timoČki borac

2 -ТИМОЧКИ БОРАЦ - 10. април 2009.

ТИМОЧКИ БОРАЦЛист борачких организација Тимочке Крајинеседиште БорДом културе, “Моше Пијаде” 19Тел., факс 030- 423-878Специјално издање “Борских новина”Техничка обрада Компјутер центар БорРедакцијаМилица Јовановић Марковић, Љубица Микша, Душан Младеновић, Драган Попаз, Радован Ђико, Живојин СтанићСекретар РедакцијеЗоран ИвановићЛист излази повременоЦена 20 динараТираж 1.000 примеракаШтампа штампарија

“Графомед” БорТел. 030-422-980

Уредник: Брана Филиповић

DTP: Александар Живуловић

Дан државности и Војске Србије, 14. фебруар, обе-

лежен је у општини Бор пријемом код заменика пред-седника Општине Драгана Жикића, полагањем венаца и цвећа на споменик српским и француским родољубима у Првом светском рату, свеча-ном академијом и крсном сла-вом, Сретењем Господњим,

Општински одбор СУБНОР-а у Неготину

одржао је, прошле године, три седнице на којима је усвојен План рада Председништва и финансијски план за 2009. го-дину. Размотрен је и захтев бораца 1990 – 1999. за испла-ту ратних дневница.Усвојен је и Извештај о раду Општин-ског одбора за 2008. годину и завршни рачун. Обележен је и Дан жена, 8. март.

Општини Неготин је по-слат предлог Одлуке о зашти-ти и очувању непокретних културних добара на подручју општине, као и захтев за усвајање Одлуке о увођењу субвенција за борце 1990-

1999. године. Реаговано је и на нaписе неких квази историча-ра о рехабилитацији Милана Недића, Драже Михајловића и других квислинга , као и на захтев партије СЛС на њихову судску рехабилитацију.

Симеон Цветков, пред-седник Општинског одбо-ра Бугарског Антифашистич-ког савеза потписао је, на заједничком састанку, Прото-кола о сарадњи. Забележен је и низ других активности које произилазе из Програма рада, а обележене су и све значајне годишњице везане за догађаје из ослободилачких ратова.

M.M.J

Представници СУБНОР-а свих општина у оба тимочка

округа нису прихватили закључке Владе Србије о захтеву за ис-плату ратних дневница и зато ће се покренути судски поступ-ци.Грађани мобнилисани 1999.године у време НАТО агресије, азаинтересовани да своја пра-ва оставаре судским путем, тре-бало би да се до 1. јуна пријаве својим општинским борачким организацијама, како би допу-

нили документацију и додатно се договорили. Ово је закључено на недавном скупу представ-ника општинских борачких организација осам тимочких оп-штина у Бору уз напомену да то право имају сви мобилисани ре-зервисти у јединицама, команда-ма и установама Војске Србије, Министарству унутрашњих по-слова, као и прородице премину-лих резервиста.

Обележен Дан ДржавнОсти

ВЕРНИ СВЕТЛИМ ТРАДИЦИЈАМА

негОтин

ПРОТОКОЛ О САРАДЊИ СА

БУГАРИМА

сУбнОр ЗајечарскОг и бОрскОг ОкрУга

РАТНЕ ДНЕВНИЦЕ НА СУДУ

МЕДИЈА ЦЕНТАР

КО

МПЈУТЕР ЦЕНТАР БО

Р

Подружнице потомака ратни-ка л912-1920.

На академији су говори-ли представници Петог Цен-тра за обуку војске у Зајечару и општине Бор.

-Никада нећемо изневе-рити најсветлије традиције ослободилачких ратова Србије, нити 1804. и 1835. го-дину када је српски народ

устао против турске тираније и када је добијен први Устав у Крагујевцу. Општина и грађани Бора увек ће брани-ти слободарске идеје и обе-лежавати вредне датуме из историје свог народа-рекао је Драган Жикић.

Свештеници СПЦ и потом-ци старих ратника, у присуству представника локалне самоу-праве, прославили су Сретење

Господње, славу Подружнице потомака ратника 1912.-1918.године. Домаћин славе био је председник те организације, Брана Филиповић.

Дан државности и војске Србије, сем Бора, обележен је низом свечаности и културних манифестацијама и у осталим тимочким општинама.

R.\iko


У репортажи „Грумен зла-тиборске земље на гро-бу у Мензел Бургиби“,

објављеној 19. августа 2003. у листу „Данас“, зaписано је и ово: „А осим зaписа са српских војничких гробаља у Туни-су, Војислав Ђурђевац понео је и фотографију споменика из гробаља у Бизерти на којој пише: „Овде почива тело До-бросава Стојановића из села Каличине, среза Заглавског, Окру га Тимочког. Рођен 1889. год. Умро 1918. године.“

Професор Ђурђевац, који је крајем маја 2003. годи-не, био са делегацијом Саве-за удружења ратника ослобо-

дилачких ратова Србије 1912. до 1920. и потомака у обила-ску српских војничких гробаља у Тунису позвао је – у спомену-том зaпису – потомке Доброса-ва Стојановића да се јаве. Било је то драгоцено за потомство те старе породице у близини Књажевца. Село Каличина, род-но место 11 солунских ратника, надомак је некадашње гургусо-вачке вароши која лежи на три реке, садашњег Књажевца под-но Старе планине.

Драган Стојановић живи у Каличини, агроном је по стру-ци, успешно се бави приватним бизнисом и – у срцу чува успо-мене на јуначке претке, чукун-

деду Маринка и прадеду До-бросава.

-Чули смо за споменик и где нам је Добросав остао за вечна времена. Пре 30 годи-на један од бивших директора књажевачког „Џервина“ био је у Бизерти и сликао се поред спо-меника. Али, фотографија није допрла до нас, нити је сачива-на. Има људи који су је видели, ми смо изгледа, , касно сазна-ли или ко зна шта је било. Пре-ма причању прабабе Данице и Бабе Кристинке, тачно је да До-бросав рођен 1889. године, зна-чи са 25 година отишао у рат, а сахрањен је са 29 година. Био је рањаван, потом је пребачен у Бизерту на лечење. Тамо је пот-пуно излечен. Ипак, десило се, за данашње прилике, нешто не-вероватно. Када је пробијен Со-лунски фронт и стигла слобода – настао је метеж међу Срби-ма у Тунису, а у Бизерти нео-писиво славље. У тој еуфорији Добросав добија напад слепог црева. Хитно је оперисан. Су-традан су дошли саборци да га обиђу. Лепо се осећао. У тре-нутку затражио је мало воде, жеђ га је умарала. Један од бо-раца донео му је чашу хладне воде и она му је пресела. Уб-рзо је умро – прича Драган настављајући казивање како је и Добросављев отац Маринко погинуо на Солунском фронту.

Међу стотинама истих спо-меника са сабљама у виду крста на гробљу у Бизерти једино је Добросављево вечно коначиш-те у камену са крстом и у об-лику какви су тада прављени и подизани у Србији. Добро-сав је имао нешто уштеђевине коју је свуда са собом носио. Стојановићи су пред Први рат били међу најимућнијим у за-главском округу. Пуну кесу ду-ката, чим се разбoлeо, предао је најбољем ратном другу, а овај је под заклетвом – у случају да се најгоре деси – био дужан да подигне спомен. Тако је и учињено.

Када је објављена ова прича маја 2003. Драган Стојановић и његов брат Драгиша жар-ко су желели да обнове сећање на своје солунце, али и остале неустрашиве ратнике из Бал-канских и Првог светског рата из њиховог краја. Они су тада изразили вољу да би помогли издавање књиге „Солунци из Каличине“

-Они то заслужују, и не само они, него и цела славина ти-мочка дивизија – одЧевртње у Мачви септембра 1914. (највећа изгибенија српске војске у свим ратовима) при преласку преко Саве у Срем до невиђене хра-брости на Солунском фрон-ту – каже Драган Стојановић, срећан што је остао у свом селу и на свом имању које је охра-брило „и у војне одслалонајбоље синове српског рода“.

B.F.

ПОтОмци сОлУнца чији је грОб и сПОменик У ДалекОј биЗерти, У тУнисУ, ПОтичУ иЗ села каличина кОД књажевца

DUKATI ZA SPOMENIK

ВАТРА СЕ НИЈЕ ГАСИЛА

Из једне куће, од укуп-но 11 солунаца у Каличини, у народу је остала и данас веродостојна прича како се све време четворогодишње крваве одисеје српске војске у Првом светском рату – ва-тра није гасила. Жена тог ратника даноноћно је бдила над огњем. Жар се није уга-сио ни једног тренутка, није се , срећом, угасио ни живот њеног вољеног. Ваљда је суд-бина тако хтела. И не само то. Ни једна жена погинулог со-лунца у тадашњем Заглав-ском округу, па и подаље, од тимока до нишаве, за живота никада није скидала црнину. Ни једна се није ни преудала. Жалост и верност остали су до гроба.

Ово нам је испричао Драган Марјановић, нови-нар, родом из Каличине, а сада живи у Бору, уз напоме-ну да је његов деда погинуо на Церу, 1914.

U TU\INI

Спо

мен

ик Д

обро

сава

Ст

ојан

овић

а на

гро

бљу

у Б

изер

ти


На Црном врху код Бора, испред споменика акцијашима, 1 априла,

обележена је 64-годи шњица прве Омладинске радне, ратне акције „Црни врх 45“. Окупило се више од 200 бивших акцијаша и припад-ника борачких организација из 20 општина Србије, делегације бораца Мађарске и Бугарске и Војске Србије.

У својству главног руково-диоца омладинске радне

акције "Црни врх 1945", од срца поздрављам организаторе овог скупа у Бору, као и све присутне учеснике обележавања шездесет четврте годишњице црновршке епопеје.

Акцију је организовао Глав-ни одбор Уједињеног савеза ан-тифашистичке омладине Србије - УСАОС из Београда, у сарадњи са Дирекцијом борског рудника и среским народноослободилачким одбором Бор. Ваљало је брзо, тог јануара 1945, снабдети огревним дрветом београдске болнице пуне

рањеника са Сремског фронта.У акцијаше је желело да се упи-

ше више младих него што је било потребно. у Београду, на пример, јавило се њих око 400, а одабра-но је 160. Међу њима су били и после познати песник Слободан Марковић, шаховски велемајстор Александар Матановић, глумац и шансоњер Душан Јакшић...Са око још 1450 омладинаца и омла-динки из Зајечарског, Лесковач-ког, Топличког, Нишког, Пожа-ревачког, Врањског, Ваљевског и Крагујевачког округа - на Цр-ном врху се нашло око 1600 мла-дих људи. Међу њима и Војин

Шуловић и Војислав Петровић - после угледни академици. Коман-дант сече дрва био је Београђанин Воја Вуцелић, а Неготинац Јован Жикић командовао је изградњом пруге Црни врх.

Забележено је у свес-ци Драгољуба Миливојевића о изградњи пруге Бор - Црни врх:

"Вејавица. Хладна кошава заси-па снегом. Ветар леди тело. Ноге су ми поваздан мокре. По мразу и снегу постављамо сваки метар пруге - шине....".

Милан Стевановић у акци-јашком билтену "Ударник" овако бележи кретање по Црном врху:

"Лед ми се нахватао на трепави-це. Идем скоро на сумце ...".

А Олга Миљковић записује буђење у хладној бараци где су смештене она и њене другари-це и одлазак на сечу дрва: "Писак пиштаљке нас буди. Бели кри-стали нахватали су се по ста-блима која сечемо на висини од преко 1000 метара...".

Драгољуб Митић - Лесковча-нин одједном преноси по 17 це-паница на раздаљину од око 100 метара. Седамнаестогодишњи

Београђанин Симеон Затезало дневно износи 3 метра исечених дрва из снегом затрпаних дубодо-лина Црног врха.

До краја марта 1945. Београд је са Црног врха добио 15.000 куб-них метара огревних дрва. Она су прво до Бора транспортована пругом изграђеном од акцијаша у дужини од дванаест и по киломе-тара.

Првог априла 1945. на тргу овде у Бору одржан је вели-ки митинг свих градитеља са Црног врха, уз учешће и борских грађана.

Негде половином прошлог века на Црном врху је подигнут приго-дан споменик посвећен акцији из 1945. Монумент је дело београд–ске вајарке Милице Рибникар. На њему су уклесане речи песни-ка Васка Попе: "Љубави смо учи-ли ватру - да нам земља више не гори". Данас ћемо, сигурно,обићи Црни врх и тај споменик!

Још једном поздрављам при-сутне, са жељом да црновршки подвиг вечито живи!

Црни врх, 1. април 2009.

Обележена 64- гОДиШњица Ора „црни врХ 45“

EPOPEJA KOJA TRAJE

Qubica Mik{a

QUBAVI SMO U^ILI VATRU...

У програму су учествова-ли ученици Гимназије „Бора Станковић“ и хор Општин-ске организације инвали-да рада. Присутнима се об-ратио и син Слободана Босиљчића, једног од инспи-ратора црновршке епопеје, Бојан Босиљчић. Ово је и прво обележавање акције која је ушла у календар Вла-де Србије и Републичког од-

бора савеза бораца.- На овом простору од-

ржана је прва радна, ратна акција сече дрва за огрев и одвоз до болница у Београду које су биле пуне рањеника са Сремског фронта. У акцији је, од јануара до мар-та, учествовало 1.600 брига-диста из Београда, Зајечара, Прокупља, Моравичког окру га... Акцијаши су ради-

ли под веома тешким усло-вима, на минус 24 до 30 сте-пени. Изграђена је и пруга Бор-Црни врх – Бор дужине 12,5 километара.

Половином прошлог века подигнут је споменик акцијашима. На споменику су уклесани стихови песни-ка Васка Попе: „Љубави смо учили ватру да нам земља више не гори“.

слОбОДан бОсиљчић О црнОврШкОј еПОПеји

Слободан Босиљчић (у средини) на Црном врху 2008.


Споменик ратницима из Неготинске Крајине од 1912. до 1914. го-дине , подигнут 1920., један од најлепших из тог времена у Србији,

обновљен је захваљујући средствима неготинске општине, Републи-ке Србије и грађана тог места. Иницијативу је покренула општин-ска организација СУБНОР-а. Очекујe се и постављање осветљења. Ранијих година споменик са околином, смештен у градском парку, у центру Неготина, био је препуштен вандалима и небризи локалних власти. Ова неправда сада је исправљена, што свима служи на част.

Локална самоуправа и држава србија помоглчи су и уређење споменика старим српским ратницима у средишту Зајечара, тако да је данас цео трг добио нови, саврмени изглед. М.М.Ј.

У Глоговици код Зајечара непознати по-чиниоци су пре неколико дана оскрна-вили споменик у центру овог села који је

подигнут Глоговчанима погинулим у ратови-ма од 1912. до 1918. године.Са споменика је ски-нут двоглави орао са круном и штитом на груди-ма, симбол Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Вандали су орла скинули под окриљем ноћи, а по-том га оставили поред споменика што указује на могућност да су вероватно проверавали легенду да је Краљ Петар Први, који је донирао подизање споменика, наводно у камену фигуру ставио златнике и драго камење. Фигура двоглавог орла, симбола династије Крађорђевића сада се чува у просторијама Месне канцеларије у Глоговици.

Орлу Карађорђевића на споменику у Глого-вици све до ових дана није зафалило ни перо ико мештани кажу да је нова комунистичка власт на-кон Другог светског рата покушала да склони сумбол свргнуте монархије. Међутим, Глоговчани који су ратовали за слободу Србије жестоко су се побунили против вандализма нове власти. Парти-зани су вероватно уплашени реакцијом Глоговча-на , а можда и чињеницом да се у близини налази рудник Руслан, место на коме су Немци стрљали велики број родољуба овог краја.,одустали од на-мере да сруше двоглавог орла.

Да ли су данашњи вандали скинули орла из обести ли су проверавали легенду може да се нагађа. У Тимочкој крајини су ловци на за-копано благо разрушили многе спомени-ке и објекте. Тако су на врху планине Ртањ својевремено динамитом разнели црквицу Све-тог Ђорђа, разрушили олтарни део цркве у ве-ликом Извору, оскрнавили бројне чесме и кла-денце и прекопали бројне рупе у земљи. С.М.

На споменику српским и француским родољубима из И светског рата до пре годину био је бронзани крст,

али данас га више нема. Крст су украли непознати лопови и вероватно као секундарну сировину претопили у некој од приватних ливница и на тај начин дошли до мало пара.

Након 1945. године крст са овог споменика неко је, највероватније, из политичких разлога скинуо. Тек

1996. организација Потомака старих ратника и Музеј ру-дарства из Бора, захваљујући ондашњем руководству Ливнице бакра, поново су поставили крст на своје ме-сто и обновили аутентичност споменика. Данас се, нажа-лост, само сећамо бронзаног крста у нади да ће га борачке организације још једанпут вратити тамо где га је и аутор споменика поставио.

ranili d

voglavog o

rla

NEKAD bIO KrST

ОБНОВЉЕНИ СПОМЕНИЦИ У

НЕГОТИНУ И ЗАЈЕЧАРУ


Поткрај најужасније године за српски народ, 1914., оста-ла су пуста села и вароши, као и слике ужаса настале ма-совним непријатељским злочинима у Мачви, Подрињу,

Колубари, Тамнави, Посавини, Београду. У години невиђеног страдања ,1914-тој , Српска војска је размештена дубље,у по-задину, како би се одморила и предахнула од свакодневних војевања и усиљених маршева.

-Ово је дописна карта српских ратника са датумом 8. јули 1915, на којој, видите, лепо стоји: -Писати се могу само при-ватне ствари. Карта ће бити уништена ако се излажу војничке ствари. Адреса је: Госпођицама Секи и Кици М. Димитријевић, трг Доњи Милановац, Рудна глава. Оне су живеле у селу Руд-на глава, између Бора и Мајданпека, а карту-писмо послао је војник „негде са положаја“, њихов ујак Никола- прича Момчи-ло Мома Јовановић, пензионер и „жива легенда“ Борског руд-ника док показује прегршт сачувабих разгледница и дописни-ца из тог времена.

Читамо леп рукопис, писан мастилом , на карти на чијој су пoleђини обележја Краљевине Србије:

„Ујкине девојке, ујкица Вам пише сваког дана, али се Ви не јављате. Слушајте маму и бабу, немојте да идете босе и по води. Немој да скитате по селу и у Црнајки. То не смем да чујем.Сека нека пише тати, ујки како уме, не треба да се стиди. Баби љубим руке, а маму и Вас грлим и љубим. Ваш ујкица“.

-Јесте, био је то Живојин Мицић. Вратио се после 1918. са чином потпуковника. Дуго је био срески начелник у Зајечару. Умро је 1932. године – каже Мома, подсећајући да је карта – до-писница била издање Инспекције пошта српских армија.

Из 1915. године издвајамо „разгледницу“ на чијој пoleђини је преморени српски војник поред оронулог зида куће, највероватније у сну, а поред њега, на зид наслоњена пуш-ка. Јелица Петровић писала је извесној госпођици Даници Божидаревић.

„Драга Секо, хитам да се и теби јавим, да би одмах лађом добила пошту. Надам се да ћемо се скоро видети. Пиши ми. Твојој мамо и твом тати шаљем рукољуб. Тебе воли Јелица“.

мОмчилО јОванОвић иЗ бОра чУва старе раЗглеДнице иЗ ПрвОг рата

DEPE[E IZ ZLOG VREMENAДописне карте из најтеже голготе српског народа од 1914. до 1918. биле су је једина веза са родбином.

-Године 1916. само је Сека остала жива од целе те фамилије. Седморо деце је умрло од заразних бoleсти- говори Јовановић, пружајући разгледницу француског града Крезоа (тај градић је 28 година побратим са Бором), у којој брат Васа (19.маја 1916.) пише брату у Сип код Кладова.

Краљевина Србија је тада у Крезоу имала војну фабрику, каже Мома, која је после ослобођења пренета у Југославију. А Васа је тамо радио и, ето, јављао се родбини. Читамо:

„ Драги мој Мито, Ево стигосмо прекјуче овде да бисмо , хвала Богу... нека ти

мајор Коста издејствује карту и нека те пошаље овамо као ку-рира да се видимо. Сада смо добро. Анкици се још познаје да је тешко боловала. Она се тешко опоравља. Поздрави много Ко-сту и све остале. Теби срдачан загрљај од твојих Анке и Васе“.

Анка и Васа били су брат и сестра.След догађаја је непредвидив, па се 14. септембра 1917, из Грчке,

из Солуна, као војник српски, јавља свом ујаку у Француску...„Драги ујаче, сам био у Солуну, па зато ћете ме извинити

што се нисам јавио. Вашу карту од 12. септембра добио сам, на којој би вам одговорио као и до сада, већ видим, да морам да ћутим и трпим, да ће ваљда добри Бог да се једном и ово сврши. Веома вас много волим, сестрић Никола“.

Било је разгледница из француског града Турса, где је Србија имала Војнотехнички завод и где су наши радили за војску. Не-што је сачувано, друго није, али је важно да је и у тим време-нима коресподенција трајалаи да се у њој види дух тих људи, васпитанопст и поштовање, па и писменост. Често, због војне цензуре, није лако шватити о чему је реч, али они којима је по-рука послата, нејвероватније, нису били у недоумици. Еви још једног дописа из Солуна рођаку у Турс:

„Добих, драги ујко, твоју тачну адресу, те ти се захваљујем. Са мојим аодржавам везу, они су у Елизабет граду. Добро су сви“- не заборављајући да напомене да су писати могли једино они који су преживели албанску голготу и све остало незапамћено у историји ратовања.

B.F.


"TAMO

DALEK

O"

POTI

^E IZ

KORB

OVA

Ђорђе Маринковић, према казивању његовог блиског рођака,

потиче из сиромашне породице. Био је музичар у оркестру краљеве

гарде. Сви рао је све жичане ин

струменте и флауту. Песму „Тамо далеко” написао је

на Крфу 1916. године после повлачења

српске вој ске преко Албаније. Со лунци су

ову песму прихватили као своју химну.

ХИМНА

СОЛУНСКИХ

РАТНИКА

Тридесет година након смрти композитора "Ђорђа Маринковића (1891 - 1977), појавио се документ који уноси ново светло у разрешење дилеме о ствараоцу најпопуларније српске песме. Ауторско право за култну српску песму "Тамо да-

леко" признато је у Паризу композитору пореклом из Кладова још пре осам деценија, а на исто право у Србији су претендовали још и Михаило Заставниковић, др Димитрије Марић и Милан Бузин.

Сарадник Историјског архива Крајине, Кључа и Пореча Ранко Јаковљевић, припремајући биографију композиотора шансона и професора гитаре Ђорђа Маринковића, у завичајном фонду Јована Јовановића пронашао је документ којим му наследници његовог највећег конкурента М. Заставниковића нуде нагодбу.

Данас је Маринковић готово заборављен "тамо далеко" у свом родном крају, док је на десетине интернет сајтова преплављено понудама продаје његових издања, од Француске, преко Шпаније, до Немачке, Велике Британије и Јапана. Ново светло у његов опус требало би да унесу резултати истраживања Ранка Јаковљевића, која ће бити представљена јавности кроз садржај јубиларног издања зборника Историјског архива у Неготину

• Но, химна солунских ратника "Тамо далеко", која се и сада, после скоро једног века, радо пева, оживела је код најближих потомака сећање на композитора Ђорђа Маринковића. На месту званом Кључ у Корбову, крај Кладова, о животу и музичком стваралаштву заборављеног композитора мало ко може да говори. Они који су га боље познавали, већ су помрли. Живи потомци, као што је унук Миодраг Маринковић (76), бродарац у пензији, могу, ипак, о њему понешто да кажу, записао је новинар Слободан Станковић у листу „Тимочанин“ фебруара 2008.

-Управо на овом месту налазила се стара брвнара у којој је рођен и одрастао наш Ђорђе - руком показује Миодраг на кућу у свом дворишту. -Ђорђе није био школо-ван, али је још у младости показао склоност према музици. Свирао је хармонику и ги-тру. Волео је Корбово и цео родни крај. Прича о томе како је наставио и скончао жи-вот „тамо далеко" у Француској, чува се у нашој фамилији - објашњава композиторов унук Миодраг Маиринковић.

-Кажу - наставља разговор наш саговорник - да је Ђорђе у Париз отишао после пробоја Солунског фронта. На Крфу је свирао српским ратницима. Једном приликом спасао је живот краљу Петру И Карађорђевићу. Као награду добиоје пасош и могао је да изабере земљу у којој ће да живи.

Сећам се да је у Корбово долазио два-три пута, и то са првом и другом женом. Теле-грам о његовој смрти у Паризу донео ми је поштар. Ђорђе, рођени брат мога оца, био је добар музичар и штедљив човек. Не знам да ли је осим куће у Паризу за собом оста-вио и неко богатство. Стар сам и помало болестан човек. Тешко ми је да нагађам, па ћу преко адвоката покушати да сазнам нешто више о његовој заоставштини - открива Миодраг Маринковић и додаје да не зна чак ни где се налази рођаков грјоб. -У Корбо-ву је рекао да жели да му кости почивају у завичају. Композиторова праунука Наташа и њен супруг Игор Милановић верује да је славни предак неоправдано заборављен. Зар је требало да прође толико година па да се сазна да је управо он аутор песме „Тамо да-леко“. Енигма о томе је, чини се, најзад решена. И даље се не зна ко је и због чега све то скривао. Да ли је, можда, лажно својатање некоме дрнело велики новац? Сазнајемо да су његове композиције преплавиле сајтове од Француске до валеког Јапана.

- Не очекујемо никакав новац ни богатство. Ђорђе је из Корбова у свет пошао у опанцима, а „тамо далеко“ у Паризу, стекао светску музичку славу - веле, с поносом, Наташа и Игор.


Општинска организација СУБНОР-а Бор основала је, шодно сатутарним одлукама, Подружницу Потомака ратника 1912-

1918., а за председника је изабран Брана Филипповић, новинар и публициста. Филиповић је до сдада био секретар Окружног од-бора Савеза Удружења потомака ратника 1912-1920. године и члан Надзорног одбора Републичке конференције ове патриотске организације. За потпредседника Општинског одбора Подружни-це изабрана је Војка Јојић, руководилац развоја у ТИР-у, док је се-кретар Мирко Цокић из Горњана.

Подружница је до сада одржала три састанка на којима је усвојен Програм активности за 2009. годину. Најважнији задаци потомака биће изадавање Поменика изгинулих ратника из бор-ске општине од 1912. до л918., одржавање споменика и спомен- обележња из тог периода славне српске истпрорије, стална постав-ка предмета и докумената из Балканских и Првог светског рата, обележавање најзначајнијих годишњица, омасовљање чланства и сарадња са сродним организацијама у Тимочкој Крајини и Србији.

Врло интересантан објекат за српску историју јесте гробница у Међедији, у близини Констанце, у Румунији. Реч је о гробници

српских добровољаца из Првог светског рата. Борили су се против Бугара у савезничким снагама на страни Румуна, октобра 1914. го-дине. Зна се да је погинуло 4.000 наших добровољаца.

На иницијативу Румуна (1925. године) направљен је споменик српским добровољцима, уз новчану помоћ краља Александра. Спо-меник у облику пирамиде завршен је 1926. године. Постављен је у централном делу гробља који Румуни зову Српска алеја.

-Споменик је сада у лошем стању. Покушавали смо да заинтересујемо наш Завод за заштиту споменика и Војску, јер реч је о војном гробљу како би уз помоћ наших привредника обезбеди-ли средства за поправку монумента – рекли су нам у Републичком одбору бораца ослободилачких ратова.

Недавно је, заједно са румунским званичницима, Алеју посе-тио и председник Србије Борис Тадић.

Грактаћу гаврани црни,глуво је доба,гробови се преврћу,проговориле су звери, царује слабост,распамећене Европе.

Нагореле кућератника српских,кости предака милују.

Планински масиви, светилишта православљадодирују небо и земљу.

Крећу се невидљиве сенке,рањене звери јуре,склоништа себи траже,од јунака ратника српских.

SRPSKA ALEJA U RUMUNIJI

бОр

PODrU@NICA POTOMAKA

STArIH rATNIKA

У Бору ми је уручена Ваша из-ванредна књига „Срби злат-

ног срца”. Прочитао сам је, не знам шта је боље: проза, поезија или илустрације.

Посебно ме, и као новина-ра - публицисту, и као човека, задовољавају настојања да се све слободарске традиције Србије, од Косова, I и II Устанка, Балкан-ских ратова - до оба светска рата, закључно са отпором НАТО-у 1999.године - обједињују у нашем друштву.

Желим Вам даље успехе и здравље - Слободан Босиљчић

Виктора Игоа 5Београд, 4.април, 2006.

JEDNA IZVANREDNA KWIGA

Крајем 1915. године, у другој години Првог светског рата, поче-тог нападом моћне Аустроугарске царевине на малу Краљевину

Србију, српски народ, његова војска и држава нашли су се пред највећим искушењем у својој историји.

На Србију су кренуле здружене армије царевина Аустроугарске, Немачке и Бугарске.

Бранећи сваки пут, свако брдо, сваку речицу, кад су свако село, свака зараван, сваки превој постајали историјске коте, Србија се , уздајући се у помоћ савезника, с војском, државним установама и силним избеглим народом нашла на Косову, преосталом слободном делу своје терирорије.

Ту је свака даља борба постала немогућа, па су се српска вла-да и српска Врховна команда, избегавајући кapiтулацију, одлучиле за једини, судбоносан, али у исто време и часни подухват да српска војска, српска држава, и дотле избегли народ напусте своју државну територију и да се у више праваца, по највећој зими, повуче преко не-проходних планина Албаније и преко дела беспутне јужне Црне Горе ка Јадранском мору, у сусрет савезницима.

И српски народ и српска војска били су исцрп љени, на ивици људских снага, изгладнели и слабо одевени. Био је то јединствен по-духват у историји, да једна држава оде у емиграцију.

Било је то незапамћено спашавање националне части, величан-ствено по подухвату и по великим жртвама страшно.

Најстрашније у Светском рату.„Благословена да си, земљо, која си их оваквим родила!“ – писале

су новине света.Дошавши савезницима на Крф, Срби су све своје патње сажели у

песму чежње „Тамо далеко“.Овај страдали српски подвиг од пре деведесет година тема је овог

филма „Где цвета лимун жут“.Режија: Здравко ШотраУлоге: Зоран Цвијановић, Миленко Зовановић, Милица Милша,

Хана Јовчић, Иван Босиљчић, Горан Даничић и Драго Чума.

Филм

GDE CVETA LIMUN @UT

милОраД антић Пирке

ГРАК

ТАЊЕ Грактаћу гаврани црни,

глуво је доба,олујни ветрови миришу барут.

Пси рата нам прете, шаљу нам ватрене лопте,распамећене Европе.

ХЛЕБ НАСУШНИ

Хлеб насушни ми дајтеви који сте ме оковали, грејем се топлином душе;ви, пакао безумља.

Детињство ми узестетоплину дома разористе, немуштим језиком говорим;ја сам дете безнађа.

Хлеб насушни ми дајте,ви који сте ме оковали, дрхтим од хладноће ваших окова,ви, пустош безумља…

Захваљујемо се на помоћи и разумевању општини

Бор и Институту за рудар-ство и металургију у Бору.

Редакција


Командант Јован Жикић, Рогљево; комесар Власта Милошевић, Неготин; интендант Јанко Јована Нинић, Неготин; члан Штаба Бригаде, Драгољуб Миливојевић - Уча, Зајечар;Милан Родић, Босанац,чл.Ш.Бр. и незванични руководилац радо-ва на прузи; Ђорђе Милетић, из Зајечара, повере-ник ОЗН-е у Бригади; Стојан Миловић, из Вражог-рнца, заменик начелника Интендантуре у Бору; Павле Пауна Златаревић, из Злота, стални рад-ник; Борислав Грујић, Зајечар; Витомир Лозановић, Зајечар; Буда Анђелковић, Зајечар; Ђорђе Мантић, Зајечар; Никола Милојковић, Грлиште; Чедомир Милојковић ? Грлиште; Радомир Митић, Грлиш-те; Димитрије Миладиновић, Грлиште; Драгољуб Стевановић, Грлиште; Никола Стевановић, Грлиш-те; Новица Паћарац, Зајечар; Душан Савић, Звездан; Светислав Стаменковић, Зајечар; Петар Труцић, Лубница? Влајко Бебић, Вражогрнац; Бранко Дуљић, Вражогрнац; Драги Маре, Вражогрнац; Живан (Живко) Вељковић,с. Лесковац; Видоје Јовановић, с. Лесковац; Будимир Николић, с. Лесковац; Ста-нимир Вељковић, Рготина; Божидар Михајловић, Рготина; Илија (Попадић) Петровић, Рготина; Љубивој Радовановић, Рготина; Илија Ранковић, Рготина; Драгомир Стојановић, Рготина; Миливоје Стојановић, Рготина; Војислав Станковић, Рготина; Душан Цокић, Рготина; Власта Цветић, Рготина; Витомир Миленковић, Звездан; Илија Марковић, Звездан; Михајло Недељковић, Звездан; Алек-сандар Николић, Звездан; Јован Петровић, Луб-ница; Војислав Траиловић, Лубница;Љубисав Траиловић, Лубница; Видоје Пајкић, Шљивар; Го-луб Петровић, Горња Бела Река; Александар Алексић, Г. Б. Р.; Илија Вељковић, Г. Б. Р.; Влади-мир Антић, Г. Б. Р.; комесар 2. чете Војислав Воја Петровић, Мала Каменица; економ 2. чете Драган Јотић, Неготин; Јован Јоца Милић, Видровац; Раде Лукић, Неготин; Драгомир Ђукић, Неготин; Божа Тубин, Неготин; Бранимир Мијовић, Неготин; Живојин Букић, Неготин; Раде (Пирић) Фирић, Неготин; Спасоје Коце Костић, Неготин; Спасоје

Динкић, Неготин; Благоје Лазић, Неготин; Бра-нимир Милојевић, Неготин; Драгиша (Драгољуб), Неготин; Михајло Његушић, Неготин; Станис-лав Полутановић, Неготин; Божидар Радовановић, Неготин; Светомир Стефановић-Кушић, Неготин; Драгољуб (Бадић) Балџић, Кобишница; Никола Васиљевић, Кобишница; Сава Вилајић, Кобишни-ца; Миливоје Мицуловић, Кобишница; Миливоје Опрић, Кобишница; Петар Поповић, Кобишни-ца; Витомир Рапајић, Кобишница; Радивоје Чурић, Кобишница; Димитрије Тусловић Мали Мита, Ко-бишница; Драгиша Рајковић, Кобишница (Рајац); Живота Благојевић, Рогљево; Јован Динкић, Рогљево; Божидар Ђорђевић, Рогљево; Миодраг Ђорђевић, Рогљево; Станоје Жикић, Рогљево; Ми-лан Станојевић, Рогљево; Џида, Рогљево; Љубомир (Владовић) Владић, Мокрање; Димитрије Рацић, Мокрање; Никола Милосављевић, Милошево; Пе-тар Бал анесковић, Буковче; Драгиша Царановић, Буковче; Видосав Табановић, Радујевац; Анта Добрић, Радујевац; Тома Стојановић, Прахово; Спасоје Булбић, Прахово; Гундер (а), Неготин; Ни-кола Милосављевић, Доњи Милановац; командир 3. чете Никодијевић, Минићево; Новица Матић, из Д. Соколовице, комесар 3. чете; Радоје (Радо-мир) Видојковић, Орешац; Чедомир Миљковић, Доње Зуниче; Дража Милојевић, Д. Зуниче; Гав-рило гаша Миленковић, Д(Г) Зуниче; Чедомир Јефтић, Горње Зуниче; Светозар Јефтић, Г. Зуни-че; Грујица Алексић, Г. Зуниче; Ранко Стевановић, Г, Зуниче; Љубинко Стојановић, Батуља; Не-над Богојевић, Књажевац; Драги Милутиновић, Књажевац; Војислав Миленковић, Црвење; Ми-рослав Првановић, Црвење; Душан Петровић, Шуман Топла; Драгољуб Стефановић, Дречино-вац; Миломир Стефановић, Васиљ; Тадија Јенки Петровић, Васиљ; Првун Митић, Васиљ; Радо-мир Дане Радојковић,Орешац; Живко Марковић, Д. Каменица - Књажевац; Десимир Марјановић, Потркање; Душан Тасић, Скробница; Илија Милановић, Равна; Љубомир Милојевић, Равна;

Топлица Урошевић, Равна; Петронија Лазаревић, Строгазовац; Радомир Марјановић, Штитарац; Тихомир Милутиновић, Дречиновац; Никола Чупаревић Мали Македонац, избеглица из При-зрена; Михајло Миличић, Витковац; командир 4. чете Ђорђе Динић, Мала Врбица; комесар 4. чете Душан Душко Луковић, Неготин; Ђорђе Ђока Малетић, Кладово; Милорад Грујић (Брујић?), Кла-дово; Милош Иновић, Кладово; Бора Поповић, Кладово; Славко Слатинашевић, Кладово; Спасоје Михајловић, Кладушница; Влада Накуловић, Кла-душница; Велибор Фасујевић, Кладушница; Јован Адамовић, Кладушница; Радован Грујић, Осојна; Војислав Јовановић, Подвршка; Анта Мариновић, Подвршка; Живко Пејкић, В. Каменица; Петар Ристић, В. Каменица Јован Станикић, Костол; Добривоје Чучулановић, В. Врбица; Војислав Спасић, В. Врбица; Милорад Удиловић, В. Врби-ца; Душан Грекуловић, Текија; Сава Солдатовић, Текија; Мирко Мирас, Текија; Петар Петровић, Текија; Михајло Мики Манзаловић, Кладово (Пе-трово Село ?); Јован Драгомировић, Брестовац - Бор; Радисав Ђорђевић, Бор; Михајло Живковић, Бор; Радомир Ивковић, Бор; Срба Јовановић, Бор; Никола Миладиновић, Бор; Љубомир Михајловић, Бор; Анђел Мадановић, Метовница; Драгутин Чорболоковић, Брестовац - Бор; Таса Нујкић, Бор; Коста Николић, Бор; Љубинко Стојановић, Бор; Мирослав Ђокић, Бољевац; Александар Живковић, Врбовац; Драгољуб Брка Живковић, Врбовац; Бора Живановић, М. Извор; Савче Милосављевић, Или-но; Милан Милетић, Јабланица - Бољевац; Славче Раденковић, Илино; Миодраг Станић; Чедомир Стевановић, Бољевац; Новица Борјановић, М. Из-вор; Миодраг Ганић, М. Извор; Бора Живадиновић, М. Извор; Бора Миладиновић, М. Извор; Милан Мандић, Сумраковац; Живко (Магдић) Мандић, Сумраковац; Новица Бајрамовић, Криви Вир; Ду-шан Грујић, Криви Вир; Воја Милошевић, Мирово; Живојин Јоргић, Бољевац; Буда Јефтић, Планини-ца.

Они сУ 1945.стварали црнОврШкУ еПОПејУ – Зајечарска бригаДа

(Списак омладинаца Округа Зајечар, учесника ОРА „Црни врх 45“)

JOVE @IKI]A NAJBOQA BRIGADA

Жик

а М

илен

кови

ћ, ц

рнов

ршки

ак

ција

ш и

глу

мац

Вла

до Б

уњац

, црн

оврш

ки

акци

јаш

и н

овин

ар


Пера и Жика Ступаревић, омладинци из Брезо ни-ка, са кривељске пери-

ферије, соколаши, људи су о ко ји ма се и данас прича и припо-веда у овом крају.. Пера, иако још непунoлeтан, још у почетку рата прикључио се борби про-

тив окупатора. Обојица су ра-дили по директиви, у илегали, тако да ни међу собом нису при-чали о акцијама и сарадницима. Са њима је била и њихова мајка, Вука, која је поруке носила у пле-теницама, испод мараме. Њено име се помиње и у књизи „Жене Србије у НОБ-у“.

Крајем 1943. године, Жику су усред Кривеља, на превару, одве-ли четници и држали га заточе-ног, на Дели Јовану.

Овај догађај је изменио суд-бину млађег брата, Петра. Био је већ почетак 1944. године и треба-ло је што више активних војника у одлучујућим окршајима са Нем-цима. Другови су одлучили да од браће један остане уз огњиште и настави илегални рад, а други да

пође на фронт. Раног прoлeћа 1944. годи-

не IX Српској ударној бригади прикључио се Пера Ступаревић. Жестоке битке су се водиле по Босни, где је био рањен, а на ту, партизанску рану остао је поно-сан до краја живота. Ту је по цичи зими тешко обoleо. Плућа су једва издржала. Следила је борба на Сремском фронту. Војска се успут одмарала. Застали су у сла-вонском селу Стризивојна. Об-рео се у једној од најчувенијих сеоских кућа . Тамо је упознао једину и највећу љубав свог жи-вота, Павицу, са којом је прожи-вео све до њене смрти, 1992. го-дине. Никада је није пребoлeо.

Након пробоја Сремског фронта, Пера, Босиљчић, Боби

и остали другови, први ула-зе у ослобођени Бор. То ника-да није заборавио и својим две-ма ћеркама и наjомиљенијем унуку Дуци причао је о ратним доживљајима.

Носилац је Медаље за хра-брост, Ордена заслуга за народ и Ордена за војне заслуге.

Као заслужан у рату примљен је за питомца на Војну академију на Дедињу. Но, превладала је носталгија за родним крајем и 1954. године демобилише се у чину капетана I класе. Враћа се у Бор..

Остао је запамћен као један од најпризнатијих еконо-миста у бившој Југославији и пројектаната Рударско-мета лу-ршког комплекса у Бору. L.E.S.

Са 17 година присту-пио је НОБ, 1944. и 1945.

био је у обезбеђењу партиза-ских једнициа у околини род-ног Чачка, где је и дочекао ослобоћење, а потом је кренуо на радне акције и службовање у боговински рудник код Бољевца. Последњих 17 годи-на, кад је добио диплому прав-ника, постављен је за секрета-ра у рудничкој управи, а потом је отишао у заслужну пензије. Након ослобођење пуне три године је у плавој унифроми службовао у тадашњој војсци, у гарнизонима у Загребу и Љубљани. Он, Радисав Рад-

милац, старина, некадашњи скoјевац, у чину старијег во-дника, чим је сванула слобо-да примљен је у Партију и бо-рачку организацији. До данас није променио ни Партију, ни убеђења. Додуше, забораве га понекад његови борци, сти-жу млађе генерације, тако да им пуно и не замера. Али, не одустаје од идеје слободар-ства и српског поноса.

-Немојте ми приписивати заслуге. Бранио сам отаџбину, био на њеном бранику као и стотине хиљада мојих са-бораца. У слободи се гради-ло и обнављала земља. Да ме

здравље не издаје, и сад би се латио и најтежих послова само да Србији крене. Волим мла-де и подржавам сваку акцију, све што је напредно. Моја два сина су наследила моју бор-беност и упорност. Један је инжењер, други докопт на-ука. Старији син има двоје деце, млађи петоро. И зато сам срећан и поносан- казује видно остарели партизански борац спреман да ове године, 7. јула, међу првима стигне на Ваљарнж и поклони се сенима изгинулих ратних другова.

-Отац је скроман и веран традицији слободарства. Из

села Остра код Чачка, првог до Мрчајеваца, дошао је у Бoљeвац након ослобођења и ту скућио. Све је учинио да нас како доликује васпита и ишколује. Зато смо захвални и никада нисмо ни слово про-зборили о његовој прошлости и годинама рата и изградње земље којој је несебично био на услузи. Родни крај „пресе-лио“ је подно Ртња и никада се није пожалио. Јер, његова је девиза да је Србија мајка свима, ма где се обрели- го-вори син Небојша показујући фотографију оца са својих пе-торо деце, Радисављевих уну-чади.

Цела породица Радмилац подарила је Србији све што је могла и имала. Радисављев отац Крста био је партизан-ски првоборац, а рођени брат Трифун са мање од 16 година , као добровољац, нашао се на Сремском фронту. Касније је доспео у Другу крајишку бри-гаду, а ратни пут завршио је у Аустрији гонећи Швабе.

-Србија никада не би сме-ла да заборави такву поро-дицу и такве, велике и час-не родољубе- рекли су нам у Окружном одбору СУБНОР-а Зајечар.

Milica Jovanovi} Markovi}

PORUKE U MAJ^INIM PLETENICAMA

SA RATI[TA U RUDNIKПрича О раДисавУ раДмилцУ, бОрцУ, акцијаШУ, вОјникУ иЗ бОгОвинскОг рУДника

Радосав Радмилац са петоро унучади од сина Небојше


Изненадно нас је, те 2008., оставио наш друг и пријатељ Саша. Рођен

је у Брестовцу код Бора. Ту је и сахрањен, ту му је и породична гробница. У Бору, Зајечару и Бе-ограду се школовао и завршио Економски факултет, ванредно и у рекордном року. У гимназији био напредан омладинац и одли-чан ђак.Везан је за Бор и о њему је увек размишљао, бринуо се и по-магао његов развој.

У том Бору је као ђак играо фудбал у АСБ клубу. Из тог

Бора је са десетак омладинаца Скојеваца отишао у рат, да се бори противу немачког завојевача. Већ половином јула 1941. стигао је у подгоричке планине. Учествује у оснивању првог партизанског Бољевачког одреда. Из Зајечара је групу од 13 омладинаца довео друг Боби Радосављевић. Руково-диоци група одмах су одржали са-станак и именовали штаб Одреда: командант је Душан Тодоровић, политички комесар Добривоје Радосављевић Боби, чланови штаба Душан Глигоријевић Саша, Јанко Симеоновић, Сава и Јован Добрић, рудари из Бора. Друг Саша је од првих дана устан-ка па све до ослобођења земље био у руководству, у првом бор-беном строју противу окупа-тора. На овим задацима имао је посебна, по правилу најтежа задужења, најодговорније оба-везе. Устанак је почео. Одред иде из акције у акцију против непријатеља. Напоменућемо само неке из којих се види Са-шина висока и политичка од-говорност за успехе. Јер, Одред нараста на 450 бораца, а онда се долази до великих количина заплењеног материјала из сваке борбе (оружје,муниција,животне намирнице и др.). Најпре је напад на немачки конвој на Обрадовим столицама (код Бољевца), па на-пад немачког конвоја код Бре-стовачке Бање, напад, само по-сле три дана на немачку колону изнад Подгорца (ту су партизани заробили 12 немачких војника и отерали их у логор. Уследио је, за-тим, изненадни напад на немачку посаду на Ртњу, где је заробљено и у логор отерано 6 немаца, по-

гинула су 2; партизани нису има-ли губитке. И, на крају месеца ав-густа напад на жандармеријску станицу у Бољевцу- која је, поред осталих задатака обезбеђивала реквизиције пољопривредних производа за потребе нема-ца. Било је ту доста ратног пле-на, али су борци дисциплиновано и одговорно поштовали упу-ства штаба Одреда о поступању у овим приликама. Саша је, са прилично скромним бројем чла-нова партије и СКОЈА, успешно обезбеђивао утврђени поредак, служећи свима, пре свега својим примером.

Видећи да се у овом крају уста-нак распламсавао, окупа-

тор је предузео застрашујуће мере,бомбардује, почетком сеп-тембра Подгорац и Злот, спаљује 840 економских и станбених зграда, стреља заробљене бор-це. Ускоро бомбардује села Луку и Танду. Партизани се повлаче у планине. Штаб Одреда доно-си одлуку да се партизани врате својим кућама, да се легализују, осим 30 - 40 бораца који би оста-ли да наставе борбу. Али, било је отпора. Многи борци не желе и неће назад, траже да сви ску-па наставе борбу. Ту је Саша имао одлучујући утицај, јер је желео, сагласно ставу Штаба Одреда, да се људство сачува.

Крајем 1941. уједињују се Бољевачки и Књажевачки

Одред. Упорним Саши-ним залагањем утврђени су јединствени борбени и политич-ки циљеви на терену Тимока. На дан 16. јула 1942. Бољевачка чета Тимочког Одреда уништила је воз са две локомотиве, разору-жала чету Бугара у возу, заробила 6 Недићевих официра, неколи-ко белогардејаца и њиховог пу-ковника и више шпијуна а много ратног материјала. Врховни штаб НОВОЈ похвалио је овај подвиг Бољевачких партизана, а свет-ска штампа је догађај објавила. Похваљен је штаб Одреда који је руководио акцијом. Саша је по-себно похваљен.

У јулу 1942. је Аћимовићева злогласна потера. Тимоч-

ки Одред је успео да сачува своју снагу и своје кадрове мада је било

и губитака.

Јуна 1943. године на војно-партијској конференцији у

шуми изнад Кривог Вира до-носи се Одлука о оснивању Ти-мочког батаљона, а убрзо затим зајечарског партизанског Одре-да са три батаљона. Друг Саша постаје партијски руководи-лац (политички комесар) првог батаљона. Још већа одговорност јер његови борци су без неопход-не војне обуке, без нужне поли-тичке обавештености. Но свакод-невне и нужне борбе непрестано су јачале дух бораца и наду у брзу победу.

После показаних великих борбених успеха, и у при-

преми за повратак у Тимочку крајну,оснива се 9. српска удар-на бригада коју чине борци из Тимока и Крајине. Друг Саша је именован за политичког коме-сара Бригаде. Оснива се и Ниш-ки Одред. Нешто касније оснива се 23. Српска ударна дивизија у чији састав улазе 9,7.и 14 Бригада. И, уследила је заповест Главног Штаба НОВ за Србију „ Дивизија прелази Мораву и водиће бор-бе у Тимочкој крајини, све до ко-начног њеног ослобођења”. Уз Дивизију је сада и англоамерич-ка мисија, од три официра. Из борбе у борбу Дивизија ослобађа Књажевац, Зајечар првих дана септембра. И код Вајуге, у Кључу, Црвена армија прелази Дунав. Воде се удружене борбе проти-ву немачког окупатора, који се на целом Источном фронту повла-чи.

Трећег октобра ослобођен је Бор. У град улази 9. бригада

на чијем су челу команданти Чеда Кецман и политички комесар друг Саша. Одлуком Главног штаба, Саша је именован за генералног директора Борских рудника и то-пионица, односно за председни-ка Комисије за обнову Бора. И он и многи други кадрови повлаче се из војске да би на ослобођеном делу земље организовали обно-ву земље и учвршћивали народ-ну власт. Друг Саша је уложио максималне напоре, окупио око себе преостале инжењере и успео да их максимално мотивише на залагање у обнови производње

бакра, а трбало је обезбедити и радну снагу и исхрану и много дригих проблема решити.

У периоду обнове је у два маха челни човек у Басену Бор. А

затим, по потреби одлуком Вла-де Србије, постаје генерални ди-ректор Костолца. То је време убрзаног проширења рудника, изградња ТЕ, и далековода Ко-столац - Бор. После четири го-дине проведене на челу Костол-ца биран је за потпредседника Привредне Коморе Србије, за-тим за секретара за привреду у Влади Србије, па је потпредсед-ник Владе. У међувремену је (од 1955 - 1959.) председник Општи-не и Среза Бор,председник Сре-за Зајечар, народни посланик у три мандата, члан је Савезног из-вршног већа задужен за тржиште и цене. После тога је 8 година био у Београду председник Градског комитета СКС. За рад у Београду похвалоио га је председник Тито. Али, са сваке дужности гледао је у Бор, пратио збивања у њему, при-ступао му у помоћ кад код је то било потребно.

Почасни је грађанин Бора, до-битник је Октобарске награ-

де Бора, носилац „Шистекове” повеље и великог броја држав-них, и ратних и мирнодопских одликовања. Носилац је „Споме-нице 1941.”.

Последње деценије велика му је љубав била Мегатренд

универзитет примењених наука. Урадио је много да се МТУ роди, да се развија, да постане један од највећих приватних Универзите-та у овом делу Европе.

Саша је био врло хуман, племе-нит човек, увек непосредан и

јасан, несебичан и срећан ако је човеку могао да помогне.

(Редакција је текст делимично скратила због простора)

osvedo^eni revolucionar

сећање бОжина јОванОвића на ДУШана глигОријевића саШУ


Тимочка Крајина, од Ђердапа до Сокобање и Ртња, преко Бора,

Зејачара, Књажевца и свих мањих и већих места, била је у ставу мирно 24.марта, у 12 сати. Низом пригодних програма, сећања и масовних излазака пред споменике и спомен обележја изгинулим у последњим рато-вима у одбрани СРЈ и Србије, Косова и Метохије, обележена је годишњица агре сије најјаче светске оружане силе, НАТО пакта на челу са САД.

На споменику жртва-ма из 1999. у Бору говори-

ли су Драган Жикић, заменик председни ка Општине, Момчи-ло Радисављевић, председник СУБНОР-а и Раде Миловановић, председник Општинског одбо-ра ДСС-а и члан Општинског одбора Подружнице потомака ратника 1912-1918.

Жикић се обратио присут-ним грађанима бираним речи-ма подсећајући на слободарске традиције српског народа и не-измерну љубав према отаџбини и својој земљи. Радисављевић је говорио о жртвама агресије и светлим традицијама ослободи-лачких ратова, као и доприносу

грађана Бора у одбрани Србије. Миловановић је , између оста-лог, нагласио:

- За 78 дана бомбрадовања НАТО алијансе у нашој земљи погинуло је око 3.500 људи, док их је 10.000 рањено. Учињена је огромна материјална штета која се процењује на 100 милијарди долара. Током бомбардовања погођено је или уништено 7.643 куће, око 300 школских објеката, 53 болнице, 50 црка-ва и манастира, 37 мостова, као и многобројни инфраструктур-ни војни и цивилни објекти, индустријска постројења, пу-

теви. И зато је, сем осталог, Србија данас економски ис-црпена, привредно опустоше-на, духовно посрнула, изнурена и осакаћена...

Након обраћања говорника, ученици Гимназије „Бора Стан-ковић“ у Бору читали су стихо-ве новинара Бране Филиповића настале у време агресије НАТО пакта на свакодневним песнич-ким сеансама у Народној би-блиотеци у Бору.

Tekst i snimci: Dragan Popaz

Тимочка крајина десеТ година после агресије наТо пакТа

NIKAD NE]EMO ZABORAVITI 24. MART 1999.

timoČki borac

Documents