U svom prvencu, pravom otkrovenju, Rahman se vešto služi iskustvom stečenim na mestu stranog dopisnika i novinskog urednika da bi opisao zbivanja u jednoj s koca i konopca skupljenoj redakciji, koja usred Rima izdaje list na engleskom jeziku. Poglavlja ove knjige mogu se čitati i kao vanserijske kratke priče... Dok se živopisna ekipa okupljena u toj redakciji suočava s neumitnim krajem svojih novina, pisac nas daruje uzvišenim trenucima, neočekivanim obrtima i čistim novinskim sevdahom, zahvaljujući čemu će ova knjiga zacelo naći svoje mesto na polici rezervisanoj za velike romane posvećene novinarskoj profesiji. Knjiga Imperfekcionisti uvrštena je među najbolje knjige godine po izboru NewYork Timesa, Washington Posta i Amazona. Prevedena je na 15 jezika i prodata u preko milion primeraka. „Knjiga je toliko dobra da sam morao dvaput da je pročitam, prosto da bih ukapirao kako mu je to pošlo za rukom. Odgovor na to još nisam našao, niti mi je jasno kako je neko tako mlad... mogao u toj meri da pronikne u ljudske nedostatke. Roman je čas da pukneš od smeha, čas da te duša zaboli.“Kristofer Bakli, New York Times Book Review„Čudesno... prebogata, uzbudljiva knjiga... izvanredna i originalna, puna humora i tako domišljato strukturisana da je za čitaoca dovoljno zabavno i sámo nagađanje kuda li se pisac zaputio.“Dženet Mezlin, New York Times

„MOĆAN PRVENAC, SVE PRŠTI„Moćan prvenac, sve pršti... Rahman se obilato služi svojim bogatim, tragikomičnim poimanjem novinarstva – ’gomila kretena koji glume alfa mužjake’ – i sumraka novinske redakcije kao fenomena.Vogue„Umešno napisano, pronicljivo... Sve i da u životu niste kročili u neku novinsku redakciju, Imperfekcionisti će biti pravi užitak za vas... Nemoguće je ovu knjigu ne zavoleti – ona nema premca.“Philadelphia InquirerNE PROPUSTITE EKSKLUZIVAN RAZGOVOR IZMEĐU TOMA RAHMANA I MALKOMA GLEDVELA NA KRAJU KNJIGE.Tom Rahman je rođen u Londonu, a odrastao je u Vankuveru. Pošto je diplomirao na Univerzitetu Toronto i na Fakultetu za novinarstvu Univerziteta Kolumbija, radio je kao dopisnik iz Rima za agenciju Asošijeted pres i kao reporter u Indiji i Šri Lanki. Od 2006. do 2008. godine radio je kao urednik u redakciji Internešnel herald tribjuna u Parizu. Živi u Londonu gde upravo završava svoj drugi roman. U svom prvencu, pravom otkrovenju, Rahman se vešto služi iskustvom stečenim na mestu stranog dopisnika i novinskog urednika da bi opisao zbivanja u jednoj s koca i konopca skupljenoj redakciji, koja usred Rima izdaje list na engleskom jeziku. Poglavlja ove knjige mogu se čitati i kao vanserijske kratke priče... Dok se živopisna ekipa okupljena u toj redakciji suočava s neumitnim krajem svojih novina, pisac nas daruje uzvišenim trenucima, neočekivanim obrtima i čistim novinskim sevdahom, zahvaljujući čemu će ova knjiga zacelo naći svoje mesto na polici rezervisanoj za velike romane posvećene novinarskoj profesiji. Knjiga Imperfekcionisti uvrštena je među najbolje knjige godine po izboru NewYork Timesa, Washington Posta i Amazona. Prevedena je na 15 jezika i prodata u preko milion primeraka. „KNJIGA JE TOLIKO DOBRA DA SAM MORAO DVAPUT DA JE

U svom prvencu, pravom otkrovenju, Rahman se vešto služi iskustvom stečenim na mestu stranog dopisnika i novinskog urednika da bi opisao zbivanja u jednoj s koca i konopca skupljenoj redakciji, koja usred Rima izdaje list na engleskom jeziku. Poglavlja ove knjige mogu se čitati i kao vanserijske kratke priče... Dok se živopisna ekipa okupljena u toj redakciji suočava s neumitnim krajem svojih novina, pisac nas daruje uzvišenim trenucima, neočekivanim obrtima i čistim novinskim sevdahom, zahvaljujući čemu će ova knjiga zacelo naći svoje mesto na polici rezervisanoj za velike romane posvećene novinarskoj profesiji. Knjiga Imperfekcionisti uvrštena je među najbolje knjige godine po izboru NewYork Timesa, Washington Posta i Amazona. Prevedena je na 15 jezika i prodata u preko milion primeraka. „Knjiga je toliko dobra da sam morao dvaput da je pročitam, prosto da bih ukapirao kako mu je to pošlo za rukom. Odgovor na to još nisam našao, niti mi je jasno kako je neko tako mlad... mogao u toj meri da pronikne u ljudske nedostatke. Roman je čas da pukneš od smeha, čas da te duša zaboli.“Kristofer Bakli, New York Times Book Review„Čudesno... prebogata, uzbudljiva knjiga... izvanredna i originalna, puna humora i tako domišljato strukturisana da je za čitaoca dovoljno zabavno i sámo nagađanje kuda li se pisac zaputio.“Dženet Mezlin, New York Times

„MOĆAN PRVENAC, SVE PRŠTI„Moćan prvenac, sve pršti... Rahman se obilato služi svojim bogatim, tragikomičnim poimanjem novinarstva – ’gomila kretena koji glume alfa mužjake’ – i sumraka novinske redakcije kao fenomena.Vogue„Umešno napisano, pronicljivo... Sve i da u životu niste kročili u neku novinsku redakciju, Imperfekcionisti će biti pravi užitak za vas... Nemoguće je ovu knjigu ne zavoleti – ona nema premca.“Philadelphia InquirerNE PROPUSTITE EKSKLUZIVAN RAZGOVOR IZMEĐU TOMA RAHMANA I MALKOMA GLEDVELA NA KRAJU KNJIGE.Tom Rahman je rođen u Londonu, a odrastao je u Vankuveru. Pošto je diplomirao na Univerzitetu Toronto i na Fakultetu za novinarstvu Univerziteta Kolumbija, radio je kao dopisnik iz Rima za agenciju Asošijeted pres i kao reporter u Indiji i Šri Lanki. Od 2006. do 2008. godine radio je kao urednik u redakciji Internešnel herald tribjuna u Parizu. Živi u Londonu gde upravo završava svoj drugi roman. U svom prvencu, pravom otkrovenju, Rahman se vešto služi iskustvom stečenim na mestu stranog dopisnika i novinskog urednika da bi opisao zbivanja u jednoj s koca i konopca skupljenoj redakciji, koja usred Rima izdaje list na engleskom jeziku. Poglavlja ove knjige mogu se čitati i kao vanserijske kratke priče... Dok se živopisna ekipa okupljena u toj redakciji suočava s neumitnim krajem svojih novina, pisac nas daruje uzvišenim trenucima, neočekivanim obrtima i čistim novinskim sevdahom, zahvaljujući čemu će ova knjiga zacelo naći svoje mesto na polici rezervisanoj za velike romane posvećene novinarskoj profesiji. Knjiga Imperfekcionisti uvrštena je među najbolje knjige godine po izboru NewYork Timesa, Washington Posta i Amazona. Prevedena je na 15 jezika i prodata u preko milion primeraka. „KNJIGA JE TOLIKO DOBRA DA SAM MORAO DVAPUT DA JE PROČITAM, PROSTO DA BIH UKAPIRAO KAKO MU JE TO POŠLO ZA RUKOM. ODGOVOR NA TO JOŠ NISAM NAŠAO, NITI MI JE JASNO KAKO JE NEKO TAKO MLAD... MOGAO U TOJ MERI DA PRONIKNE U LJUDSKE NEDOSTATKE. ROMAN JE ČAS DA PUKNEŠ OD SMEHA, ČAS DA TE DUŠA ZABOLI.“Kristofer Bakli, New York Times Book Review„Čudesno... prebogata, uzbudljiva knjiga... izvanredna i originalna, puna humora i tako domišljato strukturisana da je za čitaoca dovoljno zabavno i sámo nagađanje kuda li se pisac zaputio.“Dženet Mezlin, New York Times„MOĆAN PRVENAC, SVE PRŠTI... RAHMAN SE OBILATO SLUŽI SVOJIM BOGATIM, TRAGIKOMIČNIM POIMANJEM NOVINARSTVA – ’GOMILA KRETENA KOJI GLUME ALFA MUŽJAKE’ – I SUMRAKA NOVINSKE REDAKCIJE KAO FENOMENA.

U svom prvencu, pravom otkrovenju, Rahman se vešto služi iskustvom stečenim na mestu stranog dopisnika i novinskog urednika da bi opisao zbivanja u jednoj s koca i konopca skupljenoj redakciji, koja usred Rima izdaje list na engleskom jeziku. Poglavlja ove knjige mogu se čitati i kao vanserijske kratke priče... Dok se živopisna ekipa okupljena u toj redakciji suočava s neumitnim krajem svojih novina, pisac nas daruje uzvišenim trenucima, neočekivanim obrtima i čistim novinskim sevdahom, zahvaljujući čemu će ova knjiga zacelo naći svoje mesto na polici rezervisanoj za velike romane posvećene novinarskoj profesiji. Knjiga Imperfekcionisti uvrštena je među najbolje knjige godine po izboru NewYork Timesa, Washington Posta i Amazona. Prevedena je na 15 jezika i prodata u preko milion primeraka. „Knjiga je toliko dobra da sam morao dvaput da je pročitam, prosto da bih ukapirao kako mu je to pošlo za rukom. Odgovor na to još nisam našao, niti mi je jasno kako je neko tako mlad... mogao u toj meri da pronikne u ljudske nedostatke. Roman je čas da pukneš od smeha, čas da te duša zaboli.“Kristofer Bakli, New York Times Book Review„Čudesno... prebogata, uzbudljiva knjiga... izvanredna i originalna, puna humora i tako domišljato strukturisana da je za čitaoca dovoljno zabavno i sámo nagađanje kuda li se pisac zaputio.“Dženet Mezlin, New York Times

„MOĆAN PRVENAC, SVE PRŠTI„Moćan prvenac, sve pršti... Rahman se obilato služi svojim bogatim, tragikomičnim poimanjem novinarstva – ’gomila kretena koji glume alfa mužjake’ – i sumraka novinske redakcije kao fenomena.Vogue„Umešno napisano, pronicljivo... Sve i da u životu niste kročili u neku novinsku redakciju, Imperfekcionisti će biti pravi užitak za vas... Nemoguće je ovu knjigu ne zavoleti – ona nema premca.“Philadelphia InquirerNE PROPUSTITE EKSKLUZIVAN RAZGOVOR IZMEĐU TOMA RAHMANA I MALKOMA GLEDVELA NA KRAJU KNJIGE.Tom Rahman je rođen u Londonu, a odrastao je u Vankuveru. Pošto je diplomirao na Univerzitetu Toronto i na Fakultetu za novinarstvu Univerziteta Kolumbija, radio je kao dopisnik iz Rima za agenciju Asošijeted pres i kao reporter u Indiji i Šri Lanki. Od 2006. do 2008. godine radio je kao urednik u redakciji Internešnel herald tribjuna u Parizu. Živi u Londonu gde upravo završava svoj drugi roman. U svom prvencu, pravom otkrovenju, Rahman se vešto služi iskustvom stečenim na mestu stranog dopisnika i novinskog urednika da bi opisao zbivanja u jednoj s koca i konopca skupljenoj redakciji, koja usred Rima izdaje list na engleskom jeziku. Poglavlja ove knjige mogu se čitati i kao vanserijske kratke priče... Dok se živopisna ekipa okupljena u toj redakciji suočava s neumitnim krajem svojih novina, pisac nas daruje uzvišenim trenucima, neočekivanim obrtima i čistim novinskim sevdahom, zahvaljujući čemu će ova knjiga zacelo naći svoje mesto na polici rezervisanoj za velike romane posvećene novinarskoj profesiji. Knjiga Imperfekcionisti uvrštena je među najbolje knjige godine po izboru NewYork Timesa, Washington Posta i Amazona. Prevedena je na 15 jezika i prodata u preko milion primeraka. „Knjiga je toliko dobra da sam morao dvaput da je pročitam, prosto da bih ukapirao kako mu je to pošlo za rukom. Odgovor na to još nisam našao, niti mi je jasno kako je neko tako mlad... mogao u toj meri da pronikne u ljudske nedostatke. Roman je čas da pukneš od smeha, čas da te duša zaboli.“Kristofer Bakli, New York Times Book Review„Čudesno... prebogata, uzbudljiva knjiga... izvanredna i originalna, puna humora i tako domišljato strukturisana da je za čitaoca dovoljno zabavno i sámo nagađanje kuda li se pisac zaputio.“Dženet Mezlin, New York Times„MOĆAN PRVENAC, SVE PRŠTI... RAHMAN SE OBILATO SLUŽI SVOJIM BOGATIM, TRAGIKOMIČNIM POIMANJEM NOVINARSTVA – ’GOMILA KRETENA KOJI GLUME ALFA MUŽJAKE’ – I SUMRAKA NOVINSKE REDAKCIJE KAO FENOMENA.Vogue„Umešno napisano, pronicljivo... Sve i da u životu niste kročili u neku novinsku redakciju, Imperfekcionisti će biti pravi užitak za vas... Nemoguće je ovu knjigu ne zavoleti – ona nema premca.“Philadelphia InquirerNE PROPUSTITE EKSKLUZIVAN RAZGOVOR IZMEĐU TOMA RAHMANA I MALKOMA GLEDVELA NA KRAJU KNJIGE.Tom Rahman je rođen u Londonu, a odrastao je u Vankuveru. Pošto je diplomirao na Univerzitetu Toronto i na Fakultetu za

U svom prvencu, pravom otkrovenju, Rahman se vešto služi iskustvom stečenim na mestu stranog dopisnika i novinskog urednika da bi opisao zbivanja u jednoj s koca i konopca skupljenoj redakciji, koja usred Rima izdaje list na engleskom jeziku. Poglavlja ove knjige mogu se čitati i kao vanserijske kratke priče... Dok se živopisna ekipa okupljena u toj redakciji suočava s neumitnim krajem svojih novina, pisac nas daruje uzvišenim trenucima, neočekivanim obrtima i čistim novinskim sevdahom, zahvaljujući čemu će ova knjiga zacelo naći svoje mesto na polici rezervisanoj za velike romane posvećene novinarskoj profesiji. Knjiga Imperfekcionisti uvrštena je među najbolje knjige godine po izboru NewYork Timesa, Washington Posta i Amazona. Prevedena je na 15 jezika i prodata u preko milion primeraka. „Knjiga je toliko dobra da sam morao dvaput da je pročitam, prosto da bih ukapirao kako mu je to pošlo za rukom. Odgovor na to još nisam našao, niti mi je jasno kako je neko tako mlad... mogao u toj meri da pronikne u ljudske nedostatke. Roman je čas da pukneš od smeha, čas da te duša zaboli.“Kristofer Bakli, New York Times Book Review„Čudesno... prebogata, uzbudljiva knjiga... izvanredna i originalna, puna humora i tako domišljato strukturisana da je za čitaoca dovoljno zabavno i sámo nagađanje kuda li se pisac zaputio.“Dženet Mezlin, New York Times

„MOĆAN PRVENAC, SVE PRŠTI„Moćan prvenac, sve pršti... Rahman se obilato služi svojim bogatim, tragikomičnim poimanjem novinarstva – ’gomila kretena koji glume alfa mužjake’ – i sumraka novinske redakcije kao fenomena.Vogue„Umešno napisano, pronicljivo... Sve i da u životu niste kročili u neku novinsku redakciju, Imperfekcionisti će biti pravi užitak za vas... Nemoguće je ovu knjigu ne zavoleti – ona nema premca.“Philadelphia InquirerNE PROPUSTITE EKSKLUZIVAN RAZGOVOR IZMEĐU TOMA RAHMANA I MALKOMA GLEDVELA NA KRAJU KNJIGE.Tom Rahman je rođen u Londonu, a odrastao je u Vankuveru. Pošto je diplomirao na Univerzitetu Toronto i na Fakultetu za novinarstvu Univerziteta Kolumbija, radio je kao dopisnik iz Rima za agenciju Asošijeted pres i kao reporter u Indiji i Šri Lanki. Od 2006. do 2008. godine radio je kao urednik u redakciji Internešnel herald tribjuna u Parizu. Živi u Londonu gde upravo završava svoj drugi roman. U svom prvencu, pravom otkrovenju, Rahman se vešto služi iskustvom stečenim na mestu stranog dopisnika i novinskog urednika da bi opisao zbivanja u jednoj s koca i konopca skupljenoj redakciji, koja usred Rima izdaje list na engleskom jeziku. Poglavlja ove knjige mogu se čitati i kao vanserijske kratke priče... Dok se živopisna ekipa okupljena u toj redakciji suočava s neumitnim krajem svojih novina, pisac nas daruje uzvišenim trenucima, neočekivanim obrtima i čistim novinskim sevdahom, zahvaljujući čemu će ova knjiga zacelo naći svoje mesto na polici rezervisanoj za velike romane posvećene novinarskoj profesiji. Knjiga Imperfekcionisti uvrštena je među najbolje knjige godine po izboru NewYork Timesa, Washington Posta i Amazona. Prevedena je na 15 jezika i prodata u preko milion primeraka. „Knjiga je toliko dobra da sam morao dvaput da je pročitam, prosto da bih ukapirao kako mu je to pošlo za rukom. Odgovor na to još nisam našao, niti mi je jasno kako je neko tako mlad... mogao u toj meri da pronikne u ljudske nedostatke. Roman je čas da pukneš od smeha, čas da te duša zaboli.“Kristofer Bakli, New York Times Book Review„Čudesno... prebogata, uzbudljiva knjiga... izvanredna i originalna, puna humora i tako domišljato strukturisana da je za čitaoca dovoljno zabavno i sámo nagađanje kuda li se pisac zaputio.“Dženet Mezlin, New York Times„MOĆAN PRVENAC, SVE PRŠTI... RAHMAN SE OBILATO SLUŽI SVOJIM BOGATIM, TRAGIKOMIČNIM POIMANJEM NOVINARSTVA – ’GOMILA KRETENA KOJI GLUME ALFA MUŽJAKE’ – I SUMRAKA NOVINSKE REDAKCIJE KAO FENOMENA.Vogue„Umešno napisano, pronicljivo... Sve i da u životu niste kročili u neku novinsku redakciju, Imperfekcionisti će biti pravi užitak za vas... Nemoguće je ovu knjigu ne zavoleti – ona nema premca.“Philadelphia InquirerNE PROPUSTITE EKSKLUZIVAN RAZGOVOR IZMEĐU TOMA RAHMANA I MALKOMA GLEDVELA NA KRAJU KNJIGE.Tom Rahman je rođen u Londonu, a odrastao je u Vankuveru. Pošto je diplomirao na Univerzitetu Toronto i na Fakultetu za novinarstvu Univerziteta Kolumbija, radio je kao dopisnik iz Rima za agenciju Asošijeted pres i kao reporter u Indiji i Šri Lanki. Od 2006. do 2008. godine radio je kao urednik u redakciji Internešnel herald tribjuna u Parizu. Živi u Londonu gde upravo završava svoj drugi roman. U svom prvencu, pravom otkrovenju, Rahman se vešto služi iskustvom stečenim na mestu stranog dopisnika i novinskog urednika da bi opisao zbivanja u jednoj s koca i konopca skupljenoj redakciji, koja usred Rima izdaje list na engleskom jeziku. Poglavlja ove knjige mogu se čitati i kao vanserijske kratke priče... Dok se živopisna ekipa okupljena u toj redakciji suočava s neumitnim krajem svojih novina, pisac nas daruje uzvišenim trenucima, neočekivanim obrtima i čistim novinskim sevdahom, zahvaljujući čemu će ova knjiga zacelo naći svoje mesto na polici rezervisanoj za velike romane posvećene novinarskoj profesiji.

ROmAN

TOm RAhmAN

S ENGLESKOG PREVEOVladimir D. Janković

Za Klaru i Džeka

Sadržaj

„NIKAD SLABIJA PODRŠKA BUŠU“ Dopisnik iz Pariza – Lojd Berko 9

„NAJSTARIJI LAŽOV NA SVETU UMRO U 126. GODINI“ Pisac čitulja – Artur Gopal 35

„EVROPLJANI SU LENJI, KAŽE ISTRAŽIVANJE“ Finansijski novinar – Hardi Bendžamin 63

„GLOBALNO ZAGREVANJE DOBRO ZA SLADOLED“ Šef lektorskog odeljenja – Herman Koen 87

„S A D GENERALNO OPTIMISTIČNE U POGLEDU RATA“ Glavni odgovorni urednik – Ketlin Solson 113

„SEKSUALNI ŽIVOT ISLAMSKIH EKSTREMISTA“ Honorarni dopisnik iz Kaira – Vinston Čang 143

„DŽOMBE IMAJU BOMBE“ Urednik deska – Rubi Zaga 171

„76 MRTVIH U BOMBAŠKIM NAPADIMA U BAGDADU“ Urednik vesti – Kreg Menzis 195

„HLADNI RAT OKONČAN, POČINJE TOPLI RAT“ Čitalac – Ornela de Mentereki 219

„KRAH TRŽIŠTA ZBOG STRAHA OD KINESKE STAGNACIJE“ Finansijski direktor – Ebi Pinola 241

„NAORUŽANI NAPADAČ UBIO 32 OSOBE U UNIVERZITETSKOM KAMPU“ Izdavač – Oliver Ot 267

Slovo zahvalnosti 289

Vodič za čitaoca 293

„NIKad SLaBIja POdrŠKa BUŠU“...DOPISNIK IZ PARIZA – LOJD BERKO

Lojd se otkriva i hita ka ulaznim vratima. Na sebi ima bele gaće i crne čarape. Hvata se za kvaku pa zažmuri. Hladan vazduh nadire ispod vrata; grče mu se nožni prsti. Ali u hodniku je tiho. Samo se sa sprata iznad čuje kuckanje visokih potpetica. Prozorski kapak škripi na drugom kraju dvorišta. I čuje se njegovo, Lojdovo, disanje; zviždi u nozdrvama, zviždi kad izduva.

Prvo jedva čujno, zvucima se pridružuje jedan ženski glas. Lojd stišće očne kapke, kao da će tako pojačati zvuk, ali glasovi do njega dopiru kao šapat – razgovor koji, za doručkom, vode žena i muš-karac u stanu na drugom kraju hodnika. Sve dok se, najednom, njihova vrata ne otvore: njen glas se sada bolje čuje, škripe podne daske u hodniku – krenula je ovamo. Lojd žuri natrag, otvara prozor s pogledom na dvorište, zauzima mesto pokraj njega, pa se zagleda u svoje parče Pariza.

Ona kuca na vrata.– Slobodno – kaže on. – Nema potrebe da kucaš. – I njegova žena

ulazi u njihov stan, prvi put od prethodne večeri.On se i ne okreće od prozora da pogleda u nju, samo se golim

kolenima pribija uz gvozdenu zaštitnu ogradu. Ajlin ga otpozadi pogladi po sedoj kosi. Lojd se trgne, iznenađen dodirom.

– Ma, ja sam to – kaže ona.On se osmehuje, koža oko očiju mu se bora, usne se razmiču,

udiše vazduh kao da će nešto reći. Ali ne govori ništa. Ona ga pušta.Konačno se Lojd okreće; ona sedi pored fioke u kojoj drže sta-

re fotografije. Kuhinjsku krpu prebacila je preko ramena, i briše njome prste, vlažne od ljuštenja krompira, deterdženta za sudove,

Tom Rahman10

seckanog luka, mirisave od ćebadi izvađene iz naftalina, od zemlje iz prozorskih saksija. Ajlin je žena koja sve hoće da dodirne, sve da okusi, svuda prst da gurne. Stavila je sad naočare za čitanje.

– Šta to tražiš tu? – pita je on.– Onu moju sliku iz Vermonta, kad sam bila mala. Da pokažem

Didijeu. – Ona ustaje, nosi fotografski album sa sobom, zastaje kod ulaznih vrata. – Imaš neke planove za večeras, je li?

– Mmm. – On glavom pokazuje na album. – Malo-pomalo...– Šta ti to znači?– Seliš se na drugi kraj hodnika.– Ne.– Pa, nije ti zabranjeno.Nije imao srca da se usprotivi njenom druženju s Didijeom, čo-

vekom koji stanuje preko puta hodnika. Ona s tim delom svog ži-vota, sa seksom, još nije završila, za razliku od Lojda. Osamnaest godina je mlađa od njega. Nekad je Lojda to uzbuđivalo; sada je, međutim, njemu sedamdeset godina, i ta razlika ih deli kao jezero. On joj pošalje poljubac, pa se vrati do prozora.

Škripe podne daske u hodniku. Didijeova ulazna vrata otvaraju se i zatvaraju – tamo Ajlin ne kuca, samo ulazi.

Lojd baci pogled na telefon. Nedelje i nedelje su prošle otkako je poslednji put nekome prodao članak, i potreban mu je novac. Okreće broj novina u Rimu.

Honorarac ga prebacuje na urednika vesti, Krega Menzisa, pro-ćelavog ratnika od kojeg umnogome zavisi šta će osvanuti na stra-nicama lista. Koje god doba dana bilo, Menzis je za radnim stolom. Sem vesti, taj čovek ništa drugo i nema u životu.

– Je l’ te nisam nabô u pogrešnom trenutku? – pita Lojd.– Pa, i jesam malčice zauzet, ako ćemo pravo. Je l’ bi mogao da mi

šibneš to mejlom?– Ne mogu. Problem s računarom. – Problem je, inače, u tome što

on računar nema; Lojd se i dalje služi tekst procesorom, godina proizvodnje 1993.

– Mogao bih da otkucam pa da ti pošaljem faksom – kaže.

11impeRfekcionisti

– Reci mi preko telefona. Ali, molim te, ako je ikako moguće – je l’ bi mogao da osposobiš taj računar?

– Da: popraviti računar. Uredno pribeleženo. – Lojd kažiprstom prelazi preko notesa, škripi hartija; kao da bi hteo iz nje da izvuče neku bolju ideju od ove koja leži nažvrljana pred njim.

– Zanima te članak o strnadicama? To ti je francuski specijalitet, ptica – nešto kao zeba, mislim... Zabranili su prodaju ovde. Uzmu pticu, nabiju je u kavez, iskopaju joj oči da ne može da razlikuje videlo od noći, a onda je kljukaju dvadeset četiri sata dnevno. Kad se natovi, potope je u konjak i tako skuvaju. Miteran je strnadicu jeo za poslednji obrok.

– A-ha – odgovara Menzis oprezno. – Ali, izvini, gde je tu vest?– Nema vesti. Samo članak.– Imaš nešto drugo?Lojd opet grebe po beležnici. – A šta kažeš za jedan tekst o vinu,

samo s poslovne strane: prodaja rozea prvi put premašila prodaju belog vina u Francuskoj.

– Je l’ to istina?– Mislim da jeste. Moram još jednom da proverim.– Imaš nešto aktuelnije?– Nećeš strnadicu?– Mislim da za to nemamo mesta. Pun je dan događaja – četiri

strane odoše samo na vesti.Svi ostali listovi s kojima je Lojd kao slobodan strelac sarađivao

– otkačili su ga. Sada sumnja da i ove novine – poslednja njegova tezga, poslednji poslodavac – traže način da ga se ratosiljaju.

– Znaš i sâm, Lojde, da kuburimo s parama. Od slobodnjaka u poslednje vreme uzimamo samo stvari da čovek zine kad pročita. Što ne znači da to tvoje nije dobro. Mislim, jednostavno, da Ketlin sada traži samo akciju. Terorizam, iranski nuklearni program, Ru-sija u usponu – takve stvari. Sve ostalo, manje-više, uzimamo od agencija. O novcu je reč, ništa lično.

Lojd završava razgovor i vraća se do prozora, pa se zagleda u stambene zgrade Šestog arondismana, u bele zidove uprljane tamo

Tom Rahman12

gde kaplje voda kad pada kiša, gde curi iz cevi, u farbu što se ljušti, u spuštene roletne, pa onda dole, u dvorišta, gde stoje šćućureni bi-cikli stanarâ, guvernale, pedale i lanci, sve izmešano, pa onda gore, u pocinkovane krovove i dimnjake s kapicama iz kojih beli dim purnja u belo nebo.

Odlazi, zatim, do ulaznih vrata i stoji nepomično, osluškuje. Možda se ona, i nezvana, vrati od Didijea. Pa ovo jeste njihov dom, za boga miloga.

Vreme je za večeru, i on pravi što je moguće veću buku, lupa vratima o čiviluk, izlazeći odglumi napad kašlja, a sve kako bi bio siguran da ga je Ajlin tamo, na drugom kraju hodnika, čula kako izlazi napolje; ima čovek dogovor, ide na večeru, mada on, zapra-vo, nikakav dogovor nema i ni na kakvu večeru ne ide. On, jedno-stavno, neće sesti s njom i Didijeom za sto uz još jedan dobrotvor-ni obrok.

Luta Lojd Bulevarom Monparnas, da ubije vreme, kupuje pako-vanje bombona s bademom da ih dâ svojoj kćeri Šarlot, pa se vra-ća kući, sad isto toliko neprimetan koliko je ranije bio bučan. Dok ulazi u stan, odiže malo ulazna vrata u šarkama, da priguši škripu, pa ih lagano zatvara. Ne uključuje glavno svetlo – Ajlin bi ga mogla primetiti ispod vrata – nego stane da petlja nešto po kuhinji osta-vivši vrata frižidera otvorena, da može da vidi. Otvara konzervu leblebije, i počinje da jede odmah, iz konzerve, viljuškom; opaža usput svoju desnu šaku, istačkanu staračkim pegama. Prebacuje viljušku u levu ruku, a onu ocvalu, desnu, gura duboko u džep pan-talona, pa uhvati njome tanušni kožni novčanik.

Ko zna koliko je puta u životu bivao švorc. Uvek je bio bolji kad treba potrošiti nego kad se štedi. Trošio je na košulje krojene po meri, na Džermin stritu. Na sanduke šato glorije iz 1971. Na udeo u vlasništvu nad jednim trkačkim konjem koji je zamalo doneo velike pare. Na putovanja u Brazil na brzu ruku, sa ženama na-đenim na brzu ruku. Na taksi, kud god da krene. Zahvata opet vi-ljuškom one leblebije. Soli. Soli mu treba. Zagrabi prstohvat i sipa u konzervu.

13impeRfekcionisti

Zora je, on leži pod slojevima ćebadi i pokrivača – grejanje uk-ljučuje samo kad je Ajlin tu. Danas će otići do Šarlot, iako mu se to ni najmanje ne mili. Okreće se na drugu stranu, kao da će se tako sa Šarlot prebaciti na svoga sina, Žeroma. Sladak klinac. Opet se prevrće. Tako je budan, tako umoran. Lenj – da, ulenjio se. Kako li mu se to dogodilo?

Skida sa sebe pokrivače i, drhteći u gaćama i čarapama, kreće ka radnom stolu. Stoji tako, zadubio se u stare telefonske brojeve – stotine i stotine papirića, neki spojeni spajalicama, jedni leplje-ni selotejpom, drugi tečnim lepkom. Prerano je da bilo koga zove. Osmehuje se dok čita imena bivših kolega; ime urednika koji ga je ispsovao na pasja kola zbog toga što je propustio prve nerede u Parizu šezdeset osme – umesto da se nađe na licu mesta, Lojd je ležao pijan u kadi s nekom damom. Pa onda ime šefa agencije koji ga je poslao u Lisabon da pokriva državni udar sedamdeset četvrte, iako Lojd portugalski nije umeo ni da bekne. Pa izveštača s kojim se slatko ismejao na konferenciji za štampu Žiskara d’Estena, da bi ih onda isterali napolje, a sekretar za štampu ih oštro ukorio. Koliko li tih starih brojeva još važi?

Svetlost se lagano probija kroz zavese u dnevnoj sobi. On ih raz-dvaja. Sunce se još ne vidi, ne vide se ni oblaci – samo zgrade. Ako ništa drugo, barem Ajlin ne zna u kakvoj je on situaciji s novcem. Kad bi saznala, pokušala bi da mu pomogne. A šta bi mu onda tek preostalo?

On otvara prozor, udiše vazduh, priljubljuje kolena uz zaštitnu ogradu. Sva velelepnost Pariza – i visina njegova, i širina, i tvrdoća i mekoća, i savršena simetrija grada, ljudska volja nametnuta ka-menu, podšišanim travnjacima i neposlušnim bokorima ruža – taj Pariz postoji negde drugde. Lojdov Pariz je manji, i sadrži njega, ovaj prozor i, u hodniku, podne daske koje škripe.

U devet ujutro, eto njega, štrapacira po Luksemburškom parku. Kod Palate pravde zastaje da se odmori. Iznemogao, već? Lenja ba-raba. Uspeva da natera sebe da produži dalje, preko Sene, pa uz Ulicu Montorgej, preko Velikih bulevara.

Tom Rahman14

Šarlotina radnja nalazi se u Ulici Rošuar – nema previše uzbrdo da se ide, bogu hvala. Prodavnica još nije otvorena, i on otumara do kafea, a onda se, na samim vratima, predomisli – nema se para za luksuziranje. Zuri kroz izlog kćerkine prodavnice, a tamo mnoš-tvo ručno izrađenih šešira, koje po Šarlotinom dizajnu pravi ekipa mladih žena u platnenim keceljama s visokim strukom i s kapama, nalik opravi sluškinja iz osamnaestog veka.

Ona stiže, kasni u odnosu na naznačeni početak radnog vremena.– Oui?1 – kaže Šarlot ugledavši oca; s njim razgovara isključivo na

francuskom.– Baš sam se divio tvom izlogu – kaže joj on. – Mnogo je lepo

uređen.Ona otključava radnju i ulazi. – Zašto nosiš kravatu? Ideš negde?– Ovamo sam došao, tebe da vidim. – I dodaje joj kutiju bombona.

– Malo ovih, s bademom.– Ne jedem tê.– A ja mislio da ih voliš.– Ne ja. Brižit ih voli. – To je njena majka, druga u nizu Lojdovih

bivših žena.– Možeš li onda ti da joj ih daš?– Neće ona primiti ništa što je od tebe.– Mnogo si ljuta na mene, Čarli.Ona odlazi na drugi kraj radnje, pospremajući usput kao da tako

istresa sav bes iz sebe. Ulazi mušterija, i Šarlot namešta osmeh na lice. Lojd se sklanja u ugao. Mušterija odlazi, i Šarlot nastavlja s ratobornim brisanjem prašine.

– Jesam li pogrešio negde? – pita on.– O, bože... Tako si egocentričan.On zaviri u zadnji deo radnje.– Nisu još stigle – brecne se ona.– Ko to?– Devojke.

1 Fr.: Da? (Prim. prev.)

15impeRfekcionisti

– Tvoje radnice? A zašto to meni govoriš?– Prerano si došao. Loš ti tajming.Šarlot, naime, tvrdi da je Lojd ganjao svaku ženu s kojom ga je

ona upoznala, počev od njene najbolje drugarice u gimnaziji, Na-tali, koja je jednom s njima išla na odmor u Antib, i tamo jednoga dana, kad su bili talasi, ostala bez gornjeg dela bikinija. Šarlot je uhvatila Lojda kako gleda. Sva sreća te nikad nije saznala da su između njenog oca i Natali stvari otišle mnogo dalje od gledanja.

Ali sad je svemu tome došao kraj. Gotovo je, najzad. I sve je tako besmisleno, kad gleda čovek unazad – toliko uzalud uloženog tru-da. Libido; to je bio tiranin njegovih ovozemaljskih dana, koji ga je, pre toliko godina, iz udobne Amerike nagnao put grešne Evrope, u potragu za pustolovinom i osvajanjem, da bi se tu četiri puta ženio, i još stoput na isti kamen spoticao; sve ga je to bacalo u rastrojstvo, unižavalo i umalo upropastilo. Ali, eto, ipak je sada, hvala bogu, završio s tim; požuda je jenjavala prethodnih godina, i nestala, isto tako misteriozno kao što se svojevremeno pojavila. Prvi put od svoje dvanaeste godine, Lojd na svet gleda bez motiva. I sasvim je izgubljen.

– Stvarno ne voliš ove bombone? – kaže on.– Nisam ih ni tražila.– Ne, nisi. – On se tužno nasmeši. – Postoji li nešto što bih mogao

da učinim za tebe?– U kom smislu?– Da ti pomognem.– Ne treba mi tvoja pomoć.– U redu – kaže on. – Dobro onda.Lojd klimne glavom, uzdahne, pa se okrene ka vratima.Ona pođe za njim. Lojd pruža ruku, hteo bi da je dodirne po nad-

laktici, ali ona samo uzmakne. Vraća mu kesicu s bombonama.– Ne treba mi ovo – kaže.Vrativši se kući, Lojd pregleda telefonske brojeve i, na kraju,

poziva svog starog drugara novinara, Kena Lacarina, koji sad radi za jedan časopis na Menhetnu. Razmenjuju novosti, prepuštaju

Tom Rahman16

se nostalgiji na nekoliko minuta, ali ono neizgovoreno sve vreme prati taj razgovor; obojica, naime, znaju da Lojd hoće da zatraži uslugu, ali da nikako sebe ne može da natera da pita. On, najzad, uspeva da prevali preko usana:

– A šta ako bih hteo da nabacim neku priču?– Nikada nisi pisao za nas, Lojde.– Znam, samo onako pitam.– Ja se sad bavim onlajn strategijom – nemam više nikakvog uti-

caja na sadržaj lista.– Postoji li neko s kim bi mogao da me povežeš?Pošto je saslušao nekoliko verzija negativnog odgovora, Lojd pre-

kida vezu.Jede, zatim, još jednu konzervu leblebija, pa opet pokuša da do-

bije Menzisa.– Šta kažeš da napravim ja danas presek događaja u evropskom

finansijskom sistemu?– Hardi Bendžamin sad to piše.– Znam da vas muči što meni ne radi taj imejl. Ono, mogu fak-

som da pošaljem tekst. Izađe na isto.– Ne izađe, ako ćemo pravo. Ali gledaj, nazvaću ja tebe ako nam

zatreba nešto iz Pariza. Ili zvrcni ti mene ako imaš nešto novo.Lojd otvara francuski časopis posvećen tekućim zbivanjima, u

nadi da će ukrasti ideju za priču. Nestrpljivo okreće strane – pe-deset odsto imena uopšte ne prepoznaje. Ko li je sad ovaj tip na slici? Nekada je znao sve o događanjima u ovoj zemlji. Na konfe-rencijama za štampu sedeo je u prvom redu, uvek podignute ruke, da bi po završetku brže-bolje otrčao da dobije još neku izjavu. Na koktelima u ambasadama, s osmehom na licu prikačio bi se amba-sadorima, a beležnica viri iz donjeg džepa sakoa... Danas pak ako i ode na neku konferenciju za medije, sedi pozadi, škraba, drema. Reljefno izrađene pozivnice gomilaju se na njegovom stočiću. Eks- kluzive, velike i male, neprestano mu promiču. I dalje, istina, ume on da napravi priču od nečeg uobičajenog – to može i pijan, zatvo-renih očiju, u gaćama za svojim tekst procesorom.

17impeRfekcionisti

Lojd baca na stolicu časopis posvećen tekućim zbivanjima. Čemu sav trud? Poziva sina na mobilni. – Jesam li te probudio? – pita on na francuskom, jeziku na kojem njih dvojica razgovaraju među sobom.

Žerom pokriva slušalicu pa se nakašlje.– Baš se nešto mislim, voleo bih da te izvedem na ručak danas –

kaže Lojd. – Zar ne bi trebalo da si u ovo doba već u Ministarstvu?Ali Žerom ima slobodan dan, i dogovaraju se da se nađu u jednom

bistrou na Trgu Kliši, nedaleko od mesta gde mladić živi, premda je, što se Lojda tiče, tačna lokacija tog Žeromovog stana nepoznanica isto kao i bilo kakva pojedinost o poslu koji momak obavlja u fran-cuskom Ministarstvu spoljnih poslova. Dečko je tajanstven.

Lojd u bistro stiže ranije, da proveri cene u jelovniku. Otvara nov-čanik, broji gotovinu, seda za sto.

Ulazi Žerom, Lojd ustaje, osmehuje se. – Maltene sam zaboravio koliko si mi drag – kaže.

Žerom seda brzo, kao da se igraju muzičkih stolica. – Čudan si mi nešto – primeti mladić.

– Jesam – uzvraća Lojd. – U pravu si.Žerom raširi ubrus, pa prođe rukom kroz meke uvojke, ostav-

ljajući za sobom umršene pramenove. Njegova majka, Fransoaz, pozorišna glumica s prstima na kojima su se videli tragovi duvan-skog dima, imala je istu tu naviku da uvrće kosu, zbog čega je svo-jevremeno izgledala još privlačnije, da bi godinama kasnije, kad je ostala bez posla, od toga bivala tek raščupana i ništa više. Žerom je, u svojoj dvadeset osmoj godini, već odrpan, kao da se oblači u pro-davnici polovne odeće, u somotskom blejzeru s rukavima do pola podlaktice, u pretesnoj prugastoj košulji, a iz pocepanog gornjeg džepa viri mu papir za motanje cigareta.

– Daj da ti kupim košulju – nagonski će Lojd. – Moraš da imaš dobru košulju. Idemo do Hildič i Keja, dole, na Rivoliju. Uzećemo taksi. Hajde. – Prenaglio je – nema novca za novu košulju. Ali Že-rom odbija ponudu.

Lojd se naginje preko stola i hvata sina za palac.

Tom Rahman18

– Sto godina se nismo videli – kaže – a živimo u istom gradu, za ime boga.

Žerom povlači palac, proučava jelovnik. Odlučuje se za salatu s kozjim sirom i orasima.

– Uzmi nešto ljudski – negoduje Lojd. – Biftek poruči!Osmehuje se, iako pogledom preleće jelovnik odozgo nadole, tra-

žeći cenu bifteka. A onda zgrči prste na nogama.– Salata mi je puna kapa – kaže Žerom.Lojd i sâm poručuje salatu, pošto je to najjeftinije. Pita sina da

li je za vino, i lakne mu kad ovaj i to odbije. Lojd proždire hranu iz tanjira i sav hleb iz korpice. Previše leblebije, premalo mesa. Žerom, u međuvremenu, probira kozji sir, a salatu zaobilazi.

Lojd ga zadirkuje, na engleskom mu govori:– Jedi taj zeleniš, dečko!Žeromu se lice nabralo, ne razume šta mu otac govori, pa Lojd

mora da prevede na francuski. Svojevremeno je Žerom lepo govo-rio engleski, ali Lojd se odselio kad je njemu bilo samo šest godi-na, a otada su prilike da vežba jezik bile izrazito retke. Kako je to čudno, pomisli Lojd, na licu ovog klinca Francuza prepoznati crte lica njegovog odavno počivšeg oca, koji je živeo u Ohaju. Izuzmeš li kosu, sličnost između dede i unuka je upadljiva – isti taj pljosnat nos i mutne smeđe oči. Čak i ta Žeromova navika da sa tri reči izra-zi nešto za šta ni dvadeset ne bi bilo previše. S tim što su, naravno, Žeromove reči iz pogrešnog jezika. Uznemirujuća misao pada Loj-du na pamet: jednoga dana njegov sin će umreti. Puka činjenica, ali nikada se ranije s njom nije suočio.

– Nego, hajde sad – kaže Lojd. – Daj da dovabimo onu zgodnu konobaricu ovamo. – On podiže ruku ne bi li joj privukao pažnju. – Slatka je, zar ne? Sad ću da uzmem njen broj za tebe. Hoćeš?

Žerom hvata oca za ruku i spušta je. – Nema potrebe – kaže on, brzo motajući cigaretu.

Meseci su prošli od njihovog poslednjeg susreta, a razlog tome ubrzo postaje jasan: njih dvojica se vole, ali malo toga imaju jedan drugome da kažu. Šta Lojd zna o Žeromu? Gro njegovih saznanja

19impeRfekcionisti

potiče iz prvih nekoliko godina dečakovog života, da je sramežljiv, da je stalno čitao stripove o Taličnom Tomu, i hteo i sâm da bude crtač stripova kad poraste. Lojd mu je govorio da bi trebalo da se bavi novinarstvom. To ti je, ubeđivao je dečaka, najbolji posao na svetu.

– Pa – pita ga Lojd – je l’ još crtaš?– Crtam?– One stripove.– Godinama već to ne radim.– 'Ajde sad napravi moj portret. Na salveti.Žerom gleda u sto i vrti glavom.Ručku će uskoro doći kraj. Lojd mora da postavi to pitanje zbog

kojeg je ceo ovaj susret i organizovao. Uzima račun, lako odgurnuv-ši sinovljevu ispruženu šaku.

– Ne dolazi u obzir. Ovog puta ja častim.I sada, ispred kafea, mogao bi još da postavi Žeromu to pitanje.

Stiže i taj, poslednji trenutak. Umesto da pita, Lojd kaže:– Gde sada živiš?– Selim se u novi stan. Kad to obavim, reći ću ti tačno gde.– Je l’ bi ti smetalo da se prošetamo malčice?– Idem na drugu stranu.Rukuju se.– Hvala ti – kaže Lojd – što si se našao sa mnom.Celim putem do kuće proklinje sebe. Kod Hala, zastaje na ploč-

niku da prebroji novac u buđelaru. Tinejdžer na skuteru juri troto-arom prema njemu, trubeći kao manijak.

– A gde da idem? – viče Lojd. – Gde da idem?Dečko usporava, psuje; mašinom okrzne Lojda po nozi.– Kretenu – kaže Lojd. Nije pitao Žeroma.U stanu, kaže mu Ajlin:– Baš bi bilo lepo da si ga doveo ovamo. Rado bih mu spremila

nešto za jelo. Zar ne bi bilo divno da ponekad, prosto tako, navrati ovamo?

– Ima on mnogo posla.

Tom Rahman20

– U Ministarstvu?– Pa valjda. Ne znam. Pitam ga nešto, i dobijam te neodređene...

– Lojd širi šaku kao da nešto traži, pa se zagleda sebi u dlan, ne mo-gavši da pronađe pravu reč. – Ne znam šta je. Pitaj ga ti.

– Važi, ali prvo ćeš morati da ga dovedeš ovamo. Ima li on devojku?– Ne znam.– Nema potrebe da se brecaš tako na mene.– Ne brecam se. Ali otkud bih znao, Ajlin?– Mora da je zanimljivo raditi u Ministarstvu.– Koliko ja znam o tim stvarima, možda im tamo radi u kopirnici.– Ne, sigurna sam da nije tako.– Ali moram ti reći da je meni to prilično čudno.– Šta ti je čudno?Lojd okleva.– Čudno mi je to što on – s obzirom na to da zna čime se bavim, i

zahvaljujući čemu sam učestvovao u njegovom podizanju, podmi-rivao troškove dok je bio mali – čudno mi je to što on zna da sam ja novinar, a opet, ni jedan jedini put nije se setio da mi ćušne neku poslasticu, neku vesticu iz Ministarstva. Nije to sad bogzna kakva tragedija. Ali, prosto bi pomislio čovek da će se setiti.

– Možda on i nema šta da ti ponudi.– Znam ja kako ta mesta funkcionišu. Ima on stvari koje bi meni

mogle da budu od koristi.– Verovatno mu je zabranjeno da razgovara s novinarima.– Svima je njima zabranjeno. A ipak razgovaraju. To se kaže „pro-

curilo“.– Znam kako se kaže.– Nisam mislio da zvuči tako... Izvini. – Dodirne je po nadlaktici.

– Dobro je – kaže. – Dobro sam sada.Sutradan ujutro, budi se Lojd van sebe od besa. Nešto ga je u snu

razjarilo, ali ne može da se seti šta. Ajlin dolazi na doručak, a on joj govori da se vrati kod Didijea, pa nek jede s njim. Ona odlazi, i njemu je zbog toga krivo, krivo mu je što nije sinoć tu prespavala. Otvara novčanik. Tačno zna koliko ima unutra, ali ipak proverava.

21impeRfekcionisti

Ako uskoro nešto ne zaradi, neće moći da ostane u ovom stanu. Ako se odseli, Ajlin neće poći s njim.

A bez nje – kuda će on? Potreban mu je novac; priča mu je po-trebna.

– Drugi dan zaredom te budim. U koje vreme obično ustaješ? – pita on Žeroma preko telefona. – Slušaj, moramo opet da se na-đemo.

Žerom stiže u kafe i rukuje se s ocem. Kao da je sve unapred uvežbao, Lojd kaže:

– Izvini što ti ponovo dosađujem. Ali moram da proverim nešto važno u vezi s poslom.

– I za to sam ti ja potreban?– Sitnica obična. Pišem neki članak u vezi s francuskom spolj-

nom politikom. Hitno je. Danas je rok za predaju teksta. Posle pod-ne.

Žerom se zavali u stolicu. – Ne znam ništa što bi moglo da ti bude od koristi.

– Nisi još ni čuo šta hoću da te pitam.– Ja stvarno ništa ne znam.– A šta radiš tamo? – kaže Lojd, pa se nekako obuzda. – Mislim,

nisi još čuo šta hoću da te pitam. Mora da su već tri godine prošle otkako si tamo. Nećeš da mi dozvoliš da te posetim tamo, ništa mi ne pričaš o poslu. Je l’ to znači da si tamo portir, a bojiš se to da priznaš? – Lojd se smeje. – Dobio si svoj sto, valjda?

– Jesam.– Dobro, da se igramo pogađanja. Ti mi odgovaraj sa „da“ ili „ne“.

Saznaću ja na kraju ono što me zanima. Je l’ tvoj sto blizu mesta gde ministar sedi? Ili je daleko?

Žerom se nelagodno promeškolji. – Ne znam. Ni blizu ni daleko.– To znači blizu.– Ne baš toliko blizu.– Pobogu, pa ovo je kao zube kleštima da vadim. Slušaj, potrebna

mi je priča. Daj, hajde, minut jedan, da smislimo nešto.– A ja mislio da imaš neko konkretno pitanje?

Tom Rahman22

– Ali imaš li ti neku ideju? Ipak sam te juče častio ručkom... – kaže on, pa dodaje:

– Zezam se.– Ne smem – kaže Žerom.– Neću navoditi tvoje ime. A i ne tražim da odeš tamo pa da ukra-

deš neka dokumenta, ili nešto u tom stilu.– A šta bi otprilike hteo?– Ni sâm nisam siguran. Možda nešto u vezi s terorizmom. Ili da

ima veze sa Irakom. Ili s Izraelom.– Ne znam – progovara Žerom tiho, zagledan u svoja kolena.Druga njegova deca bi ga dosad u ovakvoj situaciji već odbila.

Jedino mu je Žerom odan. Sve tri kćerke su kao i Lojd što je – uvek u borbi, uvek s nekim ciljem pred očima. Žerom ga, međutim, ne odbija. Jedino mu je on veran. Dokazuje to rekavši:

– Ako bi nešto moglo da prođe, onda je to ona priča o snagama za Gazu.

– Kakve sad snage za Gazu? – osokolio se Lojd.– Ne znam sve pojedinosti.– Ali čekaj, stani. U Ministarstvu se govori o slanju snaga u Gazu?– Mislim da sam načuo nešto.– Misliš?– Mislim, da.Lojd sav zablista. – Možda tu ima nečega. Možda, možda. – On

vadi beležnicu, da pribeleži. Uvrće, cima, trza, uhvatio pa ne pušta. Trnci ga prođu; u ovome je dobar. Ali Žerom se zatvara. Prekasno – već je načet. Reč je pala. Idemo sad.

– Ne možeš ti to ni na koji način da iskoristiš – kaže Žerom.– Neću te uvaliti u nevolju.– Informacija je moja.– Nije tvoja. To je, jednostavno, informacija. Nikome ne pripa-

da. Postoji nezavisno od tebe. Ja sada više ne mogu da je ne znam. Hoćeš da puzim pred tobom? Zatražio sam od tebe samo malčice da mi pomogneš. Ne vidim šta je tu tako teško. Izvini – na kraju će Lojd – ali ti si mi informaciju dao sâm.

23impeRfekcionisti

On žuri kući – možda stigne da napiše tekst u roku. Zove Menzi-sa. – E pa, druže moj – kaže preko telefona – imam jednu priču za tebe.

Menzis ga sasluša. – Ali čekaj: Francuska predlaže da sama po-šalje mirovne snage u Gazu? Izrael nikad na to neće pristati. To je neprihvatljivo.

– A jes’ ti siguran da je tako? Kako bilo, ja samo prenosim da Fran-cuzi razmišljaju o tome. Šta će dalje biti, to je već drugo pitanje.

– Moramo ovo da potkrepimo.– Potkrepiću ja.– Imaš četiri sata do zatvaranja broja. Gledaj, napravi čudo od te

priče, i javi se za sat i po.Lojd prekida vezu. Preleće pogledom preko telefonskih brojeva.

Ne poseduje čak ni osnovna saznanja o trenutnoj situaciji u Gazi. Zove Žeroma na mobilni, ali njemu samo zvoni i zvoni. Pronala-zi broj Ministarstva inostranih poslova. Možda može da izvuče od njih nešto, a da pritom ne otkrije da mu je Žerom izvor. Naravno da može. Radio je takve stvari milion puta. On nazove kancelariju za medije koja radi pri Ministarstvu, zahvalan, prvi put u životu, što je ona ludača Fransoaz njihovom sinu preinačila prezime iz njegovog u njeno – niko sad neće dovesti u vezu Lojda Berka sa Žeromom.

Lojd postavlja nekoliko uvodnih pitanja dežurnoj službenici. Ona je, međutim, više usredsređena na to kako da sáma izmami neku informaciju nego da je dâ, tako da on razgovor ubrzano pri-vodi kraju. Istog časa kad je završio razgovor, zvoni mu telefon: Menzis.

– Sad ti zoveš mene – kaže Lojd, ne bez likovanja.– Pomenuo sam tvoju priču na popodnevnom sastanku, i Ketlin

je vrlo zagrejana za nju – kaže on, misleći na glavnu i odgovornu urednicu. – Kao što i sam znaš, Ketlin ume da bude vrlo opasna kad se zagreje za nešto.

– Je l’ to znači da uzimate priču?– Moramo prvo da je vidimo. Ja bih lično voleo da je objavimo.– Koliko vam reči treba?

Tom Rahman24

– Piši koliko god ti misliš da je potrebno. Pod uslovom da drži pažnju. Kao što rekoh, moraćemo prvo da pročitamo. Misliš da će moći da ide na naslovnu?

Ako priča ide na naslovnu, mora da se nastavi na nekoj unutraš-njoj strani, što znači da mora da bude malo duža. A duži članak znači i više novca.

– Moći će – kaže Lojd. – Moći će, apsolutno.– Naći ćeš još mesa, je l’ tako?– Upravo sam razgovarao s Ministarstvom spoljnih.– I?– Uglavnom ista priča.– Ali... Pa ti si dobio potvrdu – čudo jedno! Nigde ovu vest još

nisam video.Završili su razgovor, Lojd se šetka po stanu; gleda kroz prozor,

grebucka staklo, prebira po pamćenju ne bi li se dosetio nekog ko-risnog izvora. Nema vremena. Preostaje mu samo da radi s onim što ima – da nabudži priču pozivajući se na jedan jedini izvor, da je napumpa podacima o aktuelnoj situaciji, a onda da moli boga da stvar nekako prođe. Seda za tekst procesor i ukucava priču koja bi, u času kad izvlači list iz mašine, lako mogla da prođe kao najtanja koju je ikad pokušao nekom da uvali. Odlaže list na stranu. Nema citata, ničeg nema.

Stavlja novi list u procesor i počinje iz početka, s tim što sada piše onako kako valja: puni citati, datumi, broj vojnika, nesuglasice u kabinetu, prekoatlantska prepucavanja. Zna on znanje – sve je to formulisano u okvirima mogućnosti, predloga, naduvanih balo-na. Svi isfabrikovani izvori „insistiraju na anonimnosti“, ili je reč o „zvaničnicima bliskim tom i tom“, ili o „stručnjacima upoznatim s tim i tim“. Niko nije naveden poimence. Hiljadu četiristo reči. On računa koliko će mu to novca doneti. Dovoljno za kiriju – da odloži sudnji dan. Dovoljno da Žeromu kupi pristojnu košulju. Da izvede Ajlin na piće.

Čita članak, crvenom olovkom precrtavajući sve što bi eventual-no moglo da bude sporno. To skraćuje tekst, pa Lojd varira nekoliko

25impeRfekcionisti

citata pozivajući se na „službenika administracije u Vašingtonu“. Po-novo sve prekucava, unosi ispravke, pa šalje tekst faksom, iz telefon-skog centra u komšiluku. Trči natrag u stan, zastaje na odmorištu, zadihao se, pokušava da se nasmeši. „Đubre jedno lenjo!“, kaže sam sebi. Lupa na Didijeova vrata. – Ajlin? Jesi li tu? – Ulazi u svoj stan, i ugleda bocu tankereja2 na koju već beše napadala prašina; sipa sebi piće, pa mućka alkohol po ustima, oseća kako mu iznutra gore obra-zi. Nikada u životu nije falsifikovao priču. „A kako je dobar osećaj!“, kaže on sebi. „Trebalo je davno s tim da počnem! Mnogo bih manje rmbačio!“ Sipa sebi još džina, čeka poziv koji će neminovno stići.

Telefon zvoni.– Moramo da preciziramo izvor – kaže Menzis.– Da preciziramo – kako?– Tako Ketlin kaže. Uzgred budi rečeno, ovo slanje faksom je pra-

vi košmar kad smo u cajtnotu. Moramo sve ovde da prekucavamo. Stvarno bi morao da osposobiš taj imejl.

Dobar znak: Menzis računa na njegove priloge i ubuduće.– U pravu si. Odmah ima da popravim računar.– I taj izvor. Moramo da budemo jasniji. Kao, na primer, u trećem

pasusu, mnogo ti je čudan citat. Ne možemo neku osobu da opiše-mo kao „upoznatu s izveštajem“, kad se nigde nikakav izveštaj ne pominje.

– Zar sam ostavio to? Hteo sam da izbacim taj deo.Cede suvu drenovinu, red po red, postižu dogovor, i razgovor je

završen. Lojd gucne još malo džina. Ponovo zvoni telefon. Menzis još nije zadovoljan.

– U pominjanju izvora ne upućuješ direktno ni na jednu konkret-nu osobu ili instituciju. Da li bismo mogli, jednostavno, da kažemo „Francusko ministarstvo inostranih poslova“?

– Ne vidim zbog čega „zvaničnik“ nije dovoljno?– Ti ovde, kad sve sabereš, imaš samo jedan izvor, i to neimeno-

van. Previše neodređeno za naslovnu stranu.

2 Marka džina. (Prim. prev.)

Tom Rahman26

– Kako to – neodređeno? Pa stalno takve stvari objavljujete.– Ti, ako se ne varam, reče maločas da si dobio potvrdu iz Mini-

starstva inostranih.– I jesam dobio.– Zar ne možemo to da navedemo?– Neću da ugrozim izvor.– Blizu nam je rok.– Ne želim ni da napišete to „francusko“. Samo „zvaničnik“ stavite.– Ako ne pristaješ na konkretniji izraz, nećemo moći da pustimo

članak. Žao mi je – evo je Ketlin, pored mene stoji i to mi govori. A to bi značilo da razbijamo naslovnu. Što je, kao što i sam znaš, pravi pakao kad je rok za zaključenje broja ovako blizu. Moramo sad da odlučimo. Je l’ bi mogao da se predomisliš? – Menzis čeka. – Lojde?

– Izvor u Ministarstvu inostranih poslova. Tako recite.– I to drži vodu?– Da.– Što se mene tiče, može.Ispostaviće se, međutim, da što se Ketlin tiče – ne može. Ona

zove svog čoveka u Parizu, a ovaj samo odmahne rukom kad proči-ta članak. Menzis ponovo zove Lojda.

– Ketlinin izvor je agent za štampu u Ministarstvu. Je l’ taj tvoj neki još jači?

– Jeste.– Kol’ko jači?– Jači je, prosto. Ne mogu da se upuštam u detalje.– Bitku bijem s Ketlin oko ovoga. Ja u tvoj izvor ne sumnjam. Ali

daj mi neki nagoveštaj, mene radi. Ne za novine.– Ne mogu.– Onda smo završili. Žao mi je.Lojd ćuti malo. – Neko iz direkcije za Bliski istok, može? Moj izvor

je dobar: s političke je strane, ne s medijske.Menzis to prenosi Ketlin, koja pušta Lojda na spikerfon.– A taj tip je pouzdan? – pita ona.– Vrlo.

27impeRfekcionisti

– Već si ga, znači, ranije citirao?– Ne.– Ali možemo da mu verujemo?– Da.– Onako, nezvanično, ko ti je taj?Lojd okleva. – Ne vidim zbog čega bi to moralo da se zna. – Ali,

naravno, vidi on i te kako zbog čega. – To mi je sin.Preko spikerfona se čuje kako se kikoću. – Je l’ ti to ozbiljno?– Radi u Ministarstvu.– Nerado citiram članove porodice – kaže Ketlin. – Mada, u ovo

doba dana, ostaje nam ili da pustimo tu priču, ili da idemo na agen-cijsku vest o padu Bušovog rejtinga, što, pošteno, u ovom trenutku nije za naslovnicu.

– Mogli bismo da udarimo ono o petogodišnjici jedanaestog sep-tembra, ceo blok je već gotovo završen – predlaže Menzis.

– Ne, godišnjica je u ponedeljak, hoću to da sačuvam za vikend. – Ona zastane načas. – Važi, idemo s Lojdom.

Ajlin se vraća kući, a on je već pijan. Ostavila je Didijea s druš-tvom u džez klubu, i sad mu kuca na vrata. Zašto jednostavno ne uđe? Ali neće Lojd sad da poteže to. Žuri po drugu čašu i sipa joj džin pre nego što Ajlin stigne da odbije.

– Obavezno sutra kupi novine – kaže on. – Naslovna strana.Ona ga pogladi po kolenu. – Čestitam, dušo. Kad si poslednji put

imao nešto na naslovnoj?– Za Ruzveltove vladavine, verovatno.– Frenklina ili Tedija Ruzvelta?– Tedija, sto posto. – Privlači je k sebi, pomalo grubo, i ljubi je

– nije to jedan od njihovih uobičajenih poljupčića, već strastven zagrljaj.

Ona uzmakne. – Dosta.– U pravu si... Šta ako se pojavi tvoj muž?– Nemoj, osećam se bedno.– Ma, zezam se samo. Nemoj da se osećaš bedno, ja se ne osećam

– kaže on, pa je štipne za obraz. – Volim te.

Tom Rahman28

Bez ijedne reči, ona se vraća hodnikom natrag. Lojd se prući na krevet, mumlajući pijano:

– Naslovna, jebô te ja!Sutradan ujutro Ajlin ga nežno budi, spušta mu novine na kre-

vet. – Ledara ti je ovde – kaže ona. – Sad ću da pristavim kafu.On seda u krevetu.– Nisam našla tvoj članak, dušo – kaže ona. – Nisu ga pustili da-

nas?Lojd preleće pogledom naslove na prvoj strani: „Bler silazi s vla-

sti kroz godinu dana“; „Pentagon zabranjuje okrutno postupanje s osumnjičenima za terorizam“; „Homoseksualni brakovi uzburkali Ameriku“; „Australija oplakuje ’Lovca na krokodile‘“; i, konačno, „Nikad slabija podrška Bušu“.

Za njegovu priču o Gazi nije se našlo mesta na naslovnici. On prelistava novine. Nema je nigde. Psujući, zove Rim. Rano je, ali Menzis je već na radnom mestu.

– Šta bi s mojim člankom? – pita Lojd.– Žao mi je. Nismo mogli da ga objavimo. Onaj Ketlinin Francuz

je ponovo zvao i sve demantovao. Kaže on: nadrljali smo ga ako objavimo priču. Uložili bi zvanični protest.

– Taj Ketlinin prijatelj se, znači, tek tako popiša na moj tekst, a vi nasednete na to? Nego, zašto Ketlin uopšte prenosi nekom tamo šta sam ja napisao? Lepo sam vam rekao: sin mi radi u Ministarstvu.

– Pa, i oko toga ima nešto, ono kao, čudno. Ketlin je tom svom prijatelju pomenula i ime tvoga sina.

– Navela ga je kao izvor? Ma, jeste li vi poludeli tu svi?– Ne, ne... čekaj. Nije mu ona uopšte rekla da je on tvoj izvor.– Neće mu biti teško da sâm dođe do tog zaključka. Isuse bože!– Dozvoli da završim, Lojde. Daj da završim. Ne radi tamo nika-

kav Žerom Berko.– Budaletine jedne. On nosi majčino devojačko prezime.– O...Lojd mora da opomene sina, da mu obezbedi dovoljno vremena

da smisli neko opravdanje. Zove Žeroma na mobilni, ali ovaj se ne

29impeRfekcionisti

javlja. Možda je danas, za promenu, rano otišao na posao. Isuse, koja katastrofa... Lojd zove telefonsku centralu Ministarstva.

– Upravo pregledam spisak sa imenima svih ljudi koji se nalaze u ovoj zgradi – kaže mu operaterka. – Nema tog imena.

Lojd hita Bulevarom Monparnas, podiže ruku da zaustavi taksi, onda je spušta. Okleva na uglu, steže novčanik, koji je, inače, tanji no ikada. A onda, kad malo bolje pogledaš, ako mu već bankrot sle-duje, neka bar bankrotira ovako. I on zaustavlja taksi.

Obezbeđenje ispred zdanja u kojem se nalazi Ministarstvo neće da ga pusti unutra. On ponavlja ime svog sina, izričit je u tome da je reč o porodičnom hitnom slučaju. Time ništa ne postiže. Pokazu-je im svoju novinarsku legitimaciju, ali ona je istekla dana 31. de-cembra 2005. godine. Lojd čeka napolju, zove Žeroma na mobilni. Službenici izlaze na cigaret-pauzu. Među njima Lojd pogedom traži sina, pita da li neko od prisutnih možda radi u direkciji za Severnu Afriku i Bliski istok.

– Sećam se ja tog momka – kaže jedna žena. – Bio je ovde na pripravničkom.

– Znam, ali u kojem je sad sektoru?– Nije on ovde ni u kakvom sektoru. Nije dobio zaposlenje. Mi-

slim da je položio pismene, ali da je pao na jezicima. – Ona zaški-lji, pa se nasmeši. – Uvek sam imala utisak da laže da mu je otac Amerikanac.

– Kako to mislite?– Engleski mu je bio očajan, eto kako.Ona izvuče odnekud neku staru Žeromovu adresu, daje je Lojdu.

Ovaj metroom ide do stanice Šato Ruž i pronalazi zgradu, gomile-tinu maltera u stanju raspadanja, sa slomljenom kapijom. Ulazi u dvorište, iščitava spiskove stanara na svakom ulazu, tražeći Žero-movo prezime. Ne može da ga nađe. A onda ugleda jedno neočeki-vano prezime, svoje vlastito. Na interfonu piše „Žerom Berko“.

Lojd pritisne dugme, ali niko se ne javlja. Stanari dolaze i odla-ze. On seda na ivicu dvorišta i zagleda se u prozore sa spuštenim roletnama.

Tom Rahman30

Prolazi tako jedan sat, kad eto Žeroma, ulazi na kapiju, ali oca ne ugleda odmah. Otvara poštansko sanduče i, prebirajući po reklam- nom materijalu, odmiče hodnikom.

Lojd izgovori sinovljevo ime, i Žerom se prene.– Šta ćeš ti tu?– Izvini – kaže Lojd, stojeći s bolnim izrazom na licu. – Izvini što

se ovako pojavljujem.Nikada se Lojd nije ovako obratio svome sinu, s poštovanjem.– Samo sam navratio... Je l’ ne smeta?– U vezi s onim tvojim člankom?– Ne, ne. Nema nikakve veze s tim.– Nego sa čim, onda?– Možemo li da se popnemo? Hladno mi je. Sedim ovde već neko

vreme. – Lojd se smeje. – Star sam ja, znaš! Možda ne izgledam tako, ali...

– Nisi ti star.– Star sam. Jesam. – On pruža ruku, osmehuje se. Žerom ne pri-

lazi bliže.– U poslednje vreme razmišljam o svojoj porodici – kaže Lojd.– Kojoj porodici?– Mogu li da uđem, Žerome? Ako ti nemaš ništa protiv. Ruke su

mi led-ledene. – Trlja dlanove, duva u njih. – Imam ideju. Nadam se da se nećeš uvrediti. Mislio sam da bih – samo ako ti to želiš – mogao, možda, malo da ti pomognem oko engleskog. Ako redovno budemo vežbali, pohvataćeš ti sve, garantujem.

Žerom pocrveni u licu. – Kako to misliš? Lepo ja govorim engle-ski. Od tebe sam naučio.

– Nisi imao mnogo prilike da slušaš jezik.– Ne trebaju meni časovi. Sem toga, kad bi mi ih pa i držao? Mi-

nistarstvo mi ne dâ dušom da da’nem.Da bi bio što ubedljiviji, Lojd prelazi na engleski, namerno brzo

izgovarajući reči: – Na iskušenju sam da ti kažem šta sam saznao, sine. Samo, ne želim da se zbog mene osećaš loše. Ali šta tražiš u ovom ćumezu? Bože mili, prosto je neverovatno koliko ličiš na mog

31impeRfekcionisti

oca. Tako je čudno videti ga ponovo. I znam da ne radiš. Četvoro dece sam izrodio, a jedino ti još hoćeš sa mnom da razgovaraš.

Žerom ni jednu jedinu reč nije razumeo. Drhteći od poniženja, odgovara na francuskom:

– A kako da znam šta si mi rekao? Govoriš mnogo brzo. To je smešno.

Lojd se vraća na francuski. – Hteo sam nešto da ti kažem. Da te pitam nešto. Znaš, razmišljam o penziji – kaže on sinu. – Od svoje dvadeset druge godine pišem, evo, po jedan članak dnevno, otpri-like. A sad ne mogu niotkud da iščeprkam nijednu novu ideju. Ma, ni jednu jedinu... Ne znam više šta se to događa, majku mu. Čak ni novine neće da objave to što pišem. Ovo mi je bila poslednja... poslednja tezga. Jesi li znao to? Niko više ne objavljuje ništa moje. Mislim da se selim iz stana, Žerome. Ne mogu više da ga plaćam. Nije mi više mesto tamo. Ali ne znam. Ništa još nije rešeno. Pitam, pretpostavljam... Pokušavam da smislim šta ću i kako ću. Šta bi tre-balo da uradim. Šta ti kažeš? Kakvo je tvoje mišljenje u vezi sa svim ovim? – S velikim naporom postavlja Lojd i završno pitanje: – Šta bi me ti posavetovao? Sine?

Žerom otvara vrata zgrade. – Uđi – kaže. – Stanovaćeš kod mene.

KAFE GREKO, RIM, 1953.

Beti je protresla čašu za koktele, pa zavirila unutra, tražeći pogledom poslednju kap kamparija ispod kocki leda. Njen muž Leo je sedeo sa druge strane mermernog stočića i krio se iza italijanskih novina. Ona pruži ruku i pokuca po hartiji, kao da stoji pred vratima njegove radne sobe.

– Daaa, draga – uzvikne on, pošto ga visoki zid od novina čini neoset-ljivim na činjenicu da se nalazi na javnom mestu i da ne bi trebalo da se dere dok razgovara sa svojom bračnom saputnicom; i posle tolikih godina provedenih u Rimu, on i dalje računa s tim da niko ko živi u inostranstvu ne razume engleski.

Tom Rahman32

– Ni traga ni glasa od Ota – reče ona.– Istina, stvarno.– Još jedno piće?– Daaa, draga. – On skupi šaku, uhvati tobož njome poljubac, pa joj ga

dobaci, kao granatu, okom prateći luk dok poljubac leti naviše, pa preko stola, pre nego što će sleteti pravo njoj na obraz.

– Direktan pogodak – objavi on, pa ga opet nestade iza onih novina. – Kako je svet glup! – reče onda, a u glavi mu se vrtelo od svih tih čudesnih izveštaja o opštem haosu. – Glup, da ne poveruješ!

Beti podiže ruku da pozove konobara, i u tom trenutku ugleda Ota, koji je sedeo za šankom i posmatrao ih. Ona savi šaku u zglobu, podiže glavu, pa poče da otvara usta: „Šta radiš tamo?“, dok joj se mali mišići grče oko usta, a osmeh čas dolazi, pa bledi, pa se opet vraća.

Ot je još trenutak posmatrao tako Beti i Lea, a onda se podiže s barske stolice, i zaputi prema stolovima u zadnjem delu lokala.

Poslednji put ju je video dvadeset godina ranije u Njujorku. Sada je to bila žena u ranim četrdesetim, udata, nešto kraće crne kose, nešto mekših zelenih očiju. A ipak je Ot u njoj video onu koju je nekad poznavao – po načinu kako nagne glavu u stranu, po njenom nestalnom osmehu. Gubeći se u minulom, prošlost kao da se upravo izoštravala pred njegovim očima. Obuze ga poriv da se nagne preko stola i dodirne je.

Umesto toga, prihvatio je pruženu ruku Betinog muža i stegao čoveka za rame, iskazujući Leu – koga Ot dotad u životu nije video – onu toplinu koju nije mogao prikladno da iskaže prema njegovoj ženi.

Ot sede pored Beti na somotom presvučenu klupu, pa je lako lupnu po ruci, umesto pozdrava, a onda, pokretom pravog atlete, kliznu iza sused-nog stola, i dalje okretan u pedeset četvrtoj. Uhvatio se za zatiljak debelog vrata, prošao rukom preko kratko podšišane kose, pa dodirnuo naborano čelo, ispod kojeg su na njih motrile njegove svetloplave oči, čiji se izraz neprestano menjao: čas se činilo kao da preti da će se potući sa svima u toj prostoriji, čas kao da će prasnuti u smeh, čas kao da će dići ruke od svega. On potapša Lea po obrazu.

– Drago mi je što sam ovde – reče.

33impeRfekcionisti

Sa tih šest reči, Ot ih, jednostavno, obasu zahvalnošću – Beti je bila zaboravila kako to izgleda biti u njegovom prisustvu.

Sajrus Ot je ovamo doputovao iz sedišta svoje firme u Atlanti, ostav-ljajući kod kuće ne samo sve svoje poslove već i ženu i mladog sina, i to isključivo zbog ovog sastanka. U toku plovidbe putničkim brodom, čitao je njihove tekstove. Leo, dopisnik jednog čikaškog lista iz Rima, ovladao je svim novinarskim klišeima; čitajući njegove članke, čovek bi začas za-basao u to žurnalističko carstvo gde beskrajne kolone izbeglica kuljaju preko državnih granica, gde se gradovi pripremaju za odbranu od oluja, gde glasači žure ka biračkim mestima. Beti je pak kao slobodan strelac sarađivala s američkim ženskim časopisima, a uža specijalnost bili su joj humoristički zapisi o životu u inostranstvu i opominjuće priče o američ-kim devojkama koje su zaveli italijanski gadovi. Nekada je ona gajila am-bicije. Ot sa žaljenjem uvide koliko su im te ambicije od male koristi bile.

– Pa dobro – reče Leo – a kojim ste to tačno povodom želeli da se sretnete s nama, ako smem da pitam?

– Hteo sam da razgovaramo o novinama.– Kojim?– Mojim – odgovori Ot. – Nameravam da pokrenem list. Međunarodni

list na engleskom jeziku. Sedište da mu bude u Rimu, a da se prodaje po celom svetu.

– O, stvarno? – reče Leo, pa se nagnu napred i ispusti svoju smeđu ple-tenu kravatu, koju je sve vreme priljubljivao uz grudi kako se ne bi videlo da mu fali dugme na košulji.

– Vrlo zanimljivo – reče Leo, a kravata mu se sad njihala kao klatno na satu, tako da se video i pupoljčić od konca na mestu gde je nekada bilo dugme. – Moglo bi da upali. Nego šta nego bi moglo. Ovaj... Tražite ljude?

– Vas dvoje tražim. Vi ćete to da vodite.Beti se uzmuva na onoj klupi, uspravi se malo. – A zašto bi uopšte

pokretao novine?– Što više o tome razmišljam – upade joj Leo u reč – to mi se ideja više

dopada. Niko to još nije uradio kako treba. Niko na nečem takvom ne pravi ozbiljne pare.

Tom Rahman34

Jedino je Ot bio trezan kad su se rastali te večeri. Rukovao se sa njima dvoma, potapšao Lea po ramenu, a onda krenuo uz Španske stepenice ka hotelu Hasler, gde je bio odseo. Beti i Leo, spotičući se, pođoše kući Ulicom Balbunio.

Leo se primače njenoj glavi, pa joj šapnu na uho: – Je li on to ozbiljno?– Nekada je bio ozbiljan u svemu.Ali Leo gotovo da je nije ni čuo. – Ovo je najbogatiji tip s kojim sam u

životu cirkao – reče on.Stigli su do zgrade i odvukli se nekako do četvrtog sprata, kao da je ru-

kohvat na stepenišnoj ogradi od užadi. Živeli su u stanu pristojne veličine za par bez dece, s visokim tavanicama i golim drvenim gredama, ali samo s jednim prozorom, što i nije bilo tako loše kad je čovek mamuran. Beti je skuvala kafu.

Najednom se uozbiljivši, ona reče:– Budi fin prema meni. – Dodirnula je Lea po jagodici, tačno po mestu

gde mu je prilikom brijanja ostalo malo čekinja – Beti je cele večeri samo te dlačice primećivala.

Nekoliko blokova odatle, Ot je sedeo na hotelskom krevetu. Možda, raz-mišljao je on, ne bi trebalo da teram dalje s ovim. Možda bi sve trebalo da ostavim kako jeste. Možda ne bi ni trebalo da pokrećem taj list.

„NajSTarIjI LažOV Na SVETU UMrO U 126. GOdINI“

...PISAC ČITULJA – ARTUR GOPAL

Arturov boks nekada se nalazio odmah do aparata za vodu, ali je šefovima dozlogrdilo što moraju da proćaskaju s njim svaki put kad ožedne. I tako je aparat za vodu ostao gde je bio, a njega su preme-stili. Sada se njegov sto nalazi u udaljenom ćošku, što je dalje mo-guće od sedišta moći, ali bliže plakaru s olovkama, što jeste utešno.

Artur stigne na posao, skljoka se u svoju stolicu s točkićima, i ostaje tako nepomičan. To potraje sve do trenutka kad inercija i ostanak u radnom odnosu prestanu da budu međusobno održive veličine, a tada se on izmigolji iz svog kaputa, uključi računar, i pregleda najnovije vesti.

Niko nije umro. Ili, bolje reći, u prethodnom minutu umrlo je njih 107, u toku prethodnog dana njih 154.000, a u prethodnoj sed-mici – 1.078.000. Nije, međutim, umro niko važan. To je dobro – de-vet dana prošlo je od poslednjeg nekrologa koji je objavio, i on se nada da će taj predah potrajati. Glavni cilj kojem on stremi u toj redakciji jeste lenjost – da objavljuje što je ređe moguće, i da se iskrade kad niko ne gleda. Artur navedene profesionalne ambicije uspeva da ostvari na spektakularan način.

Otvara fasciklu od tankog mrkog kartona tako da, ako se slučaj-no neko nađe tu, u prolazu, može malo da zašušti listovima, plaho podigne pogled i promrmlja „Pripravnost!“, što, po svemu sudeći, većinu ljudi odbija. Ne sve, nažalost.

Klint Oukli mu prilazi s leđa, i Artur se okreće u stolici kao da ga je neko garotom otpozadi pritegao.

– Klinte. Zdravo. ’Bro jutro. Gledam baš agencijske vesti. Ništa naročito. Bar po meni. Zasad, ništa. – On, inače, prezire tu sklonost