan za razvoj Savezne Republike Nemačke. Sa jedne strane, moraju se spoznati paušalne izmene na nivou životnih uslova jedne cele epohe. Ali sa druge strane, to u ovakvom mišljenju uspeva samo ako se oni ponovo prenesu na model života jedne velike grupe, i potom interpretiraju kao tendencije ka izjednačavanju životnih uslova jedne klase sa drugom. Ali ovo je u koliziji sa konstantnošću odnosa. Kako se radnička klasa može približiti


životnim uslovima građanstva, kad brojke jasno pokazuju suprotno: razlike između radnika i građana ostale su iste, a u nekim tačkama su se čak povećale. Doduše, istorijski prelom je na neki način izmenio životne položaje ljudi, ali „očigledno" irelevantno u pogledu sloja i klase: stare razlike ponovo se uspostavljaju na novom nivou.

U mišljenju i istraživanju u kategorijama klasa i slojeva sažima se ono što bi sa tezom o individualizaciji trebalo upravo da se razdvoji: pitanje o razlikama između podređenih velikih grupa - odnosni aspekt društvene nejednakosti - sa jedne strane i pitanje o karakteru klasa i slojeva društvene strukture sa druge strane. Na odgovarajući način se pošavši od konstantnosti ovog odnosa lako donosi pogrešan zaključak o konstantnosti društvenih klasa i slojeva (ili se obratno, podizanja u nivou pogrešno interpretiraju kao približavanja među klasama). Suprotno tome, ovde je najvažnije da se odnosi društvene nejednakosti i njihov socijalni klasni karakter mogu menjati nezavisno jedno od drugog: dok su razlike u dohotku itd. ostale konstantne, društvene klase su se u toku procesa individualizacije u posleratnom razvoju socijalne države detradicio- nalizovale i ukinule, i obratno: ukidanje društvenih klasa (slojeva) može pod drugim okvirnim uslovima - na primer, masovne nezaposlenosti - da bude praćeno pojačavanjem socijalnih nejednakosti. „Efekat lifta" nadole dobija na značaju od osamdesetih godina.

4. Individualizacija, masovna nezaposlenost i novo siromaštvo

Da li je „kraj društva velikih grupa" možda važilo za juče, a danas više ne važi. Zar ne doživljavamo masovnom nezaposlenošću i novim siromaštvom budućnost klasnog društva posle njegovog objavljenog kraja?

U stvari se društvena nejednakost ponovo povećava i to u užasavajućoj meri. Brojke Zavoda za statistiku Savezne Re

154 Ulrih Bek

publike Nemačke pokazuju da već od 1975., i jasnije osamdesetih godina, razvoj dohotka samostalnih radnika i preduzeća (naročito elektronskih industrija budućnosti) jako ide nagore. Dohoci službenika, činovnika i penzionera u izvesnim platnim razredima kreću se otprilike paralelno sa prosečnim razvojem. Brojke onih koji primaju pomoć za nezaposlene i socijalnu pomoć kreću se nadole. Pored sve različitosti u tumačenju, mogu da se prepoznaju dva pravca u pogledu dohotka: jedno opšte razdvajanje između preduzetnika i samostalnih radnika na jednoj strani i svih radnika na dragoj strani. Ovo je praćeno zaštitom jednog dela populacije, koji je čvrsto integrisan u tržište rada, koje se generalno uzevši smanjuje i sve veće manjine, koja više nije manjina i koja u sivoj zoni hipozaposlenosti, zaposlenosti na izvesno vreme i trajne neza-poslenosti živi od javnih sredstava koja sve slabije dotiču ili od „neformalnog" rada (individualni rad, rad na crno itd.). Procene o ovoj poslednjoj grupi koja živi negde na granici socijalne pomoći i siromaštva - što se drugačije i ne očekuje, imajući u vidu nepostojanost uslova za obezbeđenje egzistencije - znatno se razilaze. One se kreću između dva i više od pet miliona. Pri tom ova grupa kontinuirano raste, kao što pokazuje u međuvremenu za jednu trećinu povećan broj (registrovanih!) nezaposlenih od 2,2 miliona (jesen 1985), koji uopšte ne primaju pomoć za nezaposlene. „Alternativni radni odnosi" u pogledu politike zapošljavanja uprkos velikom odjeku u štampi u kvantitativnom smislu ne donose neku veliku korist. U procenama se polazi od toga da u veoma nejasno markiranoj sceni u Saveznoj Republici Nemačkoj postoji negde 30.000 aktivnih grupa, u kojima je angažovano između 300.000 i 600.000 (većinom mlađih) ljudi.

Individualizacija ne protivureči, već objašnjava ono što je svojstveno ovom „novom siromaštvu". Masovna nezaposlenost se u uslovima individualizacije nameće ljudima kao teret lične sudbine. Ona ih više ne pogađa društveno vidljivo i kolektivno, nego je specifična za određene faze života. Oni koji su njom pogođeni moraju da izađu na kraj sami sa sobom, za šta im


životni odnosi koji su klasno obeleženi i koji su iskusili siromaštvo pripremaju i isporučuju rasterećujuća kontratumačenja, oblike zaštite i pomoći. Kolektivna sudbina u individualizovanim životnim položajima, u kojima nema klasnih odnosa, prvo postaje lična sudbina, pojedinačna sudbina sa još samo statistički opaženim socijetetom, koji više ne može da se doživi, a da bi mogao morao bi iz ovog razbijanja u lično da se ponovo sastavi u kolektivnu sudbinu. Referencijalna jedinica, koju pogađa grom (nezaposlenosti i siromaštva) nije više grupa, klasa, sloj, nego pojedinac na tržištu u njegovim posebnim okolnostima. U punom jeku je cepanje našeg društva (Savezne Republike Nemačke - prim. prev.) 11a sve manju većinu onih koji poseduju radno mesto 1 sve veću manjinu nezaposlenih, pre- vremenih penzionera, radnika koji rade od prilike do prilike i onih koji više uopšte ne uspevaju da udu na tržište rada. Ovo postaje jasno na strukturiranju nezaposlenosti i sve većem broju sivih zona između registrovane i neregistrovane nezaposlenosti (up. sažeto Biichtemann, 1984).

Broj nezaposlenih na duže vreme kontinuirano raste. Godine 1983. bilo je već 21% nezaposlenih, a 1984. čak 28% onih koji su bili bez posla duže od godinu dana i jedva 10% duže od dve godine. Ovo se pokazuje i na drastičnim preraspodelama između primalaca naknade za nezaposlene i primalaca pomoći za nezaposlene. Još pre 10 godina je od oko 76% primalaca nadoknade medu nezaposlenima 61% primalo nadoknadu za nezaposlene, a 15% pomoć za nezaposlene; 1985. se ovaj odnos drastično pogoršao. Samo 65% registrovano nezaposlenih su „primaoci nadoknade" - kako se to kaže na službenom ne- mačkom - a od toga još samo 38% prima nadoknadu za nezaposlene, a već 27% pomoć za nezaposlene.

Uprkos širokoj rasprostranjenosti, nezaposlenost se kon- centriše na grupe koje su ionako zapostavljene u pogledu svojih profesija. Rizik da će se biti bez posla i ostati bez posla povećava se kod osoba sa malim ili nikakvim radnim kvalifikacijama, kod žena, kod starijih i stranih radnika, kao i kod osoba oštećenog zdravlja 1 kod omladine. Pri tom dužini za

156 Ulrih Bek

poslenja u preduzeću pripada ključna uloga. To je i razlog velikog broja nezaposlenosti kod mladih radnosposobnih osoba. Još više nego dužina pripadnosti jednom preduzeću česte promene radnih mesta unutar preduzeća, a pre svega nezaposlenost, koja je tome prethodila, povećavaju rizik da se (ponovo) ostane bez posla. Obratno, u sadašnjim uslovima na tržištu rada dobre šanse za ponovni ulazak imaju još samo „mladi kvalifikovani muškarci koji nisu dobili otkaz iz ličnih nego iz poslovnih razloga" (Büchtemann, isto, str. 80).

Istovremeno rastu sive zone neregistrovene sive nezaposlenosti.

Između ostalog ovo postaje jasno po skokovitom porastu broja osoba koje su u vezi sa nezaposlenošću: (a) privremeno ili dugoročno potisnute u „mirnu rezervu"(1971.: 31.000; 1982.: 322.000); (b) povremeno učestvuju u programu za usavršavanje, prekvalifikaciju i dalje obrazovanje, finansiranom u skladu sa AFG* (1970.: 8.000; 1982.: 130.000); (c) povlače se u „ostale nedohodovne poslove" (pretežno rad domaćica) (1970.: 6.000; 1982.; 121.000) ili se (d) „eksportuju" u inostranstvo (1970.: 6.000; 1982.: 171.000).

Ovo jasno i sve jače društveno strukturiranje

nezaposlenosti praćeno je širokim rasprostiranjem

nezaposlenosti, koja ga je objektivno već odavno oslobodila stigme „klasnog iskustva" i „normalizovala".

Naspram (i dalje) konstantnom broju - znatno iznad dva miliona - stoji mnogo veći broj onih

koji su pogođeni nezaposlenošću. Tako je u periodu između 1974. i 1983. oko 12,5 miliona različitih osoba

* Zakon o unapređivanju rada - prim. prev.


inženjeri itd., 1980.: 7.600; 1985.: 20.900) ili lekara (1980.: 1.434; 1985.: 4.119; prema informaciji Saveznog zavoda za rad).

U svakom slučaju ovo ne treba shvatiti kao da su svi u istoj meri pogođeni nezaposlenošću (vidi napred). Uprkos ovoj grup- nospecifičnoj širokoj raspodeli, dve trećine radnosposobnih osoba nisu lično morale da iskuse nezaposlenost. Od 33 miliona registrovanih slučajeva otpada „samo" 12,5 miliona ljudi, a to opet znači daje u prošeku svaki pogođeni bio bez posla dobrih 1,6 puta.

Posebno obeležje masovne nezaposlenosti je ova dvoznač- nost: sa jedne strane, rizik da se bude i ostane bez posla punom snagom pogađa ionako već zapostavljene grupe (zaposlene majke, osobe bez profesionalne kvalifikacije, bolesne osobe, starije osobe i strance, kao i slabo kvalifikovanu omladinu). Pri tom statistika o nezaposlenima više ne registmje porast njihovog broja. Ali ovim faktorima rizika - ma kako istrajno se u njima ispoljava i obeležje društvenog porekla - ne odgovaraju društveni odnosi, često ni „kultura siromaštva". Ovde se sve veća nezaposlenost (a kao posledica njenog trajanja: siromaštvo) sreće sa individualizacijom lišenom klasnih odnosa. Sa dinge strane, konstantnost brojki - daleko iznad dva miliona već više godina i sa stabilnim izgledima za devedesete - stvara pogrešku predstavu o tome kako nezaposlenost odmah ulazi u život kao trajni fatum, a ne često prvo tihim koracima kao nešto što je prolazno, što dolazi i odlazi, dolazi i odlazi, i onda se u nekom trenutku spusti, nastani, u stvari se težinom razočarane savlađanosti ugnezdi u samu dušu.

Poslužimo se za ovo Šumpeterovom (Schumpeter) metaforom: autobus masovne nezaposlenosti zauzela je jedna grupa stalno nezaposlenih, koji sedenjem manifestuju svoj položaj. Inače, vlada opšte dolaženje i odlaženje. Stalno ulaze nove osobe, a druge izlaze. Iz ovog opšteg tamo-amo mogu se, doduše, sa spoljne tačke posmatranja - recimo iz ptičije perspektive jednog helikoptera koji leti iznad autobusa - izvući neka obeležja i ustanoviti odgovarajuće grupacije. Za one koji uče

158 Ulrih Bek

stvuju u neposrednom opažanju radi se o jednoj nasumice skupljenoj gomili ljudi, koji trenutno sede jedni pored drugih, pojedincima koji čekaju izlaz. Kao u podzemnoj železnici. Putuje se nekoliko stanica, a onda se ponovo izlazi. Kod ulaženja se već misli na izlaženje. Ljudi se nekako zbunjeno susreću. Hteti izaći, što svako već nosi sa sobom, kao što svako ima posebnu priču na usnama u vezi sa ulaženjem, naravno, ne zbližava. Samo noću, kada voz stoji, počinju oni koji u opštem guranju ka vratima, koja se uvek brzo automatski zatvaraju, nisu uspeli da izađu (koji to, kako to posmatrač spolja ume da saopšti rečima koja su slaba uteha, „statistički" gledano uopšte nisu mogli da postignu - broj je visok i konstantan), da oprezno kroz rešetke krivice, koju su sebi sami dodelili, idu jedni ka drugima ispruženih ruku i razgovaraju jedni sa drugima.

Pretežna većina nezaposlenih za sebe i drage - još - ostaje u sivoj zoni dolaženja i odlaženja. Klasna sudbina je rascep- kana u svoje najmanje jedinice - u „prolazne životne faze". Ona rešeta biografije, pojavljuje se ovde i tamo (prelazi granice koje su joj ranije bile svete), ponovo odlazi, ostaje duže, oko- reva, ali u ovim „kriškama životnih faza" postaje ponovo jedan gotovo „normalan" međudogađaj profesionalne standardne biografije čitave jedne generacije. To je ono bivstvovanje nomada, specifično po fazama života, koje vodi masovnu nezaposlenost u uslovima individualizacije (sa u međuvremenu znatnim tendencijama ka ustaljivanju), koja u isto vreme čini mogućom protivurečnost: masovnost i izolovanost „sudbine", brojke od čije visine se vrti u glavi i konstantne brojke, koje se ipak nekako krune, jedna usitnjena, ka unutra okrenuta masovna sudbina, koja svojom neumitnom snagom pojedincu glasom ličnog promašaja prikriva svoju milionsku veličinu, a pojedinačno gori u duši.

Preneto na statistiku o nezaposlenima, to znači: slučajevi nezaposlenosti koji su registrovani u birou rada ne dopuštaju nikakvo izvođenje zaključaka o pojedincima. Kao prvo, mnogo više osoba može privremeno da bude pogođeno nezaposlenošću od onoga što iskazuje konstantnost brojki. Kao drugo, iste


osobe mogu sa prekidima više puta u jednom vremenskom periodu da budu prijavljene kao nezaposlene. Preneto na metaforu sa vozom: broj mesta za stajanje i mesta za sedenje ne poklapa se sa rekom ljudi, obuhvaćenom dolaženjem i odlaženjem. Ali u ulasku i izlasku ima i često istih liea i nekih stalnih gostiju, tako da i brojanje ovih reka ljudi direktno ništa ne kaže o tome koliko ljudi je zaista pogođeno nezaposlenošću: slučajevi, dolasci i odlasci i osobe rasturaju se u raspodeli koja je specifična, po životnim fazama. Srazmerno veliki jeste efekat širenja. Nezaposlenost u svojoj raspodeli kao pojedinačna sudbina, koja je specifična za životne faze, nije više sudbina klasa ili perifernih grupa, već se generalizovala i normalizovala.

Ova, po životnim fazama specifična, raspodela karakteristična je i za novo siromaštvo. Ona objašnjava ambivalentnost u kojoj se ono širi, jača, a ipak okreće u privatno, ostaje skriveno. Pri tom ono što je prolazno ni u kom slučaju ne mora da prođe, a za sve više ljudi i ne prolazi, ali se prvo pojavljuje kao prolazni događaj. Ženama u posebnoj meri preti zapadanje u siromaštvo. Karakteristično je da razlog tome nije nedostatak obrazovanja ili poreklo. Mnogo više je razvod postao značajan faktor, koji - posebno majke sa decom - potiskuje u životne uslove ispod egzistencijalnog minimuma. I ovde važi da mnogi ne žive u uslovima koji odgovaraju stereotipu donjeg društvenog sloja. Siromaštvo je za njih često jedan «7<?d«događaj. One su (takoreći, a delom i stvarno) samo „za jedno venčanje" udaljene od savlađivanja siromaštva. Ako se ne mogu otresti siromaštva, one su mu u svakom slučaju mnogo bespoštednije izložene, jer nisu upoznate sa mogućnostima zaštite i društvenim manirima kulture koja zna da živi sa siromaštvom.

Shodno tome, novo siromaštvo se sakriva iza vlastita četiri zida, koja to dešavanje ovde ima, aktivno sakriveno u obeležju skandala. Nije jasno šta je lošije - biti otkriven ili ne biti otkriven, morati primati pomoć ili se nje i dalje lišavati. Brojke su tu, ali se ne zna gde su ljudi. Postoje tragovi. Odjavljen telefon. Iznenadno istupanje iz kluba. Ali oni samo još jednom

160 Ulrih Bek

upućuju na zidove prividne privremenosti, sa kojom se novo siromaštvo okružuje čak i tamo gde je postalo konačno.

To je razvoj sa takve dve oštrice da se, u stvari, o njemu može govoriti samo rečenicama sa dvostrukim značenjem, koje uvek kažu i suprotno. Na taj način izbija skandal o konstantnoj masovnoj nezaposlenosti od preko dva miliona sa dugoročnim izgledima. Masovna nezaposlenost, rastavljena u (prividno) prolazne faze, čisti se pod tepih normalnosti. Nezaposlenost u ovom redu vrednosti prihvata se bez političke povike, takoreći deindividualizuje. Ona se pojavljuje nekako kao „ugašeni barut", čija eksplozivnost nije uništena i sasvim neočekivano može da se aktivira.

U uslovima ove skandalozne masovne nezaposlenosti ova forma raspodele ima onda i aspekte ublažavanja. Tamo gde je nezaposlenost stvarno prolazna, raspoređuje se na mnoga pleća, više ne pogađa svom žestinom jednu klasu, nego se na izvestan način demokratizuje. Ni „oni gore" sada više nisu sigurni u pogledu nezaposlenosti. Još jednom se mora reći da se u ovome u isto vreme krije i otrov koji povezuje i parališe političke snage. Drugim rečima, u ovom delu demokratizacije masovne nezaposlenosti je i deo preraspodele oskudice, jedan deo ujednačavanja šansi nadole.

Ovome odgovara određen biografski obrazac raspodele. Ono što se ranije udeljivalo kao grupna sudbina, danas se - uz mnoga ograničenja - raspoređuje takoreći biografski poprečno, Šematski iskazano, antagonizmi društvene nejednakosti ponovo se pomaljaju kao antagonizmi životnih faza unutar jedne biografije. Ovde se naravno preteralo sa formulacijom. Prenaglašava se saglediva tendencija da biografije individualizacijom postaju raznovrsnije, sa više suprotnosti, lomnije, nesigurnije, podložnije katastrofalnim rušenjima, ali i šarolikije, obimnije, protivurečnije, sve do činjenice da je sve veći broj ukupne populacije bar „prolazno" izložen nezaposlenosti (i siromaštvu).

Poleđina ove prolaznosti sa kojom dolazi nezaposlenost jeste pretvaranje spoljnih uzroka u sopstvenu krivicu, a problema sistema u lični neuspeh. Prolaznost koja se tek u stalnim i


neprestanim pokušajima pretvara u trajnu nezaposlenost, koja više nije prolazna, jeste put do raspeća samosvesti. U kontinuiranom isključivanju mogućeg, nezaposlenost, dakle, nešto spoljašnje, korak po korak se utiskuje u osobu, postaje njena osobina. Novo siromaštvo je pre svega, ali ne samo, jedan materijalni problem. On je i samouništenje, koje se uz nemo prihvatanje odvija u ritualnom prolaženju uzaludnih pokušaja otklanjanja, sa kojim ispod površine buja masovna sudbina.

Ovaj odnos se možda ublažava i znanjem o uzrocima, statističkim potvrdama masovnog karaktera nezaposlenosti, ali se stvarno ne prekida. Ukazivanje na „društvenu uslovljenost" ostaje samo ukazivanje, ono ne odgovara životnim uslovima. Brojke i život kreću se u različitim pravcima. Slučajevi nisu ljudi. Brojke obaveštavaju o životu koji one više ne umeju da interpretiraju, da odrede. One ukazuju na izgubljenu sigurnost, na bedu koja se širi, ali to ne povezuju, ne ukidaju njihovu izolovanost. One su način da se registruju tragovi koje ono što je kolektivno izolovano ostavlja za sobom. One su time i apstraktan imenilac, kojim pojedinci mogu da saznaju o svom kolektivitetu, tačnije, da čuju. Brojke postaju rezervna stvarnost jedne društvene stvarnosti, koja samu sebe ne poznaje. One su preostale „klasne čaure", koje se skupljaju u apstraktnosti statistike. Ono što se krije iza brojki individualizacijom je nestalo iza zidova pojedinačnog slučaja i sve je teže odatle ga izmamiti.

Naposletku ovi pokušaji da se iščupa iz klišea „ženskih" i „muških" uloga i da se za sopstveni život izbori nešto malo sa- moopredeljenja čak otkrivaju pozadinu, pred kojom se opasnost od nezaposlenosti može pretvoriti i u šansu. Ono što je XIX vek nazvao „proletanzacijom" stiče tako i sjaj jednog društvenog kretanja u neko „drugo" društvo. Nastajuće društvene nejednakosti delimično se slamaju u jednom drugačijem tipu dru- štveno-kulturnog horizonta očekivanja, koji više ne zastupa onako čvrsto samorazumljivost jednog statusno i dohodovno orijentisanog mišljenja o usponu, koje se naposletku zasniva na konstataciji društvene nejednakosti. Ovde se suštinski zahtevi

162 Ulrih Bek

za „smislom rada", njegovom društvenom koristi, za onim što se naziva „ispunjen život" takmiče sa vrednostima ekonomskih sigurnosti i statusa. U ekstremnom slučaju može čak neki samo- ispunjeni i smisaoni rad, koji se iskopa uprkos premoći datih odnosa, da nadigra „obesmišljenost" jednog dohodovno sigurnog i statusno orijentisanog rada u industriji ili birou. Kao posledica ovoga nejednakosti zalaze korak dalje u sociokulturnoj promeni životnih stilova i načina življenja, kao i u njoj sadržane fluktuacije merila. Na kraju nije jasno, da li je otu-đenje jedne ekonomski i društveno sigurne egzistencije bilo veće od otuđenja u ekonomski nesigurnoj borbi za nove načine življenja. Upravo ova promena kulture i nestajanje strogih merila raspodele, koji su u proteklim vekovima pustili da u društvu kritika nejednakosti postane oružje, jeste veo iza kojeg se razvodnjavaju čak sve oštrije nejednakosti i koji, s obzirom da apsorbuje otpore, ponovo doprinosi njihovom pojačavanju.

5. Scenariji budućih razvoja

Šta se zapravo događa - to je pitanje koje postaje glavna tema rasprave - kada u toku istorijskog razvoja kopni životni identitet društvenih klasa, a istovremeno se pojačavaju društvene nejednakosti? Šta se događa kada se proširuju rizici dohodovnog rada, ali ne prema modelu „proletarizacije" velikih grupa, nego usitnjene u prolazne i ne više prolazne životne faze nezaposlenosti, hipozaposlenosti, siromaštva? Da li je to kraj klasa ili početak jednog novog netradicionalnog formiranja klasa? Može li se još uopšte shvatiti stanje jedne nejednake društvene strukture u procesu individualizacije u hijerarhijskom modelu društvene nejednakosti? Da li individualizacije idu naruku ili utiču na nastajanje novih vrsti (na primer, posredstvom masovnih medija), koje slede jedan potpuno drugi ritam, ali imaju i druge domete? U kojim pravcima se odvija individualizacijama pokrenuto traganje za novim socijalnim identi


tetima, načinima življenja i političkim učešćem i u koje konflikte i protivurečnosti su oni uvučeni?

Ovde se protivstavljaju tri razvojne varijante, koje se ni u kom slučaju ne isključuju:

(1) Kraj tradicionalnog klasnog društva jeste početak eman-cipacije klasa iz regionalnih i partikularnih ograničenja. Počinje novo poglavlje istorije klasa, koje tek treba napisati i rastumačiti. Detradicionalizaciji klasa u kapitalizmu socijalne države mogla bi da odgovara modernizacija formiranja klasa, koja zahvata nastali nivo individualizacije, resocijalizuje ga i repo- litizuje.

(2) U toku pokazanog razvoja radna organizacija i radno mesto gube značaj kao mesta stvaranja konflikata i formiranja identiteta. Stvara se novo mesto nastajanja društvenih veza i konflikata: uređivanje i uobličcivanjeprivatnih društvenih odnosa, načina života i rada; shodno tome dolazi do nastajanja novih društvenih mreža, identiteta i pokreta.

(3) Sve jače se sistem pune zaposlenosti otcepljuje od sistema fleksibilne, pluralizovane, individualizovane hipozaposlenosti. Nejednakosti, koje postaju sve veće, i dalje ostaju u sivoj zoni. Životno težište premešta se sa radnog mesta i organizacija u uobličavanje i oprobavanje novih životnih formi i stilova. U prvi plan dolaze antagonizmi između žena i muškaraca, koji nastaju razbijanjem forme porodice.

Nastajanje nestaleških klasnih solidarnosti

Novo siromaštvo gubi se u svojoj nemosti i u njoj raste. Ovo je koliko skandalozno toliko i teško stanje, kome je hitno potrebno političko i organizacijsko branilaštvo. Bez toga sama ova činjenica ostaje sakrivena u svojoj nepostojećoj samosvesti. Međutim, siromaštvo, koje se razvija iz klasnih kolektora socijalnih struktura i klasnih političkih organizacija, koje se u individualizaciji i gubi i pojačava, time još dugo neće nestati. Naprotiv, ono će postati izraz masovne labilizcicije egzisten

164 Ulrih Bek

cijalnih uslova u kapitalizmu socijalne države. Politička delotvomost egzistencijalnih uslova je isto toliko nova koliko i neprocenjiva i globalna. Na čemu se onda zasniva utisak o „bezazlenosti" ovog razvoja? On visi o dve svilene niti: na dolaženju i odlaženju u milionskom vozu masovne nezaposlenosti i na susretu nezaposlenosti sa jednom istorijski predodređenom, sociokulturnom fazom oprobavanja, u kojoj linije biografija moraju da se lome i ponovo ,,do-žive" (u aktivnom smislu reči). Ali obe stvari mogu se okrenuti upravo u su-protnom smeru: najmanje jedna trećina aktivne dohodovne populacije nije samo ugrožena nezaposlenošću, nego ju je već najmanje jedanput osetila na sopstvenoj koži. Brojke registrovane trajne nezaposlenosti ukazuju jaku tendenciju naviše. Dubokim nespokojima u pogledu onoga u životu što je po sebi razumljivo: odnosi između polova, brak, porodica i ugroženi civilizacijski položaji, pridružuje se globalna materijalna nesigurnost u vođenju života, gde konstantne brojke nezaposlenih iznad dva i po miliona pokazuju samo vrh ledenog brega. Nije samo alarmantan aktuelni materijalni proboj, koji se lspo- Ijava u porasUi broja primalaca socijalne pomoći i skitnica. Uz ovo velikim delom dolazi globalni šok materijalne nesigurnosti iza još netaknutih fasada normalne egzistencije sve do porodica kvalifikovanih radnika, koje su se na najbolji mogući način integrisale i koje dobro zarađuju, i porodica viših službenika. Ovaj eho-efekat širenja masovne nezaposlenosti jasno se naslućuje u zjapljenju više od dva i po miliona „slučajeva" i mnogo više od četrnaest miliona ljudi koji su time pogođeni. Druga strana demokratizacije masovne nezaposlenosti jeste njen izvoz u nekadašnje rajeve za zapošljavanje. Nezaposlenost, ali bez mene" više ne postoji. Kao avet ugnezdi se (gotovo) svuda i počinje da hara i u gradskim četvrtima, razmaženim dobrim standardom, i stanovima za odmor. Naprotiv, strah se ne može odagnati time što se, u najgorem slučaju, i dalje prima socijalna pomoć o kojoj jedan prosečan Indijac može samo da sanja. Vožnja mercedesom isto onoliko je rizična koliko i polovnim folksvagenom. Uklanjanje straha - a ne željeni san o socijalnoj


pomoći za ljude iz Trećeg sveta - jeste politički faktor koji de- terminiše budućnost u (nekadašnjoj) zemlji privrednog čuda, Saveznoj Republici Nemačkoj.

Ni kad se ima u vidu ova pozadina, ne dobija se na uver- ljivosti ako se govori u tradicionalnim klasnim kategorijama. Diskusiju o radničkoj klasi i radničkom pokretu u drugoj polovini XX veka karakteriše jedna pogrešna alternativa. Na jednoj strani se uvek novim argumentima ukazuje da se položaj radnika u kapitalizmu znatno poboljšao (materijalno blagostanje, otvaranje šansi za obrazovanje, sindikalno i političko orgam- zovanje, a time izvojevana prava i društvene sigurnosti). Na dragoj strani se kaže da su uprkos svim poboljšanjima klasnog položaja, tj. odnosi dohodovnog rada i u njima sadržane zavisnosti, otuđenja i rizici ostali nedirnuti, čak da su se proširili i pojačali (masovna nezaposlenost, dekvalifikacija itd.). Tamo je cilj argumentacije: dokaz o ukidanju, a ovde: dokaz o kontima tetu radničke klase - sa političkim procenama koje su svagda sa tim povezane.

U oba slučaja se razvoj o kome ovde diskutujemo pogrešno shvata, naime, da se ukida istorijska simbioza staleža i klase i to tako, da sa jedne strane iščezavaju staleške subkulture, a da se u isto vreme sa druge strane generalizuju osnovna obeležja klasnog karaktera. Ovakvim detradieionalizovanjem društvenih klasa u socijalnoj državi sve manje je moguće da se nastajanje solidarnosti, specifičnih po grupama i radnicima, utvrdi na istorijskom arhetipu „proleterskog radnika u proizvodnji". Priča o „klasi radnika", „klasi službenika" itd. gubi svoju životnu evidentnost, čime otpadaju osnova i referencijalna tačka beskonačne razmene argumenata u vezi sa tim da li se proletarijat „pograđanio" ili se službenik „proletarizovao". U isto vreme dinamika tržišta rada zahvata sve veće krugove populacije; grupa onih koji ne zavise od plate sve je manja, a grupa onih koji navaljuju na tržište rada (žene!) sve je veća. Uprkos svim razlikama rastu i zajedništva, naročito zajedništ\>a usled rizika, nezavisno od razlika u visini dohotka, obrazovanja.

166 Ulrih Bek

Posledica ovoga je da se sa jedne strane znatno proširuje moguća i stvarna klijentela sindikata, ali se sa druge strane i ugrožava na nov način. U slici proletarizacije odmah je zamišljeno i ujedinjavanje pogođenih evidentnošću materijalne pauperizacije i iskustva otuđenosti. Ali sami rizici dohodovnog rada ne stvaraju nikakva zajedništva. Za njihovo savlađivanje potrebne su društveno-političke i pravne mere, koje sa svoje strane izazivaju individualizacije socijalnih zahteva, a prvo se moraju učiniti spoznatljivim - u svom kolektivitetu - i to suprotno od individualno-terapeutskih načina lečenja. Tako sindikalne i političke forme rada konkuiišu mdividualizujućim pravnim, medicinskim i psihoterapijskim staranjima i kompenzacijama, koje u određenim uslovima mnogo konkretnije i za pogođene evidentnije mogu da savladaju nastala oštećenja i opterećenja.

Od porodične ka političkoj privatnosti

Mnoga sociološka istraživanja pedesetih i šezdesetih godina dokazala su da se u svim zapadnim industrijskim zemljama odnos ljudi prema radu može razumeti tek u ukupnom kontekstu porodičnog života i života na poslu. Gotovo bez izuzetka se može videti d a j e i kod industrijskih radnika težište života u porodici, a ne u iskustvu dohodovnog i industrijskog rada.

Ovaj potpuno ambivalentan razvoj privatne sfere, forsiran industrijom kulture i industrijom slobodnog vremena, nije samo ideologija, nego jedan realan proces i jedna realna šansa za samooblikovanje životnih uslova. Ovaj proces imao je samo svoj početak u porodičnoj privatnosti, kakav je bio gotovo bez izuzetka pedesetih i šezdesetih godina. Ali on može da, što se u međuvremenu jasno pokazalo, poprimi raznovrsne pojavne forme i da razvije sopstvenu dinamiku, koja konačno - u promeni značenja porodice i seksualnosti, braka i roditeljstva, ali i u brzoj promeni alternativnih kultura - i iznutra puni ovu političku privatnost i širi granice između privatnosti i javnosti


ili pušta da one nestanu. Na sasvim nov način i možda jednim dubljim zahvatanjem od političkih reformskih pokušaja ovde se permanentnom praksom „drugačijeg činjenja na malo" preko permanentne erozije i evolucije sociokulturnih životnih formi društveno-politička struktura stavlja pod pritisak promena i prilagođavanja. U tom smislu je detradicionalizacija poslednjih decenija oslobodila jedan proces učenja, čiji se istorijski efekti (npr. na odnose u vaspitanju i na odnose medu polovima) očekuju s nestrpljenjem.

Pedesetih i šezdesetih godina ljudi su na pitanje kojim ciljevima teže odgovarali jasno i nedvosmisleno u kategorijama „srećnog" porodičnog života, sa planovima za porodičnu kuću, novi auto, dobro obrazovanje za decu i povećanje svog životnog standarda. Danas mnogi o tome govore jednim drugačijim jezikom, koji se - nužno neodređen - kreće oko „samoostva- renja", „traganja za vlastitim identitetom", „razvoja ličnih sposobnosti" i koji ima za cilj „ostajanje u pokretu". To ni u kom slučaju ne pogađa sve populacione grupe u istoj meri. Ova promena je velikim delom proizvod mlade generacije, boljeg obrazovanja i većeg dohotka, dok starije, siromašnije i slabije obrazovane populacione grupe ostaju jasno vezane za vrednosni sistem pedesetih godina. Konvencionalni simboli uspeha (dohodak, karijera, status) za mnoge više ne zadovoljavaju novopro- buđene potrebe za samonalaženjem i samopotvrđivanjem, njihovu glad za jednim „ispunjenim životom".

Posledica je da ljudi sve naglašenije zapadaju u lavirint nesigurnosti u sebe, samopreispitivanja i samopotvrđivanja. (Neprestano) vraćanje pitanjima: „Da li sam zaista srećan?", „Da li sam zaista zadovoljan sobom?" „Ko je zapravo onaj koji ovde kaže 'ja' i postavlja pitanja?" vodi uvek u nove mode odgovora, koje se na razne načine pretapaju u tržišta za eksperte, industrije i religijske pokrete. U potrazi za samoispunjenjem ljudi po turističkom katalogu putuju u sve tačke na Zemljinoj kugli. Rasturaju najbolje brakove i stalno se u brzom sledu upuštaju u nove veze. Prekvalifikuju se. Poste. Džogiraju. Iz jedne grupne terapije idu u drugu. Opsednuti željom za samoostvarenjem,

168 Ulrih Bek

čupaju svoje korene, kako bi mogli da provere da li su njihovi koreni zaista zdravi.

Ovaj vrednosni sistem istovremeno sadži i postulate jedne nove etike, koja počiva na principu „dužnosti prema samom sebi". Za tradicionalnu etiku ovo predstavlja jednu protivureč- nost, pošto dužnosti imaju društveni karakter i činjenje pojedinca usklađuju sa celinom i sa njom ga povezuju. Stoga se ove nove vrednosne orijentacije i olako (pogrešno) shvataju kao izraz egoizma i narcizma. Ali time se ne prepoznaje suština onog novog koje se ovde pojavljuje. Ono se usmerava na sa- moprosvećivanje i samooslobađanje kao svojevoljan, životno praktičan proces; ovo uključuje i traganje za novim društvenim vezama u porodici, na poslu i u politici.

Politička moć radničkog i sindikalnog pokreta bazira se na organizovanom uskraćivanju radnog učinka putem štrajka. Nasuprot tome, politički potencijal razvijajuće privatne sfere leži u opažanju mogućnosti samooblikovanja, u tome da se direktnim aktom drugačijeg činjenja krše i prevaziđu duboko ukorenjene kulturne izvesnosti. Ilustrujmo ovo na jednom primeru: „Moć" pokreta žena bazira se i na preoblikovanju svakidašnjice i stvari koje se razumeju po sebi, koje se protežu od porodične svakidašnjice preko svih oblasti formalnog rada i pravnog sistema do različitih centara odlučivanja i koja politikom „uboda igle" traži bolne promene za „staleški" obeležen i zatvoren svet muškaraca. Ako se ovo uopšti, onda znači da u iskustveno mogućem ugrožavanju svesno opaženih, ekspanzivno razvijenih privatnih sfera delanja i odlučivanja leži ona varnica, koja danas (drugačije nego u vremenima, determi- nisanim klasnom kulturom) raspiruje socijalne konflikte i pokrete.

Individualizovano „društvo nesamostalnih"

Motor individualizacije radi punom parom i stoga ne može da se shvati kako uopšte mogu da se zasnuju novi, trajni


društveni odnosi u životu, poredivi sa dubinskom strukturom socijalnih klasa. Nasuprot tome bi upravo narednih godina trebalo da se radi savlađivanja nezaposlenosti i oživljavanja privrede uvedu društvene i tehnološke inovacije koje bi otvorile nove dimenzije procesa individualizacije. To se odnosi na stvaranje fleksibilnih odnosa na tržištu rada, a naročito na uvođenje novih regulativa za radno vreme, ali se odnosi i na uvođenje novih informacionih i komunikacionih medija. Ako se ova procena pokaže tačnom, nastaće jedan čudan prelazni stadijum, u kome će se susresti preostale nejednakosti ili nejednakosti koje se pojačavaju sa elementima jednog detradicio- nalizovanog i lndividualizovanog „postklasnog društva", koje nema ničeg zajedničkog sa vizijama Marksovog besklasnog društva:

(1) Društvene institucije - političke partije, sindikati, vlade, zavodi za socijalnu pomoć itd. — postaju konzervatori jedne društvene stvarnosti, koje je sve manje. Biografske slike klase, porodice, posla, žene, muškarca gubeći svoj stvarni sadržaj i vodeću snagu u budućnosti konzervišu se u „starateljskim institucijama" i dokazuju u odnosu na „devijantne" razvoje i orijentacije. Nedostajuća klasna svest uči se ponavljanjem na kursevima za obuku. Stalnim biračima koji politički „varaju" svoje stranke naređuje se da se vrate zaklinjanjima u ,,demokratiju raspoloženja javnosti". Jedno društvo s one strane industrijskog društva otcepljuje se od jednog u institucijama konzerviranog industrijskog društva, koje svet više ne razume. Parafrazirajući Brehta moglo bi se reći: sve više i više dolazimo u situaciju, u kojoj se vlade vide nagnane da ponište narod, a društva ne mogu a da ne otpuste svoje članove.

(2) Socijalne klasne razlike gube svoj životni identitet, a sa njima nestaje ideja društvene mobilnosti u smislu promene pojedinaca među iskustvenim velikim grupama, koja je u ovom veku dobrim delom bila društvena i politička tema velike snage u pogledu stvaranja identiteta. Ali time se nejednakosti ni u kom slučaju ne eliminišu, nego se samo redefinišu u individualizaciju društvenih rizika. Posledica ovoga je da se dru

170 Ulrih Bek

štveni problemi direktno transformišu u psihičke dispozicije: u lična nezadovoljstva, osećaje krivice, strahove, konflikte i neuroze. Tako nastaje - dosta paradoksalno - jedna nova neposrednost između pojedinca i društva, neposrednost krize i bolesti u smislu da se društvene krize pojavljuju kao individualne i da se više ne opažaju ili samo veoma indirektno u svojoj društvenosti. Ovde leži koren sadašnjeg „psihotalasa", U istoj men dobija na značaju mišljenje o individualnom radnom uspehu, tako da se može reći da će društvo usmereno na radne rezultate sa svojim mogućnostima (prividnog) priznavanja društvene nejednakosti tek u budućnosti razviti svu svoju problematiku.

(3) I ovde su ljudi radi savlađivanja društvenih problema prinuđeni na društvene i političke koalicije. Ali one ne moraju da se stvaraju po nekoj šemi, na primer, klasnoj šemi. Izolaciju jednih prema drugima osamostaljenih privatnih egzistencija društveno-politički pre mogu da probiju različite vrste događaja i razvoja. Shodno tome se punktuelno, situaciono i tematski sklapaju i ponovo raskidaju koalicije naizmenično različitih grupa iz različitih položaja. Može se istovremeno, na primer, radi otklanjanja buke od aviona, stupiti u koaliciju sa savezni-cima u nekoj građanskoj inicijativi, biti član Sindikata metalske industrije, a politički se desno opredeliti. Koalicije su u tom smislu savezi sa određenim ciljem koji zavise od situacije i osoba u individualnoj borbi za egzistenciju na različitim društveno predodređenim borilištima. Ovde se jasno može videti kako u toku procesa individualizacije linije i teme sukoba doživljavaju jednu karakterističnu pluralizaciju. U individualizovanom društvu sprema se teren za nove, raznovrsne konflikte, ideologije i koalicije koje prevazilaze dosadašnje šematizacije: više ili manje tematski specifični, ni u kom slučaju jedinstveni, nego vezani za situacije i pojedince. Nastajuća društvena struktura postaje podložna modernim temama i konfliktnim modama, koje forsiraju masovni mediji.

(4) Trajne linije sukoba sve više nastaju duž „doznačenih" obeležja, koja su kao i ranije vezana za zapostavljenosti: rasa,


boja kože, pol, etnička pripadnost (strani radnici na privremenom radu), starosno doba, telesna oštećenja. Ove vrste ,,kva- ziprirodom određenih" nejednakosti dobijaju u uslovima progresivne individualizacije posebne šanse u pogledu organizovanja i politizacije 11a osnovu njihove neizbežnosti, njihove vremenske postojanosti, njihove protivurečnosti u odnosu na princip rada, njihove konkretnosti i direktne opažljivosti 1 time omogućenih ldentiflkacionih procesa. Pri tom dve epohalne teme dolaze u prvi plan: ugroženosti (svetskog) rizičnog društva (vidi Prvi deo) i do sada za porodicu vezani antagonizmi između žena i muškaraca.

Jezički barometar pokazuje oluju: „The war over the family" (Berger i Berger), „The battle of the sexes" (Erenrajh/Ehren- reich) ili „teror

intimnosti" (Senet/Sennett). Da bi se pokazalo stanje medu polovima sve češće se poseže za ne baš miroljubivim vokabularom. Onaj ko jezik prihvata kao stvarnost, mora da misli da su se ljubav i intimnost preokrenuli u svoju suprotnost. Izvesno je da su to jezička preterivanja u takmičenju za javnu pažnju. Ali ona ukazuju i na veliku nesigurnost, ra -njivost i: „naoružanu bespomoćnost" sa kojom se muškarci i žene konfrontiraju u svakidašnjici braka i porodice (ili onoga što je od toga ostalo).

Kad bi u pitanju bili samo porodica i brak! Ali onaj ko utvrđuje odnose među polovima samo na osnovu onoga što oni izgledaju da jesu: odnosi između polova uključujući teme o seksualnosti, nežnosti, braku, roditeljstvu itd. ne shvata da su oni to, ali u isto vreme i sve drugo: posao, profesija, nejednakost, politika, privreda. To je ona neizbalansirana mešavina svega, najrazličitijeg, koja čini sva ova pitanja tako zamršenim. Ko govori o porodici, mora da govori i o poslu i novcu, a ko govori o braku, mora da govori o obrazovanju, profesiji, mobilnosti, a,

Četvrti odeljak

Ja sam ja: o odnosima i konfliktimapolova unutar i izvan porodice

174 Ulrih Bek

u stvari, o 7?ejednakoj raspodeli, ne uzimajući u obzir sadašnje (gotovo) iste obrazovne pretpostavke.

1. O položaju muškaraca i žena

Da li je stvarno počela da se menja ova omnidimen- zionalnost nejednakosti između muškaraca i žena u Saveznoj Republici Nemačkoj u protekloj ili protekle dve decenije? Podaci govore dvoznačnim jezikom. Na jednoj strani su se dogodile epohalne promene, naročito na polju seksualnosti, prava i obrazovanja. Ali u celini (ne uzimajući u obzir seksualnost), ovo su pre promene u svesti i na papiru. Na drugoj strani, one su u suprotnosti sa konstantnošću u ponašanju i konstantnošću

položaja muškaraca i žena (naročito na tržištu rada, ali i u oblasti socijalne sigurnosti). Ovo ima - naizgled paradoksalan - efekat da više jednakosti još jasnije dovodi do svesti o nejednakostima, koje i dalje postoje i pojačavaju se.

Ova istorijski nastala mešavina nove svesti i starih uslova eksplozivna je u dvostrukom smislu: mlade žene su - izjednačavanjem obrazovnih mogućnosti i povećanom svešću o svom položaju - izgradile nadu u veću jednakost i partnerstvo u profesionalnom i porodičnom životu, koja se odnosi na suprotno usmerene razvoje na tržištu rada i u ponašanju muškaraca. Muškarci, obratno, praktikuju jednu retoriku

jednakosti, ne prelazeći sa reči na dela. Na obe strane nailazi se na tanak led iluzija: izjednačavanjem pretpostavki (u obrazovanju i pravu) položaji muškaraca i žena postaju još više nejednaki, još manje legitimni, a svest o njima još veća. Protivurečnosti između ženske nade u jednakost i realnosti nejednakosti, između muških slogana o zajedničkoj odgovornosti i zadržavanja starog dodeljivanja uloga zaoštravaju se i determinišu budući razvoj u potpuno protivurečnoj raznovrsnosti njihovog ispoljavanja u politici i na privatnom planu. Mi, dakle, stojimo tek na početku oslobađanja od „staleški" dodeljenih uloga polova - sa svim suprotnostima, mogućnostima i protivurečnostima. Svest ide


ispred uslova. Za neverovati je da neko može da vrati skazaljke na časovniku svesti. Mnogo činjenica govori u prilog predviđanju jednog

dugog konflikta: sukobi medu polovima odrediće godine koje dolaze. Ova teza treba prvo da se empirijski objasni na osnovu podataka o „omnidimenzionalnosti" položaja muškaraca i žena, a potom da se teorijski razradi.

Brak i seksualnost

U svim zapadnim industrijskim zemljama ima signala o sve većem

broju razvoda. Mada se Savezna Republika Nemačka - u poređenju sa npr. SAD - još mnogo ne ističe, i kod nas se u međuvremenu razvodi gotovo svaki treći brak (u velikim gradovima već gotovo svaki dragi, u malim gradovima i seoskim sredinama otprilike svaki četvrti) - sa tendencijom porasta. Do 1984. bilans razvoda mogao se porediti sa pozitivnim bilansom ponovnog venčavanja. U međuvremenu se sve manje razvedenih odlučuje na novi brak. To je u skladu sa opštim trendom smanjenja broja venčanja. Suprotno njemu raste kvota razvoda ponovo venčanih parova, kao i kvota razvoda za parove sa decom. Stoga raste i džungla roditeljskih odnosa: moja, tvoja, naša deca sa svagda sa tim povezanim različitim regulativama, osetljivostima i zonama konflikata za sve koji su time pogođeni.

Skokovit porast broja „nevenčanih brakova" u stvarnosti (verovatno) još više prevazilazi podatke zvanične statistike o razvodima i venčanjima. Procenjuje se da u Saveznoj Republici Nemačkoj trenutno između 1 i 2,5 miliona osoba živi u van- bračnim zajednicama. Ali nijedna statistika ne obuhvata razvode nevenčanih brakova. Pri tom se broj ove forme zajedničkog života učetvorostručio u protekloj deceniji. Začuđujuća je i samorazumljivost sa kojom je u međuvremenu opšte prihvaćen ovaj „konkubinat", koji je još šezdesetih godina bio sporan i suzbijan. Ova kvaziinstitucionalizacija vanzakonskih i vanporo- dičnih oblika zajedničkog života signalizira tempo promene, možda više nego i sam fenomen.

176 Ulrih Bek

Još šezdesetih godina su porodica, brak i profesija kao sprega životnih planova, životnih situacija i biografija znatno obavezivale. U međuvremenu su se po svim ovim tačkama otvorile mogućnosti izbora i prinude na izbor. Više nije jasno da li se čovek venčava, kad se venčava, da li zajedno živi a ne venčava se, venčava se a ne živi zajedno, da li prihvata i podiže dete unutar ili izvan porodice, sa onim sa kojim zajedno živi ili sa onim koga voli, a koji živi sa nekim drugim, pre ili posle karijere ili usred nje. Kako se sve to kratkoročno, dugoročno ili prolazno može spojiti sa prinudama ili ambicijama u pogledu obezbeđenja egzistencije, karijere, profesije svih onih koji u tome učestvuju. Sve takve vrste planiranja i dogovaranja u principu su raskidive i time sa manjom ili većom nejednakošću opterećenja, koja su u njima sadržana, zavisna od svoje legitimnosti. Ovo se može shvatiti kao odvajanje i diferencijacija

elemenata života i ponašanja, koji su (nekada) bili obuhvaćeni porodicom i brakom. Stoga će biti sve teže da se pojam i stvarnost dovedu u vezu. Jednoobraznost i konstantnost pojmova - porodica, brak, roditeljstvo, majka, otac itd. - pre- ćutkuju i prikrivaju sve veće mnoštvo

položaja i situacija koje se iza toga kriju (npr. razvedeni očevi, očevi jednog deteta, očevi koji sami podižu decu, očevi koji imaju vanbračnu decu, očevi koji su stranci, očusi, nezaposleni očevi, očevi koji vode domaćinstvo, očevi u stambenim komunama, očevi za vikend, očevi sa zaposlenom ženom itd; up. M. Rerrich 1986, str. 44).

Pri tom pravac ovog razvoja signalizira sastav domaćinstva: sve više ljudi živi samo. Broj

Rizično društvo 1 1 7

većini slučajeva reč je o starijim udovcima, pretežno udovicama (up. Statistisches Bundesamt (Hg.), 1983, str. 54).

Ali ove razvojne tendencije u odnosima između muškaraca i žena ne treba pravolinijski interpretirati u smislu sve veće anarhije i bežanja od

vezivanja. Postoji i trend u suprotnom smeru. Ipak se broju razvoda, povećanih za jednu trećinu, suprotstavljaju dve trećine nerazvedenih brakova i porodica (ma šta se iza toga krilo). Doduše, unutar jedne - generacije - a naročito kod devojaka - došlo je do upadljivih promena u seksualnom ponašanju. Tako je ranije samo mladim muškarcima - i to samo neoficijelno i gledajući im kroz prste - bilo dozvoljeno da imaju seksualna iskustva. Danas više od polovine svih devojaka (61%) otvoreno smatra d a j e za žene važno da imaju seksualna iskustva, čak svaka druga vidi izvesnu draž u tome da istovremeno ima dva prijatelja (Seidenspinner/Burger, 1982, str. 30). Međutim, ovo ne sme da nas zavara kako je i slobodnije seksualno ponašanje jako normirano. Omladina u većini slučajeva - čak i kada sumnja u ideale o braku i porodici - ne teži životu van braka i porodice. I danas je ideal stabilnog partnerstva u prvom planu. „Vernost se često pojavljuje kaonešto što se podrazumeva po sebi - samo - bezoficijelnihpotvrđivanja i prisila državnog prava i crkvenog morala" (K. Allerbeck, W. Hoag, str. 105). Razvoj je, dakle, dvoznačan. Na pitanje o kome se mnogo diskutovalo, odnosno da li brak i porodica pripadaju eposi koja nestaje, može se odgovoriti sa jednim jasnim i da i ne.

Obrazovanje, tržište rada i zaposlenost

Pravno izjednačavanje žene zacrtano je Ustavom Savezne Republike Nemačke. Ali suštinske nejednakosti u pravnom položaju uklonjene su tek 1977. novim zakonom o braku i porodici. Na papiru više nema nijedne norme koja različito tretira muškarca i ženu. Ženama se ostavlja mogućnost da zadrže svoje devojačko prezime. Odgovornost žena za domaćinstvo i poro-

178 Ulrih Bek

dicu, koja je do tada bila zakonski fiksirana, ukinuta je, a odluka o vođenju domaćinstva ostavljena je bračnim partnerima. Isto tako oboje imaju pravo da se bave dohodovnim radom. Roditeljsku brigu o deci otac i majka uprkos razlikama u mišljenju - tako doslovno glasi tekst Ustava - „moraju da pokušaju dausaglase" (up. Frauenlexikon, 1983, str. 79).

Pored ovog znatnog pravnog izjednačavanja muškarca i žene, verovatno je događaj koji najviše upada u oči u razvoju Savezne Republike Nemačke upravo revolucionarno izjednačavanje obrazovnih mogućnosti (up. u vezi sa ovim i sa razvojem dohodovnog rada kod žena gore izneto na str. 136 i si.). Još početkom šezdesetih godina bila je očigledna zapostavljenost devojaka u obrazovanju (iznenađujuće je daje u višim slojevima znatno veća nego u svim ostalim). Godine 1983. devojke su čak po nekim pitanjima premašile mladiće (npr. više ženske nego muške omladine teži da maturira; u pogledu završetka osnovnog školovanja mladići su u prednosti u odnosu na devojke). Ima i razvoja koji se kreću u suprotnom smeru. Tako se poređenjem završenog profesionalnog obrazovanja još uvek pokazuje jak pad kod žena (40% žena koje se bave dohodovnim radom, a samo 21% muškaraca početkom osamdesetih godina nemaju profesionalno obrazovanje). I spremnost maturantldnja da studiraju pala je u proteklih 10 godina sa 80% na 63% (a kod maturanata sa 90% na 73%). Kao i ranije, studentkinje su i dalje više zastupljene u određenim studijskim smerovima (preko 70% biraju oblasti duhovnih nauka, lingvistike i pedagogije). One se pre kvalifikuju za „niže" škole.

Izgleda da se ipak ne preteruje ako se - s obzirom na početnu situaciju - govori o feminizaciji obrazovanja u šezdesetim i sedamdesetim godinama. Ali ovu revoluciju u obrazovanju ne prati revolucija na tržištu rada i u sistemu zapošljavanja. Naprotiv, vrata koja su otvorena u obrazovanju... „ponovo se zatvaraju na tržištu zapošljavanja i rada" (G. Seiden- spinner/A. Burger, 1982, str. 11). Nasuprot malom porastu broja devojalca u „muškim profesijama" stoji golemo istiskivanje devojaka iz svih ostalih oblasti. „Integrisanje žena u rad", zahte-


vano (i podržavano) sedamdesetih godina, neprestano prati „stalešku zakonitost" obratne hijerarhije polova: što je neka oblast „centralnije" (defmisana) za društvo, što je neka grupa „moćnija", to je manje žena u njoj zastupljeno i obratno: što je neka oblast „perifernija", što je manje „uticajna" neka grupa, to je veća verovatnoća da će žene u tim poljima iskoristiti mogućnosti zapošljavanja. To pokazuju odgovarajući podaci u svim oblastima - politici, privredi, univerzitetu, masovnim medijima itd.

Na najvažnijim pozicijama u politici kao i ranije, žene su izuzetak. Sa jedne strane se prisustvo žena u političkim telima u kojima se donose odluke kontinuirano poboljšava od 1970, sa druge strane se njihov broj smanjuje što se više približavaju političkim centrima odlučivanja. Žene su najviše ušle u partijska tela (sa 14% 1970. na u prošeku 20,5% 1982). Njihov uticaj na karakterističan način preovlađuje kod zelenih (do 50%). U parlamentima broj žena raste odozgo nadole; najveći je na komunalnom nivou (broj žena u saveznim parlamentima kreće se između 6% i 15%; u opštinskim i gradskim skupštinama žene su zastupljene između 9,2% i 16,1%). U privredi je samo 2,7% žena, koje imaju dispoziciona ovlašćenja, što je veoma malo, dok je njihova prisutnost veća u manje uticajnim oblastima preduzeća (npr. personalni biroi). Na jednom višem stupnju slična je i slika u pravosuđu. Broj žena ovde je znatno veći (1977: oko 11% sudija, 10% državnih tužilaca, 7% advokata). Ali u „saveznim sudovima, tamo, dakle, gde se donose ustavne odluke našeg zakonodavstva, gde se daju decenijske smernice našem pravosuđu, žene (gotovo) da nemaju šta da traže" (B. Wiegmann, 1979, str. 130). Na fakultetima su žene u vrhu piramide radnih mesta - na profesorskim mestima platne grupe C 4 -još uvek izuzetak (1980. od ukupno 9.431 mesta samo 239 su zauzimale žene), dok nadole njihov broj kontinuirano raste (gotovo dvostruko veći je njihov broj u platnoj grupi C 3 i potom mnoštvo na nesigurnim mestima pomoćnog naučnog osoblja - naročito u „perifernim oblastima"). I u masovnim medijima ista slika: što se više penjete, to rede žene vode

180 Ulrih Bek

glavnu reč. Ako žene rade na televiziji, onda pretežno u oblasti koja je srednja po važnosti, i u „šarenim" resorima - ali manje u „važnim" političkim i privrednim tematskim oblastima, a gotovo nikada u savetu radija i televizije. Broj žena na vodećim pozicijama javno-pravnih institucija koje su spojene u radnu zajednicu iznosio je 1978. 3% (Frauen 80, hrsg. vom Bun-desminister für Jugend, Familie und Gesundheit, str.31).

Ovo ne dotiče Icvalifilcovani profesionalni rad mladih žena. Mlade žene su solidno obrazovane, a u odnosu na svoje majke (a delom i u odnosu na svoje očeve!) često postižu jasan napredak (v. napred, str. 136 i sl.). I ovde, u stvari, mir obmanjuje. U mnogim oblastima dohodovnog rada žene su osvojile „brodove koji tonu" . Tipične ženske profesije su često one čija je budućnost nesigurna: sekretarice, prodavačice, učiteljice, kvalifi- kovane industrijske radnice. Upravo tamo gde žene najviše rade dolazi do naročito jake racionalizacije ili postoje - rečnikom sociologa - „znatne rezerve za racionalizaciju". Ovo se upravo odnosi i na rad u industriji. Većinu „ženskih" radnih mesta - u elektroindustriji i prehrambenoj industriji, u industriji odeće i tekstilnoj industriji - delom karakterišu „zabrane mehanizacije", ali i „deficit mehanizacije" ili „preostali radovi" u visoko- mehanizovanim, odnosno poluautomatizovanim proizvodnim sistemima, koji će verovatno otpasti u budućim mikroelektron- skim talasima racionalizacije.

Ovo istiskivanje žena iz radnog odnosa odražava se već u razvoju nezaposlenosti. Broj žena koje su prijavljene kao nezaposlene poslednjih godina je bio uvek iznad broja muškaraca - sa


brovoljno - izlaze iz poslovnog života da bi bile domaćice. Tako se broj osoba koje, priključujući se broju nezaposlenih, povlače u „ostale nedohodovne delatnosti" - pretežno rad u kući - umnogostručio u proteklih deset godina (1970.: 6.000, ali 1982. već 121.000!). Drugim rečima, sve se menja: učešće u dohodovnom radu, neučešće u dohodovnom radu i siva nezaposlenost kod žena.

Ovaj deprimirajući razvoj na tržištu rada u jasnom je neskladu sa očekivanjima koja je izgradila i ispoljava nova generacija žena. Jedan od značajnih rezultata studije koju su objavili G. Zajdenšpiner i A. Bürger Devojke 82. (Mädchen 82) jeste činjenica da za devojke između 15 i 19 godina ostvarenje želje u vezi sa poslom stoji na prvom mestu - i da je rangirano više od venčanja i materinstva (str. 9). Ova velika motivisanost u vezi sa poslom i obrazovanjem kod mladih žena nailazi na suprotne razvojne tendencije tržišta rada i ostaje da se sačeka, kako će se ovaj „šok dodira sa stvarnošću" kratkoročno i dugoročno prevazići, privatno i lično.*

Oslobađanje iz „staleški" dodeljenih uloga polova nikada ne pogađa samo jednu stranu - ženu. Ono je moguće i to samo onoliko, koliko i ukoliko i muškarci promene ono što je za njih razumljivo po sebi i svoje ponašanje. Ono se ne vidi samo na novopostavljenim zaprekama sistema zapošljavanja nego i duž drugih osovina tradicionalnog „ženskog posla": svakodnevni rad u kući, rad sa decom, rad u porodici.

* Ova turobna slika ženske podprivilegovanosti u pozivu zaokružena je sa - u proseku - slabijom zaradom. Radnice u industriji zarađivale su 1982. godine sa 11,38 DM 73% satnice muškaraca (15,66 DM). Poređenje iz 1960. pokazuje da su se razlike u bruto zaradi

182 Ulrih Bek

Emancipacija žena i rad u porodici iz perspektive muškaraca

Reprezentativna empirijska studija Muškarac (Der Mann), koju su ujesen 1985. objavile S. Mec-Gekel (S. Metz- -Göckel) i U. Miler (U. Müller) pokazuje jednu ambivalentnu, ali u svojoj ambivalentnosti potpuno jednoznačnu sliku. Harmonično muško viđenje poretka polova, o čemu je još sredinom sedamdesetih pisala Helga Pros (Helge Pross) - „muškarac je jači, on želi posao i želi da bude hranitelj porodice; žena je slabija, ona želi svoju sadašnju ulogu u porodici i samo povremeno neki i to ne mnogo zahtevan posao i da može da se posveti muškarcu" (1978, str. 173) - je ustuknulo pred verbalnom oh>orenošću pri grčevitoj

nepromenljivosti ponašanja muškaraca. „Muškarci se dele prema svojim reagovanjima. Gde delaju glavom, ništa ne ostvaruju. Iza parola zajedništva faktički kriju nejednakost" (str. 18). Naročito se malo ili gotovo ništa nije promenilo u starim odgovornostima za domaćinstvo i decu. „Očevi ne kuvaju, ne peru, ne brišu. Oni gotovo uopšte ne učestvuju u kućnim poslovima. Zadovoljavaju se što finansijski doprinose vođenju domaćinstva i vaspitanju dece" (str. 21). Stoga „većinsko prihvatanje uloge muškarca koji vodi domaćinstvo važi samo za druge muškarce" (str. 63). Izvesnom lukavošću verbalne spretnosti istrajava se na starim odgovornostima. Za muškarce nema nikakve protivurečnosti u odbrani vlastite „slobode u pogledu kućnih poslova" i prihvatanja ravnopravnosti žena. Oni se upravljaju novim argumentima.

Pre deset godina većina muškaraca nedovoljnom kvalifikacijom objašnjava zapostavljenost žena u poslovnom životu. Pošto se ovi argumenti zbog ekspanzije obrazovanja nisu mogli dugo održati, danas se podižu drugi zaštitni bedemi: uloga majke. „61% muškaraca vidi u porodičnom opterećenju žene presudni razlog sprečavanja profesionalne karijere... Upitani kako jedna porodica sa decom (ispod deset godina) na najbolji način može među sobom da raspodeli profesionalni rad, vođenje domaćinstva i vaspitanje dece, većina muškaraca u Nemačkoj zauzima se za model: žena ostaje kod kuće, a muškarac radi


(80%)... Sve ovo u percepciji muškaraca ne predstavlja nikakvo zapostavljanje žena, već jednu zakonomernost... Pitanje žena pretvoriti u pitanje dece, jeste najstabilniji bastion protiv izjednačavanja žena" (str. 26 i sl.). Istorijska ironija je htela da u isto vreme jedan mali, ali sve veći broj muškaraca - očevi koji sami vaspitavaju svoju decu i vode domaćinstvo - upravo potkopava ovu arhaičnu poziciju.

Autorice dvoznačnom ironijom opisuju protivurečnost nove muške slike žena. „'Žena za šporetom' je prošlost. Autonomiji žena u odlučivanju pridaje se velika vrednost. Želi se samostalna žena koja zna šta hoće. Nova samostalnost žena je u tome da samostalno i odgovorno upravlja svojim stvarima (i stvarima ostalih članova porodice) i time doprinosi rasterećenju muškarca... U ovoj vrsti emancipacije muškarci nalaze čak puno pozitivnih strana. Probleme sa emancipacijom muškarci imaju kada 'samostalnost' žene preti da se okrene i protiv njih, kada pred njih postavlja zahteve i kada se ostvaruju interesi protiv njih" (str. 22 i sl.).

Prva istraživanja nestajuće manjine muškaraca, koji su zamenili uloge i postali novi očevi i staratelji domaćinstva, upotpunjuju ovu sliku (up. A. Hoff, J. Scholz, 1985). Prema njihovim podacima, to je odluka koja je samo uslovno dobrovoljna. Oni su sledili „želju ili zahtev bračnog partnera da može dalje da radi. U pojedinim slučajevima to je bio čak uslov za ostajanje u drugom stanju" (str. 5). Karakteristično je da staru ideologiju muškaraca o oslobađanju od kućnih poslova više ne zastupaju muškarci koji su sa ovih reči prešli na dela. „Značajno iskustvo muškaraca koji obavljaju kućne poslove jeste izolacija i osećaj neispunjenosti kućnim radom, koji se doživljava kao monotona rutina" (str. 17). Muškarci koji obavljaju kućne poslove pate od sindroma žena koje obavljaju kućne poslove: nesagledivost posla, nemanje priznanja, nemanje samosvesti. Jedan od njih kaže: „...najgore je čišćenje, najneprijatnije, stvarno odvratno... to se stvarno upozna tek kada se radi svakoga dana, kada se, recimo, petkom nešto spremilo, a sledeće nedelje u isto vreme na istom mestu isto

184 Ulrih Bek

đubre. I to je zaista ono gotovo ponižavajuće u ovom poslu, ako ne ubitačno po nerve... Moglo bi se čak reći daje to borba sa vetrenjačama" (str. 17 i si.). Suočeni sa ovim iskustvom, čak muškarci koji su svesno „otuđeni profesionalni rad" zamenili za rad u kući, revidiraju svoju sliku o poslu, prepoznaju značaj dohodovnog rada za samopotvrđivanje i potvrđivanje od drugih i teže bar za poslom sa skraćenim radnim vremenom (str. 8, 43). Kako malo je do sada društveno prihvaćena ova vrsta zamene uloga proizlazi iz toga da okolina hvali ove muškarce, dok one loše strane padaju na suprugu. Ona se izlaže prekorima da nije prava majka (str. 16).

Da rezimiramo: iza fasade idealnog partnerskog odnosa, koji neguju obe strane, nagomilavaju se sukobi. U zavisnosti od toga kuda se gleda, mogu se prepoznati usponi i padovi. Prvo kod žena. Bez sumnje su se u centralnim dimenzijama života mladih žena - u poređenju sa generacijom njihovih majki - otvorili novi prostori; u oblasti prava, obrazovanja i seksualnosti, ali i u poslu (up. sažeto E. Beck-Gernsheim, 1983). Ali jedan pogled na aktuelan razvoj i budući razvoj, čije se konture već naziru, pokazuju i da su ti prostori društveno potpuno nesigurni. Na osnovu razvojnih tendencija dohodovnog rada i staleške zatvorenosti sveta muškaraca u politici, privredi itd. temelji se pretpostavka da su svi dosadašnji sukobi bili još prava harmonija, a da faza konflikata tek predstoji.

Pri tom su ishodišne situacije i perspektive obavijene višestrukim ambivalentnostima. Kada se izvrši generacijsko poređe- nje, žene uopšte ne stoje loše (bolje obrazovanje, stoga u principu i bolje poslovne šanse). U isto vreme njihovi sopstveni muževi, koji su približno isto obrazovani, profesionalno su ih prevazišli i nepromenjeno od njih zavisi pr&suda „doživotno rad u kući". Nasuprot interesu žena za samostalnu ekonomsku sigurnost i oslanjanje na individualizujuću delatnost kao i ranije stoji interes za partnerski odnos i materinstvo, i to upravo kod onih žena koje znaju šta to znači za njihove profesionalne šanse i njihovu ekonomsku zavisnost od muža. Tamo-amo između „vlastitog života" i „postojanja za druge" sa novom svešću po


kazuje neodlučnost procesa individualizacije kod žena. U svakom slučaju, „duh jednakosti" se više ne može zatvoriti u flašu. Bila je to - iz perspektive muškaraca - jedna izuzetno kratko vida i naivna strategija, da se putem obrazovanja ženama izoštri pogled, računajući sa tim da neće prozreti providna muška „opravdanja" staleškog poretka polova u porodici, na poslu i u politici, i da će ih prihvatiti i u budućnosti.

I na strani muškaraca se nešto pokrenulo u proteklih 10 godina. Stari kliše „čvrstog muškarca" više ne postoji. I muškarci većinom žele da pokažu mnoga osećanja i slabosti. Om više ne misle da je neprijatno kad muškarac plače (Metz/Gockel/Muller, str. 139). Om počinju da razvijaju novi odnos prema seksualnosti. Seksualnost „se ne pojavljuje više kao izolovani nagon, već kao sastavni deo njihove ličnosti, koji se razume po sebi. Vodi se računa o partneru" (str. 139). Ali muškarci se nalaze u jednom dingom položaju. Reč „izjednačavanje" za njih ima jedan drugi smisao. Ona ne znači - kao kod žena - više obrazovanje, bolje profesionalne šanse, manje rada u kući, nego komplementarno: više konkurencije, odustajanje od karijere, više rada u kući. I dalje većina muškaraca gaji iluziju da kolač može dva puta da se pojede. Oni smatraju daje izjednačavanje žene i muškarca bez daljeg kompatibilno sa zadržavanjem stare podele rada (naročito u sopstvenom slučaju). Oslanjajući se na potvrđeno pravilo, da tamo gde preti ravnopravnost mora da se umeša priroda, om se zavaravaju o protivurečnostima između reči i dela biološkim obrazloženjima postojećih nejednakosti. Polazeći od sposobnosti žene da rađa zaključuje se o njenoj odgovornosti u pogledu dece, rada u kući i porodice i odatle odustajanja od profesije i podređivanja u poslu.

Pri tom konflikti koji izbijaju upravo naročito jako pogađaju muškarce. Prema tradicionalnom muškom stereotipu uloga polova, „uspeh" muškarca je velikim delom vezan za ekonomski, poslovni uspeh. Tek siguran dohodak omogućava mu da sledi muški ideal „dobrog hranitelja" i „brižnog supruga i oca porodice". U tom smislu je i konformno trajno zadovoljenje

186 Ulrih Bek

seksualnih potreba vezano za ekonomski merljiv uspeh. Sa druge strane, to znači i da za postizanje ovih ciljeva i ispunjenje ovih očekivanja muškarac mora na poslu „da da sve od sebe", mora da se sam nosi sa pritiscima, vezanim za svoju karijeru, mora sebe da troši, čak „izrabljuje". Ova struktura „muške radne sposobnosti" sa jedne strane je pretpostavka disciplinskih strategija nagrađivanja i kažnjavanja. Onaj ko ima da hrani ženu i dvoje dece, čim ono što mu se kaže. Sa drage strane, trošenje muške radne snage usmereno je ka „harmoničnom domu", koji simboliše žena. Otelotvorenje „poslovnog čovečanstva" čini muškarce u velikoj meri emocionalno nesamostalnim. Oni se sami povezuju u jednu podelu rada, u kojoj bitne strane svoga Ja i svojih sposobnosti u opštenju sa sobom samima delegiraju ženi. Paralelno raste pritisak da se odnos među polovima po svim pitanjima ličini harmoničnim. Muškarci razvijaju jednu upadljivu sposobnost da ne primaju k znanju konflikte koji se zakuvavaju. Isto tako ih može povrediti dozirano i konačno lišavanje emocionalne razmene u okvira njihovog shvatanja partnerskih odnosa. Ako odnos sa ženom nije harmoničan, nego je konfliktan, to ih dvostruko pogađa: uz lišavanje dolazi bespomoćnost i nerazumevanje.

Teze

Ali teme i konflikti između muškaraca i žena nisu samoono što se čim da jesu: teme i konflikti između muškaraca ižena. U njima se slama i društvena struktura u privatnoj sferi.Ono što se pojavljuje kao „konflikt u odnosima" ima jednu opštu,društveno-teorijsku stranu, koja će se ovde razviti u tri teze:

(1) Pripisivanje polovima određenih osobina jeste baza indu-J

strijskog društva, a ne nekakav tradicionalni relikt, koga bi bilolako odreći se. Bez podele na muške i ženske uloge ne bi bilotradicionalne primame porodice. Bez primarne porodice ne bibilo industrijskog društva sa svojim modelom rada i života. Slikagrađanskog industrijskog društva bazira se na nepotpunom,


tačnije: prepolovljenom komercijalizovanju ljudskih radnih spo-sobnosti. Totalna industrijalizacija, totalna komercijalizacija i porodice u tradicionalnim formama i dodeljenim ulogama međusobno se isključuju. Sa jedne strane, dohodovni rad pretpostavlja rad u kući, a tržišno određena proizvodnja pretpostavlja forme i dodeljene uloge primame porodice. Industrijsko društvo u tom pogledu zavisi od nejednakih položaja muškaraca i žena. Sa druge strane, ove nejednakosti su u suprotnosti sa principima moderne i postaju problematične i konfliktne u kontinuitetu procesa modernizacije. Ali time se u toku akiuelnog izjednačavanja muškaraca i žena dovode u pitanje osnove porodice (brak, seksualnost, roditeljstvo itd.). To znači: u fazi moder-nizacije posle Drugog svetskog rata poklapaju se unapređenje i ukidanje industrijskog tržišnog društva. Univerzalizam tržišta čak ne prepoznaje svoje vlastite, samopostavljene tabu-zone i slabi veze žena sa njihovim industrijski proizvedenim „stale- škim sudbinama" obaveznog rada u kući i staranja o braku. Time postaju lomna biografska usklađivanja produkcije i reprodukcije, kao i podela rada i norme u porodici, a vidljive praznine u socijalnoj zaštiti žena. Ono što mora da se raščisti u konfliktima koji danas izbijaju između muškaraca i žena jesu personalizovane protivurečnosti jednog industrijskog društva, koje u svojoj celovitoj modernizaciji i individualizaciji uništavaju istovremeno modeme i staleške osnove njihove sposobnosti da žive zajedno.

(2) Dinamika individualizacije, koja odvaja ljude od klasnih kultura, ne zaustavlja se ni pred vratima porodice. Ljudi se oslobađaju okova polova, njihovih kvazistaleških atributa i datosti, ili su uzdrmani do dna duše, a pokretač je sila koju om sami ne razumeju, iako su om njeno unutarnje otelotvorenje, ma kako čudno ih ono zadesilo. Zakon koji ih obuzima, glasi: Jci sam ja, a potom: ja sam žena. Ja sam ja, a potom: ja sam muškarac. Svetovi zjape između ja i žene koju smo očekivali, između ja i muškarca koga smo očekivali. Ovde proces individualizacije u odnosima polova ima potpuno kontradiktorne konsekvence: sa jedne strane, muškarci i žene se u traganju za

188 Ulrih Bek

„vlastitim životom" oslobađaju tradicionalnih formi i dodeljivanja uloga. Sa druge strane, ljudi se u razredemm društvenim odnosima, tragajući za srećom u partnerstvu, teraju na vezivanje. Potreba za zajedničkom intimnošću, onako kako je izražena idealom braka i života udvoje, nije prvobitna potreba. Ona se povećava gubicima, koje individualizacija donosi kao naličje svojih mogućnosti. Posledica toga je da direktan put iz braka i porodice većinom, ranije ili kasnije, ponovo vodi u njih - i obratno. Ono što je s one strane frustracije i želje polova uvek je ponovo frustracija ili želja polova, njihova suprotnost, zavisnost, uzajamnost, indiferentnost, izolovanost, deljivost - ili odjednom sve to zajedno.

(3) U svim formama zajedničkog života žena i muškaraca (pre braka, u braku, pored braka i posle braka) izbijaju vekovni konflikti. Ovde oni uvek pokazuju svoje privatno, intimno lice. Ali porodica je samo mesto, ne uzrok događaja. Pozornice se mogu menjati. Komad koji se igra ostaje isti. Ulaženje polova u slojevitost posla, roditeljstvo, ljubav, profesiju, politiku, razvoj i samoostvarenje u drugom i naspram drugog je poljuljano. U bračnim (i vanbračnim) odnosima otvaranje mogućnosti izbora (na primer divergentna profesionalna mobilnost bračnih partnera, podela kućnih poslova i briga o deci, vrsta kontracepcije i seksualnost) inicira konflikte. U donošenju odluka ljudi postaju svesni različitih protivurečnih konsekvenci i rizika za muškarce i žene, a time i suprotnosti njihovih položaja. Odlučivanje o odgovornosti za decu takode zavisi od profesionalne karijere roditelja, a time od njihove sadašnje i buduće ekonomske zavisnosti i nezavisnosti, sa svim sa ovim nanovo povezanim različitim konsekvencama po muškarce i žene. Ove mogućnosti odlučivanja imaju jednu ličnu / jednu institucionalnu stranu. To znači: nedostatak institucionalnih rešenja (npr. nedovoljno deč- jih vrtića, nemanje fleksibilnog radnog vremena, nedovoljna socijalna zaštita) potencira konflikte u privatnim odnosima, i obratno: institucionalnim merama sprečavaju se nepotrebne privatne prepirke polova. Shodno tome, povezano se moraju sagledati privatne i političke strategije rešenja.


Tri osnovne teze - „staleški karakter" industrijskog društva, tendencije individualizacije u ženskom i muškom kontekstu života i prepoznavanje konfliktnih situacija na osnovu mogućnosti izbora i prinuda na izbor biće jedna za drugom razvijene i razjašnjene u daljem tekstu.

2. Industrijsko društvo je moderno staleško društvo

Posebnosti antagonizama u životnim uslovima muškaraca i žena mogu se teorijski determinisati njihovim diferenciranjem od klasnih uslova. Klasni antagonizmi u XIX veku produbljivali su se materijalnom pauperizacijom velikih delova radništva. Oni su se javno ispoljavali. Antagonizmi medu polovima, koji se ispoljavaju sa detradicionalizacijom porodice, izbijaju uglavnom u privatnim odnosima i vode se u kuhinji, spavaćoj sobi i dečjim sobama. Njihova zvučna pozadina i simptomi jesu večne diskusije o odnosima ili nemo sukobljavanje u braku, bekstvo u samoću i povratak; gubitak poverenja u partnera koji se odjednom više ne razume; bol razvoda, obožavanje dece, borba za deo sopstvenog života, koji se izbori od partnera, a ipak i dalje mora da deli sa njim; otkrivanje tlačenja u trivijalnostima sva-kodnevnog života, tlačenja koje smo sami. Nazovimo to kako hoćemo: „rovovski rat polova", „povratak u subjektivno", „doba narcizma". To je upravo način na koji u privatnoj sferi puca društvena forma - staleška unutrašnja struktura industrijskog društva.

Klasni antagonizmi, koji nastaju sa industrijskim sistemom, na neki način su „inherentno modemi", zasnovani u samom industrijskom načinu proizvodnje. Antagonizmi između polova niti se priklanjaju šemi modernih klasnih antagonizama niti su puki relikt tradicije. Oni su nešto treće. Isto onako kao što postoje antagonizmi između rada i kapitala, oni su proizvod i osnova industrijskog sistema i to u smislu da dohodovni rad pretpostavlja kućne poslove, i da se u XIX veku odvajaju i stvaraju sfere i forme proizvodnje i porodice. U isto vreme,

190 Ulrih Bek

položaji muškaraca i žena, koji tako nastaju, baziraju se na dodeljivanju uloga samim rođenjem. U tom pogledu su oni onaj čudan hibrid „modernih staleža". Sa njima se u moderni etablirala staleška hijerarhija industrijskog društva. Svoju eksplozivnu snagu i logiku konflikta crpe iz protivurečnosti između moderne i kontramodeme u industrijskom društvu. Stoga sta- lešlci dodeljene uloge polova i staleški antagonizmi polova ne izbijaju poput klasnih antagonizama u ranoj modemi, nego u ;;rwrindustrijskoj modernizaciji, dakle, tamo gde su društvene klase već detradicionalizovane, a moderna se više ne zaustavlja pred vratima porodice, braka, roditeljstva i kućnih poslova.

U XIX velcu proboj industrijalizma praćen je stvaranjem formi primarne porodice, koja se danas ponovo detradicionalizuje. Proizvodnja i rad u porodici podređuju se suprotnim organizacionim principima (up. M. Rerrich, 1986). Dok ovde važe pravila i moć tržišta, tamo se obavljanje svakodnevnog rada bez naknade uzima zdravo za gotovo. Ugovorna priroda odnosa u suprotnosti je sa kolektivnom zajednitosti braka i porodice. Individualna konkurencija i mobilnost, koja se traži za proizvodnu oblast, u porodici nailazi na suprotan zahtev: žrtvovanje za druge i nestajanje u kolektivnom zajedničkom projektu porodice. U sklopu porodične reprodukcije i tržišne proizvodnje su dve epohe sa suprotnim organizacionim principima i vrednosnim sistemima - moderna i moderna kontramoderna - čvrsto spojene u osnovi industrijskog društva, dve epohe koje se dopunjuju, uslovljavaju i međusobno osporavaju.

Isto tako su epohalno različiti životni uslovi koji se stvaraju i dodeljuju odvajanjem od porodice i proizvodnje. Ne postoji, dakle, samo jedan sistem nejednakosti koji ima svoju bazu u proizvodnji: razlike u plaćanju, profesijama, položaju u odnosu na proizvodna sredstva itd. Postoji i sistem nejednakosti, koji je poprečno lociran i koji sa jedne strane obuhvata epohalne razlike između „porodične situacije" u njenoj relativnoj jednakosti i mnoštvo proizvodnih situacija sa druge strane. Proizvodni rad se određuje tržištem rada i on se obavlja za novac. Preuzimanje proizvodnog rada čini ljude - bez obzira koliko čvrsto su vezani


za zavisan rad - samoizdržavaocima. Oni postaju nosioci procesa mobilnosti, stvaranja planova koji se na njih odnose itd. Neplaćeni rad u porodici venčanjem se dodeljuje kao prirodni miraz. Njegovo preuzimanje znači principijelnu nesamostalnost u pogledu izdržavanja. Onaj ko ga preuzme - a mi znamo ko je to - vodi domaćinstvo novcem iz „druge ruke" i ostaje zavisan od braka kao beočuga samoizdržavanja. Raspodela ovih poslova - a u tome leži feudalna osnova industrijskog društva - lišena je odlučivanja. Oni se dodeljuju rođenjem i polom. U principu sudbina je čak i u industrijskom društvu već u kolevci: rad u kući celog života ili vođenje života shodno tržištu rada. Ove staleške „sudbine polova" se ublažavaju, ukidaju, zaoštravaju ili prikrivaju ljubavlju koja se njima.posvećuje. Ljubav je šlepa. Pošto se ljubav pojavljuje i kao izlaz iz nevolje koju sama stvara, nejednakost koju ona predstavlja ne može da bude stvarna. Ali ona je stvarna i to je ono što čini ljubav praznom i hladnom.

Ono što se pojavljuje kao „teror intimnosti" i na šta se tuži, jesu - u pojmovima teorije društva i istorije društva - protivu- rečnosti u osnovi prepolovljene moderne industrijskog društva, koje je uvek delilo nedeljive principe modeme - individualnu slobodu i jednakost s one strane ograničenja stečenih rođenjem. Rođenjem je jednom polu uskraćivala, drugom dodeljivala. Industrijsko društvo nikada nije bilo i nije moguće samo kao industrijsko društvo, nego je uvek samo pola industrijsko, pola staleško. Njegova staleška strana nije relikt tradicije, nego fundament i proizvod industrijskog društva, ugrađen u institucio-nalnom modelu rada i života.

U modernizaciji socijalne države posle Drugog svetskog rata događa se jedan dvostruki proces: sa jedne strane se zahtevi za tržišnozavisnom standardizovanom biografijom proširuju na životne odnose žena. Time se u principu ne dešava ništa novo, samo primena principa razvijenih tržišnih društava preko i iznad linije polova. Sa drage strane se na ovaj način stvaraju potpuno novi tabori unutar porodice i između muškaraca i žena uopšte, čak se ukidaju staleške osnove industrijskog društva. Sirenje

192 Ulrih Bek

industrijskog tržišnog društva preko specifične podele polova vodi već u ukidanje njegovog porodičnog morala, njegovih sudbina polova, njegovih tabua o braku, roditeljstvu i seksualnosti, čak u ponovno ujedinjenje rada u kući i dohodovnog rada.

Staleška hijerarhija u industrijskom društvu jeste zgrada, sačinjena od mnogo elemenata: podele sfera rada u proizvodnji i porodici i njihova suprotna organizacija, dodeljivanja odgovarajućih životnih uslova samim rođenjem, prikrivanja ukupnih i odnosa obećanjima o nežnosti i leku od usamljenosti koje nudi ljubav, brak i roditeljstvo. Posmatrano iz retrospektive, ova zgrada se morala podići, dakle završiti uprkos otporu. Do sada je modernizacija posmatrana i suviše jednostrano. Ona, u stvari, ima dva lica. Paralelno sa nastajanjem industrijskog društva u XIX veku ustanovljen je moderni staleški poredak polova. U tom smislu modernizaciju u XIX veku prati kontramodernizacija. Epohalne razlike i antagonizmi između proizvodnje i porodice se etabliraju, opravdavaju i proglašavaju za doveka. Jedna veza muški inspirisane filozofije, religije i nauke vezuje celu stvar- -što se mora, mora se - sa „bićem" žene i „bićem" muškarca.

Modernizacija, dakle, ne ukida samo feudalne odnose agrarnog društva, nego stvara i nove i počinje ponovo da ih ukida. Ista stvar - modernizacija - ima suprotne konsekvence u različitim osnovnim uslovima XIX i kraja XX veka: onda su posledice bile razdvajanje rada u kući i dohodovnog rada, a danas borba za nove forme ponovnog ujedinjenja; onda, uključivanje žena u bračnu zbrinutost, a danas njihova navala na tržište rada; onda, uspostavljanje stereotipnih muških i ženskih uloga, sada, oslobađanje muškaraca i žena od staleških diktata polova.

To su simptomi prelaska moderne u kontramodernu, koju je ugradila u industrijsko društvo: ruše se odnosi polova koji su prikovani za odvajanje proizvodnje i reprodukcije i povezani sa svim što kompaktna tradicija primarne porodice može da ponudi u koncentrisanoj zajednitosti, dodeljivanju uloga i emocionalnosti. Odjednom sve postaje nesigurno, uključujući načine zajedničkog života, ko, gde, kako, šta radi,


shvatanje seksualnosti i ljubavi i njihova veza u braku i porodici. Institucija roditeljstva se raspada u sukobu materinstva i očinstva. Deca sa svojom prirodnom, sada već anahro- nom, jakom sposobnošću vezivanja postaju poslednji partneri koji ne odlaze. Počinje jedan opšti proces borbe i ekspen- mentisanja sa „formama ponovnog ujedinjavanja" rada i života, kućnog i dohodovnog rada itd. Ukratko: privatna sfera postaje politička i prožima sve oblasti.

Ali ovo samo ukazuje na pravac razvoja. Naročito važna tačka ovih razmišljanja leži u sledećem: problemi etabliranog tržišnog društva ne mogu se savladati u socijalnim načinima življenja i institucionalnim strukturama podeljenog tržišnog društva. Tamo gde muškarci i žene moraju i žele da vode jedan ekonomski samostalan život, to ne može da se dogodi ni tradicionalnim dodeljivanjem uloga u primarnoj porodici ni u institucionalnim strukturama profesionalnog rada, socijalnog prava, gradskog planiranja, škola itd., koje pretpostavljaju upravo tra-dicionalnu sliku primame porodice, koja se bazira na staleškom odnosu polova.

„Vekovni konflikti" koji se prazne u ličnim osećanjima krivice i razočarenjima 11 odnosima polova imaju svoj razlog i u činjenici, da se još uvek (znatno) pokušava oslobađanje od stereotipa polova, čak u privatnom konfrontiranju muškaraca i žena, i to u osnovnim uslovima primame porodice, dok institucionalne strukture zadržavaju svoju postojanost. Ovo liči na pokušaj da se izvrši neka društvena promena, a da društvene strukture u porodici ostanu iste. Ono što onda ostaje jeste razmena nejednakosti. Oslobađanje žena od kućnih poslova i bračnog staranja treba da se iznudi vraćanjem muškaraca u ovu „modernu feudalnu egzistenciju", što je upravo ono što žene odbijaju za sebe. To liči - istorijski - na pokušaj da se plemstvo načini robovima seljaka. Ali muškarci su isto onoliko malo koliko i žene voljni da slede poziv „Natrag u kuhinju!" (što bi, u stvari, žene trebalo najbolje da znaju). Ali to je samo jedna karakteristika. Ono što je u centru pažnje jeste ovo saznanje: izjednačavanje muškaraca i žena ne može se postići u insti

194 Ulrih Bek

tucionalnim strukturama koje pretpostavljaju njihovu nejednakost. Mi ne možemo nove „okrugle" ljude sabijati u stare ,,ćo- škaste" kutije tržišta rada, sistema zapošljavanja, planiranja grada, sistema socijalnog osiguranja itd. Ako se to pokuša, onda niko ne treba da se iznenadi što privatan odnos polova postaje pozornica sukoba, koji se samo neadekvatno mogu „rešavati" velikim opterećenjem „razmenjivanja uloga" ili „mešovitim ulogama" muškaraca i žena.

3. Oslobađanje od ženske i muške uloge?

Skicirana perspektiva je, u stvari, u karakterističnom neskladu sa prethodno izloženim podacima. Oni čak i impresivno dokumentuju suprotni trend obnavljanja staleške hijerarhije polova. U kom smislu se ovde uopšte može govoriti o „oslobađanju"? Da li se žene i muškarci podjednako oslobađaju diktata njihovih „polom određenih sudbina"? Koji uslovi tome pogoduju, koji ne?

Važne prekretnice su u proteklim decenij ama - kao što potvrđuju gore sažeti podaci - na izvestan način oslobodile žene tradicionalnog tretmana, dodeljenog prirodom žene. Pri tom se ističu pet centralnih uslova, koji ni u kom slučaju nisu uzročno povezani.

Pre svega se produženjem životnog veka pomerila biografska struktura, sukcesivnost životnih faza. Ovo je, kao što to naročito pokazuje Artur E. Imhof (Arthur E. Imhof) u svojim društvenoistorijskim studijama, dovelo do „demografskog oslobađanja žena". Dok je u prethodnim vekovima životni vek žena - statistički gledano - bio upravo dovoljan da donese na svet i odgoji društveno „poželjan" broj dece koja će preživeti, ove „majčinske dužnosti" završavaju se danas negde sa 45-om godinom. „Život radi dece" postao je prolazna faza u životu žena. Posle toga dolaze još u proseku tri

decenije „praznog gnezda" - iza tradicionalnog fokusa života žena. „Tako danas samo u Saveznoj Republici Nemačkoj živi preko pet miliona žena u


'najboljim godinama' u postroditeljskim odnosima... često... bez konkretne smisaone delatnosti" (Imhof, 1981, str. 181).

Drugo, procesi modernizacije su prestrukturirali i kućni posao,

naročito posle Drugog svetskog rata. Sa jedne strane, socijalna izolacija

kućnog posla ni u kom slučaju nije inherentno strukturalno obeležje kao takvo, nego rezultat istorijskih razvoja, naime, detradicionalizacija globalnih oblika življenja. U toku procesa individualizacije primarna porodica zaoštrava svoje demarkacione linije i formira se jedna „insularna egzistencija", koja se osamostaljuje u odnosu na preostale veze (klasne kulture, susedstva, poznanstva). Tek na taj način jedna egzistencija domaćice postaje izolovana radna egzistencija par excellence. Sa druge strane, procesi tehničke racionalizacije proširuju se i na kućne poslove. Raznovrsni uređaji, mašine i ponude potrošnih dobara rasterećuju i smanjuju posao u porodici. On postaje nevidljiv i beskrajan posao koji joj je preostao između industrijske proizvodnje, plaćenih uslužnih delatnosti i tehnički savršene unutrašnje opremljenosti privatnog domaćinstva. I jedno i drugo - izolacija i racionalizacija - uslovljavaju dekvalifikaciju rada kod kuće (Klaus Ofe/Claus Offe), koja žene u potrazi za „ispunjenim" životom upućuje i na profesionalni rad van kuće.

Treće: Ukoliko je tačno da je materinstvo i dalje najčvršće nadovezivanje na tradicionalnu ulogu žene, onda verovatno nije precenjen značaj, koji imaju sredstva za kontracepciju i za planiranje

trudnoće, kao i pravne mogućnosti da se prekine trudnoća (paragraf 218), za oslobađanje žena od tradicionalnih predstava. Deca, a time i materinstvo (sa svim svojim posledicama) nisu više „prirodna sudbina" već - u principu - željena deca i nameravano materinstvo. Podaci pokazuju i da je materinstvo bez ekonomske zavisnosti od supruga i bez porodične odgovornosti za mnoge još uvek utopija. Ali mlada generacija žena - za razliku od svojih majki - može da (sa)odlučuje o tome da li, kada i koliko dece hoće da ima. Istovremeno se ženska seksualnost oslobađa „fatuma materinstva" i može da se i spram muških normi samosvesno otkriva i razvija.

196 Ulrih Bek

četvrto, sve veći broj razvoda ukazuje na fragilnost bračnog i porodičnog staranja. Žene su često samo „za jednog muškarca" udaljene od siromaštva. Gotovo 70% svih samohranih majki mora da sa manje od 1.200 maraka mesečno izdržava sebe i decu. One i penzionerke su najčešći klijenti socijalne pomoći. Na taj način su žene „oslobođene", tj. odse- čene od doživotne garancije ekonomske sigurnosti koju obezbe- đuje muškarac. Statistički dokumentovana navala žena na tržište rada (što će verovatno raspršiti sve prognoze o savlađivanju nezaposlenosti u devedesetim godinama) pokazuje i da su mnoge žene razumele ovu istorijsku lekciju i da odatle izvode zaključke.

U istom smeru deluje peto, izjednačavanje obrazovnih mogućnosti, što je izraz jake profesionalne motivacije medu mladim ženama (vidi napred).

U svemu - demografskom oslobađanju, dekvalifikaciji posla kod kuće, kontracepciji, razvodu, obrazovanju i profesiji - kumulativno se izražava stepen oslobađanja žena od njihove moderne ženske staleške sudbine, koji se više ne može revidirati. Stoga se spirala individualizacije: tržište rada, obrazovanje, mobilnost, planiranje karijere sada udvostručava i utrostručava u porodici. Porodica postaje stalno žongliranje centripetalnih višestrukih ambicija između profesija i njihovih zahteva u pogledu mobilnosti, pritisaka za obrazovanjem i obaveza prema deci i svakodnevnoj monotoniji posla u kući, koje im se pre- prečuju.

Ali ovim uslovima, koji vode ka individualizaciji, stoje na putu drugi koji ponovo vezuju žene za tradicionalno dodeljene uloge. Stvarno etablirano tržišno dmštvo, koje svim ženama i muškarcima omogućava samostalnu ekonomsku egzistencijalnu sigurnost, izazvalo bi višestruko povećanje ionako skandaloznih cifri nezaposlenosti. To znači: u uslovima masovne nezaposlenosti i istiskivanja sa tržišta rada, žene su, doduše, oslobođene bračnog staranja, ali ne mogu da vode autonoman život putem dohodovnog rada. To znači i da su one kao i ranije velikim delom upućene na ekonomsku zaštitu svojih muževa,


koje više nema. Ovaj međustatus između „oslobođenosti" i „ne-mogućnosti" u konteksta stvarnog ponašanja prema dohodovnom radu dodatno se pojačava njihovim ponovnim vezivanjem za materinstvo. Dogod žene rađaju decu, doje decu, osećaju se odgovornim za decu, u deci vide važan deo svog života, deca ostaju željene „prepreke" profesionalne konkurencije i izazova za jednu svesnu odluku protiv ekonomske samostalnosti i karijere.

Tako su žene u svom životu rastrzane protivurečnošću oslobađanja i ponovnog vezivanja za stare dodeljene uloge. To se ogleda i u njihovoj svesti i ponašanju. One beže od kućnih poslova u profesiju, i obratno, i pokušavaju da u različitim fazama svoje biografije kontradiktornim odlukama „kako-tako" obdrže centripetalne uslove svoga života. Protivurečnosti okoline pojačavaju i njihove: pred sudijom za razvod braka žene moraju da dopuste pitanje zašto su zapustile svoje profesionalne obaveze. Što se tiče politike porodice, moraju da dozvole pitanje zašto su zapustile svoje materinske obaveze. Suprugu otežavaju svojim profesionalnim ambicijama već ionako težak profesionalni život. Pravo na razvod, realnost razvoda, nedostatak socijalne sigurnosti, zatvorena vrata tržišta rada i glavni teret porodičnog posla označavaju neke kontradiktornosti, koje je proces individualizacije uneo u ženski kontekst života.

Položaj muškaraca je sasvim drugačiji. Dok žene i iz razloga ekonomskog obezbeđenja egzistencije moraju da se delom oslobode starih doznačenih uloga kao što je „život za druge" i da tragaju za novim socijalnim identitetom, kod muškaraca se samostalno ekonomsko osiguranje egzistencije poklapa sa starim identitetom uloge. U muškom stereotipu uloge polova, u „profesiji zavetovanom čovelcu" spojeni su ekonomska individualizacija i tradicionalno muško ponašanje. Staranje žene kao bračnog partnera za muža, muškarcima je istorijski nepoznato, a „sloboda na" dohodovni rad pri istovremenom obezbeđivanju egzistencije porodice sasvim razumljiva. Pripadajući pozadinski rad obavlja tradicionalno žena. U radostima i obavezama očinstva oduvelc je moglo da se dozirano uživa kao

198 Ulrih Bek

u zadovoljstvu u slobodno vreme. U očinstvu nije postojala nikakva prepreka za obavljanje profesije. Naprotiv, nagon ka njoj. Drugim recima, sve komponente koje žene oslobađaju od tradicionalne uloge otpadaju na muškarce. Očinstvo i profesija, ekonomska samostalnost i egzistencija porodice nisu u životnom kontekstu muškaraca kontradiktornosti, koje se moraju izboriti i obdržavati protiv uslova porodice i društva, a njihova kompatibilnost je štaviše data i osigurana tradicionalnom ulogom muškarca. Ali to znači: individualizacija (u smislu tržišno određenog vođenja života) ohrabruje muško ponašanje prema dodeljenoj ulozi.

Ako se muškarci i okrenu protiv diktata svoje uloge u odnosima polova, onda to čine iz drugih razloga. I u fiksiranju muške uloge u profesiji postoje protivurečnosti, na primer, žrtvovanje u profesiji za nešto, za čije uživanje potom nedostaje slobodno vreme, štaviše, potrebe i sposobnosti; agresivno nadmetanje nizašta; iscrpljivanje za profesionalne i poslovne ciljeve sa kojima čovek ne može da se identifikuje, ali ipak nekako mora; „ravnodušnost" koja odatle proizlazi, a koje, u stvari, nikada nema itd. Pa ipak, bitni impulsi za oslobađanje od muške uloge nisu inherentni, već su indukovani spolja (preko promena kod žena) i to u dvostrukom smislu. Sa jedne strane, muškarci se većim učešćem žena u dohodovnom radu oslobađaju jarma uloge jedinog hranitelja porodice. Time slabi ona primoranost na potčinjavanje u profesiji volji i ciljevima drugih zarad žene i dece. Posledica ovoga jeste d a j e u profesiji i u porodici moguć jedan drugačiji angažman. Sa drage strane remeti se „porodična harmonija". Poljuljana je ona strana muške egzistencije koju determinišu žene. U isto vreme, muškarci počinju da naziru svoju nesamostalnost u stvarima svakodnevnog života i emocionalnu upućenost na žene. I u jednom i u dragom nalaze se važni impulsi za manje identifikovanje sa diktatima muške uloge i za isprobavanje novih načina življenja.

Kroz konflikte se jasnije ispoljavaju antagonizmi između muškaraca i žena. Dve teme su centralni „katalizatori" konflikata: deca i ekonomska sigurnost; u oba slučaja oni latentno


mogu da postoje u braku, ali se otvoreno ispoljavaju u slučaju razvoda. Karakteristično je da se pri tom menja raspodela tereta i mogućnosti u prelazu sa tradicionalnog modela na model gde dvoje zarađuje u braku. U slučaju kada muž izdržava porodicu - šematski gledano - žena posle razvoda ostaje sa decom i bez prihoda, a muž, suprotno tome, sa prihodom i bez dece. U drugom modelu se na prvi pogled mnogo toga ne menja. Žena raspolaže nekim prihodom i ima decu (saglasno važećoj zakonskoj praksi). Ali ovde se nejednakost preokreće u jednom važnom vidu. U onoj meri u kojoj se smanjuje ekonomska nejednakost između muškaraca i žena - bilo kroz profesionalnu delatnost žena, bilo kroz regulative o alimentaciji u zakonu o razvodu ili kroz brigu o starosti - očevi postaju svesni svog nepovoljnog položaja, delom prirodnog, delom u zakonskom smislu. Žena poseduje dete, to nepoznato biće koje se rada kao proizvod njenog tela, koje, kao što svi znamo, njoj pripada, biološki i zakonski. Vlasnički odnosi između ženskih jajašca i muških spermatozoida se diferenciraju. Otac u detetu uvek ostaje zavisan od majke i njene volje. Ovo važi i za sva pitanja prekida trudnoće. Onoliko koliko se povećava distanciranje od uloge žena i muškaraca, toliko klatno preti da se vrati natrag. Muškarci koji se oslobađaju „fatuma" profesije i okreću svojoj deci zatiču kod kuće prazno gnezdo. Činjenica da se povećava broj slučajeva (naročito u SAD) da očevi kidnapuju decu, koja im nisu dodeljena u brakorazvodnoj parnici, govore za sebe.

Ali individualizacija, koja razdvaja muškarce i žene, sa druge strane ih gura u zajednički život. Kako slabe tradicije, rastu nade u partnerski odnos. Sve što se gubi u jednom, bezna- dežno se traži u drugom. Prvo je Bog nestao (ili smo ga potisnuli). Reč „vera" koja je nekada značila „iskušavati" danas ima malo otrcan prizvuk „protiv sopstvenog ubeđenja". Sa nestankom Boga nestaje i odlazak kod sveštenika i tako raste krivica koja se više ne može zbaciti. Pošto distinkcije između ispravnog i pogrešnog postaju nejasne, krivica se ne smanjuje budnim ispitivanjem, nego samo postaje neodređenija, neodredljivilja. Kultura društvenih klasa, koja je bar umela da

200 Ulrih Bek

interpretira patnju koja se u klasama sakupila, isparila je iz života u govore i brojke. Susedstva, koja su rasla sa sećanjima i interakcijom nestala su zbog mobilnosti. Poznanstva mogu da se sklapaju, ali kruže oko svog sopstvenog centra. Može se ući i u udruženja. Paleta kontakata postaje veća, šira, šarenija. Ali njihova mnogobrojnost čim ih površnijim, prijemčivijim za prikazivanje spolja. U proklamovanom interesu - jedni za druge, svako razmišljanje o nečemu višem odmah se odbacuje. Čak i intimnosti se mogu na ovaj način razmenjivati, površno, gotovo kao rukovanje. Sve ovo se može držati u pokretu i otvarati „mogućnosti", ali verovatno da mnoštvo odnosa ipak ne može da nadomesti snagu koja gradi identitet jednog stabilnog primarnog odnosa. Kao što pokazuju istraživanja, neophodno je i jedno i drugo: raznovrsnost odnosa i trajna intimnost. Srećno udate domaćice imaju probleme sa uspostavljanjem kontakta i društveno su izolovane. Razvedeni muškarci, koji formiraju grupe kako bi razgovarali o svojim problemima, ne mogu da savladaju usamljenost, čak m onda kada su uključeni u društvene krugove.

Kroz idealizovanja modernog ideala ljubavi još jednom se odražava put modeme. Egzaltacija je refleksija gubitaka, koje moderna ostavlja za sobom. Nije Bog, nije sveštenik, nije klasa, nisu susedi, onda bar Ti. A veličina ovoga Ti je izokrenuta praznina, koja inače vlada.

Ovo znači i: manje su materijalna osnova i ljubav, a više strah od toga da se bude sam, ono što održava brak i porodicu. Ono što preti ili čega se čovek plaši u braku i porodici jeste uprkos svim krizama i sukobima možda najstabilnija osnova braka: usamljenost.

U svemu ovome je pre svega jedna fundamentalna relativi- zacija kontroverzi o porodici. Primarna građanska porodica, kroz čiju formu je normiran zajednički život polova u visokomdu- strijalizovanim zapadnim demokratijama, proglašava se svetom ili osuđuje; ljudi su videli kako jedna kriza sustiže drugu, ili su videli kako porodica vaskrsava iz oreola krize, koji joj je bio namenjen. Sve ovo ostaje vezano za anatemu pogrešne alterna-


tive. Svako ko opterećuje porodicu svim onim što je rdavo ili svim onim što je dobro, neće daleko stići. Porodica je samo površina na kojoj mogu da se vide istorijske konfliktne situacije između muškaraca i žena. U porodici ili van porodice polovi stalno nailaze jedni na druge, a sa njima i protivurečnosti koje su među njima nagomilane.

U kom smislu se onda može govoriti o oslobađanju u odnosu na porodicu? Širenjem dinamike individualizacije na porodicu radikalno počinju da se menjaju forme zajedničkog života. Slabi veza između porodice i individualne biografije. Doživotna standardna porodica, koja ukida roditeljske biografije muškaraca i žena, koje su njom obuhvaćene, postaje granični slučaj, a pravilo postaje napred-nazad između različitih porodičnih i ne-porodičnili formi zajedničkog života, specifičnih za pojedinačne životne faze. Veza između porodice i biografije se narušava duž vremenske ose između faza života, / lako ukida. U porodičnim odnosima, koji postaju razmenljivi, autonomija muške i ženske individualne biografije odvaja porodicu unutra i spolja. Svaka osoba proživi nekoliko porodičnih života kao i ne-porodičnih načina življenja, koji zavise od životne faze i upravo zbog toga živi sve više svoju vlastitu biografiju. Dakle, tek u poprečnom preseku biografije, a ne u datom trenutku ili u porodičnim statistikama - vidi se individualizacija porodice, tj. preokretanje prioriteta individualne biografije i porodice (u i van porodice). Empirijski stepen oslobađanja iz porodice otuda proizlazi iz biografskih sinopsisa podataka o razvodu i ponovnom venčanju, kao i predbračnim, međubračnim i vanbračnim formama zajedničkog života, koji - uzeti individualno i u odnosu na pro i kontra u pogledu porodice - ostaju kontradiktorni. Stavljeni između ekstrema porodice i ne-porodice, sve veći broj ljudi počinje da se „odlučuje" za jedan treći put, za jednu kontradiktornu, pluralističku opštu biografiju u tranziciji. Ovaj biografski pluralizam načina življenja, tj. alternacije između porodica, pomešanih sa i isprekidanih drugim formama zajedničkog života ili samačkog života postaje (paradoksalna) „norma" odnosa „jedno s drugim" i „jedno pro

202 Ulrih Bek

tiv dmgog" između muškaraca i žena u uslovima individualizacije.Ako se posmatra čitav život, većina ljudi je, dakle, ušla u jednu u

bolovima i strahovima istorijski propisanu probnu fazu svojih formi zajedničkog življenja, čiji se kraj i ishod danas uopšte ne mogu sagledati. Ali sve propaćene „zablude" nikoga ne mogu da odvrate od ponovnog „pokušaja".

4. Nastajanje svesti o nejednakostima:

mogućnosti izbora i teranje na izbor

Razlike i antagonizmi u položajima muškaraca i žena ne postoje tek od juče. A ipak ih do šezdesetih godina pretežna većina žena prihvata kao „razumljive po sebi". Već dve decenije posvećuje im se sve veća pažnja, a postoje i politički napori, čiji je cilj postizanje ravnopravnosti žena. Sa prvim uspesima jača svest o nejednakostima. Stvarne nejednakosti, njihovi uslovi i razlozi, moraju se razlikovati od nastajanja svesti o njima. Antagonizmi između muškaraca i žena imaju dve strane, koje mogu da variraju potpuno nezavisno jedna od druge: objektivnost položaja i njihovo delegitimisanje i nastajanje svesti o njima. Ako neko poredi dugi period prihvatanja nejednakosti sa kratkim periodom, kada je ona problemati- zovana, i u isto vreme vidi da je tek smanjenje nejednakosti zaista otvorilo ljudima oči u pogledu nejednakosti, neće potce- niti autonoman značaj nastajanja svesti o nejednakostima. Sada ćemo se pozabaviti uslovima nastajanja svesti o nejednakostima.

Kako odmiče modernizacija umnožavaju se odluke i pritisci na odluke na svim poljima društvenog rada. Uz malo preterivanja može se reći: ,,anything goes". Ko pere sude i kada, ko povija bebu, ko vodi računa o nabavci, ko gura usisivač po kući - postaje isto onoliko nejasno koliko i - ko zarađuje za hleb, ko odlučuje o mobilnosti i zašto, u stvari, lepa noćna zadovoljstva u krevetu moraju i smeju da se uživaju samo sa


venčanim svakodnevnim saputnikom, predviđenim za to preko opštinskog odeljenja matičnih knjiga. Brale se može odvojiti od seksualnosti, a ovaj još jednom od roditeljstva; roditeljstvo se može množiti, a sve se može podeliti zajedničkim ili odvojenim životom i potencirati mogućnošću za više boravišnih mesta i uvek prisutnom mogućnošću revidiranja. Iz ove matematičke operacije dobija se sa desne strane znaka jednakosti jedan dosta veliki, mada fluktuirajući broj, koji pomalo daje utisak o raznovrsnosti direktnih i višestruko uglavljenih egzistencija u senci, koje se danas sve češće kriju iza nepromenjenih i tako vernih reči - brak i porodica.

U svim biografskim dimenzijama otvaraju se mogućnosti izbora i prinude na izbor. Planiranja i dogovaranja koja su za to potrebna u principu su opoziva i zavisna od legitimnosti u nejednakim opterećenjima, koja su u njima sadržana. U diskusijama i dogovorima, u greškama i sukobima, koji se odnose na ove izbore, sve jasnije se izdvajaju različiti rizici i posledice po muškarce i žene. Pretvaranje datosti u odluke ima - sistematski posmatrano - dvostruko značenje: Opcija neodlučivanja teži da postane nemoguća. Mogućnost odlučivanja razvija jednu kom- pulzivnu osobinu koja se ne može lako povući. Neophodno je da se prođe kroz vodenice privatnih odnosa, probleme i time odmeravanja različitih posledica. Ali ovo sa druge strane znači da odluke koje treba da se promisle postaju graditelji svesti o nejednakostima koje u njima iskrsavaju, kao i o konfliktima koje raspaljuju i naporima da se oni rese. Ovo već počinje sa, u principu, još konvencionalnom odlukom o profesionalnoj mobilnosti. Sa jedne strane, tržište rada zahteva mobilnost ne obazirući se na lične okolnosti. Brak i porodica zahtevaju suprotno. Do kraja promišljen tržišni model modeme pretpostavlja društvo bez porodice i bez braka. Svako mora da bude samostalan, otvoren za zahteve tržišta, kako bi osigurao svoju ekonomsku egzistenciju. Tržišni subjekat je konačno sam pojedinac, a ne individua „ometena" partnerskim odnosom, brakom ili porodicom. Stoga je razvijeno tržišno društvo i društvo bez

204 Ulrih Bek

dece - ukoliko deca ne rastu sa mobilnim samohranim očevima i majkama.

Ova protivurečnost između zahteva partnerskog odnosa i zahteva tržišta rada mogla je da ostane skrivena sve dotle dok se nije utvrdilo da brak za ženu znači odricanje od profesije, odgovornost za porodicu i „zajedničku mobilnost" u skladu sa profesionalnom sudbinom supruga. Ova protivurečnost pojavljuje se tamo gde oba partnera moraju ili žele da budu slobodna da zarađuju za život dohodovnim radom. Za ovu pro-tivurečnost između porodice i tržišta rada verovatno bi se mogla smisliti institucionalna rešenja ili ublažavanja (na primer, minimalan dohodak za sve građane ili socijalna zaštita koja nije vezana za profesionalni rad; uklanjanje svih prepreka koje otežavaju zajedničko zapošljavanje bračnog para; odgovarajući „kriterijumi prihvatljivosti" itd.). Ali ona niti postoje niti su uopšte predviđena. Stoga bračni parovi moraju da traže privatna rešenja, koja se prema mogućnostima koja im stoje na raspo-laganju svode na internu raspodelu rizika. Pitanje glasi: Ko će se odreći ekonomske samostalnosti i sigurnosti, dakle, upravo onoga što je neosporna pretpostavka za vođenje života u našem društvu? Jer onaj ko potegne, mora da računa na (većinom) znatne profesionalne gubitke, ako ne i da ona bude izbačena iz svoje profesionalne karijere. Tako raste nivo konflikata. Brak, porodica i partnerslci odnos postaju mesta gde više ne mogu da se kompenzuju ni personalizovane protivurečnosti potpuno modemizovanog tržišnog društva.

Gretinom pitanju o profesionalnoj mobilnosti pridružuju se druga Gretina pitanja: vreme, broj i staranje o deci; stalno sporno pitanje nikada jednake raspodele dnevnih poslova; .jednostranost" kontraceptivnih metoda; noćne more u vezi sa prekidom trudnoće; razlike u vrsti i učestalosti seksualnih odnosa, a ne treba zaboraviti ni iritiranost optikom, kojom se seksizam naslućuje čak u reklami za margarin. U svim ovim konfliktnim ključnim temama zajedničkog života muškaraca i žena javlja se svest o disocijaciji položaja: podešavanje vremena za roditelj stvo suočava se sa sasvim različitim pretpo


stavkama i preprekama u životnom kontekstu žena i muškaraca itd.Ako se onda brak na kraju sklapa „na opoziv" - takoreći

„primereno razvodu" (kako to zahtevaju knjige bračnih saveta sa ugovornim odredbama koje se odnose na sve detalje, od podele imovine do vanbračnih seksualnih veza) - onda se razdvajanje, koje treba da bude izbegnuto, unapred određuje, a iz svih odluka i odredaba sve otvorenije proizlaze nejednake posledice. Ono što se ovde pojavljuje o porodici u smislu deta- buizovanja i novih tehničkih mogućnosti - pomislimo samo na unapred izrežirane mogućnosti formiranja dečjih ličnosti putem psihologije i pedagogije, mogućnosti zahvata u majčinu utrobu koje otvara hirurgija, a o naučno-fantastičnoj stvarnosti humane genetike da i ne govorimo (o tome str. 349 i dr.) - deli one pozicije koje su u njoj nekada bile sjedinjene, komad po komad: žena protiv muškarca, majka protiv deteta, dete protiv oca. Tradicionalno jedinstvo porodice razbija se u odlukama na koje je prinuđena. Ljudi mnoge od problema, kao što to možda veruju ili sebi prebacuju, ne unose u porodicu. Skoro sve konfliktne teme imaju jednu institucionalnu stranu (tema koja se odnosi na decu počiva, na primer, najvećim delom na institucionalno dobro obezbeđenoj nemogućnosti objedinjavanja brige o detetu sa profesionalnim obavezama). Ali taj uvid, nažalost, ne može da nadomesti staranje o deci! Jednom određenom neminovnošću se sve što spolja upada u porodicu - sa tržišta rada, sistema zapošljavanja, prava itd. - preokreće u lično i skraćuje. U porodici (i u svim njenim alternativama) nastaje tako ona sistematski uslovljena uobrazilja kako u njoj leže svi konci i poluge, kojima se u konkretnom životu udvoje može promeniti sudbina započetog veka nejednakosti.

I jezgro porodice, njegova svetinja roditeljstvo, počinje da se raspada na svoje sastavne delove, na pozicije materinstva i očinstva. U Saveznoj Republici Nemačkoj već danas svako deseto dete odraste u porodici sa jednim roditeljem, što znači pod brigom samohranog muškarca ili žene. Broj porodica sa jednim roditeljem se penje, dok broj porodica sa dva roditelja

206 Ulrih Bek

opada. Samohrana majka pri tom više nije samo ona koja je ostavljena, već je to jedna mogućnost izbora, za koju se odlučuje, a imajući u vidu konflikte sa ocem (koga žena u suštini treba samo za oca i nizašta drugo) porodicu sa jednim roditeljem mnoge žene vide kao način da se više nego ikada dođe do željenog deteta.

Sa procesom individualizacije unutar porodice menjaju se - kako pokazuju Elizabet Bek-Gemshajm i Marija Rerih - i društveni odnos i kvalitet veze sa detetom. Sa jedne strane dete je prepreka u procesu individualizacije. Staje rada i para, neuračunljivo je, vezuje, i pravi dar-mar brižno sačinjenim dnevnim i životnim planovima. Svojom pojavom dete razvija i usavršava „diktaturu zahteva" i roditeljima nameće biološki životni ritam pukom snagom glasnih žica i sjajem svojih osmeha. Ali to ga sa druge strane upravo čini nezamenljivim. Dete postaje poslednji preostali, neotkaziv i nezamenljiv primarni odnos. Partneri dolaze i odlaze. Dete ostaje. Na njega se usmerava sve ono što se priželjkuje, a ne može da se ostvari u partnerstvu. Dete sve većom fragilnošću odnosa između polova stiče monopol na praktičan život udvoje, na izražavanje ose- ćanja u biološkom davanju i uzimanju, što inače postaje sve rede i problematičnije. U njemu se kultiviše i slavi jedno anahrono socijalno iskustvo, koje procesom individualizacije po-staje upravo neverovatno i koje se priželjkuje. Prekomerna nežnost prema deci, „insceniranje detinjstva" koje se pruža - ovim jadnim, nadasve voljenim bićima - i ljuta borba oko dece u toku i posle razvoda jesu neki simptomi ovoga. Dete postaje poslednja alternativa usamljenosti, koju ljudi mogu da izgrade protiv ljubavnih mogućnosti koje im izmiču. To je privatan oblik „ponovne mistifikacije", koja dobija svoj značaj demistifikacijom i iz demistifikacije. Stopa nataliteta se smanjuje, ali značaj deteta raste. U tom slučaju se uglavnom nema više od jednog deteta. Za veći broj dece sav ovaj trud nije dovoljan. Ali onaj ko veruje da (ekonomski) troškovi odvraćaju ljude od rađanja dece spopliću se o sopstvenu zatočenost u matrici mišljenja trošak-zarada.


Deo srednjeg veka, koje industrijsko društvo nije samo konzerviralo, već ga i proizvodilo, nestaje. Ljudi se oslobađaju lažno shvaćenih staleških ljuštura polova. Važno je da se ovo spozna u svojim istorijskim dimenzijama, jer se ta društveno- istorijska promena odvija kao privatni, lični konflikt. Psihologija (psihoterapija), koja svodi patnju koja masovno hrli ka njoj, na individualnu istoriju socijalizacije u ranom detinjstvu, donosi pogrešne zaključke. Gde ljudima konflikti nastaju iz načina življenja koji su im zadati, gde njihov zajednički život biva lišen uzora, njihova boljka više ne može da se objašnjava propustima i skretanjima u njihovoj individualnoj razvojnoj istoriji. Seksualnost, brak, erotika, roditeljstvo imaju, u uslovima oslobađanja od modernih staleških sudbina polova muškaraca i žena, dosta veze sa nejednakošću, profesijom, tržištem rada, politikom, porodicom i onim u njih utisnutim načinima življenja, koji su postali neupotrebljivi za budućnost. Takva istorizacija ili društvenoistorijska revizija njenih oblika mišljenja psihologiji tek predstoji, ako ne želi da nasedne prividu i individualizaciji od koje profitira, tako što uzroke za probleme koje ljudi imaju prebacuje na njih.

5. Scenariji budućih razvoja

Stogodišnji konflikti se nagomilavaju. Ali kako će oni da se „savladaju" - privatno i politički - ostaje i dalje otvoreno pitanje. Na osnovu navedenih objektivnih momenata oslobađanja ne može da se zaključuje o svesti i ponašanju žena i muškaraca. To zavisi u velikoj meri - pored individualnih sklopova i upravo u porodičnim i intimnim odnosima sadržanih ličnih mogućnosti oblikovanja - od političkog razvoja i institucionalnih mogućnosti potpore i kompenzacije. Istorijski nastajući prostor mogućnosti ovde treba omeđati trima varijantama (koje se ni u kom slučaju ne isključuju): (1) povratak porodici u tradicionalnim formama; (2) egalizacija po ugledu na muškarce; i (3) oprobavanje novih načina življenja sa one strane ženske i muške uloge.

208 Ulrih Bek

Povratak primarnoj porodici

Po pitanju budućnosti „porodice" često se polazi od pogrešnih pretpostavki. Poznata forma primame porodice konfrontira se sa nekim razvodnjenim stanjem „odsustva porodice" ili se pretpostavlja da primarnu porodicu zamenjuje neki drugi tip porodice. Mnogo je verovatnije, da ako je tačna gore skicirana analiza - jedan tip porodice ne potiskuje neki dragi, nego nastaje i postoji jedan širok spektar jednih pored drugih van- j;.,iti porodičnih i vanporodičnih formi zajedničkog života. Karakteristično je da se mnoge od njih - samački život, predbračni i bračni suživot, zajednički život u stambenim zajednicama, roditeljstva koja variraju preko jednog ili dva razvoda itd. - integrišu kao različite faze u jednoj opštoj biografiji.

Ali mnogi čak ovu diferencijaciju i pluralizaciju formi života kao posledice „prirodnih" procesa modernizacije doživljavaju i žigošu kao ugrožavanje kulturnih vrednosti i osnova života u modernom svetu. Mnogima bežanje iz braka i porodice izgleda kao ekscesivan

individualizam, kome se mora politički i institucionalno suprotstaviti ciljanim kontramerama da bi se zaštitila porodica. Naročito su žene te koje žele da se izbore za „sopstveni život" s one strane uloge koja im je aodeljena u poslovima kod kuće i staranju o porodici, a njihovi privatni i politički napon suočavaju se sa posebnim strahovima, skepsom i otporom. Mere za spasavanje „porodice" orijentišu se prema standardnoj normi zajedničkog života - suprug koji zarađuje za hleb, supruga koja kuva i dva do tri deteta - normi, koja je nastala tek sa industrijskim društvom u XIX veku. Uprkos svim pokazanim tendencijama ka individualizaciji i oslobađanju postoje i uslovi i razvoji koji stavljaju društveni naglasak na zahtev „Natrag za šporet!"

Pretežna većina žena veoma je udaljena od jedne ekonomski samostalne, profesionalno osigurane biografije. To se odražava čak u broju učešća žena u radu. Juna 1984. (u SRN - prim. prev.) pri sve većem profesionalnom angažmanu samo je preko pola (51,7%) svih žena između 15 i 65 godina radilo, tj.


ili bilo zaposleno van kuće ili oficijelno prijavljeno kao nezaposleno (1983.: 50,7%). Od svih muškaraca u istom vremenskom periodu radilo je više od četiri petine (1983.: 82%; 1984.: 81,4%) (up. Spiegel der Frauenpublizistik, 5. 11. 1985., str. 8). Drugim recima, veliki i sve veći broj žena ostaje zavisan od zbrinjavanja putem braka i od svojih supruga. Kontinuirana masovna nezaposlenost i ograničeni, pre bi se reklo sve manji kapaciteti tržišta rada u principu konzerviraju i restabilizuju tradicionalne uloge i odgovornosti muškaraca i žena. Ova tendencija oslobađanja od dohodovnog rada i prelaska u bračno staranje podržana je željom mnogih žena da imaju decu. Oba stabilizatora uloge žene - nezaposlenost i želja za decom - mogu da budu naročito efikasni tamo gde i dalje postoje deficiti u obrazovanju mladih žena ili takvi deficiti tek nastaju: u profesionalnom obrazovanju, i tako dovode do polarizacije biografskih matrica u čitavom toku obrazovne hijerarhije kod generacije žena koja dolazi.

Ako neko spas porodice vidi u zatvorenim vratima tržišta rada, pravi račun bez žena i muškaraca, koji treba i žele da žive zajedno pod tim okolnostima. Prvo, ostaje potpuno nejasno kako će mlade žene podneti neispunjenje svoje jasno ispoljene želje u pogledu profesije i sa tim povezanu zavisnost od muža. Isto je tako otvoreno pitanje, da li je stvarno jedan relativno veliki broj mladih muškaraca spreman (i sa aspekta vlastite profesionalne situacije uopšte i sposoban) da još jedanput preuzme na sebe jaram doživotne uloge hranitelja. U svakom slučaju se diskrepancije koje nastaju između sistematski proizvedenih očekivanja jednakosti žena i nejednakosti u stvarnosti u pogledu profesije i porodice svaljuju na privatnu sferu unutar i izvan braka i porodice. Nije teško predskazati da to vodi pojačavanju sukoba u odnosima, indukovanom iz spoljne sfere. Na kraju proizlazi da bi barijere tržišta rada samo naizgled mogle da stabilizuju primarnu porodicu. U suštini čine upravo suprotno, puneći hodnike pred sudijama za razvod ili čekaonice bračnih savetovališta i psihoterapeuta.

210 Ulrih Bek

U isto vreme se na taj način unapred programira nova beda žena. Ko pod okolnostima sve veće stope razvoda ponovo gura žene sa tržišta rada za šporet, mora, barem, da zna, da će za jedan veliki deo društva rezervisati rupe u socijalnoj mreži.

To ukazuje na principijelne manjkavosti u mišljenju i delanju svih pokušaja da se u porodici i profesiji vaspostave stari odnosi između muškaraca i žena. Prvo, oni su u otvorenoj protivurečnosti sa načelima demokratski ustrojenih društava, koji su u međuvremenu pravno fiksirani, po kojima se nejednake pozicije ne dodeljuju po rođenju, već se stiču rezultatima i udelom u dohodovnom radu, što svakom stoji na raspolaganju. Drugo, promene unutar porodice i između polova sužavaju se na privatni problem i fenomen i ne spoznaje se veza sa socijalnom i kulturnom modernizacijom.

To se između ostalog ogleda i u često propagiranim predlozima, po kojima treba ponovo uspostaviti izgubljenu porodičnu harmoniju. Neki misle da bi „kursevi za vaspitanje porodice" mogli da budu od pomoći. Drugi vide glavnu porodičnu terapiju u profesionalizaciji izbora bračnog partnera. Kad budemo imali dovoljno porodičnih savetovališta i terapeutskih institucija, smatraju treći, problemi će već kapitulirati. Za „krizu porodice" optužuje se sve redom, počev od pornografije preko legalizo- vanih prekida trudnoće pa do feminizma, i traže odgovarajuće protivmere. Pri tom odsustvo saveta i bespomoćnost kumuju svakom objašnjenju. Potpuno izvan vidokruga ostaju istorijski razvoj i društveni odnosi iz kojih nastaju ovi konflikti.

Ali modernizacija nije - da se poslužimo jednim pore- đenjem Maksa Vebera - fijaker iz kojeg se, ako nekom ne odgovara, može izaći na sledećem ćošku, Ko stvarno želi da vaspostavi primarnu porodicu u formama iz pedesetih godina, morao bi da vrati časovnike modernizacije, a to znači - na primer, nadoknadom za porodilje ili negovanjem imidža obavljanja kućnih poslova - potisne žene sa tržišta rada, ne samo skriveno nego otvoreno, i to ne samo sa tržišta rada, već odmah i iz obrazovanja; nejednakosti u platama bi morale da se pove -ćaju; na kraju bi morala da se revidira i zakonska jednakost;


trebalo bi proveriti da li je nesreća već počela sa opštim pravom glasa; mobilnost, tržište, nove medije i informacione tehnologije trebalo bi ograničiti ili zabraniti. Ukratko, nedeljivi principi moderne morali bi da se podele i to tako, da se jednom polu - naravno - dodele, a onom dragom - naravno - ospore i to jedanput zasvagda.

Jednakost muškaraca i žena

Kao kontrazahtev traži se ravnopravnost žena u svim društvenim oblastima. Svevažeće principe modeme treba utužiti zbog njenog patrijarhalnog prepolovljeni a i sprovesti - u kućnim poslovima, u parlamentima i vladama, u fabrikama, u rne- nadžmentu itd. U diskusijama ženskog pokreta zahtev za jedna- košću većinom se povezuje sa zahtevom za promenama neravnopravnih odnosa u profesiji. Bon se za ekonomsku sigurnost, uticaj, saodlučivanje žena, ali i za to da se time u društveni život unesu drage „ženske" orijentacije, vrednosti i forme ophođenja. Za to šta „jednakost" znači u pojedinačnom slučaju, potrebne su dodatne interpretacije. Ovde ćemo se osvrnuti na - često neviđenu - posledicu jedne određene interpretacije. Ako se „jednakost" tumači i praktikuje u smislu sprovođenja društva tržišta rada za sve, onda se jednakošću - implicitno - na kraju stvara potpuno mobilno društvo ljudi koji žive sami.

Osnovna figura potpuno razvijene moderne je - ako se do kraja promisli - osoba koja živi sama (L. Gravenhorst/ L. Gra- venhorst). U zahtevima tržišta rada ne obazire se na zahteve porodice, braka, roditelj stva, partnerstva itd. Onaj ko u ovom smislu zahteva mobilnost na tržištu rada, ne obazirući se na privatne interese - upravo kao apostol tržišta - vrši rasturanje porodice. Ova protivurečnost između tržišta rada i porodice (ili partnerstva uopšte) mogla je da bude onoliko dugo prikrivana koliko dugo je brak za ženu značio isto što i odgovornost za porodicu, odricanje od profesije i mobilnosti. Ona se danas pojavljuje u onoj meri u kojoj se odlukom (bračnih) partnera

212 Ulrih Bek

vrši podela porodičnog i profesionalnog rada. Sa ovom interpretacijom zahteva za jednakošću u saglasnosti sa tržištem, spirala individualizacije sve jače obuhvata odnose između muškaraca i žena. Da ovo nije samo misaoni eksperiment, pokazuje skokovit porast, u međunarodnim razmerama, broja jednočlanih domaćinstava i samohranih majki i očeva. Ovo postaje jasno i po načinu vođenja života, koji se pod ovim uslovima zahteva od ljudi.

U životu koji - uprkos svakoj socijalnoj orijentaciji i raznovrsnosti - u biti treba, odnosno mora da se vodi sam, potrebne su mere predostrožnosti, koje ovaj način vođenja života štite od rizika koji su u njega ugrađeni. Krugovi kontakata moraju se graditi i negovati za najrazličitije prilike. To zahteva puno spremnosti sa sopstvene strane da se pomogne u nošenju tereta drugih. Intenziviranje mreže prijateljstava ostaje neza- menljivo, a to je i zadovoljstvo koje se nudi onome ko živi sam. Čak i dobro izabrane kratkotrajne veze imaju svoje draži. Sve ovo pretpostavlja jednu što je moguće sigurniju profesionalnu poziciju - kao što su izvor prihoda, samopotvrđivanje i socijalno iskustvo - koje se na odgovarajući način mora negovati i održavati. „Kosmos vlastitog života", koji tako nastaje, kroji se i balansira s obzirom na Ja kao centar sa svojim ranjivostima, mogućnostima, slabostima i snagama.

Ali u onoj meri u kojoj uspeva ovo individualizovano vođenje egzistencije, raste opasnost da ono ne postane nepremostiva prepreka za partnerstvo (brak, porodicu), kome se ipak teži u većini slučajeva. Kod osobe koja živi sama, raste čežnja za drugim (drugom) isto koliko nemogućnost da se ta osoba uopšte integriše u arhitekturu sada zaista „sopstvenog života". Život se ispunio ne-prisustvom drugih. Sada više nema mesta za njega (nju). Sve odiše otporom usamljenosti: raznovrsnost odnosa, prava koja im se dopuštaju, navike stanovanja, raspolaganje vremenskim planom, vrste povlačenja, da bi iza fasada savladali bolove koji ih muče. Finu i teškom mukom podešenu ravnotežu svega ovoga ugrožava željeni život udvoje. Konstrukcije samostalnosti postaju zatvorske rešetke usamljenosti.


Krug individualizacije se zatvara. „Vlastiti život" se mora bolje osigurati, a zidovi koji potpomažu nastanku bolova, od kojih oni treba da ih štite, moraju se podići više.

Ovaj oblik egzistencije osobe koja živi sama nije devi- jantan slučaj na putu moderne. On je arhetip potpuno razvijenog društva tržišta rada. Negiranje socijalnih veza, koje dolazi do izražaja u logici tržišta, počinje u svojoj najrazvijenijoj fazi da ukida i pretpostavke trajnog života udvoje. Time je on paradoksalan slučaj podruštvljavanja, u kome se više ne pojavljuje visok stepen društvenosti, koji u njemu izbija na videlo. Na ovde prikazan način ovo razmišljanje ima pre „tipično idealni" karakter. Kao što pokazuju podaci (vidi napred), njemu izvesno pripada sve veći segment stvarnosti. Štaviše: on je verovatno neviđena i neželjena posledica u koju vodi zahtev za jednakošču polova pod datim institucionalnim uslovima. Savršeno je pravo svakoga - poput delova ženskog pokreta - da produžava tradicije pod kojima je nastupila moderna i da zahteva i stremi ravnopravnosti muškaraca i žena u saglasnosti sa tržištem. Ali se mora videti da je sva verovatnoća da na kraju tog puta ne stoji harmonija sa jednakim pravima, nego izolacija u tokovima i situacijama koje idu suprotno i odvojeno jedne od drugih, za šta danas već ima mnogo znakova ispod površine puta ljudi koji žive zajedno.

S druge sirane ženskih i muških uloga

Obe ekstremne varijante pogrešno shvataju osnovno stanje stvari, koje ovde zaokuplja našu pažnju. Protivurečnosti koje se pojavljuju između porodice i tržišta rada neće se resiti u prvom modelu konzerviranjem porodice ili u drugom generalizacijom tržišta rada. Ostaje nesaznano, da nejednakost između muškaraca i žena nije površinski fenomen koji se može korigovati u strukturama i formama porodice i profesionalne sfere. Ove epohalne nejednakosti su pre ugrađene u osnovni plan industrijskog društva, u njegove odnose između proizvodnje i reprodukcije,

214 Ulrih Bek

između porodice i dohodovnog rada. Sa njima se pojavljuju protivurečnosti između moderne i lcontramoderne u industrijskom društvu. Stoga se i ne mogu eliminisati favorizovanjem „slobode izbora" između porodice i profesije. Ravnopravnost muškaraca i žena ne može se postići u institucionalnim strukturama koje su po svojoj koncepciji vezane za nejednakost. Samo u onoj meri u kojoj se ukupna institucionalna struktura razvijenog industrijskog društva promisli i promeni tako da odražava vitalne pretpostavke porodice i partnerstva, može se korak po korak postići novi tip ravnopravnosti s one strane

uloga muškaraca i žena. Pseudoalternativi „refamilijarizacije" ili ,,/?otržištvljenja" ovde se protivstavlja treći put ograničavanja i sabijanja

tržišnih odnosa, vezanih za ciljno omogućavanje socijalnih načina življenja. U daljem tekstu samo ćemo predočiti osnovnu koncepciju.

Princip se može shvatiti upravo kao odraz u ogledalu teorijske interpretacije, koja je ovde skicirana: individualizacijom porodice, može se reći, vrši se odvajanje proizvodnje i reprodukcije u jednom drugom istorijskom koraku u porodici. Stoga se protivurečnosti koje odatle izbijaju mogu savladati samo ako se na nivou postignutog odvajanja, i to u svim komponentama divergentnih tržišnih biografija, ponude ili omoguće institucionalne mogućnosti ponovnog ujedinjenja rada i života.

Počnimo sa tržišno uslovljenom mobilnošću. Sa jedne strane, bilo bi shvatljivo da se sabiju efekti individualizacije same mobilnosti. Do sada se velikim delom podrazumevalo da je mobilnost individualna mobilnost. Porodica, a sa njom žena, prihvata je. Alternativa koja tu iskrsava: ženino odricanje od karijere (sa svim dugoročnim posledicama) ili porodica u obliku špage (kao prvi korak na putu ka razvodu) ostavlja se bračnom paru kao lični problem. Nasuprot tome, trebalo bi isprobati i institucionalizovati partnerske tipove mobilnosti na tržištu rada po principu: ako ga želiš ili je želiš, moraš i za nju ili njega da stvoriš mogućnost za zaposlenje. Zavod za zapošljavanje morao bi da za

porodice organizuje profesionalno savetovalište i posredovanje. I preduzeća (država) bi trebalo ne


samo da se zaklinju u „vrednosti porodice", nego i da pomognu da se one osiguraju putem partnerskih modela zapošljavanja (možda preko više organizacija). Paralelno bi trebalo ispitati da li bi u određenim oblastima (na primer, na tržištu akademskog rada sa kraćim radnim vremenom) mogle da se redukuju postojeće prinude na mobilnost. Na istoj liniji nalazi se socijalno i pravno priznavanje imobilnosti iz porodično-partnerskih razloga. Za ođmeravanje „raspoloženja" za promene radnog mesta morali bi se uzeti u obzir i rizici po porodicu.

U svakom slučaju, s obzirom na postojanu masovnu nezaposlenost od preko dva miliona (u SRN - prim. prev,), zahtev za redukovanjem opšte mobilnosti deluje još nerealnije nego što već jeste. Slični efekti možda bi se mogli postići sa sasvim drugih polaznih tačaka, na primer, da se ukupno oslabi veza između učešća na tržištu rađa i obezbeđenja egzistencije, bilo da se poveća socijalna pomoć u pravcu minimalnog dohotka za sve građane, bilo da se problemi zdravstvenog i starosnog osiguranja regulišu nezavisno od dohodovnog rada itd. Ovo popuštanje zavrtanja na tržištu rada ima svoju tradiciju (garancije socijalne države, smanjenje radnog vremena itd.). Ono suprotnim razvojem, koji se ispoljava u masovnoj nezaposlenosti - navala žena na tržište rada istovremeno sa smanjenjem obima rada povećanjem produktivnosti (o ovome Šesti odeljalc) - ionako stoji na dnevnom redu društva.

Ali čak „porodici naklonjena" prigušena dinamika tržišta rada bila bi samo jedna strana rešenja. Socijalna koegzistencija ljudi morala bi ponovo da se omogući. Primarna porodica, istanjena u svojim socijalnim odnosima, predstavlja ogromno intenziviranje rada. Mnoge probleme koje bi mogle lako ili lakše da reši više porodica zajedno, postaju dugoročno opterećenje, ako se neko sam suoči sa njima. Najbolji primer za ovo jesu zadaci i brige roditelja. Ali grupe koje žive i pomažu jedne druge obuhvatajući više porodica većinom su isključene već samim stambenim situacijama. Profesionalna mobilnost i težnja ka tome da se živi sam već su postali deo stvarnosti. Stanovi se smanjuju. Oni se i dalje kroje za individualnu mobilnost po

216 Ulrih Bek

rodice. Iz idejnih nacrta stanova, kuća i stambenih četvrti isključuje se mogućnost da više porodica želi zajedno da živi i da zajedno bude mobilno. Pri tom je ovo samo jedan primer. Nisu samo arhitektura, planiranje grada itd. ono što propisuje individualizaciju i isključuje društveni život. Teško da ima granica fantaziji o konkretnim promenama. Vaspitanje dece moglo bi se, na primer, olakšati ne samo omogućavanjem komšijske pomoći, nego i novim specijalnostima - „dnevne majke" - ili školskim sistemom koji roditeljsku ispomoć ne čini sastavnim delom „tajnog nastavnog programa" itd.

O pitanju mogućnosti realizovanja i finansiranja „ove utopije" izvesno je da se može nešto reći. Ali to ovde nije naša tema. Ovde se, u suštini, mnogo više bavimo teorijskim argumentom, naime time da pokažemo pogrešnost alternative između porodičnog konzervativizma i usaglašavanja tržišta. Razume se da se ovim ili drugim institucionalnim promenama uvek može stvoriti i osigurati prostor za mogućnosti. Sami muškarci i žene moraju da otkriju i isprobaju nove forme zajedničkog života sa druge strane staleški dodeljenih uloga. Time mnogo naružene „izbeglice privatnosti i prisnosti" dobijaju centralni značaj. Samo na prvi pogled izgleda da je društveni pokret sedamdesetih godina utonuo u „subjektivnu samorefleksiju". Bez obzira kako je čovek u stanju da to sagleda, danas se obavlja težak rad u svakodnevici odnosa i veza unutar i izvan braka i porodice pod teretom načina življenja, nepodesnih za budućnost. Moramo se odvići da ukupne promene, koje se ovde pojavljuju, smatramo privatnim fenomenom. Ono što se tu nakupilo u senzitivnoj praksi svake vrste zajedničkog života, u pokušaju renoviranja odnosa između polova, ne obazirući se na iskustva unazađenja, u oživljenoj solidarnosti, baziranoj na podeljenom i dopuštenom ugnjetavanju, potkopava društvo možda čak drugačije nego „strategije promene sistema", koje ostaju u visinama svojih teorija (up. G. Muschg. 1976, str. 31).* Regre-

* Rajner Marija Rilke, koji je mnogo znao o zabludama koje se ovde uopštavaju, već je na


sije u progresu rezultiraju iz mnogo toga. Ali sigurno i iz tereta protivstavljajućih institucionalnih uslova. Za mnogo toga što se muškarcima i ženama danas obija o glavu, oni nisu lično odgovorni. Ako ovaj pogled prokrči sebi put, postiglo bi se mnogo, možda čak pribavljanje političke energije, potrebne za ove promene.

vlastitom razvoju samo će privremeno biti podražavaoci muške valjanosti i ne-valjanosti i sledbenici muških profesija. Posle nesigurnosti takvih prelaza pokazaće se da su žene prošle obilje i promenu onog (često smešnog) prerušavanja, kako bi svoju vlastitu suštinu očistile od izopačujućih uticaja drugog pola... Ova čovečnost žene, rođena u bolu i poniženju, pojaviće se kada se ona otrese konvencija samoženskosti u preobražajima svoga spoljašnjeg stanja, a muškarci koji još ne osećaju da to dolazi, biće time iznenađeni i pogođeni. Jednoga dana će (za šta već danas, bar u nordijskim zemljama, govore i svetle pouzdani znaci), postojati tip devojke i žene, čije ime neće više značiti samo suprotnost od muškog, već nešto za sebe, nešto pri čemu se ne misli ni na kakvu dopunu ili granicu, nego

Peti odeljak

Individualizacija, institucionalizacija istandardizacija životnih situacija ibiografskih matrica

"Individualizacija" - jedan hiperznačajan pojam. Nejasan, možda čak abominacija, ali koji ukazuje na nešto što je važno. Do sada se pokušavalo da mu se približi sa strane onoga što je značajno, sa strane realnosti. Klupko značenja ove reči pri tom je, koliko je to bilo moguće, ostavljeno po strani. U dva argumentacijska koraka pridodaćemo sada nekoliko pojmovnih i teorijskih objašnjenja. Prvo će se skicirati jedan opšti, analitički, u isto vreme neistorijski model individualizacije; ovde se može videti mnogo toga iz klasične rasprave K. Marksa preko M. Vebera do E. Dirkema (E. Durkheim) i G. Zimela (G. Simmel), a možda i iznaći neki centralni nesporazumi. Drugo, ovaj „model" će se dopuniti i objasniti preko prethodnih izlaganja, primenjujući ga na posleratne uslove u Saveznoj Republici Nemačkoj. Tako će se teorija o individualizaciji zgusnuti u centralnu tezu: ono što se manifestuje poslednje dve decenije u Saveznoj Republici Nemačkoj (a možda i u dragim industrijskim državama na Zapadu), ne može se više razumeti u okvira postojećih konceptualizacija kao promena svesti i položaja ljudi, nego se mora shvatiti - neka mi se oprosti na ovoj monstruoznoj reči - kao početak jednog novog modusa podruštvlja-

220 Ulrih Bek

vanja, kao neka vrsta „metamorfoze" ili „kategorijalne promene" u odnosu između pojedinca i društva.*

1. Analitičke dimenzije individualizacije

„Individualizacija" nije pojava ni izum druge polovine XX veka. Odgovarajući „individualizovani" stilovi života i životne situacije nađeni su u renesansi (Burkhart/Burckhard), u dvorskoj kulturi srednjeg veka (Elijas/Elias), u unutrašnjoj askezi protestantizma (Maks Veber), u oslobađanju seljaka od staleške potčinjenosti (Marks) i u XIX i ranom XX veku u slabljenju međugeneracijskih porodičnih veza (Imhof), kao i u procesima mobilnosti - na primer, bekstvo sa sela i brzi rast gradova (Lederer/Lederer), (Koka/Kocka) itd. U ovom opštem smislu „individualizacija" se odnosi na određene subjektivno-biografske aspekte civilizacijskog procesa (u smislu N. Elijasa), naročito u svom poslednjem stadijumu industrijalizacije i modernizacije (sadržajno u smislu E. Bek-Gernshajm, a metodski u smislu K. M. Bolte): modernizacija ne vodi samo u formiranje jedne centralizovane državne moći, u koncentracije kapitala, u jednu sve gušće izatkanu mrežu podela rada i tržišnih odnosa, u mobilnost, masovnu potrošnju itd. Ona isto tako vodi - i tu smo stigli do opšteg modela - u jednu trostruku „individualizaciju": odvajanje od istorijski propisanih socijalnih formi i veza u smislu tradicionalnih odnosa vladanja i staranja („dimenzija oslobađanja"), gubitak tradicionalne sigurnosti u odnosu na praktično znanje, veru i vodeće norme („dimenzija demistifikacije") i - čime se značenje pojma istovremeno pretvara u svoju suprotnost - jedan novi tip socijalnog integrisanja („dimenzija kontrole, odnosno reintegracije").

Ove tri dimenzije - izdvajanje (odnosno oslobađanje), gubitak stabilnosti, ponovna integracija - jesu već po sebi ne

* Slično verovatno imaju na umu i M. Koli /M. Kohli i G. Robert /G. Robert (1984), kad govore o „individualnosti kao (istorijski novoj)

Životna situacija

objektivno

Svest/identitet subjektivno

oslobađanje

gubitak stabilnostivrsta kontrole


pregledan rezervoar nesporazuma. Oni čine jedan opšti, neistorijski model individualizacije. Čini mi se d a j e ipak bitno da ovaj model pojmovno diferenciram na osnovu jedne druge dimenzije: naime, prema (objektivnoj) životnoj poziciji i (su-

bjektivnoj) svesti (identitet, personalizacija). Tako nastaje tabela sa šest polja:

Individualizacija

Glavni nesporazum koji je povezan sa rečju „individualizacija" proizlazi iz poistovećivanja sa desnim gornjim poljem: kod mnogih se javlja asocijacija da je „individualizacija" individuacija jednako personalizacija jednako neponovljivost jednako emancipacija. To je možda tačno. Možda, ali možda je i suprotno tačno. O celoj desnoj strani do sada je rečeno malo ili skoro ništa. To bi bila posebna knjiga. U suštini su se izlaganja ograničavala na levu objektivnu stranu. To znači: pod individualizacijom se podrazumevala istorijsko-sociološka, društve-

noistorijska kategorija, kategorija koja stoji u tradiciji proučavanja životnih pozicija i

* U suštini je desna strana centralna tema kritike kulture - „kraj individue" - kao kod Adorna (Adorno) i Landmana (Landmann). Na drugi način su odgovarajuće problemske postavke stvar teorije socijalizacije i njenog istraživanja (kako je npr. sažeta kod Gojlena/Geulen). Moj je utisak da ovde spadaju i novija razmišljanja N. Lumana o „autopoiesis svesti" (1985), vidi sažeto i G. Nuner/G. Nunncr-Vinkler/Winkler (1985).

222 Ulrih Bek

onih problemskih postavki, koje su primamo orijentisane na svest, identitet, socijalizaciju i emancipaciju, glavno pitanje ovog dela je: Kako se „individualizacija" može shvatiti kao promena životnih situacija i biografskih matrica? Koji model životnih situacija, koji tip biografije se probija u uslovima razvijenog tržišta rada?

2. Posebnosti procesa individualizacije u SaveznojRepublici Nemačkoj

Kako se ovaj opšti model može konkretizovati na posleratnom razvoju Savezne Republike Nemačke? Dakle: Koje su to socijalne forme i sigurnosti staranja kojih se ljudi oslobađaju? Koji su to uslovi i mediji koji unapređuju ovo oslobađanje? U koje nove forme kontrole i podruštvljavanja one vode?

Do sada su razrađene dve žižne tačke oslobađanja. Dve druge se ocrtavaju za budućnost (i tema su sledećeg odeljka). Prvo smo bili suočeni sa odvajanjem od staleški označenih društvenih klasa, koje se može pratiti unatrag sve do početka ovog veka, ali koje u Saveznoj Republici Nemačkoj sada dobija jedan nov kvalitet. Ova oslobađanja odnose se na socijalne i kulturne klasne veze u oblasti reprodukcije. Pri tom njih, naravno, prate i promene u oblasti proizvodnje: opšte podizanje nivoa obrazovanja i raspoloživog dohotka, ozakonjenje radnih odnosa, promene u socijalnoj strukturi itd. uz zadržavanje bitnih socijalnih odnosa nejednakosti (up. najposle Bolte/Hradil 1984.; Schafers 1985). Ovo se može opisati na promenama struktura porodica, stambenih uslova, prostornih raspodela, susedskih odnosa, ponašanja u slobodno vreme, klupskih članstava itd. (up. i Her- kommer, 1983). Ovo „ukidanje proleterskog miljea" (J. Mooser, 1983) odražava se - projektovano na ukupnu socijalnu strukturu - u endemskim teškoćama da se protumače modeli istraživanja klasa i slojeva na jedan empirijski sadržajan način u odnosu na tendencije ka diferencijaciji i pluralizaciji. Ove teškoće su sa


jedne strane odvele u metodski skriveni konvencionalizam u

određivanju granica između slojeva (za prvi primer K. M. Bolte, 1958), a na drugoj strani u povratak u

neistorijsku aprior- nost klasnog antagonizma. Druga žižna tačka oslobađanja leži u promenama položaja žena. Žene se oslobađaju od bračnog staranja, materijalnog kamena temeljca tradicionalne egzistencije domaćice. Time čitava struktura porodičnih veza i staranja pada pod pritisak individualizacije. Tako se formira tip porodice po

ugovoru na određeno vreme, u kojoj individue, orijentisane na obrazovanje, tržište rada i profesiju, ukoliko u samom početku ne daju prednost vanporodičnim formama života, ulaze u jedan svojevrstan odnos na opoziv, pun protivurečnosti, sa ciljem regulisanja razmene emocija.*

Pored klasnih kultura i struktura porodičnih odnosa postoje dve žižne tačke za oslobađanje. One više nemaju svoja ishodišta u sferi reprodukcije, nego u sferi proizvodnje i pojavljuju se kao oslobađanja u odnosu na profesiju i preduzeće. Misli se naročito na flelcsibilizaciju radnog vremena i decentralizaciju radnog mesta (od kojih je rad za kompjuterom kod kuće ekstremni slučaj). Na taj način nastaju novi tipovi

fleksibilne, pluralizovane hipozaposlenosti (vidi Šesti odeljak). Oni pokreću (socijalno-pravne) probleme staranja i istovremeno omogućavaju na-stajanje novih tipova životnih situacija i matrica biografskog razvoja.

Toliko ukratko o argumentaciji ove tačke. * Da ovo no podrazumeva samo odnose između roditelja, nego i položaj dece / omladine,

pokazali su u vezi sa rezultatima Šelove studije o omladini Fuks/Fuchs, a nedavno teorijski temeljno L. Rosenmayr, 1985, W. Hornstein, 1985. i M. Bacthge, 1985; o posebnim problemima ženske omladine i mladih radnica vidi naročito Bilden/Diezmger, 1982.

224 Ulrih Bek

jedinicom u oblasti reprodukcije. Veoma šematski izraženo: namesto staleža više ne dolaze društvene klase, a namesto društvenih klasa više ne dolazi stabilni referencijalni okvir porodice. Sam pojedinac (on ili ona) postaje reproduktivna jedinica društvenog u svetu života. Ili drugim recima: raspada se porodica kao „pretposlednja" sinteza životnih situacija između generacija i polova, a individue unutar i izvan porodice postaju akteri svoje tržišno određene egzistencije, kao i planiranja i organizovanja svojih biografija.

(2) Ali ovu diferencijaciju „individualnih položaja" istovremeno prati visok stepen standardizacije. Tačnije rečeno: Upravo mediji, koji izazivaju individualizaciju, izazivaju i standardizaciju. To se odnosi na tržište, novac, zakon, mobilnost, obrazovanje itd., svagda na različit način. Individualne situacije koje nastaju u potpunosti su zavisne od tržišta (rada). One su takoreći širenje tržišne zavisnosti u sve pore (obezbeđivanja) egzistencije, one su njihov kasni rezultat u fazi socijalne države. One nastaju u potpuno etabliranom tržišnom društvu i društvu tržišta rada, koje jedva da poznaje ili ne poznaje tradicionalne mogućnosti staranja. Već je G. Zimel grafički demonstrirao kako novac istovremeno individualizuje /' standardizuje. To se odnosi ne samo na novčano zavisnu masovnu potrošnju i „oslobađanja na tržištu rada", nego i na odvajanje od i ponovno vezivanje za tržišno društvo usavršavanjem, ozakonjivanjem, scijentizacijom itd.

(3) Istovremenost individualizacije, institucionalizacije i standardizacije još nedovoljno obuhvata nastajuće individualne situacije. One, naime, pokazuju jedan novi karakter. Zahvataju odvojene oblasti privatne sfere i različite oblasti javne sfere. Nisu više samo privatne situacije, nego su uvek i institucionalne. Imaju protivurečno dvostruko lice institucionalno zavisnih individualnih položaja. Ono prividno spoljašnje kod institucija postaje ono unutrašnje u individualnoj biografiji. Ovaj oblik životnih situacija koji prelazi institucionalne granice nastaje upravo iz njihove institucionalne zavisnosti (u najširem smislu): oslobođene individue postaju zavisne od tržišta rada i


zbog toga od obrazovanja, potrošnje, od socijalno-pravnih propisa i staranja, od planiranja saobraćaja, potrošačkih ponuda, mogućnosti i moda u medicinskom, psihološkom i pedagoškom savetovanju i staranju. Sve to ukazuje 11a institucionalno zavisnu kontrolnu strukturu individualnih situacija. Individualizacija postaje najprogresivnija forma podmštvljavanja, koja zavisi od tržišta, prava, obrazovanja itd.

3. Institucionalizacija biografskih matrica

Klasne razlike 1 porodični odnosi nisu stavljeni van snage u toku procesa individualizacije, već pre u pozadinu u odnosu na novonastajući „centar" biografskog životnog plana. Istovremeno nastaju nove zavisnosti. One ukazuju na imanentne antagonizme u procesu individualizacije. U razvijenoj modemi individualizacija se odvija u opštim uslovima procesa podmštvljavanja, koji u sve većoj meri čini nemogućim individualna osamostaljivanja: pojedinac se, doduše, odvaja od tradicionalnih veza i odnosa staranja, ali ih menja za prinude tržišta rada i potrošačke egzistencije 1 u njima sadržane standardizacije i kontrole. Namesto tradicionalnih veza i društvenih formi (društvene klase, primarna porodica) dolaze sekundarne instance i institucije koje daju pečat biografiji pojedinca i čine je zavisnom od moda, odnosa, konjunktura i tržišta, suprotno predstavi 0 individualnom raspolaganju, koja se ustanovljava kao oblik svesti.

Upravo tako individualizovana privatna egzistencija postaje sve jače i očiglednije zavisna od odnosa i uslova koji potpuno izmiču njenom domašaju. Paralelno nastaju konfliktne, rizične i problematične situacije, koje po svom poreklu i obliku odbacuju svaku individualnu obradu. Kao što je poznato, one obuhvataju gotovo sve što se društveno i politički diskutuje i što je sporno: od takozvanog „grubog ili finog socijalnog sita" preko pregovora o platama i radnim uslovima do odbrane birokratskih

226 Ulrih Bek

samovoljnosti, pružanja obrazovnih mogućnosti, regulisanja saobraćajnih problema, zaštite od uništavanja okruženja itd. Individualizacija zahvata upravo opšte društvene uslove, koji čak manje nego ikada dopuštaju individualnu autonomnu privatnu egzistenciju.

Staleški obojeni biografski ritmovi klasne kulture i porodice preklapaju se ili zamenjuju institucionalnim biografskim matricama: ulazak i izlazak iz obrazovnog sistema, ulazak i izlazak iz dohodovnog rada, ili socijalno-političko fiksiranje starosne granice za penziju. A sve ovo postoji u poprečnom preseku biografije (u doba detinjstva, adolescencije, zrelosti, penzionisanja i starosti), kao i u dnevnom ritmu i ekonomisanju vremenom (usklađivanje porodične, obrazovne i profesionalne egzistencije). Područje preklapanja naročito je jasno u slučaju „standardne biografije" žena. Dok muškarce u njihovim bio-grafijama mnogo ne dotiču porodični događaji, žene vode jedan kontradiktoran porodično i institucionalno obojen dvostruki život. Za njih još uvek važi porodični ritam, a u većini slučajeva već i obrazovni i profesionalni ritam, odakle nastaju konfliktna zaoštravanja i neprestano neusaglasivi zahtevi.

Individualizacija znači tržišnu zavisnost u svim dimenzijama življenja. Forme egzistencije koje nastaju jesu izolovano masovno tržište,

nesvesno samog sebe i masovna potrošnja paušalno skiciranih stanova, nameštaja, artikala za dnevnu potrošnju, kao i mišljenja, navike, stavovi i životni stilovi, lansirani i usvojeni preko masovnih medija. Drugim rečima, individualizacija prepušta ljude jednoj spoljnoj kontroli i

standardizaciji, koje su bile nepoznate u enklavama staleških i porodičnih subkultura.

Ovi načini na koje se institucije utiskuju u biografiju znače da su regulative u obrazovnom sistemu (npr. vremena obrazovanja), u profesionalnom sistemu (npr. radna vremena na dnevnoj osnovi i u ukupnoj biografiji) i u sistemu socijalne zaštite direktno zahvaćene fazama

u biografiji ljudi: institucionalna određivanja i mtervenisanja istovremeno su (implicitno) i određivanja i intervenisanja u čovekovoj biografiji. Povećanjem


minimuma godina za dečije vrtiće ženama se, na primer otežava ili onemogućava da spoje majčinske i profesionalne obaveze (što takođe znači: žene se istiskuju sa tržišta rada). Smanjenjem starosne granice za penziju ukazom se povećava dužina „socijalnog starosnog doba" za čitavu jednu generaciju (sa svim propratnim problemima i mogućnostima). Istovremeno se pre- duzima jedna preraspodele participacije rada na sledeće mlade generacije. Stoga upravo individualizacija znači: institucionalizacija, institucionalno oblikovanje i stoga mogućnost da se biografije i životne situacije politički uobličavaju.

Njihovo uobličavanje većinom se odvija „neviđeno" kao „latentni spo-redni efekat" odluka koje se eksplicitno odnose na interne organizacijske stvari (obrazovni sistem, tržište rada, dohodovni rad itd.). Jedan gotovo živopisan primer - televizija - može da ilustmje ovu vezu.

Televizija izoluje i standardizuje. Sa jedne strane, ona oslobađa ljude od tradicionalno oblikovanih i povezanih konteksta konverzacije, iskustva i života. Ali u isto vreme svi se nalaze u sličnoj situaciji: svi konzumiraju institucionalno fabri- kovane televizijske programe i to od Honolulua do Moskve i Singapura. Individualizacija - preciznije: oslobađanje od tradicionalnih životnih konteksta - praćena je unifikacijom i standardizacijom načina življenja, čak u porodici svako sedi izolovan i zuri u televizor. Na taj način nastaje slika socijalne strukture jedne individualizovane masovne publike ili - oštrije formulisano - standardizovano kolektivno biće izolovanih masovnih eremita (up. G. Anders, 1980).

Ovo se u isto vreme događa trcmskulturalno i transnacionalno. Ljudi se prelazeći staleške granice sreću širom sveta, takoreći svako veče, na centralnom mestu u selu, pred televizorom, i konzumiraju vesti. U tom smislu se individualne situacije više čak ne mogu odrediti u svojoj institucionalnoj zavisnosti od nacionalnih država. Oni su deo globalno standardizovane medijske mreže. Više od toga: institucionalne i nacionalne granice u jednom određenom smislu više nisu va- lidne. Preko medija mi vodimo neku vrstu prostorno i socijalno

228 Ulrih Bek

dvostrukog života. Mi smo istovremeno ovde i negde drugde; mi smo sami sa sobom, a ipak slušamo isti koncert Njujorške filharmonije, ili smo dok ovde izolovani večeramo svi sau- česnici i posmatrači strašnih scena iz građanskog rata u Libanu. Može se čak reći da ove životne situacije ukazuju u svojoj „bilokalnosti" na jednu individualno-institucionalno šizofrenu strukturu. Doduše, sa sasvim različitim mogućnostima da se ona iznutra ili spolja prozre. Transparentnost je sasvim ograničena ako ste unutra, ali je moguća za one koji su spolja ili gore. Granice između unutra i spolja istovremeno postoje i ne postoje.

Sa ovim su povezani i novi tipovi političkih mogućnosti kontrole i uticaja. Imajući u vidu televizijske navike širokih slojeva populacije (koje izazivaju simptome povlačenja ako se ne upražnjavaju), televizijski program istovremeno oblikuje i dnevni i nedeljni porodični raspored.

Privatna sfera nije ono što izgleda da jeste: sfera koja je odvojena od okruženja. Ona je spoljna strana odnosa i odluka, ola'enuta unutra i učinjena privatnom, koje se donose negde drugde: u televizijskim stanicama, u obrazovnom sistemu, u firmama, na tržištu rada, u sistemu saobraćaja itd., uz veliku dozu neobaziranja na privatno-biografske posledice. Ko ovo ne vidi, pogrešno shvata jednu suštinsku i osnovnu karakteristiku socijalnih načina življenja u fazi razvijene modeme: preklapanje i umrežavanje nastajuće individualizovane privatnosti sa naizgled institucionalno odvojenim oblastima i proizvodnim sektorima obrazovanja, potrošnje, saobraćaja, proizvodnje, tržišta rada itd.

Sa ovom institucionalnom zavisnošću raste podložnost krizama nastajućih individualnih situacija. Institucionalna zavisnost ne postoji svuda, nego u određenim prioritetima. Ključ životne sigurnosti leži u tržištu rada. Podobnost za tržište rada iziskuje obrazovanje. Kome je jedno ili drugo uskraćeno, suočava se sa društvenim i materijalnim Ništa. Bez odgovarajućih svedočanstava o obrazovanju situacija je isto onoliko strašna kao i sa svedočanstvima, ali bez odgovarajućih dohodovnih


radnih mesta. Tek u ovim uslovima u društvenom smislu padaju u bezdan oni koji su odbijeni već kod ulaza u profesionalni obrazovni sistem. Spremnost na učenje ili odbijanje učenja postaje pitanje ulaska ili izlaska u društvo ili iz društva. U isto vreme konjunkturnim i demografskim „usponima i padovima" čitave generacije mogu da budu bačene na margine egzistencije. To znači: institucionalno zavisne individualne situacije omogućavaju generacijski specifična zapostavljanja ili favori- zovanja u odgovarajućim „oglednim grupama". Ali one se uvek manifestuju kao nedovoljna briga i staranje državnih institucija, na koje se na taj način vrši pritisak da spreče, odnosno kompenzuju institucionalno unapred programiran nedostatak šansi čitavih generacija, faza života i starosnih nivoa pravnim odredbama i preraspodelama socijalne države.

institucije delaju u pravno fiksiranim kategorijama „normalnih biografija", koje su sve manje u vezi sa stvarnošću. Kičma normalnih biografija je normalan radni odnos. Tako je socijalni sistem sigurnosti skrojen prema tački preseka učešća u dohodovnom radu. Istovremeno raste broj onih koji uprkos spremnosti ne uspevaju ili samo s naporom uspevaju da uđu u sistem zapošljavanja. U osnovi socijalnog osiguranja nalaze se standardi normalnosti, koji zbog konstantne masovne neza-poslenosti sve manje mogu da se realizuju i kojima sve manje odgovara razvoj životnih uslova u porodici i između muškaraca i žena. Koncepciju „hranitelja porodice" potisnula je porodica sa podeljenim ulogama hranitelja i staratelja, odgajivača i va- spitača dece, koje se menjaju u zavisnosti od faza i odluka. Namesto „potpunih" došle su različite varijante „nepotpunih" porodica. Sve veća grupa samohranih očeva suočava se sa diskriminacijom zakona o razvodu, koji je fiksiran za monopol majke.

Društvo koje se razvija iz osovina načina življenja industrijskog društva - socijalne klase, primarna porodica, uloge polova i profesija - suočava se sa sistemom institucija staranja, upravljanja i politike, koje sada sve više preuzimaju neku vrstu funkcije zastupnika industrijske epohe koja je na zalasku. One

230 Ulrih Bek

normativno, pedagoški, disciplinujuće utiču na život koji „odstupa" od oficijelnih standarda normalnosti. Postaju zakleti pobornici nekadašnjih sigurnosti, koje još važe za samo jedan sve manji deo populacije. Tako se zaoštravaju suprotnosti između institucionalno zamišljene i društveno važeće „normalnosti", a konstrukcija industrijskog društva preti da sklizne u nonna- tivno-pravnu sferu.

Institucionalnom zavisnošću mdividualizovano društvo u isto vreme postaje podložno svim mogućim konfliktima, vezama i koalicijama, suprotnim od tradicionalnih klasnih granica. Suprotnost strana na tržištu rada povlači se kao određena suprotnost, a u centar stupaju raznovrsni oblici, kroz koje potisnuta društvenost uvek konfliktno probija u privatni život: možda su to događanja poput planiranog prolaska ulice u blizini sopstvene bašte, po decu sve gore stanje u školi, ili izgradnja deponije nuklearnog otpada u našoj blizini, koja izazivaju prodiranje u svest aspekata „kolektivne sudbine".

Odlučujuće je, međutim, kako se institucionalno oblikovana sudbina pojavljuje u životnom kontekstu ljudi u mdivi- dualizovanom društvu, kako se percipira i obrađuje. Ako bismo ovo želeli da iskažemo nekom metaforom, mogli bismo reći: konkavno ogledalo klasne svesti puca, ali se ne raspada, a svaki komad srče reflektuje sopstvenu totalnu perspektivu, a da pri tom površina ogledala, razuđena u fine i grube naprsline, nije u stanju da oblikuje zajedničku sliku. Kako se ljudi u talasima individualizacije oslobađaju socijalnih veza i privatizuju, po-javljuje se dvostruki efekat. Sa jedne strane, opažajne forme postaju privatne, a u isto vreme i - zamišljene u vremenskoj osi - neistorijske. Deca već više ne znaju životni kontekst roditelja, a kamoli babe i dede. To znači da se vremenski horizonti životne percepcije sve više sužavaju, dok se konačno u graničnom slučaju istorija ne pretvori u (večnu) sadašnjost i sve ne počne da se okreće oko ose sopstvenog Ja, sopstvenog života. Sa druge strane, smanjuju se oblasti gde zajedno artikulisano delanje afirmiše sopstveni život, a rastu pritisci da se sopstvena


biografija samostalno oblikuje i to i tamo i upravo tamo gde nije ništa drago do produkt odnosa.

Individualizacija znači u ovom smislu da se biografija čoveka oslobađa unapred datih šematizovanih fiksacija i stavlja otvoreno i zavisno od odluka u rake svakog pojedinca. Broj biografija, koje su u principu zatvorene za odlučivanje, smanjuje se, a raste broj biografija, koje su otvorene za odlučivanje, koje se same grade. Individualizacija životnih pozicija i tokova glasi: biografije postaju „autorefleksivne"; socijalno šematizo- vana biografija transformiše se u biografiju koja je lično stvorena i koja treba lično da se stvara. Odluke o školovanju, pro-fesiji, radnom mestu, mestu stanovanja, bračnom partnera, broju dece sa svim svojim odlukama odluka ne samo da se mogu već se moraju donositi, čak i tamo gde je razgovor o „odlukama" visokoparna kategorija, jer nema ni svesti ni alternativa, pojedinac će morati da „iskija" posledice svojih nedo- nesenih odluka. To znači: institucionalnim i biografskim smer- nicama nastaju, može se reći, samosklopive konstrukcije kom- binatornih mogućnosti. Na prelasku iz „standardne ka biografiji po izboru" (Ley, 1984) stvara se konfliktan i istorijski ne- uvežban tip „uradi sam-biografije" (Gross, 1985). „Ili-ili" bogatih i zapostavljenih životnih, odnosno konfliktnih situacija relativizuje se nagomilavanjem problema po specifičnim fazama života (npr. za mlade ljude konvergencija odluka o braku, deci i profesiji bračnog partnera), za koje su privatno i institucionalno potrebna posebna planiranja i dogovaranja.

U individualizovanom društvu pojedinac pod pretnjom kazne permanentnom zapostavljenošću mora da nauči da sebe shvata kao centar delanja, kao biro za planiranje u odnosu na sopstvenu biografiju, svoje sposobnosti, orijentaciju, partnerske odnose itd. „Društvo" pod uslovima biografije koja se stvara mora individualno da se tretira kao „promenljiva". Svakako je oskudnost šansi za obrazovanje problem koji sve pogađa; ali šta to znači za kovanje moje vlastite sudbine, što niko drugi ne može da učini osim mene? Šta mogu, šta moram da preduzmem da bih i sa prosekom ocena od 3,5 mogao da studiram me

232 Ulrih Bek

dicinu? Na taj način društvene determinante, koje se usecaju u sopstveni život, moraju da se shvate kao „promenljive okruženja", koje se „kreativnim merama", koje se tiču sopstvenog radijusa delanja, mogu ublažiti, izvrdati ili staviti van snage shodno „internim diferencijacijama" mogućih kontakata i aktivnosti za sopstveni životni prostor.

Traži se aktivan model delanja. u svakodnevnom životu, u čijem centru je Ja, koje mu dodeljuje i otvara šanse za delanje i na taj način omogućava da smisleno i u detalje odradi nove mogućnosti oblikovanja i odlučivanja u odnosu na vlastiti život. To znači da iza intelektualnog mačevanja pred ogledalom za potrebe vlastitog preživljavanja mora da se stvori jedna egocentrična slika sveta, koja odnos Ja i društva takoreći okreće naglavačke i promišlja ga i čini manipulativmm za potrebe individualnog oblikovanja biografije.

Posledica ovoga je da se otvaraju brane za subjektivizaciju i individualizaciju društveno i institucionalno proizvedenih rizika i protivurečnosti. Za pojedinca institucionalne pozicije koje ga determinišu nisu više samo događaji i odnosi, koji se preko njega slamaju, već u najmanju ruku i posledice odluka koje je sam doneo, koje kao takve mora da sagleda i prema njima dela. Tome pogoduje i da se ispod žita menja karakter tipičnih događaja, što pojedinca izbacuje iz koloseka. Ako je ono što ga je ranije pogađalo bilo pre nekakav „udarac sudbine", poslat od boga ili prirode, na primer rat, prirodne katastrofe, smrt bračnog druga, ukratko, događaj za koje sam nije snosio nikakvu odgovornost - onda su to danas u velikoj meri događaji koji se vrednuju kao „lični neuspeh", počev od nepoloženog ispita pa do nezaposlenosti ili razvoda. U individualizovanom društvu, posmatrano čisto kvantitativno, ne povećavaju se samo rizici, već nastaju i kvalitativno novi oblici ličnog rizika: stvaraju se, što je dodatno opterećenje, i novi oblici „zadate krivice". Iz takvih pritisaka za samoodređivanjem, samoplaniranjem i stvaranjem sopstvene biografije mogle bi na kraće ili duže staze da nastanu i novi zahtevi u pogledu obrazovanja, staranja, terapije i politike.


Na kraju da pomenemo poslednju prividno suprotnu karakterističnu crtu: mdividualizovane biografije, na jednoj strani u svojim strukturama vezane za sopstveno oblikovanje, gotovo do u beskraj se otvaraju na drugoj strani. Sve što se u perspektivi teorije sistema pojavljuje odvojeno, postaje integralni deo individualne biografije: porodica i dohodovni rad, obrazovanje i zaposlenje, administracija i saobraćaj, potrošnja, medicina, pedagogija itd. Granice parcijalnih sistema odnose se na parcijalne sisteme, ali ne na ljude u individualnim pozicijama, koje zavise od institucija. Ili nadovezujući se na J. Habermasa: individualne sitaacije nalaze se poprečno u odnosu na distinkcije sistema i sveta života. Granice parcijalnih sistema prolaze kroz individualne pozicije. One su takoreći biografska strana institucionalno razdvojenog. Reč je dakle, tako posmatrano, o individualizovanim institucionalnim pozicijama, čije zapostavljene odnose i pukotine u ravni sistema per -manentno stvaraju nesuglasice, teškoće u odlučivanju i pro- tivurečnosti u i između individualnih biografija. Življenje postaje pod tim uslovima biografsko ukidanje sistemskih proti- vurečnosti (npr. između obrazovanja i zaposlenja, pravno pretpostavljene i realne standardne biografije).* Biografija je - nadovezujući se na formulaciju N. Lumana - zbir racionalnosti parcijalnih sistema, a ni u kom slučaju njihovog okruženja. I kupovina kafe u obližnjem dućanu, između ostalog, postaje pitanje saučesništva u izrabljivanju radnika na plantažama u Južnoj Americi. I početni kurs iz (anti)hemije zbog sveprisutnosti pesticida postaje preduslov za opstanak. I pedagogija i medicina, socijalno pravo i planiranje saobraćaja pretpostavljaju

* Jedna konsekvenca po istraživačku praksu: istraživanje biografija, koje samo prati tragove istraživanja porodice i slojeva, postaje problematično. Onaj ko želi da istražuje standardizaciju i (implicitnu) političku uobličljivost individualnih situacija, mora da

234 Ulrih Bek

- kako se to lepo kaže - „misleću individuu", koja se snalazi u ovoj džungli prolaznih konačnosti zahvaljujući sopstvenom jasnom sagledavanju. Svi ovi i svi drugi eksperti izručuju svoje protivurečnosti i prepirke pred pojedinca i otpuštaju ga sa zahtevom, koji je najčešće još i dobronameran, da sve to proceni prema vlastitim predstavama. Decentralizacijom i stvaranjem globalnih medijskih mreža biografija se sve više i više oslobađa svojih neposrednih životnih krugova i otvara preko granica zemalja i eksperata u jedan daljinski moral, koji pojedinca pre- mešta u stanje potencijalnog konstantnog zauzimanja stava. Dok tone u beznačajnost, on istovremeno prividno biva podignut na tron odakle oblikuje svet. Dok vlade (još) delaju u sklopu nacionalnih država, biografija je već otvorena ka svet- slcom društvu. Staviše: svetsko društvo postaje deo biografije, iako se ova trajna prenapregnutost može podneti samo suprotnim reagovanjem: neslušanjem, pojednostavljivanjem, apatijom.

Značaj koji je rad stekao u industrijskom društvu nije ni sa čim porediv u istoriji. U gradovima-državama stare Grčke robovima je bio dodeljen rad, neophodan za opstajanje, koji se apsorbovao u monotoniji zadovoljenja svakodnevnih potreba, ne ostavljajući nikakve tragove osim osiguranja života. Slobodni građani posvećivali su se političkom radu i kulturnom stvaranju. I u srednjem veku, kada je rad još uvek bio manuelan, podela rada imala je jedno drugačije značenje. Plemstvu je rad bio neprimeren. To je bilo nešto za niže staleže. Najsigurniji znaci sveta koji se ruši pojavljivali su se tamo gde je muški potomak neke ugledne plemićke kuće morao da se lati neke „građanske profesije", tj. da se spusti na nivo medicine ili prava. Da je neko u to vreme objavio ono što se poslednjih godina izjavljuje o opadanju ili čak nestajanju dohodovnog rada, ljudi ne bi razumeli poruku ili uzbuđenje u vezi sa tim.

Značaj dohodovnog rada za život ljudi u industrijskom društvu ne bazira se na samom radu, bar ne fundamentalno. Izvesno se on, pre svega, zasniva na činjenici da je utrošak radne snage osnova za obezbeđenje egzistencije, upravo individualizovanog načina življenja. Ali i ovo objašnjava samo

Šesti odeljak

Destandardizacija dohodovnog rada: o budućnosti obrazovanja i zapošljavanja

236 Ulrih Bek

jedan deo šokova, izazvanih vešću o nestajanju društva rada. Dohodovni rad i profesija su postali osovina življenja u industrijskom dobu. Zajedno sa porodicom ova osovina obrazuje bipolarni koordinantni sistem, u koji je smešten život u ovoj epohi. To se može ilustrovati u tipično idealnom poprečnom preseku života jednog nedodirnutog industrijskog sveta. Već u detinjstvu, dok je još kompletno vezano za porodicu, dete preko svoga oca doživljava profesiju kao ključ za otvaranje sveta. Kasnije se obrazovanje kroz sve stupnjeve dovodi u vezu sa u njemu nepostojećom „drugom stranom" profesije. Egzistencija odraslih kompletno je u znaku dohodovnog rada, ne samo zbog vremenskih zahteva kroz sam rad, nego i zbog vremena provedenog van rada, pre rada i posle rada. Čak se „starost" de- flniše ne-radom. Starost počinje tamo gde svet rada otpušta ljude - svejedno, da li se oni osećaju starim ili ne.

Značaj koji je dohodovni rad stekao u životu ljudi u industrijskom društvu mgde nije tako jasan kao u situaciji gde se dva nepoznata čoveka sreću i pitaju: „Šta ste Vi?" Oni ne odgovaraju šta je njihov hobi: odgajivač golubova, niti koja je njihova religijska pripadnost, npr. katolik ili u odnosu na ideal lepote: „pa vidite, crvenokosa i imam velike grudi", već sa najvećim podrazumevanjem - šta je njihova profesija: kvali- fikovan radnik kod Zimensa, što zapravo izražava pomerenu sliku sveta. Ako poznajemo profesiju našeg sagovornika, mislimo da njega (nju) poznajemo. Profesija služi kao međusobna identifikaciona matrica, uz čiju pomoć ljude, koji je „imaju", procenjujemo u pogledu njihovih ličnih potreba, sposobnosti, njihove ekonomske i društvene pozicije. Čudno je da se osoba izjednačuje sa profesijom koju ima. U društvu u kome se život niže na konac profesije, ona, u stvari, sadrži izvesne ključne informacije: dohodak, status, jezičke sposobnosti, moguća interesovanja, društvene kontakte itd.*

* Uporcdi u vezi sa ovim detaljno U. Bcck, M. Brater, H.-J. Dahcim, Soziologie đer Arbeit umi đer Berufe, Rcmbek,


Još sredinom šezdesetih Helmut Šelski govori u ovom smislu o porodici i profesiji kao dvema velikim formama sigurnosti, koje su ostale ljudima u moderni. One pružaju njihovom životu „unutrašnju stabilnost". U profesiji se pojedincu omogućava pristup u kontekste društvenog rada. Možda se čak može reći da „vlasnik profesije" kroz iglene uši svog radnog mesta postaje „suobličavalac sveta" u malom. Utoliko profesija (kao i porodica sa druge strane) garantuje osnovna društvena iskustva. Profesija je mesto na kome se učešćem može iskusiti društvena stvarnost, takoreći iz prve ruke.*

Ako na trenutak ostavimo po strani pitanje, da li ova slika na odgovarajući način odražava situaciju u šezdesetim godinama, ona u svakom slučaju danas ili u eventualnoj budućnosti više nije validna u mnogim sferama zapošljavanja. Isto onako kao porodica i profesija je sa druge strane izgubila svoje nekadašnje sigurnosti i zaštitne funkcije. Sa profesijom ljudi gube unutrašnji oslonac življenja, nastao sa industrijskom epohom. Problemi i zahtevi tržišta rada prožimaju čitavo društvo.

1. Od sistema standardizovane pune zaposlenosti do sistema fleksibilne i pluralizovane hipozaposlenosti

O temi masovne nezaposlenosti u zapadnim industrijskim zemljama još uvek se diskutuje u pojmovima starih spornih

* „Kontinuitet života i kontinuitet profesije danas su za nas veoma tesno povezani, dok smo mnogo spremniji da, recimo, menjamo svoje društveno ili regionalno okruženje. Relativno lako se danas može promeniti mesto boravka, čak zemlja i društvo, a da se ne postane 'bez korena', ako se promenom mogu sačuvati profesionalne šanse i profesionalna ostvarenja" (H. Scheilsky. 1972, str. 32).

238 Ulrih Bek

pitanja i kategorija. U gotovo svim političkim i privrednim taborima još preovlađuje nada da će u toku konzistentnog stimu- lisanja privrede u devedesetim doći do nove provale pune zaposlenosti. To da mi stojimo na početku jednog kontraindu- strijskog procesa racionalizacije, u čijem toku stoje na raspolaganju principi dosadašnjeg sistema zapošljavanja - a ne samo preslojavanja u strukturi profesija i kvalifikacija - jeste mo-gućnost koja se do sada nije sistematski razmatrala, ni teorijski ni politički.

Bez obzira na sve kontroverze, eksperti su se složili bar u jednoj tački: čak sa stopom ekonomskog rasta između 2% i 4%, visok stepen nezaposlenosti koji prelazi granicu od dva miliona neće moći da se eliminiše pre devedesetih. Tek tada će, naime sa dolaskom generacija sa slabim priraštajem, da se drastično smanji potencijal „radnosposobnih", koji se jako povećava, a time će i tražnja radnih mesta da padne ispod nivoa sa početka osamdesetih. U ovo žongliranje brojevima uključene su mnoge nepoznanice: na primer, kontinuirano povećavanje učešća žena u dohodovnom radu proteklih godina; ili, u kojoj meri per saldo radna mesta, koja su uništena rapidno rastućom primenom informacionih tehnologija i automatizacijom u proizvodnji, mogu da se kompenzuju povećanom proizvodnjom (procene se kreću između 1 naprema 2 do 1 naprema 6); konačno, u kojoj meri se radna mesta sa punim radnim vremenom ne mogu da preinače u raznorazna radna mesta sa skraćenim radnim vremenom, čime svi dosadašnji proračuni, koji u principu volumen dohodovnog rada iskazuju radnim


ublažila situacija „pogođenih međugeneracija". Sa osnovnim kursom u privrednoj politici, politici tržišta rada i politici obrazovanja ne samo da ne treba, nego je konačno nedopustivo da se eksperimentiše.

Ovo tumačenje, koje se kako naučno tako i politički u velikoj meri odomaćilo poslednjih godina, dobija i gubi premisom, koja će se ovde sistematski podvrći sumnji: kontinuitet tradicionalnog sistema zapošljavanja i njegovih nosećih stubova - preduzeća, radnog mesta, profesije, dohodovnog rada itd. Ovo tumačenje isključuje činjenicu da se sa procesima informa- ciono-tehnološke, kao i socijalne i pravne modernizacije uvodi takoreći neka vrsta „ustavne promene" sistema zapošljavanja. U daljem tekstu razmotrićemo mogućnost takve jedne sistemske promene dohodovnog rada. Ja pri tom polazim - veran starom dobrom Poperu - od toga da tek jedna teorijska alternativa omogućava empirijsku proveru, čak i antiteze. Reč je dalje - ni manje ni više - o jednom skupu hipoteza, čija empirijska provera i kritička diskusija tek predstoje, ali čija se centralna funkcija sastoji u tome da se prekine dominantan (a politički tako uticajan) teorijski monizam koncepta o kontinuitetu i tako stvorenom konkurencijom između kontinuiteta i diskontinuiteta u tumačenju razvoja zapošljavanja uopšte omogući empirijska provera obeju perspektiva u budućnosti. U tom smislu prvo treba objasniti šta bi moglo da se podrazumeva pod „sistem-skom promenom" dohodovnog rada (vidi o tome i str. 362 i dalje). Onda će detaljno morati da se objasni kojim sredstvima, kako i sa kakvim posledicama ova sistemska promena može da se

240 Ulrih Bek

Sistem zapošljavanja, nastao iz teških socijalnih i političkih konflikata i kriza u prošlom veku, bazira se na visokom nivou standardizacije u svim svojim bitnim dimenzijama: ugovora o radu, mesta rada i radnog vremena. Zapošljavanje u svojim pravnim uslovima sledi standardne ugovore, čiji se opšti uslovi ponekad kolektivno dogovaraju za čitave branše i grupe zaposlenih. Za nas je postalo po sebi potpuno razumljivo da se lokalno koncentrisan rad obavlja u (velikim) radnim organizacijama. I za sistem zapošljavanja sve do sedamdesetih godina kao vremensko organizaciono merilo bila je merodavna - ne obazirući se na neke izuzetke - jedinstvena norma „doživotnog posla sa punim radnim vremenom" za planiranje i zapošljavanje radne snage u radnoj organizaciji, ali i u biografskim životnim odnosima. Taj sistem - u principu - dopušta jasno razgraničavanje između rada i ne-rada, koje se može fiksirati prostorno i vremenski, ali izražava i međusobno isključujuće socijalne i pravne statuse zaposlenosti i ne-zaposlenosti. U aktuelnim i predstojećim talasima racionalizacije ovaj standardizovani sistem pune zaposlenosti počinje da slabi i da se osipa u fleksi- bilizacijama svoja tri noseća stuba - radnog prava, radnog mesta i radnog vremena. Time granice između rada i ne-rada postaju fluidne. Šire se fleksibilne, pluralizovane forme hipozaposlenosti.

Ali to da je različitim formama fleksibilizacije radnog vremena u međuvremenu srušena norma doživotnog posla sa punim radnim vremenom, mora da je danas prodrlo i u naj- zabačeniji kutak


preko geografski difuznog rekonstituisanog umrežavanja odeljenja i timova do izmeštanja manje važnih funkcija u vidu delimičnog ili kompletnog elektronskog rada kod kuće. Ali svi su povezani istom posledicom. Veza između procesa društvenog rada i proizvodnje slabi, što znači da je izvesno da je podrivena direktna saradnja koja znači „raditi zajedno na jednom mestu". Ali time sistem zapošljavanja znatno menja svoju pojavnu formu. Namesto vidljivog karaktera rada, lconcentri- sanog u višespratnicama i fabričkim halama, dolazi nevidljiva organizacija firme. Opažljiv simptom takve vrste prelaska iz starog u novi sistem zapošljavanja bilo bi postepeno napuštanje poslovnih zgrada sa velikim prostorijama, koje, kao dinosaurusi industrijskog doba, sve više i više služe samo da nas podsete na jednu epohu koja umire. Uostalom, time se ne bi desilo ništa suštinski novo. To bi „samo" nevidljivost preplitanja kapitala preneio na nivo stvarne organizacije rada, a menadžmentu bi pružilo slične dobiti u pogledu skrivenih organizacionih mogućnosti i mogućnosti rekonstituisanog umrežavanja.

Razume se po sebi da ova vremenska i prostorna fleksibilizacija dohodovnog rada ne mora da se odvija jedinstveno i paralelno u svim subsferama sistema zapošljavanja. Za pretpostaviti je da se pluralizacije radnog vremena i radnog mesta odvijaju nezavisno jedna od druge ili jedna za drugom. Danas se isto tako ne može predvideti kada će ova fleksibilizacija da se permanentno ili povremeno suočava sa nekim objektivnim i/ili političkim ograničenjem, niti koje će funkcionalne oblasti (i stoga profesionalne

242 Ulrih Bek

diferencijacija). Politika radnog vremena je u tom smislu uvek politika preraspodele i stvara nove socijalne nesigurnosti i nejednakosti. Sigurno da se poslednjih godina velikim delom na ovome bazira otpor sindikata i žurba mnogih firmi da se probiju. To je tačno, iako fleksibilne forme hipozaposlenosti nailaze na sve veće interesovanje kod (naročito mladih) žena i muškaraca. U stvari ih oni gotovo zahtevaju, kako bi bolje mogli da usklade dohodovni rad i porodični rad, rad i život. Kao što će kasnije biti pokazano, prostornom fleksibilizacijom dohodovnog vremena može se sricanje suverenosti radnika nad svojim poslom kombinovati sa privatizacijom rizika posla po mentalno i fizičko zdravlje. Norme za zaštitu radnika izmiču javnoj kontroli u decentralizovanim formama rada, a troškovi za njihovo kršenje ili poštovanje svaljuju se na same radnike (isto kao što uostalom firme štede troškove centralizovane organizacije dohodovnog rada, od troškova za zgradu do održavanja skladišta elektronske opreme).

Ako se ove posledice decentralizovanja radnog vremena i radnog mesta posmatraju u svojoj ukupnosti, onda se može reći da se u industrijskom društvu odvija prelaz od jedinstvenog sistema doživotnog rada sa punim radnim vremenom, organizovanog u jednom preduzeću, sa radikalnom alternativom nezaposlenosti, u jedan rizicima natovaren sistem fleksibilne, pluralizovane, decentralizovane hipozaposlenosti, koji verovatno više neće znati za problem nezaposlenosti (u smislu da se potpuno bude bez plaćenog posla). U ovom sistemu nezaposlenost je u vidu različitih formi hipozaposlenosti takoreći „mtegrisana" u sistem zapošljavanja, ali u zamenu za


zaposlenosti. Sve ovo znači da je pokrenut jedan dvoznačan, kontradiktoran razvoj, u kome se prednosti i mane nerazdvojivo prožimaju, ali čije su dalekosežne posledice i rizici upravo nesagledivi po političku svest i delanje. Upravo se na ovo misli kada se govori o sistemu hipozaposlenosti u rizičnom društvu.

Posle dugog perioda privikavanja razume se da je dohodovni rad u industrijskom društvu prihvaćen kao rad koji se obavlja van kuće. Ovo odvajanje rada u porodici i dohodovnog rada ponovo se preokreće u rizičnom društvu slabljenjem regulativa o prisutnosti na poslu, elektronskim umrežavanjem decentralizovanih radnih mesta itd. Dalekosežne društvene posledice mogu se samo naslućivati: rasterećenje dnevnog prometa zaposlenih, a time i rasterećenja prirodnog i ljudskog okruženja, moguća deurbanizacija gradova, ograničenje svakodnevne lokalne mobilnosti, koja se može, takoreći, elektronski delegirati i stoga čak povećati uprkos lokalnoj imobilnosti.

I dosadašnje osnovne kategorije - preduzeće, profesija, dohodovni rad - više nemaju veze sa nastajućom realnošću organizacije rada, koja postaje društveno sve nevidljivija. One se uklapaju u nastajući sistem hipozaposlenosti otprilike onako kako se pojmovi o radu feudalnog društva uklapaju u radne odnose industrijskog društva. Ali' to ne znači da bi se ovim razvojem u pozitivnom smislu ukinuo dohodovni rad, nego pre suprotno: nastajuće fleksibilne i pluralizovane forme hipozaposlenosti u isto vreme su više nego ikad dohodovni rad i uopšte više nisu dohodovni rad. To samo znači da gledanjem

244 Ulrih Bek

dohodovnog rada, staviti pod permanentan pritisak prilagođavanja. Ovaj razvoj može se opisati i kao deljenje tržišnog rada na standardizovane i

destandardizovane norme korišćenja radne snage (u vremenskom, prostornom i socijalno-pravnom pogledu). Na taj način se stvara nova podela tržišta rada na jedinstveno standardizovano tržište rada industrijskog društva i fleksibilno, pluralno tržište rizičnog društva za hipozaposlenost, pri čemu se ovo drugo tržište kvantitativno proširuje i sve više dominira nad prvim. Zašto? Do sada nismo ništa više postigli od teorijske distinkcije i skiciranja tipologije. Sada treba obrazložiti procenu da je modernizacija sistema zapošljavanja kroz mformacionu tehnologiju već krenula u tom pravcu.

Svaka politika rada - bilo vladina ili u okviru preduzeća - od početka osamdesetih godina predmet je zakona o novoj raspodeli sistetnatski

produkovanog manjka rada. Ako se do sada polazilo od toga da će oživljavanje privrede dovesti i do novog smanjenja nezaposlenosti, poslednjih godina je postalo jasno da su to dve međusobno nezavisne veličine. Mnoga preduzeća - gotovo sva velika preduzeća nemačke industrije - u protekle tri godine su povećala svoj obrt - i istovremeno smanjila personal. To se omogućava širokim uvođenjem mikroelektronike u kombinaciji sa novim organizacijskim formama preostalog rada. Numerički kontrolisane alatne mašine - elektronski „robovi, automati novog doba" - pre svega preuzimaju jedan veliki deo rada u oblasti proizvodnje (u automobilskoj industriji, hemijskoj industriji i u industriji alatnih mašina), ali kolega kompjuter proređuje i rad u administraciji i birou. Veličina i brzma ovog


industrijskih robota, kojih je 1980. negde 1.255, godine 1982. se broj penje na 3.500, a 1984. već na 6.600 (up. Süddeutsche Zeitung od 8. 2. 1985, str. 23). Pri tom se ovde radi o prvim talasima jednog razvoja, čiji se kraj danas uopšte ne može sagledati.

U preovlađujućem sistemu zapošljavanja sa punim radnim vremenom manjak rada raspodeljuje se u skladu sa jasnom crno-belom matricom zaposlenosti i nezaposlenosti. U sadašnjoj kriznoj situaciji otkriva se skriveno preimućstvo politike radnog vremena i propagira kao deus ex machina za organizaciju, ispitane u pogledu svojih prednosti i mana. Pri tom će vrlo brzo postati jasno da su prostori za standardizovano

skraćenje radnog vremena i pored sveg izjednačavanja dohotka izuzetno ograničeni.* Ovo se odnosi na nedeljno radno vreme, kao što jasno pokazuje ishod borbe za uvođenje 35-časovne radne nedelje; ali ovo se isto tako odnosi i na smanjenje starosne granice za penziju ili produženje obaveznog školovanja - i jedno i drugo su paušalna smanjenja volumena dohodovnog rada,

* Ova integracija ne-rada (skraćeno za nezaposlenost) u sistem zapošljavanja može da pretpostavi mnoge forme. Najpoznatije su sledeće: podizanje prosečne sta rosne granice za prvo zaposlenje, snižavanje prosečne starosne granice za penziju, odnosno, rentu, ustanovljavanje posla sa skraćenim radnim vremenom, snižavanje ukupnog životnog, nedeljnog i dnevnog radnog vremena; povećanje prosečnog vremena odmora, vikenda i pauza; povećanje učestalosti prekidanja rada radi učešća na kursevima za dalje usavršavanje u toku celog radnog veka. Svi ovi indikatori govore o jednom sistematskom skupljanju društva dohodovnog rada u ovom veku (i to u različitoj meri u svim zapadnim industrijskim društvima). U Nemačkoj se osetno smanjilo dnevno, nedeljno, godišnje i ukupno životno radno vreme u poslednjih sto godina. Negde 1880. nedeljno radno vreme još je iznosilo više od 65 sati, a i pred Prvi svetski rat još je iznosilo preko 55 sati; dvadesetih godina se potom oficijelno smanjuje na 48 sati. Od sredine pedesetih ponovo iznosi 47 sati, radi se 6 dana, a godišnji odmor je u proseku 2 nedelje. Poređenja radi, sada godišnji odmor iznosi oko 6 nedelja, nedeljno radno vreme oko 40 sati u 5 dana. Paralelno se smanjuje i ukupno radno vreme sve češćim prevremenim penzionisanjem: za mnoge zaposlene radni vek već se završava između 57 i 60 godine. Istovremeno mladi ljudi sve kasnije ulaze u sistem zapošljavanja dok je sredinom pedesetih prosečni radnik-muškarac imao 2,9 neradnih časova po radnom času u godim, ovaj iznos se 1980. popeo na 1:4. I mere usavršavanja i vreme koje se tome posvećuje takođe se eksplozivno povećalo u preduzećima poslednjih decenija, tako da je u međuvremenu sasvim moguće da se govori o reintegraciji obrazovanja u sistem rada i zapošljavanja.

246 Ulrih Bek

koja nisu u nadleštvu tarifnih partnera. U uslovima standardizovanog sistema pune zaposlenosti - ovaj zaključak počinje da se nazire - smanjenje dohodovnog rada neminovno vodi u masovno isključivanje nezaposlenih. Shodno tome raste pritisak za fleksibilizaciju uslova radnog vremena u zapošljavanju. Ovo ima mnoge zagovornike: državne instance, koje su pod pritiskom da nešto učine s obzirom na „politički skandal" masovne nezaposlenosti; žene i naročito mladi radnici koji se nadaju boljem usklađivanju porodičnog i dohodovnog rada i većoj autonomiji u pogledu vremena; preduzeća, koja otkrivaju neslućene izvore produktivnosti u organizacionom iskorišćavanju radnog vremena. Ovoj, u neku ruku, džinovskoj koaliciji države, velikih delova radništva i menadžmenta preduzeća, protivstavlja se otpor sindikata (i tradicionalne radničke partije), koji vide kako posustaju osnove dosadašnjeg sistema zapošljavanja i u njemu njihove vlastite pozicije moći.

* Ovo otkriće smanjenja radnog vremena u sistemu dohodovnog rada kao organizacijske proizvodne snage ima, u stvari, jednu dugu tradiciju. U tom smislu Mar tin Skler stavlja prve znakove erozije društva rada u SAD već u fazu posle Prvog svetskog rata. Razume se da se statistički dokazivi trendovi razvoja dugo vremena nisu interpretirali na ovaj način, jer su smatrani reverzibilnim. U suštini su tri osnovne činjenice stajale u prvom planu. Prvo, do 1919. ukupno se povećao broj proizvodnih radnika u fabrikama i nivo robne proizvodnje, dok se broj radnika od 1919. do 1929. smanjio za 100.000, iako se u isto vreme produktivnost povećala za nekih 65%. Drugo, dok se učešće rada u privredi, mereno brojem radnika i godina, u celini povećalo sa 28,3 miliona u 1890. godini na 42,5 miliona 1910, ovo povećanje je od 1910. do 1920. palo na samo jedan milion i na kraju se u dvadesetim smanjilo na nulu. Skler na sledeći način interpretira ove statistički dokazive razvoje i odnose: nove proizvodne snage počinju da pokazuju svoje efekte početkom dvadesetih godina. Na taj način je bilo moguće da se podstiče povećanje produktivnosti nezavisno od učešća rada (mereno radnim vremenom). Utoliko se ovde nailazi već na prve simptome erozije „starog" industrijskog i nastajanja „novog" sistema rada. Tri centralne menadžmentske inovacije


Na iznenađenje posmatrača iz industrijske sociologije ,,u centralnim industrijskim sektorima pred našim očima se odvija fundamentalna promena u iskorišćavanju preostale radne snage, koja bi se i suviše usko i jednostrano shvatila klišeom o krizi tejlorizma. Sasvim je moguće govoriti o promeni paradigmi politike rada u preduzećima centralnog sektora" (H. Kern, M. Schumann, 1984, str. 149). Potiskivanje i reorganizacija ljudskog rada u uslovima tejlorističkih formi rada događa se u egzaktnom preokretanju prvobitno važeće „filozofije menadžmenta". Proizvodni automati mogu potpuno ili delimično da preuzmu restriktivne parcijalne delatnosti u tekućim ili predstojećim racionalizacijama, a novonastali zadaci nadgledanja, upravljanja i održavanja sažimaju se u nekoliko visokokva- lifikovanih specijalizovanih pozicija. Princip podele rada, odnosno destrukcije rada zamenjuje se kontraprincipom konsolidacije parcijalnih zadataka na višem

nivou k\>alifdcacije i stručne suverenosti. Namesto velikog broja nekvalifikovanih ili polukvalifikovanih radnika dolazi mali broj „profesionalizo- vanih automatskih radnika". Proširenje prostora za organizacijsku fleksibilnost i drastična smanjenja personala u ovoj fazi racionalizacije preduzeća, moguća su konsolidovanjem i stručnim obogaćivanjem preostalog rada.

Pre svega, ovo velikim delom pogađa samo situaciju u proizvodnim sferama centralnih industrijskih sektora. Gotovo u isto vreme se podstiče, naročito u oblasti pružanja usluga (trgovina na malo, robne kuće, restoransko ugostiteljstvo), transformacija radnih odnosa sa

punim radnim vremenom u razli-

kumovale su razvoju proizvodnih snaga. Prvo, tejlorizam koji se - nakon dve decenije otpora - naširoko

sprovodi u fabrikama. Drugo, struja sc sa svojim novim mogućnostima proširila preko celog

proizvodnog sistema. Treće, primenjivane su nove organizacione tehnike da bi sc izbalansirali

ccntralizacija i decentralizacija velikih preduzeća koja su prostorno odvojena jedna od drugih. Već se u

ovoj ranoj fazi otvaraju otkrivena i korišćena povećanja produktivnosti kroz racionalizaciju

informacija, tehnologiju i organizacijski menadžmcnt (up. М. Skiar, „On the proletarian revolution and

the end of political-economic socicty". u: Radical America 3, str. 3-28, 1969, cit. prema L. Hirschhorn,

„The theory of social services m disaccumationist Capitalism", u: International Journal of Health

Sen'ices, Volume 9, No. 2, 1979, str. 295-311).

248 Ulrih Bek

čite vrste radnih odnosa sa skraćenim radnim vremenom. Nakon početnih otpora u ovome se sve više i više prepoznaju i koristi za produktivnost preduzeća: velikim delom se one sastoje u tome da preduzeća sa jedne strane mogu fleksibilno da određuju volumen radnog vremena, vodeći računa o dobijenim nalozima. Na taj način određene količine preduzetničkih rizika mogu da se svale na radnike kao privremeno fleksibilna hipozaposlenost, imajući u vidu inhibicioni prag, koji predstavlja otvorena nezaposlenost. Sa druge strane, radnici se tako stavljaju u "položaj da odvoje proizvodno vreme od radnog vremena i na taj način proizvodni aranžman koriste duže, intenzivnije i efikasnije. Konačno, rad sa skraćenim radnim vremenom i hipozaposlenost u principu proširuju prostor za rad preduzeća u personalnoj politici na taj način što se lakše sprovodi premeštanje na radu, što se brže mogu kompenzovati obezvređivanja kvalifikacija usled novih tehnoloških zahteva i što se diverzifikacijom ukupno može oslabiti pozicija moći personala. U tom smislu se može reći da se Tejlorova „filozofija rasparčavanja" ovde prenosi sa suštinskih aspekata rada na vremenske i ugovorne odnose zapošljavanja. Polazne tačke za ovaj novi „tejlorizam odnosa zapošljavanja" više ne leže u kombinaciji rada i mašine, nego u vremenskom ograničenju, pravnoj (ne)zaštiti i ugovornoj pluralizaciji učešća u radu. A mogućnosti fleksibilnog oblikovanja radnog vremena na bazi mikroelektronike još dugo neće biti iscrpljene. Jezgra ovih organizacionih „vremenskih slagalica" jesu klizno radno


izvodnih snaga, koja se nakon uspešne probne faze sigurno može preneti na druge funkcionalne oblasti. Centralna stvar za ovo je potencijal mikroelektronike da pomoću informacione tehnologije smanji ili čak eliminiše zahteve za direktnu saradnju između funkcionalnih oblasti, koje su unutar podele rada upućene jedna na drugu. U tom smislu upotreba telekomunikacija i odgovarajućih medija koji memorišu informacije omogućava dalekosežno prostorno i vremensko odvajanje radnih i proizvodnih procesa, a time i nove tipove decentralizovanog rada, od kojih „elektronski rad kod kuće", o kome se mnogo diskutovalo, predstavlja samo jedan ekstremni slučaj. I ovde je posebnost u tome da se razvoj proizvodnih snaga poklapa sa reorganizacijom dosadašnje paradigme radne organizacije: povećanje produktivnosti, isprobavanje 1 sprovođenje novih formi organizovanja ljudskog rada, koje se ne baziraju na profesiji i preduzeću, jesu dve strane iste medalje.

Ove mogućnosti fleksibilne hipozaposlenosti, koje su preduzeća već spoznala, sankcionisana su „Zakonom o una-pređenju zapošljavanja", koji je stupio na snagu 1985. Ovim zakonom stvorena je pravna osnova za fleksibilizaciju tržišta rada i radnog prava (privremeni ugovori, job-sharing, rad na opoziv, rad po ugovoru na određeno vreme). Iako je važenje ovih pravila ograničeno do 1990., u narednih pet godina, ona nude pravni instrumentarijum da se intenzivira i usavrši transformacija radnih mesta sa punim radnim vremenom u ona sa parcijalnim. Tako se još ne može predvideti do koje mere se može sprovesti ovo prebacivanje preduzeća

250 Ulrih Bek

Jedva da ima (pouzdanih) podataka i informacija o tome do koje mere su se već putem ugovora proširili „nezaštićeni" ili „dezorganizovani" odnosi zapošljavanja u Saveznoj Republici Nemačkoj (ili u dragim zapadnim industrijskim zemljama). U svom obimu i u svojoj sektorski i tipski specifičnoj raspodeli ovaj deo tržišta rada je „bela fleka" na istraživačkoj mapi. Njegov značaj raste obrnuto proporcionalno. Karola Miler (Ca- rola Miiller) sakupila je 1982. sledeće podatke: legalan rad po ugovoru na određeno vreme (1981. registrovano je oko 43.000 radnika na određeno vreme); ilegalan rad na određeno vreme procenjuje se daje za šest do devet puta veći od legalnog; širi se većinom u obliku pseudougovora, pre svega u građevinskoj industriji i u industriji prerade metala korišćenjem stranih radnika; neznatna zaposlenost (manje od 20 časova nedeljno, isključuje osiguranje nezaposlenih, a manje od 15 časova eli- miniše i zdravstveno i penzijsko osiguranje; godine 1979. u obe ove forme rada ukupno je bilo zaposleno oko 1,24 miliona osoba, naročito žena); sezonska zaposlenost (zaposlenost sa punim radnim vremenom na ograničeno vreme) i kapacitetski orijentisano varijabilno radno vreme (Kapovaz), vremenski ograničen ugovor o radu bez utvrđenog radnog vremena, kojim radnik mora da bude spreman na rad po pozivu; zbog svojih izuzetnih prednosti za preduzeće on se očito sve više praktikuje, naročito u trgovini na malo. Dalje treba navesti: kompenzacione ugovore, „volonterski rad", rad na crno itd. (up. C. Miiller, 1982, str. 183-200).

Kao i ranije, eksplozivnost ove situacije je


njegovu političku i organizacionu moć, nije teško predvideti da će ova sistemska transformacija industrijskog društva naići na znatan otpor i da će se možda dugo vremena širiti. Zbog toga danas nije moguće dati prognozu o tome koje će delove sistema rada u industrijskom društvu da zahvati ovaj proces smenji- vanja, a koje da poštedi. Ipak se novi sistem fleksibilne, pluralizovane hipozaposlenosti i decentralizovanih formi rada može pozvati na veću produktivnost, koja je do sada uvek bila od presudnog značaja. „Istorijska superiornost" novog sistema rada leži u mogućnosti odvajanja sve veće nestašice rada od njenog politički skandaloznog i ugrožavajućeg manifestovanja kao otvorene nezaposlenosti, njenoj preraspodeli i čak transfor- misanju u razvoj proizvodnih snaga. Iz perspektive radnika rizici koji prate forme hipozaposlenosti takmiče se sa parci-jalnom slobodom i suverenošću, koju stiču za oblikovanje vlastitog života.

Mnogi će misliti da se transformisanjem radnih mesta sa punim radnim vremenom u radna mesta sa skraćenim radnim vremenom može pružiti bitan doprinos savlađivanju nezaposlenosti. Izgleda da se događa suprotno. Sve veća individualizacija prisiljava ljude na tržište rada. Stvaranjem mogućnosti za fleksibilno-pluralnu hipozaposlenost i privremenu zaposlenost ruše se preostale brane prepolovljenog društva tržišta rada (up. napred str. 177). Prepreke koje još uvek blokiraju učešće u radu - nespojivost porodice i učešća u dohodovnom radu, studija i učešća u dohodovnom radu - uklanjaju se, a žene i mladi ljudi koji čekaju kao „skrivene rezerve" mogu da pojure na

252 Ulrih Bek

inovacija ne menjaju se samo kvantitativne raspodele na pretpostavljene kategorije radnih snaga i radnih mesta, nego se preinačuju i same njihove socijalne forme i organizacioni principi. Iz ove teorijske perspektive kontinuitet i prekid društvenog razvoja na izvestan način su isprepletani i međusobno se uslovljavaju; prekid od poznatog, industrijski standardizovanog sistema do jednog budućeg sistema pluralizovane, fleksibilne, decentralizovane hipozaposlenosti vrši se neizmenjenom logikom profitnoorijentisane racionalizacije. Nameće se poređenje sa raspodelom masovne nezaposlenosti (vidi napred, str. 153), specifičnoj po životnim fazama: slično kao što su životne faze nezaposlenosti za velike delove populacije već postale sastavni delovi standardnih biografija sada se hipozaposlenost kao sinteza pune zaposlenosti i nezaposlenosti „integriše" u sistem zapošljavanja. Biografskoj

2. Avetinjska železnička stanica - obrazovanje bezzapošljavanja

Ko se trgne iz istraživačke rutine i postavi uznemirujućeglobalno pitanje o budućnosti obrazovanja u ovako nazirućojsistemskoj promeni društva rada, videće kako se na njegasurvava lavina pitanja, čija se očigledna hitnost prevazilaziizgleda još samo nemogućnošću da se na njih odgovori. Kakozapravo dugotrajna masovna nezaposlenost menja situaciju u


pojačati vezu profesije sa obrazovanjem ili, postoje neisplativa, od nje konačno odustati?

Uzmimo prvo džinovsko pitanje. Evidentno je da je masovna nezaposlenost radikalno izmenila situaciju u obrazovnim tokovima. Pri tom se avet nezaposlenosti u međuvremenu vija i u najvišim hramovima obrazovanja, koji su nekada važili za sigurne u pogledu zapošljavanja (medicina, pravo, inženjerstvo, ekonomija, stručni rad, vidi liapred str. 156 i si.). Ali profesionalno orijentisani obrazovni tokovi, čija se profesionalna budućnost pomračuje, bitno menjaju svoj smisaoni odnos čak i kada sadržaji učenja ostaju isti. Ovo mogu oni koji organizuju i istražuju obrazovanje da strpaju u veliki džak „diskrepancija između obrazovanja i zapošljavanja", onima koji se obrazuju u vojsci (za hleb i slavu) ovo može i da promakne, ali ne i mladim ljudima, koji najkasnije pri napuštanju obrazovnog sistema nailaze na zatvorena vrata sistema za zapošljavanje, a to, razume se, anticipiraju i za vreme obrazovanja. To međutim znači: eksternim upadima na tržište rada ugrožava se, odnosno uništava obrazovanju imanentna smisaona osnova profesionalno orijentisanog obrazovanja. Anticipirana, (još) neegzistentna profesionalna budućnost, dakle jedna „irealna promenljiva", izaziva radikalnu promenu stanja u obrazovnom sistemu. Mladi ljudi ostaju duže u školama, često biraju neko dodatno obrazovanje kako bi izbegli nezaposlenost. Ipak, što duže ostaju u školi, to im obrazovanje, u odnosu na njima imanentno pravo na profesionalnu budućnost, sve više izgleda kao gubljenje vremena. Moguće je da će neki ponovo otkriti svoju glad za obrazovanjem. Međutim, škole kao

254 Ulrih Bek

obrascu. Ko hoće da putuje - a ko hoće ipak da ostane kod kuće, gde ostati kod kuće znači nemati budućnost - mora da stane u neki red pred šalterima na kojima se izdaju karte za vozove, koji su ionako prepuni ili više ne idu u označenom pravcu. Kao da se ništa nije dogodilo, službenici obrazovanja iza šaltera za karte uz veliki birokratski utrošak vremena dele vozne karte za Nikuda, a red ljudi koji se pred njima pravi drže u šahu „pretnjom": „Bez putne karte nikada nećete moći da putujete vozom!" A najgore je što su oni još i u pravu...!

Dugotrajna strukturalna nezaposlenost omogućava da situacija u profesionalno orijentisanom obrazovnom sistemu postane kontradiktorna. Da to upravo ne jača poverenje u „sistem", jasno je kao na dlanu. U tom smislu se generacijama koje stasavaju u „hidden curnculum" drži početni kurs iz iracionalnosti, koji ih tera da sumnjaju u sebe same, u odrasle ili u „sistem" ili u sve zajedno - jedan razvoj, koji iz psiholoških i političkih razloga daje povoda za sve veću zabrinutost (up. D. Mertens, 1984, kao i W. Hornstein, 1981).

Na sličan način se menja situacija u institucijama za socijalno staranje i institucijama socijalne države. U periodima strukturalne nezaposlenosti programi za profesionalnu pripremu, rehabilitacioni programi za počinioce krivičnih dela koji su pušteni iz zatvora, pokušaji reintegrisanja nekadašnjih psihičkih bolesnika ili napori da se domaćicama u „fazi praznog gnezda" prokrči put natrag u svet profesije postaju isto onoliko neophodni koliko neverovatm. Socijalni radnici, psiholozi i staratelji koji rade


kuhinjski nož) i tako širi užas. Za sve veći broj apsolvenata svih obrazovnih tokova između obrazovanja i zaposlenja ubacuje se jedna rizična siva zona labilne hipozaposlenosti. Tragovi budućnosti - znakovi jednog sistema fleksibilno-pluralne hipoza-poslenosti - vide se već poslednjih 15 godina.

Kako pokazuju empirijske statističke analize, sedamdesetih godina, u toku obrazovne ekspanzije, dramatično su se pogoršale šanse za zaposlenje naročito kod onih koji su završili osnovnu školu. Vrata sistema zapošljavanja za ove niže nivoe obrazovnog sistema gotovo su potpuno zatvorena usled u međuvremenu izvršenih preslojavanja i procesa potiskivanja, kao i mera racionalizacije u organizacijama. U tom smislu su se u periodu između 1970. i 1978. jako smanjila pre svega radna mesta za nekvaliflkovane radnike i onih koji su završili osnovnu školu i imaju profesionalnu kvalifikaciju; istovremeno se kako u državnoj oblasti tako i u privatnoj ekonomiji pokazuje znatan porast onih sa srednjim obrazovanjem i profesionalnom obukom i maturanata (up. H.-P. Blossfeld, 1984, str. 175 i dr.). Srazmemo visok je rizik zapošljavanja za one sa osnovnim obrazovanjem bez profesionalne obuke. Sredinom 1983. 55% svih nezaposlenih bile su osobe bez profesionalne kvalifikacije (ukupno oko 30% zaposlenih), i sve procene polaze od toga, da će i u buduće u donjoj oblasti obrazovni sistem produkovati kvantitativno sve veću stopu permanentno nezaposlenih bez izgleda na zapošljavanje.

Manje je poznato da u međuvremenu i u nekadašnjem raju za zapošljavanje kvalifikovanih radnika hara avet nezaposlenosti. Tako se 1981.

256 Ulrih Bek

bio samo 5,5%, u periodu od 1950. do 1969. on se popeo na 7,6%, a do 1979. čak na gotovo 10% (up. H. Althoff, 1982, str. 16 i si.). I ovde se svi slažu da će narednih godina opasnosti od nazadovanja u dualnom sistemu pre rasti nego što će se smanjivati.

I kod onih koji su završili stručne više škole pokazuju se uočljive poteškoće prilikom prelaska u dohodovni rad: dok je sedamdesetih godina u ovoj oblasti obrazovanja kvota nezaposlenosti još bila relativno mala zbog apsorpcione moći oblasti d.zavnih usluga, ova situacija munjevito se pogoršava početkom osamdesetih polarizacijom nezaposlenosti po smerovima (npr. socijalni rad 14%, dok elektromženjere i radio i televizijske inženjere ovo jedva pogađa). U toku dve godine od završetka studija 33% diplomaca stručnih viših škola jednom je nezaposleno (žene i ovde proporcionalno mnogo češće nego muškarci (up. M. Kaiser, 1984, str. 241 i dr.).

Ali naročito se za one koji su završili stručne više škole od osamdesetih godina stvara dramatična diskrepancija između broja diplomaca i raspoloživih mesta u javnom i privatnom sistemu zapošljavanja. Nasuprot mnogim pretpostavkama, empirijsko-komparativne analize pokazuju da pretežnu većinu ljudi sa višom stručnom spremom (završena viša škola i stručne više škole), a time i ekspanziju obrazovanja uopšte nije prihvatila privreda nego državni sektor uslužnih delatnosti, koji je ekspandirao sedamdesetih godina - tražnja koja se osamdesetih godina obustavlja i rapidno pogoršava situaciju u pogledu zapošljavanja mladih akademskih građana.


gućnosti drugačijeg izbora (up. Blossfeld, str. 186). Nije obrazovanje kao takvo nego njemu imanentna veza sa profesijom ono što svršene studente ovih obrazovnih tokova vezuje ujedan državni monopol preuzimanja i povratno opterećuje odgovarajuće oblasti obrazovnog sistema hipotekom jedne grandiozne promašene kvalifikacije sa teškim posledicama. Tek prekva-lifikacije koje nisu vezane za prvobitnu struku mogle bi u budućnosti da otvore ovim grupama mogućnosti za zapošljavanje, bilo da se u velikom stilu radna mesta sa punim radnim vremenom transformišu u radna mesta sa skraćenim radnim vremenom i time i u ovoj oblasti pomogne probijanju sistema fleksibilne hipozaposlenosti.

Stoga se na svim stupnjevima hijerarhije obrazovanja sve više teži da se doškolovanjem i daljim usavršavanjem izbegne preteča nezaposlenost. Tako pod pritiskom bede na tržištu rada raste spremnost za univerzitetske studije posle završetka stručnih viših škola (M. Kaiser, str. 239). I u prelasku iz škole na posao „stajanje u redu" poprima sve veći značaj. Sve više ljudi prvo pohađa neku stručnu školu, provede jednu godinu na osnovnom obrazovanju iz struke ili pripremi za profesiju, pre nego što počne neki posao. Ali i faze u kojima nema obrazovanja, na primer nezaposlenost ili služenje vojnog roka pod oružjem i civilno služenje vojnog roka, sve češće prethode poslu. Nudi se doduše „mesto na parkiralištu" i mere za obezbeđenje radnog mesta, kao i ostale kompenzacije. Ali čak nakon uspešnog okončanja profesionalnog obrazovanja sve više i više jedna labilna prelaznci faza postaje uobičajena

258 Ulrih Bek

po okončanju obrazovanja na kraju spremna da „privremeno" (kako se oni nadaju) prihvati svaki rad, da bi se uopšte jednom integrisali u sistem zapošljavanja. Oni u svakom slučaju vide i opasnost da će prihvatanjem mesta nekvalifikovanog ili polu- kvalifikovanog radnika konačno biti izgnani u područje rada sa nižim kvalifikacijama. Koliko jako se već danas ispoljava ovaj pritisak da se uđe u nižerazredne radne odnose velikim delom zavisi i od socijalnog okruženja i privatnih odnosa u životu mladih ljudi. Ovo tamo-amo između razočaranja i nade u međuvremenu se proširuje i na mogućnost da se prekvalifikacijom ili doškolovanjem poboljšaju perspektive u pogledu posla.

3. Raspodela šansi preko obrazovanja?

Obim rada u društvu rada se smanjuje, a sistem dohodovnog rada se pretapa u svoje organizacijske principe. Prelaz iz obrazovnog sistema u sistem zapošljavanja postaje nesiguran i labilan; između njih se umeće siva zona rizične hipozaposlenosti. Pred ovim predznacima promene sistema društva rada profesionalno programiranje obrazovnog sistema sve više i više postaje anakronizam. U tom smislu je poslednjih godina jezgro obrazovnog sistema „izvana", od okvirnih uslova, podvrgnuto jednoj radikalnoj promeni. U institucijama obrazovanja to do sada nije dovoljno shvaćeno, da ne pominjemo pedagoški tretman. Ako se napravi razlika između „organizacije obrazovanja" i , , značaja obrazovanja" i ako se pod organizacijom pod-


samom. Odvojeno od cilja, prema kome se obrazovanje formalno i dalje organizuje, ljudi obrazovanje ponovo otkrivaju kao jedinstven doživljaj nalaženja i oblikovanja sebe samih.

Dok se institucionalno okvir obrazovanja birokratizuje, dakle, dok ovde tejlorizam donosi kasne plodove, Humbolt neformalno slavi jedno zakasnelo vaskrsavanje u tako stvorenoj „birokratskoj ljušturi obrazovne potčinjenosti". Gde se gubi „transcedentna" smisaona osnova profesije, najvispreniji mladi ljudi traže ono jedino što može da da smisao realnoj dugogodišnjoj sadašnjosti obrazovanja: vrednost obrazovanja po sebi. U prilog tome govori, na primer, nepredviđena iznenadnost sa kojom dosadašnje takozvane „fine struke" avanzuju u često birane masovne struke, ali i interesovanje za diskusiju i teoriju, koje se uz određena ustručavanja ponovo razvija na fakultetima.

Još se ne može sagledati kako bi obrazovanje moralo, odnosno trebalo da se sadržinski oblikuje za jedan fleksibilan sistem pluralne, mobilne hipozaposlenosti u elektronski određenim decentralizovanim „kooperativnim odnosima". Za to bi verovatno prvo bila potrebna javna rasprava radi iznalaženja najboljeg rešenja za probleme koji su ugrađeni u ovaj sistem hipozaposlenosti. Ali već sada se može reći da se neće moći izbeći smanjenje profesionalne obuke, čime se stvara istorijska šansa za neverovatnu ponovnu transformaciju obrazovanja u smislu koji treba nanovo kreirati. Centralno mesto trebalo bi da zauzme svrsishodna rasprava o obrazovanju sa različitim izazovima sa kojima se

260 Ulrih Bek

Ali obrazovanje svakako nije postalo suvišno. Naprotiv: bez diplome za određenu kvalifikaciju profesionalna budućnost je potpuno zapečaćena. S tim u vezi počinje sve više da važi princip, da diplome o stručnoj kvalifikaciji postaju sve manje dovoljne, ali istovremeno sve neophodnije da bi se dosegao onaj mali broj pozicija u zapošljavanju kojima se teži. Ali šta to znači? U ničijoj zemlji između „dovoljnog" i „neophodnog" uslova obrazovni sistem je još od prosvetiteljstva izgubio propisanu, a sedamdesetih godina oživljenu funkcionalnu odredbu - raspodelu društvenih šansi, koja se javno može kontrolisati! Kako i na osnovu kojih kriterijuma će se sada i u budućnosti podeliti male socijalne šanse između ljudi sa formalno istim kvalifikacijama? Kako gubitak ove funkcije dodeljivanja utiče na pedagošku situaciju u različitim oblastima obrazovnog sistema - u osnovnoj i stručnoj školi, u višoj školi i u specijalnoj školi za ometene u razvoju - u kojima je profesionalna budućnost ugrađena na veoma različit način? Šta to znači za odnose autoriteta između onih koji podučavaju i onih koji uče, za spremnost na učenje i ponašanje generacije koja dolazi u pogledu izbora profesije?

I ova pitanja se ovde mogu samo dodirnuti, ali se u svakom slučaju može reći: obrazovna funkcija dodele statusnih šansi u protekloj deceniji se rascepila na dve separatne dimenzije, i to na negativan izbor onih koji nemaju pravo na učešće u konkurentskoj borbi za status i na stvarno pozitivnu dodelu statusnih šansi. Dok je obrazovni sistem stvarnu funkciju dodele izgubio u personalnim odeljenjima, odnosno u načelnicima per-

Rizično drušh'o 261

stemu zapošljavanja. Preduzeća mogu opet preko sopstvenih prijemnih testova ili sličnih postupaka da odluče kome će dati neko (pripravničkoj mesto. To sa druge strane znači: svedo- čanstva koja se daju u obrazovnom sistemu nisu ključevi za sistem zapošljavanja nego su samo ključevi za predsoblja u kojima se razdeljuju ključevi za vrata sistema zapošljavanja (svejedno po kojim kriterijumima i pravilima igre). Ali ovo gubljenje značaja sada dobija jedno sasvim drugačije značenje u različitim odeljenjima i hijerarhijskim stupnjevima obrazovnog sistema.

Najekstremnije posledice su tamo gde diploma više ne otvara m vrata „predsoblja", nego čak postaje eliminatomi kriterijum. To se sve više i više pokazuje tačnim na svedočan- stvu o samo završenoj osnovnoj školi. Uspešan završetak bilo koje profesionalne obuke sve više postaje pretpostavka da se uopšte ude u svet dohodovnog rada. U onoj meri u kojoj „maj-storsko pismo" postaje „ulaznica", u toj meri se marginalizuju mladi ljudi koji nemaju da pokažu završenu profesionalnu obuku. Oni koji su završili osnovnu školu postaju „nekvalifikovani", zatiču zakovano tržište rada. Prolaz kroz osnovnu školu postaje jednosmernci ulica u odsustvo profesionalnih šansi. Osnovna škola tako skreće na društvenu periferiju, postaje škola nižih statusnih grupa, određenih odsustvom profesionalne budućnosti.

Nova negativna funkcija raspodele šansi pojavljuje se takoreći „čisto" u osnovnoj školi. Ovo je i stoga jedan izuzetno značajan razvoj, jer se podizanjem obrazovnih pretpostavki obrazovanje osnovne škole degradira u

262 Ulrih Bek

stencija. U slučaju osnovne škole vidi se da se „obrazovanje" - klasično obeležje za steciv status - može istorijski unatrag transformisati ujedno kvaziaskriptivno obeležje: osnovna škola raspodeljuje odsustvo šansi i time preti da kao obrazovna institucija postane zid geta, iza kojeg su niže statusne grupe, određene na život permanentne nezaposlenosti (npr. socijalno staranje, socijalna pomoć). Progresivno društvo obrazovanja u tom smislu produkuje jedan novi tip „kvazianalfabetizma" najnižeg završenog obrazovanja (osnovne i specijalne škole). Napomenimo uzgred da se i u ovome ponovo reflektuje potpuno organizovana povezanost obrazovanja sa profesijom - speci-jalitet nemačkog obrazovnog sistema, koji, na primer, na ovaj način ne važi za SAD.

Ovom funkcijom marginalizacije osnovna škola se, kao i nekada specijalna škola, pretvara u sklonište za nezaposlene mlade ljude. Kao obrazovno orijentisani „omladinski dom" situirana je negde između ulice i zatvora. Njen funkcionalni sadržaj pomera se u pravcu radne terapije. Stoga se pogoršava pedagoška situacija. Ugrožava se legitimitet nastavnika i nastavnih planova. Na njih se projektuju protivurečnosti jednog „profesionalno orijentisanog obrazovanja ni u čemu". U onoj meri u kojoj škola učenicima ne mora više ništa da nudi ili uskraćuje, u toj meri ona gubi svoj autoritet. Anomična reagovanja mladih ljudi upravo se manifestuju (aktuelno ili poten-cijalno) u ovakvim tipovima obrazovnih geta bez profesionalne budućnosti. Najekstremniji i najočigledniji znak ovoga bilo bi sve veće nasilje nad učiteljima, pre svega u velikim gradovima sa velikom, konstantnom


takoreći između različitih stepena nemanja šansi. Stoga posledice po pedagošku situaciju (kao i po ceo obrazovni sistem) na kraju nisu jednoznačne. Sa jedne strane, kao što je rečeno, svedočanstvo osnovne škole kao takvo jedva da još nudi šanse za ulazak u sistem zapošljavanja. Sa druge strane, ono još uvek predstavlja neophodan krajičak šanse da se ipak ulovi jedno od tako malo mesta za profesionalnu obuku. „Funkcija neophodnosti" svedočanstva o obrazovanju sadrži i podstreke na rad i jedan disciplinarni potencijal, pošto nedavanje znači uskraći-vanje. Sud nastavnika u vidu ocena uvek preti da zatvori vrata predsoblja gde se daju šanse. Upravo tamo gde uspeh u obrazovanju vodi samo u sivu zonu moguće (hipo)zaposlenosti, negativan izbor liči na materijalno ugrožavanje egzistencije, a hajka za dobrim ocenama i svedočanstvima postaje trka nade da se na pokretnim stepenicama društvene hijerarhije, koja ide nadole, „otrči" na sledeći viši sprat. Špontijevslca* izreka: „nemaš šansu, dakle iskoristi je" postaje pod ovim uslovima potpuno realistična deviza preživljavanja.

Nasuprot ovome, situacija u višim oblastima obrazovnog sistema — više stručne škole i fakulteti - promenila se suptilnije i ne tako konkretno. „Pret/raspodela šansi" ovde znači da studenti više nisu u situaciji da dugoročno planiraju karijeru. Kriza tržišta rada i društva rada za njih više deluje kao gubitak sračunljive sigurnosti u pogledu dobro plaćenog i prestižnog zaposlenja, a manje kao

* Šponti - pripadnik icvo orijcntisane ncdogmatskc grupe - prim. prev.

264 Ulrih Bek

pretpostavka da se drži podalje od ionako preteče beznadnosti. A sa ovim bezdanom za petama - i nemajući više pred očima ni komadić karijere - jede se zalogaj po zalogaj kaše birokra- tizovanih obrazovnih zahteva. Nije čudo - da ostanemo kod ove metafore - što onda više ne može da se zine.

Premeštanje funkcije dodeljivanja statusa iz obrazovnog sistema u sistem zapošljavanja ima na kraju - kao što pokazuje uvid u statistiku nezaposlenosti - dalekosežne posledice: za problematične grupe na tržištu rada, koje naročito pogađa rizik doživotne nezaposlenosti, važe - kao što je pokazano - žene (pre svega pri dužem prekidu dohodovnog rada), osobe sa zdravstvenim problemima, stariji ljudi i nekvalifikovani i društveno zapostavljeni mladi ljudi (up. o ovome podrobno str. 154 i dr.).

Na ovome postaje egzemplarno jasno da na kraju reforme obrazovanja selektivni kriterijumi dobijaju novo značenje za razliku od onog koje su imali pre njenog početka i da širenjem društva obrazovanja upravo treba da se prevazidu: naime, dodeljivanja prema polu, starosnom dobu, zdravlju, ali i ubedenju, nastupu, odnosima, regionalnim vezama itd. Ovde se postavlja pitanje koliko ekspanzija obrazovnog sistema (pri smanjenju društva rada) de facto vodi u renesansu kriterijuma staleškog dodeljivanja u raspodeli socijalnih šansi. Neki znaci govore u prilog tome da upravo dolazi do - doduše sada upravo kroz obrazovanje skrivene - refeudalizacije u raspodeli šansi i rizika na tržištu rada. Ovo se

TREĆI DEO

REFLEKSIVNA MODERNIZACIJA:O GENERALIZACIJI NAUKE I

POLITIKE

Pogled unazad i unapred

U dva prethodna dela razrađena je vodeća teorijska ideja refleksivne modernizacije industrijskog društva

u dva argumentacijska pravca: sa jedne strane, na osnovu logike raspodele rizika (Prvi deo), a sa druge, na osnovu teoreme o individualizaciji (Drugi deo). Kako uspostaviti odnos između ova dva pravca argumentacije i kako ga dovesti u vezu sa osnovnom idejom?

(1) Proces individualizacije teorijski se zamišlja kao proizvod refleksivnosti, u kome proces modernizacije, osiguran socijalnom državom, detradicionalizuje načine življenja, ugra-đene u industrijsko društvo. Namesto premoderne dolazi sama „tradicija" industrijskog društva. Kao što su sa prelaskom u XIX vek iščezli oblici života i rada feudalnog agrarnog društva, tako danas iščezavaju oblici života i rada razvijenog industrijskog društva: socijalne klase i slojevi, primarna porodica sa

268 Ulrih Bek

Nasuprot tome postaje jasno da je projekat moderne, koji je istorijski prvo stekao priznanje u formi industrijskog društva, u toj formi i institucionalno prepolovljen. U suštastvenim principima - na primer, „normalnosti" obezbeđivanja egzistencije posredstvom tržišta rada - razvijanje industrijskog društva znači i njegovo ukidanje. Generalizacija društva tržišta rada, osiguranog socijalnom državom, razlaže kako socijalne osnove klasnog društva, tako i primarnu porodicu. Šok koji ljudi zbog toga doživljavaju je dvostruk: om se oslobađaju od naizgled prirodom datih oblika života i izvesnosti industrijskog društva; a ovaj kraj „post-istorije" poklapa se sa gubitkom istorijske svesti u njenim oblicima mišljenja, življenja i rada. Zakazuju tradicionalne forme savlađivanja straha i nesigurnosti u draštve- no-moralnom okruženju, porodicama, braku, muškim i ženskim ulogama. U istoj meri se savlađivanje straha i nesigurnosti zahteva od samih pojedinaca. Iz socijalnih i kulturnih potresa i nesigurnosti, koji su sa ovim povezani, ranije ili kasnije nastaju novi zahtevi, koji se postavljaju pred društvene institucije u pogledu obrazovanja, savetovanja, terapije i politike.

(2) Refleksivnost procesa modernizacije može se objasniti i 11a primeru odnosa proizvodnje dobara i proizvodnje rizika: tek tamo gde proces modernizacije detradicionalizuje svoje osnove industrijskog društva, postaje diskutabilan monizam, sa kojim mišljenje u kategorijama industrijskog društva raspodelu rizika podređuje logici raspodele dobara. Nije bavljenje rizicima ono što razlikuje rizično društvo od industrijskog


koji se globalizuju kao rezultat sistema više se ne mogu obrađivati na bazi modela industrijskog društva, kome je implicitna pretpostavka konformiteta struktura socijalne nejednakosti. Umesto toga oni razvijaju dinamiku konflikta, koja se izdvaja iz matrice proizvodnje i reprodukcije, klasa, partija i subsistema industrijskog društva.

Distinkcija između industrijskog društva i rizičnog društva ne samo što se ne poklapa sa distinkcijom između „logike" proizvodnje i raspodele dobara i „logike" proizvodnje i raspodele rizika, nego i nastaje zbog toga što se menja odnos prioriteta. Pojam industrijskog društva pretpostavlja dominantnost „logike dobara" i potvrđuje kompatibilnost raspodele rizika sa njom, dok pojam rizičnog društva potvrđuje inkompatibilnost raspodele dobara i raspodele rizika i konkurentnost njihovih „logika".

U Trećem delu, koji sledi, ovi argumenti će se dalje razrađivati u dva pravca: u svim koncepcijama industrijskog društva polazi se od mogućnosti specijalizacije, što znači da se pretpostavlja da naučno saznanje i politička delatnost mogu da se razgraniče i monopolizuju. To se između ostalog izražava u socijalnim sistemima i institucijama, koje su predviđene za ova dva sistema - „sistem nauke" i „politički sistem". Nasuprot tome, ovde će se razviti sledeća perspektiva: refleksivna modernizacija koja nailazi na uslove visokorazvijene demokratije i etablirane scientizacije vodi u karakteristična obezgraničenjci nauke i politike. Monopoli na znanje i pramenu se diferenciraju, odlaze sa mesta koja su za to predviđena i na određen

Sedmi odeljak

Nauka s one strane istine irazotkrivanja istine? Refleksivnost ikritika naučnotehnološkog razvoja

U daljem tekstu, najpre će u centru pažnje biti sledeći koncept: ako smo se ranije bavili „eksterno" uslovljenim opasnostima (od bogova i prirode), onda se istorijski nova vrsta kvaliteta današnjih rizika zasniva na njihovoj istovremeno naučnoj i socijalnoj konstrukciji, i to u trostrukom smislu: nauka postaje jedan od uzroka,

medijum definicije i izvor rešenja rizika i upravo time sebi otvara nova tržišta scientizacije. U promen- Ijivoj igri rizika, u kojoj sam pomaže da se oni proizvode i defmišu, i njihovoj javnoj i socijalnoj kritici, naučnotehnološki razvoj postaje kontradiktoran. Ovu perspektivu razvićemo i prikazati u četiri teze:

(1) Shodno razlici između modernizacije tradicije i modernizacije industrijskog društva mogu se razlikovati dve konstelacije u odnosu nauke, prakse i javnosti: primarna i refleksivna

272 Ulrih Bek

znanje i razotkrivanje istine još uvek pošteđena metodološke primene naučne sumnje. Druga faza se bazira na potpunoj scientizaciji, koja naučnu sumnju proširuje i na imanentne osnove i eksterne posledice same nauke. Tako se demistifikuju oba prava: pravo na istinu i. pravo na razotkrivanje istine. Prelaz iz jedne u drugu konstelaciju vrši se sa jedne strane u kontinuitetu scientizacije, ali upravo zato sa druge strane nastaju potpuno izmenjeni interni i ekstreni odnosi naučnog rada. Primarna scientizacija dobija svoju dinamiku od kontrasta tradicije i moderne, laika i eksperata. Samo pod uslovima ovog povlačenja granica može se generalisati sumnja u internim odnosima nauka i istovremeno autoritarno unapređivati primena naučnih rezultata u eksternim odnosima. Ova konstelacija nesalomljive vere u nauku i progres tipična je za modernizaciju u indu-strijskom društvu u prvoj polovini XX veka (mada se smanjuje). U ovoj fazi nauka se suočava sa praksom i javnom sferom, čije otpore može da ukloni oslanjanjem na evidentnost uspeha, obećanjima o oslobađanju od još neshvaćenih ograničenja. Situacija se fundamentalno menja u meri u kojoj refleksivna konstelacija dobija na značaju (a simptomi toga mogu se pratiti unatrag do početka XX veka sa razvojem sociologije znanja, kritike ideologije, falibilizma u naučnoj teoriji, kritike eksperata itd.).

Kada uđu u praksu, nauke se konfrontiraju sa svojom sopstvenom objektivizovanom prošlošću i sadašnjošću - same sa sobom kao proizvod i proizvođač stvarnosti i problema, koje one treba da analiziraju i savladaju. Time one dolaze na nišan ne više samo kao izvor


naučnih analiza. A u već naučno podeljenom i profesionalno rukovođenom svetu - dosta paradoksalno - perspektive u pogledu budućnosti i mogućnosti ekspanzije nauke takođe su vezane za kritiku nauke.

Pošto ekspanzija nauke u jednom periodu, kada se nauka koncentriše na nauku, pretpostavlja i vrši kritiku nauke i postojeće prakse eksperata, naučna civilizacija se na taj način podvrgava javno prenetoj samokritici, koja potresa njene osnove i njeno vlastito samorazumevanje. Ona ispoljava jedan stepen nesigurnosti u odnosu na svoje osnove i ishode, koji još samo nadmašuje potencijal rizika i razvojne perspektive, koje ona otkriva. Na taj način se pokreće proces demistifikacije nau-ka, u čijem toku se strukture nauke, prakse i javne sfere podvrgavaju fundamentalnoj promeni.

(2) Posledica ovoga je demonopolizacija naučnih prava na znanje sa velikim posledicama: nauka postaje sve neophodnija, ali u isto vreme i sve manje dovoljna za društveno obavezujuću definiciju istine. Ovaj gubitak funkcije nije slučajnost, niti se naukama nameće izvana. On pre nastaje kao posledica ostvarenja i diferencijacije prava na naučnu validnost; on je proizvod refleksivnosti naučnotehnološkog razvoja u uslovima rizičnog društva. Sa jedne strane, sukobljavajući se sa samom sobom u internim i eksternim odnosima, nauka počinje da proširuje metodološku snagu svoje sumnje na svoje vlastite osnove i praktične rezultate. Stoga se sistematski smanjuje pravo na znanje i razjašnjenje bežanjem od falibilizma, koji je uspešno forsiran naučnom akribijom. Pristup stvarnosti i istini, koji se prvo pret-

274 Ulrih Bek

Stoga se nesigurnost, sistematski proizvedena scientizacijom, širi na eksterne odnose i sada, obratno, ciljne grupe i korisnike naučnih rezultata u politici, nauci i javnosti čini aktivnim sa- proizvođačima u društvenom procesu defmisanja znanja, „Predmeti" scientizacije postaju i „subjekti" u smislu da mogu i moraju da se aktivno služe heterogenim ponudama naučnih inter-pretacija. A to ne znači samo u vidu izbora između kontradiktornih, visokospecijalizovanih zahteva u pogledu validnosti; oni mogu da se uigravaju i jedni protiv drugih, ali u svakom slučaju moraju da se relcombinuju i sastave u sliku, podesnu za delanje. Refleksivna scientizacija otvara, dakle, društvenim ciljnim grupama i korisnicima nauke nove mogućnosti uticaja i razvoja u procesima proizvodnje i primene naučnih rezultata. Ovo je razvoj velike ambivalentnosti: on sadrži mogućnost emancipacije društvene prakse u odnosu na nauku kroz nauku; sa druge strane, on društveno važeće ideologije i interesna stanovišta čini imunim na naučne zahteve za prosvećivanje i širom otvara vrata feudalizaciji naučne saznajne prakse kroz ekonomske i političke interese i „nove dogme".

(3) Probni kamen kritične samostalnosti naučnog istraživanja postaju tabui o nepromenljivosli,

koji nastaju upravo nasuprot trijumfu prava na naučno saznanje: što se dalje ide sa scientizacijom i što jasnije rizične situacije dopiru do svesti javnosti, to je veći politički pritisak da se nešto uradi i utoliko više naučnotehnološkoj civilizaciji preti da se


(4) Ni osnove naučne racionalnosti nisu pošteđene genera- lizovanih zahteva za promenom. Ono što ljudi urade, ljudi mogu i da promene. Upravo je refleksivna scientizacija ta koja sa- motabuizaeiju naučne racionalnosti čini vidljivom i spornom. Pretpostavka glasi: „objektivna ograničenja", „latentni sporedni efekti" koji stoje za „autodinamiku" naučnotehnološkog razvoja, proizveli su sebe same i stoga su u principu razrešivi. Pro- jekat moderne, prosvećenosti je nezavršen. Njegova faktička zastarevanja u industrijskom razumevanju nauke i tehnike mogu se probiti ponovnim oživljavanjem razuma i prevesti u dinamičnu teoriju naučne racionalnosti, koja prerađuje istorijska iskustva i dalje se razvija na način koji je pogodan za učenje.

Od presudnog značaja za to da li će nauka na taj način da doprinese samokontroli svojih praktičnih rizika nije da li ona seže preko vlastitih radijusa uticaja i bori se za (političko) saodlučivanje u primeni svojih rezultata. Mnogo je važnije koji tip naidce se upražnjava u odnosu na sagledivost njenih navodno nesagledivih sporednih posledica. Presudno u ovom kontekstu jeste da li će se ostati kod hiperspecijalizacije, koja sama proizvodi sporedne posledice i tako, izgleda, neprestano potvrđuje njihovu „neizbežnost" ili će se ponovo otkriti i razviti snaga za specijalizaciju u kontekstu; da li će se ponovo steći sposobnost učenja u ophođenju sa praktičnim posledicama ili će se ignorisanjem praktičnih posledica stvoriti ireverzibilne situacije, koje se

276 Ulrih Bek

1. Primarna i refleksivna scientizacija

Za ovu distinkciju vezana je jedna procena: početna faza primame scientizacije, u kojoj su neposvećeni prognani sa svojih „lovišta" i poput Indijanaca potisnuti u jasno ograđene „rezervate", odavno je završena, a sa njom i ceo mit o superiornosti i gradijentu moći koji je u toj fazi karaktensao odnos nauke, prakse i javne sfere. Logika njenog razvoja (koja je, pre svega, centralna tema klasične sociologije) danas se može posmatrati samo u marginalnim zonama modernizacije, ako uopšte i može.* Na njeno mesto skoro svuda su došli sukobi i odnosi refleksivne scientizacije. Naučna civilizacija ušla je u takvu fazu razvoja u kojoj ona scientizuje ne samo prirodu, čoveka i društvo, nego sve više sebe samu, svoje sopstvene proizvode, efekte i greške. Nauka se, dakle, više ne bavi „oslobađanjem zatečenih zavisnosti" nego defmisanjem i raspodelom grešaka i rizika za koje sama snosi krivicu.

Za „posledične probleme" modernizacije, koji tako ulaze u prvi plan naučnotehnološkog razvoja, karakteristični su drugačiji uslovi i procesi, drugačiji mediji i akteri od onih koji su karakteristični za procese obrade grešaka u fazi primame scientizacije. U prvom talasu naučnici različitih disciplina mogu da se oslone na superiornost - ponekad stvarnu, često samo prividnu - naučne racionalnosti i metoda mišljenja u odnosu na tradicionalne osnove znanja, predanja i laičke prakse. Ova

* Tako, na primer, u sadašnjem talasu „scientizacije porodice", koja se može videti u porastu broja eksperata za porodično i bračno savetovanje; ali čak i ovde scien tizacija nailazi na polje prakse koje je na razne načme unapred naučno i profesionalno uobličeno ili pod naučnim i profesionalnim uticajem.


nauka sa jedne strane i njenih (aktuelnih i potencijalnih) „predmeta" sa druge strane, Primena nauke odvija se sa stanovišta jasne objektivizacije mogućih izvora problema i izvora grešaka: za bolesti, krize i katastrofe koje snalaze ljude „kriva" je divlja, neshvaćena priroda, „krive" su nesalomljive prepreke tradicije.

Ova projekcija izvora problema i izvora grešaka na još neistraženu „ničiju zemlju" nauka očigledno je povezana sa činjenicom da se nauke velikim delom još ne ukrštaju u oblastima u kojima se primenjuju. Takođe je povezana sa činjenicom da se vlastiti teorijski i praktični izvori grešaka nauka defmišu i orgamzuju na jedan određen način: sa dobrim razlozima se može poći od toga d a j e od početka istorija nauka manje istorija sticanja znanja a više istorija zabluda i praktičnih grešaka. Tako dijametralno pro ti vureče jedni drugima naučna „saznanja", „objašnjenja" i praktični „predloži rešenja" tokom vremena, na različitim mestima, u različitim školama mišljenja, kulturama itd. Ovo ne mora da znači nikakvo gubljenje kredibiliteta prava na naučnu racionalnost, dokle god nauke uspevaju da unutar nauke velikim delom upravljaju greškama, zabludama i kritikom svojih praktičnih posledica. Na taj način one, sa jedne strane, održavaju monopolsko pravo na racionalnost nasuprot nespeci- jalizovanoj javnoj sferi, a sa druge pripremaju forum za kritičke rasprave unutar date discipline. U ovoj socijalnoj strukturi je moguće čak obratno - da se problemi koji nastaju, tehnički nedostaci i rizici scientizacije svedu na dosadašnje nedostatke na razvojnom stupnju sistema naučnog

278 Ulrih Bek

Očigleno se i ovi uslovi, u suštini, remete u onoj meri u kojoj se - na interdisciplinaran način - nauka okreće nauci. Upravo strategija „projekcije" izvora grešaka i uzroka problema mora sada, obratno, da nauku i tehnologiju uoči kao moguće uzroke problema i grešaka. Rizici koji dospevaju u centar pažnje refleksivne modernizacije uništavaju matricu intradisci- plinarne transformacije grešaka u razvojne šanse. U isto vreme oni ukidaju model primame scientizacije koji je već znatno uspostavljen krajem XIX veka sa svojim usaglašenim odnosima moći između profesija, privrede, politike i javne sfere.

Naučno otkrivanje i istraživanje rizika modernizacije pretpostavlja da naučnotehnološki razvoj - /77terdisciplinarno određen - postaje sam sebi problem; ovde se scientizacija scientizuje kao problem. Stoga će prvo izbiti sve teškoće i problemi, koje nauke i profesije imaju u opštenju jedne sa dragima, jer se ovde nauka susreće sa naukom, a time i sa svom skepsom i prezirom, koje je jedna nauka u stanju da pokaže prema dragoj. Namesto često koliko agresivnog toliko i nemoćnog otpora laika dolaze mogućnosti otpora nauka protiv nauka: kontra- kritika, metodološka kritika, kao i politikantske „opstraktivno ponašanje" na svim poljima profesionalne borbe oko raspodele resursa. U tom smislu se posledice i rizici modernizacije mogu videti samo prolaskom kroz kritiku (i kontrakritiku) naučnih sistema usluga. Stoga izgleda da šanse refleksivne scientizacije rastu direktno proporcionalno sa rizicima i bilansima nedostataka modernizacije, a obrnuto proporcionalno sa nesalomljivom


profesija generacijama gradi angažovanjem svih svojih snaga (uključujući naučne) protiv „ekspanzionističkih zahvata" u vlastite „omiljene probleme" i na njih brižljivo instaliran „crpni sistem smešten na poljima istraživanja". Društveno priznavanje i tretman rizika propadaće zbog konkurentskih problema koji ovde izbijaju i zbog nerešivih konflikata između škola mišljenja dogod ne poraste javni

senzibilitet u odnosu na određene problematične aspekte modernizacije, ne pretvori se u kritiku, a možda čak akumulira u društvenim pokretima, tu se artikuliše i isprazni u protestima protiv nauke i tehnologije. Stoga se rizici modernizacije mogu naukama „utisnuti", „diktirati u pero" samo spolja, putem javnog priznavanja. Oni se ne baziraju na unutarnsuimm nego na opštedruštvenim definicijama i odnosima, čak unutar nauka oni mogu da razviju svoju snagu samo preko motiva u pozadini: društveni dnevni red.

Sa druge strane, ovo pretpostavlja jednu do sada nepoznatu snagu kritike nauke i kulture, koja se bar delom bazira na recepciji alternativne

ekspertize. U refleksivnim uslovima, naime, raste verovatnoća da će se u različitim oblastima društvenog delovanja aktivirati postojeće znanje o posledičnim problemima, da će mu se prići iz vana, odnosno izneti i odvesti u forme scientizacije protesta protiv nauke. Kroz ovu scientizaciju kritika progresa i civilizacije, koju sada doživljavamo, razlikuje se od one iz proteklih dvesta godina: teme kritike se generalizuju, kritika ima, bar delimično, naučnu podršku i sada se konfrontira sa naukom svom definicijskom snagom nauke. Na taj način dolazi do jednog pokreta u toku kojeg se nauke sve naglašenije prisiljavaju da pred ćelom javnošću pokažu svoje, interno odavno poznate, neumešnosti, ograničenosti i „urođene mane". Nastaju forme „alternativne" nauke i „nauke-advokata", koje čitav „hokus-pokus nauke" dovode u vezu sa drugačijim principima - i tako dolaze upravo do suprotnih zaključaka. Ukratko, u

toku scientizacije protesta protiv nauke i sama nauka prolazi kroz šibu.

Nastaju nove, ka javnosti orijentisane, forme naučnog rada eksperata, sumnjivi aspekti osnova naučne argumentacije izlažu se sa kontranaučnom temeljitošću, a mno

280 Ulrih Bek

ge nauke se u svojim graničnim oblastima, orijentisanim na praksu, podvrgavaju „testu politizacije", do sada nepoznatih razmera.

U toku ovog razvoja nauka ne samo da doživljava rapidno gubljenje svog javnog kredibiliteta, nego istovremeno sebi otvara i nova polja delovanja i primene. Tako su upravo prirodne i tehničke nauke prihvatile mnoge od javnih kritika, koje su se na njih odnosile, i umele da ih pretvore u šanse za ekspanziju. Ove kritike odnose se na pojmovnu, instrumentalnu i tehničku diferencijaciju rizika koji se „još mogu", odnosno „više ne mogu" tolerisati, na ugrožavanje zdravlja, opterećenja na radu itd. Ovde postaje vidljiva protivurečnost u koju je, izgleda, zapao sam naučni razvoj u fazi refleksivne scientizacije; javno izneta kritika dosadašnjeg

razvoja postaje pokretač ekspanzije.

Ovo je logika razvoja u kojoj se rizici modernizacije društveno konstituišu kroz napeto međusobno delovanje nauke, naučne prakse i javne sfere, a onda ponovo vraćaju u nauke izazivajući „klize identiteta", nove forme rada i organizovanja, nove teorijske osnove, nove metodološke razvoje itd. Asimi-lacija grešaka i rizika je, takoreći, povezana sa cirkulisanjem svih društvenih rasprava i pojavljuje se, između ostalog, u konfrontiranju i stapanju sa društvenim pokretima koji kritikuju nauku i modernizaciju. Ali ovde se ne smemo prevariti: uprkos svim protivurečnostima utrt je put ekspanziji nauke

* Ovde se oslanjam posebno na (koliko znam, do sada ne objavljena) izlaganja Roberta C. Mitcliella (1979). Videti o ovome i H. Nowotny (1979), P. Weingart (1979), kao i G. Küppers, P, Lundgreen, P Wemgart (1978).


postojala je od početka industrijalizacije, ali selektivna kritika koju su izražavale organizacije za zaštitu prirode (koja, između ostalog, niti je iziskivala velike troškove, niti je uključivala fundamentalnu kritiku industrijalizacije) nikada nije bila u stanju da se otrese senke zaostalosti i neprijateljskog odnosa prema progresu, koja ju je pratila. Ovo se promenilo tek kada je porasla društvena evidentnost opasnosti po prirodu kroz procese industrijalizacije i kada su se u isto vreme ponudile i prihvatile naučne interpretacije, potpuno oslobođene starih ideja o zaštiti prirode. One su objašnjavale sve veće javno nezadovoljstvo zbog očigledno destruktivnih posledica industrijalizacije, podržavale ga, oslobađale od konkretnih pojedinačnih slučajeva i povoda, generalizovale i usaglašavale u jedan opšti protest protiv industrijalizacije i tehnologizacije. Ovo se dogodilo u SAD zahvaljujući biološkim istraživanjima koja su se kon- centrisala na destruktivne posledice industrijalizacije po prirodne biosisteme i alarmirali na uzbunu u pravom smislu te reči. To znači, koristeći naučne argumente i jezik koji je razumljiv široj javnosti, osvetljavajući već postojeće i tek predstojeće posledice industrijalizacije po život na Zemlji i koncentrišući ih u slike predstojećeg uništenja.* Pošto su ovi i drugi argumenti prihvaćeni u protestnim pokretima, počelo je ono na šta se gore ukazalo kao na scientizaciju protesta protiv određenih formi scientizacije.

Ciljevi i teme pokreta za zaštitu čovekove okoline postepeno su se oslobađali konkretnih povoda i, konačno, lako ispunjivih zahteva (zatvaranje nekog šumskog područja, zaštita neke određene životinjske vrste itd.) i usaglasili u jedan opšti protest protiv uslova i pretpostavki same industrijalizacije. Povodi za protest više nisu isključivo pojedinačni slučajevi, vidljive opasnosti koje se mogu svesti na incidente sa kojima se računa (izlivanje nafte, zagađivanje reka industrijskim otpadnim vodama itd.). Sve više i više u centar pažnje dolaze opasnosti,

* Misli sc posebno na spis Rachcl Carson, Silent Spnng, koji je objavljen 1962, a već nakon tri

mcseca od objavljivanja rasprodat u 100.000 pnmcraka, kao i na knjigu Barry-a Commoncr-a, Science

and Snrvival (1963).

282 Ulrih Bek

koje laici često niti mogu da vide, niti da osete, opasnosti koje ponekad uopšte ne deluju u toku života osoba koje su njima pogođene, nego tek u drugoj generaciji njihovih potomaka. To su u svakom slučaju opasnosti koje zahtevaju „opažajne organe" nauke - teorije, eksperimente, merne instrumente - da bi uopšte mogle da postanu „vidljive" i da se interpretiraju kao opasnosti. U scientizovanom ekološkom pokretu - ma kako paradoksalno zvučalo - povodi i teme protesta su se veoma osamostalili u odnosu na nosioce protesta, laike koji su pogođeni opasnostima. U graničnom slučaju, opasnosti su se čak oslo-bodile mogućnosti percepcije i više nisu samo naučno određene nego su i striktno naučno konstituisane. Ovo ne umanjuje značaj „laičkog protesta", ali pokazuje njegovu zavisnost od ,,kon- tranaučnih" posredovanja: dijagnoza opasnosti i savlađivanje njihovih uzroka često je moguća samo uz pomoć celog arsenala naučnih mernih, eksperimentalnih i argumentacijskih instrumenata. Ona zahteva velika specijalistička znanja, spremnost i sposobnost za nekonvencionalnu analizu, kao i tehničke uslove i merne instrumente koji su u principu dosta skupi.

Ovaj primer je reprezentativan za mnoge druge. Može se stoga reći da nauka na trostruki način učestvuje u nastajanju i produbljivanju rizičnih situacija i odgovarajuće svesti o krizi: industrijsko korišćenje naučnih rezultata ne stvara samo probleme, nauka stavlja na raspolaganje i sredstva - kategorije i kognitivnu opremu - da se problemi uopšte spoznaju i prikažu kao problemi (odnosno da puste da se pojave) ili da se upravo ne spoznaju i ne prikažu kao problemi. Nauka,


moderni i imaju za cilj razumevanje prirode ne samo kao pojedinačnih delova (uz rizik izazivanja šteta i posledica drugog do n reda zbog sistematski proizvedenog ne-znanja), nego u celini... Oni koji jedu ovsene pahuljice i nose tašne od trske u stvarnosti su preteče jedne nove

moderne, čije će obeležje biti znatno savršenija i efikasnija, pre svega, opsežnija scientizacija i tehnologizacija prirode" (P. Weingart, 1984, str. 74). Sasvim uopštavajući moglo bi se reći sledeće: upravo je nastajanje svesti o ovoj zavisnosti od predmeta protesta ono što izaziva tako mnogo gorčine i iracionalnosti u antinaučnom stavu.

2. Demonopolizovanje znanja

Nije neuspeh nego uspeh nauka svrgnuo nauke s prestola. Može se čak reći: što su nauke uspešnije delale u ovom veku, to su brže i temeljnije relativizovana njihova prvobitna prava na validnost. U tom smislu naučni razvoj u drugoj polovini ovog veka ima jednu cezuru u

svom kontinuitetu, ne samo u svojim eksternim odnosima (kao što je već pokazano), nego i u internim odnosima (kao što će sada biti pokazano): u svom viđenju samog sebe, društveno i naučnoteorijski, u svojim metodološkim osnovama i svom odnosu prema primeni.

Model primarne scientizacije bazira se na „naivnosti" kako metodološki skepticizam nauka može sa jedne strane da se institucionalizuje, a sa druge strane da se ograniči na predmete nauke. Osnove naučnog znanja ostaju isto tako iz ovoga isključene kao i sva pitanja praktične primene naučnih rezultata. Ono što je predmet izazovnih pitanja i internog skepticizma, eksterno se dogmatizuje. Iza ovoga se krije ne samo razlika između istraživačke prakse, „oslobođene od delanja" i prinuda na praktično i političko delanje, gde se sistemom uslovljeno skepticizam mora smanjiti i zameniti jasnim planovima delo-vanja. Ovo prepolovljenje naučne racionalnosti duž graničnih linija internog i eksternog posebno odgovara tržišnim i profe- sionalizovanim

interesima naučnih ekspertskih grupa. Korisnici

284 Ulrih Bek

naučnih usluga ne plaćaju priznate ili otkrivene zablude, falsi- fikovane hipoteze ili sumnju nauke u samu sebe, ma kako oštroumno forsiranu, nego „znanja". Samo onaj ko na tržištu uspe da zadovolji zahteve znanja u odnosu na konkurentne profesionalne i laičke grupe, može uopšte da stekne materijalne i institucionalne pretpostavke da se interno prepusti „luksuzu skepticizma" (poznatom kao bazno istraživanje). Ono što mora da se generalizuje sa stanovišta racionalnosti, mora se preokre-nuti u svoju suprotnost sa stanovišta samoodržanja na tržištu. Veština sumnje i dogmatizovanja se dopunjuju i protivureče jedna drugoj u procesu „uspešne" scientizacije. Dok se interni uspeh bazira na raskrinkavanju „polubogova u belom", dotle eksterni uspeh, upravo obrnuto, počiva na konstrukciji, kađenju tamjanom, zagriženoj odbrani „prava na nepogrešivost" ovih istih polubogova protiv svih „sumnji iracionalne kritike". Rezultati, koji prema uslovima pod kojima su proizvedeni, uvek mogu da budu samo „zablude na opoziv" moraju u isto vreme da se stilizuju u „znanja" sa večnom validnošću, čije ignorisanje u praksi predstavlja vrhunac ignorancije.

U tom smislu su moderna i kontramoderna na kontra-diktoran način uvek utopljene jedna u drugu u modelu primarne scientizacije. Nedeljivi principi kritike se dele; njihov radijus validnosti se prepolovljuje. Apsolutnost prava na saznanje, koja se dokazuju u eksternim odnosima, u osobitom su kontrastu sa generalizacijom sumnje u zabludu, koja se interno podiže na normu. Sve što dođe u dodir sa naukom planira se kao pro-


su nepostojane na sasvim drugačiji način od onih dogmi (religije ili tradicije) naspram kojih su se nauke održale: one u sebi nose standarde za

sopstvenu kritiku i ukidanje. U tom smislu naučni razvoj kontinuitetom svojih uspeha podriva vlastite granice i osnove. U toku uspostavljanja i generalizovanja normi naučne argumentacije nastaje potpuno izmenjena situacija: nauka postaje neophodna, a istovremeno lišena svojih prvobitnih prava na validnost. U istoj meri se iniciraju „praktični pro -blemi". Metodski podsticano gubljenje sigurnosti nauke u internim i eksternim odnosima izaziva rušenje njene moći. Posledice su konfliktne tendencije izjednačavanja gradijenta racionalnosti između eksperata i laika (za šta je jedan od mnogih indikatora, na primer, povećanje sudskih tužbi protiv „grešaka u lekarskoj praksi"). Štaviše, ne funkcionišu

uobičajeni pojmovi koji odražavaju razliku u moći: moderna i tradicija, eksperti i laici, proizvodnja i primena rezultata. Ovo obezgraničenje skep-

ticizma u uslovima refleksivne scientizacije može se prikazati: (a) u ravni naučne teorije i (b) u ravni naučnoistraživačke prakse.

Falibilizam u naučnoj teoriji

Prelaz iz primame u refleksivnu scientizaciju sa svoje strane se obavlja naučno i institucionalno. Akteri cezure su discipline kritičke samoprimene nauke na nauku: teorija nauke i istorija nauke, sociologija znanja i sociologija nauke, psihologija i empirijska etnologija nauke itd., koje sa promenljivim uspehom od početka ovog veka nagrizaju fundamente samo- dogmatizovanja naučne racionalnosti.

Sa jedne strane, ove discipline se upražnjavaju profesionalno i institucionalno, i to na zahteve još važećeg modela primame scientizacije; sa druge strane, one ukidaju uslove svoje primene i u tom smislu su preteče samokritičke varijante refleksivne scientizacije. U tom smislu „alternativna nauka" nije otkriće šezdesetih ili sedamdesetih godina. Pre će biti da ona od

286 Ulrih Bek

početka pripada institucionalizovanom programu nauke. Jedan od prvih primera „alternativne ekspertize" - u ovom smislu - sa dugoročnim efektima koji do danas traju, bila je Marksova kritika „građanske nauke". Ona već sadrži svu onu kontradiktornu tenziju između vere u nauku u vlastitom slučaju i generali- zovane kritike ideologije postojeće nauke, koja će se posle toga izlagati u uvek novim varijantama - u sociologiji znanja jednog K. Manhajma (K. Mannheim), u principu opovrgavanja jednog K. R. Popera ili u naučnoistorijskoj kritici normativizma u teoriji nauke jednog T. S. Kuna (T. S. Kuhn). Sistematsko „kaljanje ugleda", koje se ovde odvija korak po korak, jeste konsekventna primena na sebe falibilizma, na početku samo napola insti- tucionalizovanog. A ovaj proces samokritike ne odvija se pravolinijski, nego konsekventnim uništavanjem neprestanih pokušaja spasavanja „primarne racionalnosti" naučnog saznajnog poduhvata. Ovaj konačno blasfemični proces „conjectures and refutations"* može se pokazati na mnogim primerima. Ali, on nigde nije upražnjavan na tako klasičan, „egzemplaran" način kao u toku diskusije o teoriji nauke u ovom veku.

Najzad, već je Poper koristio isti „mač" protiv obrazloženja koje se koristi protiv svih

* Engl. „pretpostavke i pobijanja", što je i naziv jednog Poperovog dela - prim.

prev.

** Argumentacija se može skicirati u nekoliko poteza: prvo, bližim uvidom, empirijski podaci su

nedovoljni kao instanca opovrgavanja „spekulativne" teorije. Ona se mora obrazložiti. Zasnivajući se na

iskustvu izmiče intersubjektivnosti. U isto vreme se i dalje ignoriše proizvodnja podataka u eksperimentu

(intervju, opservacija itd.). Ako se ona uključi, ukida se granica između empirijskih i teorijskih iskaza,

što je bila svrha čitavog poduhvata.


Falibilizam u naučnoistraživačkoj praksi

Ali sad se može reći i kaže se u naučnoj praksi: so what! Šta nas briga za samosakaćenje neke naučne teorije, koja nikada nije bila ništa više od „filozofskog smokvinog lista" za neku istraživačicu praksu, za koju je ova isto onako malo marila koliko i ona za nju. Ali posle zastupanja principa opovrgavanja mora da postoje neke posledice u potonjem saopštavanju njegove uvek postojeće suvišnosti. Ništa se ne događa. Baš ništa.

U svom progresu naučna praksa je upravo izgubila istinu, kao što školarac izgubi novac za užinu. U protekle tri decenije nauka je od delatnosti u službi istine postala delatnost bez istine, ali koja društveno mora da čini najviše što može u korist istine. Naučna praksa je, konačno, potpuno pratila teoriju nauke na

Kako uopšte treba razumeti insistiranje na traganju za falsifikatima? Pretpostavimo da neki

eksperiment ne zadovoljava teorijska očekivanja. Da li je onda teorija zauvek opovrgnuta ili su samo

demonstrirane nekonzistentnosti između očekivanja i rezultata, koje ukazuju na različite mogućnosti

odlučivanja i stoga se mogu izraditi i blokirati na veoma različite načine (na primer, tako što se

pretpostavi greška u eksperimentu ili se teorija izradi i razvije u sasvim suprotnom pravcu itd.; up. I.

Lakatos (I. Lakatos, 1974).

U preokretu u istoriji nauke, koji je inicirao Tomas S. Kunov esej velikog uticaja (1970),

empirijska baza se uklanja iz refleksije filozofije nauke. Ali time opet postaje problematičan status

teorije nauke kao teorije bez empirije: Da li je teorija nauke samo jedna logistički formulisana teorija

normi, najviša cenzorska vlast za „dobru" nauku, dakle, naučni ekvivalent inkvizicije crkve u srednjem

veku? Ili ona ispunjava svoje vlastite zahteve na nekoj empirijski proverljivoj teoriji? Onda bi se njeni

zahtevi za validnost morali drastično smanjiti u pogledu postojećih kontradiktornih principa

proizvođenja i fabrikovanja znanja.

Etnološki orijentisano naučno istraživanje „otkriva" čak u pretpostavljenom mestu rođenja

prirodno-naučne racionalnosti - laboratoriji - da prakse koje tamo preovlađuju liče na moderne varijante

igara kojima se priziva kiša ili rituale koji se obavljaju u slavu plodnosti, a koji su orijentisani na

principe karijere i društvenog prihvatanja (K. Knorr-Cetina, 1984).

288 Ulrih Bek

To nije ni slučajnost ni podudarnost. Istina je krenula uobičajenim putem moderne. Naučna religija kontrolisanja i proklamovanja istine sekularizovana je u toku svoje scientizacije. Pravo nauke na istinu nije podnelo uporno samoispi- tivanje, niti empirijsko, niti u teoriji nauke. Sa jedne strane, pravo nauke na tumačenje povuklo se u hipotezu, u pretpostavku na opoziv. Sa druge strane, stvarnost se sublimisala u podatke koji su proizvedeni. Stoga su „činjenice" - nekadašnja Javna uporišta stvarnosti - ništa više do odgovori na pitanja, kuja isto tako mogu drugačije da se postave, proizvodi sa-kupljanja i ispuštanja. Neki drugi kompjuter, neki drugi specijalista, neki dragi institut - neka druga „stvarnost", čudo bi bilo kada ne bi bilo tako, čudo, a ne nauka. Još jedan dokaz iracionalnosti (pnrodno)naučne istraživačke prakse bilo bi skrnavljenje leševa. Postaviti nekom naučniku pitanje o istim postalo je gotovo isto onako mučno kao i pitati nekog sve- štenika za boga. Izustiti reč „istina" u naučnim krugovima (isto, uostalom, kao „stvarnost") signalizuje neznanje, prosečnost, nerefleksivno korišćenje višeznačnih, emocijama ispunjenih reči svakodnevnog jezika.

Sigurno da ovaj gubitak ima neke atraktivne strane. Istina je bila jedan natprirodni napor, jedno uzdizanje u nešto što je nalik bogu. Ona je bila bliska rođaka dogme. Ako se jednom uspostavila, izričito uspostavila, teško ju je bilo promemti, a ipak se stalno menjala. Nauka postaje ljudska. Puna je zabluda i grešaka. Nauka se može upražnjavati i bez istine, možda čak bolje, čestitije, višestranije, drskije, hrabrije.


se teorija nauke i naučna praksa. Naporedo rastu rizici, u čijem proizvođenju i definisanju učestvuje nauka. Moguće je kladiti se na sledeće: konvencionalizacija omogućava i porast proizvoljnosti pretpostavki o rizicima, koje se međusobno neutrališu i tako nestaje čitav problem u magli sukoba mišljenja. Ali definicije rizika nastaju u eksternim odnosima nauka i zato se naulcama često nameću u vidu ublažavanja ili osporavanja rizika. Stoga se nauke u uslovima rizika na sasvim nov način prepuštaju društvenim uticajima.

U bavljenju rizicima naučnotehnološkog razvoja naučno istraživanje se povezuje sa društvenim interesima i konfliktima (vidi napred). U istoj meri centralni značaj, u neku ruku, kao graditelj hipoteza dobija kontekst primene naučnih rezultata, do tada neoprostivo zapostavljen od strane filozofije nauke. Ali tako slabi ili se ukida granica između validnosti i geneze, koja je konstitutivni deo naučnoistraživačke prakse. Naučno istra-živanje se u svojoj glavnoj oblasti vezuje za društvenu refleksi vnost. Ovo može da pomogne kategorijama kao što su socijalna i ekološka podnošljivost u odnosu na ključno značenje naučnog istraživanja, ali u svakom slučaju prepušta odluku o hipotezama implicitnim laiterijumima društvene prihvatljivosti. „Izopštavanje nauke kao autonomne sfere, propisano od strane filozofije nauke, izolovanost od pitanja u vezi sa istinom u Poperovom Trećem svetu postaje, iako u principu nemoguće, faktički ipak irelevantno. Kontrolna i zaštitna funkcija filozofije nauke u odnosu na zahteve koji se postavljaju pred nauku u pogledu društvenog i političkog upravljanja postaje isto tako

290 Ulrih Bek

nude se najrazličitiji predloži. Intuicija i smelost cene se isto onako kao i formalno izvođenje iz aksioma. Naučnici koji apstraktno misle priznaju da su na kraju ipak morali da pođu od zdravog razuma ili pojedinačnog istorijskog slučaja. Drugi savetuju da se sa predstave pređe na postojeću teoriju. Poneki rešavaju ovaj problem u skladu sa nonšalantnim motom, da je jedna hipoteza onoliko dobra koliko i druga. A onda se setimo kako je jedan genije, kao što je Galilej, posvetio 34 godine praćenju jedne hipoteze. Ko se uveri da svaka studija u principu treba da pođe od hipoteza i u isto vreme sebi predoči haotičnu praksu građenja hipoteza, sa izvesnom zbunjenošću će se pitati, kako je onda empirijska nauka tako dugo mogla da prihvata ovu protivurečnost." Ova praksa ,,anything goes" u stvaranju hipoteza nalazi svoj kontraprincip u prisilama društvenog „menadžmenta rizika". Gde se stvarnost prihvata kao korektiv u odlukama i konvencijama počinje društvena primena da (sa)od- lučuje šta je „znanje", a šta nije. Mesto kontrole i vrsta kriterijuma se pomeraju: od unutra ka spolja, iz metodologije u politiku, iz teorije u društvenu prihvatljivost.

Cena ovog razvoja je visoka. Danas je ona saznatljiva samo u stavkama. Put pragmatizma jedne naučnoistraživačke prakse, svesne potražnje, s one strane istine i traganja za istinom još zavarava o centralnim posledicama. Granice koje treba da zaštite i da fiksiraju kompetentnost više ne postoje. Validnost i geneza, kontekst nastajanja i kontekst primene, vrednosna dimenzija i predmetna dimenzija istraživanja, nauka i politika guraju se jedni u drage stvarajući novi tip teško razdvojivih


metoda naučnog utvrđivanja činjenica (up. U. Beck, 1974). U međusobnom delovanju konvencionalizacije i eksternog stavljanja u službu nauke imanentno slabe osnove analitičko-me- todološkog istraživanja. Dolazi do jednog preokreta internog i eksternog: ono što je najinternije - odluka o istini i znanju - odlazi napolje, a ono što je eksterno - „nepredvidljivi sporedni efekti" — postaju trajan unutarnji problem samog naučnog rada. U daljem tekstu objasnićemo obe ove teze - tezu o elcster- nalizaciji znanja i tezu o internalizaciji praktičnih posledica.

Feudalizacija saznajne prakse

Danas se suočavamo sa početkom gubljenja društvenog monopola nauke na istinu. Vraćanje na naučne rezultate za društveno obavezujuću definiciju znanja postaje sve nužnije, ali u isto vreme sve nedovoljnije. Ovaj disparitet nužnih i nedovoljnih uslova i rezultirajuća siva zona odražavaju gubitak funkcije nauke u njenoj primarnoj delatnosti, u reprezentativnom determinisanju znanja. Ciljne grupe i korisnici naučnih rezultata - u politici i privredi, u masovnim medijima i svakodnevnom životu - postaju, u globalu, zavisniji od naučnih argumenata, ali u isto vreme nezavisniji od pojedinačnih nalaza i suda nauke o tačnosti i pogrešnosti njenih stavova. Transfer prava na znanje u eksterne instance bazira se - što je prividan paradoks - na diferencijaciji nauka. On pre svega leži u hiperkompleksnosti i raznovrsnosti nalaza koji se - čak ni kada otvoreno ne pro- tivureče jedni drugima, ne dopunjuju, nego uglavnom tvrde drugačije, često neporedivo, i time

292 Ulrih Bek

kontradiktornosti i hiperspecijalizovanost pretvaraju recepciju u participaciju, u autonomni proces formiranja znanja putem nauke i protiv nauke. Sad se može reći kako je to uvek bilo tako. Autonomija politike ili ekonomije u odnosu na nauku stara je koliko i sam ovaj odnos. Ali u ovom procesu gube se dve osobenosti, koje su ovde pomenute: ovu vrstu autonomije proizvodi nauka. Ona nastaje zbog viška nauke, koji u isto vreme smanjuje svoje zahteve u hipotetičkom i nudi sliku samorelativizovanog pluralizma tumačenja.

Posledice imaju jak utieaj na uslove proizvodnje znanja: nauci koja je izgubila istinu preti da joj drugi diktiraju šta treba da bude istina. Nije to samo slučaj sa procvalom „dvorskom naukom" na putu direktnog uticaja. Aproksimativna priroda, neodlučnost, mogućnost pristupa odlučivanju o rezultatima čine ovo mogućim. Selektivni kriterijumi koji izmiču strogoj naučnoj proveri dobijaju novi, možda presudan značaj u hiperkompleksnosti, koja ionako mora da se savlada. Oni uključuju kompatibilnost u osnovnim političkim pogledima, interese nalogodavaca, anticipiranje političkih implikacija, ukratko - društvenu prihvatljivost. S obzirom na hiperkompleksnost, koju sama proizvodi, nauci preti implicitna feudalizacija njene ,jsa- znajne prakse" 11a putu u metodološku konvencionalizaciju. Shodno tome nastaje jedan novi partikularizam u eksternim odnosima: grupe i grupice naučnika koje se izoluju jedne od drugih i grupišu oko implicitnih prioriteta. Centralna činjenica je da se ovo ne pojavljuje tek naknadno, u praktičnim kontaktima, nego već u


Ali ovaj proces ima i drugu stranu. Sa njim se može realizovati i malo razotkrivanje istine. Ljudi se oslobađaju „patro- nizatorskih" saznajnih diktata eksperata (Illich, 1979). Sve više ljudi sposobno je da igra ulogu „naučnog Bekmesera"*. Ima nečeg iritirajućeg za naučnike u vezi sa funkcionalnom tran-sformacijom nauke, koja se odvija u ovoj generalizaciji naučnih argumentacijskih figura - kako to pokazuju Volfgang Bons i Hajnc Hartman (1985). ,,U ovoj generalizaciji izgleda da naučni argumenti, od prosvetiteljstva priznati kao jedina merodavna legitimaciona instanca, gube svoj oreol racionalno neospornog autoriteta i postaju društveno dostupni. Iz socioloških perspektiva ovaj trend se predstavlja kao rezultat procesa scientizacije. Činjenica da naučni stavovi nisu više sakralni, nego da se mogu osporavati u svakidašnjem životu, ne znači ništa drugo, nego da sistematska sumnja kao strukturalni princip naučnog diskursa više nije privilegija istog. Razlika između 'neprosvećenog puka' i 'prosvećenih građana' ili, savremenijim terminima, između laika i eksperata gubi se i pretvara u konkurenciju različitih eksperata. Praktično, u svim društvenim podsistemima interna- lizaciju normi i vrednosti zamenjuje refleksija u svetlosti konkurentskih komponenata sistematskog znanja" (str. 16 up. i Weingart, 1983, str. 328).

* Bekmeser je lik iz opere Majstori pevači, kojim je Vagner ismejao jednog svog

kritičara. Upotrebljava se kao izraz za loše kritičare, koji se zadržavaju na sitnicama

previđajući pri tom celinu - prim. prev.

** Ovo može da bude jedan od razloga zašto osobine ličnosti i lične mreže pre dobijaju na

značaju upravo sa hiperponudom interpretacija za njihovu praktičnu primenu i korišćenje.

294 Ulrih Bek

presudna vera u nauku ili vera u alternativnu nauku (ili u ovu metodu, ovaj pristup, ovu orijentaciju). Možda će tek ono „ekstra" u prezentaciji, lična moć ubeđivanja, kontakti, pristup medijima itd. dati „pojedinačnom nalazu" socijalne atribute „znanja". Gde vera (sa)odlučuje o naučnim argumentima, brzo može ponovo da povrati dominaciju, ali po spoljašnjoj formi ne više kao vera nego kao nauka. Na odgovarajući način se u nastajućem interregnumu, gde je nauka sve nužnija ali i sve manje dovoljna za proizvodnju znanja, ponovo mogu ugnezditi najrazličitije dogme. Tako mnogo toga postaje moguće: fatalizam, astrologija, okultizam, samoveličanje i samožrtvovanje, u paru ili pomešano sa parcijalnim naučnim nalazima, radikalnom kritikom nauke i verom u nauku. Ovi novi alhemičari su čudno imuni na kritiku nauke, pošto su svoju „istinu" i svoje sled- benike našli ne pre nauke nego u interakciji sa njom.

Ova imunost nauke ne odnosi se samo na ove ekstremne slučajeve. Sasvim generalno, ideologije i predrasude, sada naučno naoružane, u stanju su da se ponovo brane od naučne kritike. One se vraćaju samoj nauci da bi odbacile njene zahteve. Mora se samo više čitati, uključujući alternativna istraživanja. Primedbe se usvajaju pre rezultata, takoreći na prethodnu najavu. Čuvanje pri ruci nekoliko osnovnih (metodoloških) primedbi za sve slučajeve dovoljno je da se izazove samoraspadanje ove ili one čudnovate naučne novine. Ako je do šezdesetih nauka mogla da računa na jednu nekontroverznu javnost koja je verovala u nauku, danas su njeni napori i progres praćeni nepoverenjem. Ljudi


temo nauka postaje stvar bez istine, eksterno, bez razotkrivanja istine. Ipak je većina naučnika veoma iznenađena, kad se izrazi velika sumnja u „zagarantovanost" njihovih prava na znanje. Onda smatraju kako su ugrožene osnove savremenog sveta i kako dolazi jedno doba iracionalizma. Pri tom su domet i centrifugalna sila javne kritike nauke i tehnologije uglavnom samo laička bleda kopija već dugo poznate i dobro osigurane fundamentalne kritike, sa kojom su nauke odavno konfrontirane u svojoj internoj višestrukosti.

Široko je rasprostranjen umirujući pogrešan zaključak o sve većoj upućenosti na naučne argumente, nesmanjen značaj ili čak sve veću definicijsku moć nauke. Tačno je, međutim, da velika kritika nauke ni u kom slučaju nije povezana sa barijerama njenog daljeg razvoja. U pitanju je suprotno: u naučno- tehnološkoj civilizaciji rašireni skepticizam u pogledu naučnog znanja izvlači nauku iz konačnosti njenih prava na znanje. „Znanje", koje se neprestano pretvara u zabludu, postaje institucionalizovana prirodna potreba društva, porediva sa potrebom da se jede, pije, spava, postaje jedan projekat koji se ne može okončati. Kroz ovo (često nesvojevoljno) smanjivanje svojih zahteva u konkurentski orijentisanoj, interdisciplinarnoj samokritici nauke dokazuju

* One za svoj uspon upravo mogu da zahvale nizu sve bržih sukcesivnih proboja u

naučne oblasti, koje prc 25 godina ili još uopšte nisu postojale ili su postojale samo u

segmentima: mikroelektronika, teorija informacija, molekulama biologija, atomska

fizika, nauka o svemiru, ekologija. Danas ove nove branše nauke koje se razvijaju nisu

više - kao što jc to važilo za prethodne tehnološke talase - naučno produženi razvoji

proizvodnje, nego novi tip sinteza nauke i industrije, „ industrije znanja", svrsishodno

organizovana vrednovanja i iskorišćavanja naučnih rezultata i investicija.

296 Ulrih Bek

se: nauka gubi svoj oreol i postaje neophodna. Tri jasno pokazane razvojne linije - gubitak istine, traganje za istinom i neophodnost nauke - simptomi su jednog istog razvoja: nadolazećeg doba rizičnog društva, zavisnog od nauke i kritičnog prema nauci.

Nagli gubitak sigurnosti ni u kom slučaju u naukama ne mora da vodi do nekog otvaranja ili neke nove koncepcije. Pre svega zato što njega prati sve oštrija konkurencija unutar i između profesija. Sistematsko stvaranje nesigurnosti prisiljava na odstranjivanje sumnje u eksternim odnosima i na potpunu ubeđenost u prodaju „sigurnog znanja". Ali tako dolaze u više ili manje jasan sukob težnje za znanjem i težnje za remonopolizacijom. U mnogim oblastima naučnog rada prave se pokušaji etabliranja novog uspona znanja kroz tehnološko-metodološka ili teorijska usavršavanja i diferenciranja. „Jezgra profesionalizacije" stvaraju pri tom određene metodološki visokorazvijene postupke ili teorijske forme mišljenja, koje shodno tome vode u intradisciplinarnu diferencijaciju u male grupe i „verske zajednice". Sada one brane „pravo znanje" od nadirućeg „laičkog znanja" polueksperata i „kolega- -šarlatana". Deprofesionalizacija se tako kompenzuje hiperprofe- sionalizacijom - uz opasnost da se disciplina intelektualno i institucionalno akademizuje do krajnjih granica.

Kontrastrategija liberalizacije, obratno, zapada u opasnost da izda stručni identitet, da bi na kraju možda čak od „pogođenih" tražila da odgonetnu šta nauka (za novac) može da prikaže i predstavi kao saznanje. Oba oblika reagovanja ne spoznaju izazove koji bi sada trebalo da stoje u centru pažnje -


tralnog zadatka naučnog traganja za objašnjenjima. U etabliranom tehnološkom društvu, dakle, tamo gde je (gotovo ili principijelno) sve „ostvarljivo", menjaju se interesi u odnosu prema nauci i u principu postaju dvoznačni: ponovo se javlja interes za objašnjenja, koja jemče za nepromenljivost odnosa principijelne ostvarljivosti. Ako se u uslovima primarne scientizacije interes za objašnjenje poklopi sa interesom za tehnološko korišćenje, onda u uslovima refleksivne scientizacije oni počinju da se odvajaju, a centralno mesto zauzimaju naučna tumačenja u kojima objašnjenje znači uklanjanje rizika objašnjenjem. Shodno tome, na nov način se prepliću moderna i kontramoderna: od nauke zavisno rizično društvo sve više i više je funkcionalno upućeno i na naučne rezultate koji minimizuju rizike, poriču ih ili predočavaju kao neizbežne, upravo zato što se u principu mogu uobličiti. Ali ova funkcionalna neophodnost istovremeno je u protivurečnosti sa tehnološkim pravom na objašnjenje u pogledu raspoloživih teorijskih i metodoloških programa. Predočavanje „objektivnih ograničenja", „sopstvenih zakonitosti" riskantnih razvoja tako ispod žita postaje mogućnost njihovog uklanjanja ili bar kontradiktorni akt balansiranja. Uz nešto malo preterivanja može se reći: interes za tehnološkim raspolaganjem koji se razvio u ovom protivstavljanju prirodi ne može se potom jednostavno ukloniti, ako se okvirni uslovi i „predmeti" naučnog ispitivanja i istraživanja istorijski pomere i glavna tema postane samoproizvedena „prirodna sudbina moderne". Ovde, doduše, interes za raspolaganjem može da se

298 Ulrih Bek

sledični odnosi, koji se od drugih odnosa razlikuju svojim datim implicitnim političkim sadržajem. Oni su povezani sa internim „finalizacijama" (Bohme, van den Daele, Krohn, 1972), koje su date kroz odnose rizika. Na jednoj strani, ovo se zasniva na tome da se nekadašnje „sporedne posledice" u većini slučajeva društveno tretiraju kao pojave koje su izuzetno problematične („umiranje šuma"). Ali na drugoj strani se čarobnim štapićem za istraživanje uzroka ne utvrđuju samo uzroci, nego implicitno i uzročnici. U ovome se izražava socijalna struktura sporednih posledica modernizacije (vidi napred). One su izraz jedne kon- struisane i time promenljive i odgovomosposobne druge realnosti. U ovim okvirnim uslovima pitanje o uzroku sve više liči na pitanje o „odgovornima" i „krivcima". Oni još mogu da se kriju iza brojki, hemijskih supstanci, otrovnih sadržaja itd. Ali ove objektivizovane zaštitne konstrukcije su slabe. Kad se jednom ustanovi da se glikol sadrži u vinu (soku, gumenim bombonama itd.), više nije dalek put do vinskih podruma itd. Kauzalne analize u zonama rizika su - bilo da naučni istraživači to žele ili ne žele da znaju - političko-naučni skalpel za operacijske zahvate u zone industrijske proizvodnje. Na operacionom stolu istraživanja rizika leže, naravno, sitnice ekonomskih koncerna i političkih interesa sa svojim jasnim nepristajanjem na operaciju. Ali to znači da sama primena kauzalne analize postaje veoma rizična i to za sve one čiji su interesi ovde stavljeni na kocku, uključujući same naučne istraživače. Za razliku od posledica primarne scientizacije, ove su, ako već ne-predvidljive, onda ipak procenjive. Pretpostavljeni


autoputevima? Tako se percepcija i tretman problema kanališu kroz sistem tabua. Upravo zato što se problemi u uslovima refleksivne scientizacije pojavljuju kao konstruisani i time u principu promenljivi, unapred se ograničava radijus „promenljivih koje su podesne za akciju", a naukama pada u deo ograničenje i otvaranje.

Naučnotehnološka civilizacija sva vrvi od tabua o nepromenljivosti. U ovoj džungli, u kojoj ono što nastaje kao rezultat radnji ne sme da se prizna, naučnik u težnji za „neutralnom" analizom problema zapada u jednu novu vrstu škripca. Svaka analiza suočava se sa odlukom da li da pretražuje društvene tabuizacije varijabli radnje ili da ih istražuje. Ove mogućnosti odlučivanja odnose se (čak i tamo gde ih diktira nalogodavac) na formu samog ispitivanja, locirane su stoga u samoj centralnoj oblasti naučne prakse u vidu ispitivanja, selekcije varijabli, pravca i dometa u kojima se ispituju pretpostavke uzroka, u pojmovnom modelu, u metodama predviđanja „rizika" itd.

Za razliku od posledica primarne scientizacije imanentno su pre procenjive posledice ovih istraživačkih odluka: ako su ove druge bile izvan industrije i proizvodnje u latentnim oblastima (bez moći) društva - zdravlje prirode i čoveka - danas konstatacije rizika povratno deluju na centralne zone moći - ekonomiju, politiku, institucionalne kontrolne instance. One izvesno raspolažu „mstitucionalizovanom pažnjom" i „lcor- poratističkom bezobzirnošću" da prikažu veoma skupe sekun-darne efekte po sebe. „Nevidljivost" je, dakle, jako ograničena shodno socijalnoj situaciji. Slično je i sa „sekundarnim karakterom" posledica. Opserviranje razvoja spada u oficijelnu nadležnost istraživanja rizika (ili pomoćnog odeljenja). Smer- mce su poznate, pravne osnove isto tako. Svako otprilike zna za koga i sa kakvim presudnim (pravnim, ekonomskim) posledieama može da bude povezan određeni dokaz kojih koncentracija otrova i prekoračenja dozvoljenih vrednosti.

Ali to znači da se sa scientizacijom rizika procenjivost sekundarnih efekata transformiše iz eksternog u interni prob

300 Ulrih Bek

lem, iz problema primene u problem saznanja. Eksterno je nestalo. Posledice su interne. Konteksti nastanka i primene guraju se jedan u drugi. Autonomnost istraživanja u isto vreme postaje saznajni i praktični problem, eventualno kršenje tabua postaje imanentan uslov dobrog ili lošeg istraživanja. Ovo još može da ostane skriveno u sivoj zoni istraživačkih odluka, koje se mogu doneti na ovaj ili onaj način. Sa aspekta svog institucionalnog, naučnoteorijskog i moralnog ustrojstva nauka mora da se stavi u poziciju da prihvata i istražuje političke implikacije, ako ne želi da pri prvom udaru biča skače kroz sve postavljene obruče.

Ovaj integritet nauka može da dokaže upravo time što odoleva postojećem pritisku da se praktični tabui transformišu u teorijske. Tako shvaćen zahtev za „vrednosnom slobodom" u smislu nezavisnosti naučne analize zaista dobija jedan novi, upravo revolucionarni sadržaj. Možda bi Maks Veber, koji je uvek i bio svestan latentnog političkog sadržaja realne nauke, danas zastupao ovu interpretaciju tabuima

nesaobrazne objektivizovane analize rizika, koja upravo iz svoje angažovane vred- nosnosvesne objektivnosti dobija svoju udarnu političku snagu.

U isto vreme ovde postaje primetno da šanse naučne saznajne prakse za uticaj i upravljanje leže u oblasti selekcije, koju je teorija nauke do sada isključivala iz razloga validnosti i koju nije udostojila nijedne evaluacije. Prema važećim kriterijumima građenja hipoteza, lanac uzroka može se projektovati u sasvim različitim pravcima, a da se - ukoliko su vlastite pretpostavke dokazive - ne dođe u koliziju ni sa jednim standardom validnosti. U razvijenoj civilizaciji naučna saznaj na praksa postaje jedno implicitno, objektivizovano „rukovanje" latentno

političkim varijablama, skrivenim iza. plašta izbornih, odluka, kojima nije

potrebno opravdanje. To ne znači da je isključena objektivizacija. Isto tako ne znači da pretpostavljeni kauzalni odnosi mogu da se politički proizvode. Naravno da su kauzalna analiza i analiza radnje uklopljene jedna u drugu - sasvim nezavisno od naučnih predstava o njima samima. Dvostruka, konstruisana rizična stvarnost politizuje objektivnu


analizu svojih uzroka. Ako nauka u pogrešno shvaćenoj „neutralnosti" u ovim uslovima vodi istraživanja koja su tabuima saobrazna, onda doprinosi tome da zakon o neviđenim sporednim efektima još uvek dominira razvojem civilizacije.

4. O procenjivosti „sporednih efekata"

Ne može se više tolerisati bajka o nesagledivosti posledica. Ne donosi roda posledice - one se prave. I to uz svu i uprkos svoj neproračunljivosti one se prave i u samim naukama. Ovo postaje vidljivo tamo gde postoji sistematska diferencijacija između proračunljivosti

aktuelnih spoljnih posledica i njihove imanentne procenjivosti.

Prema shvatanju koje preovlađuje neproračunljivost sekundarnih posledica naučnog rada nužno se povećava sa diferencijacijom nauka. Naučnici su faktički odvojeni od korišćenja svojih rezultata; ne raspolažu u ovoj sferi nikakvim mogućnostima uticaja; za to su nadležni drugi. Shodno tome naučnici ne mogu biti pozvani na odgovornost ni za faktičke posledice rezultata koje su izradili sa analitičkih tački gledišta. Iako u mnogim oblastima ljudi počinju da govore zajedničkim jezikom, razlike između teorije i prakse time se ne umanjuju, nego se povećavaju, kao što se povećavaju mogućnosti strane koja primenjuje naučne rezultate da ih koristi u skladu sa svojim interesima.

Ova procena bazira se na pojmu „proračunljivosti" - ključnom pojmu u klasičnoj teoriji scientizacije, čiji značenjski sadržaj i uslovi primenjivanja upravo danas postaju sporni. Ali mogućnosti procenjivanja sekundarnih posledica postaju uočljive tek kada se vidi da se prelaskom u refleksivnu modernizaciju menja sam pojam „proračunljivog-

neproračunljivog": prora- čunljivost više ne znači samo mogućnost ovladavanja u skladu sa principom svrsishodne racionalnosti, niti neproračunljivost znači samo nemogućnost ovladavanja u skladu sa principom svrsishodne racionalnosti. Kada bi to bilo tako, onda bi se „neproračunljivost sekundarnih efekata" zadržala i u današnjoj

302 Ulrih Bek

organizaciji nauke, čak bi rasla, jer se svrsishodna racionalnost „kontekstualizuje", a neizvesnost raste.

Ali ako se proračunljivost shvati u smislu „procenjivosti", onda to upravo pogađa stanje koje nastaje u uslovima refleksivne modernizacije. Faktički, aktuelne posledice ostaju nesagledive više nego ikad. U isto vreme se, međutim, sekundarnim efektima oduzima njihova latentnost i tako postaju „procenjivi" u sledećem trostrukom smislu: znanje o njima je (u principu) dostupno; više čovek i ne može da se izgovara na klasičnu neovladivost i stoga je zbog znanja o mogućim efektima pod pritiskom da krene u akciju. Sve manja „proračunljivost" praćena je sve većom „procenjivošću" sporednih efekata, štaviše, jedno uslovljava drugo. Znanje o sekundarnim efektima, u međuvremenu znatno izdiferencirana branša znanja, uvek je (potencijalno) prisutno. Najširi spektar posledica i povratnih kauzalnih matrica mora se stoga odmeriti u pogledu njihovog značenja za sebe i druge. Na taj način aktuelne posledice na kraju postaju sve neproračunljivije, jer

mogući efekti postaju sve procenjiviji, a njihova procena se potom i zaista sve više odvija u istraživačkom procesu i u interakciji sa njegovim imanentnim tabu-zonama, determinišući ih u toku rezultata (vidi napred). Ali to takođe znači da u toku samog istraživačkog procesa implicitno bavljenje očekivanim posledicama dobija sve veći i veći značaj. Na nivou očekivanja (i očekivanja očekivanja) anticipiraju se sekundarni efekti, koji na taj način direktno utiču na istraživački


mo koliko i u kom smislu može da se prevaziđe ovaj „fatalizam posledica" u naučnotehnološkoj civilizaciji.

Autonomizacija primene

U fazi refleksivne scientizacije menjaju se mesto i učesnici proizvodnje znanja. Ciljne grupe nauka u administraciji, politici, ekonomiji i javnoj sferi - kao što je gore pokazano - po-staju suproizvodači društveno validnih „znanja" - u konfliktnom sarađivanju i protivstavljanju. Ali tako se u isto vreme pokreću odnosi transfera naučnih rezultata u praksu i politiku. „Deoničari" likvidiranog „kapitala znanja" nauke posreduju na sasvim nov i samosvestan način u transferu nauke u praksu.

U modelu primarne scientizacije odnos nauke i prakse je deduktivno koncipiran. Naučno izrađeni rezultati se, shodno modelu, realizuju na

autoritaran način, odozgo nadole. Gde dođe do otpora, naučnici podrazumevaju da su u pitanju „iracionalnosti", koje se mogu prevazići „podizanjem nivoa racionalnosti" medu praktičarima. Ovaj autoritaran model deduktivi- stičke primene ne može se dugo održati u uslovima internog i eksternog gubitka sigurnosti nauka. Primena se sve više i više apsorbuje u procesima eksterne proizvodnje znanja, tj. u sortiranju i selekciji, u ispoljavanju sumnje i reorganizovanju po-nuđenih tumačenja, kao i u njihovom ciljnom

* U daljem tekstu ja se vraćam na argumente koje sam prezentirao zajedno sa Volfgangom Bonseom 1984. na Konferenciji Nemačke zajednice za naučno istraživanje (Deutsche Forschungsgemeinschaft) u „Aspekti primene rezultata društvenih nauka": vidi i W. Bonß i H. Hartmann (1985).

304 Ulrih Bek

Nova autonomija ciljnih grupa ne bazira se na ne-znanju nego na znanju, ne na hiporazvijenosti nego na diferencijaciji i hiperlcompleksnosti ponuđenih naučnih tumačenja. Autonomiju - i to samo izgleda da je paradoksalno - stvara nauka. Uspeh nauka čim potražnju nezavisnijom od ponude. Značajan indikator ovog trenda ka autonomizaciji je pre svega specifičnaplu- ralizacija izvora znanja i njihovih kritičko-metodoloških refleksija. Sa sve većom diferencijacijom (što nužno ne znači i pogoršanjem ili moralnom lakoumnošću) nauke se - uključujući i prirodne - pretvaraju u samousluge za fmansijski jake korisnike kojima su potrebni argumenti. Hipertrofična kompleksnost individualnih naučnih pronalazaka korisnicima pruža šanse za selekciju unutar i između ekspertskih grupa. Neretko se unapred odlučuje za političke programe u zavisnosti od stručnih predstavnika koji će ući u krug savetnika. Ali praktičari i političari se ne mogu birati samo medu ekspertskim grupama, moguće je i okrenuti ih jedne protiv drugih unutar i između disciplina i na taj način povećati autonomiju korisnika u odnosu na rezultate. Upravo kao rezultat uspešnog učenja u kontaktu sa naukama ovo se događa sve manje na amaterski način. Mnogo više se može naučiti od eksperata i njihovih fundamentalnih kontroverzi, za koje su se interno izborili (ili se nisu izborili), kako se neželjeni rezultati mogu profesionalno blokirati (na primer, metodološkom kritikom). Pošto će se polazne tačke za ovo pre povećati kao rezultat gubljenja sigurnosti nauka u sebe same, porašće šanse za distanciranje, koje se praktičnoj strani otvaraju preko refleksivne scientizacije.

Naravno, nauke su u tom slučaju sve manje i manje sposobne da zadovolje potrebu za sigurnošću kod korisnika, koji su pod pritiskom donošenja odluka. Generalizacijom falibilizma naučna strana svaljuje svoju sumnju na praktičnu stranu i dodatno joj nameće alternativnu ulogu smanjenja nesigurnosti, neophodnog za delanje. Sve ovo - da još jednom naglasim - pojavljuje se ne kao izraz nesposobnosti i nerazvijenosti nauka nego, upravo obratno, kao proizvod visokorazvijene diferencijacije, hiperlcompleksnosti, samokritike i reflelcsivnosti nauka.


O staranju objektivnih ograničenja

Oni koji se zaustave kod ove tačke u argumentaciji prikrivaju učešće nauke, njenu strukturalnu podelu rada i teorijsku programatiku u nepredvidljivosti praktičnih posledica nauke. Osobito polaze od pretpostavke da je nepovratan put nauke u generalizaciju neizvesnosti. U isto vreme nauka se smatra konstantnom u pogledu svojih istorijskih pretpostavki i formi. Međutim, nauka je kao malo koja druga sila promenila svet. Zašto promena sveta ne bi naterala nauku da promeni i sebe samu? Pošto sve postaje promenljivo, nauka, koja je unela promen- ljivost u svet, ne može više da koristi nepromenljivost svojih osnova i načina rada kao izgovor. Šanse za promenu same sebe rastu sa autonomijom praktične strane. Odvajanje iziskuje i dopušta novu koncepciju i redefimciju naučnog znanja po kanonu zahteva u pogledu tumačenja i primene koji dolaze iz javne sfere, politike i ekonomije. Gde su polazišta unutar same naučne prakse za smanjenje samoproizvedene nesigurnosti, dok se saznajni proces i dalje odvija i diferencira? Da li se na ovaj način može ponovo stvoriti praktična i teorijska suverenost nauke? Kako se na nov način mogu uskladiti generalizacija sumnje i smanjenje nesigurnosti u njihovim internim i eksternim odnosima? Ovde će biti predstavljene neke egzemplarne refleksije, koje ilustruju opštu koncepciju.

Preovladujuća teorijska samokoncepcija nauke podrazumeva da nauke ne mogu da donose vrednosne sudove autoritetom svoje racionalnosti. One pružaju takozvane „neutralne" brojke, informacije, objašnjenja koja treba da služe kao „nepristrasna" baza za odluke najrazličitijih interesa. Međutim, koje brojke oni biraju, na koga ili na šta projektuju uzroke, kako interpretiraju probleme društva, kojoj vrsti potencijalnih rešenja poklanjaju pažnju - to su sve drugo samo ne neutralne odluke. Drugim rečima: nauke su razvile svoje praktične sposobnosti upravljanja nezavisno i s one strane eksplicitnih vrednosnih iskaza. Njihove mogućnosti vršenja praktičnog uticaja leže u tome kako one oblikuju naučne rezultate. Tako „čisto objektivna"

306 Ulrih Bek

interpretacija „potrebe" i „rizika" u najrazličitijim poljima rada pruža plašt iza kojeg se raspravlja o pravcima budućeg razvoja. Sta se smatra „potrebom" i „rizikom" jeste ključno pitanje u odlučivanju između nuklearnih centrala, energije koja se dobija od uglja, mera za uštedu energije ili alternativnih energetskih izvora, isto kao što je to u penzijskom osiguranju, socijalnom osiguranju, u utvrđivanju granica siromaštva itd. Pri tom svaki od ovih problema sadrži implicitne odluke o serijama sa njima povezanih posledica, koje se na kraju ulivaju u jedan drugi oblik društvenog života. Determinisanje i operacionalizacija posledica, hipotetičke pretpostavke i slično stoga su - bilo sa ili bez vrednosnih sudova - poluge kojima se pokreću fundamentalne odluke o budućnosti društva.

To znači da odlučujući faktor za to da li će nauka doprineti samokontroli i obuzdavanju svojih praktičnih rizika nije da li ona preseže vlastiti radijus uticaja i trudi se da (politički) sa- odlučuje i sadejstvuje kod primene svojih rezultata. Mnogo je važnije koja vrsta nauke se upražnjava u odnosu na sagledivost njenih navodno nesagledivih sekundarnih posledica. To ne znači da naulca iz jednog ekstrema ide u drugi i sebe, bezgranično se precenjujući, čini jedino odgovornom za ono što se društveno događa sa naučnim rezultatima. Ali to podrazumeva da ona prihvata povratne izveštaje o opasnostima i rizicima kao empirijske izazove za svoju predstavu o sebi i reorganizaciju svoga rada. U tom smislu je za smanjenje nauci imanentne eksterne nesigurnosti važno: (a) do koje mere se tretiranje simptoma može zameniti uklanjanjem uzroka-, (b) da li će se zadržati ili ponovo sticati sposobnost učenja iz prakse ili će se ignorisanjem praktičnih posledica stvarati ireverzibilne situacije, koje se baziraju na pretpostavci o nepogrešivosti i koje učenje na praktičnim greškama od početka čine nemogućim; (c) da li će se ostati pri izolovanom načinu posmatranja ili će se ponovo otkriti i ponovo razviti snaga specijalizacije u kontekstu.


Uklanjanje uzroka ili savlađivanje simptoma

U toku sekundarne scientizacije konstrukcije o objektivnim ograničenjima, sa kojima su uslovi i proizvodi primame scientizacije uklonjeni od domašaja radnje, utapaju se u šanse za promenu. Sto je više objektivnih ograničenja, a ona iskrsavaju na svakom koraku, to je teže sačuvati karakter jednog objektivnog ograničenja. „Tehnološki ili ekonomski determinizam", deklarisan i promišljen sa gledišta tehnološke kontrole, ne može više da zadrži svoju detenninativnu snagu i ostaje zatvoren za legitimacione zahteve i alternativne mogućnosti uobličavanja. Sam determinizam postaje uobličljiv, bar u principu, čak se samoproizvedena objektivna ograničenja u refleksivnom pristupu nauka transformišu u konstruisana, izrađena objektivna ograničenja, i to po istom onom principu po kome se, na primer, poznati uzroci kijavice mogu da koriste za njeno savlađivanje ili sprečavanje. Emisije otrovnih supstanci i zagađivača, koje se prvo smatraju „latentnim" a potom „neizbežnim" sporednim efektima, opservacijom naučnika dovode se korak po korak u vezu sa u njima skrivenom stranom koja donosi odluke i ponovo vezuju za uslove njihovog mogućeg kontrolisanja.

Na taj način se iz istraživanja u refleksivnoj scientizaciji sistematski odstranjuje veo „objektivnih okolnosti", koji je u fazi primarne scientizacije bio prevučen preko svih uslova i aktera modernizacije i industrijalizacije. Time svi uslovi u principu postaju, prvo, uobličljivi, drugo, legitimnozavisni. Fraza „moglo bi da bude i drugačije" sve više i više dominira, otvoreno ili skriveno, svim poljima akcije kao preteća mogućnost u pozadini sa svojim insistiranjem na argumentima. A ovo se događa - bar implicitno - čak i tamo gde nauke sa svom definicijskom snagom svojih teorija i metoda pokušavaju da podignu nove barijere nepromenljivosti proizvedenih rizika. A onda najvažnije pitanje postaje ne samo šta se istražuje nego i kako se istražuje, a to znači kojim pristupom, radijusom mišljenja, prelomnim tačkama itd. u odnosu na povećavanje ili izbegavanje rizika industrijalizacije.

308 Ulrih Bek

Dakle, postoje dve opcije koje se u principu konfrontiraju u ophođenju sa rizicima civilizacije: uklanjanje uzroka u primarnoj industrijalizaciji ili tržišno ekspanzivna sekundarna industrijalizacija posledica i simptoma. Do sada se gotovo svugđe opredeljivalo za drugi put. On iziskuje visoke troškove, ostavlja uzroke nejasnim i omogućava pretvaranje grešaka i problema u tržišne uspone. Proces učenja se sistematski skraćuje i sprečava. Poreklo samih opasnosti modernizacije nestaje u selektivnom posmatranju i tretmanu simptoma. Ovo se može ilustrovati na lečenju civilizacijskih bolesti, kao na primer dijabetesa, raka ili srčanih oboljenja. Protiv ovih bolesti trebalo bi se boriti tamo gde nastaju, smanjenjem stresova na poslu i smanjenjem zagađenja ili vođenjem zdravog načina života i pravilnom ishranom. Ili se simptomi mogu ublažiti hemijskim preparatima. Ovi različiti načini savlađivanja bolesti se, naravno, ne isključuju, ali se ne može govoriti o pravom lečenju ovom drugom metodom. Ipak se do sada pretežno odlučujemo za medicinsko-hemijsko „rešenje".

U sve više i više oblasti industrija počinje da profitira od svojih sekundarnih problema, ignorišući svoju sopstvenu ulogu u njihovom poreklu. To opet otvara alternativne odluke za nauku i njeno istraživanje: ili ona u svojoj izolovanoj specijalizaciji za ovo pruža odgovarajuće definicije rizika i kauzalne interpretacije ili ona probija ovo veoma skupo kontrolisanje simptoma i razvija autonomne, teorijski osigurane alternativne perspektive, koje demonstriraju i osvetljavaju izvore problema i njihovo uklanjanje u samom industrijskom razvoju. U prvom slučaju nauka postaje učesnik i legitimirajuća instanca konti -nuiranih lanaca objektivnih ograničenja; u drugom slučaju ona demonstrira polazne tačke i načine kako da se ovi lanci prekinu i tako u modernizaciji preko modernizacije stekne malo suverenosti.

U ovom smislu rizično društvo je potencijalno i samokritično društvo. U njemu se referentne tačke i pretpostavke kritike uvek proizvode u obliku rizika i ugroženosti. Kritika rizika nije normativna kritika vrednosti. Upravo tamo gde se


uništavaju tradicije, a time i vrednosti, pojavljuju se rizici. Baza kritike su manje tradicije prošlosti, a više opasnosti budućnosti. Ono što je potrebno da bi se prepoznale toksične supstance u vazduhu, vodi i hrani nisu toliko ustanovljene vrednosti koliko su to skupi merni instrumenti i metodološko i teorijsko znanje. Konstatacije rizika naročito se opiru distinkciji između objektivnih i vrednosnih dimenzija. One moralne standarde ne potvrđuju javno nego u obliku kvantitativnog, teorijskog i kauzalnog „implicitnog morala". Shodno tome se u istraživanju rizika sa principijelno konvencionalnim shvatanjem nauke upra- žnjava neka vrsta „objektivizovanog kauzalnog morala". Stavovi o rizicima su moralni stavovi scientizovanog društva. Sve ovo - referentne tačke i predmet kritike, mogućnosti otkrivanja i fundiranja - samo se na veliko i malo proizvodi u procesu modernizacije. U tom smislu sa rizičnim društvom istovremeno nastaje, bar potencijalno, i jedno detradicionalizovano i samokritično dmštvo. Pojam rizika liči na sondu koja dopušta da se kako čitav konstmkcioni plan tako i svako zrno cementa u strukturi civilizacije u pogledu samougrožavajućih potencijala neprestano ispituje.

Nepogrešivost ili sposobnost učenja

Ako sporedni efekti više ne moraju da se prihvataju, naučnotehnološki razvoj mora u svom tempu i tokovima svog napredovanja da garantuje sposobnost da se uči u svakom stadijumu. Ovo pretpostavlja da će se izbeći razvoji koji stvaraju ireverzibilne situacije. Ono što je nasuprot ovome važno jeste da se otkriju i izrade one varijante naučnotehnološkog razvoja koje ostavljaju prostor za greške i ispravke. Tehnološko istraživanje i tehnološka politika moraju da podu od „teorije" koja se do sada pokazala najboljom i najatraktivnijom: od povezanosti ljudskog mišljenja i delanja sa greškama i zabludama. Tamo gde tehnološki razvoji dolaze u protivurečnost sa jednom ovakvom izvesnošću - možda čak poslednjom, u principu

310 Ulrih Bek

umimjućom - opterećuju čovečanstvo nesnošljivim teretom praktične nepogrešivosti. Kako se rizici umnožavaju raste pritisak da se prikazujemo kao nepogrešivi i time lišimo sebe sposobnosti učenja. Ono što je najprirodnije moguće, priznavanje ljudske pogrešivosti, poklapa se sa izazivanjem katastrofa i stoga svim sredstvima mora da se izbegne. Tako se udružuju umnožavanje rizika i pripisivanje nepogrešivosti i vrši pritisak da se rizici minimizuju, što stoji u direktnoj korelaciji sa ra- zmerom opasnosti. Sve ovo se potom mora zamagliti „objektivnom zakonitošću" vlastitog delanja, milom ili silom.

Mi, dakle, moramo da ispitamo praktične razvoje u smislu da li sadrže takav „gigantizam rizika", koji bi ljude lišio njihove ljudskosti i na večnost ih osudio na nepogrešivost. Naučno- tehnološla razvoj sve više i više počinje da zapada u jednu novu eklatantnu kontradikcijtr. dok se u institucionalizovanom samo- skepticizmu istražuju osnove znanja, razvoj tehnologije izolovan je od skepticizma. Upravo kako rastu rizici i pritisak da se nešto uradi, obnavljaju se apsolutistički zahtevi za znanjem, nepogrešivošću i sigurnošću, odavno nezadrživi u tehnološkom razvoju. Pod prisilom tehničkih nauka da se preduzme aktivnost cveta dogma. Oslobođena i sistematski podsticana sumnja nai-lazi na antimodernu tabua o naučnoj nepogrešivosti u razvoju tehnologije. Oni jačaju sa porastom rizika. Tako je na kraju „najsigurnije" ono što je nesagledivo: atomske bombe i nuklearna energija sa svojim opasnostima koje prevazilaze sve pojmove i imaginativne sposobnosti. Stoga je neophodno da se falibilizam oslobodi teorijsko-empirijskog prepolovljen]a, da se tehnologija obezvredi kao mogućnost i da se ispitaju moguće varijante tehnološkog razvoja u pogledu njihove „ljudskosti", što znači „nepogrešivosti".

Nuklearna energija je u tom smislu krajnje opasna igra sa pripisanom „nepogrešivošću" tehnološkog razvoja. Ona oslobađa objektivna ograničenja objektivnih ograničenja, koja jedva da mogu da se revidiraju, a samo su ograničeno podobna za učenje. Ona je poverena generacijama ljudi (u uklanjanju otpada, odnosno skladištenju nuklearnog otpada), dakle, za periode


u kojima se više ne može garantovati ni za neizmenjeno značenje ključnih reči. I preko sasvim drugačijih oblasti ona baca senke nesagledivih posledica. Ovo se odnosi na društvene kontrole koje ona zahteva i koje su izražene sintagmom „autoritarna nuklearna država". Ali ovo se isto tako odnosi na biološko-genetske dugoročne efekte, koji se danas još uopšte ne mogu sagledati. Nasuprot tome, moguće su decentralizovane forme snabdevanja energijom koje ne sadrže ovu „autodinamiku objektivnih ograničenja". Razvojne varijante mogu, dakle, da zatvore budućnost ili da je ostave otvorenom. U zavisnosti od toga šta izaberemo, donosimo odluku za ili protiv putovanja u nepoznatu ničiju zemlju neviđenih ali sagledivih „sekundarnih posledica". Kada voz krene, teško gaje zaustaviti. Stoga moramo da izaberemo razvojne varijante koje ne zatvaraju budućnost, a sam proces modernizacije transformišu u proces učenja, u kome mogućnost revidiranja odluka omogućava opoziv kasnije otkrivenih sporednih efekata.

Specijalizacija u kontekstu

Centralni uslov za proizvodnju latentnih sporednih efekata leži u specijalizaciji saznajne prakse. Preciznije rečeno, što je viši stepen specijalizacije, to je veći domet, broj i neproračunljivost sekundarnih posledica naučnotehnološkog rada. Specijalizacijom nastaje ne samo „neviđeni" i „sekundarni karakter" „neviđenih sekundarnih posledica". Sa njom raste i ve- rovatnoća da će se koncipirati i upotrebiti selektivna rešenja, čije će nameravane glavne efekte stalno pokrivati nenameravam sporedni efekti. Hiperspecijalizovana naučna praksa postaje „ranžima stanica" za probleme i skup tretman njihovih simptoma. Hemijska industrija proizvodi otrovni otpad. Šta sa njim uraditi? „Rešenja": deponije. Sa posledicom: problem otpada postaje problem podzemnih voda. Na njemu mogu da profitiraju hemijska industrija i druge preko „dodataka za prečišćavanje" pijaće vode. Ako pijaća voda ovim dodacima

312 Ulrih Bek

ugrožava zdravlje ljudi, na raspolaganju su lekovi, čiji se „latentni sporedni efekti" mogu ublažiti i prolongirati zahvaljujući razrađenom sistemu medicinske zaštite. Tako nastaju lanci rešenja problema i

proizvodnje problema - u skladu sa obrascem i stepenom hiperspecijalizacije - koji neprestano „potvrđuju" „bajku" o neviđenim sekundarnim posledicama.

Genetska struktura iz koje nastaju „objektivna ograničenja" i „autodinamika" takođe je, u suštini, model hiperspecijalizacije saznajne prakse u njenoj jednostranosti, njenom shvatanju metoda i teorije, u njenim lestvicama karijere itd. Podela rada, dovedena do maksimuma, proizvodi sve: sekundarne posledice, njihovu nepredvidljivost i stvarnost koja omogućava da se ova „sudbina" neizbežno pojavi. Hiperspecijalizacija je jedan aktivan model društvene prakse koji koncentriše fatalizam posledica u neku vrstu samopotvrđujućeg kruga.

Nauka koja želi da se oslobodi ove „sudbine" mora (da nauči) da se specijalizira na nove načine, u kontekstu. Izolovan, analitički način posmatranja time ne gubi svoju opravdanost, ali postaje pogrešan i proizvođač rizika u praksi kad postane putokaz za parcijalne mere i prividno naučno zasnovanu „krpež". U centar jednog takvog specijalizovanog kontekstualnog istraživanja mogle bi da dođu, na primer, „ranžirne stanice" problema (koje su upravo tipične u bavljenju rizicima i problemima zaštite čovekove sredine, ali koje izgleda da isto tako preovlađuju u mnogim oblastima socijalne politike i medicinsko-socijalnih usluga), kao i iznalaženje značajnih razvojnih alternativa i skretnica za izbegavanje ili pojačavanje nesigurnosti. Tako se, na primer u odnosu između snabdevanja hranom, poljoprivrede, industrije i nauke kriju varijante modela podele rada, koje mogu ili da proizvedu ili da skrate lance sekundarnih problema. Centralna račva na putu markirana je pitanjem da li se u poljoprivredii i dalje drži kemijskog načina obrade zemlje i proizvoda ili se vraća na puteve opštenja sa prirodom koji se uče

od same prirode, kao na primer kako se odgovarajućim naizmeničnim gajenjem raznih useva na istom zemljištu može izboriti sa korovom i kako može da se poveća


snaga i prinos zemljišta. Ako se zadrži hemijski put, težište istraživanja je na proizvodnji sve efikasnijih biocida i shodno tome na studijama o efektima takvih toksina, utvrđivanju dozvoljenih vrednosti, koje sa svoje strane iziskuje istraživanje o štetama po zdravlje (rak itd.) i stoga: istraživanja na životinjama sa mučenjima životinja koja idu uz to, javnim protestima, policijskim i pravnim merama itd. Ako se izabere put ekološki svesne poljoprivrede, biće i ovde potrebna podrška kroz istraživanje. Ovo drugo istraživanje moralo bi da poboljša znanje o ciklusima sađenja i mogućnostima korišćenja zemlje neosiromašujući je. Ali u isto vreme se na ovaj način kidaju lanci posledica i objektivnih ograničenja, koji prave sve veće i veće krugove. U vezi između poljoprivrede i ishrane nalaze se skretnice za različite društvene budućnosti, koje u jednom slučaju povezuju oblasti industrije, istraživanja, politike i prava preko karika „objektivnih ograničenja", koje proizvode rizike, sa dugoročnim efektima, a u dragom slučaju to ne rade.

Pledoaje za teoriju učenja naučne racionalnosti

Racionalnost i iracionalnost nauke nikada nisu samo pitanje sadašnjosti i prošlosti, nego i moguće budućnosti. Možemo da učimo na svojim greškama, što znači da je uvek moguća i neka alternativna nauka. Ne samo neka alternativna teorija nego alternativna teorija saznanja, alternativni odnos teorije i prakse, alternativna praksa ovog odnosa. Ako je tačno da je sadašnjost ništa drago do hipoteza, koju još nismo prevazišli, onda je danas vreme kontrahipoteze. „Probni kamen", sa kojim mora da se suoče takve hipoteze je očigledan: projektu modeme potrebna je prva pomoć. Postoji opasnost da se uguši od sopstvenih anomalija. Nauka u svom postojećem obliku je jedna od njih.

Nama je potrebna teorija objektivnih ograničenja naučno-tehnološkog rada, koja će u centar pažnje staviti proizvodnju objektivnih ograničenja i „nesagledivih sporednih efekata"

314 Ulrih Bek

naučnotehiiološkog rada. Poluga za izbegavanje i ukidanje fata- lizma posledica mora se takođe naći u okviru rada, u samoj predstavi nauka o sebi. Ne u skladu sa naučnom praksom nego u njoj - u tome šta smatra vredmm pažnje, a šta ne, kako postavlja pitanja, kako baca „mreže" svojih kauzalnih hipoteza, kako odlučuje o validnosti svojih pretpostavki i šta pri tom ispušta, a šta taji - moraju se otkriti kriterijumi za to kako se produkuje nepredvidljivost posledica /' kako se može izbeći. Menjanjem predstave nauke o sebi i njenog političkog izgleda moramo, da tako kažemo, da ugradimo upravljač i kočnicu u „ničije upravljanje" jurećeg naučnotehnološkog razvoja koji oslobađa eksplozivne snage. Da je ovo principijelno moguće, više je ilustrovano nego potvrđeno prethodnim razmatranjima. Bar su time u konturama prepoznatljivi zahtevi u pogledu ove koncepcije: nauka se mora zamisliti kao jedan od tvoraca objektivnih ograničenja iz kojih nastaje opšta nesigurnost. Ona mora da ukloni ovu nesigurnost kroz praktično efikasnu izmenu predstave o sebi. Ostaje nada da razum, koji je u nauci ućutkan, može da se aktivira i mobiliše protiv nje. Nauka može samu sebe da promeni i da kritikom istorijske predstave o sebi teorijski i praktično oživi prosvećenost.

Ključni značaj za rešenje ovog zahteva dolazi od pitanja da li i kako će uspeti da se koriguje put nauke u konvencionalizaciju - bilo produkcijom podataka, bilo teorijskom gimnastikom na semantičkim branšama (R. Majnc/R. Mayntz) - i naučni rad ponovo poveže sa stvarnošću na nivou svoje metodološke refleksije i samokritike, na način koji će se sada skicirati. U pozadini prezentovanih argumenata to sigurno znači daje demonstriranje teorijskih veza bitno za autonomno kritički i praktični potencijal nauka. Ali to isto tako znači da upravo iz teorijskog i istorijskog razumevanja mora ponovo da se koncipira pojam empirizma i da se redefmiše. Na nivou naučno proizvedene nesigurnosti ne možemo više da pretpostavljamo šta je „empirizam" nego to moramo teorijski da skiciramo. Pretpostavka glasi da tek u jednoj teoriji empirizma spekulativna snaga mišljenja može ponovo da se dovede u vezu sa „stvar


nošću" i u isto vreme da se komplementarne uloge teorije i empirije prikažu u najvažnijim crtama i markiraju u njihovim odnosima koordinacije i konfrontacije.

Društvene nauke mogu ovde da daju svoj doprinos. Na njima je da okuraže oslobađanje nauka od sopstvenom krivicom zaslužene sudbine maloletništva i slepila u pogledu rizika. Za to nigde nema recepta, teško da ima i saveta. U slučaju društvenih nauka vodeće pitanje je bar kako teorija društva i društveno iskustvo mogu da se dovedu u takav odnos da se smanji spektar neviđenih sekundarnih posledica. I kako može sociologija - pri svom cepanju na specijalna polja rada - da se dovede u stanje da doprinese naučnoj specijalizaciji u kontekstu (u principu njenom prvobitnom cilju).

Ono što se traži je „teorija učenja" naučne racionalnosti koja zamišlja ovu racionalnost kao promenljivu u diskusiji o samoproizvedenim opasnostima. Drugačije nego u slučaju analitičke teorije znanja, koja racionalnost nauke pretpostavlja i pokušava da rekonstruiše od njenog istorijskog statusa quo, pravo nauke na znanje postaje budući projekat koji se niti može osporiti niti steći samo iz formi sadašnjosti. Dokaz o iracionalnosti vladajuće naučne prakse znači isto onoliko malo kraj nauke koliko osporavanje Njutnove mehanike znači kraj fizike. Pretpostavka ovog dokaza je da se suštinske sposobnosti za kritiku i učenje, koje su tradicionalne u istraživačkoj praksi, prenesu na osnove znanja i njihovu primenu. U isto vreme to bi značilo podizanje faktički latentne refleksivnosti procesa modernizacije u naučnu svest. Ali tamo gde modernizacija nailazi na modernizaciju ova reč menja i svoj smisao. U društvenoj i političkoj primeni modernizacije na sebe samu, interes u raspolaganju, koji se tako širi, gubi svoju tehničku moć i poprima oblik „samoovladavanja". U gunguli protivurečnosti i novih doktrinarnih disputa možda će se pojaviti mogućnost za praktično samoukroćivanje i samoizmenu naučnotehnološke „druge prirode", njenih formi mišljenja i rada.

Osmi odeljak

Obezgraničenje politike:o odnosu političkog upravljanja i

tehnoekonomskih promena urizičnom društvu

Rizično društvo je za razliku od svih ranijih epoha (uključujući industrijsko društvo) bitno označeno jednim nedostatkom: nemogućnošću eksternog atribuiranja opasnosti. Za razliku od svih ranijih kultura i faza razvoja društva, koje su se na raznovrsne načine konfrontirale sa opasnostima, danas se društvo baveći se rizicima konfrontira sa samim sobom. Rizici su istorijski proizvod, refleksija ljudskih radnji i propusta, izraz visokorazvijenih proizvodnih snaga. Stoga sa rizičnim društvom samoproizvođenje

društvenih uslova života postaje problem i tema (isprva negativna u zahtevu za ignorisanjem opasnosti). Tamo gde rizici uznemiruju ljude, poreklo opasnosti više nije u spoljašnjem, u nepoznatom, u neljudskom, već u istorijski stečenoj sposobnosti ljudi da sami menjaju, uobličavaju i uništavaju reproduktivne uslove sveg živog na Zemlji. To znači da izvori opasnosti više nisu ne-znanje nego znanje, nije više nedovoljno nego potpuno

vladanje prirodom, nije više ono što izmiče

318 Ulrih Bek

savladaju. Ona je postala pretnja i obećanje oslobođenja od pretnje koju sama stvara. Sa ovim je povezana centralna konsekvenca, koja je glavna tema ovog odeljka: rizici postaju pokretač samopolitizacije moderne u industrijskom društvu, štaviše, sa rizicima se menja pojam, mesto i mediji

„politike",

1. Politika i subpolitika u sistemu modernizacije

Ova procena sistemske promene politike u uslovima sve većih rizika biće u daljem tekstu skicirana u četiri teze.

(1) Odnos društvene promene i političkog pravca prvobitno je zamišljen u projektu industrijskog društva prema modelu „podeljenog građanina". Sa jedne strane kao citoven on koristi svoja demokratska prava u svim arenama formiranja političke volje, a sa druge strane kao bourgeois on u oblasti rada i posla brani svoje privatne interese. Shodno tome dolazi do diferencijacije između političko-admiiiistrativnog i tehnoekonomskog sistema. Aksijalm princip političke sfere jeste parti-cipacija građana u institucijama reprezentativne demokratije (partije, parlamenti itd.). Donošenje odluka i sa tim upražnjavanje političke moći sledi maksime legalnosti i princip da se moć i vlast mogu upražnjavati samo uz saglasnost onih kojima se vlada.

Suprotno tome, delanje bourgeois i sfere tehnoekonomskog praćenja interesa smatraju se ne-politikom. Ova konstrukcija se bazira kao prvo na izjednačavanju tehničkog i socijalnog progresa, a kao drugo na tome da se pravac razvoja i rezultat tehnološke promene smatraju izrazom neizbežnih tehnoekonomskih objektivnih ograničenja.

Tehnološke inovacije povećavaju kolektivno i individualno blagostanje. Negativni efekti (dekvalifikacija, rizici nezaposlenosti ili transfera, opasnosti po zdravlje, uništavanja prirode) uvek su nalazili opravdanje i u ovim podizanjima životnog standarda, čak različito mišljenje o „socijalnim posledieama" ne sprečava realizovanje tehnoekonomskih inovacija. Ovaj proces u suštini ostaje lišen političke


legitimnosti, naročito u poređenju sa demokratsko-administrativnim procedurama u dugom periodu, potrebnom za implementaciju; međutim, on poseduje realizatorsku moć koja je gotovo imuna na kritiku. Progres zamenjuje glasanje. Štaviše, progres je zamena za pitanja, neka vrsta saglasnosti unapred za ciljeve i posledice koje ostaju neimenovane i nepoznate.

U tom smislu se inovacioni proces, koji moderna forsira protiv predominacije tradicije u projektu industrijskog društva demokratski cepa na dva dela. Samo jedan deo kompetencija odlučivanja koje oblikuju društvo skupljen je u političkom sistemu i podvrgava se principima parlamentarne demokratije. Drugi deo se oslobađa pravila javne kontrole i opravdanosti i prenosi na investicionu slobodu preduzeća i istraživačku slobodu nauke. Društvene promene, izmeštene u ove kontekste shodno institucionalnom aranžmanu odvijaju se kao latentni sporedni efekti privrednih i naučnotehnoloških odluka, prinuda i kalkulacija. Ljudi rade nešto sasvim drugo: potvrđuju se na tržištu, koriste pravila sticanja profita, forsiraju naučna i tehnička ispitivanja i na taj način pretumbavaju uslove svakodnevnog života. Sa globalizacijom industrijskog društva prožimaju se dva suprotna procesa organizovanja društvene promene: uspostavljanje političke parlamentarne demokratije i uspostavljanje jedne nepolitičke, nedemokratske društvene promene pod legitimacionim plaštom „progresa" i „racionalizacije". Oba procesa odnose se jedan prema drugom kao moderna i kontramoderna. Sa jedne strane institucije političkog sistema - parlament, vlada, političke partije - funkcionalno pretpostavljaju na sistemski uslovljen način proizvodni krug industrije, ekonomije, tehnologije i nauke. Sa druge strane ovim se unapred programira permanentna promena svih oblasti društvenog života pod opravdavajućim plaštom tehnoekonomskog progresa, koja je u protivurečnosti sa najordinarnijim pravilima demokratije - znanjem o ciljevima društvene promene, diskusijom, glasanjem, saglasnošću.

(2) Razgraničenje politike i ne-politike u permanentnom inovacionom procesu moderne baziralo se - kako se to danas

320 Ulrih Bek

može reći iz retrospektive - u XIX i prvoj polovini XX veka na najmanje dve bitne istorijske pretpostavke, koje su od sedamdesetih godina postale sporne u svim* zapadnim industrijskim državama (naročito u Saveznoj Republici Nemačkoj). To su: (a) socijalna evidentnost

nejednakosti u klasnom društvu, koja daje politički smisao i podstiče ekspanziju socijalne države-, (b) nivo razvoja proiz\>odnih snaga i

scientizacije, čiji potencijali za promenu niti prevazilaze radijus mogućnosti političkog delanja niti ukidaju legitimacione osnove progresivnog modela društvene promene. Obe pretpostavke su u protekle dve decenije postale diskutabilne u toku refleksivne modernizacije. Svojim uspostavljenjem socijalna država je izgubila svoje utopijske energije. U isto vreme se postalo svesno njenih granica i negativnih aspekata. Ali onaj ko samo lamentira i kritikuje time nastalu paralizu političke sfere previda činjenicu da je istovremeno tačno i ono

suprotno.

Talasi već tekućih, najavljenih ili nazirućih promena prolaze kroz društvo i pretresaju ga. Po svojoj dubini i dometu one će verovatno baciti u zasenak sve reformske pokušaje u poslednje dve decenije. Dakle, politički zastoj podrivaju hektič- ne promene u tehnološko-ekonomskom sistemu, koje ljudsku imaginaciju stavljaju na probu hrabrosti. Science fiction sve više i više postaje sećanje na prošla vremena. Ključne reči su poznate i dovoljno su elaborirane u ovoj knjizi: kontinuirano uništavanje spoljne i unutrašnje prirode, sistemska transformacija rada, fragilnost staleškog poretka polova, detra-dicionalizacija klasa i zaoštravanje socijalnih nejednakosti, nove tehnologije koje balansiraju na rubu katastrofe. Utisak o „političkom" zastoju vara. On se pojavljuje samo zato što se političko ograničava na ono što je etiketirano kao političko, na aktivnosti političkog sistema. Ako se ovo šire sagleda, onda se vidi da se društvo nalazi u vrtlogu promena koji sigurno zaslužuje epitet „revolucionarni" - potpuno neovisno od toga kako se procenjuje. Ova društvena transformacija odvija se u formi 77e-političkog, U ovom smislu nezadovoljstvo politikom nije samo nezadovoljstvo samom politikom nego nastaje od


disproporcije između oficijelnog punomoćja za delovanje, koje se samo pravi političkim, a postaje nemoćno i jednog širokog spektra promena društva, zatvorenog za socijalno odlučivanje, koji dolazi nezadrživo ali neprimetno pod izgovorom ne-poli- tičkog. Stoga su pojmovi politike i ne-politike nejasni i potrebno ih je sistematski revidirati.

(3) Oba razvoja - slabljenje intervencionizma socijalne države zahvaljujući njenom uspehu i talasi velikih tehnoloških inovacija sa do sada nepoznatim budućim opasnostima - sažimaju se u obezgraničenje politike i to u dvostrukom smislu. Sa jedne strane ustanovljena i korišćena prava ograničavaju prostore delovanja u političkom sistemu i omogućavaju nastajanje prava na političku participaciju izvan političkog sistema u obliku nove političke kulture (građanske inicijative, društveni pokreti). U tom smislu gubljenje državne moći oblikovanja i sprovođenja nije izraz političkog neuspeha nego proizvod etablirane demokratije i socijalne države u kojoj građani umeju da koriste sve medije javne i legalne kontrole i pravo saodlučivanja radi zaštite svojih interesa i prava.

Na drugoj strani tehnoekonomski razvoj gubi karakter apolitičnosti naporedo sa povećanjem dometa svojih potencijala promena i opasnosti. Tamo gde se konture nekog alternativnog društva više ne očekuju u debatama parlamenta ili odlukama izvršnih organa, nego u primeni mikroelelctronike, tehnologije reaktora i humane genetike, ruše se konstrukcije koje su do tada neutralisale proces modernizacije. U isto vreme tehnoeko- nomsko delanje i dalje se štiti vlastitim ustrojstvom protiv parlamentarnih zahteva za legitimnost. Tehnoekonomski razvoj odvija se između kategorija politike i ne-politike. On postaje nešto treće, stiče neizvestan hibridni status subpolitike, u kojoj se domet izazvanih društvenih promena odnosi obrnuto proporcionalno prema njihovoj legitimnosti. Kako rastu rizici, tako se mesta, usiovi i mediji njihovog nastanka i tumačenja oslobađaju svojih tehnoekonomskih objektivnih ograničenja. Pravno nadležne državne kontrolne instance i medijska javna sfera, senzitivna na rizike, počinje na svoj način da se meša i da

322 Ulrih Bek

upravlja „intimnom sferom" poslovnog i naučnog menadžmenta. Pravac razvoja i rezultati tehnološke transformacije postaju sposobni za diskurs i podležu obavezi legitimisanja. Time poslovno i naučnotehnološko delanje stiče jednu novu političku i moralnu dimenziju, koja je do tada izgledala strana tehnoekonomskom delanju. Moglo bi se reći da đavo ekonomije mora da se poprska svetom vodicom javnog morala i da stavi oreol brige o prirodi i društvu.

(4) Na taj način se izaziva pokret koji ide u suprotnom smeru od realizovanja projekta socijalne države u prve dve trećine ovog veka. Dok je politika tada sticala potencijal moći „intervencionističke države", sada potencijal za uobličavanje društva prelazi iz političkog sistema u subpolitički sistem naučno-tehnološko-ekonomske modernizacije. Dolazi do neiz- vesnog preokreta politike i ne-politike. Ono što je politično postaje apolitično, a apolitično postaje politično. Na paradoksalan način promena uloga iza neizmenjenih fasada odvija se utoliko upečatljivije što je podrazumljivija podela rada između političke i nepolitičke društvene promene. Unapređenje i obezbeđenje „ekonomskog uspona" i „slobode nauke" postaje klizna šina po kojoj primat političkog oblikovanja iz demokratskog političkog sistema klizi u kontekst ekonomske i naučnotehnološke ne- -politike, koji nije demokratski legitimisan. Dolazi do jedne revolucije pod plastom normalnosti, koja izmiče demokratskim mogućnostima intervenisanja, ali koju demokratske instance moraju da opravdaju i ostvare u odnosu na javnost koja postaje kritična.

Ovaj razvoj je izuzetno problematičan i praćen posledicama. U projektu socijalne države politika je mogla da razvije i zadrži jednu relativnu autonomiju u odnosu na tehnoekonomski sistem u cilju političkog intervenisanja u tržišna događanja. Sada, obratno, političkom sistemu, dok njegovo demokratsko ustrojstvo ostaje živo, preti razvlaščivanje. Političke institucije postaju administratori jednog razvoja koji niti su planirali niti znaju da ga uobliče, ali bez obzira na to nekako moraju da ga opravdaju. Na drugoj strani, odluke u ekonomiji i nauci, za


koje akteri ne poseduju nikakvu legitimnost, imaju jedan efikasan politički sadržaj. Odluke koje menjaju društvo nemaju mesto gde mogu da se pojave, postaju neme i anonimne. U privredi one su uključene u investicione odluke, koje njihov potencijal za društvenu promenu potiskuju u „neviđeni sporedni efekat". Empirijsko-analitičke nauke koje planiraju inovacije ostaju u svom samorazumevanju i svojoj institucionalnoj povezanosti odsečene od tehničkih posledica svojih inovacija i posledica tih posledica. Nesaznatljivost posledica, njihova neod- branljivost jeste razvojni program nauke. Strukturalni potencijal modeme počinje da se zavlači u „latentne sporedne efekte", koji se sa jedne strane proširuju u rizike koji ugrožavaju postojanje, a sa dmge strane gube svoj veo latentnosti. Ono što ne vidimo i ne želimo sve očiglednije i opasnije menja svet.

Igra sa promenjenim ulogama politike i ne-politike, dok fasade ostaju nepromenjene, postaje avetinjska. Političarima se mora reći kuda vodi put bez plana i to od strane onih koji takode ne znaju i čiji interesi su usmereni ka nečemu sasvim drugom i stoga mogući da se dosegnu. Dakle, uvežbanim pokretima nestajanja poverenja u progres oni biračima moraju da prezentiraju ovaj put u nepoznatu alternativnu zemlju kao svoj vlastiti izum i to, ako se pažljivo posmatra, iz jednog jedinog razloga: jer od početka nije bilo i nema nikakve alternative. Neophodnost, neodlučivost tehnološkog „progresa" postaje spona koja osigurava demokratsku (ne)legitimnost procesa. „Bez- vlašće" (Hana Arent/Hannah Arendt) (ne više) neviđenog sporednog efekta dolazi na vlast u razvijenom stadijumu zapadne demokratije.

2. Gubitak funkcije političkog sistema: argumenti i razvoji

Naučnu i javnu debatu o potencijalu politike koja vrši uticaj na tehnoekonomsku transformaciju prožima neobična ambivalentnost. Sa jedne strane se na razne načine ukazuje na ograničene kapacitete države za upravljanje i intervenisanje u

324 Ulrih Bek

odnosu na aktere modernizacije u industriji i naučnom istraživanju. Sa druge strane uprkos svim kritikama ograničenja političkog prostora za delovanje, bilo uslovljenih sistemom, bilo onih koji mogu da se izbegnu, i dalje postoji fiksiranje na politički sistem kao ekskluzivni centar politike. Politička diskusija u nauci i javnoj sferi u protekle dve ili tri decenije upravo se može prikazati kao pojačavanje ovog kontrasta. Zastupanje restriktivnih uslova političkog delovanja, koje je poslednjih godina dobilo novi podsticaj pričom o „opiranju vladanju" i višku demokratije nikada se ne ukršta sa pitanjem da li bi drugo društvo moglo da nastane bez plana, saglasnosti i svesti, iz radionica tehnoekonomskog razvoja. Jadikovanja zbog političkog gubitka odnose se pretežno na normativno važeće očekivanje da odluke koje menjaju društvo treba da se koncentrišu u institucije političkog sistema, ukoliko već nisu tamo kon- centrisane.

Tako je već u ranoj fazi i sa sasvim različitih strana kriti - kovano gubljenje značaja parlamenta kao centra stvaranja racionalne volje. Odluke, na koje po tekstu ustava parlament i svaki poslanik imaju pravo donose se, tako se tvrdi, sve više i više ili u upravama frakcija i preko toga u partijskim aparatima ili od strane državne birolcratije. Ovaj gubitak funkcije parlamenta sve češće se interpretira kao neizbežna posledica sve veće kompleksnosti odnosa u modemom industrijskom društvu. Kritički posmatrači svakako govore o jednom progresivnom osamostaljivanju državnog aparata moći nasuprot volji građana, koje je doduše već postavljeno u principu reprezentativne demokratije.

Uz primetnu saglasnost oni takode konstatuju, da će se pomeranje nekadašnjih parlamentarnih ovlašćenja na frakcije i partije sa jedne strane i na državnu birokratiju sa druge, preklopiti dvema dragim razvojnim tendencijama: tehnola-atskim otvaranjem prostora za odlučivanje u parlamentu i izvršnim organima i pojavom korporattvistički organizovanih grupa moći i uticaja. Sa sve većom scientizacijom političkih odluka - tako se argumentuje - političke instance (na primer, u oblasti politike


zaštite čovekove sredine, ali i u izboru velikih tehnologija i njihovih sedišta) izvršavaju samo ono što preporučuju naučne ekspertize. Poslednjih godina je više puta skrenuta pažnja na činjenicu da je na taj način još uvek suviše usko postavljen operativni radijus odgovarajućih političkih aktera. Udruženja - sindikati, preduzetnici, sve organizovane interesne grupe koje diferencira industrijsko društvo - tek će reći svoje. Za politiku se kaže da se iz oficijelnih arena - parlamenta, vlade, političke uprave - preselila u sivu zonu korporalizma. Za organizovanu moć interesnih zajednica se kaže da fabrikuje političke odluke, koje drugi potom moraju da brane kao svoje vlastite kreacije. Uticaj udruženja koja se pak koriste birokratski organizovanim aparatom proteže se - kako pokazuju istraživanja - kako na odluke državnih izvršnih organa, tako i na formiranje volje političkih partija. Zavisno od stanovišta, ovaj proces se kritikuje kao podrivanje države od privatnih interesnih grupa sa tobože javnim karakterom ili se, naprotiv, pozdravlja kao korektiv prethodnog osamostaljivanja i učvršćivanja državnog aparata vlasti.

U marksističkoj teoriji i kritici države, koja pre svega ne poznaje autonomni pojam političkog, do vrhunca je dovedena ova povezanost državne moći sa parcijalnim interesima. U različitim varijantama ove perspektive država se kao „idealni celovit kapitalista" u smislu Marksove karakterizacije u svom prostoru delovanja potpuno svodi na funkciju „poslovodnog odbora vladajuće klase". Minimum autonomije koji pripada državnom aparatu i njegovim demokratskim institucijama rezultira po ovom gledištu iz sistemske neophodnosti ujedinjenja ogra -ničenih, kratkoročnih, konfliktnih, nepotpuno formulisanih „po-jedinačnih kapitalističkih" interesa i njihovog realizovanja nasuprot otporu u vlastitom taboru. I ovde se politički sistem vidi kao centar politike, ali gubi svaku autonomiju. Protiv ovog mišljenja u i suviše pojednostavljenim kategorijama „baze" i „nadgradnje" uvek se iznosio argument da ono pogrešno shvata stepen osamostaljenja političkog delovanja u razvijenoj parlamentarnoj demokratiji, kao što pogrešno razume iskustva nove

326 Ulrih Bek

političke istorije koja ukazuju na to da je organizacija proizvodnje u razvijenom kapitalističkom društvu sasvim kompatibilna sa potpuno različitim formama političke vladavine (kao što, recimo, reprezentuju Švedska, čile, Francuska i Savezna Republika Nemačka).

Sedamdesetih godina glavna istorijska potvrda „relativne autonomije" političko-administrativnog sistema u odnosu na principe i interese ekonomskog sistema data je ekspanzijom socijalne države blagostanja u posleratnom razvoju zapadne Evrope. U političkim teorijama „kasnog kapitalizma" ova intervencionistička moć države svodi se na činjenicu da se u razvoju industrijskog kapitalizma „formiranje elemenata sistema stranih strukturi" pojavljuje kao „neophodni deo postojanja" (sistema - prim. prev.) (C. Offe, 1972, str. 38). Prema ovom gledištu snaga političkog odlučivanja izvlači svoj uticajni potencijal ne samo iz disfunkcionalnih sporednih efekata tržišnog mehanizma nego i iz činjenice da „intervencionistička država uskače u funkcionalne manjkavosti tržišta" (J. Habermas, 1973, str. 51) — poboljšavajući materijalnu i duhovnu infrastrukturu, šireći sistem obrazovanja, štiteći od rizika nezaposlenosti itd.

U proteklih deset godina ova diskusija se povukla u drugi plan. Ne samo zbog toga što je generalizovan pojam krize (ekonomske, legitimacione, motivacione i dr. krize) izgubio svoju teorijsku i političku britkost, nego se i sa različitih strana na isti način konstatovalo da je projekat intervencionističke socijalne države svojim uspostavljanjem izgubio i svoju utopijsku energiju. Interno, što je socijalna država uspešnija to jasnije nailazi na otpor privatnih investitora, koji sa sve manjom investicionom spremnošću izmiruju sve veće troškove baito dohotka i socijalnih usluga ili racionalizacijama kojima se sve više smanjuje broj radnika. U isto vreme se sve jasnije ispoljavaju loši aspekti i sporedni efekti tekovina socijalne države: „Pravno-administrativna sredstva implementacije programa socijalne države ne predstavljaju nikakav pasivan medijum, takoreći bez kvaliteta. Više su ona povezana sa praksom izolovanja činjenica, normalizacijom i nadzorom, čiju je konkretizujuću i


subjektivizujuću snagu Fuko (Foucault) pratio do najtananijih kapilarnih račvanja u svakidašnjoj komunikaciji... Ukratko, protivurečnost između cilja i metode imanentna je samom projektu socijalne države kao takve" (Habermas, 1985, str. 7 i si.). I eksterno je nacionalna država preforsirana istorijskim razvojima - internacionalno isprepletana tržišta i koncentrisanje kapitala, ali i globalnom razmenom štetnih i otrovnih materija i propratnim opštim ugrožavanjem zdravlja i uništavanjem pri-rode (vidi napred).

Manje ili više reagovanja bez pravog odgovora na ove razvoje verbalno se sažimaju u frazu o „novoj nepreglednosti" (Habermas). Ovo se odnosi na dva stanja: prvo, na slabljenje socijalne strukture i političkog

ponašanja glasača, što je postalo uznemirujući politički faktor u poslednjih deset godina; drugo, na mobilizaciju građana i građanskih

protesta, kao i veliki broj društvenih pokreta koji se dosta efikasno javljaju za reč po svim pitanjima svoga interesa (Brand, Biisser, Rucht, 1983).

U svim zapadnim masovnim demokratijama se u partijskim centralama rešava zagonetka sve većeg broja nestalnih birača koja politički biznis čini nepredvidljivim. Dok se u Saveznoj Republici Nemačkoj šezdesetih godina, na primer, računalo sa oko 10% nestalnih birača, danas se u različitim studijama njihov broj procenjuje na između 20% i 40%. Istraživači izbora i političari slažu se u dijagnozi: s obzirom na tesnu većinu koju neka partija može da dobije, nestalni birači svojom „fleksibil- nošću poput živinog srebra" (Noel/Noelle - Nojman/Neumann) odlučiće buduće izbore. A to, obratno gledano, znači da partije sve manje mogu da se oslanjaju na „stalne birače" i da će morati da koriste sva sredstva koja im stoje na raspolaganju da pridobiju građane, a u novije vreme naročito žene (up. u sažetom obliku P. Radunski, 1985). U isto vreme građanske inicijative i novi društveni pokreti stiču potpuno nepredvidljivu političku udarnu snagu i široku podršku zahvaljujući vidljivom jazu između zahteva građana i njihovog reprezentovanja u spektru političkih partija.

328 i Ulrih Bek

Mada procena svih ovih „disonantnih" razvoja varira u zavisnosti od političkog stanovišta i mada se elementi „obezgraničenja politike" često pojavljuju u „demistifikovanju države" (Vilke/Willke), ove dijagnoze se na kraju i dalje odnose, eksplicitno ili implicitno, faktički ili normativno, na predstavu jednog političkog centra, koja ima ili bi trebalo da ima svoje mesto i svoja sredstva uticaja u demokratskim insti-tucijama političko-administrativnog sistema. Suprotno ovome, treba da se razvije gledište da su pretpostavke za ovo razdvajanje politike i ne-politike postale fragilne u toku refleksivne modernizacije. Iza fraze „nova nepreglednost" krije se jedna dalekosežna sistemska transformacija političkog, i to u dvostrukom pogledu: sa jedne strane (a) u gubitku moći, koji centralizovani politički sistem doživljava u toku postizanja i korišćenja građanskih prava u formama jedne nove političke kulture; sa drage strane (b) u promenama socijalne strukture, koje su povezane sa prelaskom ne-politike u sibpolitiku, jedan razvoj u kome dosadašnja „formula harmonije" - tehnički progres jednako socijalni progres - izgleda da gubi svoje uslove za primenjivanje. Obe perspektive zbrajaju se u „obezgraničenje politike", čije će moguće posledice na kraju biti razjašnjene u tri scenarija.*

3. Demokratizacija kao razvlašćivanje politike

Uspeh, a ne nuspeh politike doveo je do gubitka državne intervencionističke moći i delokalizacije politike. Čak se može reći, da što se uspešnije borilo za politička prava, što su ona uspešnije sprovođena i što su se konkretnije realizovala u ovom veku, to je primat političkog sistema postajao diskutabilniji i to je fiktivnije postajalo istovremeno zahtevano koncentrisanje

* Pri tom se argumentacija u ovom delu bazira na ograničenom pojmu politike. U centru

interesovanja je uobličavanje i menjanje životnih uslova, dok se na politiku, konvencionalno shvaćenu,

gleda kao na odbranu i legitimaciju vlasti, moći i interesa.


odlučivanja na vrhove političkog i parlamentarnog sistema. Utom smislu politički razvoj u dragoj polovini ovog veka do-življava jedan prelom svog kontinuiteta, i to ne samo u odnosuprema poljima rada tehnoekonomskog razvoja, nego i u svojiminternim odnosima. Pojmovi, osnove i instrumenti politike (ine-politike) postaju nejasni, otvoreni i potrebno im je jednoistorijski novo određivanje.

Centriranje nadležnosti odlučivanja u političkom sistemu,kao što je bilo predviđeno u odnosu između citoven i bourgeoisu projektu građanskog industrijskog društva bazira se nanaivnom mišljenju da bi sa jedne strane bilo moguće sprovoditidemokratska prava građana, a sa druge strane zadržati hijerar-hijske odnose autoriteta u postizanju političkih odluka. Najzad,monopolizovanje demokratski konstituisanih političkih pravaodlučivanja bazira se na kontradiktornoj predstavi o demo-kratskoj monarhiji. Pravila demokratije se ograničavaju na iz-bor političkih predstavnika i na učestvovanje u političkimprogramima. Kad se jednom dođe na vlast, nije samo „monarhna određeno vreme" taj koji razvija diktatorske liderske osobinei sprovodi svoje odluke na autoritaran način, s vrha nadole,nego i instance, interesne grupe i građanske grupe, na koje seove odluke odnose, zaboravljaju svoja prava i postaju „de-mokratski podanici", koji bez pogovora prihvataju pravo državeda vlada.

U toku refleksivne modernizacije ova perspektiva se

330 Ulrih Bek

odluka pre treba shvatiti kao proces „kolektivnog

delanja" (Cro- zier/Fnedberg, 1979), a to znači, čak i u najboljem slučaju, kolektivno učenje i kolektivno stvaranje. Time se, međutim, nužno decentralizuju oficijelna nadleštva odlučivanja političkih institucija. Političko-administrativni sistem onda više ne može da bude jedino ili centralno mesto političkih događanja. Upravo sa demokratizacijom nastaju mreže dogovora i učestvovanja, pregovora, reinterpretacije i mogućeg otpora, suprotne formalnoj vertikalnoj i horizontalnoj strukturi ovlašćenja i kompetencija.

Predstava o jednom centra politike, koja se gaji u modelu industrijskog društva, bazira se na neobičnoj bisekciji demokratije. Sa jedne strane su polja delanja subpolitike pošteđena primene demokratskih pravila (vidi napred). Sa drage strane, čak interno, politika ima majestetične crte sudeći po sistematski podsticanim eksternim zahtevima. U odnosu na upravne organe i interesne grupe „političko vodstvo" mora da ima čvrstu raku i da razvija diktatorsku moć sprovođenja. U odnosu na građane ona je jednaka medu jednakima, treba da sluša njihove glasove i da ozbiljno shvata njihove brige i strahove.

Ovo više nego obično odražava prinudu svakog delovanja da saseče pitanja, skrati diskusije i konsultovanja. Takođe izražava i imanentne tenzije i kontradiktornosti u strukturi demokratskog političkog sistema, kao na primer, odnos između parlamentarne debate i javne sfere i izvršne vlasti, koja je sa jedne strane odgovorna parlamentu, a sa drage strane svoj „uspeh" meri snagom sa kojom je sposobna da sprovede odluke. Na-


bila upravo ono što jeste - demokratski izabrana i aktivna ujednom društvu, u kome sve instance i građani zahvaljujućiupravo uspostavljanju demokratskih prava i obaveza raspolažuvelikim brojem mogućnosti učestvovanja u odlučivanju.

U tom smislu demokratizacija i dedemokratizacija, mo-derna i kontramodema su se uvek na kontradiktoran način uta-pale jedna u drugu u ovom modelu mogućnosti specijalizovanjai monopolizovanja u političkom sistemu, kao što je prvobitnopropagirano u projektu građanskog industrijskog društva. Sajedne strane je centriranje i specijalizovanje političkog sistema injegovih institucija (parlament, izvršni organi, upravni organiitd.) funkcionalno neophodno. Samo tako se mogu organizovatiprocesi formiranja političke volje i reprezentovanja građanskihinteresa i građanskih grupa. Samo tako je i moguće praktikovatidemokratiju u smislu izbora jednog političkog vodstva. Stoga izinsceniranja politike uvek nanovo nastaje fikcija o uprav-ljačkom centru modernog društva, u kome se na kraju kroz svediferencijacije i preplitanja slivaju konci političkog interveni-sanja. Na drugoj strani se ovo autoritarno shvatanje političkihvodećih pozicija i vodstva sistematski prazni i postaje nerealnoupravo sa uspostavljanjem i korišćenjem demokratskih prava.Demokratizacija se u ovom smislu na kraju svodi na neku vrstusamorazvlašćivanja i delokalizovanja politike, u svakom slučaju

332 Ulrih Bek

ponovo okrene u nezadovoljstvo „zastojem" i „autoritarnim ka-rakterom" vladajućih odnosa, bez obzira koliko se demokratijaširi. Utoliko „uspešna" politika u demokratiji može da dovededotle da institucije političkog sistema gube na težini i gledajukako nestaje njihova suština. U tom smislu u

Korišćenje građanskih prava i diferencijacija kulturnesubpolitilce

U razvijenim demokratijama Zapada izgrađen je veliki brojkontrola za ograničavanje ispoljavanja političke moći. Već u XIXvelcu, na početku ovog razvoja, postojalo je separiranje moći,što pravosuđu pored parlamenta i vlade institucionalno osigu-rava kontrolne funkcije. Sa razvojem Savezne Republike Ne-mačke pravno i socijalno je ostvarena tarifna autonomija. Timese centralna pitanja politike zapošljavanja prebacuju na re-gulisane diskusije konkurentnih strana na tržištu rada, a državase obavezuje da bude neutralna u konfliktima u vezi sa radom.Jedan od poslednjih koraka u tom pravcu do danas jeste pravnazaštita i suštinsko realizovanje slobode štampe, koja u kom-binaciji sa masovnim medijima (novine, radio,


meri u kojoj su ova prava sadržinski ispunjena i zaštićena u svojoj autonomiji od domašaja politike (ili ekonomske) moći.

Ako se ovaj proces realizovanja građanskih i ustavnih prava shvati u svim njegovim stupnjevima kao proces političke modernizacije, onda sledeći stav koji na prvi pogled izgleda paradoksalan postaje shvatljiv: politička modernizacija razvla- šćuje i obezgraničnje politiku i politizuje

društvo. Ili tačnije, proces modernizacije oprema tako omogućene i postepeno nastajuće centre i polja delatnosti subpolitike mogućnostima vanparlamentarne kontrole sa sistemom i protiv sistema. Na ovaj način se diferenciraju manje ili više jasno definisane oblasti i sredstva delimično autonomne kooperativne i alternativne politike, koja se baziraju na izvojevanim i zaštićenim pravima. A to takođe znači da su se odnosi moći unutar društva izmenili još za jedan korak opserviranjem, ekspanzivnim interpretiranjem i elaboriranjem ovih prava. „Vrhovi" političkog sistema konfrontirani su sa kooperativno organizovanim protivnicima, sa „definicijskom moći" medijski upravljane javnosti itd., koji bitno mogu da saodlučuju u sastavljanju i menjanju dnevnog reda politike. I sudovi postaju sveprisutne kontrolne instance političkih odluka; i što je karakteristično upravo u onoj meri, u kojoj sa jedne strane sudije upražnjavaju svoju „sudsku nezavisnost", čak i uz dlaku politici, a sa druge strane se građani transformišu od lojalnih ciljnih grupa političkih dekreta u političke učesnike i poku-šavaju da pred sudom izbore svoja prava, ako je potrebno i protiv

države.Samo je naizgled paradoksalno da se ova vrsta strukturalne

demokratizacije odvija mimo parlamenta i političkog sistema. Ovde se može spoznati protivurečnost u koju zapadaju procesi demokratizacije u fazi refleksivne modernizacije. Sa jedne strane se u pozadini ustanovljenih konstitucionalnih prava diferenciraju i elaboriraju mogućnosti demokratskog saodlučivanja i kontrolisanja u različitim poljima politike. Sa druge strane ovaj razvoj se odvija mimo iskonskog mesta demokratije, parlamenta. Slabe prava i kompetentnosti odlučivanja koja formalno

334 Ulrih Bek

i dalje postoje. Politički život u prvobitno predviđenim centrima formiranja političke volje gubi težinu i preti da se okameni u ritualima.

Drugim rečima, pored modela specijalizovane demokratije oblici jedne nove političke kulture postaju realnost u kojima raznovrsni centri subpolitike utiču na proces političkog formiranja i sprovođenja odluka na bazi korišćenih ustavnih prava. To sve, razume se, ne znači da državna politika postaje bez uticaja. U centralnim oblastima spoljne i vojne politike i u piimeni državne sile za održavanje „unutrašnje bezbednosti" ona zadržava svoj monopol. D a j e to centralno područje uticaja državne politike, postaje jasno već iz činjenice da od revolucija u XIX veku postoji jedna relativno tesna veza između mobilizacije građana i

tehničko-finansijskog opremanja policije. I danas se potvrđuje - na primer, u raspravama u vezi sa velikim tehnologijama - da su upražnjavanje državne moći i politička liberalizacija u svakom slučaju međusobno povezani.

Nova politička ladtura

Ustavna prava u ovom smislu su stožeri decentralizacije politike sa dugoročnim pojačavajućim efektima. Ona nude mnogostruke interpretativne mogućnosti i u različitim istorijslcim situacijama neprestano nove polazne tačke da se prekine sa dosada važećim restriktivno-selektivnim interpretacijama. Zasad poslednja varijanta demonstrirana je u širokom političkom aktiviranju građana - od inicijativnih grupa preko takozvanih „novih društvenih pokreta" do formi alternativne, kritičke profesionalne prakse (među lekarima, hemičarima, nuklearnim fizičarima itd.). Sa ovom raznovrsnošću formi koja prevazilazi sve prethodne političke šematizacije oni koriste svoja prvobitno samo formalna prava u vanparlamentamom direktnom radu i ispunjavaju ih životom, koji smatraju vrednim da se za njega bore. Stoga, upravo ovo aktiviranje građana za sve moguće teme dobija posebno značenje, jer su im otvoreni i


drugi centralni forumi subpolitike - pravosuđe i medijska javnost. Kako pokazuju razvoji, oni se, bar ponekad, mogu veoma efikasno koristiti za zaštitu građanskih interesa (u zaštiti čovekove okoline, u pokretu protiv korišćenja nuklearne energije, u zaštiti podataka).

U ovome se pokazuje „pojačavajući efekat": osnovna prava se mogu sukcesivno koristiti i širiti međusobno se potkrepljujući i tako pojačati „otpornu snagu" „baze" i „podređenih" instanci u odnosu na neželjena mtervenisanja „odozgo". Sve veća samosvest i participatorski interes građana, o čemu veliki broj demografskih istraživanja govori kao impresivnom, kao i višestrukost promenljivih građanskih inicijativa i političkih pokreta mogli bi za neko autoritarno razumevanje demokra tije da izgledaju kao „otpor protiv državne vlasti". I u očima naučnika, koji su svoj pogled po dobroj staroj navici fiksirali na politički sistem kao mesto politike ovo bi moglo da izgleda kao neadekvatan pokušaj vršenja političkog uticaja. Ali to je logičan sledeći korak koji prati uspostavljanje demokratskih prava i to u pravcu stvarne demokratije. U ovim raznovrsnim razvojima najavljuje se generalizacija političke delatnosti, čije teme i konflikte više ne determiniše samo borba za prava, nego i njihovo elabonranje i korist za celo društvo.

Osnovna prava sa univerzalističkim zahtevom za validnost, kako su etablirana u zapadnim društvima u proteklih dvesta godina, sa padovima i skokovima, ali u jednom u principu (dosada) dobro usmerenom procesu, čine, dakle, okosnice političkog razvoja. Sa jedne strane su izborena u parlamentima; sa druge strane se iz njih mogu razviti i diferencirati centri subpolitike mimo parlamenata. Sa njima se može otvoriti nova stranica u istoriografiji demokratije. Ovo se pre svega može pokazati na dva dosad pominjana mesta i forme subpolitike:

pravosuđu i medijskoj javnosti.U profesionalnoj poziciji sudije, koju u Saveznoj Republici

Nemačkoj štite prava službenika, postaju vidljivi delimično autonomni prostori odlučivanja, delom kroz nove forme korišćenja i interpretiranja, delom kroz eksterne promene, i koji

336 Ulrih Bek

se, kao što je sa zaprepašćenjem nedavno videlo iznenađeno pravosuđe i javnost, koriste i na kontroverzije načine. Ova prava se prvobitno baziraju na već dugo vremena postojećoj zakonskoj konstrukciji o „sudskoj nezavisnosti". Ali tek odnedavno, verovatno između ostalog zahvaljujući generacijskim promenama i procesima scientizacije ona vode ka njenom aktivnom korišćenju i samosvesnom sudijskom uobličavanja Od mnogih uslova koji su za ovo presudni izdvojiće se dva: refleksivnom scientizacijom objekata i procesa odlučivanja prilikom donošenja sudskih presuda pn>obitno važeće „konstrukcije objek-

tivnih ograničenja" postale su lomne i dostupne individualnim odlukama, bar

delimično. Ovo se pre svega odnosi na naučnu analizu zakonskog tumačenja i sudijskog odlučivanja. Oni čine vidljivim i korisnim varijante pravosuđa unutar okvira, datog slovom zakona i pravilima njegovog tumačenja - varijante, koja su dosada bile prikrivene izborom i važećim fundamentalnim ubeđenjima. Dakle, scientizacija je ovde otkrila korisne tehnike argumentacije i profesiju sudije tako izložila jednoj do tada nepoznatoj, internoj, profesionalno-političkoj pluralizaciji.

Ova tendencija poduprta je činjenicom da su mnoge teme i konfliktni slučajevi, koji se iznose pred sud, izgubili svoju socijalnu

jasnoću. U mnogim centralnim poljima sukoba - naročito tehnologije reaktora i po pitanjima zaštite čovekove sredine, ali takođe i u porodičnom i bračnom pravu i u zakonu o radu - eksperti i kontraeksperti konfrontiraju se u nepomirljivoj borbi mišljenja. Na taj način se odluka vraća sudiji - delom zbog toga što izbor svedoka već sadrži elemente unapred donete odluke, delom zbog toga što je njegova dužnost da odmeri i poveže argumente pre nego što donese presudu. Sistematsko gajenje sumnje nauka u sebe hiperprodukcijom hipotetičkih, izolovanih i kontradiktornih rezultata u vidu detalja (vidi Sedmi odeljak) ostavlja trag na pravnom sistemu i otvara „nezavisnom sudiji" prostore za odlučivanje, a to znači da pluralizuje i politizuje proces donošenja sudske presude.


Posledica po zakonodavca je da sebe sve češće nalazi na optuženičkoj klupi. U međuvremenu pravne kontrolne procedure postaju gotovo deo normalnog toka jednog javno osporenog upravnog akta (na primer, pri odlučivanju da li, kako i gde će se graditi nuklearne centrale). Pored toga postaje sve neizvesnije i teže da se izračuna kako će ove procedure proći na putu kroz sudske instance, a pre svega koliko dugo će trajati. Stoga nastaju sive zone neizvesnosti, koje pojačavaju utisak o odsustvu državnog uticaja. U širem smislu ovo se sasvim uop- šteno odnosi na zakonodavne inicijative. One i onako brzo dolaze u koliziju sa ograničenjima jednakih ili viših nadležnosti na državnom, saveznom ili nivou Evropske zajednice. Sudske kontrolne procedure, koje se mogu očekivati u slučajevima sukoba, pribavljaju sudijskoj potencijalnoj presudi jednu sveprisutnost u političkom sistemu (proširujući monopol sudija na upravni aparat) i sužavaju prostore za političke aranžmane.

Čak pravo na slobodu štampe sa svim mogućnostima i problemima tumačenja nudi veliki broj mogućnosti za diferencijaciju velike i parcijalne javne sfere (od globalne televizijske mreže do školskih novina) sa pojedinačno jako partikula- rizovanim ali u celini znatnim mogućnostima uticaja na defini- sanje društvenih problema. Njih, doduše, ograničavaju i kon- trolišu materijalni uslovi proizvodnje informacija i opšti zakonski i socijalni uslovi. Ali oni takođe mogu - kao što sasvim uopšteno pokazuje politički bum ekoloških tema i nastajanje i nestajanje društvenih pokreta i subkultura - da steknu vidan značaj za javnu a time i političku percepciju problema. Ovo postaje jasno na činjenici da se skupa i obimna naučna istraživanja često uzimaju u obzir od strane organa koji ih je naložio tek kada o njima izvesti televizija ili neki visokotiražni list. Ljudi u političkoj upravi čitaju Spigl, a ne izveštaj o istraživanju i to ne (samo) zbog toga što je izveštaj možda nečitak, nego zato što se po društvenim konstrukcijama u Spiglu nalaze politički relevantne stvari, sasvim nezavisno od sadržaja i argumenata. Odjednom, rezultat je izgubio svaki karakter istraživanja za privatnu upotrebu. Svako zna za njega. On se javlja u

338 Ulrih Bek

hiljadama drugih glava i stoga zahteva ličnu odgovornost i javno (kontra)stanovište.

Moć defmisanja problema i prioriteta, koja u ovim uslovima može da se razvije (i ni pod kojim uslovima ne sme da se pobrka sa „moći urednika", nego se pre podudara sa redakcijskim radom zaposlenih) sigurno se u svojoj suštini bazira na visinama tiraža i rejtinzima, kao i činjenicom koja odatle proizlazi, da politička sfera može da ignoriše publilcovano javno mišljenje samo uz rizik gubljenja glasača. Stoga, navike gledanja televizije i nove mformacione tehnologije jačaju i stabilizuju ovu moć defmisanja, ali ona i dodatno dobija na značaju demistifikacijom naučne racionalnosti u uslovima rizičnog društva (vidi napred). Iz obilja hipotetičkih nalaza objavljivanjem u masovnim medijima izdvajaju se pojedinačni koji se time dodatno upoznaju i stiču kredibilitet, što više ne bi mogli da postignu kao čisti naučni rezultati.

Posledica po politiku je ta da saopštenja o nalazima otrova u deponij ama za đubre, katapultirana preko noći u naslove novina, menjaju dnevni red politike. Etablirano javno mišljenje da šume umiru iziskuje nove prioritete. Kad se na evropskom nivou naučno potvrdilo da formaldehid ipak ima kancerogena dejstva, dosadašnjoj hemijskoj politici zapretila je propast. Na sve ovo se mora reagovati politički promišljenim radnjama - bilo argumentima, bilo pravnim predlozima ili finansijskim planiranjima. Pri tom ova definicijska moć medijske javnosti ne može, razume se, nikada da anticipira političku odluku; i ona sa svoje strane ostaje višestruko vezana za ekonomske, pravne i političke pretpostavke i koncentracije kapitala u medijskim kućama.

Ovde bi trebalo bar pomenuti i poslednje polje subpolitike -,ELWtnost. Broj rađanja je ključna veličina za sve oblasti politike, kao i pitanje kako se upražnjava roditeljstvo, na primer, da li majka želi da nastavi da radi ili da se sasvim povuče u porodicu. Prirodno da sva pitanja na koja muškarci i žene moraju da nadu neki odgovor u formiranju svojih životnih odnosa, imaju jednu političku stranu. Stoga „indikatori proble


ma" - sve veća stopa razvoda, sve manja stopa rađanja, porast vanbračnih veza - ne samo da odslikavaju situaciju u porodičnim i vanporodičnim odnosima između muškaraca i žena, nego signalizuju i rapidno menjanje parametara za sve političke planove i upravljanja. Odluke koje se ovde donose (na primer, da li imati decu, koliko i kada) lišene su spoljnih uplitanja čak i onda kada su sa njima povezani ozbiljni rezovi u penzijskoj politici, planiranju obrazovanja, politici tržišta rada, socijalnom pravu i socijalnoj politici. I to upravo zato što prema ustavom zagarantovanom aranžmanu porodice i privatnosti za ove odluke su isključivo kompetentni parovi koji žive zajedno.

Pravne zaštite privatne sfere već odavno postoje. Ali dugo nisu imale neku težinu. Tek sa detradicionalizacijom svetova života nastaju ovi slobodni prostori, a sa njima neizvesnost u socijalnim osnovama politike. Izjednačavanje žena u obrazovanju i njihova navala 11a tržište rada sa jedne strane označavaju samo proširenje oduvek garantovane šanse u pogledu jednakosti na grupu, koja je prethodno iz toga bila isključena. Sa druge strane ovo ima za posledicu da se situacija ipak svuda naokolo menja\ u porodici, braku, roditeljstvu, rađanju, u razvoju ne-zaposlenosti, u socijalnom pravu, u sistemu zapošljavanja itd. U tom smislu procesi individualizacije proširuju prostore za sub- političko uobličavanje i odlučivanje u privatnoj sferi i to ispod nivoa gde je moguć državni uticaj. I u ovom smislu zahtev ženskog pokreta - „ono što je privatno je političko" pogađa jedno stanje koje se sve više i više

340 Ulrih Bek

zakonskih pravila socijalnim životom, ili preciznije, na probijanju i prevazilaženju selektivnog tumačenja univerzalno važećih osnovnih prava, korak po korak. Ključna reč ovog razvoja koja se vija u mnogim disciplinama društvenih nauka i političkim diskusijama - jednima kao avet, drugima kao nada - jeste participacija. Ni u kom slučaju nije neophodno da se glorifilcuje razvoj koji je ovim počeo, odrešito se mogu lcri- tikovati njegove tendencije ka jednom novom misticizmu, a ipak osnovano pretpostavljati da su kvalitet i širenje ovog mišljenja već trajno izmenili politički pejzaž u Saveznoj Republici Nemačkoj i da će to još jasnije činiti u budućnosti.

_Socijalna i kulturna diferencijacija politike u toku njenih uspeha u parlamentarnom sistemu nije prošla a da nije ostavila traga u političkoj sociologiji. Model politike „racionalan cilj-hijerarhijska sredstva" (koji je verovatno uvek bio fiktivan, ali koji je dugo nego van u istraživanju birokratije i teoriji odlučivanja) postaje loman. Njega su potisnule teorije koje naglašavaju dogovor, interakciju, pregovore, mreže, ukratko, interdependencijalni i procesni karakter svih elemenata političkog upravljanja u kontekstu nadležnih, pogođenih i zain- teresovanih instanci i aktera - od formulisanja programa preko izbora mera do formi njihovog sprovođenja. Dok tradicionalno razumevanje politike sa izvesnom naivnošću polazi od toga da je politika u principu i u stanju da postigne ciljeve koje je sebi postavila, pod uslovom da su uzeta odgovarajuća sredstva, politika se u novijim pristupima vidi kao zajedničko delovanje različitih aktera, koje se odvija čak suprotno formalnim hijerarhijama i poprečno od fiksiranih nadležnosti.

Istraživanja su pokazala da se sistem izvršnih administrativnih instanci često karakteriše nedostatkom odnosa striktnog autoriteta i dominacijom horizontalno povezanih kanala. Čak kada formalno postoje hijerarhijski odnosi zavisnosti između nadređenih i podređenih organa vlasti, često nisu potpuno isko- rišćene mogućnosti vertikalnih uticaja (up. R. Mayntz, 1980). U različitim stadijumima političkog procesa sasvim različiti akteri i grupe aktera stiču mogućnosti za konsultaciju i kooperaciju.


Sve ovo naglašava kontingenciju političke sfere, koja je eksterno ostala konzistentno hijerarhijska u formalnom smislu. Ali u isto vreme ovo pretapanje politike u politički proces društvena nauka prihvata napola srca. Upravljenost i strukturiranost ovog procesa (na primer, u programu, meri, realizaciji itd.) i dalje se pretpostavlja (čisto iz praktičnih razloga političko-naučne analize). Isto tako i dalje postoji fikcija o političko-administra- tivnom sistemu kao centra politike. Ali na taj način ne može u vidokrug da dode razvoj koji ovde zaokuplja glavnu pažnju: obezgraničenje politike.

4. Politička kultura i tehnički razvoj: kraj konsenzusa o progresu?

Modernizacija u političkom sistemu sužava prostore delovanja u politici. Političke utopije (demokratija, socijalna država), koje su etablirane, povezuju: pravno, ekonomski, socijalno. Paralelno sa ovim se, obratno, modernizacijom otvaraju potpuno nove mogućnosti intervenisanja u tehnoekonomskom sistemu, sa kojima se kulturne konstante i osnovne pretpostavke dosadašnjeg života i rada mogu staviti van snage. Milcro- elektronika nam dopušta da menjamo društveno ustrojstvo sistema zapošljavanja. Genetski inženjering stavlja čoveka u stanje gotovo nalik bogu, u kome on može da stvara nove materije i živa bića i da revolucioniše biološko-kulturne osnove porodice. Ova generalizacija principa uobličavanja i sprovodljivosti, koji sada zahvata čak i subjekat kome je sve to jednom trebalo da služi, potencira rizike i politizuje mesta, uslove i medije svog nastanka i tumačenja.

Da je „staro" industrijsko društvo bilo opsednuto progresom često je naglašavano. Uprkos svoj kritici ove činjenice - od ranog romantizma do danas - nikada nije dovedena u pitanje njegova latentna vera u progres, koja je danas postala tako neizvesna sa porastom rizika: naime, verovanje u metod pokušaja i greške, 11 mogućnost sistematskog ovladavanja spoljnom i

342 Ulrih Bek

unutrašnjom prirodom, koja se postepeno uspostavljala uprkos velikom broju povratnih udara i sekundarnih problema (ovaj mit je, na primer, donedavno bio obavezujući i za političku levicu uprkos svoj kritici „kapitalističke vere u progres"). Sa druge strane, ova muzička pratnja kritike civilizacije nije oduzela društvenim promenama, koje se odvijaju pod jedrima „progresa", ni jotu njihovog zamaha. To ukazuje na specifičnosti ovog procesa u kome društvene promene mogu da se pojave takoreći „inkognito". „Progres" je mnogo više od ideologije. To je jedna „normalno" institucionalizovana vanparlamentcirna struktura

delovanja za permanentnu promenu društva. Prilično je paradoksalno da u ekstremnom slučaju ona može čak da izvrši prevrat, ako je potrebno sa policijskim snagama države suprotstavljajući se otporima kojima se žele sačuvati postojeći odnosi.

Da bi mogla da se razume legitimaciona snaga ovog konsenzusa o progresu neophodno je ponovo se pnsetiti jedne skoro već zaboravljene veze, odnosa socijalne i političke ladture i tehnoekonomskog razvoja. Na početku ovog veka kulturni uticaj na sistem rada, tehnologiju i ekonomiju bio je u fokusu niza klasičnih studija u društvenim naukama. Maks Veber je pokazao koliko je bila značajna kalvinistička religiozna etika i u njoj sadržani „unutarnji asketizam" za pojavljivanje i etabliranje „profesionalizma" i kapitalističkog privrednog delanja. Pre više od pola veka Torstejn Veblen (Thorstein Veblen) je tvrdio da zakoni ekonomije ne važe stalno i da se ne mogu razumeti nezavisno, već su potpuno vezani za kulturni sistem društva. Ako se menjaju društvene forme življenja i vrednosti, moraju se transformisati i ekonomski principi. Ako, na primer, većina populacije odbija vrednosti ekonomskog rasta (iz bilo kojih razloga), onda naše mišljenje o oblikovanju rada, kriterijumima produktivnosti i pravcu tehničkog razvoja postaje sporno i nastaje novi tip pritiska za političko delovanje. Veber i Veblen argumentuju u tom smislu (na različit način) da su rad, tehnološka promena i ekonomski razvoj povezani u sistem kulturnih normi, preovlađujuća očekivanja i vrednosne orijentacije ljudi.


U principu, ovaj evidentan stav, koji su zastupali i drugi autori* teško da je u međuvremenu dobio bilo kakav praktičan značaj sem što je izrečen. Pre svega je to verovatno zbog činjenice daje socijalna i politička kultura - jednostavno rečeno - u periodu posle Drugog svetskog rata do šezdesetih u suštini ostala stabilna. Jedna „promenljiva", koja je konstantna, ne ulazi u žižu; u tom smislu više nije „promenljiva" i može da ostane neidentifikovana u svom značenju. Ovo se trenutačno menja tamo gde se ova stabilnost narušava. Tek sa nestajanjem kulturno-normativnog pozadinskog konsenzusa, takoreći retrospektivno, postaje vidljiv njegov značaj za razvoj ekonomije i tehnologije. U posleratnom usponu u Saveznoj Republici Nemačkoj (ali i u dragim zapadnim industrijskim zemljama) evidentno se prepliću

ekonomski, tehnički i individualni „progres". „Ekonomski rast", „povećanja produktivnosti", „tehničke inovacije" bili su samo ekonomski ciljevi koji su odgovarali poduzetničkim interesima za uvećanje kapitala. Om su vodili, na način vidljiv za svakoga, u obnovu društva, u sve veće mogućnosti individualne potrošnje i u „demokratizaciju" nekada ekskluzivnih životnih standarda. Prožimanje individualnih, društvenih i ekonomskih interesa u toku „progresa", shvaćenog u ekonomskom i naučnotehnološkom smislu, bilo je uspešno u odnosu na pozadinu ratnih razaranja u onoj meri u kojoj se uspon sa jedne strane stvarno odigrao, a sa druge strane koliko se razmera tehnoloških inovacija pojavila kao proračunljiva. Oba uslova ostaju vezana za političke nade socijalne države i na taj način stabilizuju sfere politike i ne-politike „tehnološke transformacije". Pojedinačno se ova socijalna konstrukcija konsenzusa o

progresu u tehnološkoj politici bazira na sledeće tri pretpostavke, koje, između ostalog, postaju diskutabilne sa pojavom nove političke kulture sedamdesetih godina (up. H. J. Braczyk i dr„ 1986).

* Pored Ve'bera i Vebiena iz društvenih nauka ovde treba pomenuti naročito Emila Dirkcma, Georga Ziniela, a od savremenih naučnika između ostalog Džona K. Gelbrajta (John K. Galbraith) i Danijela Bela (Danici Beli).

344 Ulrih Bek

Prvo, ovaj konsenzus se bazira na za sve prihvatljivijojformuli „tehnički progres jednako društveni, progres", Pret-postavka glasi: tehnološki razvoj proizvodi evidentne upotrebnevrednosti koje bukvalno svako može da oseti u obliku radniholakšica, poboljšanja života, povećanja životnog standarda itd.

Drugo, tek ovo izjednačavanje tehnološkog i socijalnogprogresa dopušta da se negativni efekti (kao što su dekvalifi-lcacija, restrukturiranje, ugrožena sigurnost posla, ugrožavanjezdravlja ili uništavanje prirode) tretiraju odvojeno kao „so-cijalne posledice tehnološke promene", i to retrospektivno.„Socijalne posledice" su na karakterističan način škodljive -naime, partikularni sekundarni problemi za određene grupe,koje nikada nisu dovodile u pitanje socijalno evidentnu vred-nost samog tehnološkog razvoja. Priča o „socijalnim posle-dicama" dopušta dve varijante: (a) odbija se svaki zahtev zadruštveno i političko uobličavanje tehnološkog razvoja; (b)kontroverze o „socijalnim posledicama" mogu da se iznesu a dato ne naškodi izvršenju tehnološke promene. Samo se o ne-gativnim „socijalnim posledicama" može i mora


mama odgovornost tarifnih strana - počinju u proteklih deset godina da se manje ili više dezmtegrišu, i to ne slučajno ili zbog mahinacija kritike kulture, nego kao posledica samih procesa modernizacije. Konstrukcija o latentnim i sporednim posledicama oborena je refleksivnom scientizacijom (vidi napred). Sa porastom rizika ukidaju se pretpostavke za usklađujuću formulu o jedinstvu tehnološkog i socijalnog progresa (vidi napred). U isto vreme u arenu sukoba u vezi sa tehnološkom politikom ulaze grupe koje uopšte nisu predviđene u interorganizacijskoj strukturi interesa i njenim formama percipiranja problema. U konfliktima u vezi sa nuklearnim centralama i postrojenjima za preradu nuklearnog materijala, na primer, poslodavci i sindikati, nosioci tradicionalnog tehnološkog konsenzusa, odstranjeni su na tribine za posmatrače. Sada se konflikti odvijaju direktno između državne vlasti i građanskih protestnih grupa, dakle, u jednom potpuno izmenjenom socijalnom i političkom scenariju i između aktera koji na prvi pogled izgledaju kao da imaju samo jednu zajedničku crtu - distancu od tehnike.

čak ni ova promena između arena i oponenata nije slučajna. Kao prvo, ona odgovara stepenu razvoja proizvodnih snaga na kome jako rizične velike tehnologije - nuklearne centrale, postrojenja za reprocesiranje, univerzalizacija hemijskih otrova - stupaju u direktan promenljiv odnos sa kolektivnim svetovima života, izvan industrijske arene. Kao drugo, tu dolazi do izražaja sve veći interes jedne nove političke kulture za participacijom. Iz konflikta u vezi sa postrojenjem za reprocesiranje „može se naučiti da se znatne manjine (na primer, 'građani koji oponiraju na licu mesta') ne smeju odbaciti kao izazivači problema i kverulanti. Nezadovoljstvo koje oni izražavaju ima jednu indikativnu vrednost. Ono pokazuje... ozbiljnu strukturnu pramenu vrednosti i normi u društvu, odnosno do sada nepoznate diferencijacije između različitih društvenih grupa. Etablirane političke institucije trebalo bi da ove signale shvate bar onoliko ozbiljno koliko termine izbora. Ovde se oglašava jedna nova forma političke participacije" (Braczyk i dr„ 1985, str. 22).

346 Ulrih Bek

Na kraju zakazuje i nauka kao izvor legitimnosti. Nisu neobrazovani niti poslenici neke nove kulture kamenog doba oni koji upozoravaju na opasnosti, nego su to sve više ljudi koji su sami naučnici - nuklearni inženjeri, biohemičari, lekari, genetičari, informatori itd. - kao i nebrojeno mnogo građana kod kojih se ukrštaju pogođenost opasnostima i kompetentnost. Znaju kako da argumentuju, dobro su organizovani, u nekim slučajevima raspolažu vlastitim časopisima i u stanju su da javnosti i sudovima pruže argumente.

Tako sve više nastaje jedna otvorena situacija: tehnoekonomski razvoj gubi svoj kulturni konsenzus i to u trenutku kada ubrzavanje tehnološke transformacije i domet njenih društvenih promena poprimaju takve razmere kakvih do sada nije bilo u istoriji. Ovaj gubitak do sada prihvatane vere u progres ništa, međutim, ne menja u pogledu toka tehnološke transformacije. Upravo ova disproporcija je ono što se podrazumeva pod pojmom tehnoekonomske subpolitike": domet društvenih promena odnosi se obrnuto proporcionalno prema njihovoj legitimnosti, ne menjajući ništa na snazi sprovođenja tehnološke transformacije koja se transformisala u „progres".

Danas je jako raširen strah od „napredaka" u genetskom inženjeringu. Održavaju se saslušanja. Crkve protestuju. čak naučnike koji veruju u progres podilazi jeza. Međutim, sve ovo se odvija kao poslednji oproštaj za odluke koje su već donete. Štaviše, nije ni bilo odluke. Pitanje „da li" nikada nije čekalo pred vratima. Nijedan gremij um ga nije pustio da uđe. Ono je uvek na putu. Doba humane genetike, o čijem „za" i „protiv" se raspravlja, u stvarnosti je odavno počelo. Progresu se može reći „ne", ali to uopšte ne menja njegov tok. Progres je blanlco ček, koji se popunjava 5 one strane pristanka ili odbijanja. Senzibilitet demokratski legitimne politike na kritiku u kontrastu je sa relativnom imunošću tehnoekonomske subpolitike na kritiku, koja neplanirana i zatvorena za odlučivanje postaje svesna sebe kao društvene promene tek u trenutku svoje realizacije. Ova posebna snaga uobličavanja i sprovođenja subpolitike biće sada praćena najednom ekstremnom slučaju - medicini.


5. Subpolitika medicine - studija o jednom ekstremnomslučaju

U skladu sa po sebi razumljivim tumačenjem medicina služi zdravlju. Faktički, ona je stvorila potpuno nove situacije, promenila odnos čoveka prema sebi, prema bolesti, patnji i smrti. Čak je promenila i svet. Da bi se spoznali revolucionarni efekti medicine uopšte nije neophodno da se ude u nepreglednu šumu procena, koje idu od medicinskih obećanja izlečenja do maloletničlcih vizija.

Može se sporiti u vezi sa tim da li je medicina zaista poboljšala dobrobit ljudi. Neosporno je, međutim, da je ona doprinela povećanju broja ljudskih bića. Populacija na Zemlji udesetostmčila se u proteklih trista godina. Ovo, pre svega, treba svesti na smanjenje smrtnosti odojčadi i produženje životnog veka. Pripadnici socijalno različitih grupa u srednjoj Evropi mogu da računaju sa tim (ukoliko se u narednim godinama drastično ne promene životni usiovi) da će u prošeku dostići starosno doba od 70 godina, koje se još u prošlom velcu smatralo „biblijskim". U ovome se bitno reflektuju i poboljšanja higijene, koja bi bila nezamisliva bez rezultata istraživanja na polju medicine. Stopa smrtnosti je opala, jer su se poboljšali usiovi života i ishrane i jer se po prvi put raspolagalo efikasnim sredstvima za savlađivanje infektivnih bolesti. Posledice su dramatičan porast populacije i to upravo u siromašnim zemljama Trećeg sveta sa propratnim sudbonosnim političkim pitanjima gladi i bede, kao i ekstremni porast nejednakosti u svetskim merilima. Sasvim druga dimenzija efekata medicine koji menjaju društvo pojavljuje se sa divergencijom dijagnoze i terapije u sadašnjem razvoju medicine. „Dijagnostički instrumentarijum prirodnih nauka, psihodijagnostičke teorije i nomenklature, koje su razvijene u velikom broju, i scijentistički interes koji prodire u sve 'dubine' ljuskog tela i ljudske duše, odvojili su se - što je sada evidentno - od terapeutske kompetencije i vremenom je... osudili na 'kaskanje'" (Gross/Hitzler/Honer, 1985, str. 6). Posledica je dramatično povećanje takozvanih

348 Ulrih Bek

kroničnih bolesti, tj. bolesti koje se dijagnosticiraju zahvaljujući izoštrenom medicinsko-tehničkom senzorskom sistemu a da za njihovo lečenje ne postoje niti su čak u izgledu efikasne terapije.

U svom najrazvijenijem stadijumu medicina proizvodi bolesna stanja, koja sama defmiše kao (privremeno ili konačno) neizlečiva, koja predstavljaju potpuno novu vrstu opasnosti i životnih uslova i koja se ukrštaju sa postojećim sistemom socijalnih nejednakosti. Na početku ovog veka od 100 ljudi 40 je umiralo od akutnih bolesti. Godine 1980. one su činile samo 1% uzroka smrti. Međutim, broj onih koji su umrli od kroničnih bolesti popeo se u istom periodu sa 46% na 80%. U takvim slučajevima kraju sve češće prethodi dugi period bolesti. Od 9,6 miliona građana Savezne Republike Nemačke, koji su u mikro cenzusu iz 1982. registrovani kao ljudi oštećenog zdravlja, gotovo 70% je bilo hronično bolesno. Kako se odvija ovaj razvoj, tako izlečenje u prvobitnom smislu medicine postaje sve više izuzetak. Ali ovo ne izražava samo neuspeh. I zbog svojih uspeha medicina pušta ljude u bolest koju je ona u stanju da dijagnosticira sa svojom visokom tehnologijom.

Ovaj razvoj sadrži jedan medicinski i dmštvenopolitičld obrt kojeg u njegovim dalekosežnim posledicama tek danas počinjemo da bivamo svesni i da ga opažamo. Svojim profesionalnim razvojem u Evropi XIX veka medicina je ljude oslobodila bolesti koristeći tehnologiju, monopolizujući bolest i upravljajući njom. Bolest i patnje su paušalno delegirane institucijama medicine za eksterno ekspertski zavisno sa-vlađivanje i „operacijom odstranjene" od lekara na ovaj ili onaj način u bolnicama nalik kasarnama u kojima su deklasirane, sa bolesnicima koji velikim delom ostaju u neznanju. Danas se, upravo obratno, bolesnici na koje se sistematski uticalo da se ne bave svojom bolešću i da je ignorišu, prepuštaju sebi i drugim institucijama, koje su za to isto tako nepripremljene: porodici, ljudima na poslu, školi, javnoj sferi itd. SIDA, bolest izazvana slabošću imunog sistema, koja se rapidno širi za ovu tvrdnju jeste najspektakularniji primer. Bolest se generalizuje i kao


rezultat dijagnostičkog „progresa". Sve i svašta je „bolesno" ili može stvarno ili potencijalno da učini nekoga „bolesnim" - sasvim nezavisno od toga kako se čovek oseća. Stoga se ponovo izvlači predstava o „aktivnom pacijentu", zahteva se „radni savez", u kome pacijent postaje „doktorov asistent" za stanje bolesti koje mu je medicina pripisala. Koliko malo bolesnici podržavaju ovaj preokret pokazuje neuobičajeno visoka stopa samoubistava. Kod hroničnih bubrežnih bolesnika, na primer, čiji život zavisi od dijalize u redovnim intervalima, stopa suicida se povećala za šest puta u svim starosnim grupama u odnosu na prošek populacije (up. u vezi sa ovim J.-P. Stossel, 1985).

Mogućnost ,,in vitro" oplodnje i transplantacija embriona koje se odnedavno koriste u medicinskoj praksi s pravom uznemiruju duhove. U javnosti se diskusija vodi pod temom „beba iz epruvete" koja dovodi do zablude. Ovaj „tehnološki napredak" u suštini se sastoji u tome „da se u prvih 48 do najviše 72 sata čovekovog embrionalnog razvoja, od oplodnje jajne ćelije do prvih podela ćelija, one izmeste iz jajovoda žene u laboratoriju (in vitro = u staklu). Potrebne jajne ćelije uzimaju se od žene operativnim zahvatom (aspiracija za asistiranu fer- tilizaciju). Pre toga se jajnici stimulišu hormonima kako bi proizveli više jajnih ćelija u jednom menstrualnom ciklusu (superovulacija). Jajne ćelije se oplođuju u rastvoru koji sadrži muške spermatozoide i gaje od četvrtog do osmog stadijuma ćelije. Onda se, ukoliko je njihov razvoj primetno normalan, prenose u matericu" (W, van den Daele, 1985, str. 17).

Polazna tačka za primenu ,,in vitro" oplodnje bila je velika želja neplodnih žena za decom. Do sada se ovaj tretman u većini klinika nudio isključivo bračnim parovima. Ovo ograničenje postaje sve više anahrono s obzirom na širenje van- bračnih životnih odnosa. Sa druge strane pnmena ove tehnologije oplodnje kod žena koje žive same vodi u potpuno nove tipove socijalnih odnosa, čije se posledice danas uopšte ne mogu sagledati. Ovde više nije reč o tipu majke koja ostaje sama posle razvoda, nego o željenom materinstvu bez oca, koje

350 Ulrih Bek

istorija do sada nije poznavala. Ovakvo materinstvo pretpostavlja donaciju muških spermatozoida van bilo kakvog partnerskog odnosa. U socijalnom smislu tako nastaju deca bez oca, čiji se roditelji redukuju samo na majku i na jednog anonimnog donatora sperme. Konačno, ovaj razvoj bi vodio ka zadržavanju biološkog i ukidanju socijalnog očinstva (pri čemu su isto tako potpuno nejasna socijalna pitanja genetskog očinstva: poreklo, nasledne osobine, prava na alimentaciju i nasledstvo itd.).

Druga lavina problema pokreće se kad se postavi prosto pitanje kako treba tretirati embrione pre implantacije. Kada se razvoj jednog embriona smatra „primetno normalnim" da može da se implantira u uterus? Do kog trenutka oplođene jajne ćelije još nisu nerođen ljudski život, od kada već jesu? ,,In vitro" oplodnja čini ljudske embrione dostupnim van tela žene i tako otvaraju široko polje tehničkih zahvata, od kojih se neki već mogu realizovati, a neki bi mogli daljim razvojima (isto, str. 19). Tako se po uzoru na već postojeće banke spermi, dubinski zamrznuti embrioni mogu skladištiti u odgovarajuće „banke embriona" i prodavati (?). Raspolaganje embrionima pruža nauci dugo očekivane „ogledne objekte" (jezik ovde zakazuje) za embriološka, imunološka i farmakološka istraživanja. „Embrioni" - ova reč označava početak ljudskog života - mogu se de- ljenjem umnožavati. Genetski identični blizanci koji tako nastaju mogu se koristiti za određivanje pola ili dijagnozu na- slednih ili drugih bolesti. Tu su polazišta za nove discipline i prakse: genetsko dijagnosticiranje i terapiju na embrionu,* sa

* U naučnim eksperimentima koji su mogući na takav način razvoj ,,in vitro" nije tehnički bezusiovno ograničen na stadijum u kome se obično odvija implementacija embriona u uterus. „Teorijski se kompletan embrionalni razvoj 'in vitro' može pokušati sa ciljem da se omogući prava beba iz epruvete. Embrionalne ćelije mogu da se iskoriste da se proizvodu 'himerc', hibridi sa blizancima drugih vrsta. Himere su naročito podesne za eksperimentalno ispitivanje embrionalnog razvoja. Konačno je zamislivo da se 'kloniraju' ljudski embrioni, na primer, zamenom jezgra embrionalne ćelije jezgrom ćelije neke druge osobe. Ovo je već uspelo kod miševa. Kod ljudi bi to moglo da služi stvaranju genetski identičnih potomaka ili odgajivanju embrionalnog tkiva, koje bi moglo da se koristiti kao materijal za transplantacije organa bez opasnosti od imune reakcije kod donatora ćelijskog jezgra. Uostalom, ovo je za sada samo puka fantazija" (isto, str. 21).


svim osnovnim pitanjima koja su sa tim povezana: Šta predstavlja jednu socijalno i etički „željenu", „korisnu", „zdravu" genetsku supstancu? Ko će sprovesti ovu - teško je i napisati - „kontrolu kvaliteta embriona" (Bräutigam, Mettler, 1985), s kojim pravom i na osnovu kojih merila? Šta se događa sa „ne-kvalitetnim embrionima" koji ne zadovoljavaju zahteve ovog prenatalnog „prijemnog ispita za svet"...????

Mnogi etički problemi koji nastaju ovim razvojem* u medicinskoj tehnologiji i drugim, koji ovde nisu pomenuti, i koji negiraju dosadašnje kulturne konstante, u međuvremenu se uviđaju i o njima se kompetentno diskutuje (up. i H. Jonas, 1984, R. Low, 1983).

Ovde će drugi aspekt doći u centar naše pažnje. Dosad je taj aspekt samo periferno dotican u diskusiji. To je analiza „progresa" (u medicini) kao

prevrata životnih uslova u društvu bez pristanka javnosti. Kako je moguće da se sve ovo događa i da tek naknadno

kritička javnost mora da istražuje pitanja koja se odnose na posledice, ciljeve, opasnosti itd. od ove ne- primetne socijalne i kulturne revolucije nasuprot profesionalnom optimizmu male klike specijalista humane genetike, inače bez stvarnog uticaja, potpuno orijentisanih na

* Potpuno novi kompleks problema i konflikata - da izvučemo samo jedan dodatni primer - stvorila je i prenatalna dijagnostika i fetalna kirurgija", tj. mo-gućnost da se hirurški zahvati vrše na nastajućem detetu u majčinom telu. (Životni) interesi majke

i deteta se na laj način odvajaju već pre rođenja, dok su oni još telesno povezani. Sa dijagnostičkim i hirurškim mogućnostima definicija bolesti proširuje se na nerođeni život. Sasvim neovisno od svesti i volje onoga ko vrši zahvat i objekta tog zahvata, rizici zahvata i njegove posledice stvaraju kontradiktorna stanja opasnosti

352 Ulrih Bek

priroda i da se na nju utiče, da se proizvodi kultura, da se manipuliše okolinom i da se ograničenja prirodne evolucije nadomeste samostvorenim uslovima, to još ne može da nas zavara da se ovde otišlo u potpuno nove dimenzije. Priča o progresu pretpostavlja subjekat kome sve to treba na kraju da koristi. Oslobođeno mišljenje i delanje u kategorijama sprovodljivosti orijentiše se na suprotno, na objekat, na ovladavanje piirodom i na time omogućeno povećanje društvenih dobara. Ako se na taj način principi tehnološke sprovodljivosti i uobličavanja prošire na prirodne i kulturne uslove reprodukcije samih subjekata, onda će se u prividnom kontinuitetu poništiti osnove modela progresa. Idući za svojim interesima bourgeois uništava uslove postojanja za citovens, koji bi trebalo da drže demokratske konce razvoja u svojim rukama u skladu sa popularnom predstavom o podeli uloga u industrijskom društvu. Ispod ruke, ovladavanje prirodom svojom generalizacijom postaje tehničko ovladavanje subjektom u pravom smislu reči, iako kulturni standardi prosvećene subjektivnosti, kojoj je ovo ovladavanje prvobitno trebalo da služi, u stvari, više ne postoje.

Tajno opraštanje od jedne epohe ljudske istorije događa se sa druge strane bez potrebe da se savlada bilo kakva barijera u pogledu davanja saglasnosti. Dok u Saveznoj Republici Nemačkoj (i drugim zemljama) ekspertske komisije sastavljaju svoje završne izveštaje o mogućim i, u principu uzevši, nesagledivim posledicama ovog koraka - što znači da je još veoma daleko od političkih i zakonskih konsekvenci - rapidno raste broj dece proizvedene Jn vitro". U Saveznoj Republici Nemačkoj od 1978. do 1982. registrovano je preko 70 rađanja. Do početka 1984. već je bilo - samo u Saveznoj Republici Nemačkoj - preko 500 rađanja sa ukupno 600 dece. Klinike koje obavljaju ,,in vitro" oplodnju (između ostalih Erlangen, Kil, Libek) imaju duge liste čekanja. Medicina, dakle, na bazi strukture svoje delatnosti raspolaže besplatnom kartom za implementiranje i testiranje svojih „inovacija". Medicinari uvek mogu politikom svršenog čina da neutralizuju javnu kritiku i debatu o tome šta jedan istraživač srne a šta ne sme. Nema


sumnje da se time pokreću pitanja naučne etike. Ali takva pitanja samo sužavaju problem, poput pokušaja da se „moć monarhije" svede na „moral kraljevske kuće". Ovo postaje još jasnije kada se dovedu u vezu postupak i domet odlučivanja koje menja dmštvo u politici sa onim u subpolitici medicine.

Ono što bi u oblasti medicine uprkos svoj kritici i skepsi u pogledu progresa još uvek bilo moguće, čak po sebi razumljivo, bilo bi, ako bi se prenelo na zvaničnu politiku, ravno skandalu - jednostavno zbog implementirani a epohalnih fundamentalnih odluka u budućnost dmštva mimo parlamenta i javne sfere, čineći debatu o posledicama odluka njihovom nerealnom realizacijom u praksi. Nije ni potrebno da se kaže koliko zakazuje moralni kvalitet nauke. Shodno socijalnoj strukturi medicine u subpolitici medicine ne postoji parlament niti izvršni organi gde bi se unapred mogle istraživati posledice odluka. Nema čak ni socijalnog lokusa odlučivanja, a time ni čvrste odluke ili odluke koja bi se mogla načiniti čvrstom. Mora se imati pred očima činjenica da se u potpuno birokratizovanim, razvijenim demo- lcratijama Zapada sve i svašta sagledava kroz njihovu legalnost, pravnu nadležnost, demokratsku legitimnost, a da je u isto vreme moguće da se ponište osnove dosadašnjeg života i življenja, zaobilazeći pod olujom sveopšte vanparlamentarne kritike i vanparlamentamog skepticizma sve birokratske i demokratske kontrole odlučivanja.

Na taj način nastaje i održava se potpuna neravnoteža između eksternih diskusija i kontrola i interne definicijske moći medicinske prakse. Shodno svom položaju javna sfera i politika su uvek i nužno „neinformisani", bespomoćno hramlju za razvojem, misle u kategorijama moralnih i društvenih posledica, koje su strane mišljenju i radu medicinara. Ali najkarakteri- stičnije je to da oni nužno govore o nerealnom, o nečemu što još n,e može da se sagleda. Posledice eksternih tehnika oplodnje mogu se, međutim, izučavati sa empirijskom izvesnošću tek nakon njihove implementacije; pre toga sve ostaje na nivou spekulacije. Direktna implementacija na živom subjektu, koja sledi kriterijume i kategorije imanentne „medicinskom pro

354 Ulrih Bek

gresu", konfrontira se sa bojaznima i savetima u pogledu pravnih i društvenih posledica, čija spekulativna supstanca raste direktno proporcionalno sa dubinom zahvata u postojeće stanje kulturnih izvesnosti. Preneto na politiku to znači: savetovanje preko zakona dolazi posle primene. Obrazloženje: tek tada su sagledive posledice.

Interakcija efikasnosti i anonimnosti pojačava moć uobli- čavanja medicinske subpolitike. U njenoj oblasti je moguće prelaziti granice sa jednom samorazumljivošću čiji domet društvene promene sa jedne strane daleko prelazi radijus uticaja politike, a sa drage bi mogao da se realizuje u polju politike samo prolaskom kroz čistilište parlamentarnih debata. U tom smislu su klinika i parlament (odnosno vlada) sasvim poredivi, čak funkcionalno ela'ivalentni u pogledu uobličavanja i menjanja društvenih životnih uslova. Sa drage strane oni uopšte nisu ekvivalentni, pošto parlament ne raspolaže odlukama približnog dometa i komparativnim mogućnostima za njihovu direktnu implementaciju. Dok se osnove porodice, brak i partnerstvo razaraju kroz istraživanje i praksu u klinikama, parlament i vlada u isto vreme debatuju o „ključnim pitanjima" smanjenja troškova u zdravstvenom sistemu, orijentisanom na ograničavanje i izbegavanje, mada je u svakom slučaju jasno da su dobro zamišljeni planovi i njihova aktuelna realizacija dva potpuno različita sveta.

Suprotno ovome, u subpolitici medicine mogućnosti ne- osmišljenog i neplanskog prelaska granica leže u logici „progresa". čak je i ,,in vitro" oplodnja prvo isprobana na eksperimentima sa životinjama. Može se sporiti u vezi sa tim da li to treba dozvoliti. Izvesno je, međutim, da je jedna važna barijera pređena primenom ove tehnike na ljude. Ovaj rizik, koji uostalom nije rizik medicine, odnosno medicinara nego rizik buduće generacije, rizik svih nas, mogao je i može se sresti čisto imanentno u krugu medicinske prakse i u uslovima i potrebama (globalne) trke za reputaciju koja se tu odvija. Ovo samo izgleda da je centralni „etički" problem medicine i javno se percipira i diskutuje u ovim kategorijama, jer već postoji


socijalna struktura za implementaciju medicinskog znanja u praksu bez javne saglasnosti ili odluke koja virtuelno isključuje eksterne kontrole i konsultovanja.

Centralna razlika između politike i subpolitike može se formulisati i ovako: demokratski legitimna politika sa svojim sredstvima uticaja, koji se sastoje od prava, novca i informacije (na primer, za potrošače) raspolaže indirektnim izvorima moći, čiji dugi periodi realizovanja (implementacije) nude dodatne mogućnosti za kontrolisanje, korigovanje i slabljenje. Suprotno tome, subpolitika progresa uživa direktnost bez implementacije. U njoj su, takoreći, izvršna i zakonodavna vlast u rukama medicinskog istraživanja i prakse (ili ako se odnosi na industriju, u rukama menadžmenta). To je model nediferencirane punomoći za delatnost koja još ne poznaje podelu vlasti i u kojoj društvene ciljeve treba priznati pogođenima tek retrospektivno, kao sekundarne posledice koje su već postale stvarnost.

Ova struktura je, naravno, „najčistije" izražena u lekarskoj profesiji. Lekari nemaju ovu moć uobličavanja zahvaljujući svojoj posebnoj racionalnosti ili svojim uspesima u čuvanju dobra visoke vrednosti, „zdravlja". Ona je pre proizvod i izraz uspele profesionalizacije (na prelasku u XX vek) i kao odgovarajući granični slučaj istovremeno je od zajedničkog interesa za uslove nastajanja subpolitičke moći uobličavanja profesija (odnosno, u svojim „nepotpunim" formama poziva). Postoji nekoliko pretpostavki. Prvo, da jednoj profesionalnoj grupi uspe da institucionalno zaštiti svoj pristup istraživanju i na taj način za sebe otvori izvore inovacija. Drugo, ona mora da uspe da velikim delom (sa)odlučuje u pogledu normi i sadržaja obrazovanja novog naraštaja i na taj način osigura prenošenje pro-fesionalnih normi i standarda sledećoj generaciji. Treće, verovatno najvažnija i najređe savladana prepreka uzima se tek tamo gde se pojavljuje i praktična primenci razrađenih znanja i naučenih sposobnosti u profesionalno kontrolisanim organizacijama. Tek tada raspolaže jedna profesionalna grupa organizacijskim krovom pod kojim su objedinjeni istraživanje, obrazovanje i praksa. Samo u ovakvoj konstelaciji može supstan-

356 Ulrih Bek

cijelno orijentisana moć uobličavanja da se razvije i afirmiše bez neophodnosti za socijalnom saglasnošću. Paradigma ovog „profesionalnog kruga moći" jeste klinika. U njoj su na istorijski jedinstven način povezani svi izvori uticaja profesionalne subpolitike, međusobno se potvrđujući i afirmišući. Većina drugih profesionalnih grupa i udruženja ili ne kontrolišu istraživanje kao izvor inovacija (socijalni radnici, medicinske sestre), ili su principijelno odsečeni od primene svojih istraživačkih rezultata (društvene nauke), ili moraju da ih primenjuju pod neprofesionalnim, industrijskim standardima i kontrolama (tehničke nauke). Samo medicina poseduje u formi klinike organizacijsku strukturu, u kojoj razvoj i primena istraživačkih rezultata na pacijentu može da se obavlja i usavršava autonomno, u profesionalnoj režiji i u skladu sa vlastitim merilima i kategorijama, u izolaciji od spoljnih pitanja i spoljne kontrole.

Na taj način je medicina kao profesionalna sila sebi osigurala i izgradila jednu principijelnu prednost u odnosu na političke i javne pokušaje konsultovanja i intervenisanja. U svojim poljima prakse, kliničkoj dijagnostici i terapiji, ona nije samo kontrola inovativne moći nauke, nego je u isto vreme svoj vlastiti parlament i svoja vlastita vlada u domenima „medicinskog progresa". Čak „treća sila", pravosuđe, kada mora da odlučuje o „greškama u praksi", mora da se vrati na medicinski proizvedene i kontrolisane norme i uslove, o kojima shodno socijalnoj konstrukciji racionalnosti na kraju mogu samo da presude medicinari i niko dragi.

Ovo su uslovi pod kojima može da se vodi „politika svršenog čina" i proširuje na kulturne osnove života i smrti. Medicinska profesija se tako nalazi u poziciji da neutrališe kritike koje dolaze spolja, sumnje i diktate u vezi sa smislom i ko- risnošću medicinsko-terapeutskih usluga proizvodnjom „novih saznanja". Društvena očekivanja i standardi procenjivanja više nisu datosti, nego su „refleksivne" odnosne veličine, što znači da lekari treba delom da ih proizvedu i definišu u istraživanju, dijagnostici i terapiji, i stoga su promenljive. Ono što se društveno smatralo „zdravljem" i „bolešću" gubi u okvira tako


organizovanog monopola medicine svoj predodređen „prirodni" karakter i postaje veličina koja može da se proizvede unutar profesije, u medicinskom radu. „Život" i „smrt" po ovom stavu više nisu permanentne vrednosti i pojmovi, nedostupni ljudskom domašaju. Ono što se socijalno smatra i priznaje kao „život" i „smrt" postaje, pre svega, kontingentno u radu i kroz rad samih medicinara, mora se redefmisati sa svim nesagledivim implikacijama - naime, u pozadini i na osnovu situacija, problema i kriterijuma koje proizvode medicina i biologija. Stoga sledeći napretke u hirurgiji srca i mozga mora se ponovo odlučiti i odrediti da li neki čovek ,jeste" mrtav kad mozak zakaže ali srce još kuca, kad se rad njegovog srca još samo veštačld može održavati odgovarajućim komplikovanim aparatima, kad određene funkcije mozga ne rade (tako da je pacijent stalno „bez svesti", dok su druge telesne funkcije očuvane) itd.

Na osnovu genetskih mogućnosti ,,in vitro" oplodnje život više nije život, smrt više nije smrt. Prvobitno (relativno) jednoznačne osnovne kategorije i evidentne okolnosti čovekovog razumevanja sebe i sveta prevazidene su činjeničnim stanjima, koja medicina ne pitajući može da proizvodi i koja proizvodi, a koja potom postaju kontingentna i promenljiva. Permanentno se proizvode nove situacije, koje do sada nisu postojale u evoluciji, koje zahtevaju odluku i na koje se u medicinskoj praksi uvek unapred odgovaralo u korist (bar de- limično) istraživački orijentisane medicine. Matrice odlučivanja se čak politički i pravno mogu „savladati" samo na bazi medicinskih dijagnoza (izvesno, u saradnji sa drugim profesijama). Na taj način objektivizuje se medicinski pogled na stvari i proširuje sve dublje i šire u sve aspekte života i područja ljudske egzistencije. U sve većem broju oblasti delatnosti medicinski određena i oblikovana stvarnost postaje pretpostavka mišljenja i delanja. Nastaje medicinski oblikovano pravo, medicinski „potvrđene" radne tehnologije, ekološki podaci i norme ekološke zaštite, nutricione navike itd. Na taj način ne samo da spirala medicinskog uobličavanja i odlučivanja sve dublje zalazi u

358 Ulrih Bek

drugu realnost rizičnog društva, nego se stvara i nezasita glad za medicinom, tržište koje se permanentno širi za usluge medicinske profesije, koje se granaju po dubini i širini.

Profesionalna grupa kojoj je pošlo za rukom jedno takvo povezivanje nauke, obrazovanja i prakse ne raspolaže samo određenom „profesionalnom strategijom" da osigura tržište za svoje ponude - na primer, pravni monopol ili ekskluzivni pristup obrazovnim sadržajima, diplomama itd. (up. u vezi sa ovim U. Beck, M. Brater, Frankfurt, 1978). Pored toga ona poseduje, može se reći, zlatno tele koje na sve strane „bljuje" moguće tržišne strategije. Ovaj orgamzacijsko-profesionalm okvir ekvivalent je „refleksivne tržišne strategije", jer stavlja profesio-nalnu grupu u situaciju da proizvodi permanentno nove profesionalne strategije raspolažući kognitivnim razvojem u oblasti aktivnosti koje je monopolizovala. Dakle, ona je sposobna da profitira od samoproizvedenih rizika i položaja ugroženosti i da proširuje svoje vlastito područje delatnosti tehnoterapeutskim inovacijama koje se na njega odnose.

Ova profesionalna dominantnost medicine ne sme, međutim, da se pobrka ili izjednači sa ličnom moći lekara. Medicinska moć uobličavanja mnogo više se koristi u formi profesije i u nju je ugrađena jedna karakteristična barijera između privatnih interesa onih koji rade u profesiji i korišćenja i upražnjavanja političkih i društvenih funkcija. Policajac, sudija ili administrativni činovnik takode ne mogu da koriste njima data ovlašćenja poput princa u svom kraljevstvu u cilju povećanja svoje lične moći, ne samo zbog toga što ih u tome sprečavaju zakonski propisi, kontrole, pretpostavljeni. Om to ne mogu i zbog toga što je u samu formu profesije uglavljena jedna strukturalna mdiferentnost njihovih privatno-ekonomskih interesa (dohodak, karijera itd.) u odnosu na sadržinske ciljeve i sporedne efekte njihovog rada. Jedino su doktori odsečeni od dometa društvene transformacije svojih intervencija. One uopšte ne ulaze u njihov referencijalm horizont, u svakom slučaju se potiskuju u sporedne efekte medicinske prakse. Ono što je od primame važnosti za doktore jeste „medicinski progres", kako


se on interno definiše i kontroliše unutar profesije. Naravno, uspesi u ovoj dimenziji ne registruju se direktno nego se prevode u šanse u pogledu karijere, plate, poziciju u hijerarhiji. U tom smislu zaposleni doktor koji unapređuje istraživanja iz humane genetike je zavisnih kao svaki drugi zaposlen čovek. On može da bude otpušten, zamenjen, kontrolisan od drugih u pogledu „profesionalno konformnog" obavljanja svojih zadataka i subjekt je spoljnih direktiva i upravljanja (up. U. Beck, 1979).

Ovde se ispoljava druga karakteristika subpolitike koja je elaborirana na različite načine u različitim oblastima delatnosti. Dok u politici svest i uticaj mogu da se slažu, bar u principu, sa funkcijama i zadacima koji se vrše, u oblasti subpolitike sistematski se razilaze svest i stvarni efekat, društvena promena i uticaj. Drugim rečima: domet pokrenutih socijalnih promena ne mora ni u kom slučaju da bude u korelaciji sa odgovarajućim sticanjem moći, već može, obratno, da se poklapa sa (relativnim) odsustvom uticaja. Tako, relativno mala grupa istraživača i praktičara humane genetike nesvesno i neplanirano vrši prevrat društvenih odnosa u prividnoj liormalnosti svoje profesionalne prakse kao zaposlenih.

6. Dilema tehnološke politike

Sad se može reći da se opravdanost tehnoekonomske subpolitike izvodi iz legitimnosti političkog sistema, činjenica da se u političkom sistemu direktno ne odlučuje o razvoju ili primeni tehnologija teško da nailazi na kontroverze. Sporedne efekte, za koje ovde mora da se podeli odgovornost, ne izazivaju političari. Ipak, istraživačka politika kontroliše poluge fmansijske podrške i zakonodavno kanalisanje i prikrivanje neželjenih efekata. Odlučivanje o naučnotehnološkom razvoju i njegovoj ekonomskoj eksploataciji izmiče, međutim, domašaju istraživačke politike. U odnosu na državu industrija poseduje dvostruku prednost, autonomiju odluka o investicijama i monopol na primenu tehnologije. U rakama ekonomske subpolitike na

360 Ulrih Bek

laze se glavni konci procesa modernizacije u formi ekonomskog planiranja, ekonomskog prihoda (odnosno, rizika) i tehnološkog uobličavanja u samim preduzećima.

Podelom rada u strukturi moći modernizacije država višestruko kasni. Prvo, ona se bori da dosegne tehnološki razvoj o kome se odlučuje na drugom mestu. Uprkos svom njenom unapređivanju istraživanja njen uticaj na ciljeve tehnološkog razvoja ostaje sekundaran. Ni u jednom parlamentu se ne glasa o primem i razvoju mikroelektronike, genetskom inženjeringu i slično. U najboljem slučaju može se glasati o njenoj podršci u cilju osiguranja ekonomske budućnosti (i radnih mesta). Upravo bliska veza između odluka o tehnološkom razvoju i odluka o investiranju prisiljava industrije da iz konkurentskih razloga tajno kuju svoje planove. To ima za posledicu da odluke dođu na stolove političara i javne sfere tek kada su već donete.

Kad se odluke o tehnološkim razvojima jednom donesu pod plaštom investicionih odluka, one, naravno, znatno dobijaju na svom značaju i razvijaju ga. One dolaze sada na svet sa prisilom koje investicije imaju po sebi: moraju da prave novac. Fundamentalne primedbe ugrozile bi kapital (i, naravno, radna mesta). Onaj ko sada ukazuje na sporedne efekte šteti preduzećima koja su investirala svoju budućnost i budućnost svojih radnika u ove planove i time konačno ugrožava i ekonomsku politiku vlade. U ovome leži dvostruko ograničenje. Prvo, procena sporednih efekata vrši se pod pritiskom investicionih odluka, koje su donete sa ciljem da se ostvari profit.

Sa druge strane ovo olakšava činjenica da su, sa jedne strane, posledice ionako teško procenjive, dok sa drage strane državne kontramere zahtevaju dug put i dug period za svoje sprovođenje. Posledica ovoga je tipična situacija: „industrijski proizvedeni problemi sadašnjice, bazirani na jučerašnjim investicionim odlukama i prekjučerašnjim tehnološkim inovacijama naići će u najboljem slučaju sutra 11a kontramere koje će eventualno prekosutra biti efikasne" (M. Janicke, 1979, str. 33). U tom smislu se i politika specijalizira na legitimisanje posledica koje niti je izazvala niti može stvarno da izbegne. Shodno


modelu podele moći politika ostaje u dvostrukom smislu odgovorna za odluke koje se donesu u industriji. Pseudopolitička, industrijska „suverenost" tehnološkog razvoja poseduje samo pozajmljenu legitimnost. Nju politika neprestano mora da uspostavlja u očima javne sfere koja je postala kritična. Potreba za političkom legitimnošću odluka koje nisu donete pojačava politička i oficijelna odgovornost za sporedne efekte. Podela rada, dakle, ostavlja industrije sa primarnom moći odlučivanja ali bez odgovornosti za sporedne efekte, dok politici pada u zadatak da demokratski legitimiše odluke koje ona nije donela i da ih „zabašuri" u pogledu njihovih sporednih posledica.

U isto vreme demonstriranje sporednih efekata (bar u nekoj ranoj fazi) dolazi u koliziju sa ekonomskim i ekonomsko-po- litičkim interesima, koji su investirani u utrti put tehnološkog razvoja. Što više rastu sporedne posledice (odnosno senzibilitet javnosti za njih) i što je veći interes za ekonomski uspon (i zbog masovne nezaposlenosti), to su sve uži prostori delovanja za tehnološku politiku, koja zapada u žrvanj kritike javnosti i ekonomsko-političkih prioriteta.

Rasterećenje ovde nudi model progresa. „Progres" se može shvatiti kao legitimna društvena promena bez političkodemo- kratske legitimnosti. Vera u progres zamenjuje glasanje. Šta- više, ona je zamena za pitanja, neka vrsta dogovora unapred za ciljeve i posledice, koji ostaju nepoznati i neimenovani. Progres je kao neispisan list političkog programa od kojeg se zahteva paušalna saglasnost, kao da je to zemaljski put u nebo. Fundamentalni zahtevi demokratije naglavačke su okrenuti u modelu progresa. Već činjenica da smo u progresu suočeni sa društvenom promenom zahteva retrospelctivno osvetljavanje. Ofici-jelno je u pitanju uvek nešto sasvim drugačije i uvek isto: ekonomski prioriteti, konkurencija na svetskom tržištu, radna mesta. Društvena promena odvija se samo u izmeštenoj formi. Progres je inverzija racionalnog delovanja kao „procesa racionalizacije". To je kontinuirano menjanje društva u nepoznato, bez programa i glasanja. Pretpostavljamo da će se stvari dobro odvijati, da se na kraju ipak sve što smo mi pokrenuli preko nas

362 Ulrih Bek

može da okrene u progresivnost. Ali, već pitanja „kuda" i „čemu" imaju u sebi nečeg jeretičkog. Saglasnost bez znanja o „čemu" jeste pretpostavka. Sve ostalo je jeres.

Postaje jasna „kontramoderna" vere u progres. Ona je neka vrsta sekularne religije moderne. Za nju važe sva obeležja religioznog verovanja, kao što su vera u nepoznato, neviđeno, neuhvatljivo ili vera u nečiji bolji sud, ne znajući ni put ni „kako". Vera u progres je samopoverenje moderne u svoju sopstvenu tehnologiju koja je postala kreativna snaga. Proizvodne snage i oni koji ih razvijaju i upravljaju njima - nauka i ekonomija - zauzeli su mesto boga i crkve.

Fascinacija koju je supstitut boga, progres, izazvao kod ljudi u epohi industrijskog društva sve više iznenađuje što se bliže posmatra njegova i suviše svetovna konstrukcija. Ne-nadležnosti nauke odgovara implicitna nadležnost industrija i puka legitimaciona nadležnost politike. „Progres" je društvena promena, institucionalizovana u položaj ne-nadležnosti. Ali je proizvedena sudbonosnost vere u jedan apsolutni imperativ, preobra- žene u progres. „Bezvlašće sporednih efekata" odgovara državnoj politici, koja može samo da da blagoslov donetim odlukama, ekonomiji koja pušta društvene konsekvence u latentnost sve skupljih faktora, i nauci koja uvodi proces mirne savesti u pogledu teorijskog podešavanja i željom da ništa ne zna o konsekvencama. Gde vera u progres postaje tradicija progresa koja razara modernu kao što ju je stvorila, ne-politika tehnoekonomskog razvoja pretvara se u subpolitiku koja je obavezna da se legitimiše.

7. Subpolitika industrijske racionalizacije

U funkcionalističkim i neomarksističkim analizama, kao i onim sociologije organizacija još uvek se misli u kategorijama „izvesnosti" velike organizacije i hijerarhije, tejlorizma i krize, koje već dugo podrivaju industrijski razvoji i razvojne mogućnosti u preduzećima. Sa mogućnostima racionalizacije za


hvaljujući mikroelektromci i drugim informacionim tehnologijama, sa pitanjima zaštite čovekove okoline i politizovanjem rizika neizvesnost se uvukla u katedrale ekonomskih dogmi. Upravo ono što je još donedavno izgledalo solidno i na šta se pozivalo postaje nestabilno: vremenske, prostome i pravne standardizacije dohodovnog rada (o ovome vidi detaljno u Šestom odeljku); hijerarhija moći velikih organizacija. Mo-gućnosti racionalizacije ne drže se više dosadašnjih šema i odnosa. One prelaze stroge granice odeljenja, preduzeća i sektora; struktura proizvodnih sektora elektronski se može na drugi način umrežiti; tehnički proizvodni sistemi mogu se menjati nezavisno od struktura ljudskog rada; predstave o rentabilnosti ponovo oživljavaju imajući u vidu tržišno uslovljene zahteve u pogledu fleksibilnosti, ekološkog morala i politizacije proizvodnih uslova; a novi oblici „fleksibilne specijalizacije" (Piore i Zabel/Piore und Sabel) efikasna su konkurencija starini „okeansknn putovanjima" masovne proizvodnje.

Ovaj suficit mogućnosti za promeni! struktura ni u kom slučaju ne mora odmah, odjednom ili u bliskoj budućnosti, da se promeni kao deo politike preduzeća. A ipak je ova zbrka oko budućeg kursa ekonomskog razvoja u spletu uticaja ekologije, novih tehnologija i transformisane političke kulture već danas izmenila situaciju. „U prosperitetnim pedesetim i šezdesetim bilo je još moguće da se relativno precizno predvidi razvoj nacionalnih ekonomija. Danas više nije moguće da se predvidi čak ni promena pravca ekonomskih indikatora iz jednog u drugi mesec. Zbog nesigurnosti u pogledu promena u nacionalnim ekonomijama nastaje zbrka u izgledima individualnih prodajnih tržišta. Menadžment nije siguran šta treba proizvoditi i koje tehnologije treba za to primeniti. On čak nije siguran kako treba raspodeliti autoritet i nadležnost unutar preduzeća. Svako ko razgovara sa industrijalcem ili čita privrednu štampu, verovatno će doći do zaključka da mnoga preduzeća, čak bez mešanja države, imaju poteškoće sa planiranjem opsežne strategije za budućnost" (M. J. Piore, C. F. Sabel, 1985, str. 22).

364 Ulrih Bek

Naravno, rizici i nesigurnosti su jedan „kvaziprirodan" konstitutivni elemenat privrednog delanja. Međutim, sadašnja konfuzija pokazuje nove crte. Ona se „sasvim jasno razlikuje od svetske ekonomske krize tridesetih godina. Tada su se fašisti, komunisti i kapitalisti širom sveta trudili da se ugledaju na tehnološki primer jedne zemlje, Sjedinjenih Američkih Država. Ironija je da u ono vreme - kada se društvo u celini činilo kao izuzetno lomno i promenljivo - niko nije bio voljan da posumnja u one iste principe industrijske organizacije, koji se danas pojavljuju kao krajnje sporni. Sadašnja zbrka u vezi sa tim koje tehnologije, tržišta i hijerarhije treba organizovati, vidljiv je znak sloma presudnih, ali slabo shvaćenih elemenata dobro poznatog sistema ekonomskog razvoja" (isto, str. 22 i si.).

Domet društvenih promena u preduzećima i industrijama koje postaju moguće zahvaljujući mikroelelctronici jeste znatan. Strukturalna nezaposlenost predstavlja jednu veliku opasnost, ali je ipak samo intenziviranje onoga što odgovara kriterijumima dosadašnjih kategorija za opažanje problema. Srednjoročno bi isto tako trebalo da bude važno da upotreba mi- krokompjutera i mikroprocesora falsifikuje tradicionalne organizacijske premise ekonomskog sistema. Strože gledano, mikroelektronika uvodi jedan stupanj tehnološkog razvoja, koji tehnički osporava mit o tehnološkom determinizmu. Sa jedne strane, kompjuteri i kontrolni uređaji mogu se programirati, što znači da su funkcionalni za najširi spektar ciljeva, problema i situacija. Dakle, tehnologija više ne propisuje kako ona u detalje treba da se koristi; ali, upravo obratno, to može i mora da se pohrani u tehnologiju. Do sada postojeće legitimne mogućnosti za oblikovanje socijalnih struktura u skladu sa „objektivnim tehničkim ograničenjima" se smanjuju ili čak obrću. Mora se znati koji se tip socijalne organizacije u njenim ho-rizontalnim i hijerarhijskim dimenzijama želi da bi uopšte mogle da se koriste mogućnosti umrežavanja za elektronsko upravljanje i informacione tehnologije. Sa druge strane, mikroelektronika omogućava odvajanje radnih i proizvodnih pro


cesa. To znači da sistem ljudskog rada i sistem tehničke proizvodnje mogu da variraju nezavisno jedan od drugog (up. Zu- kunftsperspektiven gesellschaftlicher Entwicklung, Kommis- sionsbericht, 1983, str. 167 i dr.).

U svim dimenzijama i na svim nivoima organizacije moguće su nove matrice - preko granica odeljenja, preduzeća i sektora. Osnovna premisa dosadašnjeg industrijskog sistema da je kooperacija prostorno vezana u jednu „organizacijsku strukturu" koja služi tom cilju, gubi tehničku bazu svoje nužnosti. Ali ovim se, takoreći, zamenjuje „temelj" na kojem su se bazirale tradicionalne predstave i teorije o organizaciji. Prostori za organizacijske varijacije, koje se na ovaj način otvaraju, ne mogu se danas čak ni zamisliti. Jedan od razloga je i taj što se one sigurno neće iscrpsti preko noći. Mi se nalazimo na početku jedne eksperimentalne faze organizacijskog planiranja, koja ni u kom slučaju ne zaostaje za pritiskom da se isprobaju novi načini življenja u privatnoj sferi. Važno je da se pravilno praćene dimenzije. Model primarne racionalizacije, koji je obe- ležen promenama u kategorijama radnog mesta, kvalifikacije i tehničkog sistema istiskuju refleksivne racionalizacije drugog stepena, koje su uperene na premise i konstante dosadašnje promene. Prostore koji nastaju za organizacijsko uobličavanje mogu na odgovarajući način da okruže tradicionalno važeći vodeći principi industrijskog društva, između ostalog, „paradigma preduzeća", „šemci proizvodnih sektora", prinuda na masovnu potrošnju.

U diskusiji o socijalnim posledicama mikroelektronike još uvek u istraživanju i javnoj sferi preovlađuje jedno određeno gledište. Pita se i istražuje da li u konačnom zbira radna mesta otpadaju ili ne, kako se menjaju Icvaliftkacije i njihove hijerarhije, da li nastaju nove profesije a stare postaju suvišne itd. Ljudi razmišljaju u kategorijama starog dobrog industrijskog društva i uopšte ne mogu da zamisle da se njime više ne mogu obuhvatiti nastajuće „moguće stvarnosti". Dosta često takva istraživanja izdaju neku vrstu „biltena o prestanku opasnosti": radna mesta i kvalifikacije menjaće se u očekivanim okvirima.

366 Ulrih Bek

Pri tom su kategorije preduzeća i odeljenja, dodeljivanja radnog i proizvodnog sistema itd. konstantno postavljene u ovom procesu. Ali specifičan potencijal „inteligentne" elektronike za racionalizaciju, koja tek postepeno postaje vidljiva, upada upravo između ovih rastera, u kojima misli i istražuje industrijsko društvo. Suočeni smo sa „racionalizacijama sistema" koje omogućavaju da naizgled ultrastabilne organizacione granice unutar i između preduzeća, odeljenja sektora itd. postanu takve da mogu da se oblikuju. Karakteristika predstojećih talasa racionalizacije jeste i njihov potencijal za prelaženje granica i menjanja granica. Na redu su paradigma preduzeća i njeno stavljanje u sektorsku strukturu: struktura odeljenja u preduzećima, interakcija kooperacije i tehnike, koegzistencija radnih organizacija - ne obazirući se na činjenicu da mogu da se automatizuju čitave funkcionalne oblasti (na primer, u otpremanju ali isto tako u upravi), da mogu da se sažmu u banke podataka i da se čak direktno elektronski povežu sa potrošačima. U ovome se krije i važna mogućnost za politiku preduzeća, da može da menja organizacijsko ustrojstvo pri (isprva) konstantnoj strukturi radnih mesta. Intra i interorganizacijska struktura može, takoreći, da se menja pod (sada apstraktnijim) krovom preduzeća preko radnih mesta, zaobilazeći na taj način sindikate (up. u vezi sa ovim Altmann i dr., 1986).

„Organizacijske konfiguracije", koje mogu da se proizvedu na taj način, nisu tako „preopterećene ljudima", sastoje se od manjih elemenata, koji mogu da se međusobno kombinuju pod određenim okolnostima, u različitim vremenima, na potpuno različit način. Svaki pojedini „organizacioni elemenat" potom eventualno ima svoje sopstvene veze sa spoljnim svetom i vodi svoju vlastitu „spoljnu politiku organizacije", specifičnu za njegovu funkciju. Dati ciljevi mogu se slediti, a da se u svemu ne mora unapred konsultovati centrala - dogod se određeni efekti mogu držati pod kontrolom (na primer, profitabilnost, brza adaptiranja na izmenjene tržišne uslove, vođenje računa o di- verzifikaciji tržišta). „Vlast", koja je bila organizovana u velikim industrijskim preduzećima i birokratiji kao komandni


poredak koji je direktno mogao da se socijalno oseti, ovde se u neku ruku delegira ujedinjenim proizvodnim principima i proizvodnim efektima. Nastaju sistemi u kojima opažljivi „vladari" postaju retkost. Namesto naredbe i poslušnosti dolazi elektronski kontrolisana „samokoordinacija" „funkcionalnih elemenata" pod pretpostavljenim i utoliko striktnije sprovodljivim principima efikasnosti. U ovom smislu će sigurno u dogledno vreme postojati „transparentua organizacija" u pogledu kontrole rada i personalne politike, ali verovatno sa efektom da ovu promenu forme kontrolnih mehanizama prati horizontalno osa-

mostaljivanje organizacija u odnosima subordinacije, subsida- cije i kooperacije.

Mikroelektronska metamorfoza kontrolne strukture učiniće upravljanje i monopolizaciju informacionih tokova centralnim problemom u „industrijama budućnosti". Ne samo da bi tako zaposleni mogli da postanu „transparentni" za preduzeća (me- nadžment), nego bi i preduzeća mogla da postanu „transpa- rentna" za zaposlene i za zamteresovanu sredinu. Onoliko koliko se naruši lokalizacija proizvodnje, toliko informacija postaje centralno sredstvo koje omogućava povezanost i koherentnost proizvodne jedinice. Pitanje ko, kako, na koji način, po kom redosledu dobija informacije o kome, čemu i u koju svrhu time dobija ključni značaj. Nije teško predvideti da će u budućim raspravama o poslovanju ove borbe za vlast u pogledu raspodele i

koeficijenta raspodele informacionih tokova postati važan izvor sukoba. Ovaj značaj još više se ističe činjenicom da kao rezultat decentralizovanja proizvodnje nakon legalnog vlasništva diferencira i faktičko raspolaganje nad sredstvima za proizvodnju, a kontrola proizvodnog procesa velikim delom počinje da visi o tankim nitima raspolaganja informacijama i informacionim mrežama.

Ograničenja koja i dalje postoje u pogledu koncentracije i centralizacije mogla bi se oblikovati i organizovati na nov način, uz pomoć telekomunikacija. Tačno je da je moderna upućena na koncentrisanje odlučivanja i veoma kompleksne mogućnosti usaglašavanja za izvršavanje svojih zadataka i

368 Ulrih Bek

funkcija. Ali oni ne moraju da se odvijaju u formi džinovskih organizacija. Mogu da se delegiraju uz pomoć informacione tehnologije, obrade u decentralizovanim mrežama podataka, informacija i organizacija i pruže (polu)automatsldm uslugama u direktnoj „interaktivnoj saradnji" sa primaocima, kao što je to već danas slučaj kod automatizovanih šaltera u bankama.

Ali tako nastaje potpuno nova vrsta trenda, koji je kontradiktoran konvencionalnim pojmovima. Koncentraciju poda- tnka i informacija prati razgradivanje hijerarhijski orgamzo- \anih megabirokratija i upravnih aparata, baziranih na podeli rada. Centralizacija funkcija i informacija prepliće se sa debi- rokratizacijom. Postaju moguće koncentracija nadležnosti odlučivanja i decentralizacija radnih organizacija i uslužnih delatnosti. Neutralan u pogledu udaljenosti, „srednji" nivo birokratskih organizacija (u upravnom aparatu, u sektoru usluga, u proizvodnoj sferi) utapa se preko ekrana u „direktnu" inter -akciju, koju omogućava informaciona tehnologija. Veliki broj zadataka socijalne države i državne uprave - ali takođe i službe za savetovanje kupaca, posredne trgovine i servisa za opravku - mogu se transformisati u neku vrstu „elektronske samousluge", makar samo u smislu da elektronskim sredstvima ovaj „haos administracije" u opredmećenoj formi direktno prenese „puno- letnom građaninu". U svim ovim slučajevima osoba koja je ovlašćena za neki rad više nije u interakciji sa nekim administrativnim službenikom, savetnikom za kupce itd., već bira željeni tretman, uslugu ili ovlašćenje shodno proceduri, čija pravila može sam elektronski da ispita. Moguće je da ovo opredmećenje podataka preko informacionih tehnologija nije moguće, smisleno ili socijalno izvodljivo za neke centralne oblasti usluga. Ali kod jedne široke oblasti rutinskih aktivnosti to nije slučaj, tako da će se već u bliskoj budućnosti veliki deo administrativne i uslužne rutine odvijati na ovaj način - štedeći troškove za personal.

Dve druge organizacijske premise pokazane su u ovim poluempirijskini predviđanjima trenda, poluprojektivnim zaključcima, zajedno sa paradigmom preduzeća i sektorskom struktu-


rom: sa jedne strane šema proizvodnih sektora, sa druge bazična pretpostavka da mdustrijsko-kapitalistički način proizvodnje dugoročno nužno mora da prati norme i forme masovne proizvodnje. Već danas se može predvideti da predstojeći procesi racionalizacije imaju za cilj sektorsku strukturu kao takvu. Ono šta nastaje nije ni industrijska ni porodična proizvodnja, ni sektor usluga ni informativni sektor. To je nešto treće, gubljenje ili neutralizovanje granica u kombinatomim i kooperativnim formama koje prevazilaze sektore, za čije posebnosti i probleme tek treba da razvijemo pojmovni i empirijski senzibilitet.

Već preko samouslužnih radnji, naročito preko automatskih šaltera banaka i usluga koje se pružaju preko ekrana (ali isto tako preko građanskih inicijativa, grupa koje se organizuju za pružanje samopomoći itd.) vrši se preraspodela posla preko granica proizvodnih sektora. U isto vreme se radna snaga potrošača mobiliše mimo tržišta rada i integriše u komercijalno organizovani proizvodni proces. Sa jedne strane je ovo uključivanje neplaćenog rada potrošača sigurno deo računice slobodnog tržišta za smanjenje platnih i proizvodnih troškova. Sa druge strane na šavovima automatizacije nastaju zone ukrštanja, koje se ne mogu shvatiti ni kao usluga ni kao samopomoć. Automati omogućavaju, na primer, bankama da se preko banko- mata plaćeni šalterski rad delegira komitentima, koji se „namiruju" pristupom u svoje račune u bilo koje vreme. U preraspodelama između proizvodnje, usluga i potrošnje, koje je omogućila tehnologija i koje su društveno poželjne, postoji jedan deo rafiniranog samoukidanja tržišta, za šta ekonomisti, zakleti u principe tržišnog društva, nemaju razumevanja. Danas se često govori o „radu na crno", „sivoj ekonomiji" itd. Ali se pri tom većinom ne shvata da se rad na cmo širi ne samo van nego unutar tržišno određene industrijske proizvodnje i proizvodnje uslužnog sektora. Talas automatizacije preko mikroelektronike proizvodi hibridne forme između plaćenog i neplaćenog rada, u kojima se smanjuje proporcija tržišno određenog rada, a raste proporcija neplaćenog rada potrošača. Talas automatizacije u sektoru usluga može se shvatiti kao transfer rada iz proizvodnje

370 Ulrih Bek

u potrošnju, od specijaliste do opšte publike, od kompenzacije u samoparticipaciju.

Kako se povećavaju nesigurnost i rizici, raste interes preduzeća za fleksibilnost - zahtev koji je, doduše, uvek postojao, ali danas dobij a kompetitivnu urgentnost s obzirom na prožimanje političke kulture i tehničkog razvoja sa jedne strane i mogućnosti elektronskog organizovanja rada, razvoja u proizvodnji i tržišnim fluktuacijama sa druge strane. Organizacione pretpostavke standardizovane masovne proizvodnje počinju dci se krnje. Ovaj model prvobitne proizvodnje u industrijskom društvu još uvek zadržava svoje sfere primenjivanja (na primer, duge serije gotovih proizvoda u industriji cigareta, tekstila, sijalica i prehrambenoj industriji), ali ga ipak dopunjuju i potiskuju novi tipovi hibnda, masovno proizvedenih i m- dividualizovanih proizvoda, kao što se delom već može videti u elektronskoj industriji, kod određenih automobilskih firmi i u komunikacijama. Sledeći modularni princip ovde se proizvode i nude različita spajanja, različite kombinacije. Podešavanje preduzeća na afestandardizaciju tržišta i na internu proizvodnu diverzifikaciju, kao i prateći zahtevi za brza organizaciona podešavanja imajući u vidu tržišta koja su zasićena ili izmenjena zahvaljujući identifikovanju rizika itd., ili se ne mogu ili se mogu postići veoma teško i uz visoke troškove sa tradicionalno krutom organizacijom preduzeća. Ovakve vrste promena moraju se sprovođiti uvek od vrha nadole, uz veliki utošak vremena, prema planu i u obliku naredbi (protiv otpora). Međutim, u mobilnim, labavim i fluidnim organizacionim mrežama ove promenljive adaptacione radnje mogu se, takoreći, inkorporirati u strukturu. Ali time borba između masovne i zanatske proizvodnje, o kojoj je istorija već rekla svoju završnu reč, počinje novu istorijsku rundu. Pobeda masovne proizvodnje, prezentirana kao večna, mogla bi se revidirati novim formama „fleksibilne specijalizacije" na bazi kompjuterski kon- trolisanih proizvoda, u malim serijama, uz veliku količinu inovacija (up. Piore/Sabel, 1985).


Era fabrike, „katedrale industrijskog doba", verovatno nije došla do kraja, ali je prekinut njen monopol na budućnost. Ove džinovske hijerarhijske organizacije, pod diktatima ritma mašina, mogle bi biti prikladne za proizvodnju uvek istih proizvoda i donošenje uvek istih odluka u relativno stabilnom industrijskom okruženju. Ali, one iz mnogih razloga - upo- trebimo reč iz jezika koji je rastao sa ovim organizacijama - postaju „disfunkcionalne". Više nisu u skladu sa zahtevima jednog individualizovanog društva, u kome razvoj vlastitog Ja zahvata i svet rada. Kao „organizacijski kolosi" oni nisu u sta nju da fleksibilno reaguju na samorevolucionarne tehnologije koje se rapidno menjaju, na proizvodne varijacije i na politi čko-lculturno uslovljene tržišne fluktuacije u javnoj sferi, koja je postala senzibilna na rizike i razaranja. Masovni proizvodi ovih organizacija više ne zadovoljavaju prefmjenu potrebu parcijalnih tržišta koja nastavljaju da se cepaju. One isto tako nisu u stanju da na odgovarajući način koriste veliki pronalazački dar najmodernijih tehnologija za „individualizaciju" proizvoda i usluga.

Presudna tačka jeste da ovo okretanje od „džinovskih organizacija" sa njihovim prinudama na standardizaciju, komandnim porecima itd. nije u koliziji sa osnovnim principima industrijske proizvodnje - maksimizacijom profita, vlasničkim odnosima, vladajućim interesima - nego ga oni čak forsiraju.

Čak i kada svi pomenuti „stubovi" industrijskog društva - paradigma preduzeća, šema proizvodnih sektora, forma masovne proizvodnje, vremenske, prostorne i pravne standardizacije dohodovnog rada - ne slabe i ne ukidaju se sve odjednom i u potpunosti, još uvek ostaje sistemska promena rada i proizvodnje, koja stavlja prinudnu jedinicu organizacijskih formi ekonomije i kapitalizma u industrijskom društvu, prividno primenljivu u svakoj budućnosti, u njegov relativni kontekst kao istorijski prolaznu prelaznu fazu u trajanju od oko sto godina.

Ovaj razvoj - ako uopšte dode do njega - izazvaće proleće na „Antarktiku" funkcionalnosocioloških i (neo)marksističkih

372 Ulrih Bek

organizacijskih premisa. Naizgled čvrsta očekivanja u pogledu promene industrijskog rada okreću se naglavačke:* naravno, ne kao novo izdanje zakonite evolucije organizacijskih formi sa prividnom unutarnjom superiornošću na putu ka kapitalističkom privrednom uspehu, nego kao proizvod borbi i odluka o formama rada, organizovanja i poslovanja. Da se pri tom uvek, pre svega, radi o moći u proizvodnji i na tržištu rada, pretpostavkama i pravilima za njeno upražnjavanje, jasno je kao na dlanu. Kao rezultat otvaranja prostora za subpolitičko organi- zovanje u toku procesa operativne reorganizacije politizuje se socijalna struktura preduzeća. Manje u smislu da dolazi do novog izdanja klasnih borbi, a više u smislu da se može oblikovati prividno „jedan put" industrijske proizvodnje, žrtvujući svoju organizacijsku uniformnost, destandardizujući se i plu- ralizujući. U raspravama između menadžmenta, radničkog saveta, sindikata i običnih radnika narednih godina će na dnevnom redu biti odluke o alternativnim modelima radnih odnosa. Grubo rečeno, radi se o jednom koraku u pravcu „demokratskog socijalizma svakodnevnog života" na bazi konstantnih vlasničkih odnosa ili koraku u suprotnom (autoritarnom - prim. prev.) smeru (pri tom ono što je karakteristično možda čak leži u činjenici, da se ove dve mogućnosti više ne isključuju, pošto se pojmovi u kojima su formulisane više ne primenjuju). Bitno je da se od preduzeća do preduzeća, od sektora do sektora mogu

* Ovo se odnosi, na primer, na „funkcionalnu neophodnost" rasparčanog indu strijskog rada. Kao što je

poznato, ona je našla svog proroka u Tejloru, koji ju je zaogrnuo aurom „naučnog upravljanja u

organizacijama". Čak su i marksistički kritičari tejlorizima duboko ubeđeni u imanentnu sistemsku

neophodnost ove „filozofije organizacije rada" Oni kritikuju nastajuće obesmišljene, otuđene forme rada;

međutim, oni, što je paradoksalno, u isto vreme brane njihov „realizam" od „naivnog utopizma",

pokušavajući da probiju ovu tejlorističku „magiju neophodnosti" i potpuno iscrpu ovde i sada postojeće

prostore za „humanije" organizacije rada. Ili nešto preciznije, marksistički kritičan tejlorizma postali su u

međuvremenu i njeni najrezolutnji pobornici. Oni previđaju, zaslepljeni totalnom probojnom snagom

kapitalizma, da tamo gde još cveta ili ponovo cveta tejlorizam - što je slučaj n a previše mesta - to ni u

kom slučaju ne može da se interpretira kao potvrda vladajuće sistemske neophodnosti. Pre će biti da je to

izraz nesalomljive snage menadžerske elite, čiji tejloristički monopolski zahtev, koji istorijski zastareva,

oni implicitno pomažu da se stabilizuje.


propagirati i testirati različiti modeli i politike. Čak može da dode do promena modnih tendencija politike rada, u kojima jednom preovlađuje ovaj, drugi put onaj koncept. Ukupno uzevši, tendencija u pogledu pluralizacije formi života proširuje se na proizvodnu sferu. Dolazi do pluralizacije miljea i formi rada, u kojima se takmiče više „konzervativne" i „socijalističke" i više „ruralne" i „urbane" varijante.

To znači da operativna aktivnost pada pod do sada nepoznatu količinu pritiska u pogledu legitimnosti. Ona stiče jednu novu političku i moralnu dimenziju, koja je po svojoj suštini izgledala neprikladna za ekonomsku aktivnost. Ova moralizacija industrijske proizvodnje, koja odražava i zavisnost preduzeća od političke kulture u kojoj ona proizvode, mogla bi da postane jedan od najinteresantnijih razvoja narednih godina. Ona se ne bazira samo na jednom eksternom moralnom pritisku, nego i na intenzitetu i efikasnosti sa kojima se u međuvremenu orgamzuju suprotni interesi (takođe interesi društvenih pokreta), na umešnosti prezentovanja svojih interesa i gledišta javnosti koja postaje senzibilnija, na tržišnom značaju definisanja rizika i na međusobnoj konkurenciji preduzeća, gde problemi legitimnosti jedne strane postaju prednosti druge strane. Na izvestan način javnost stiče uticaj na preduzeća u toku „zatezanja zavrtnja legitimnosti". Organizacijska moć preduzeća time se ne ukida, ali joj se oduzima njena „apriorna" objektivnost, neophodnost i karakteristika opšte korisnosti. Ukratko, ona postaje sufipolitika.

Ovaj razvoj je ono što mora da se shvati. Tehnoekonomska aktivnost ostaje zaštićena od zahteva za demokratskim legi- timisanjem zahvaljujući svom vlastitom ustrojstvu. Ali u isto vreme ona gubi svoj karakter ne-politike. Ona nije ni politika ni ne-politika, nego nešto treće - ekonomski vođena aktivnost radi postizanja interesa, koja je sa jedne strane nestajanjem latentnosti rizika očigledno dostigla domet menjanja društva, a sa druge izgubila fasade svoje objektivne neophodnosti u pluralizmu svojih odluka i revizija odluka. Svuda iskrsavaju riskantne posledice i druga moguća stanja. U istoj meri se

374 Ulrih Bek

pojavljuje jednostrani interesni odnos operativnih analiza. Gde god je moguće više odluka sa sasvim različitim implikacijama za različite pogođene strane ili za opštu publiku, poslovna aktivnost u svim svojim pojedinostima (do tehničkih proizvodnih detalja i metoda obračunavanja troškova) postaje u principu sposobna za javnu optužbu i time obavezna u pogledu legitimnosti. I poslovna aktivnost stoga postaje diskurzivna - ili trpi gubitke na tržištu. Nije samo pakovanje, nego su i argumenti od sada deo osnovnih pretpostavki za samopotvrđivanje na tržištu. Može se čak reći da je optimizam Adama Smita, kako se u tržišno zavisnom delanju vlastiti interes i opšte dobro eo ipso poklapaju, proizvođenjem rizika i dostupnošću odluka u pogledu oblikovanja proizvodnje istorijski skinut s dnevnog reda. Ovde se odražavaju i pomenute promene u političkoj kulturi. Uticajem različitih centara subpolitike - medijska javnost, građanske inicijative, novi društveni pokreti, kritički inženjeri i sudije - operativne odluke i proizvodne metode mogu se munjevito javno optužiti i prisiliti pod bičem tržišnih gubitaka na davanje «e-ekonomske diskurzivne legitimnosti njihovim merama.

Iako se ovo danas još ne javlja ili tek počinje da se javlja (na primer, u raspravama sa hemijskom industrijom, koja se u međuvremenu oseća prisiljenom da, jako ulepšavajući stvari, odgovori na javne optužbe), u tome se još jednom reflektuje masovna nezaposlenost, oslobađanja i tržišne šanse, ukoliko se ponude korporacijama. U tom pogledu efekat alternativne političke kulture na tehnoekonomske procese odlučivanja u preduzećima ostaje skriven u apstraktnom primatu ekonomskog uspona.

8. Rezime i perspektiva: scenariji moguće budućnosti

Moderna religija progresa, ma kako bila kontradiktorna, imala je svoju epohu i još uvek postoji u onim oblastima gde njena obećanja nailaze na uslove koji sprečavaju njihovo


ispunjenje. To su bili i jesu evidentna materijalna beda, nedovoljno razvijene proizvodne snage, klasnouslovljene nejednakosti koje determinišu političke rasprave. Krajem sedamdesetih dva istorijska razvoja okončala su ovu epohu. Dok politika izgradnjom socijalne države nailazi na imanentne granice i protivurečnosti i gubi svoj utopijski impetus, akumuliraju se mogućnosti za društvene promene zajedničkim delovanjem istraživanja, tehnologije i ekonomije. Na taj način, sa institucionalnom stabilnošću t neizmenjenim nadležnostima organizaciona moć seli se iz domena politike u domen subpolitike. U savrememm diskusijama više se ne očekuje da „alternativno društvo" dode preko parlamentarnih debata o novim zakonima, nego preko primene mikroelektronike, genetskog inženjeringa i informacionih medija.

Političke utopije ustupile su mesto spekulacijama o sporednim efektima. Shodno tome, utopije su se okrenule u negativno. Oblikovanje budućnosti odvija se indirektno i neprepoznatljivo u istraživačkim laboratorij ama i upravnim telima, a ne u parlamentu ili u političkim partijama. Svi ostali - čak najkompetentniji i najinformisaniji ljudi u politici i nauci - žive manje ili više od mrvica informacija koje padaju sa stolova za planiranje tehnološke subpolitike. Istraživačke laboratorije i menadžmenti preduzeća u industrijama budućnosti postali su „revolucionarne ćelije" u ruhu normalnosti. Ovde se implementiraju strukture jednog novog društva u pogledu krajnjih ciljeva progresa u znanju i ekonomske rentabilnosti, bez programa, izvan parlamentarnog sistema, ne u opoziciji prema njemu, ali ignorišući ga.

Ova situacija preti da se pretvori u grotesku: ne-politika počinje da preuzima vodeću ulogu politike. Politika postaje javno fmansirana agencija za reklamiranje sunčanih strana jednog razvoja koji ne poznaje i koji je lišen njenog aktivnog uticaja. Opšte neznanje o ovom razvoju prevazilazi samo prinudnost kojom prodire. Izražavajući gestovima očuvanje statusa quo, političari promovišu transformaciju u alternativno društvo, o kome verovatno nemaju pojma, ali u isto vreme

376 Ulrih Bek

„antilculturno agitovanje" optužuju za sistematski podsticane strahove od budućnosti. Poslovni ljudi i naučnici, koji se u svom svakodnevnom poslu bave planovima za revolucionarno rušenje dosadašnjeg društvenog poretka, tvrde, sa nevinim izrazom objektivnosti, da nisu nadležni ni za jedno pitanje o kome se odlučuje u ovim planovima. Ali nisu samo ljudi oni koji gube kredibilitet, nego i struktura uloga u koju su zatočeni. Tamo gde sporedni efekti poprimaju razmeru i forme jedne epohalne društvene promene, ispoljava se prirodnost modela progresa sa svim svojim pretećim karakterom. Zahuktava se podela moći u samom procesu modernizacije. Nastaju sive zone političkog uobličavanja budućnosti, koje će u zaključku biti skicirane u tri varijante (koje se ni u kom slučaju ne isključuju). Prva je vraćanje u industrijsko društvo („reindustrijalizacija"); druga je demokratizacija tehnološke transformacije, a treća „diferencijalna politika".

Vraćanje u industrijsko društvo

Ovu opciju - i to suprotno od partij sko-političkih pro- tivurečnosti - sledi u različitim varijantama pretežna većina u politici, nauci i javnoj sferi. U stvari se za nju može navesti niz čvrstih razloga. Na prvom mestu njen realizam koji sa jedne strane veruje da je izvukao pouke iz proteklih dvesta godina kritike progresa i civilizacije, dok se sa druge bazira na procent izuzetno jakih tržišnih prisila i ekonomskih odnosa. Diskutovati ili čak raditi protiv njih - po ovoj proceni - pretpostavlja veliko neznanje ili mazohističke karakterne crte. Prema ovom gledištu mi se danas bavimo samo oživljavanjem „antimodernističkih" pokreta i argumenata, koji su uvek kao senka pratili industrijski razvoj - a da u principu nisu bili sposobni da spreče njegov „progres". U isto vreme, ekonomske nužnosti - masovna nezaposlenost, međunarodna konkurencija - drastično sužavaju svaki prostor za političko manevrisanje. Odatle sledi da će se stvari odvijati ionako na isti način (uz izvesne „ekološke


korekture"), kao što izgleda da potvrđuje znanje o "post-hi- stoire", o neizbežnosti razvojnog puta industrijskog društva. Čak rasterećenje, koje je oslanjanje na „progres" uvek nudilo, govori u prilog ovoj opciji. Na pitanje „šta treba da radimo?", koje svaka generacija nanovo postavlja, odgovara se verom u progres: isto što i do sada, samo više, brže, mnogobrojnije. Stoga mnogo toga govori u prilog činjenici da se u ovom scenariju bavimo mogućom budućnošću.

Scenano koji determiniše delanje i mišljenje je jasan. To je reprint iskustava industrijskog društva od XIX veka, projektovan na društvo XXI veka. Prema ovom reprintu rizici koje proizvodi industrijalizacija stvarno ne predstavljaju novu opasnost. Oni su bili i jesu samostvorena iskušenja sutrašnjice; om mobilišu nove naučne i tehnološke kreativne snage i na taj način predstavljaju prečage na lestvicama progresa. Mnogi ljudi u tom smislu naslućuju tržišne mogućnosti koje se ovde otvaraju i verujući u staru logiku odguraju opasnosti sadašnjosti u status koji će se tehnički savladati u budućnosti. Pri tom pogrešno shvataju dve stvari: prvo, karakter industrijskog društva kao jednog polumodernog društva i drugo, da kategorije u kojima oni misle - modernizacija tradicije - i one u kojima živimo - modernizacija industrijskog društva - pripadaju dvama različitim vekovima u kojima se svet promenio kao nikada do tada. Drugim rečima, oni previđaju da u modernizaciji - tj. pretpostavljenoj konstantnosti inovacija - naizgled isto može u svom kontinuitetu da znači i proizvodi nešto sasvim različito. Ovo ćemo prvo pokazati na prisilama kontradiktornih konsekvenci u koje vodi naizgled po sebi razumljivo „nastaviti da se radi kao do sada".

Privredno-politički prioriteti nalaze se u prvom planu. Njihov imperativ širi se na sve ostale teme i probleme, čak i tamo gde je zbog politike zapošljavanja privrednom usponu data vodeća uloga. Sada ovaj osnovni interes izgleda da prisiljava na čvrsto povezivanje sa donetim investicionim odlukama sa kojima se pokreće i održava tehnološki a time i društveni razvoj, bez mogućnosti da se odlučuje i bez znanja

378 Ulrih Bek

zašto se sve tako odvija i kuda to vodi. Tako su postavljene dve skretnice. U oblastima tehnološke subpolitike akumulira se potencijal moći za rušenje društvenih odnosa, koji je Marks svojevremeno namenio proletarijatu - samo što on može da se koristi pod zaštitom državnog poretka moći (i pod kritičkim pogledom alternativne moći sindikata i uznemirene javnosti). Sa druge strane, politika se tiska u ulogu legitimnog zaštitnika eksternih odluka koje iz osnova menjaju dmštvo.

Sasecanje na puko legitimisanje još je veće u uslovima masovne nezaposlenosti. Što ekonomska politika izrazitije određuje kurs i što jasnije to dobija na značaju savlađivanjem masovne nezaposlenosti, to su veće dispozicione mogućnosti preduzeća a manji prostor za delovanje vlade u tehnološkoj politici. Posledica je da politika dospeva na klizav teren samo- razvlašćivanja. U isto vreme zaoštravaju se njene imanentne protivurečnosti. Ona se čak u punom sjaju svojih demokratskih moći ograničava na ulogu zagovarača razvoja, čiju zvaničnu tendenciju ka eufemizmu već dovodi u pitanje neosporna elementarna snaga kojom ona izbija u društvu. U ponašanju prema rizicima, javno zagovaranje nečega što uopšte ne može da se zna često postaje sporno i pretvara se u ugrožavanje saglasnosti birača. Rizici spadaju u nadležnost državnih aktivnosti, a to bi, ukoliko bi se primenilo, zahtevalo sa drage strane mtervemsanja u odnose nastajanja industrijske proizvodnje - intervemsanja kojih se čovek oslobodio upravo samim ekonomskopolitičkim podešavanjem na isti nivo. Shodno tome, jedna odluka doneta unapred determiniše drugu, tako da rizici koji stvarno postoje ne bi trebalo da postoje. U istoj meri u kojoj u javnosti raste senzibilitet za rizike javlja se politička potreba za istraživanjem koje minimizuje rizike. Ono treba da naučno osigura legitimnu namesničku ulogu politike. Međutim, tamo gde rizici prođu društveni proces priznavanja (na primer, „umiranje šuma"), a apel za politički odgovornu pomoć stekne značaj koji može da bude presudan za izbore, otvoreno se ispoljava samopropisana nemoć politike. Ona konstantno samu sebe sprečava da kreira političku pomoć. „Tamo-amo" kod


uvođenja automobila sa katalizatorom, ograničenja brzine na autoputevima, donošenje zakona o suzbijanju štetnih i otrovnih materija u namirnicama, vazduhu i vodi pružaju veliki broj ilustrativnih primera.

Pri tom ovaj „tok stvari" ni u kom slučaju nije tako neizmenljiv kao što se to još uvek neosnovano tvrdi. Alternativa nije ni u antagonizmu koji je dominirao u ovom i prošlom veku između kapitalizma i socijalizma. Ono što je presudno je mnogo više činjenica da se oba aspekta - i opasnosti i šanse - pogrešno razumeju u prelasku u rizično društvo. „Pragreška" strategije reindustrijalizacije, koja pokušava da XIX vek produži u XXI, leži u činjenici da antagonizam

između industrijskog društva i moderne ostaje neotkriven. Nenarušivo izjednačavanje razvojnih uslova modeme u XIX veku, koji su sakupljeni u projektu industrijskog društva, razvojnim programom moderne prikriva pogled na dve stvari: prvo, da se u centralnim oblastima projekat industrijskog društva svodi na prepolovljenje moderne i drugo, da oslanjanje na iskustva i maksime modeme nude kontinuitet / šansu da se prevaziđu restrikcije industrijskog društva. To konkretno znači da su se u navali žena na tržište rada, u demistifikovanju naučne racionalnosti, u gubljenju vere u progres, u vanparlamentarnim promenama političke kulture potvrdili zahtevi modeme protiv njihovog prepolovljenja čak u onim oblastima gde još nisu na vidiku novi podnošljivi in- stitucionalizovani odgovori, čak potencijal opasnosti koji moderna u međuvremenu sistematski oslobađa kao industrijsko društvo, bez ikakve predostrožnosti i u suprotnosti sa zahtevom za racionalnost, pod koji sama potpada, mogao bi da predstavlja iskušenje kreativne fantazije i ljudskog potencijala za oblikovanje sveta, ako bi se ovo kao takvo konačno uzelo za ozbiljno i ako se uvežbano lakoumno ponašanje industrijskog društva više ne bi prenosilo na uslove koji bi dopuštali politiku zabadanja glave u pesak.

Ova pogrešna istorijska procena situacija i razvojnih tendencija sada se i detaljno ispoljava. Moguće je d a j e u epohi industrijskog društva prethodno pomenute „čvrsto povezivanje"

380 Ulrih Bek

privrede i politike bilo moguće i neophodno. U uslovima rizičnog društva tako raditi znači brkati tablicu množenja sa polinomnom jednačinom. Strukturalna diferencijacija situacija suprotno od institucionalnih granica privrede i politike isto se tako neće videti kao ni različiti interesi posebnih sektora i grupa. Tako, na primer, nema govora o nekakvoj jednoobraznosti ekonomskih interesa u pogledu defmisanja rizika. Naprotiv, tumačenja rizika unose razdor u ekonomski tabor. Uvek postoje gubitnici i dobitnici u pogledu rizika. Ali to znači da definicije rizika ne otimaju već omogućavaju upražnjavanje političke moći. One su u neku ruku izuzetno efikasan instrument za upravljanje i selegiranje ekonomskih razvoja. U tom pogledu je tačna statistički dovoljno potkrepljena procena da su percepcije rizika samo selektivno kontradiktorne ekonomskim interesima, tako da, na primer, jedna ekološka alternativa ne mora da doživi brodolom zbog svojih visokih troškova.

Na istoj liniji je podela situacija koje izazivaju rizike između ekonomskih interesa i politike. Kao sporedni efekti rizici spadaju u domen politike, a ne u domen odgovornosti ekonomije. To znači da ekonomija nije nadležna za nešto što izaziva, a politika je nadležna za nešto nad čim nema kontrolu. Dogod to tako ostane, ostaće i sporedni efekti. To ide na strukturalnu štetu politike, koja ne samo da ima neprilike (sa javnošću, troškovima zdravstvenog osiguranja itd.), nego se i stalno čini odgovornom za nešto što je sve teže osporiti, ali čije prouzrokovanje i menjanje leži van radijusa njenog direktnog uticaja. Ovaj krug samorazvlašćivanja i gubljenja kredibiliteta može se, međutim, prekinuti. Ključ leži u odgovornosti za same sporedne efekte. Alternativno političko delovanje stiče uticaj paralelno sa otkrivanjem i opažanjem potencijala rizika. Definicije rizika aktiviraju odgovornosti i shodno društvenoj konstrukciji stvaraju zone nelegitimnih sistemskih uslova, koji zahtevaju promenu u interesu svih. Dakle, oni ne parališu političko delovanje i ne moraju po svaku cenu da se prikrivaju od sistematski uznemirene javnosti uz pomoć nauke koja je ili šlepa ili se eksterno kontroliše. Naprotiv, one otvaraju nove


političke opcije koje se mogu koristiti za povraćaj i jačanje demokratskog parlamentarnog uticaja.

Obratno, osporavanje rizika ne eliminiše rizike. Naprotiv, ono što se smatra politikom stabilizacije može se veoma brzo preokrenuti u opštu destabilizaciju. Sami prikriveni rizici mogu se odjednom pretvoriti u socijalne rizične situacije takvih razmera da je prosto-naprosto nezamislivo kako bi se lakoumnošću industrijskog društva moglo njima upravljati, ne samo tehnološko- naučno nego i politički. Senzibilitet za odgovarajuću akciju koji je porastao kada su internalizovana demokratska prava, ne može se trajnije zadovoljiti demonstriranjem političke nedelo- tvornosti i kozmetičkih, simboličnih operacija. Istovremeno rastu nesigurnosti u svim oblastima društvenog života: u profesiji, porodici, odnosima polova, braku itd. „šok budućnosti" (To- fler/Toffler) pogađa dmštvo koje na njega nije pripremljeno, već je podešeno na minimiziranje problema. Pod uticajem ovog šoka mogu rapidno da rastu apatija i politički cinizam u populaciji i da se brzo širi već postojeći jaz između socijalne strukture i politike ili političkih partija i birača. Možda će odbijanje politike onda sve više i više pogađati ne samo pojedinačne reprezentante i partije, nego ukupan sistem pravila demokratije. Ponovo bi oživela stara koalicija nesigurnosti i radikalizma. Traženje političkog rukovodstva ponovo bi zloslutno zazvučalo. Žudnja za „čvrstom rukom" bi rasla u onoj meri u kojoj ljudi vide svet koji se oko njih ljulja. Glad za redom i pouzdanošću oživeo bi duhove prošlosti. Sporedni efekti politike koja ignoriše sporedne efekte pretili bi da je preobrate u njenu suprotnost. Na kraju ne bi trebalo isključivati mogućnost da prošlost (Nemačke - prim. prev,), koja još nije apsorbovana, može da postane moguća razvojna opcija za budućnost, makar u drugim formama.

Demokratizacija tehnoekonomskog razvoja

U ovom modelu razvoja vrši se nadovezivanje na tradiciju moderne koja teži širenju stepena samoodređenja. Polazna tačka

382 Ulrih Bek

je pretpostavka da su u inovativnom procesu industrijskog društva institucionalno prepolovljene mogućnosti demokratskog samoodređenja. Na početku su isključene tehnoekonomske inovacije kao pokretač permanentne društvene promene od mogućnosti samoodlučivanja, kontrolisanja i pružanja otpora. Stoga su u nacrtu inovacionog procesa ugrađene mnogobrojne protivurečnosti, koje se danas otvaraju. Modernizacija se smatra „racionalizacijom", mada se ovde nešto događa sa sistemom što izmiče našem svesnom znanju i kontroli. Sa jedne strane industrijsko društvo može da se zamisli samo kao demokratija, dok je sa druge strane u njemu uvek sadržana mogućnost da se iz neznanja koje ga pokreće okrene u suprotnost svoga pretpostavljenog prava na prosvećivanje i progres. U onom stepenu u kome je ovo opasnost, verovanje i neverovanje u progresivnost zahuktalog pokreta ponovo dolaze u suprotnost sa društvenom formom koja je više nego bilo koja druga učinila da znanje i sposobnost da se ono stekne postanu baza njenog razvoja. Doktrinarni sukobi, a sa njima i prateće tendencije optuživanja za jeres i podizanje novih lomača determinišu društveni razvoj, koji se nekada oslanjao na racionalno rešenje sukoba. Nauka, koja je dobrim delom sve ovo pokrenula, razrešila se posledica i našla pribežište u odlukama, u koje moderna ionako sve transformiše. Stoga se ovde radi o tome - tako zaključujemo - da se ova baza odlučivanja učini dostupnom javnosti, i to po pravilima koja su za to predviđena u priručniku za modernu: demokratizaciji. Isprobani instrumenti političkog sistema treba da se prošire na uslove van političkog sistema. Mnoge varijante su zamislive i o njima se diskutuje. Paleta predloga seže od parlamentarnih kontrola tehnoloških razvoja preduzeća, sopstvenih „parlamenata modernizacije", u kojima bi interdisciplinarne grupe eksperata prostudirale, procenile i odobrile planove, sve do uključivanja grupa građana u tehnološka planiranja i procese odlučivanja u istraživačkoj politici.

Osnovna misao se kreće u ovom pravcu: pomoćne i alternativne vlade tehnoekonomske subpolitike - ekonomija i istraživanje - trebalo bi da se podvedu pod parlamentarnu

Rizično dmštvo

odgovornost. Ako već funkcionišu kao pomoćna preko slobode investiranja i istraživanja, onda ih bar treba naterati da se opravdaju pred demokratskim institucijama za osnovne odluke „procesa racionalizacije" Ali upravo u ovom prostom transferu lociran je i kardinalni problem ovog kognitivnog i političkog prilaza. U svojoj recepturi on se i dalje odnosi na epohu industrijskog društva, makar i preko suprotnog zahteva za strategiju reindustrijalizacije. „Demokratizacija", onako kako je shvaćena u XIX. velcu, pretpostavlja centralizaciju, birokratizaciju itd. i stoga se vezuje za uslove koji su istorijski delom pre- vaziđeni delom postali sporni.

Pri tom su ciljevi, koji treba da se dosegnu demokratizacijom, jasni: treba prekinuti sa praksom javnih političkih diskusija tek nakon donošenja odluka u pogledu istraživanja i investiranja. Zahtev glasi: posledice i prostori za delovanje mi- kroelektronilce, genetskog inženjeringa itd. jesu nadležnost parlamenta pre nego što se donesu fundamentalne odluke o njihovoj primeni. Lako se mogu predvideti posledice jednog takvog razvoja: birokratsko-parlamentarne prepreke za racionalizaciju preduzeća i naučno istraživanje.

Međutim, to je samo jedna varijanta ovog modela budućnosti. Drugoj varijanti kao uzor služi ekspanzija socijalne države. Argumentuje se - grubo rečeno - analogno riziku si- romašva XIX i prve polovine XX veka. Rizici siromaštva i tehnološki rizici jesu sporedni efekti procesa industrijalizacije u različitim istorijslcim fazama njegovog razvoja. Oba tipa rizika industrijalizacije imaju - vremenski izmeštem - sličnu političku karijeru, tako da je moguće učiti iz iskustava u političkom i institucionalnom tretmanu siromaštva kako tretirati tehnološke rizike. Političko-istorijslca karijera rizika siromaštva - grčevito poricanje, borba za opažanje i priznavanje rizika, političke i pravne lconselcvence ekspanzije socijalne države - izgleda da se ponavlja u slučaju globalnih rizičnih situacija na novom nivou i u novoj oblasti. Upravo kako pokazuje ekspanzija socijalne države u zapadnoj Evropi u ovom velcu, negiranje nije jedina opcija u pogledu industrijski proizvedenih rizičnih situacija.

384 Ulrih Bek

One se mogu pretvoriti i u ekspanziju mogućnosti za političko delovanje i demokratska prava na zaštito.

Predstavnici ovog razvoja imaju na umu jednu ekološku varijantu socijalne države. Ona čak može da pruži odgovore na dva fundamentalna problema, uništavanje prirode i masovnu nezaposlenost. Kreiraće se odgovarajuće pravne regulative i političke institucije po uzorima zakona i institucija socijalne države. Trebalo bi stvoriti odgovarajuće organe i dati im odgo- vnrajuće nadležnosti u cilju efikasnog ukidanja eksploatacije p. irode. Analogno socijalnom osiguranju mogao bi se ustanoviti sistem osiguranja od oštećenja zdravlja usled zagađenja čovekove okoline i životnih namirnica. Za to bi, naravno, bilo neophodno da se promene važeće pravne osnove tako da se oštećeni više ne opterećuje ionako teško izvodljivim kauzalnim dokazom.

Ograničenja i kolateralni problemi intervemsanja socijalne države koji su se u međuvremenu pojavili ne moraju nužno da važe i za širenje ekologije. I ovde će biti otpora privatnih investitora. U slučaju zaštite socijalne države one se zasnivaju na sve većim troškovima za bruto dohodak i sporednim troškovima dohotka. Slična paušalna opterećenja, koja pogađaju sva preduzeća ne postoje, međutim, u inicijativama tehnološke politike. I ona se kod nekih registruju kao troškovi, a kod drugih otvaraju nova tržišta. Troškovi i šanse za ekspanziju, može se reći, nejednako se raspodeljuju između sektora i preduzeća. U isto vreme odatle proizlaze mogućnosti za uspostavljanje odgovarajuće ekološki orijentisane politike. Interesni blok ekonomije raspada se pod uticaj em selektivnosti rizika. Mogu se stvarati koalicije koje sada sa svoje strane pomažu politici da unese anonimnu kreativnu snagu progresa u oblast političkodemo- kratskog delovanja. Svuda gde otrovne materije ugrožavaju život ljudi i prirodu, gde mere racionalizacije ugrožavaju osnove tradicionalnog zajedničkog života i rada, sistematski se proizvode očekivanja od politike, koja se mogu pretvoriti u širenje političko-demokratskih inicijativa. Opasnosti takvog jednog ekološki orijentisanog državnog mtervencionizma mogu se


izvesti i iz paralela prema socijalnoj državi: naučna autoritarnost i ekscesivna birokrati]a.

Pored toga, ovaj način mišljenja bazira se na jednoj grešci koja karakteriše i projekat reindustrijalizacije: polazi se od toga da moderna uprkos svim svojim reprodukcijama i nepreglednostima ima ili, pak, treba da ima jedan centar političkog upravljanja. Konci tog centra - tako se ovde argumentuje - trebalo bi da se stelcnu u političkom sistemu i njegovim centralnim organima. Sve što se odvija suprotno tome smatra se i vrednuje kao neuspeh politike, demokratije itd. Sa jedne strane se prihvata da modernizacija znači autonomiju, diferencijaciju, individualizaciju. Sa druge strane se „rešenje" parcijalnih procesa, koji se tamo razlažu, traži u recentralizaciji u političkom sistemu, prema modelu parlamentarne demokratije. Pri tom se ne isključuju samo naličja birokratskog centralizma i intervencionizma, koja su u međuvremenu postala dovoljno jasna. Čak se pre toga ignoriše osnovna činjenica da moderno društvo nema centar upravljanja. Naravno da će se pitati kako sprečiti da tendencije autonomizacije budu ili postanu veće od moguće samokoordinacije parcijalnih sistema i jedinica sistema. Ali ovo pitanje ne srne da nas zavara o realnosti nemanja centra upravljanja u modemi. Nije neophodno da se osamostaljivanja, proizvedena u procesu modernizacije bez alternative odvedu u jednosmemu ulicu anomije. Zamislive su i nove forme međusobne kontrole koje izbegavaju parlamentarni centralizam a ipak stvaraju poredivu lcompulzivnu opravdanost. Modeli za ovo mogu se naći u razvoju političke kulture u Saveznoj Republici Nemačkoj u protekle dve decenije: medijska javnost, građanske inicijative, protesni pokreti itd. Oni gube svoj smisao dogod se odnose na premise institucionalnog centra politike. Tada izgledaju nepodesni, nedovoljni, nestabilni ili čak na granici vanparlamentamog legaliteta. Ali ako se osnovna činjenica stavi u centar analize, obezgraničenje politike, onda se otvara značenje ovih fenomena kao formi eksperimentalne demokratije, koje u pozadini ustanovljenih osnovnih prava i diferencirane subpolitike isprobavaju nove forme direktnog uče

386 Ulrih Bek

stvovanja u odlučivanju i podeljene kontrole iza fikcija centra- lizovanog upravljanja i progresa.

Diferencijalna politika

Polazište za ovu skicu budućnosti jeste obezgraničenje politike, tj. spektra osnovne politike, sekundarne politike, subpolitike i alternativne politike, koji je nastao u uslovima razvijene demokratije u izdiferenciranom društvu. Procena glasi: nepostojanje političkog centra više se ne može osujetiti čak ni zahtevom za demokratizaciju. Politika se u jednom određenom smislu

generalizovala i tako postala „bez centra". Ali, nepo- vrativost ovog prelaza egzekutivne politike u jedan politički proces koji je jednovremeno izgubio svoju osobenost, svoju suprotnost, svoj pojam i svoj način delovanja nije samo povod zz tugovanje. U njemu se najavljuje jedna druga epoha modernizacije, koja se ovde označava pojmom „refleksivnosti". Dedi- ferencijacija (rizični konflikti i rizične kooperacije, moralizacija proizvodnje, diferencijacija subpolitike) podrivaju i stavljaju van snage „zakon" funkcionalne diferencijacije. U ovoj drugo- stepenoj racionalizaciji principi centralizacije i birokratizacije i sa njima povezana okoštalost socijalnih struktura dolaze u konflikt sa principima fleksibilnosti. Principi fleksibilnosti dobijaju sve veći prioritet u rizičnim i nesigurnim situacijama, ali u isto vreme pretpostavljaju nove, danas još nesagledive forme „eksterno kontrolisane samokoordincicije" subsistema i decentralizovanih jedinica delovanja.

Polazne tačke za jednu strukturalnu demokratizaciju


nego se vodi čvrsta (sub)politika u smislu društvene promene koja može da bude i drugačija. Odjednom se pod pritiskom javnosti smanjuje „tehnoekonomska neophodnost" emisija otrovnih materija u jednu od više odluka. Istorijski svesna osoba slutila je da odnosi unutar zidina privatne sfere ne moraju uvek da se odvijaju u tradicionalnim matricama braka i porodice, uloge žene i muškarca, ali je tek detradicionalizacijom dobila znanje o tome ili, štaviše, odluku za to. Zakonodavac nema pravo 111 mogućnost da ovde administrativno mterveniše. „Pomoćna vlada privatne sfere" može da menja uslove zajedničkog života ovde i sada, bez zakonskih predloga i rezolucija, i to i radi, kao što ilustruje „raznolikost" promenljivih načina života koja se rapidno povećava.

Pogled na ovaj razvoj još uvek opstruira fasada nedirnute stvarnosti koja se čuva od industrijskog društva. Procena koja se ovde prezentuje glasi: danas se ruše monopoli koji su nastali sa industrijskim društvom i koji su ugrađeni u njegove institucije. Ruše se monopoli - monopoli nauke na racionalnost, muškaraca na profesiju, braka na seksualnost, politike na politiku - ali se ne ruše svetovi. Sve se ovo narušava iz naj- različitijih razloga i sa veoma mnogostrukim, nesagledivim, ambivalentnim posledicama. Ali svaki od ovih monopola u protivurečnosti je sa principima koji su uspostavljeni sa modernom. Monopol nauke na racionalnost isključuje samoskep- ticizam. Monopol muškaraca na profesiju u suprotnosti je sa univerzalističkim zahtevima za jednakost pod kojima je moderna stupila na scenu itd. Ali to znači da mnogi rizici i pitanja nastaju u kontinuitetu modeme i dokazuju se protiv bifurkacije njenih principa u projektu industrijskog društva. Druga strana nesigurnosti koju rizično dmštvo donosi preko izmučenog čovečanstva jeste šansa da se nađe i aktivira više jednakosti, slobode i samoispoljavanja, koje moderna obećava nasuprot ograničenjima, funkcionalnim imperativima i fatalizmu progresa u industrijskom društvu.

Opažanje i razumevanje situacija i razvoja znatno se izobličava, zato što se sistematski razilaze eksterno i interno,

388 Ulrih Bek

dogovoreno i stvarno igranje uloga. U mnogim oblastima mi igramo predstavu po scenariju industrijskog društva, mada mi uopšte više ne možemo da igramo. Uloge koje su ovde dodeljene u odnosima u kojima mi živimo i radimo, više se uopšte ne mogu upražnjavati. Mi ih igramo za sebe i za druge, mada u isto vreme znamo da se u principu sve odvija drugačije. Ponašanje "kao da" vlada scenom od XIX do XX veka. Naučnici se prave kao da su uzeli istinu u zakup i moraju to da rade zbog spoljnjeg sveta, jer od toga zavisi čitava njihova pozicija. Po litičan se obavezuju - naročito u izbornim kampanjama - da simuliraju moć odlučivanja za koju znaju bolje od bilo kog dragog da je to mit koji je stvorio sistem i da sledećom prilikom može da im se obije o glavu. Ove fikcije su realne u funkcionalnoj igri uloga i strukturne moći industrijskog društva, ali su i nerealne u nastaloj džungli nepreglednosti, koja je upravo rezultat refleksivne modernizacije. Da li se beda time izaziva ili postepeno uklanja i u kom pogledu, teško je odlučiti i zbog toga što je pogođen sam koordinantni sistem pojmova i što postaje nejasan. Da bi uopšte mogao da se opiše ili pojmi dostignuti nivo izdiferencirane (sub)politike, očigledno je potrebno drugačije razumevanje politike od onog koji je baza za specijalizaciju politike u političkom sistemu, po modelu demokratije. Politika sigurno nije generalizovana u smislu rasprostranjene demokratije. Ali u kom onda? Koje gubitke i dobitke znači obezgraničenje politike za političku sfera i mreže subpolitike i alternativne politike ili, nešto opreznije - šta može da znači?

Početni uvid jeste da politika mora da ide u korak sa samoograničenjem koje se istorijski izvršilo. Politika više nije jedino ili čak centralno mesto gde se odlučuje o kreiranju budućnosti društva. U izborima i izbornim kampanjama nije u pitanju izbor „vođe nacije" koji onda raspolaže polugama moći i koji treba da bude odgovoran za sve dobro i loše za vreme njegovog mandata. Kada bi bilo tako, živeli bismo u diktaturi koja bira svog diktatora, ali ne u demokratiji. Može se ići dotle da se kaže da sve predstave o centralizaciji politike stoje u obrnuto proporcionalnom odnosu sa stepenom demokratizacije


društva. Izuzetno je važno ovo spoznati, jer prisila da se radi sa fikcijom centralizovane državne vlasti kreira pozadinu očekivanja naspram koje se realnost stvarnih političkih preplitanja pojavljuje kao slabost, kao neuspeh koji se može ispraviti samo „čvrstom rakom", iako je ona upravo suprotno, znak univer- zalizovanog građanskog otpora u smislu kooperacije i suprotstavljanja.

Isto važi i za dragu stranu istog odnosa, za najrazličitija polja subpolitike. Ekonomija, nauka itd. ne mogu više da se ponašaju kao da ne rade ono što rade, a to je menjanje uslova društvenog života, a to znači: praviti politiku svojim sredstvima. Nema tu ničeg nepriličnog, ničeg što bi trebalo sakriti ili držati u tajnosti. Pre će to biti svesno kreiranje i korišćenje prostora za delovanje, koje je modema u međuvremenu otvo-rila. Tamo gde se sve može kontrolisati, gde je sve proizvod ljudskih raku, prošlo je vreme izvinjenja. Ne postoje više objektivna ograničenja, sem, ako ih mi ne dopustimo i učinimo dominantnim. To sigurno ne znači da sve može da se kreira onako kako želimo. Ali, to sasvim izvesno znači da sa objektivnih ograničenja mora da se slane nevidljivi plašt i da stoga moraju da se odmere interesi, gledišta i mogućnosti. Ni akumulirane privilegije kreiranja svršenih činova, koje su se ranije zaklanjale optimističkim obećanjima progresa, ne mogu, bez daljeg, da se nadaju transplanetamoj validnost!. To pokreće pitanje kako bi trebalo kontrolisati, na primer, istraživanje koje redefmiše smrt i život, ako to ne radimo propisima ili parlamentarnim odlukama. Ili, konkretnije, kako, na primer, možemo u budućnosti da sprečimo eskapizam genetskog inženjeringa, a da ne ugušimo slobodu na pitanje u istraživanju bez koje ne možemo da živimo?

Moj odgovor glasi: širenjem i pravnom zaštitom određenih mogućnosti

subpolitike da vrši uticaj. Bitne logističke uslove sigurno čine jaki i nezavisni sudovi i jaka i nezavisna medijska javnost sa svim onim što se pod tim podrazumeva. To su, može se reći, dva noseća stuba u sistemu subpolitičkih kontrola. Ali, kao što nas uči prošlost, oni sami nisu dovoljni.

390 Ulrih Bek

Potreban je još jedan korak. Mogućnosti samokontrole koje će poštovati svi posednici monopola moraju se dopuniti mogućnostima samokritike. To znači da stvari, koje su do sada samo teškom mukom mogle da se izbore za svoj put, protiv dominacije profesija ili menadžmenta preduzeća, moraju da se institucionalno zaštite: alternativna ekspertiza, alternativna profesionalna praksa, diskusije u organizacijama i profesijama o rizicima sopstvenih razvoja, oslobođeni skepticizam. U ovom slučaju Poper je zaista u pravu: kritika znači progres. Samo tamo gde se medicina suprotstavlja medicini, nuklearna fizika nuklearnoj fizici, genetski inženjering genetskom inženjeringu, informaciona tehnologija mformacionoj tehnologiji može budućnost, spremljena u epruveti, da postane saglediva i proce- njiva za spoljni svet. Omogućavanje samokritike u svim njenim formama nije nikakva vrsta opasnosti nego verovatno jedini put kojim unapred mogu da se otkriju greške, koje bi ranije ili kasnije uništile naš svet. Još se ne može u detalje sagledati koje vrste regulativa i zaštita će to zahtevati. Već bi se mnogo postiglo kada bi se ukinuli propisi koji ljude čine misaonim robovima onih za koje rade. Tada bi bilo moguće i da inženjeri izveštavaju o svojim iskustvima u organizacijama, i da rizike koje vide i proizvode bar ne zaborave čim izađu sa posla. Bez sumnje da ovde leži i novi, važan zadatak sindikata. Poput prava na štrajk trebalo bi - u interesu svih - izboriti pravo na kritiku unutar profesija i organizacija. Ova institucionalizacija samokritike je važna upravo zbog toga što se u mnogim oblastima bez odgovarajućeg know-how ne mogu spoznati ni rizici ni alternativne metode da se oni izbegnu.

Po istraživanje ovo bi sigurno imalo za posledicu to što bi bilo nephodno da se unapred uđe u kontroverze i alternativne diskusije o rizicima određenih koraka i planova, i to ne samo u intradisciplinarnim krugovima nego i u interdisciplinarnim parcijalnim javnim sferama, koje bi trebalo da se institucionalno kreiraju. Imajući u vidu daje to još potpuno neispisana stranica, čini se neophodnim da se detaljno razmisli o formi u kojoj ovo može da se orgamzuje i koje kontrolne mogućnosti bi ove


interprofesionalne i supraprofesionalne instance bile u stanju da vrše.Za oficijelnu politiku bi sa ovim ponovo bile povezane znatne

mogućnosti za vršenje uticaja. Zamislimo samo kako bi mogla da se oživi diskusija o smanjenju troškova u zdravstvu kada bismo raspolagali nekom efikasnom alternativnom medicinom sa jakim argumentima. Naravno, to bi značilo da ni politika ne može ponovo da uspostavi svoj monopol. Ipak bi postojala jedna presudna razlika u odnosu na različita polja subpolitike koja bi verovatno dobijala na značaju. Dok u ekonomiji (i u nauci) besne ili bi trebalo da besne svađe u vezi sa partikulamim interesima i gledištima, politički sistem bi mogao da ustanovi opšte (zakonske) uslove, proveri opštu pnmen- ljivost uredbi i napravi konsenzus. To znači da bi zaštitne, uređivačke, diskurzivne, simbolične funkcije politike - koje su potajno ionako već dominantne, ali još sasvim u senci fiktivnih konstrukcija moći - mogle da postanu jezgro njenih zadataka. U poređenju sa centrima subpolitike sa ovim bi se pre ispoljio jedan zaštitni efekat politike. Pri tom bi dostignuti nivo socijalnih i demokratskih prava morao da se zaštiti od intervenisanja (čak i iz redova same politike) i proširi. Inovacije bi, međutim, pre morale da nastave da idu utrtim paradoksalnim putem samorazvlašćivanja, kojim se stvaraju pravni i institucionalni usiovi kako bi omogućili pokrenute procese društvenog isprobavanja i učenja (razvijanje novih načina življenja u toku procesa individualizacije, pluralizacije i kritike unutar profesija). Možda će se iza još uvek postojećih fasada starog dobrog industrijskog društva, pored mnogih rizika i opasnosti u nekim oblastima već početi da ocrtavaju i upražnjavaju forme ove nove podele rada i moći između politike i subpolitike.

Literatura

Uvod

Adorno, Th. W, (Hg.): Spätkapitalismus oder Indiistiiegesellschaft?, Frankfurt 1969Anders, G.: Die Antiquiertheit des Menschen. Uber die Zerstörung des Lebens im

Zeitalter der dritten industriellen Revolution, München 1980Beck, U.: „Von der Vergänglichkeit der Industriegesellschaft", in:

Schmid, Th. (Hg.), Das pfeifende Schwein, Berlin 1985 Bell, D.: Die Zukunft der westlichen Welt — Kultur und Technik im

Widerstreit, Frankfurt 1976 Berger, J. (Hg.): „Moderae oder Postmoderne", Sonderband 4 der Sozialen Welt, Göttingen 1986 (im Erscheinen) Berger, P., Berger B., Kellner, H,: Das Unbehagen in der Modernität, Frankfurt 1975Brand, G.: „Industrialisierung, Modernisierung, gesellschaftliche

Entwicklung", in: Zßi\, 1972, S. 2-14 Dahrendorf, R.: Lebenschancen, Frankfurt 1979 Eisenstadt, S. N.: Tradition, Wandel und Modernität, Frankfurt 1979 Etzioni, A.: An Immodest Agenda, New York 1983 Fourastie, J.: Die Große Hoffnung des zwanzigsten Jahrhunderts, Köln 1969Gehlen, A.: „Über die kulturelle Kristallisation", in: ders.: Studien zur

Anthropologie und Soziologie, Neuwied 1963

394 Ulrih Bek

Habermas. J.: Der Diskurs der Moderne, Frankfurt 1985 Ders.: Die Neue Unübersichtlichkeit, Frankfurt 1985 Horkheimer, M., Adorno, Th. W.: Dialektik der Aufklärung,

Frankfurt 1969Jonas, H.: Das Prinzip Verantwortung - Versuch einer Ethik für die

technologische Zivilisation, Frankfurt 1984 Koselleck, R.: Vergangene Zukunft, Frankfurt 1979 Lepsius, M.R.: „Soziologische Theoreme über die Sozialstruktur der 'Moderne' und der 'Modernisierung'", in: Koselleck, R. (Hg.): Studien

zum Beginn der modernen Welt, Stuttgart 1977 Lodge, D.:

Modernism, Antimodernism and Postmodernism, Birmingham 1977Schelsky, H.: „Der Mensch in der wissenschaftlichen Zivilisation", in:

ders.: Auf der Suche nach Wirklichkeit, Düsseldorf

1965 Toffler, A.: Die dritte Welle - Zukunftschancen, Perspektiven für die

Gesellschaft des 21. Jahrhunderts, München 1980 Touraine, A.: „Soziale Bewegungen", in: Soziale

Welt 1983/Heft I

Konture rizičnog društva (Prvi i Drugi odeljak)

Anders, G.: Die atomare Bedrohung, München 1983Bechmann, G. (Hg.): Gesellschaftliche Bedingungen und Folgen der

Technologiepolitik, Frankfurt/New York 1984 Brooks, H.: „The resolution of technically intensive public policy disputes", in: Science,

Technology, Human Values, Vol. 9, Nr. 1/1984


Jungk, R.: Der Atomstaat. Vom Fortschritt in die Unmenschlichkeit, Hambui-g 1977Kallscheuer, 0.: „Fortschrittsangst", in: Kursbuch Nr. 74/1983 Keck. O.: Der schnelle Brüter - Eine Fallstudie über Entscheid-

ungsprozesse in der Großtechnologie, Frankfurt 1984 Kitschelt, H.: Der ökoligische Diskurs. Eine Analyse von Gesellschaftskonzeptionen in der Energiedebatte, Frankfurt 1984 Koselleck, R. (Hg.): Studien über den Beginn der modernen Welt, Stuttgart 1977Kruedener, J.v., Schulert, K.v. (Hg.): Technikfolgen und sozialer

Wandel, Köln 1981 Lahl, U., Zeschmer, B.: Formaldehyd - Porträt einer Chemikalie:

Kniefall der Wissenschaft vor der Industrie?, Freiburg 1984 Leipert, C., Simonis, U. E.: Arbeit und Umwelt, Forschungsbericht Berlin 1985Mayer-Tasch, P.C.: „Die Internationale Umweltpolitik als Herausforderung für die

Nationalstaatlichkeit", in: aus politik und Zeitgeschichte, 20/1985Moscovici, S.: Versuch über die menschliche Geschichte der Natur,

Frankfurt 1982 Natur 4/85, S. 46-50: „Höchstmengen" Nelkin, D., Brown, M. S.: Workers at risk, Chicago 1984 Nelkin, D,, Pollok, M.: „Public Participation in Technological Deci- sions: Reality or Grand Illusion?", in: Technology Review, Au-gust/September 1979 Nowotny, H. (Hg.): Vom Technology Assessment zur Technikbewertung. Ein europäischer Vergleich, Wien 1985 O' Riordian: „The cognitive and political dimension of risk analysis",

in: Journal of Enviromenta'l Psychology 3/83, S. 345-354 Otway, H., Pahner, P. D.: „Risk Assessment", in: Futures 8 (1976), S 122-134Otway, H., Thomas, K.: „Reflections on Risk Perception and Policy",

in: Risk Analysis, Vol. 2, No. 2/1982 Perrow, Ch.: Normal Accidents: Living with High Risk Technologies, New Yourk 1984Rat der Sachverständigen für Umweltfragen: Sondergutachten Umweltprobleme der Landwirtschaft (Kurzfassung), Ms. 1985 Renn, O.: Risikowahrnehmung in der Kernenergie, Frankfurt 1984

396 i Ulrih Bek

Ropohl, G.: Die unvollkommene Technik, Frankfurt 1985Rowe, W. D.: An Anatomy of Risk, New York 1975

Schütz, R.: Ökologische Aspekte einer naturphilosophischen Ethik,Ms. Bamberg 1984 Schümm, W.: Die Risikoproduktion kapitalistischer

Industriegesellschaften, Ms. Frankfiirt 1985 Short, J. F.: „The social fabric of risk: towards the social transforma- tion of risk analysis", in: American Sociological Review 1984, Vol. 49 Dezember, S. 711-725 Spth, L.: Wende in die Zukunft. Die Bundesrepublik m die Informationsgesellschaft, Reinbek 1985 Starr, Ch.: „Social Benefit Versus Technological Risk", Science 165,

1965, S. 1232-1238 Stegmüller, W.: Probleme und Resultate der Wissenschaftstheorie,

Berlin/New York 1970 Strasser, J., Traube, K.: Die Zukunft des Fortschritts. Der Sozialismus

und die Krise des Industrialismus, Berlin 1984 The Council for Science and Society: The Acceptability of Risks, London 1977Thompson, M., Wildavsky, A.: „A proposal to create a cultural theory of risk", in:

Kunreuther/Ley (Hg.): The risk analysis controversy, New York 1982

Touraine, A. u.a.: Die antinucleare Prophetie. Zukunftsentwürfe einersozialen Bewegung, Frankfurt 1982 Umweltbundesamt (Hg.): Berichte 5,

Berlin 1985 Urban, M.: „Wie das Sevesogift wirkt", in: Süddeutsche Zeitung vom 30. 5. 1985Van den Daele, W.: „Technische Dynamik und gesellschaftliche Moral. - Zur socilogischen Bedeutung der Gentechnologie", in: Soziale Welt 2/3 1986 Wambach, M. M. (Hg.): Der Mensch als Risiko. Zur Logik von Prävention und Früherkennung, Frankfurt 1983

Individualizacija socijalne nejednakosti (Treći odeljak)

Abelshauser, W.: Wirtschaftsgeschichte der Bundesrepublik Deutschland 1945-1980, Frankfurt am Main 1983


Alber, J.: Vom Armenhaus zum Wohlfahrtsstaat. Analysen zur Entwicklung der Sozialversicherung in Westeuropa, Frankfurt am Main/New York 1982 Allerbeck, K. R., Stork, H. R.: „Soziale Mobilität in Deutschland

1833-1970. Eine Reanalyse", in: KZßS 32/1980, S.93ff. Arbeits- und Sozialstatistik: Hauptergebnisse, hrsg. vom Bundesminister

der Sozialordnung, Bonn 1983 Badura, B.: (Hg.): Soziale Unterstützung und chronische Krankheit,

Frankfurt am Main 1981 Bahrdt, H. P.: „Erzählte Lebensgeschichten von Arbeitern", in: Osterland (Hg.): Arbeitssituation, Lebenslage und Konfliktpotential, Frankfurt am Main, 1975 Ballerstedt, E., Glatzer, W.: Soziologischer Almanach, Frankfurt am Main 1979Balsen, W., Nakielski H., Rössel. K., Winkel, R.: Die neue Armut - Ausgrenzung

von Arbeitslosen aus der Arbeitslosenunterstützung, Köln 1984Beck, U.: „Jenseits von Stand und Klasse?", in: Kreckei (Hg.): Soziale

Ungleichheiten, Sonderband 2 der Sozialen Welt, Göttingen 1983 Bellmann, L., Gerlach, IC., Hiibler, O.: Lohnstruktur in der Bundesrepublik Deutschland. Zur

Theorie und Empirie der Arbeitseinkommen, Frankfurt am Main/New York 1984 Bendix, R., Lipset, S. M.: Social Mobility in Industhal Society, Berkeley/ Los

Angeles 1959 Berger, J.: „Das Ende der Gewißheit - Zum analytischen Potential der

Marxschen Theorie", in: Leviathan 11/1983, S. 475ff. Berger, P. A.: Entstrukturierte Klassengesellschaft? Klassenbildung und Strukturen sozialer Ungleichheit im historischen Wandel, Opladen 1986Bericht der Kommission Zukunftsperspektiven Gesellschaftlicher Entwicklung,

erstellt im Auftrag der Landesregierung Baden- - Württemberg, Stuttgart 1983 Bildung im Zahlenspiel: Bildung im Zahlenspiel, hrsg. vom Statistischen Bundesamt, Wiesbaden/Stuttgart 1983 Bischoff, J. u.a.: Jenseits der Klassen? Gesellschaft und Staat im Spätkapitalismus, Hamburg 1982

398 Ulrih Bek

Blossfeld, P.: „Bildungsreform und Beschäftigung der jungen Generation im öffentlichen und privaten Sektor. Eine empirisch vergeichende Analyse", in: Soziale Welt 35/1984, S. 159ff. Bolte, K. M.: „Anmerkungen zur Erforschung sozialer Ungleichheit", in: Kreckel, R. (Hg.): Soziale Ungleichheiten, Soziale Welt, Sonderband 2, Güttingen 1983 Bolte, K. M., Hradil, S.: Soziale Ungleichheit, in der BundesrepublikDeutschland, Opladen 1984 Bonß, W., Heinze, H. G. (Hg.): Arbeitslosigkeit

in der Arbeitsgesellschaft, Frankfurt am Main 1984 Borchardt, K.: „Nach dem 'Wunder'. Über die wirtschaftliche Entwicklung der Bundesrepublik", in: Merkur 39/1985, S. 35ff. Bourdieu, P.. Die feinen Unterschiede, Frankfurt am Main 1982 Bourdieu, R., Passeron, J. - C.: Die Illusion der Chancengleichheit, Stuttgart 1971Brock, D., Vetter, H.-R.: Alltägliche Arbeitsexistenz, Frankfurt am Main 1982

Biichtemann, Ch. F.: Der Arbeitsprozeß. Theorie und Empirie strukturierter Arbeitslosigkeit in der Bundesrepublik Deutschland, in: Bonß/Heinze (Hg.) 1984,

S. 53ff. Cohen, J. L.: Class and Civil Society: The Limits of Marxian Critical

Theory, Amherst 1982 Conze, W., Lepsius, M. R. (Hg.): Sozialgeschichte der Bundesrepublik Deutschland. Beiträge zum Kontinuitätsproblem, Stuttgart 1983

Cottrell, A.: Social Classes in Marxist Theory, London

1984 Dahrendorf, R.: Soziale Klassen und Klassenkonflikt in der industriellen Gesellschaft, Stuttgart 1957 Engelsing, R.: Zur Sozialgeschichte deutscher Mittel- und Unter-schichten, Göttingen 1978 Fehler, F., Heller, A.: „Class, Democracy and

Modemity", in: Theoiyand Society 12/1983, S. 211 ff. Flora, P. et al.: State, Economy and Society in Western Europe 1815-1975. A Date Handbook in Two Volumes, Vol. I: The Growth of Mass Democracies and Weifare States, Frankfurt am

Main/London/Chicago 1983 Geiger, Th,: Die Klassengesellschaft im Schmelztiegel,


Giddens, A.: The Class Structure of Advanced Societies, London 1983(deutsch: Frankfurt am Main 1979) Glatzer, W., Zapf, W. (Hg.):

Lebensqualität in der Bundesrepublik. Objektive Lebensbedingungen und subjektives Wohlbefinden, Frankfurt am Main/New York 1984 Goldthorpe, J. H. u.a.: Der „wohlhabende" Arbeiter in England, 3

Bände, München 1970 (englische Ausgabe: London 1968) Goldthorpe, J. H.: Social Mobility and Class Structure in Modern

Britain, Oxford 1980 Gorz, A.: Abschied vom Proletariat, Frankfurt am Main 1980 Gouldner, A. W.: Die Intelligenz als neue Klasse, Frankfurt am Main 1980Haller, M., Müller, W.: Beschäftigungssystem im gesellschaftlichen

Wandel, Frankfurt Am Mam/New York 1983 Handl, J., Mayer, K. U., Müller, W.: Klassenlagen und Sozialstruktur. Empirische Untersuchungen für die Bundesrepublik Deutschland, Frankfurt am Main 1977 Heinze, R. G., Hohn, H. -W., Hinnchs, K., Olk, T.: „Armut und Arbeitsmarkt: Zum Zusammenhang von Klassenlagen und Verarmungsrisiken im Sozialstaat", in: ZfS 10/1981, S. 219ff. Herkommer, S.: „Sozialstaat und Klassengesellschaft - Zur Reproduktion sozialer Ungleichheit im Spätkapitalismus", in: Kreckel, R. (Hg.): Soziale Ungleichheiten, Soziale Welt, Sonderband 2, Göttingen 1983 Höming, K. (Hg.): Der „neue" Arbeiter - Zum Wandel sozialer

Schichtstrukturen, Frankfurt am Main 1971 Hondrich, K. O.: „Der Wert der Gleichheit und der Bedeutungswandel

der Ungleichheit", in: Soziale Welt 35/1984, S. 267ff. Ders. (Hg.): Soziale Differenzierungen, Frankfurt am Main 1982 Hinneth, A.: „Moralbewußtsem und soziale Klassenherrschaft. Einige Schwierigkeiten in der Analyse normativer Handlungspotentiale", in: Leviathan 9/1981, S. 555ff. Hradil, S.: „Die Ungleichheit der 'Sozialen Lage"', in: Kreckel, R. (Hg.): Soziale Ungleichheiten, Soziale Welt, Sonderband 2, Göttingen 1983Huck, G. (Hg.): Sozialgeschichte der Freizeit. Untersuchungen zum

Wandel der Alltagskultur in Deutschland, Wuppertal 1980 Kaelble, H.: Industrialisierung und soziale Ungleichheit. Europa im 19. Jahrhundert. Eine Bilanz. Göttmgen 1983

400 Ulrih Bek

Ders.: Soziale Mobilität und Chancengleichheit im 19. und 20. Jahrhundert. Deutschland im internationalen Vergleich, Göttingen 1983

Kickbusch, I., Riedmüller, B. (Hg.): Die armen Frauen. Frauen in derSozialpolitik, Frankfurt am Main 1984 Kocka, J.: Stand - Klasse -

Organisation. Strukturen sozialer Ungleichheit in Deutschland vom späten 18. bis zum frühen 20. Jahrhundert im Aufriß, in: Wehler (Hg.), 1979 Ders.: Lohnarbeit und Klassenbindung, Bonn 1983 Ders.: „Diskussionsbeitrag", in: Kreckel, R. (Hg.): Soziale Ungleichheiten, Soziale Welt, Sonderband 2, Göttingen 1983 Kreckel, R.: „Theorie sozialer Ungleichheit im Ubergang", in: ders. (Hg.): Soziale Ungleichheiten, Soziale Welt, Sonderband 2, Göttingen 1983Langewiesche, D., Schönhoven, K. (Hg.): Arbeiter in Deutschland. Studeien zur

Lebensweise der Arbeiterschaft im Zeitalter der Industrialisierung, Paderborn 1981 Lederer, E.: „Die Gesellschaft der Unselbständigen. Zum sozial-psychischen Habitus der Gegenwart", in: ders.: Kapitalismus, Klassenstruktur und Probleme der Demokratie in Deutschland, hrsg. von Kocka, J., Göttingen 1979, S. 14ff. Lepsius, M. R.: Soziale Ungleichheit und Klassenstruktur in derBundesrepublik Deutschland, in: Wehler (Hg.), 1979 Lutz, B.:

„Bildungsexpansion und soziale Ungleichheit - Eine historisch-soziologische Skizze", in: Kreckel, R. (Hg.): Soziale Welt, Sonderband 2, Göttingen 1983 Ders.: Der kurze Traum immerwährender Prosperität. Eine Neuinterpretation der industriell-kapitalistischen Entwicklung im Europa des 20. Jahrhunderts, Frankfurt am Main/New York 1984 Maase, K.: „Betriebe ohne Hinterland? Zu einigen Bedingungen der Klassenbildung im Reproduktionsbereich", in: Institut für Marxi-stische Studien und Forschungen (Hg.): Marxistische Studien, Jahrbuch des IMSF 7, Frankfurt am Main, 1984, S. 256ff. Marx, K.: Die Frühschriften, Stuttgart 1971Ders.: „Der 18te Brumaire des Louis Napoleon", in: MEW, Bd. 8,

Berlin 1982, S. lllff. Miegel, M.: Die verkannte Revolution. Einkommen und Vermögen privater Haushalte, Stuttgart 1983


Mommsen, W, J., Mock, W. (Hg.): Die Entstehung des Wohl-fahrtstaates in Großbritamen und Deutschland 1850-1950, Stuttgart 1982

Moore, B.: Ungerechtigkeit - Die sozialen Ursachen vonUnterordnung und Widerstand, Frankfurt am Main 1982

Mooser, J.: „Auflösung proletarischer Milieus. Klassenbildung und Individualisierung in der Arbeiterschaft vom Kaiserreich bis in die Bundesrepublik Deutschland", in: Soziale Welt 34/1983, S. 270ff.Ders.: Arbeiterleben in Deutschland 1900-1970.

Klassenlagen, Kulturund Politik, Frankfurt am Main 1984 Müller, W.,

Willms, A., Handl, J.: Strukturwandel der Frauenarbeit,

Frankfurt am Mam/New York 1983 Osterland, M.: Materialien zur Lebens- und Arbeitssituation der Industriearbeiter in der Bundesrepublik Deutschland, Frankfurt am Main 1973

Ders.: „Lebensbilanzen und Lebensperspektiven von Industriearbei-tern", in: Kohli, M. (Hg.): Soziologie des Lebenslaufes,

Darmstadt 1978Pappi, F. U.: „Konstanz und Wandel der

Hauptspannungslinien in der Bundesrepublik", in; Matthes (Hg.): Sozialer

Wandel in Westeuropa, Frankfurt am Main 1979 Reulecke, J., Weber, W. (Hg.): Fabrik, Familie,

Feierabend. Beiträge zur Sozialgeschichte des Alltags im Industriezeitalter, Wuppertal 1978

Schelsky, H.: „Die Bedeutung des

402 Ulrih Bek

Westergaard, J.: „The Withering Away of Class: A ContemporaryMyth", in: Anderson, P. (ed.): Towards Socialism, London 1965 Wiegand, E., Zapf, W. (Hg.): Wandel der Lebensbedingungen in Deutschland. Wohlfahrtsentwicklung seit der Industrialisierung, Frankfurt am Main/New York 1982 Zapf, W. (Hg.): Lebensbedingungen in der Bundesrepublik. Sozialer Wandel und Wohlfahrtsentwicklung, Frankfurt am Main/New York 1977

Ja sam ja: o odnosima i konfliktima polova unutar i izvan porodice (Četvrti

odeljak)

Allerbeck, K., Hoag, W.: Jugend ohne Zukunft, München 1984 Aries, P., Bejin, A., Foucault, M. u.a.: Die Masken des Begehrens und die Metamorphosen der Sinnlichkeit - Zur Geschichte der Sexualität im Abendland, Frankfurt 1984 Aries, P.: „Liebe in der Ehe", in: ebd. S. 165-175 Beck-Gernsheim, E.: Vom Geburtenrückgang zur Neuen Mütterlichkeit? Über private und politische Interessen am Kind, Frankfurt 1984

Dies.: Das halbierte Leben. Männerwelt Beruf Frauenwelt Familie,Frankfurt 1985 (2. Aufl.) Dies.: „Vom 'Dasein für andere' Zum Anspruch auf

ein Stück'eigenes Leben'", in: Soziale Welt 1983, S. 307-340 Dies.: „Von der Liebe zur

Beziehung? Veränderungen im Verhältnis von Mann und Frau in der individualisierten Gesellschaft", in: J. Berger (Hg.): Moderne oder Postmoderne, Sonderband 4 der Sozialen Welt, Göttingen 1986 (im Erscheinen) Dies.: Geburtenrückgang und Neuer Kinderwunsch, Habilitationsschrift München 1986 Bejin, A.: „Ehen ohne Trauschein heute", in: Aries u.a., Frankfurt 1984

Berger, B., Berger, P. L.: The War over the Family, New York 1983(deutsch: Reinbek 1984) Berger, P., Kellner, H.: „Die Ehe und die

Konstruktion der Wirklichkeit", in: Soziale Welt 1965, S. 220-241 Bernardoni, C,, Werner, V. (Hg.): Der vergeudete Reichtum - Über die Partizipation von Frauen im öffentlichen Leben, Bonn 1983

Rizično društvo + 403,

Beyer, J. u.a. (Hg.): Frauenlexikon - Stichworte zur Selbstbestimmung, München 1983 Biermann, I., Schmerl, C., Ziebell, L.: Leben mit kurzfristigem Denken - Eine Untersuchung zur Situation arbeitsloser Akademikerinnen. Weilheim und Basel 1985 Brost, H.-G., Wohlrab-Sahr, M.: „Formen individualisierter Lebensführung von Frauen ein neues Arrangement zwischen Familie und Beruf', in: Brose (Hg.): Berufsbiographien im Wandel, Opladen 1986

Buchhloz, W. u.a.: Lebenswelt und Familienwirklichkeit, Frankfurt 1984

Bundesminister für Bildung und Wissenschaft (Hg.): Grund- undStrukturdaten, Bonn 1982/83 und 1984/85 Bundesminister für Jugend,

Familie und Gesundheit (Hg.): Nicht- ehliche Lebensgemeinschaften in der Bundesrepublik Deutschland, Köln 1985 Ders. (Hg.): Frauen 80, Köln 1981

Degler, C. N.: At Odds — Women and the Family in America from theRevolution to the Present, New York 1980 Demos, J.,

Boocock, S. S. (ed.): Turning Points - Historical and So-cio'logicalEssays ort The Family, Chicago 1978

Diezinger, A., Marquardt, R., Bilden, H.: Zukunft mit beschränkten

Möglichkeiten, Projektbericht, München 1982 Ehrenreich, B.: The Hearts of Men, New Yourk 1983 (deutsch: Reinbek 1985)Erl er, G. A.: „Erdöl und Mutterliebe - von der Knappheit einiger Rohstoffe", in:

Schmid, Th. (Hg.): Das pfeifende Schwein, Berlin 1985 Frauenlexikon, München 1983 Gensior, S.: „Moderne Frauenarbeit", in: Karriere oder Kochtopf, Jahrbuch für Sozialökonomie und Gesellschaftstheorie, Opladen 1983

Gilligan, C.: Die andere Stimme - Lebenskonflikte und Moral derFrau, München 1984 Glick, P. C.: „Marriage, divorse, and living

arrangements", in: Journal

of Family Issue 1984, 5 (1), S. 7-26 Hoff, A., Scholz, J.: Neue Männer in Beruf und Familie,

Forschungsbericht, Berlin 1985 Imhof, A. E.: Die gewonnenen Jahre, München 1981

404 Ulrih Bek

Ders.: Die verlorenen Welten, München 1984Institut für Demoskopie Allensbach, Einstellungen zu Ehe und Familie

im Wandel derZeit, Stuttgart 1985 Jurreit, M.-L. (Hg.): Frauenprogramm. Gegen Diskriminierung. Ein

Handbuch. Reinbek 1979 Kamerman, S. B.: „Women, Children and Poverty: Public Policies and Fe-male-headed Families in Industrialized Countries", in: Signs - Journal of Women in Culture and Society, Special Issue Women and Poverty, Chicago 1984 Kommission: Zukunftsperspektiven gesellschaftlicher Entwicklungen, Bericht, Stuttgart 1983 (erstellt im Auftrag der Landesregierung von Baden-Württemberg) Lasch, C.: Häven in Heartless World: The Family Besieged, New York 1977Metz-Göckel, S., Müller, U.: Der Mann, Brigitte-Untersuchung, Ms., Hamburg

1985Müller, W., Willins, A., Handl, J.: Strukturwandel der Frauenarbeit, Frankfurt

1983Muschg. G.: „Bericht von einer falschen Front", in: H. P. Piwitt (Hg.),

Literaturmagazin 5, Reinbek 1976, S. 30ff. Olerup, A., Schneider, L., Monod, E.: Women, Work and Computer-

ization - Opportunities and Disadvantages, New York 1985 Ostner, J., Piper, B. (Hg.): Arbeitsbereich Familie, Frankfurt 1986 Pearce, D.,

McAdoo, H.: Women and Children: Alone and in Poverty,

Washington 1981 Pross, H.: Der deutsche Mann, Reinbek 1978Quintessenzen 1984, „Frauen und Arbeitsmarkt", Nürnberg (IAB) 1984 Rerrich, M. S.: „Veränderte Elternschaft", in: Soziale Welt 1983, S. 42(M49

Dies.: Vaterbild und Familienvielfalt, München 1986

Rubin, L. B.: Intimate Strangers. Men and Women Together, New Yourk 1983Schulz, W.: „Von der Institution 'Familie' zu den Teilbeziehungen zwischen Mann,

Frau und Kind", in: Soziale Welt 1983, S.401-419Seidenspinner, G., Burger, A.: Mädchen 82, Brigitte-Untersuchung Sennett, R.: The Fall of Public Man, London 1976 (deutsch: Frankfurt 1983)


Statistisches Bundesamt (Hg.): Datenreport, Bonn 1983 Wahl. K. u.a.: Familien sind anders!, Reinbek 1980 Weber-Kellermann, I.: Die deutsche Familie. Versuch einer Sozialgeschichte, Frankflirt 1975 Wiegmann, B.: „Frauen und Justiz", in: Jurreit (hg.), 1979 Willms, A.: „Gmndzüge der Entwicklung der Frauenarbeit von 1880 bis 1980", in: Müller, W. u.a., (1983)

Individualizacija, institucionalizacija i standardizacija životnih situacija i biografskih matrica (Peti odeljak)

Adorno, T. W.: Minima Moralin, Frankfurt 1982Baethge, M.: „Individualisierung als Hoffnung und Verhängnis", in:

Soziale Welt 1985/Heft 3, S. 299 ff. Beck-Gernsheim, E.: Geburtenrückgang und Neuer Kinderwunsch,

Habilitationsschrift, München 1986 Bolte, K. M.: „Subjektorientierte Soziologie", in: ders. (Hg.):

Subjektorientierte Arbeits- und Berufssoziologie, Frankfurt 1983 Brose, H.-G.: „Die Vermittlung von sozialen und biographischen

Zeitstrukturen", in: KZßS, Sonderheft 29, 1982, S. 385 ff. Dürkheim, E.: Über die Teilung der sozialen Arbeit, Frankfurt 1982 Elias, N.: Über den Prozeß der Zivilastion, Bern/München 1969 Fuchs, W.: „Jugendliche Statuspassage oder individualisierte

Jugendbiographie?", in: Soziale We/M3/1983, S. 341-371 Ders.: Biographische Forschung, Opladen 1984 Geulen, D.: Das vergesellschaftete Subjekt, Frankfurt 1977 Gross, P.: „Bastelmentalität: Ein 'postmoderner' Schwebezustand", in: Schmid, Th. (Hg.): Das pfeifende Schwein, Berlin 1985, S. 63-84Imhof, A. E.: „Von der unsicheren zur sicheren Lebenszeit", in: Vierteljahresschrift für Sozial- und Wirtschaftsgeschichte, 7 1 , 1984, S. 175 bis 198 Kohli, M.: „Die Institutionalisierung des Lebenslaufes", in: KZßS 1985/1, S. 1 -29Kohli, M., Meyer, J. W. (Hg.): „Social Structure and Social Construc- tion of Life

Stages" (Symposion mit Beiträgen von Riley, M. W., Mayer, K. U., Held, T., Hareven, T. K.) in: Human Development, 18, 1985

406 Ulrih Bek

Kohli, N., Robert, G. (Hg.): Biographie und soziale Wirklichkeit, Stuttgart 1984

Luhmann, N.: „Die Autopoiesis des Bewußtseins", in: Soziale Welt

1985, Heft 4, S. 402 Maase, K.: „Betriebe ohne Hinterland", in: Marxistische

Studien,Jahrbuch des IMSF, Frankfurt 1984 Meyer, J. W. (Hg.): „Social Structure and

Social Construction of LifeStages", in: Human Development, 18, 1985 Nunner-Winkler, G.: „Identität

und Individualität", in: Soziale Welt1985, Heft 4, S. 466 Rosenmayr, L. (Hg.): Die menschlichen Lebensalter.

Kontinuität undKrisen, München 1978 Ders.: „Wege zum Ich vor bedrohter Zukunft", in:

Soziale Welt 1985,Heft 3, S. 274 ff. Simmel, G.: Philosophie des

Geldes, Berlin 1958 Ders.: Soziologie, Berlin 1968Vester, H.-G.: Die Thematisierung des Selbst in der postmodernen Gesellschaft,

Bonn 1984

Destandardizacija dohodovnog rada: o budućnosti obrazovanja i zapošljavanja

(Šesti odeljak)

Althoff, H.: „Der Statusverlust im Anschluß an eine Berufsausbildung",in: Berufsbildung in Wissenschaft und Praxis 5/1982, S. 16ff. Altmann, N.

u.a.: „Ein neuer Rationalisierungstyp", in: Soziale Welt 2/3, 1986Arendt, H.: Vita activa oder Vom tätigen Leben, München 1981 Beck, U., Brater, M., Daheim, H.-J.: Soziologie der Arbeit und der

Berufe, Reinbeck 1980 Blossfeld, H—P.: „Bildungsreform und Beschäftigung der jungen Generation im öffentlichen Dienst", in: Soziale Welt 35 (1984), Heft 2 Buck, B.: „Berufe und neue Technologien", in: Soziale Welt 1985, Heft 1, S. 83f.Bundesminister für Bildung und Wissenschaft (Hg.): Grund- und

Strukturdaten 1982/83 Dahrendorf, R.: „Im Entschwinden der Arbeitsgesellschaft. Wandlungen der sozialen Konstruktion des menschlichen Lebens", in: Merkur 34/1980, S. 749ff.


Ders.: Wenn der Arbeitsgeselhchaft die Arbeit ausgeht, in: Matthes, J.(Hg.), 1983, S.25ff. Dierkes, M., Strümpel, B. (Hg.): Wenig Arbeit, aber viel

zu tun, Köln 1985Dombois, R., Osterland, M.: „Neue Formen des flexiblen Arbeitskräfteeinsatzes:

Teilzeitarbeit und Leiharbeit", in: Soziale Welt 33/1982, S. 466ff. Handl, J.: Zur Veränderung der beruflichen Chancen von Berufsanfängern zwischen 1950 und 1982, Thesenpapier, Nürnberg 1984 Heinze, R. G.: Der Arbeitsschock, Köln 1984

Hirschhorn, L.: „The theory of social services", in: Health Services,Volume 9, No. 2, 1979, S. 295-311 Hornstein, W.: „Kindheit und Jugend im

Spannungsfeld gesellschaftlicher Entwicklung", in: Jugend in den achtziger Jahren: Eine Generation ohne Zukunft?, Schriftenreihe des Bayr. Jugendrings, München 1981, S. 51 ff. Jürgens, U., Naschold, F. (Hg.): Arbeitspolitik, Materialien zum Zusammenhang von politischer Macht, Kontrolle und betrieblicher Organisation der Arbeit, Opladen 1984 Kaiser, M. u.a.: „Fachhochschulabsolventen - zwei Jahre danach", in:

Mitt-AB 1984, S. 241 ff. Kern, H., Schumann, M.: Ende der Arbeitsteilung?, München 1984 Kloas, P.-W.: Arbeitslosigkeit nach Abschluß der betrieblichen

Ausbildung, Thesenpapier, Nürnberg 1984 Kommission: Zukunftsperspektiven gesellschaftlicher Entwicklungen, Stuttgart 1983Kubicek, H., Rolf, A.: Mikropolis mit Computernetzen in der

„Informationsgesellschaft", Hamburg 1985 Kutsch, Th., Vilmar, F. (Hg.): Arbeitszeitverkürzung, Opladen 1983 Mertens, D.: Das „Qualifikationsparadox. Bildung und Beschäftigung bei kritischer Arbeitsmarktperspektive", in: Zeitschrift für Pädagogik, 30/1984 Müller, C.: „Ungeschützte Beschäftigungsverhältnisse", in: Hagemann-

-White (Hg.): Beiträge zur Frauenforschung, Bamberg 1982 Negt, O.: Lebendige Arbeit, enteignete Zeit, Frankfurt 1984 Offe, C., Hinrichs, H., Wiesenthal, H. (Hg.): Arbeitszeitpolitik, Frankfurt 1982

408 Ulrih Bek

Offe, C.. Arbeitsgesellschaft: Strukturprobleme und Zukunftsper-spektiven, Frankfurt am Main/New York 1984

Schelsky, H.: „Die Bedeutung des Berufs in der modernen Gesellschaft", in: Luckmann/Sprondel (Hg.): Berufssoziologie, Köln 1942

Sklar, M.: „On the proletarian revolution and the end of political-economic society", in: Radical America 3, 1968, S. 3-28

Nauka s one strane istine i razotkrivanja istine?

Refleksivnost i kritika naučnotehnološkog razvoja (Sedmi odeljak)

Adorno, Th. W., Horkheimer, ML: Dialektik der Aufldärung, Frankfurt 1970

Beck, U.: Objektivität und Normativität — Die Theorie-Praxis-Debatte in der modernen deutschen und amerikanischen Soziologie, Reinbek 1974

Ders. (Hg.): „Soziologie und Praxis, Erfahrungen, Konflikte, Perspektiven", Sonderband 1 der Sozialen Welt, Göttingen 1982

Beck, U., Bonß, W.: „Soziologie und Modernisierung. Zur Ortsbestimmung der Verwendungsforschung", in: Soziale Welt 1984, S. 381 ff.

Böhme, G., v.d. Daele, W., Krohn, W.: „Alternativen in der Wissenschaft", in: Zß, 1972, S. 302ff.

Dies.: „Die Finalisierung der Wissenschaft", in: Zß, 1973, S. 128ff.Bonß, W., Hartmann, H.: „Konstruierte Gesellschaft, rationale Deutung. „Zum

Wirklichkeitscharakter soziologischer Diskurse", in: dies.: „Entzauberte Wissenschaft. Zur Relativität und Geltung soziologischer Forschung", Sonderband 3, Soziale Welt, Göttingen 1985

Bonß, W.: Die Einübung des Tatsachenblicks. Zur Struktur und Veränderung empirischer Sozialforschung, Frankfurt am Main 1982

Campbell, D. T.: „Häuptlinge und Rituale. Das Sozialsystem der Wissenschaft als Stammesorganisation", in: Bonß, W., Hartmann, H. (Hg.): „Entzauberte Wissenschaft. Zur Relativitt und Geltung soziologischer Forschung", Sonderband 3, Soziale Weit, Göttingen 1985

Carson; Rv Silerit Spring, New Yourk 1962


Commoner, B.: Science and Survivcd, New York 1963Duerr, H. P. (Hg.): Der Wissenschaftler und das Irrationale, 2 Bde.,

Frankfurt a.M. 1981 Feyerabend, P.: Erkenntnis

für freie Menschen, Veränderte Ausgabe,Frankfurt a.M. 1980 Gouldner, A., Miller, D.

M.: Applied Sociology: Opportunities andProblems, New Yourk 1965 Hartmann, H.: Empirische Sozialforschung,

München 1970 Hartmann, H., Dübbers, E.: Kritik in der Wissenschaftspraxis.

Buchbesprechungen und ihr Echo. Frankfurt am Main 1984 Hartmann, H., Hartmann, M.: „Vom Elend der Experten: Zwischen Akademisierung und De-Professionalisierung".

KZfSS 1982, S. 193ff.Hollis, M., Lukes, S. (Hg.): Rationality and Relativism, Oxford 1982 Illich, I.: Entmündigung durch Experten. Zur Kritik der Dienstleistungsberufe, Reinbeck 1979 Knorr-Cetina, K.: Die Fabrikation von Erkenntnis, Frankfurt am Main 1984Knorr-Cetina, K. D., Mulkay, M. (Hg.): Science Observed. Perspectives on the Social Study of Science, London 1983 Kuhn, Th.: Die Struktur wissenschaftlicher Revolutionen, Frankfurt am Main 1970

Küppers, G., Lundgreen, P., Weingart, P.: Umweltforschung - die

gesteuerte Wissenschaft?, Frankfurt 1978 Lakatos, I., Musgrave, A. (Hg.): Kritik und Erkenntnisforschritt,

Braunschweig 1974 Lakatos, I.: Methodologie der

Forschungsprogramme, in: Lakatos,Musgrave (Hg.) 1974 Lau, Ch.: „Soziologie

im öffentlichen Diskurs. Voraussetzungen und Grenzen sozialwissenschaftlicher Rationalisierung und gesellschaftlicher Praxis", in: Soziale Welt 1984, S. 407ff. Lindbloom, Ch. E.: „The Science of Muddling through", in: Public

Administration Review 19, 1959, S. 79ff. Matthes, L: „Die Soziologen und ihre Wirklichkeit. Anmerkungen zum Wirklichkeitsverhältnis

410 Ulrih Bek

Meja, V., Stehr, N.: Der Streit um die Wissenssoziologie, 2 Bde.,Frankfurt am Main 1982 Meyer-Abich, K. M.: „Versagt die Wissenschaft vor

dem Grundrecht der Freiheit? Gründe der Vertrauenskrise zwischen Wissenschaft und Öffentlichkeit", in: Zeitschrift für Didaktik der Philosophie, Heft 1/1980Mitchell, R. C.: „Science Silent Spring"; Science, Technology and the Environment

Movement in the United States, Ms., Washington 1979Nowotny, H.: Kernenergie: Gefahr oder Notwendigkeit, Frankfurt am Main 1979Overington, M. A.: „Einfach der Vernunft folgen: Neuere Entwicklungstendenzen

in der Metatheorie", in: Bonß, W., Hartmann, H. (Hg.): „Entzauberte Wissenschaft. Zur Relativität und Geltung soziologischer Forschung", Sonderband 3, Soziale Welt, Göttingen 1985

Pavelka, F.: „Das Deprofessionalisierungsspiel. Ein Spiel für Profis",in: psychosozial 2/1979, S. 19ff. Popper, K. R.: Logik der Forschung, (1934),

6. überarbeitete Aufl., Tübingen 1968Ders.: Objektive Erkenntnis. Ein evolutionärer Entwurf, Hamburg 1972Scott, R., Shore, A.: Why Sociology does not Apply: A Study of the

Use of Sociology in Publicy, New York 1979 Shostak, A. B. (Hg.): Putting Sociology to Work, New York 1974 Stehr, N., König, R. (Hg.): „Wissenschaftssoziologie. Stidien und

Materialien", KZßS, Sonderheft 18, Köln/Opladen 1975 Stehr, N., Meja, V.: „Wissenschaftssoziologie". (Sonderheft 22 der

KZßS), Opladen 1981 Struening, E. L., Brewer, B. (Hg.): The University Edition of the

Handbook of Evaluation Research, London/Beverly Hills 1984 Weber, M.: „Vom inneren Beruf zur Wissenschaft", in: J. Winkelmann (Hg.): Max Weber: Soziologie, weltgeschichtliche Analysen, Stuttgart 1982Weingart, P.: Das ,,Harrisburg-Syndrom " oder die De-Professional-

isierung der Experten, 1979 Ders.: „Verwissenschaftlichung der Gesellschaft - Politisierung der

Wissenschaft", in: Zß 1983, S. 225ff. Ders.: „Anything goes - rien ne va plus", in: Kursbuch 78/1984, S. 74


Weiss, C. H. (Hg.): Using Social Research for Public Policy Making,Lexington: Lexington Books 1977 Wissenschaftszentrum Berlin (Hg.):

Interaktion von Wissenschaft und Politik, Frankfurt 1977

Obezgraničenje politike: o odnosu političkog upravljanja i tehnoekonomskih

promena u rizičnom društvu (Osmi odeljak)

Alemann, U.V., Heinze, R. G (Hg.): Verbände und Staat. VomPluralismus zum Korporatismus, Opladen 1979 Alemann, U.v. (Hg.):

Neokorporatismus, Frankfurt am Main/New Yourk 1981Altmann, N. u.a.: „Ein 'Neuer Rationalisierungstyp'", in: Soziale Welt,

Heft 2/3, 1986 Arendt, H.: Macht und Gewalt, München 1981

Beck, U./ Brater, M.: Berufliche Arbeitsteilung und sozialeUngleichheit, Frankfurt/New York 1978 Beck, U.: Soziale Wirklichkeit als

Produkt gesellschaftlicher Arbeit,unveröffentlichte Habilitationsschrift, München 1979 Berger, S.: „Politics

and Anti-Politics in Western Europe in theSeventies", in: Daedalus 108, S. 27-50 Berger, J. (Hg.): Moderne oder

Postmoderne, Sonderband 4 derSozialen Welt, Göttingen 1986 Bergmann, J., Brandt, G., Korber, K., Mohl,

O., Offe, C.: „Herrschaft, Klassenverhältnis und Schichtung", in: Th. W. Adorno (Hg.): Spätkapitalismus oder Industriegesellschaff!, Stuttgart 1969 Braczyk, H. J. u.a.: „Konsensverlust und neue Technologien - Zur exemplarischen Bedeutung des Konfliktes um die Wiederaufar- beitungsanlage für die gesellschaftliche Steuerung technischen Wandels", in: Soziale Welt 2/3 1986 (hier zitiert nach Ms.) Brutigam, H. H., Mettler, L.: Die programmierte Vererbung, Hamburg 1985Brand, K. W., Büsser, Đ., Rucht, D.: Aufbruch in eine neue Gesellschaft, Frankfurt am Main, 1983 Brand, K. W, (Hg.): Neue soziale Bewegungen in Westeuropa und in

den USA, Frankfurt Am Main, 1985 Bühl, W.: Die Angst des Menschen vor der Technik, Düsseldorf 1983

412 Ulrih Bek

Crozier, M., Huntington, S. P., Watanuki, J.: The Crisis of Democ-racy, New York 1975 Crozier, M., Friedberg, E.: Macht und Organisation,

Königstein 1979 Daele, W, v.d.: Mensch nach Maß, München 1985 Ders.: „Technische Dynamik und gesellschaftliche Moral", in: Soziale

Welt, H. 2/3, 1986 Donati, P. R.: „Organization between Movement and Institution", in:

Social Science Information sur Leš sciences sociales, 1984 Elster, J.: „Risk, Uncertainty, and Nuclear Power", Social Science Information, 1979

Flora, P., Alber, J.: „Modemization, Democratization, and the Development of Weifare States in Western Europe", pp. 37-80, in: P. Flora, A. J.Heidenheimer

(eds.): The Development of Weifare States in Europe and America, New Brunswick 1981 Freeman, J. (Hg.): Social Movements in the Sixties and Seventi.es, New

York und London 1983 Gershuny, J. I.: After Industria! Society? The Emerging

Self-Service-Economy, London 1978 Grew, R (ed.): Crises of Politica'l Development in Europe and the

United States, Princeton 1978 Habermas, J.: Legitimationsprobleme im Spätkapitalismus, Frankfurt 1973

Ders.: Theorie des Kommunikativen Handels, Bd. 2, Frankfurt am Main, 1981Gross, P., Hitzler, R,, Honer, A.: „Zwei Kulturen? Diagnostische und therapeutische Kompetenz im Wandel", in: Österr. Zeitschrift für Soziologie, Sonderheft Medizinsoziologie, 1985 Gruss, P.: „Industrielle Mikrobiologie". Sonderheft Spektrum der

Wissenschaft, Heidelberg 1984 Hirschman, A. O.: Shifting Involvements. Private Interests and Public

Action, Princeton 1981 Inglehart, R.: The Silent Revolution. Changing Vahles and Political

Styles Among Western Publics, Princeton 1977

Institute for Contemporary Studies (ed.): The Politics of Flanning. A Review and Critique of Centralized Economic Planning, San Francisco 1976

Jaeniclce, M.: Wie das Industriesystem von seinen Mißständen profitiert, Köln 1979


Japp, K. P.: „Selbsterzeugung oder Fremdverschulden. Thesen zum Rationalismus in den Theorien sozialer Bewegungen", in: Soziale Welt, ig. 35, 1984 Jonas, H.: Technik, Ethik und Biogenetische Kunst, Ms. 1984 Kitschelt, H.: „Materiale Politisierung der Produktion", in: ZfS, Jg. 14,

H. 3, 1985, S. 188-208 Kommissionsbericht: Zukunftsperspektiven gesellschaftlicher Entwicklung, Stuttgart 1983, S. 167ff. Kreß, K., Nikolai, K.-G.: Bürgerinitiativen - Zum Verhältnis von

Betroffenheit und politischer Beteiligung der Bürger, Bonn 1985 Lipset, S. M., Rokkan, S.: „Cleavage Structures, Party Systems, and Voter Alignments: An

Introduction", in: dies.: (eds.): Party Systems and Voter Alignments, New York 1967 Low, R.: „Gen und Ethik", in: Koslowski (Hg.): Die Verführung

durch das Machbare, München 1983 Luhmann, N.: Politische Theorie im Wohlfahrtsstaat, München 1981 Mayer-Tasch, C. P.: Die Bürgerinitiativbewegung, Reinbek 1976 Mayntz, R. (Hg.): Implementaionsforschung, Köln 1980 Melacci, A.: „An End to Social Movements? Introductory paper to sessions on 'new movements and change in organizational forms'", in: Social Science Information sur Leš sciences sociales, Bd. 23, Nr. 4/5, S. 819-835, 1984 Neidhardt, F.: „Einige Ideen zu einer allgemeinen Theorie sozialer Bewegungen", in: Hradil (Hg.): Sozialstruktur im Umbruch, Opladen 1985

Offe, C.: Strukturprobleme des kapitalistischen Staates, Frankfurt 1972

Ders.: „Konkurrenzpartei und politische Identität", in: R. Roth (Hg.): Parlamentarisches Ritual und politische Alternativen, Frankfurt am Mam, 1980, S. 26-42 Ders.: „Null-Option" In: Berger, J. (Hg.): Moderne oder Postmoderne,

Sonderband 4 der Sozialen Welt, Göttingen 1986 Piore, M. J., Säbel, C. F.: Das Ende der Massenproduktion, New

York, Berlin 1985 Radunski, P.: „Die Wähler in der Stimmungsdemokratie", in: Sonde 2/1985, S. 3ff.

Schenk, M.: Soziale Netzwerke und Kommunikation, Tübingen 1984

414 UIrih Bek

Sieferle, R. P.: Fortschrittsfeinde? Opposition gegen Technik undIndustrie von der Romantik bis zur Gegenwart, München 1985 Stössel, J.-P.:

„Dem chronisch Kranken hilft kein Arzt", in:Süddeutsche Zeitung vom 21. 11. 85 Touraine, A.: The Self-Production of

Society, Chicago 1977 Willke, H.: Entzauberung des Staates. Überlegungen zu einer Sozietäten Steuerungstheorie, Königstein/Ts. 1983

Ulrih BekRIZIČNO DRUŠTVO

U susret novoj moderni

Likovno rešenje koricaMILOŠ MAJSTOROVIĆ

Kompjuterska obrada tekstaBRANKO HRISTOV

KorektorBILJANA CUKAVAC

Izdaje i štampa„FILIP VIŠNJIĆ"Beograd, Ustanička 25

Tiraž500

ISBN 86-7363-286-2

Knjiga je štampana uz pomoć Fonda za otvoreno društvo.

CIP - Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд

316.32" 19"

БЕК, Улрих

Rizično društvo : u susret novoj moderni / Ulrih Bek ; prevela Ljiljana Glišović.- Beograd : „Filip Višnjić", 2001 (Beograd i „Filip Višnjić"). - 414 str. ; 20 cm. -(Biblioteka Eunomia)Prevod dela: Risikogesellschaft: Auf dem Weg in eine andere Moderne / UlrichBeck. - Tiraž 500. - Bibliografija: str. 393-414.ISBN 86-7363-286-2316.334.3 316.7 001:32a) Друштво - 20в b) Цивилизација с) Наука - ПолитикаID=90799116

Biblioteka Ευνομία · Eunomia

1. Čarls Tili: Suočavanja sa društvenom promenom

Makro društvene strukture, procesi i komparacije2. Robert Dal: Poliarhija

Participacija i opozicija3. Džon Rols: Politički liberalizam

4. Huan Linc i Alfred Stepan: Demokratska tranzicija i

konsolidacija

5. Entoni Gidens: Posledice modernosti

6. Albert A. Hiršman: Strasti i interesi

Politički argumenti u prilog kapitalizma pre njegove pobede7. Klaus Ofe: Modernost i država

Istok, Zapad8. Majki Volcer: Područja pravde

Odbrana pluralizma i jednakosti9. Frensis Heri Hinsli: Suverenost

ulrich beck - rizicno drustvo

Documents