Православни Богословски Факултет Светог Василија Острошког у Фочи

Семинарски рад из Догматике

на тему:

Учење Томе Аквинског и проблем Filioqe-a

Ментор: Студент:

др Здравко Пено Мирко Батар

Фоча 2011.

Увод

Током историје многи људи су услед недостатка Божије благодати доносили

погрешна учења о Богу. Православна теологија од давнина учи да је немогуће познати

Творца људским моћима, јер се измађу Божанске и човечанске природе налази за

човекове способности непремостиви онтолошки јаз. Зато она у свом учењу полази од

догађаја Божијег откривења.1 Та реалност ће бити нарочито изражена на Западу у доба

схоластике, која ће веровати да је Бога могуће објаснити људским умом.2 Њени

представници ће се изгубити у непрегледној шуми погрешних учења. Поред тога, многе

јереси су настале као плод нејасне терминологије, односно погрешног превођена

хришћанских текстова са једног језика на други, или пак због претеране ревности

појединих хришћана. Наиме, многи ревносници су у обрачунима са јеретицима ишли у

другу крајност и у добронамерно падали у најразноврсније заблуде. На сличан начин је

настао и filioque, као синтеза претеране ревности и нејасне терминологије.

Постанак и развој filioque-a до времена Томе Аквинског

Filioque је учење које се јавља у VI веку на Западу, у Шпанији. Хришћанство на

Истоку је имало великих проблема са аријанством. После победе над аријанством, већина

1 Здравко М. Пено, Катихизис, Манастир Острог 2005. године, стр. 28.2 Џон Макманарес, Оксфордска историја хришћанства 1, Београд 2004. године, стр. 286.

Аријевих следбеника је протерана на Пиринејско полуострво, које у то време било

познато по великом броју ревносника. Да би се обрачунали са аријанцима, они почињу

исповедати filioque у Никеоцариградском символу вере. Латини су на сабору у Толеду

(447) устали против аријанства, које Сина сматра мањим од Оца, а затим на сабору (589) и

донели одредбу да се додатак filioque (и од Сина) унесе у Никеоцариградски символ вере,

да би се и у њему исповедало да Дух Свети исходи и од Оца и од Сина. 3 Овим потезом су

хтели само да сузбију аријанство, али су поново покренули проблем духоборства са којим

су се источни оци IV века грчевито борили. Ново учење се убрзо проширило Пиринејским

полуострвом, одакле ће се стицајем прилика допрети до Истока. Наиме, 809. године,

група галиканских монаха допутовала је у Јерусалим ради поклоњења светим местима.

Они су на једној литургији исповедили символ вере са додатком filioque. Због тога улазе у

сукоб са тамошњим грчким свештенством чији је најистакнутији представник био монах

Јован, члан обитељи Светог Саве Освећеног.4 Галикански монаси су се жалили папи. Тако

је ово учење дошло до папе Лава III (795-816), он шаље писмо франачком краљу Карлу

Великом у коме тражи од њега да сазове сабор на коме ће се решити настали проблем. 5

На то краљ сазива сабор у Ахену новембра 809. године,6 који ће прихватити filioque као

правилно учење, а папа Лав ће се повиновати одлуци једног од најмоћнијих владара тог

времена, али ће пред смрт исписати на две златне плоче Никеоцариградски символ вере

без додатка и од Сина и на крају додао: „Ово сам оставио ја, Лав, из љубави и старања за

православну веру“.7 Ове плоче су најпре били изложене у цркви, а после његове смрти су

сахрањене са њим. Наследници папе Лава су свим силама настојали упркос протестима

који су долазили са Истока да овај додатак уздигну на степен догмата. Мешу њима је

најодлучнији био папа Никола I.

Први човек који ће отворено ступити у отворену борбу са Западом због filioque-a

биће патријарх цариградски Фотије. Он ће отворено криитиковати западњаке због овог

учења. Године 866., Фотије шаље источним патријарсима окружну посланицу у којој

3 Енциклопедија православља П-Ш, Београд 2002. године, стр. 1990.4 Јустин Поповић, Догматика 1, Београд 1932. године, стр. 195.5 Радомир Поповић, Појмовник Црквене историје, Београд 2000. године, стр.74.6 Јустин Поповић, Наведено дело, стр. 196.7 Радомир Поповић, Наведено дело 75. стр.

критикује учење о исхођење Духа Светог од Сина.8 Он filioque карактерише као хулу на

Духа Светог, а из тога закључује: „Хула Светог Духа свакако је против целе Свете

Тројице.“9

Следеће године сабор у Цариграду осуђује папу Николу. „Године 869-870., на

инсистирање Рима, у Константинопољу се састао још један сабор, који римска црква

сматра Осмим васељенским сабором.“10 На њему ће бити осуђен Фотије, а на трон је

доведен Игнатије. Пошто се јавило велико негодовање међу народом, након смрти

Игнатија за цариградског патријарха је враћен Фотије 877. године. Потом, он сазива сабор

на коме присуствују легати папе Јована VIII, који ће покушати да издејствују од Фотија

извињење због свргавања папе Николе. Овај сабор ће осудити filioque.

Почетком XI века, папа Бенедикт VIII по настојању немачког цара Хенрика I,

додатак Filioque унет је у Символ вере у Римокатолочкој цркви.11

Проблем filioque-a и покушај његовог оправдања од стране

Томе Аквинског

Да би оправдали своје учење о Filioque-u, они су тражили места у Светом Писму

која би могла да потврде њихово учење. Сведочанство о исхођењу Духа Светог од Сина

налазе у самим речима Исуса Христа, које нису добро преведене на латински језик.

8 Јован Мајендорф, Увод у светоотачко богословље, Врњачка Бања 2008. године, стр. 340.9 Окружна посланица патријарха Фотија, 33.10 Јован Мајендорф, Увод у светоотачко богословље, Врњачка Бања 2008. године, стр. 340.11 Енциклопедија православља П-Ш, Београд 2002. године, стр. 1990.

Наиме, они су нашли у потврду Filioque-a у речима: „Cum autem venerit paracletus quem

ego mittam vobis a Patre Spiritum veritatis qui a Patre procedit ille testimonium perhibebit de

me“ (Jв. 15, 26). Овде је дошло да забуне јер се глаголи и исходити и послати преводе са

procedere. У то време је мало људи познавало грчки језик на Западу, те је ова грешка лако

прихваћена као потврда новог учења.

Ово учење свакако води порекло и од Августина који је говорио да је Оца могуће

поистоветити са сећањем, Сина са знањем и Духа Светог са љубављу. Римокатоличка

теологија учи да је знање узрок љубави, те се може и из ове његове дефиниције извући

закључци да је Свети Дух подређен Сину, јер он не може љубити Оца ако га не познаје

кроз Сина.

Ток који је водио римокатоличку теологију у супротном смеру од тока православне

је појачао интензитет после великог раскола 1054. године. Тада се јавља нови задатак

пред западним теолозима, они по сваку цену морају да оправдају учење о исхођењу Духа

Светог и од Сина. Посебан допринос овоме ће дати схоластика, која ће покушати да уз

помоћ разума објасни неке Божије тајне, међу којима су и односи унатар личности Свете

Тројице. Међу њима се посебно истиче личност Томе Аквинског који је покушао да

оправда Filioque.

Тома Аквински је један од највећих римокатоличких теолога и филозофа. Рођен је

1224. или 1225. године у околини Аквина.12 По завршетку студија, ступа у доминикански

ред. Године 1252., поглавари реда га шаљу у Париз, где бива ученик Алберта Великог и

стиче докторат теологије. Преминуо је релативно млад у 49. години живота, на путу за

сабор у Лиону 1274. године. Његово дело је поред Августиновог најзначајније у

римокатоличкој теологији.

У свом чувеном делу Сума теологије13 је изнео своје учење о Богу. Наиме, када

говори о Богу он се придржава одређених теза. У свом учењу о Богу Тома полази од

чињенице да је Бог један. Затим наводи да Бога можемо спознати само по Његовим

12 Britannica 28, Chicago 1990., page 636.13 Сума теологије је прво дело римокатоличке теологије које се бави систематским излагањем вере.

делима. Бог је за Њега савршено биће. Затим он наводи да је Бог непромењив и да унутар

Његове суштине постоје неки односи.

За разлику од православних који говоре да Отац рађа Сина, а да од Оца исходи

Свети Дух, те да су све личности једнаке и када би дошло до губљења једне изгубиле би се

и друге две. И поред тога што истичу да је Отац узрок постојања Свете Тројице, Он није у

већи од Сина и Светог Духа. Наиме, када не би Отац имао Сина, онда Он не би био Отац,

односно не би постојао. Исти је случај и са Светим Духом, када не би исходио од Оца

онда не би постојао ни Он а ни Отац, самим тим не би било ни Сина. Ово нам је најбољи

доказ равноправности унутар Свете Тројице, међу чијим личностима влада једнакост и

склад.

Тома је говирио да Отац рађа Сина из љубави, односно у Духу Светом, те да

приликом тога Он Сину даје све „моћи“ које има. Наиме, из овога видимо да је по вољи

Очевој Свети Дух подређен Сину, и да на тај начин исходи и од Њега. Овим се Свети Дух

своди на раван створења и тиме губи свој значај у нутар Свете Тројице, јер из приложеног

видимо да је подређен и Оцу и Сину. Овим ушењем је Тома подржао Filioque, иако није

имао велики утицај на само формирање учења и његов развој, јер је оно било снажно

утемељено и издефинисано пре њега, он је само својим радом га подржао и покушао да

објасни на човеку схватљив начин. Из Томиних дела се види да је ово западњачко учење

имало велики утицај на њега, он ништа ново није урадио по том питању и само наставио у

духу римокатоличке традиције, која је већ вековима била инспирисана Filioque-om.

Закључак

Filioque је једно од најзначајнијих разилажења теологија Истока и Запада. Овај

проблем је био у некој мери и сам узрочник раскола између две стране православних и

римокатолика. Пре коначне шизме, ово питање је вековима разарало Цркву Христову

остављајући снаже последице. Православнима није било јасно како се Запад може

враћати на тековине давно осуђених учења и због тога оштро критикују њихове теологе,

који им оштро узвраћају. Многи римокатолици почињу тражити оправдање за ново учење

и налазе га на најразличитијим местима упадајући у још већу заблуду. Тома Аквински

чије ће учење бити узор многим генерацијама римокатоличких теолога, је васпитаван у

духу XIII века на Западу када су сви теолози покушавали да оправдају сва учења која су

суротстављена православљу. Зато он у својим списима сагледава тријадологију кроз

призму Filioque-a. Он лично није дао велики допринос развоју овог учења, јер је у његово

време оно имало већ седамстогодишњу традицију која је га је искристалисала и њему се

више није могло ништа додати. Због тога Тома Аквински прихвата Filioque без поговора и

не размишља о његовој исправности. Њему је Тома приступао као свршеном чину који

треба на све начине оправдати, те проналази многа места у новозаветном тексту која се

могу довести у везу са њим. Захваљујући тим местима, он је створио снажну потпору

неоснованог учења и у његовом духу ће многи каснији римокатолички теолози

приступити схватању Filioque-a, те ће му многи приписати неправедно заслуге у развоју

овог учења римокатоличке цркве.

Л И Т Е Р А Т У Р А:

1. Здравко М. Пено, Катихизис, Манастир Острог 2005. године.

2. Џон Макманарес, Оксфордска историја хришћанства 1, Београд 2004.

године.

3. Енциклопедија православља П-Ш, Београд 2002. године.

4. Јустин Поповић, Догматика 1, Београд 1932. године.

5. Радомир Поповић, Појмовник Црквене историје, Београд 2000. године.

6. Јован Мајендорф, Увод у светоотачко богословље, Врњачка Бања 2008.

године.

7. Britannica 28, Chicago 1990.