Висока пољопривредно-прехрамбена школа струковних

студија у Прокупљу

СЕМИНАРСКИ РАД

Ментор: Студент:

Др. Југослав Миленковић Поповић Горан ВВ 47/08

Прокупље, јануар 2011. године

Висока пољопривредно-прехрамбена школа струковних

студија у Прокупљу

СЕМИНАРСКИ РАД

Уљана репица, привредни значај и технологија производње

Ментор: Студент:

Др. Југослав Миленковић Поповић Горан ВВ 47/08

Прокупље, јануар 2011. године

Уљана репица, привредни значај и технологија производње

Увод

Уљана репица (lat. Brassica napus) је индустријска биљка. Најважнија

примена уљане репице је у: производњи уља, исхрани стоке и у новије време

производњи биодизела.

Садржај уља у смену креће се до 45%. Нуспроизводи су сачма и погача, које

садрже 20% беланчевина и угљених хидрата, 8% уља, минералне материје,

витамине и друге корисне материје. Може се користити за зелену крму, у свежем

стању, или као силажа.

Вредна је пчелиња паша. Погодна је за зелено ђубрење и идеална је „трећа“

култура, за разбијање двопољног плодореда кукуруз - пшеница.

Највећи произвођачи су у земљама Еуропске Уније, Канада, САД,

Аустралија, Кина и Индија. У Индији уљана репица чини 13% посејаних површина.

Према Америчком министарству пољопривреде, уљана репица је била трећи

главни извор биљног уља 2000., након соје и палме уљарице. Други је светски

главни извор протеинске хране, иако чини тек петину производње првог главног

извора, соје.

-1-

Теоријски део

2.1. Порекло уљане репице

Према јапанским истраживачима, купусна уљана репица је хибридна форма

између огрштице (Brassica campestris L.) и врсте купуса (Brassica oleracea L. et DC.).

Међутим, огрштица је постала од дивље огрштице (Brassica campestris L.).

Уљане репице су познате у култури одавно. Антички Грци и Римљани

употребљавали су уље из њиховог семена за осветљење. Оне су пореклом из

Старог света - из Азије и Средоземља. Производња уљане репице у Европи је

најпре почела у Белгији.

Уљане репице, нарочито купусна уљана репица, најважније су биљке за

производњу уља у средњој и западној Европи. Највећи произвођач уљане репице у

свету је Европска Унија, а појединачно Кина.

2.2. Употреба уљане репице

Финализација производње уљане репице се огледа у добијању два

производа:

- СИРОВОГ УЉА

- ПОГАЧА

УЉЕ се користи на више начина. За производњу боја, лакова, мазива,

електричних уља, биодизела, разних сапуна, у индустрији текстила и коже. Након

цеђења уља остаје сачма и погаче, која се користи у исхрани домаћих животиња.

Уљане погаче и сачма садрже у просеку око 23% пробављивих протеина и око 8%

сирове масти, 0.9% сирових влакана, 22% безазотних екстрактивних материја

(БЕМ) па су одлична сточна храна.

Од 1 тоне семена уљане репице добија се:

• око 350 кг уља и

• око 650 кг погача.

-2-

Посматрано по јединици површине добија се минимално 1 т/ха уља и 2 т/ха

погача.

Од укупне количине уља око 80% се естерификацијом претвара у биодизел,

а остатак се користи као чисто уље.

2.3. Биодизел као гориво будућности

Предности коришћења биодизела у односу на фосилна горива:

1. смањена емисија сумпорних оксида, суспендованих честица и угљенмоноксида,

2. смањен ефекат стаклене баште,

3. је обновљиви извор енергије

4. смањује се потреба за фосилним дизелом, чиме се чувају резерве и умањује

ризик од снабдевања,

5. док са економског аспекта доводи до повећања запослености, повећања

индустријске производње; додатно преливање средстава ка пољопривреди;

допринос економском развоју руралних средина.

2.4. Морфолошке особине

Корен - Корен је вретенаст, у горњем делу мало задебљао. Најинтензивнији

раст корена одвија се на почетку вегетације. Моћ упијања корена је слаба. Корен се

развија у дубину 80 до 100цм.

Између правог коена и лисног корена налази се врат корена, из кога избијају

бочни коренови.

У јесен почиње да дебља и у њему се гомила разервна храна.

Стабло - Стабло је зељасто, покривено воштаном превлаком, усправно,

разгранато.

Расте у висину до 1.5м, што зависи од услова гајења, и сорте. Стабљика се

грана са 3-7 постраних грана, обично на висини 60-80цм од земље.

-3-

Стабљика је најчешће плавкастозелене боје и без длачица код купусне

уљане репице.

А код огрштице стабло је зелено, мање-више маљаво.

Лист - Лист је плавкастозелене боје и гладак. Доњи и средњи листови су

издужени и заобљеног врха. Горње лишће је копљастог изгледа. Доње лишће

налази се на петељкама, а горње је седеће. Код огрштица листови су тањи, маљави,

травнастозелени, а код купусне уљане репице дебљи, глатки, плавичасто зелени.

Код огрштице, вршни листови својом основом потпуно обухватају стабло.

Цвет - Цветови имају: 4 зелена чашична и 4 жута крунична листића, 6

прашника (4 краћа, 2 дужа) и тучак. Цветови су скупљени у цваст гранчицу.

Цветање траје 25-30 дана. Због дугог периода цветања, уљане репице сазревају

доста неравномерно.

Опрашивање је ксеногамо и аутогамо. При ксеногамом опрашивању, главну

улогу имају инсекти, нарочито пчеле, стога су уљане репице и важне биљке за

пчелињу пашу. Корисна је медоносна биљка јер даје око 50 кг/ха меда.

Плод - Плод је комушка, дужине 4-11цм. Комушка по средини има преграду

звану тин. Код купусне уљане репице у комушки се налази 20-40 семенки, и

дужине око 5 до 10цм. Код огрштице плод је мањи, дужине 3 до 8 цм, са 25 до 40

семенки.

Семе - Семе је ситно, округло. Промера 1.5 – 2.5мм. Код купусне уљане

репице семе је нешто крупније и плавичасто-црнкасто, код огрштице нешто

ситније и мркоцрвенкасто. Маса 1 000 семена је 3-7г. Хектолитарска тежина 65-

66кг. Семе садржи: 40-44% уља и 18-23% протеина. Фабричком прерадом добија

се из 100 кг семена 35-38 кг уља.

-4-

2.5. Агроеколошки услови гајења

2.5.1. Однос према топлоти

Потребе уљаних репица у топлоти су умерене. Купусна уљана репица је

биљка умерено топлог, али влажнијег поднебља.

Према мразевима је осетљива, нарочито ако није покривена снегом. Под

снежним покривачем може да издржи мразеве и до -25°С, а без снега, ако

земљиште није много влажно, до -15°С. Међутим, ако је земљиште претерано

влажно, она страда при мразевима од -7° до -10°С.

Најнеповољније на озиму купусну репицу делују нагле температурне

промене у току јесени и зиме - замрзавање и крављење земљишта, а поготово ако је

оно влажно када корен почиње трунути.

На озимој купусној уљаној репици неповољно се одражава и периодично

понављање мразева у току пролећа, нарочито кад вегетација отпочне. На ову

биљку неповољно утиче и ледена кора.

Због свега тога, ова је биљка неподесна за крајеве у којима су зиме оштре,

ветровите и без снега.

Насупрот томе, озима огрштица мање је осетљива према оштром поднебљу

те се може гајити у крајевима суровијих зима.

2.5.2. Однос према влази

Потребе у влази су веће, нарочито код купусне уљане репице. Она се

одликује великим транспирационим коефицијентум који се креће од 650 до 750.

Нарочито је важно да имају довољно влаге у фази наливања зрна. Сушу не подносе

па јако подбацују у приносу.

-5-

2.5.3. Однос према светлости

Уљане репице, и озиме и јаре форме, биљке су дугог дана. Период

јаровљења траје 30-40 дана, а јаровизација се обавља при температури од 2°С.

2.5.4. Однос према земљишту

У погледу земљишта, ове две биљке се разликују. Озима купусна уљана

репица мора се обавезно гајити на плодним, структурним и дубоким земљиштима,

док огрштица подноси и нешто слабија земљишта. Међутим, на земљиштима код

којих је ниво подземне воде висок, корен трули. Кисела земљишта не подносе.

Најбоље успевају на земљиштима код којих се pH креће између 6,5-6.

2.6. Фазе развоја уљане репице

I фаза – Клијање :

Вода продире у семе кроз семењачу што изазива бубрење. Након бубрења

семена почињу се појављивати коренчићи. Стабаоце са котиледонима клија из

семена и расте према површини земље.

Фаза ницања: котиледони пробијају кроз површину земље (епигеичан).

II фаза - Раст лишћа:

Када су котиледони потпуно развијени почињу се формирати листови, затим

се појављује цветни пуп, интернодиа и лисна дршка. Појава интернодија

представља раст стабла.

III фаза - Почетак цвијетања:

Присутни су цветни пупољци (жути пупољци) који су још увек затворени.

-6-

IV фаза – Цвијетање:

Цвиетови се неравномерно отварају. Прво се отворе цветови главне цвасти,

па се главна цваст издужује. После отварање цветова, старије латице опадају.

V фаза - Развој плода:

Почиње неравномерно развијање плода.

VI фаза – Сазријевање:

Сазревање је готово када су скоро све махуне зреле, семе црно и тврдо.

VII фаза – Старење:

Биљке су угинуле и суве, време за жетву.

2.7. Агротехника гајења уљане репице

2.7.1. Плодоред

Уљане репице се морају обавезно гајити у плодореду. Као најбољи

предусеви за озиме форме сматрају се, зрнене махунарке, црвена детелина и

раностасне окопавине. Међутим, за пролећне форме као предусеви подесне су и

касне окопавине. Иначе су уљане репице, а нарочито озима купусна уљана репица,

врло добри предусеви за озима жита. На исто место могу се враћати кад прођу бар

3-4 године.

-7-

2.7.2. Обрада земљишта

Земљиште се обрађује што дубље (око 30 цм), а посебну пажњу треба

обратити на уништавању коровских биљака. Такође, посебну пажњу треба

обратити припреми за сетву, јер је семе уљаних репица ситно, површина земљишта

мора да буде добро поравната и уситњена.

За озиме уљане репице земљиште се мора обрадити раније у току лета или

пред крај лета, за пролећне репице у јесен, а може се обрадити и нешто касније.

Ако уљане репице долазе у плодореду после зрнених махунарки, црвене детелине

или других биљака после којих на површини земљишта остају органски остаци,

онда се земљиште обрађује тако да се најпре заору ти остаци, а дубоко орање

почиње 4-5 недеља после тога.

Уношење надземних остатака у земљиште има неколико предности у

поређењу са спаљивањем. Њима се највише повећава промет органске материје,

стимулише биолошка активност у земљишту, позитивно утиче на водно-ваздушне

односе, а у вези с тим и на структуру земљишта. При разградњи жетвених остатака,

снажно се делује на дисање земљишта, па ослобођени угљен диоксид разрахљује

земљиште. Осим тога, у тешко земљиште унесени надземни остаци док нису

разграђени, повећавају дренираност земљишта до дубине уношења органских

материје.

Одмах по орању или паралелно са орањем потребно је извршити затварање

бразде ради спречавања губитка влаге. То се ради најчешће тањирачама.

Ђубрење - Уљане репице требају много хранивих материја, нарочито

купусна уљана репица. Употребљава се стајско ђубриво и минерална ђубрива. За

формирање средњег приноса уљаним репицама потребно је око 120 кг/ха азота, 60

кг/ха фосфора и 140 кг/ха калијума. Из тога разлога се земљиште мора обилато

ђубрити.

Стајско ђубриво уноси се у земљиште под дубоко орање у количини од 30

до 40 т/ха. Оно је нарочито значајно за земљишта која оскудевају у органским

материјама.

-8-

Од минералних ђубрива дају се: азотна, фосфорна и калијумова. Азотна

ђубрива поспешују опште развиће биљака, док фосфорна и калијумова поред тога

повећавају отпорност уљане репице према мразевима. Стога су она врло значајна за

гајење озимих сорти.

Калијумова ђубрива повећавају садржај уља у сјемену. Азотна ђубрива

уносе се у земљиште делом пре сетве са укупним количинама фосфора и калијума

(1/3 од предвиђене количине за ђубрење), 1/3 рано у пролеће пред почетак

вегетације, 1/3 у фази интензивног пораста.

Сетва - За сетву треба употребити квалитетно семе. Чистоћа семена треба да

износи 98%, клијавост 90%, а влажност 12%. Најбоље је семе из претходне године.

Озима купусна уљана репица је усев најраније сетве; она се сеје пред крај лета или

у почетку јесени. Раном сетвом постиже се и боље развиће усева, а она је и

профилактичка мера у борби против штеточина. Поред тога, при ранијој сетви, она

раније и стасава и доноси већи принос.

Озима огрштица може се сејати 10-15 дана касније. Сеје се у редове

широкоредо на растојању између редова од 30 до 60 цм. Код нас, најбољи

резултати постигнути су при сетви на растојању од 35 до 40 цм између редова. Ако

се те биљке гаје за сточну храну, онда се сеју ускоредно на размак од 15 цм. Пошто

је семе уљане репице ситно, сеје се плитко на 1,5- до 2,5 цм. За сетву је потребно 5

до 8 кг/ха семена. После сетве семе треба покрити, дрљањем лакшим дрљачама и

ваљањем површине.

Нега - Мере неге су: дрљање, ваљање, култивирање, проређивање,

прихрањивање, каткад и огртање. Код семенске производње под мермама неге

подразумева се и заштита од корова, инсеката и болести.

Дрљање- Дрља се само уколико се пре ницања усева по површини

земљишта ухвати покорица. Она се разбија дрљањем лакшим дрљачама или

ваљањем ребрастим ваљцима попреко на смер редова.

-9-

Међуредно култивирање - је обавезна мера, а изводи се у јесен и у пролеће.

У јесен се култивира само онда ако се за то укаже потреба, тј., ако се и коровске

биљке појаве у већим размерама. У пролеће је култивирање обавезно, култивира се

рано чим то време дозволи.

Проређивање - се може обављати у јесен или у пролеће. У јесен се усев

проређује само у оним крајевима где не постоји опасност од измрзавања биљака;

иначе се проређивање одлаже за пролеће, и то што раније -пре него што код биљака

почну да расту стабла. Проређивање је ручно, а биљке се остављају на растојању од

10 до 20 цм у реду.

Прихрана - Прихрањује се у пролеће, азотним ђубривима. За ту сврху дају се

2/3 од предвиђених количина тих ђубрива. Прихрањује се једновремено уз

прашење, а после проређивања.

Огртање - се примењује само изузетно, ако постоји опасност од измрзавања

биљака у току зиме. Огрће се што касније у јесен, пошто престане вегетација. На

исти начин се негују и пролећне форме ових биљака.

Мера сузбијања корова - Треба изврштити комбиновањем мера обраде

земљишта и хемијским средствима-хербицидима.

Сузбијају се на 3 начина:

1. инкорпорацијом хербицида у земљиште прије сетве,

2. после сетве, а пре ницања репице и

3. рано у пролеће на почетку вегетације репице.

Најчешћи корови –

- Setaria spp. – мухари

- Avena spp. – дивља зоб

- Digitaria spp. – сврачица

- Sorghum halapense – дивљи сирак

- Agropiron repens – пирика

- Matricaria spp – дивља камилица

-10-

Од хемијских средстава, односно хербицида се најчешће користе: дуал,

лассо, прохелан, стомп 330, цобра, сенцор, галаџи, фокус, ултра, дyнам, као и

десиканти баста, фортелон и др.

Најчешће штеточине –

- Meligethes aeneus – сјајник

- Athalia roseal L. – аталије

- Phyllotreta nemorum – бухача

Сузбијање се врши инсектицидима, најчешће у два наврата, који би требали

бити на бази фосалона (Золоне нпр. ).

Најчешће болести –

- Sclerotinia

- Foma

Најефикаснији начин спречавања појаве болести је плодоред и избор

отпорних сората. У случају јачег напада заштита се може извршити неким

фунгицидом. (Ronilan npr.).

Жетва - Зрели плодови уљаних репица пуцају, а семе се осипа. Због тога се

жање пре потпуног сазревања плодова док су они још мекани (еластични) и док

семе у њима још чврсто стоји. Жетва се врши двофазно (жетелицама) и једнофазно

(комбајнима), на које се претходно постављају одговарајућа сита. Усев пожњевен

жетелицама веже се у снопове, а снопови стављају у крстине. Семе у сноповима

брзо дозрева, па се они преносе са њиве под какву настрешницу где се суше, а семе,

ако се оспе, може се прикупити. При жетви жетелицама семе се оврши на обичним

вршалицама за жита. Пожељно је ради сукцесије дозревања (по етажама) обавити

десикацију, чиме се у великој мери смањује губитак зрна приликом комбајнирања.

-11-

Закључак

Уљана репица се данас узгаја ради семена које је богато уљем које се

користи у људској исхрани и прераду у индустрији, као и ради производње погача

које се користе у сточној исхрани.

Раније су репице садржавале до 50% киселине, која је штетна за здравље а

нема храњиву вредност. Ова киселина оштећује систем за крвоток људи и

животиња и изазива хемолитску анемију. Зато су многе земље света забраниле

употребу и промет животних намирница које садрже више од 5% киселине.

Данашње сорте добивене селекцијом имају знатно мање или минималне количине

ерука киселине.

Увођењем нових селекција уљане репице, ова култура добија све више на

важности. У новије време западне земље узгајају уљану репицу за производњу

горива – биодизел, прије свега из еколошких разлога.

Уљана репица најбоље успева на дубоким, хумусним, калцијумом богатим,

иловасто-глинастим земљиштима.

Најважнија примена уљане репице је у: производњи уља, исхрани стоке и у

новије време производњи биодизела.

-12-

Литература

1. Тодоровић, Ј., Лазић, Бранка, Комљеновић, И. (2003): Ратарско – повртарски

приручник. ГрафоМарк. Лакташи

2. Гатарић, Ђ., (2005): Сјеменарство са основама оплемењивња. Бањалука.

-13-

Садржај:

1. Увод ...........................................................................................................................................................1

2. Теоријски део ..........................................................................................................................................2

2.1. Порекло уљане репице ...........................................................................................................2

2.2. Употреба уљане репице .........................................................................................................2

2.3. Биодизел као гориво будућности ..........................................................................................3

2.4. Морфолошке особине ............................................................................................................3

2.5. Агроеколошки услови гајења ...............................................................................................5

2.5.1. Однос према топлоти ..........................................................................................................5

2.5.2. Однос према влази ...............................................................................................................5

2.5.3. Однос према светлости .......................................................................................................6

2.5.4. Однос према земљишту ......................................................................................................6

2.6. Фазе развоја уљане репице ....................................................................................................6

2.7. Агротехника гајења уљане репице ........................................................................................7

2.7.1. Плодоред ...............................................................................................................................7

2.7.2. Обрада земљишта .................................................................................................................8

3. Закључак ................................................................................................................................................12

4. Литература .............................................................................................................................................13