timoČki borac broj 9

ТИМОЧКИ 1912-1918.1941-1945.1990-1992.1999.

ГОДИНА III, бр. 9. 24. новембар 2011.

Б О Р А Ц

1-ТИМОЧКИ БОРАЦ-24. новембар 2011.

ЗЛОТ 7. ОКТОБАР

2011.

У УЛИЦИ РУСКИХ ХЕРОЈА Стр. 3

ОБРЕНОВАЦ 31. ОКТОБАР

2011.

ПОБРАТИМИ ПРЕД

СПОМЕНИКОМ УЈЕДИНИТЕЉА Стр. 11


TИМОЧКИ БОРАЦ, лист борачких организација Тимочке крајине. Седиште - Бор, Дом културе, Моше Пијаде 19. Тел, факс 030/ 423-878. Специјално издање “Борских новина”. Новине излазе повремено. Цена 30 дин. Штампа “Графомед” Бор, тел. 030/422-980.

Уређује редакцијски колегијум Медија центра Бор. Покретачи: Јован Жикић и Момчило Радисављевић. Оснивач: СУБНОР Бор. Главни уредник Брана Филиповић. Технички уредник Милан Панић.

Све до средине седамдесетих година 20. века, на улазу у топионички круг, десно испред капије, налазио се споменик хероју Црвене армије, поручнику Акшајеву, који је погинуо приликом ослобађања Бора. Непосредно после Другог светског рата он је овде сахрањен, уз сопствену жељу. Дуго су овде разне делегације бораца и гостију полагале венце, а онда је некоме пало на памет да гроб треба преселити. Тако је и урађено, а према нашим сазнањима није по-знато где су сахрањене кости руског борца.

Још штошта није јасно када је реч о овом јединственом споменику. Најпре, коме је пала

на памет идеја да овај светли гроб сели на непо-знату локацију, због чега, а није сасвим јасно ни где је погинуо поручник Акшајев. И то говори о нашој небризи према историјским догађајима. Наиме, познато је да приликом уласка у Бор, 3. октобра 1944. јединице Црвене армије и Девете бригаде нису наишле на отпор Немаца, па се зато може претпоставити да је поручник по-гинуо у борбама у околини Бора (можда код Горњана). Ипак, треба обелоданити место где су кости младог руског поручника пресељене. Бар толико му дугујемо.

М. Радуловић

Представници борачких организација по-ложили су цвеће и одали пошту испред спо-мен-плоче на згради генералне дирекције РТБ Бор др Драгославу Миловановићу, лекару хуманисит и племенитом човеку који је од до-ласка у Бор 1937. бесплатно лечио сиромашне Боране у вароши и околним селима. Несебич-но им је поклањајући и лекове које је тада мало ко имао. Зато су га Немци 23. септембра 1941. године, око 22 сата, убли. Тело убијеног доктора стајало је сутрадан цео дан недале-ко од садашње дирекције комбината бакра како би народ долазио да гледа “ немачког непријатеља”. Сахрањен је на Старом гробљу.

-Миловановић је и један од 1.300 каплара из Првог светског рата. Прошао је албанску голготу и био у првим борбеним редовима српских солунаца. Чланови његове породице долазе сваке године и обилазе његов гроб. Ове године, из оправданих разлога, нису дош-ли-рекао је Мома Јовановић, члан СУБНОР-а Бор.

Савез потомака ратника 1912-1920. у Бору поставио је, пре неку годину, спомен-плочу др Миловановићу на зграду дирекције РТБ где је, у непосредној близини, убијен пуцењем у леђа. Улица код дирекције одавно носи његово име. М.Јовановић

На недавној Скупштини СУБНОР-а Борског округа изабран је Окружни одбор те патриотске организације од 15 чланова. За председника Окружног одбора и члана Републичког одбора СУБНОР-а Србије једногласно је изабран Брана Филиповић, заменик председника Општинског одбора борачких организација Бор. За секретара је изабран Жарко Петровић, члан Председништа СУБНОР-а Бор, док је заменик председника Чедомир Афремовић, секретар СУБНОР-а Неготин. Т.Б.

ГДЕ ЈЕ СПОМЕНИК ЦРВЕНОАРМЕЈЦУ

ДР ДРАгОслАв МИлОвАНОвИЋ

ХУМАНИСТА КОЈЕМ ЈЕ БОР ЗАХВАЛАН

ИЗАБРАНО НОВО РУКОВОДСТВО ОКРУЖНОГ ОДБОРА СУБНОР-а БОР

ФИЛИПОВИЋ ПРЕДСЕДНИК


Велико село Злот, подно Мали-ника, 7. октобра, обележило је Дан ослобођења полагањем венаца и цвећа на споменике истакнутим борцима против фашистичких оку-патора у Другом светском рату. О историјату и жртвама палим за слободу овог села и Србије гово-рио је Брана Филиповић, потпред-седник СУБНОР-а Бор. Он је посеб-но нагласио допринос у неговању слободарских традиција учесника НОБ-а из овог краја, недавно пре-минулих, Јанка Урсуљановића и Божина Јовановића.

-Немци су Злот палили више пута, изгорело је око 300 кућа. Прили-ком ослобођења, крајем септембра 1944. године, ослобађајући село, изгинула су и 72 бораца славне совјетске Црвене армије. Њима

се село одужило улицом “Руских хероја” и спомен-плочом коју је пре две године открио руски амбаса-дор Александар Конузин-подсетио је Филиповић. Наглашена је и по-треба да се у склопу општинског пројекта о обнови сеоских домо-ва културе поправе и споменици и спомен обележја у свим сели-ма, али и граду Бору. Први такав пројекат требало би ускоро да се оствари у Шарбановцу.

Свечаности у Спомен парку при-суствовала је и делегација општине и борачких организација Градачца у БиХ.

У културном програму уче-ствовали су ђаци ОШ “Петар Радовановић” која је обележила 172 године постојања.

Ж.Петровић

7. ОКТОБАР, ДАН ОслОБОЂЕЊА ЗлОТА

У УЛИЦИРУСКИХ ХЕРОЈА

Десетог октобра, полагањем ве-наца и цвећа на Споменик слободе, обележена је годишњица ослобођења Књажевца од фашизма.

- У циљу неговања ослободилач-ких традиција сваке године славимо све најзначајније датуме. Ослобођење града и од фашистичких завојевача и поклон сенима храбро погинулих бораца, наша је обавеза и света дуж-ност. О Другом светском рату мора

ДАН ОСЛОБОЂЕЊА КЊАЖЕВЦА

ПОШТОВАТИ ТЕКОВИНЕ НОБ-е

се више говорити, јер је очигледно да су тековине народноослободилачке борбе бачене у запећак. Изгинули борци ши-ром простора некадашње Југославије вечни је доказ херојске борбе – рекао је Миле Милојковић, председник ОО СУБНОР-а.

Почаст погинулима одали су пред-ставници борачке организације и локал-не самоуправе. С.Т.


Село Горњане, српска „Мала Швајцарска“ у срцу Хомоља, 8. октобра, традиционално је обеле-жило Дан ослобођења, дан када је 45 бораца 1944. године положиило животе бранећи околне планинске гребене и огњишта тамошњих сто-чара. Сем представника борачких организација и Општине Бор, као и домаћина, овог пута, пред спо-меницима из три рата, нашао се и заменик амбасадора Републике Словеније Милан Предан са супру-гом. Некадашњи новинар „Вечери“ није крио задовољство што пла-нинци Горњана верно чувају и спо-меник словеначким инжењерима изгинулим у авионској несрећи 1967. године враћајући се са гра-дилишта „Дердапа 1“. Споменик са авонским крилима од бетона је испод масива Крш, непосредно је уз извор и чесму хладне, бистре и здраве воде. Минутом ћутања ода-та је пошта седморици погинулих инжењера из Марибора, положени

венци и цвеће, одржан краћи го-вор како доликује и како се чини сваког 8.октобра.

-Неизмерно смо захвални ва-шем народу и сељацима Горњана, свима коју негују ову традицију. Још једанпут се показала до-брота српског човека. Када се несрећа догодила Марибор је био у неописивој жалости, јер је реч о познатим и цењеним Мариборча-нима. Међу инжењерима био је и један новинар. Данима је штампа о томе писала. Данас у Бору постоји Удружење Словенаца „Драго Чех“ које је изузетно активно и чијом за-слугом словеначки привредници долазе у Бор од 12. до 14. октобра. Наставићемо некадашњу богату привредну и културну сарадњу, продубити блиске везе. Уосталом, никад толико српских туриста у Словенији није било као ове годи-не, мада и наши људи у све већем броју долазе код вас. Словенци воле Београд и Србију-рекао је

Милан Предан, заменик амбаса-дора Словеније у Србији.

Предан се поклонио и пред спомеником Дејану Јовановићу у центру Горњана погинулом у НАТО агресији 1999. године на Косву, по-ложио цвеће на споменике жртва-ма из Првог и Другог светског рата. Старији сељаци су госта упознали о томе како се авионска несрећа догодила.

-Био сам у њиви, косио траву. Изненада се зачуо прасак. Брзо се појавио и дим. Трчао сам као без душе да видим шта се де-сило и помогнем колико могу, претпостављао сам да се авион срушио. Видео сам га у лету. Кад сам дошао до Крша два мотора су горела. Наишао сам на тело по-гинулог пилота. Онако уплашен отишао сам до првих кућа и по-звао суседе. Народ се окупљао. Видели смо да су сви мртви. Неко је бициклом отишао у Бор да јави полицији. Била је магла у планини.

Пилот није видео највиши гребен – прича Драган Васковић.

У Дому културе гости су почашћени ракијом „горњанком“ и гибаницом. Чули су се и стихови о родољубљу и казивања о познатим и признатим Горњанцима. Највише лепих речи изговорено је о профе-сору др Недељку Магдалиновићу, декану Факултета за менаџмент у Зајечару и кандидату за академика. Није изостала ни прича о леген-дарном послератном директору Борских рудника бакра Драги Чеху, Словенцу који је много учинио за Бор.

-Бор није имао вреднијег и бољег директора од Драге Чеха. То и деца у граду бакра знају. О његовој стручности и умећу са људима увек се радо говори. Бо-рани ће се одужити Чеху једном улицом, својевремено је добио и највеће признање, Октобарску на-граду општине Бор.

Б.Филиповић

ПРЕДсТАвНИЦИ слОвЕНАЧКЕ АМБАсАДЕ у гОРЊАНу

ДРАГО ЧЕХ, ВЕЗА НЕРАСКИДИВА


Носиоци пројеката за неговање традиција ослободилачких ратова Општине Бор, заједно са Савезом потомака ратника Србије 1912-1920. Бор, најзаслужниији су за штамапање књиге

“Уби ме, Степо, тај с моста крик”, аутора Бра-не Филиповића. Књига се појавила у време обележавања годишњица ослобођења опш-птине Бор у оба светска рата. Педесет пробра-них песама с дубоком поруком родољубља било је доступно и на свечаностима поводом годишњица ослобођења Обреновца у Првом и Сремске Митровице и Лаћарка у Другом светском рату. Аутор је своје стихове читао и у центру сремског села Лаћарак (насеље са 17.000 становника) пред више стотине мештана и гостију из Србије, БиХ и Хрватске. У амбиjенту патриотског набоја и у присуству представника више амбасада и удружења грађана, Филиповић је оставио изванредан утисак.

-У првом делу књиге, у рубрици Уместо увода, наведене су речи француског генерала Гамбете Србији 1922. године, упућени проглас целом америчком народу о херојским Србима 1918. америчког председникаВидроу Вилсона, на-ком завршетка Првог светског рата и текст из француског часописа “Пти журнал” из 1915. о “Српском херојском народу у краљу у рову”. Књига је посвећена недавном преминулом

великану послератне изградње земље и хума-нисти, Божину Јовановићу, што јој даје посебну вредност и значај.

Аутор је одабрао и мирнодопске јунаке који верно служе отаџбини и свом народу, није за-боравио ни оне који су животе Србији дали у последњим ратовима. Реч је о запаженој сти-ховници родољубља која ће временом добијати на још већем значају и вредности-наглашава др Небојша Радмилац, рецензент.

Очекује се да ће Филиповићева књига бити представљена у целој Тимочкој крајини, као и у Републици Српској.

-У Лаћарку сам доживео велику част када сам једној старијој госпођи подарио књигу поезије и публицистику о Првом светском рату: она је ћутке отишла кући и увече, на пријему, уручила поклон-урамљени цвет са Триглава убран 1961. године и 100 грама кафе. Нека то буде мој хо-норар за цео труд, јер сам ове две књиге писао најмање 12 година. Сакупљао сам материјал за публицистичко дело, а стихове љубоморно чу-вао верујући да че једног дана бити објављени. Данас је мало родољубиве поезије и то нам не служи на част. Уколико сам успео бар донекле да пробудим стваралачка осећања у том правцу млађих писаца биће то охрарбујуће за све нас-подсећа Филиповић.

Јединствена књига новинара и публици-сте Бране Филиповића “Србија у Великом ра-ту, у 99 слика” доживела је друго, допуњено издање. Текст је прочишћен, тако да је сада и цела публикација прегледнија и без неколико материјалних грешака које су се ненадано и ненамерно појавиле углавном из уобичајених, штампарских разлога. Књига је сада на 350 стра-ница уз делимично измењене корице.

Читалац ће се пријатно изненадити новим сазнањима о бранитељима Београда и чувеном мајору Гавриловићу, о легендарном “Гвозденом пуку” и 1.500 каплара, о Пупину и добровољцима, о страдању родне куће Гаврила Принципа, о томе како на Авали није подигнут споменик незнаном, него знаном, српском јунаку, војнику из 1915. године који је постао ратник са само 15 година. Посебно су занимљиве приче о

аутору чувене “Српске трилогије”, рођеном Књажевчанину, Стевану Јаковљевићу и ру-ским лекарима. У новом издању је и низ ретких фотографија.

-Одлучили смо се на допуњено издање не због тога што је старо распродато, него што је аутор у међувремену сакупио прегршт новог, драгоценог материјала. Сада је ова јединствена и непоновљива књига засигурно дело које ће генерације читати и чувати, али и имати шта да науче. Велика је то историјска читанка и садржај неопходан свакој српској породици-истиче мр Звонко Дамњановић, директор Медија центра Бор, првог издавача. Други издавач је Савез потомака ратника Србије 1912-1920. Бор.

У овом вредном подухвату помогао је и Пројекат за неговање традиција СУБНОР-а и општине Бор. М. Антић Пирке

ЈОш ЈЕДАН вРЕДАН ИЗДАвАЧКИ ПОДухвАТ у БОРу

СНАЖНА СТИХОВНИЦА РОДОЉУБЉА

ДРугО, ДОПуЊЕНО ИЗДАЊЕ КЊИгЕ “сРБИЈА у вЕлИКОМ РАТу, у 99 слИКА”

У Лаћарку, после читања стихова, аутору је подарен редак поклон – урамљени цвет убран на Триглаву 1961. године

НОВЕ, ПОТРЕСНЕ ПРИЧЕKo је незнани јунак на Авали? Стеван Јаковљевић, писац чувене “Српске трилогије”, рођени

је Књажевчанин. Ко је затро огњиште Гаврила Принципа?

Када су јој Недићевци 1942. године пронашли бомбе у зиду старе куће у Јаковцу на Старој планини, судбина јој је била запечаћена: одвели су је прво у Зајечар, потом у Ниш, а не за-дуго нашла се у заробљеништву у Јужној Аустрији, на принуд-ном раду у Фабрици оружја. Најдраматичнији део живота одиграо се на нишком Црвеном крсту, где је избегла сигурно стрељање једино захваљујући логорском лекару, др Радивоју Савићу.

-Имала сам пегави тифус као и многи заробљеници. Опорављала сам се, видело се да ћу да оздравим. Доктор Савић је учинио најбоље што је могао: заменио је моје име са именом жене која је боловала од исте болести и само што није умрла. Отерали су ме са групом у аустријско заробљеништво. Брат Тадија је скончао у логору у Дахау. Тамо је 1943. или умро или су га убили-казује Нада бришући зној с врелог, старачког чела.

На да Илић, дев ојачко Милојевић, данас је још крепка за своје године. Узгаја башту, чува две козе. Са њом је ћерка Владана. По цео дан пребирају успомене и проводе пензионерске дане у родном селу.

-Моја Нада је пропатила као ни-ко. Најтеже се осећала када су је са братом, везане жицом за руке, спро-вели у Зајечар, а потом возом у Ниш. Можда јој је још црње било кад су јој четници испред сеоске школе закла-ли мајку. И братово и мајчино име било је уклесано у споменик жртва-ма фашизма, али пре неку годину и

та успомена је нестала. Неко је, или зуб времена, уништио плочу - прича Владана наглашавајући како мајку никад неће напустити. И кад је ра-дила у Београду, у грчкој амбасади, па у књажевачкој „Ноти“, кад год је могла долазила је у Јаковац.

Жарко Петровић, некадашњи комшија из суседног села Ошљане, пензионисани мајор Војске Србије, подсећа да је и отац баке Наде, чу-вени Лаза Крајинац, борац од 1941. године. Умро је 1980. у свом Јаковцу гајећи голубове.

-Мој супруг Божидар, агроном по

Кад се 1945. године завршио рат радници из аустријске Фа-брике оружја су добили „вољно“. Могао је свако да иде где је хтео. Нада је са још 18 Срба кренула преко Аустрије и Мађарске до Србије. Стигли су у Суботицу, где су проверавани два дана. Наставила је да пешачи до Београда.Удала се 1946. године. Још је служи здравље, мада је, највише ујутро и пред вече, ноге издају.

струци, био је познати партизан од почетка рата. Цела фамилија борила се за отаџбину, против окупатора. Данас добијам 26.000 динара пензију.

Неки веле да је то мало, није то важно, нека су деца здрава и весела. Још се ја држим, и моја Владана ми помаже. Она гаји цвеће, ја сакупљам јабуке и гледам градиницу. Ово је сељaчка кућа у планини, борба за живот је непрестана - казује бака показујући телефоне борачких организација у Зајечару и Књажевцу где може да се јави ако јој нешто затреба.

Нада је данас једини првоборац у целом том крају. Нерадо говори о суседима који су били на другој страни у време рата. Било је и издаје, али она је, вели, у годинама

и „завршила је своје“. Не би више о томе да збори. У кући чак не-ма ни једну фотографију из рата или заробљеништва, а било је тога вазда.

-Све је то у Минићеву код моје деце. Они то чувају. Плашимо се да овде неко не дође и не однесе фотографије. Док је била млађа често је одлазила у Књажевац до Дома здравља и дуго гледала нат-пис на којем пише „Др Радивоје Савић“. Он јој и сад падне на ум. Како и не би, спасао јој је жи-вот и само за ту једну српску ду-шу заслужио је да Здравствени центар носи његово име. А био је велики родољуб и хуманиста - го-вори Владана позивајући општи-наре и све добре људе да обнове споменичић код школе на којем више нема плоче са именима изгинулих и несталих партизана међу којима су први Надин брат и мајка.

-Док сам могла сваки летњи дан сам одлазила на брдо код споме-ника и остављала цвеће-тужним гласом саопшти старица.

Б. Филиповић

НАДИ ИлИћ (91), пАРТИЗАНСКОм пРВОБОРцУ, ИЗ ЈАКОВцА НА СТАРОЈ плАНИНИ, леКАР ЗАмеНИО Име И – СпАСАО ЖИВОТ

Др САВИЋ СПАСАО ЈЕ ОД

СТРЕЉАЊА

ПЕшКЕ КРОЗ ТРИ ЗЕмљЕ


Фотомонографија „Бјелопољски срез у ра-ту и револуцији 1941 – 1945“, аутора Батрић Баћа М. Ракочевића, као друго, допуњено издање, представљена је, у организацији Општинског од-бора СУБНОР-а, и поштоваоцима партизанског покрета књажевачког краја. Десетог септембра, у друштвеном клубу Дома културе, говорило се о страдању народа Југославије у Другом светском рату и војевању 37. Санџачке дивизије. Међу борцима из ове ратне јединице, налазило се и око 5.000 младића из источне Србије.

- Братство међу нама је већ давно исковано у борбама које су вођене за ослобођење заједничке отаџбине – рекао је Рајко Медојевић, председник борачких организација Бијелог Поља и Мојковца, алудирајући на прошлогодишњу потписану повељу о братимљењу ова два града са члановима СУБНОР-а из Пирота и Књажевца.

Стаљинка Беба Милић, председница КУД-а пен-зионера „Сунчана јесен“, одрецитовала је стихове двојице песника, једног црногорског и српског.

Миле Милојковић, у име домаћина, поздравио је присутне, напомињући да „треба бити достојан својих предака“ и „да је Југославија била једина земља која се, захваљујући надчовечанској борби против фашиста, сама ослободила“. С.Т.

ТОРлАцИ И цРНОГОРцИ У ЗАЈеДНИЧКОЈ

ПОБРАТИМИ ПО ОТАЏБИНИ

ОСлОБОДИлАЧКОЈ БОРБИ пРОТИВ фАшИЗмА



На недавној свечаној седници Савеза потомака ратника Србије 1912-1920. града Пожаревца додељена су Заветна признања организацијама, установама и појединцима заслужним за

Организације старих српских ратника и резервних војних старешина Бора, основане пре 93 године,15. септембра обележиле су Дан Пробоја Солунског фронта. У Скупштини општине Бор представнике тих патриотских организација примили су председник СО Драган Жикић и заменик председника општине Бор др Жика Голубовић. Делегације општине и СУБНОР-а потом су положиле цвеће на споменик српским и француским родољубима из Првог светског рата. На свечаној акадмеији у Дому културе говорили су Брана Филиповић, председник Савеза потомака ратника 1912-1920. и Момчило Радисављевић, председник Савеза резервних војих старешина општине Бор. Захвалнице СРСВ добили су Александар Шијаковић, Жарко Петровић, Звонко Дамњановић, Драган Жикић и Небојша Виденовић.

У културном програму учествовао је Дечји ансамбл КУД “Селиште”.

сарадњу и неговање традиција ослободилачких ратова Србије. Ово тек установљено признање добио је и борски Савез потмака старих ратника, као и предсденик те организације, Брана Филиповић.

Исто знамње припало је и бор-ском скулптору Милораду Антићу Пиркету.

Делегација из Бора положила је венац и поклонила се сенима крај споменика старим ратницима

Браничева. Ове две патриотске организације Бора и Пожаревца побратимиле су се прошле године, на Дан ослобођења Бора у Првом светском рату, 20. октобра.

Т.Б.

КРАЈ СПОмЕНИКА СРПСКИм И ФРАНЦУСКИм РОДОљУБИмА

ПОБРАТИМИ ПОжАРЕвЦА И БОРА

ДАН ПРОБОЈА СОЛУНСКОГ ФРОНТА

БОРАНИМА ЗАВЕТНА ПРИЗНАЊА


Стеван Јаковљевић родио се у Књажевцу 1890. године, а потицао је из чиновничке породице, тако да је у раном детињству прокр-старио већи део Србије и многе градове, у којим је његов отац Јаков имао службу. Иако су живе-ли скромно, од једне чиновничке плате, Стеван и његова браћа и се-стре нису оскудевали у основним потребама, па ни у оној „духовној храни“ за коју је посебно била за-дужена мајка, која је своју децу успављивала народним причама и песмама. Са првим класицима наше књижевности Стеван Јаковљевић се сусреће у гимназији, када чита дела Лазе Лазаревића, Милова-на Глишића, али и Достојевског, Чехова и Жила Верна. У то време млади Јаковљевић се упознаје и са капиталним делом Чарлса Дарвина

„Постанак врста“, што га окреће ка биологији, која ће, уз књижевност, бити његова професија и живот-но опредељење. Уписује студије биологије, али 1912. избија Први балкански рат и Стеван Јаковљевић се као студент четврте пријављује у добровољце и постаје болничар у касарни 11. пука у Крагујевцу. Током

1913. дипломира биологију, али већ следеће, 1914. године почиње Први светски рат, који ће обеле-жити његову младост и књижевни пут. Борио се у Шумадијском артиљеријском пуку, а највећи део рата провео је на Солунском фронту.

По ослобођењу 1918. конкурисао је за асистента на катедри ботани-ке на Универзитету и био изабран на то место. Године 1925. положио је докторски испит из области пе-рименталне морфологије. Пет го-дина касније одао се и изучавању хидробиологије. За све ово вре-ме бавио се активно политиком, заузимајући у неколико махова ис-такнуте положаје у синдикалним и партијском организацијама рад-ничке класе. После Другог светског

рата, кога је провео по немачким и италијанским логорима, Стеван Јаковљевић је био ректор Универ-зитета у Београду од 1945. до 1950. године. Оставио је велики број на-учних радова из области биологије, али већ тада има и значајан број на-писаних књига, правих бисера бе-летристике, од којих најзначајније место заузима „Српска трилогија“, хроника српског народа у Првом светском рату, описана у три књиге – „Деветсточетрнаеста“, „Под крстом“ и „Капија слободе“, које су настале од 1935. до 1937. године. Од осталих Јаковљевићевих дела, треба поме-нути и романе „Смена генерација“ (1939), „Велика забуна“ (1952), и

„Ликови у сенци“ (1956). Професор, књижевник и редовни члан САНУ, Стеван Јаковљевић преминуо је у

МИР-ЈАМ – РОђЕНА СЕСТРАЈедна од најпознатијих књижевница у Београду и Србији

свог доба, Милица Јаковљевић Мир-Јам, чији су љубавни романи и данас популарни и читани, и по којим се снимају игране серије, била је рођена сестра Стевана Јаковљевића, која је, за разлику од свог брата, избегла заборав нових генерација.

Београду 1962. године.Књижевник и председник

књижевног друштва „Српско пе-ро“ др Драгиша Милојевић дело Стевана Јаковљевића сматра из-узетно значајним за српску културу, а „Српску трилогију“ види као капи-талан роман о Првом светском рату.

- Уз Ћосићево „Време смрти“, „Српска трилогија“ на најбољи књижевни начин описује све страхоте и страдања кроз које је наш народ прошао од 1914 до 1918. године. Иако по убеђењу левичар, Јаковљевић никада није престао да буде искрени националиста у најбољем смислу речи, дакле не-ко ко воли свој народ и отаџбину

– каже Милојевић.Слично мисли и професор

Јован Палавестрић, који за Стева-на Јаковљевића каже да је спојио књижевност и науку у непролазно дело:

- Оставио је генерацијама огро-ман допринос и на нивоу литера-туре и на нивоу науке, односно биологије, и права је неправда што име Стевана Јаковљевића није ви-ше заступљено у нашој јавности

– закључује Палавестрић. Срећко Миловановић

Биолог осликао

Када би данашње ученике средњих школа, па и њихове старије колеге студенте, осим оних којих студирају књижевност, упитали ко је од српских писаца можда најбоље описао голготу наше војске и народа током Првог светског рата, ретко ко би знао да наведе име Стевана Јаковљевића, а сигурно би сви били врло изненађени податком да је књижевно најлепше, али и историјски најтрагичније странице српске историје са почетка 20. века исписао дипломирани биолог, професор Биолошког факултета и ректор Универзитета у Београду. Стеван Јаковљевић својим делом живи и даље у српској књижевности, иако су неки нови уметнички токови учинили да његово име у данас буде скоро непознато новој генерацији.

СРПСКУ ГОЛГОТУ

Мало је познато да је Књажевац отаџбини изнедрио и једног ад-мирала Ратне морнарице, Николу Здравковића. Божидар Митровић, пензионисани радник МУП-а, пам-ти Николу из гимназијских дана...

– Имао је уски круг пријатеља, групу другара звану „Винци“. Сви су били из рударског насеља Вина, а Никола је још тада по свескама цртао ратне бродове – присећа се Митровић заједничких трену-така проведених у школским клу-пама и интернату Дома ученика у привреди.

– Шездесетих година ишли смо и на Омладинску радну акцију, а када је, после војне академије, долазио у Књажевац, виђали смо се у Дому ЈНА. Никада у униформи није про-шао градом, није желео да никоме

„упадне у око“. Рођен је 1943. године у селу

Пајеж, општина Бела Паланка, у рударској породици. Породич-но васпитање као и дух завичаја определили су га да, по завршетку Књажевачке гимназије, 1962. го-дине, изабере тежак и одговоран посао војнопоморског официра. Те године уписује Војнопоморску академију и завршава је 1965. у Дивуљама, крај Сплита. Млади пот-поручник почиње успон заснован на знању и раду који га доводе до чина контра-адмирала.

Војничку каријеру почео је офи-цирским стажом 1965. на бродовима Ратне морнарице у Боки Которској. До 1967. године „службује“ у ди-верзанским јединицама ратне морнарице. Каријеру наставља у граничним јединицама, где је испољава афинитет и остварује високе резултате на безбедносним и контраобавештајним задацима.

Од 1973. до 1994. радио је на дуж-ностима референта безбедности у одреду граничних бродова и као контраобавештајни орган на војнопоморском упоришту Лошињ, а обављао је и дужности начел-ника органа безбедности флоте и помоћника начелника органа безбедности војно-поморске об-ласти. Био је и помоћник начел-ника Одељења за заштиту Ге-нералштаба Војске Југославије за контаобавештајне послове. Завршио је школу страних језика у Београду и упућен је на струч-но усавршавање италијанског језика у Перуђу, у Италији. И још важније: успешно је завршио све највише школе у тадашњој Војсци Југославије.

- Начелник штаба Команде Ратне морнарице постао је 1994. године,

НИКОлА ЗДРАВКОВИћ, ИЗ ВИНе, ЈеДИНИ Је КњАЖеВЧАНИН АДмИРАл И ДеВеДеСеТИх НАЧелНИК шТАБА НАше РАТНе мОРНАРИце

ПОМОРАЦ СА ТИМОКА

Народни херој Милун Минић има леп, очуван спо-меник у Спомен - парку у Минићеву, али и споменик на месту погибије, у Ошљану. Спо-меник је мањих димензија, крај пу та, у обали. Крајпуташ. Било би лепо да се и о ошљанском спо-менику неко по-брине као о бисти и простору у цен-тру Минићева. Јер, реч је о народном хероју који је заду-жио цео тај крај и Србију.

Б.Ф.

ОкОм камере

КРАЈПУТАШ ХЕРОЈА

а уједно и заменик команданта Ратне морнарице. На тој дужно-сти је и унапређен у чин контра-адмирала, а 1995. постаје начелник Управе поморства, уједно и заме-ник помоћника начелника ГШ ВЈ за ратну морнарицу. Био је, речју, посвећен позиву поморског офи-цира. Више пута је похваљиван, награђиван и одликован. У цело-купном раду красили су га одмере-ност, упорност и скромност. Смрт га је 3. јануара 1997. године, пре-рано и изненада, затекла на рад-ном месту. Иза себе је оставио две ћерке и супругу- прича Митровић.

Општински одбор СУБНОР-а Књажевца планира иницијативу да се једној улици у граду да име Николе Здравковића, јединог „ад-мирала са Тимока“.

С.Тодоровић


Био је посвећен позиву поморског официра. Више пута је похваљиван, награђиван и одликован. У целокупном раду красили су га одмереност, упорност и скромност.


Обреновац је 31. октобра достојанствено и свечано обележио годишњицу ослобођења у Првом светрском рату. На скупу испред споменика Краљу Ујединитељу, у градском парку, а потом у Дому културе, присуствовала је и делегација побратимске организације из општине Бор.

Драган Лазић, председник Савеза потомака ратника 1912-1920. рекао је да је изузетно срећан што су се и овог пута свечаностима одазвали побратими из Бора и да се ова лепа традиција верно чува и наставља.

Пуковник Љубомир Марковић, председник Републичког одбора Савеза нагласио је значај годишњице и вредности које негују Бор и Обреновац остављајући потомцима завет да се часно боре за отаџбину и никад не забораве велика дела својих предака.

Брана Филиповић, председник борског Савеза под-сетио је на славну Тимочку дивизију из Првог светског рата и жртве које је у том историјском раздобљу поднела Тимочка крајина.

Домаћини су побратимима подарили књигу „Војвода Живојин Мишић – Моје успомене“ подсећајући да њихова организација с поносом носи имена прослављеног српског војсковође који је војничку каријеру започео у биткама протв Турака на Кадибогазу, на српско-бугарској грабници, у атару старопланинског села Ново Корито. Т.Б.

пОТВРДИлО Се НеРАСКИДИВО БРАТСТВО пОТОмАКА СТАРИх РАТНИКА ОБРеНОВцА И БОРА

ЗАВЕТ ВЕЛИКАНИМА ОТАЏБИНЕ


Борачке организације Сремске Ми-тровице, Лаћарка и Бора, заједно са још 60 делегација из целе Србије, Хрватске и БиХ, као и представницима стра-них амбасада, друштава и удружења из земље и иностранства, обележиле су 1. новембар, Дан ослобођења ових сремачких места од фашистичких оку-патора у Другом светском рату.

Делегација из Бора, заједно са оста-лим гостима, најпре је имала пријем у Градској кући код заменика председ-ника Општине Сремска Митровица, Зорана Мишчевића. После пријема делегације су присуствовале свеча-ности полагања венаца и евоцирања успомена на ослободилачке дане из 1944. године испред монументалног споменика у С. Митровици. Централ-на свечаност одржана је у средишту села Лаћарак (по најновијем попису, ово село има више од 17.000 житеља), где су на споменик 700 палих бораца у Другом светском рaту положени венци

многообројних делгација међу којима је била и борска делегација. Пред око 1.000 мештанима Лаћарка, гостима из више десетина градова и општина из Србије и оближњих земаља, као и пред-ставницима амбасада, у културном де-лу програма, стихове из своје најновије књиге „Уби ме, Степо, тај с моста крик“ говорио је Брана Филиповић, песник из Бора.

Борани су у С. Митровици и Лаћарку провели два дана и договарали се о будућој сарадњи са политичким и културним представницима тих ме-ста. Суштина договора је испуњење истог патриотског задатака-чување и неговање најсветлијих традиција на-шег народа.

Посету борачких организација Бора Срему подржала је Општина Бор.

Ж. Петровић

БОРАЧКе ОРГАНИЗАцИЈе БОРА, С. мИТРОВИце И лАћАРКА НА ИСТОм, пАТРИОТСКОм ЗАДАТКУ

ВЕЛИЧАНСТВЕНИ СКУП У СРЕМСКОЈ РАВНИЦИ

timoČki borac broj 9

Documents