Ava Vestin

TEŽAK PUT DO LJUBAVI

- Za divno čudo, mama, jutros nema mog imena u trač-rubrici! - Mona Milton je

držala u ruci najnovije izdanje vašingtonskih novina i kikotala se. - Verovatno

misle da se ovde kod tebe neću provoditi. E pa, varaju se!

Nije videla prekoran pogled svoje majke i iskru tuge u njenim blagim očima.

Majka i ćerka su bile toliko različite da niko ne bi ni pomislio da je Mona

Džesino dete.

- Trebalo bi da na život gledaš s malo manje sarkazma i da više veruješ

ljudima, draga. Kad te gledam takvu, krivica u meni se ponovo javlja. Nisam

onda smela da te ostavim... - oči Džesi Evan su zasuzile.

- Zaboga, mama,.. To smo već raščistile. Ko bi izdržao i tih sedamnaest

godina pored Česa Miltona? Samo ti! Nikada neću zaboraviti koliko si suza

prolila zbog njegove grubosti. Znam da je imao i ljubavnicu... U stvari menjao ih

je kao košulje. Zao mi je što sve moram da ti govorim sada kad si napokon našla

svoj mir. Čika Gas je divan čovek. Moj otac u odnosu na njega nije vredan ni

pomena - Mona je izgovorila pravu bujicu reči i odjednom osetila olakšanje.

- Nemoj, dušo, tako. On je ipak tvoj otac. Volela sam Česa iskreno. Ništa

drugo nisam tražila osim malo mira, ali to uz njega nikada nisam imala. Kad me

je zaprosio, nije bilo srećnije devojke od mene.

Međutim, bogatstvo ga je izmenilo. Uvek sam se bojala toga. 1 tebe je novac

učinio takvom, Mona. Imaš sve, i to je ono što te tera na neprestana lutanja.

Nadam se samo da ćeš se jednog dana smiriti i imati svoj dom.

Džesi se nadala, ali Mona je nastavila da živi životom raspusne mlade žene,

tako je barem svakog jutra pisalo po trač-rubrikama. Ime Mone Milton nije

silazilo sa stranica „žute štampe”. Bila je zapažena na svakom prijemu, večeri ili

svečanosti. Pisalo je da se zabavlja sa svim mogućim zvezdama džet-seta.

Jednom je to bio poznati glumac, drugi put pijanista. Njeno skandalozno

ponašanje uveličano je do neslućenih razmera.

- Dobro znaš da je sve to preuveličano, napumpano. Tačno je da se provodim

i da živim slobodnim životom. Ali, ako ti sada kažem da do sada nisam spavala

ni sa jednim muškarcem, da li ćeš mi verovati? - odjednom je postala pravo dete

koje se ispoveda majci. Džesi je znala da su joj takvi trenuci prisnosti nedostajali

u godinama kad joj je bila najpotrebnija.

Milovala je nežno Moninu glavu koja je počivala u njenom krilu. Njeno jedino

dete. Kad bi samo mogla da joj pomogne, ali kako? Mona je formirana ličnost i

tu više nije bilo pomoći. „Proklet da si Čese Miltone! Pored toga što si mene

upropastio, učinio si to i sa našim detetom. Svemu su krive tvoje proklete pare”,

Džesi je klela u sebi.

- Verujem ti, malena, znaš da ti verujem. Samo, da li će ti i drugi verovati?

Mnogo si prašine podigla oko sebe. Pokušaj da se smiriš i da jednom spoznaš šta

zapravo želiš od života. Kad to budeš rešila, biće sve lakše...

Monina duga crvenkasta kosa prekrivala je njeno lepo lice. Tek kad je podigla

glavu, Džesi je videla da su joj oči i pune suza. Znala je da se njena kćerka našla

pred visokim zidom i da ne zna kako da pređe preko njega. Prvi put se odala,

bila nemoćna pred samom sobom.

Čes Milton, fabrikant konzervi iz Vašingtona, voleo je kćerku na svoj način.

On je svoju ljubav pokazivao time što je dozvoljavao da živi kako hoće. Brinuo

se o tome da na njenom računu uvek ima dovoljno novca i da joj ne odbije ništa

što zatraži od njega.

Džesi ga je ostavila kad je Mona imala šesnaest godina. Po prirodi tiha i

nenametljiva, nije mogla da prati tempo Česovog života. Počela je da izostaje sa

silnih prijema i večera, pa je on sebi potražio društvo, mahom devojaka koje je

privlačio njegov novac i šarmantna pojava. Još uvek je dobro izgledao, uprkos

sedoj kosi i ne previše vitkom stasu. Njegova sestra Sara živela je s njima u

velikoj kući u otmenom delu Vašingtona otkako je Džesi otišla. Puritanski

vaspitana, Sara se bukvalno zgražavala nad Moninim postupcima, mada nećaka

nije mnogo obraćala pažnju na njeno mišljenje. Uopšte, niko nije mogao uticati

na Monin život, i njeno ponašanje. Jedino je ponekad prihvatala savet majke.

Rado je odlazila u kuću Gasa Evana i provodila dane u šetnji i kartanju sa

njim i majkom. Dopadao joj se očuh. Gas je bio povučen čovek, koji je iznad

svega cenio mir i trudio se da živi bez trke i stresova. Bavio se pisanjem krimića i

postajao je sve poznatiji u tom žanru. Pružio je Džesi sigurnost i mir, ono što

nikada nije imala pored Česa Miltona. Živeli su skromno, bez velikih prohteva, i

Gasov honorar im je omogućavao pristojan život. Lepa kuća, okružena vrtom,

odisala je harmonijom, a Monina majka je najzad mogla da se bavi

domaćinstvom.

Kod Miltonovih su sve to radili drugi. Džesi se sećala kako je Čes

podsmešljivo gledao na njeno vođenje kuće i rad u bašti. Za njega je to bio

prljav posao koji će sasvim dobro obaviti neko drugi za novac. Novac je jedino

cenio i postao prava mašina za pravljenje para otkako mu je posao naglo

uznapredovao. Od male fabrike limenki za pivo postao je kralj limenki.

Posedovao je nekoliko fabrika u raznim delovima zemlje. Istovremeno, njegova

osećanja su polako počela da se gube, izuzev onog za dobar posao. Sav se

pretvorio u račune i cifre.

Mona je znala da od oca ne može očekivati ništa sem pozamašnog konta u

banci. Čudila se kako već dosad nije doveo u kuću neku od svojih ljubavnica.

I, tako je počela da prkosi svetu oko sebe. Majka je otišla, otac je imao oči

samo za druge žene, a Mona je ostala prepuštena sebi. Tako se u njoj rađao bunt

protiv svih. Svojim skandaloznim ponašanjem skretala je na sebe pažnju

javnosti, ako već nije mogla svojih roditelja. Jedino joj je bilo žao majke.

Dok je sedela na podu, glave spuštene u majčino krilo, osećala je strah. Počela

je da se boji života. Ona, Mona Milton, čuvena po skandalima i izgredima,

odjednom se uplašila. Nije se plašila ni kad je vozila svoj skupi dvosed na dva

točka, nije je bilo briga ni kada je u ranim jutarnjim satima jahala potpuno gola

plažom Palm Biča. Naravno, novinari su nekako došli do te informacije, ali ne i

do fotografije. Jedini Monin komentar na pozamašan tekst bio je da žali što nisu

zatražili fotografiju, rado bi im udovoljila.

U stvari, Mona do sada nikada nije volela, ali je gazila uzdignute glave po

osećanjima jačeg pola. Kad se Robert Veston ubio, posle raskida s njom,

prikačili su joj njegovo samoubistvo. Poznati violinista bio je šizofreničar i u vezi

s Monom video je izbavljenje iz svojih mračnih vizija. Mona je jednostavno

prekinula da se viđa s njim i on se, ubrzo posle rastanka, ubio. Niko nije

pominjao činjenicu da je bio nervni bolesnik i da bi to učinio kad-tad. Osetila je

bol, dubok bol zbog njegove smrti. Nije želela da se tako završi njihovo kratko

poznanstvo. Od tada je Monu počeo da bije glas fatalne žene koja svojom

pojavom ubija.

Brak sa Vikom Lomaksom trajao je tačno dva sata. Venčali su se u naletu

euforije posle njegovog koncerta. Samo dva sata kasnije, u hotelskoj sobi, Mona

je uvidela da bi život s Vikom bio apsolutni promašaj. Iz prostog razloga - nije

ga volela na pravi način. Lomaks je bio rok zvezda i, uz to, privlačan muškarac.

Nije pomoglo ni njegovo ubeđivanje ni molbe. Izašla je iz sobe koja je trebalo

da bude gnezdo prve bračne noći i otišla svojim dvosedom uz škripu kočnica.

Da je barem stalo na tome. Ne, Mona je nastavila da frapira okolinu. Odluku

da ode kod majke, donela je naglo, posle jednog prijema u Vašingtonu gde je

srela oca u društvu vitke plavuše. Čes je upoznao ćerku sa svojom prijateljicom,

napomenuvši da mu je ova „posebno draga”. Znači, moglo se desiti da Veronika

zauzme mesto gazdarice u kući. Moni se smučilo pri samom pogledu na trideset

godina mlađu devojku kojoj je Česov novac verovatno bio glavni motiv te

besmislene veze.

Sledećeg jutra sela je u kola i otputovala. Bio je to dug i zamoran put, ali se

isplatilo. Mir Gasovog doma blaženo je uticao na njene napregnute nerve.

Tražiću od Česa da mi kupi stan. Ne želim da živim s njim i tetka Sarom -

rekla je majci dok su pripremale ručak. Volela je da joj pomaže u kuhinji, jer bi je

to smirivalo.

- Ali, dušo... - zastala je Džesi.

- Nema ali. Ne mogu više da podnosim one zgražavajuće poglede matore

usedelice. Još manje mogu da podnesem trenutak kad Čes dovede neku

maloletnicu u kuću, koja će za doručak početi da jede dolare umesto poširanih

jaja. Muka mi je od njega i njegovih ženskih monstruma. Ne mogu više, mama...

Sve mi se smučilo... Na kraju ću otići u neki manastir i zarediti se.

Glasan smeh Monine majke natera devojku da se i sama nasmeje.

- Ti da odeš u časne sestre! Zaboga, Mona, zar je dotle došlo? Slušaj, dete,

ono što tebi treba je samo jaka muška ruka, ništa više. Treba da se zaljubiš i sve

će biti rešeno, veruj mi. Kad budeš osetila ljubav, onu pravu, poći ćeš ispravnim

putem. Zapamti moje reči. Još ako taj, koga budeš volela, shvati da s tobom

mora biti taktičan, sve će biti u redu.

Džesi se uozbiljila. Dobro je znala da bi samo prava ljubav izlečila njenu

kćerku. To je ono što joj nedostaje i što nesvesno traži.

- Bojim se da nikad neću moći da razlikujem ljubav od zanesenosti. Ako se

neko zakači za mene, biće to zbog Česovih para, ne zbog mene. Barem je do

sada tako bilo. Ti ne znaš šta znači biti obeležen, mama... Srećna si sa čika

Gasom, ponekad ti čak i zavidim. Nemoj pogrešno da me razumeš. Meni je

drago što si srećna, samo kad bih... - sagla je glavu i ućutala..

Džesi je znala šta je htela da kaže - samo kad bi i ona jednom bila tako srećna

i mirna. Katkad se pitala nije li njena kći prokleta. Kakva je to sila osudila da luta

u pokušaju da nađe sebi mir. Ne, jedino prokletstvo je novac koji joj ne

dozvoljava da živi normalno. Nikad neće biti sigurna voli li je neko zbog nje

same ili zbog novca njenog oca.

- Znaš, ponekad poželim da sam siromašna i prisiljena da radim - izreče Mona

naglas ono o čemu je Džesi razmišljala. - Zarađivala bih sebi za život kao čika

Gas. On ne zarađuje previše, ali ipak živite pristojno. Ova kuća je divna, i vrt... I

vas dvoje ste divni... - Mona spontano zagrli majku.

- Ko je to tako divan? - grleni glas Gasa Evana prekide dirljivu scenu. - Moje

dame, osećam da ću danas kasnije ručati... Opet ste se zapričale. Ti, Mona, ne

izlaziš iz kuće otkako si došla.

- Da me ne terate, čika Gas. Nisam vam valjda već dosadila? - šalila se. Znala

je da je njen očuh voli. On je uvek nalazio opravdanje za Monine postupke i

često je nagovarao da pređe kod njih za stalno. Međutim Mona je znala da bi

ugrozila njihov mir i nije želela da im smeta. Bila je svesna toga da njeno

prisustvo izaziva nemir bilo gde da se pojavi. Sama njena pojava ostavljala je

muškarce bez daha. Tamnocrvena kosa, mlečnobeo ten, ljubičaste oči i

besprekorno građeno vitko telo nisu nikako mogli ostati nezapaženi. Večiti bunt

i seksipil zračili su iz cele njene pojave. Kad je bila besna iz očiju su joj vrcale

varnice, a žustrim pokretima glave rasipala bi vatreni slap kose. Njeno društvo je

zvalo „tigrica”. A njeno društvo su bili besposličari koji su ležali na parama, kao

i ona. Plejboji glumci, foto - modeli, starovi, to je bilo njeno društvo. Danima su

ležali po plažama ili jahtama, igrali do zore i pijančili. U takvom društvu Mona je

provodila svoje vreme. Čika Gas je govorio da uludo troši dragoceno vreme

koje se uvek i ponovo može iskoristiti mnogo racionalnije, ako nam je do toga

stalo.

Mona je izašla iz kuće, ostavljajući majku i očuha u intimnoj atmosferi

kuhinje. Osećala je neki neobjašnjiv pritisak u grudima. Nikada nije videla svog

oca da je ušao u kuhinju. On je samo čekao da bude poslužen kao princ. Nije ga

mrzela, ali nije podnosila njegovu oholost.

Dok je šetala beskrajno dugom plažom, ceo njen život ukazao joj se pred

očima. Sećala se kako je noćima plakala kad je majka otišla. Nikog nije bilo da je

uteši. Čes se vraćao kući obično pred zoru, podnapit. Tobože je tugovao. Samo

je ona znala da ga majčin odlazak nije mnogo zaboleo. Mona je tada popustila u

školi i počela je da se zatvara u sebe. Pokušavala je da sitnim pakostima prkosi

okolini.

Postajala je sve nepristupačnija. U koledžu je zaradila epitet „nepodobna za

okolinu”. Dva puta su je terali, ali otac je oba puta uspeo da zataška njene

izgrede i vraćala se kao pobednik. Uživala je u tome da otima momke

drugaricama, a to joj s njenim izgledom nije bilo teško.

Setila se male Lize Gordon. Mič Klejton je važio za najzgodnijeg momka na

koledžu. Zabavljao se sa Lizom, bezličnom ali izuzetno odanom i dragom.

Mona se nije mnogo trudila i - Mič je bio njen. Liz umalo nije svisla od tuge.

Jedne večeri su se srele u hodniku. „Ti si prokleta od rođenja, Mona Milton!

Ostaćeš takva do smrti. Nikada ti nije dosta... Pazi, jednom ćeš se i ti opeći, a

nikog neće biti da ti pomogne”, rekla joj je Liz ogorčeno.

Tada joj njene reči nisu značile ništa. Nasmejala se drsko i s visine na Liz i

prošla. Miča je ubrzo odbacila kao i mnoge druge. Nedavno je srela „malu Liz”.

Vodila je za ruku dvoje prekrasne dečice i srećno se osmehivala zgodnom

muškarcu pored sebe. Ljubav je zračila s njenog lica. Tek tada je shvatila koliko

je lepa u svojoj sreći. Reči koje joj je svojevremeno uputila tek su je sada

zabolele, do srca. Liz je imala pravo. Ona je prokleta.

Muškarci su u njenom životu imali ulogu zabavljača i trenutnog nadahnuća.

Vrlo brzo su gubili tu ulogu. Samo joj se jednom učinilo da voli. Bio je to utisak

koji je odveo do matičara. Pogrešan. Tek kada je posle venčanja u malom

gradiću na jugu ušla u hotelsku sobu, shvatila je da se prevarila. Nije bila

spremna za Vika i njegovo nago telo, njegove zagrljaje. Bio je simpatičan, lepo

građen i prijatan, ali uzalud. Na brzinu mu je rekla da je pogrešila i da joj je žao.

Verovatno je mislio da je luda.

Brak je poništen uz njegovu saglasnost. Priznao je da nisu vodili ljubav. Ni

posle Vika niko nije vodio s njom ljubav. Mnogi su se hvalili da su je imali, ali to

je bila laž za koju je samo ona znala i niko više. Ko bi, uostalom poverovao da

Mona Milton nije spavala ni sa jednim muškarcem i da je, uprkos svemu, još

uvek devica? Malo verovatno, ako se uzmu u obzir sva ona govorkanja i

tračarenja po novinama. Samo, do sada nije marila za mišljenje drugih.

More je bilo mirno i plavo. Hodala je nogu pred nogu, puštajući da joj pesak

klizi između prstiju. Sandale je nosila u rukama. Bio je maj i nije se još uvek

osećala najezda turista, uprkos tome što ih na Floridi ima uvek. Mona je

naročito volela šetnju plažom u ranim jutarnjim satima. Tada je pesak bio ispran

i mek. Šetnje su je relaksirale i pomagale joj da se opusti i na miru da razmišlja.

U poslednje vreme je dosta razmišljala o svom praznom i besciljnom životu. Sve

joj je dosadilo, smučilo se, ali izlaz nije videla. Možda samoubistvo? Ona, koja se

grozila slabosti, odjednom je osetila takvu slabost i nemoć da bi najradije

prekinula s tim besmislenim životom. Jedina svetla tačka u ovom promašenom

životu bila je njena majka. Nije zaslužila da joj priredi tako nešto. Ne, nikako...

Vraćajući se, već na kapiji je čula majčin smeh. Odjednom je preplavi talas

radosti. Nije li njena majka prošla deo pakla, pa, eto, sad je ipak srećna. Možda i

njena sreća negde stoji i čeka.

- Kako je bilo u šetnji, mila? Nije valjda već gužva napolju? - Džesi je, sva

rumena, poslovala oko stola, postavljajući pribor. Monu je uvek fascinirala njena

mirna lepota i toplina koja je zračila iz nje. Nije ličila na majku. Džesi je bila

plava i nežna. Njene kestenjaste oči blago su gledale na sve oko sebe. Prišla je i

poljubila majku u obraz.

- Što ovde divno miriše. Šta si nam to naspremala danas? Gle, jastog. Šta

slavimo? - okrenula se majci i Gasu.

Oboje su se tajanstveno smeškali, a onda se Gas nakašlja i obgrli Džesina

ramena.

- Pa, slavimo, Mona. Danas je tačno sedam godina otkako sam imao sreću da

sretnem tvoju majku. Nadam se da je i ona bila srećna sve ovo vreme. Naravno,

ako zanemarimo neke moje mane... Na primer, kuckanje lulom o zube, puštanje

oblaka dima, i tako, da ne otkrivam dalje...

Nasmejali su se, a Moni se oči ovlažiše. Prvi put u životu se osetila kao deo

porodice, srećne male porodice.

- Nisam znala, zaista nisam znala. Dugujem vam poklon. Kako bi bilo da vas

večeras izvedem na večeru?

- Večeras ne, možda nekom drugom prilikom. Sused nas je pozvao na prijem.

I ti si pozvana - Džesi zaverenički pogleda.

- Koji sused? Ako mislite na vilu do vaše kuće, ona je uvek prazna. Još nikog

nisam videla tamo, osim starog vrtlara.

- Pa... nije više prazna, vlasnik se pojavio. Upoznali smo ga pre tri godine, kad

je kupio kuću. Divan mladić. Mnogo radi i veoma retko dolazi - reče Džesi. -

Večeras priređuje mali prijem za susede i pozvao je prvo nas. Kad smo mu rekli

da nam je kćerka došla u posetu, pozvao je i nju, a to si, nadam se, ti - dodao je

Gas blago.

- Ma ja jesam vaša kćerka, ali mi se ne ide na taj prijem. Uopšte mi se ne ide

više ni na jedan prijem.

- Da čovek ne poveruje, Mona. S tobom se zaista nešto događa. Pa ovde

nema druge zabave. Sama si rekla da bi i ovde volela da se zabavljaš - majka će

na to zabrinuto.

- Nešto se očigledno sa mnom događa, mama. Više mi se ne ide na prijeme i

ne želim da se zabavljam, ne barem na onaj način...

Svi su dobro znali na koji način je Mona mislila. Tek posle ubeđivanja i molbi

pristala je da pođe na prijem samo da ih ne bi rastužila.

- Biće ti lepo tamo, neće biti buke i terevenke. Den Kameron je divan

momak, videćeš... nasmešila se majka.

- Dobro, mama, samo da znaš da me ne zanima nikakav Den Kameron, niti

bilo koji drugi divan momak. Idem samo zbog vas, razumeš.

- Dobro, dobro, videćemo...

Ono „videćemo”, koje je Džesi izgovorila nekako tajanstveno, zaintrigira

Monu. Dok se spremala, mislila je na tu reč, čudeći se posebnom tonu kojim je

izgovorena. Šta li je majka htela da kaže?

Mada je ostalo još dosta vremena do prijema, Mona je sedela potpuno

spremna i posmatrala u ogledalu svoje lice. Nije bila ni malo zadovoljna ovim

što je videla. Njene oči zračile su nekom pritajenom rezignacijom. Prelepo lice i

nežne, uske ruke odavali su nemir. Nikad ne bi javno priznala da je nesrećna,

uvek bi to zakopala duboko u sebi. Branila se svojim oprobanim i često

upotrebljavanim oružjem - ironijom. Dizala bi glavu visoko i prolazila pored

ljudi kao da nisu ni prisutni. Ali, večeras nije mogla tako. Nije više imala snage

da prkosno podigne glavu i posmatra sve oko sebe s visine. Nešto mora da se

menja i neke stvari najzad mora da raščisti sama sa sobom.

- Moraš se promeniti, Mona, i krenuti nekim drugim putem... makar te taj put

vodio u pakao - rekla je svom liku u ogledalu.

Trže je majčin poziv. Odazvala se i još jednom pogledala u ogledalu svoju

besprekornu figuru. Obukla je belu, lepršavu haljinu od voala sa sasvim malim

izrezom. Sama sebi je izgledala čudno. Nikad sebi nije izgledala tako smerno i

čedno.

Ogrnula je beli svileni šal i nasmešila se tužno svom liku.

- Možda bih mogla upravo večeras da počnem... - opet je glasno izrekla svoje

misli.

- Au, kakve dve lepotice pratim večeras. Ja sam zaista srećan čovek... - smešio

se Gas dok ih je čekao oslonjen na dovratak. Džesi je stajala uz njega u

nežnoplavoj haljini i gledala kćerku, skrivajući čuđenje. Navikla da je vidi u

smelo dekoltovanim haljinama, koje su više pokazivale nego skrivale. Odjednom

je bila zbunjena promenom.

- Tako si lepa večeras, mila... - bilo je sve što je rekla.

- Ah, pusti... - Mona je odmahnula rukom i krenula za njima.

Kuća Dena Kamerona nalazila se u lepom parku pored Gasove vile.

Razdvajala ih je samo živa ograda. Bila je to moderna građevina, ali je unutra,

osim luksuzom, odisala j toplinom. Zidovi i nameštaj odavali su eleganciju i

mirne tonove koji odmaraju oči. Tepih boje šumske mahovine pokrivao je hol.

Gosti su upravo stizali i, po svoj prilici, nije ih bilo mnogo. Mona je pratila

majku i Gasa do domaćina koji je stajao nasred prostorije, i osmehivao se

prispelim gostima. Znala je odmah da je to on. Visok, tamnokos i lep. U stvari,

izraz lep bio je blaga reč za čoveka koji se našao pred njim. Božanstven. U

večernjem odelu i beloj košulji, delovao je toliko elegantno i privlačno da je

Moni zastao dah.

- Gospođo i gospodine Evan... milo mi je što ste se odazvali mora pozivu.

Dugo se nismo videli. Izvolite - poljubio je Džesinu ruku i pogledao upitno u

Monu.

- Ovo je moja kćerka Mona. Došla nam je u posetu... - Džesi je predstavila

kćerku.

Oči Dena Kamerona počivale su nekoliko trenutaka na Moninom licu. Prvi

put u životu desilo joj se da pocrveni od pogleda muškarca. Odjednom je

primetila blesak u očima tamnim kao noć bez mesečine. Okrenuo se Džesi i

ironično nasmcšio.

- Imale lepu kćerku, gospodo Evan...

Džesi se zbunjeno zahvalila na komplimentu u Monino ime. a ova obori

pogled.

Majka i Gas su je ubrzo prepustili samoj sebi. Priključili su se nekom starijem

bračnom paru koji je živeo u blizini. Mona se odvoji od društva i krene iz

dosade u šetnju kroz kuću. Otvorila je jedna vrata i ugledala biblioteku prepunu

knjiga. „Ovaj gospodin Kameron, osim što je lep, ume i da čita”, pomisli u sebi

osećajući neki neobjašnjivi nemir. Sledeća prostorija je služila kao sala za bilijar i

rekreaciju. Upravo kada se spremala da otvori još jedna vrata, trže je dubok glas.

- Ne bih vam preporučio da otvarate ta vrata, gospođice Milton.

Mona se okrete kao da je neko ošinuo bičem. Obeležena. Odmah je

prepoznao. Otkud onaj blesak u njegovim očima. Uzalud i haljina koju bi samo

jedna maturantkinja obukla, uzalud i čednost u očima.

- Tamo je moja spavaća soba i, verujte mi, poveliki krevet. Možda biste želeli

da proverite. Znale, poznato mi je da volite da se uvlačite u tuđe postelje i

živote. To vam je, u stvari, uža specijalnost - nasmejao se sarkastično i uhvatio je

za lakat, gurajući je u sobu. Mona se besno istrže i krenu da pođe.

- Ne zanima me vaš krevet, gospodine Kameron, a ni vi. Još manje me

zanima ulazak u vaš život. Ni u vašu kuću, više nikada...

Stajao je ispred nje, sprečavajući je da prođe. Gledao je prodorno i s visine.

Bilo je očigledno da uživa u svojoj nadmoći.

- Kuda tako brzo? Pa tek ste ušli u ovu kuću. Mogli bismo da uđemo malo u

ovu sobu, gosti nam neće zameriti... Nemojte mi samo reći da se stidite...

Njegov grozno uvredljiv smeh izazva crvene pečate po Moninom licu.

- Vi... vi... vi ste neotesani idiot! - prosiktala je. - Pustite me da prođem!

- Gle, gle, zar se tako ponaša jedna dama? I to veoma „poznata” dama.

Mnogo sam slušao o vama, ali nisam imao tu čast da vas upoznam. Sve do sad.

Hoćete li da čujete moj komentar?

- Ne zanima me! Pustite me da prođem i izađem iz kuće takvog neotesanka -

Mona je besnela.

- A, ne. To ne smete da učinite. Vaša majka bi se uvredila. Konačno, mi smo

prvi susedi...

Uzeo je za ruke i privukao sebi tako brzo da nije ni shvatila šta se dogodilo.

Još brže su se njegove usne našle na njenima u grubom, divljem poljupcu. Mona

se zaprepašćeno ukočila. Den je pustio i zagonetno pogledao.

- Ništa naročito. Poljubac sa čuvenom Monom Milton - ništa posebno.

Očekivao sam mnogo više... - nije prestajao da se ironično smeši.

- To što ste očekivali nikad nećete dobiti, gospodine Kameron. A sada me

pustite da prođem...

Lagano se pomerio ostavljajući joj veoma malo prostora da prođe.

Pokušavajući da se izbavi, provukla se pored njega, izvijajući se koliko je mogla.

Nije joj pošlo za rukom da izađe, da ne dodirne njegovo telo celom dužinom. U

tom trenutku učinilo joj se da je vatra planula između njihovih tela i da je ti

dodiri prže. Pratio je pogledom dok se udaljava hodnikom. Kad se našla daleko

od njega, van domašaja njegovih ruku, okrenula se besno i sasula mu u lice sve

što je mogla da smisli u tom trenutku.

- I nemojte misliti da ste neodoljivi, Dene Kamerone.. Upoznala sam mnogo

bolje od vas... Odvratni ste...

- Videćemo... - lakonski je odgovorio na uvrede, stojeći mirno.

Brzo se umešala u gomilu gostiju, grabeći žedno čašu šampanjca sa jednog

poslužavnika. Posle nekoliko gutljaja iskričave tečnosti, pošlo joj je za rukom da

se smiri. Nikad je niko nije ovako izbacio iz koloseka kao ovaj čovek. Potražila

je majku i Gasa i naoko mirno im se pridružila. Zaokupljeni razgovorom o

Gasovoj najnovijoj knjizi, nisu ni primetili da je bila odsutna.

Jedva je čula nešto od onoga što su govorili. U njoj je besnela bura

najoprečnijih osećanja. Setila se majčinog komentara „videćemo”. Kameron je

rekao isto. Ono što je majka rekla bilo je lako protumačili: mislila je na njegov

izgled. Ali šta znači ono što je domaćin rekao? Mučila je sebe odbijanjem da

uopšte razmišlja o njemu i njegovom komentaru. Uzalud. Misli su se stalno

vraćale Denu Kameronu i poljupcu koji je bio grub i mnogo različitiji od svih

poljubaca koje je ikad dobila.

I Den se ubrzo vratio među goste. Mirno je pričao sa nekolicinom ljudi. Oči

su joj i protiv njene volje bežale u ugao u kome je stajao. U jednom trenutku

pogledi su im se sreli. Brzo je okrenula glavu, ali ne tako brzo da u njegovim

očima ne opazi podsmeh. Tog trena osetila je svu težinu svog raspusnog života.

Bio je to pogled koji optužuje. On je već presudio na osnovu onog što je čuo i

čitao o njoj. „Ne vredi, nikad se neću osloboditi prošlosti”, pomislila je

ogorčeno. Pokušala je da se smiri i da na lice navuče svoju dobro poznatu

masku prkosa i hladnoće. Uzalud.

Dobri stari Gas je spasao od daljeg mučenja.

- Pa, hoćemo li, moje dame? - obgrlio je ramena svoje žene i njene kćerke i

krenuli su da se pozdrave sa domaćinom. Den je istog trenutka napustio društvo

i sa osmehom se obratio Evanovima kao da Mona ne postoji.

- Bilo mi je izuzetno drago što ste došli. Nadam se da ovo neće biti naš

poslednji susret... - poslednje reči bile su upućene Moni. Na usnama mu je za

trenutak zalebdeo ironičan osmeh. Neverovatno brzo se njegovo lice

transformisalo od ljubaznog do ironičnog,

- O, hvala, gospodine Kameron... - Džesi je ljubazno odgovorila. - Mogli biste

sutra da dođete kod nas na ručak.

- Da, to sam i ja hteo da predložim - dodade Gas. - Džesi pravi najbolju pitu

od jabuka odavde do Majamija, - njegove reči je propratio Denov i Džesin

smeh. Samo je Mona ukočeno stajala i gledala u stranu.

- To i nije neka daljina, dragi... On se samo šali, gospodine Kameron. Moja

pita je sasvim prosečna... - Džesi je zapretila mužu. .

- Den... Molim vas, zovite me Den. Pa mi smo susedi. Srećan sam što ste tu, i

siguran sam da neću, kad budem ponovo došao, naći praznu kuću. Čujem da

ima provalnika. Neki naročito vole da provale u spavaće sobe... Verovatno misle

da tamo ima najviše dragocenosti - nasmejao se bezočno gledajući Monino

purpurno lice. Niko ništa nije primetio, ali ona je dobro znala kome je opaska

upućena.

- Znači, vidimo se sutra na ručku - Gas se srdačno rukovao s Denom.

Domaćin je galantno poljubio Džesinu ruku, a Monu je samo udostojio pogleda

i kratkog naklona.

- Divan mladić, zaista divan... Džesi nije mogla da se uzdrži od komentara

dok su prilazili kući. - Zar ne, Mona?

- Divan?! On je najnaduveniji muškarac koga sam ikad srela. Pun je sebe,

odvratno arogantan i...

- Zaboga Mona... Šta ti je to Den učinio da tako govoriš o njemu? On je

tako... - nije stigla da završi.

- Molim te, mama, poštedi me. Znam te ulickane tipove koji kad se smeše u

stvari ujedaju - Mona je besno protestvovala.

- Nisi u pravu, Mona. Kameron je veoma prijatan i vaspitan mlad čovek. Uz

to, on naporno radi da bi stekao imetak - dodade Gas.

- O, i takve dobro poznajem. Uživaju u gomilanju para. Kao i moj otac.

Gas samo zabrinuto odmahnu glavom i uputi se u svoju sobu. Mona je

odahnula kad joj je majka poželela laku noć. Nije joj se spavalo, ne posle

neprijatnog susreta sa Denom Kameronom. Sela je u pletenu Gasovu stolicu na

tremu. Sedela je tako i gledala ulaz nove vile. Videla je kako ispraća goste.

Videla je i kad se spustio u sličnu stolicu svom tremu i zapalio cigaretu. U trenu

pokuša da zamisli njegove jake maljave ruke. Setila se i onog ponižavajućeg

poljupca.

„Gospode, pa on me uzbuđuje”, pomisli. Koliko joj je bio odvratan zbog

svog ponašanja, toliko je osećala neku magičnu privlačnost. Čak i na toj

razdaljini između tremova dve kuće osećala je neki čudan magnetizam. U

polumraku je nazirala njegovu tamnu glavu okrenutu prema Gasovoj kući, Da li

i on nju vidi? Sudeći po belini njene haljine verovatno da. Mona se umirila. Nije

želela da mu stavi do znanja da ga je primetila. Nepokretna, glave zabačene na

naslon stolice samo je pokretala zenice prateći svaki Denov pokret. Prinosio je

cigaretu usnama, a žar bi tada zasvetleo jače. Videla je i kad je ugasio cigaretu.

Ostao je i dalje da sedi. Telo je već bolelo od ukočenosti, ali uporno nije mrdala.

Oboje su sedeli, svesni prisustva onog drugog, ali bez ijednog znaka koji bi odao

da se posmatraju. Moni se učinilo da je prošla čitava večnost kad je videla kako

se Den uspravlja u svoj svojoj visini i snazi i kreće u kuću. Pre nego je ušao,

mahnuo joj je rukom.

- Proklet... - promrmlja besno. Morao je nečim da prekine čar proteklih

trenutaka. Morao joj je na maliciozan način pokazali da zna da ga gleda.

Obrazi joj buknuše od nemoći koju je po ko zna koji put osetila u toku ove

večeri. Protegla je ukočeno telo i polako se uspravila. Na jednom od prozora

Denove kuće blesnulo je svetlo. Tanke zavese su se razmakle i Den je stao

obasjan svetlom nag do pojasa.

Kao opčinjena gledala je u njegov mišićavi i razvijen torzo.

Opet je gledao u njenom pravcu. Mona brzo ustade i ulete u kuću. Nije htela

da mu pruži zadovoljstvo da oseti da ga takvog posmatra, mada bi to rado

učinila. Niko je do sada nije toliko fascinirao i odbijao u isto vreme kao on.

Tek u svojoj sobi mogla je normalno da diše. Nije palila svetio. Odjednom je

osetila potrebu da rashladi vrelo telo i nagla se kroz prozor. Potpuno izgubljena,

nije se uopšte setila da i njen prozor gleda na Denovo dvorište, U trenu je

shvatila da on još stoji na svom prozoru. Vrhunac je bio kad je videla njegove

bele zube koji su blesnuli na tamnom licu. On se smejao. Izazivao je i smejao se.

Sigurno misli da je namerno izletela na prozor da bi ga videla polunagog.

Narugala mu se, čvrsto se nadajući da će on to videti i s treskom zatvorila

prozor, iako je u sobi bilo toplo.

,,Šta mi je?”, pitala se. „Ponašam se kao tinejdžerka”. U stvari, bila je to

sasvim normalna reakcija na zgodnog muškarca. Ipak nije mogla da se načudi da

se to njoj dešava. Za samo nekoliko sati njeno ponašanje se toliko izmenilo da

nije mogla da shvati da se to zaista njoj događa i prvi put je bolelo što joj jedan

muškarac ne veruje, što je tretira kao bludnicu, a ona to, u stvari, nije.

Zaspala je i sanjala Dena Kamerona kako stoji kraj prozora, nag do pojasa...

Sledećeg jutra Mona se probudila dosta rano. Jutarnje sunce obasjalo je vrtove

i pokošene, mirisne travnjake. Navukla je belu majicu bez rukava i šorc i izašla

na trem. Majka i Gas su još uvek spavali. Podigla je ruke iznad glave i lenjo se

protegnula vrteći ukočenim vratom. Prozor Denove sobe bio je širom otvoren.

Setila se kako se sinoć gušila u svojoj sobi ne želeći da otvori prozor sve dok se

nije ugasilo svetlo kod njega.

Pognute glave, sporim korakom, Mona krete strmom ulicom prema plaži.

Odjednom uhvati sebe kako zamišlja Denovo telo u krevetu. Verovatno je

spavao nag. Od onog što je sinoć videla podiđoše je drhtaji.

More je bilo mirno, kao ulje. Tek poneki letnji talasić osvojio bi obalu. Mona

umalo da bosom nogom nagazi raka koga je voda izbacila na pesak. Sagla se i

odgurala ga nazad u more. Kosa joj se pri tom prosu po skupljenim kolenima

blešteći na suncu u hiljadu iskrica.

- Ko bi rekao da je jedna Mona Milton ranoranilac... - duboki glas tik iza nje

natera je da se podigne toliko naglo da zamalo nije pala u vodu.

Bio je bos i zbog toga ga nije čula. Den je stajao iza nje u šorcu i majici, držeći

teniske patike u rukama. Pogled joj pade na njegove duge, mišićave noge

potamnele od sunca. „Ako toliko radi, kako onda uspeva da se sunča”? pomisli

Mona.

- S obzirom na vašu besprekornu reputaciju, gospodine, nije nimalo pristojno

da me uhodite... - naglasila je ono „besprekornu”.

- Možete me zvati Den, ako vam je lakše. Nisam vas uopšte uhodio, već sam i

sam poželeo da prošetam u ovo divno jutro To što sam naišao na vas nije

umanjilo moju želju za šetnjom. Naprotiv, pridružiću vam se... - i krenuo je

mirno uporedo s njom.

Mona je besnela u sebi. Kakva arogancija! Ipak, prijalo joj je što je tik pored

njega i što u nosnicama oseća miris njegovog losiona.

- Šta ste radili sagnuti maločas? - pitao je tek da nešto kaže, pošto je ona

ćutala.

- Ništa... - slegla je ramenima. Šta da mu priča, ionako ne bi verovao da je

vratila račića u vodu. Pre je bio ubeđen da bi ga zgazila s morbidnim

zadovoljstvom.

- Bilo je uživanje gledati vas s tom rasutom kosom koja blista na suncu...

- Oh, kompliment. Nije valjda da ste zaboravili da sam ja čuvena Mona

Milton. Sinoć ste to nekoliko puta naglasili.

- Ne, nije kompliment, već obična konstatacija. I nisam uopšte zaboravio ko

ste. Naprotiv... - pogledao je podsmešljivo.

- Mogla sam i misliti, vi mašino za pravljenje para. Ništa drugo i ne znate, već

da konstatujete činjenice kao u svom preduzeću. Nedostaje vam samo još

kompjuter. Možda i on ima više osećaja od vas... - ironično je odgovorila.

- Osećanja? A zar vi imate osećanja, Mona? Po onome što sam čuo...

Nije mu dozvolila da nastavi,

- Po onome što ste čuli... do vraga i vi i oni što pričaju! Jeste li ikad pomislili

da okolina može da osudi čoveka koji nije kriv?

- Možda, ali u vašem slučaju to je malo verovatno. Premnogo vas činjenica

optužuje, Mona. Premnogo da bih mogao i pomisliti da ste čedni kao što ste

sinoć izgledali. Priznajem, vaš me izgled zavarao na trenutak, sve dok vas nisam

prepoznao. Sve one fotografije, članci u novinama... Nikad me nećete ubediti da

je laž sve ono što je pisalo o vama.

- Ne pada mi na pamet da vas ubeđujem. A sada bih želela da nastavim

sama...

Potrčala je zaslepljena suzama. Nešto je ubolo u prst na nozi i jauknula je, ali

je to nije sprečilo da nastavi da trči još brže. Samo što dalje od Dena, Uzalud,

Den je stigao posle svega desetak metara. Čvrsto je zgrabio i oboje su pali na

pesak. Nije znala kad i kako, tek njegove su se usne našle na njenima u dugom,

ispitivačkom poljupcu. Isprva je odbijala da učestvuje u tome. Ležala je potpuno

ukočeno pod njim, duboko svesna uzbuđujuće težine njegovog tela na sebi.

Kad je poljubac postao nežniji, njene ruke su, prvo bojažljivo, a posle sve

smelije, počele da miluju njegov vrat. Predala se poljupcu bez razmišljanja o

posledicama. Ništa nije bilo važno, samo činjenica da je uz Dena i da je miluju

njegove ruke. U njoj se pokrenula plima strasti. Nikad tako nešto nije osetila ni

pored jednog muškarca.

U trenutku kad je to najmanje očekivala, Den se naglo odvojio od nje i seo na

pesak. Gledao je onako uzbuđenu i rumenu i smeškao se. Nije to više bio onaj

podrugljivi osmeh od malopre.

- Jesam li ti dokazao da nisam mašina, niti bezosećajan kako si mislila, Mona?

Ako nisam, mogu da nastavim da se dokazujem... do kraja. Naravno, ako ti

želiš...

Podigla se polako, otresajući pesak iz kose i sa majice. Sve ono što je učinio i

rekao toliko je pogodilo da je bolelo. Bio je u pravu, ali ona to nije htela da

prizna, ne njemu.

- Nema potrebe da se dalje dokazuješ - prihvatila je prelaz na „ti”. - Ne barem

meni, jer ja te mrzim, mrzim...

Okrenula se da pođe kad je njegov snažni stisak ruke zadrža na mestu.

- Nemoj mi samo reći da nisi i sama uživala malopre, Mona? Neću ti verovati.

Osetio sam kako drhtiš uz mene i mogao sam ići mnogo dalje, to i sama znaš.

Kažeš da me mrziš. Pa, u redu, ali nateraću te da promeniš to osećanje prema

meni, vrlo brzo. Tada ćeš shvatiti kako su se osećali svi oni jadni mladići koje si

odbacivala kao stare haljine. Nisi tako nepobediva kakvom želiš da se predstaviš,

Mona Milton...

Pustio je naglo i okrenuo se od nje. Ostala je kao ukopana gledajući za njim

kako se brzo udaljava gipkim, panterskim koracima. Tog momenta joj je ličio na

veličanstvenog crnog pantera. Sve je kipelo u njoj, sve se pomešalo, mržnja i

ljubav. Nije to bila ljubav u pravom smislu, ne još. Bilo je to osećanje ushićenja

pri samom pogledu na njega.

Vraćala se kući sva skrhana bolom koji joj je razdirala dušu. Jednom će i ona

platiti ceh svoje prošlosti. To se moralo dogoditi. Upravo je srela muškarca

čvrste ruke, kako joj je to majka rekla. Međutim taj muškarac očigledno poseduje

čvrstu volju. Ako je toliko uspeo u životu, neće prezati da svoju volju ne iskuša i

na njoj. Možda bi najbolje bilo da pobegne. Ili da prihvati izazov, makar izašla

povređena. Ne bi joj bilo prvi put.

- Molim te, dodaj mi salatu iz frižidera i vidi da li sam sve postavila na stolu.

U poslednje vreme mi se događa da uvek nešto zaboravim - Džesi se nasmeši na

Monu. - Nadam se da će se Den osećati prijatno...

Izrekla je još nekoliko reči na račun gosta, naravno u njegovu korist, ne

shvatajući da je Mona ne sluša. Najradije bi ostala u svojoj sobi, ali to je bilo

neizvodljivo. Naljutila bi majku i Gasa, a toliko je želela da im ne stvara

neprilike, ne njima. Pošto je sve proverila. izašla je na trem i spustila se na stolicu

od pruća kraj Gasa.

- Naš gost upravo stiže. Moraš priznali da je zgodan mladić, Mona, ali mi

nešto govori da ti se ne dopada. Zašto?

Srećom, više nije bilo vremena za odgovor jer je Den upravo stupio na trem.

Ljubazno je pružio ruku Gasu, kao da su stari poznanici. Na Monu skoro da nije

obratio pažnju. Njoj je uputio samo mali naklon.

Počeli su da razgovaraju o Gasovim novim knjigama. Mona se trudila da ne

gleda u njega, ali joj je to prilično teško polazilo za rukom. Bio je vrlo privlačan.

Na sebi je imao bež pantalone i braon svilenu košulju. Prva dva dugmeta bila su

raskopčana i uzbuđivao je pogled na njegove maljave grudi. Razgovor sa Gasom

nije mu, međutim, smetao da prati njen pogled. Uhvatio je na delu i blago

podigao jednu obrvu. Pocrvenela je i skrenula pogled ka vrhovima tamarisa u

vrtu.

- Sedite vi još malo, odoh ja da vidim da li je Džesika sve spremila - Gas

ustade i ostavi ih same. Mona poče da kipi, znala je da je to učinio namerno.

Sedeli su toliko blizu jedno drugog da su im se ruke skoro dodirivale. Den je

nonšalantno opustio ruke preko naslona stolice i njihao ih u taktu muzike koja je

dopirala iz kuće. Ljuta što je ignoriše, Mona nije znala šta će. U jednom trenutku

lice joj blesnu. Neprimetno gurnu rukom malu saksiju sa meksikanskim

kaktusom tačno na mesto gde će sledećeg trenutka stići Denova ruka. Okrenula

se od njega i tobože se zagledala u travnjak Bolan uzvik dade joj do znanja da je

njena pakosna šala uspela.

- Divljakušo! To i liči na tebe! - duvao je bolno mesto na prstu i besno je

gledao. Nasmejala se naglas, otkrivajući red belih pravilnih zuba. Nije prestajala

da se smeje, zabacujući razdragano glavu unazad.

- Ti, ti... Ti si, u stvari, kao ovaj kaktus, ali potkresaću ti ja bodlje sa uživanjem

- stegao joj je mišicu tako jako da je zabolelo. Utom se pojavio Gas.

- Izvolite, ručak je na stolu...

Džesi je za vreme ručka ćeretala sa Denom kao sa starim prijateljem i prilično

išla Moni na živce. Osetila se zapostavljenom, a na to nije navikla. Obično je ona

bila u centru pažnje. Primetila je da Don ne upotrebljava povređeni prst i da

pravi bolne grimase čim nešto njime dodirne, Smešila se u sebi, dok joj je on

dobacivao kratke, ubilačke poglede.

- Mona, dodaj mi sos... - zamolio je Gas.

Ispružila je ruku i dohvatila zdelicu. Opet je nešto blesnulo na njenom licu.

Zdelica sosa joj je odjednom ispala iz ruku, neznano kako, tačno iznad Denovog

kolena. Velika crvena mrlja širila se vrtoglavom brzinom.

- Zaboga, Mona... - vrisnu Džesi.

- Oh, izvinite gospodine Kameron, nisam htela.

Odalo je svetlucanje u očima. Den je streljao pogledom kome je čitala

poruku: „Da, htela si”

Džesi je sva užurbana i uzrujana donela krpu i neku tečnost za skidanje mrlja.

- Ništa ne brinite, gospođo Evan, hemijsko čišćenje će je skinuti. Nema

razloga da se toliko uzbuđujete kad se Mona uopšte ne uzbuđuje.

Mona se nasmeja s notom pobede koju je samo on osetio.

- Ali, zaboga pa nije smak sveta. Slučajno se desilo. Ne mogu zbog toga da se

ubijem, ali mogu da snosim troškove hemijskog čišćenja.

- Hvala, nije potrebno, zaista. Ovo vam neću uzeti zlo... ovog puta.

Pritisnuo je krpu natopljenu tečnošću na butinu. Mona je odjednom od čitave

scene videla samo mišiće nogu kako se ocrtavaju ispod tanke tkanine.

Odjednom je bolno uzviknuo. Povredio je ubodeni prst.

- Šta vam je, gospodine Kameron? - zabrinuto će Džesi, iznervirana

Moninom nespretnošću.

- O, sitnica. Malo sam se povredio na vaš meksički kaktus na tremu.

- Zaboga, baš neprijatno. Ali kako, jutros sam ga stavila dalje od stolica.

Mona, izvadi bodlje iz prsta gospodina Kamerona, molim te. Ja to ne bih mogla

- okrenu se Džesi Moni i pogleda je strogo.

- Ali, zašto bih ja to mogla? - pitala je, a Denove oči su govorile: „Zato što si

ih ti tamo i usmerila”

- Dobar predlog gospođo, biće mi zadovoljstvo - ljubazno je rekao i

podmuklo se osmehnuo Moni. Odgovorila mu je pobedničkim osmehom, dajući

mu na znanje da je pobedila u ovom malom ratu koji će se svakako nastaviti.

- Nisam radoznao, gospodine Kameron, ali ne znam čime se zapravo bavite -

raspitivao se Gas.

- Dogovorili smo se da me zovete Den. Ne želim da se namećem, ali i ja sebi

prisvajam pravo da i vas zovem imenom. Odavno se nisam osećao ovako

ugodno kao danas u vašoj kući, Gase. Vi ste neposredni i gostoljubivi ljudi, a vaš

ručak, Džesi, je nešto najukusnije što sam jeo.

„Prokleto je svestan da ih je osvojio”, pomisli Mona.

- Ne zameram ni Moni što mi je upropastila pantalone...

Svi su se nasmejali, osim nje.

Den je tren kasnije sasvim ozbiljno i mirno izlagao sve o svom poslu. Posle

očeve smrti preuzeo je malu firmu metalnih cevi i spojnica. Vrednim i napornim

radom stvorio je od male fabrike pravi gigant. Uz to je posedovao i nekoliko

veoma bogatih izvora nafte. Majka i sestra žive u porodičnoj kući na ranču „Bela

zemlja”, u Montani. Sam vodi računa o svemu i svuda mora da stigne. Ranč je

kupio samo zbog toga što majka nikad nije podnosila grad, a živela je takođe u

Montani od udaje.

Ranč se nalazi u blizini Klarkstona. Inače, sestra Medž je pred udajom.

- Kad se Medž uda, moraću više vremena da provodim na ranču, zbog majke.

Inače mnogo putujem. U Vašingtonu imam iznajmljen apartman, jer sam i tamo

dobar deo godine. To bi, uglavnom, bilo sve... - nasmešio se i odmahnuo

rukom.

Mona uhvati sebe kako sa interesovanjem prati Denovu priču. Zaneo je

njegov dubok glas, njegove ruke koje su mirno počivale na kolenima, tamne i

beskrajno duboke oči pune topline. Zašto ne bi njoj poklonio tu toplinu? Zašto

njoj ne bi pričao o svom ranču, majci, sestri? Ali po njemu je ona lakomislena i

bezvredna.

- Mila, sada bi mogla da izvadiš Denu bodlje iz prsta - podseti je majka

bezazleno.

Mona se trže iz misli i sleže ramenima. Ustala je kao da želi da odloži taj

mučni čin i pošla po iglu i pincetu.

- Bolje da izađemo napolje, pri dnevnom svetlu ću nekako uspeti da vas

oslobodim te sitnice - nadmeno se obratila Denu.

Seli su u one iste stolice. Daleko od očiju i ušiju starijih, Den je opomenu:

- Prvo skloni taj kaktus, nikad se ne zna. U stanju si da mi ga staviš i na

stolicu.

Mona se nasmeja zamišljajući pomenutu scenu i Denov urlik. Ispružila je

ruku, čekajući da joj dozvoli da izvede komplikovanu operaciju. Nagnuo se

nepotrebno blizu, tako da mu je ruka počivala na njenom krilu, a glava tik uz

njen vrat. Samo se pravila da ne oseća blizinu, ali joj je njegov vreli dah i te kako

palio potiljak. Lagano, vrškom igle, vadila je jednu po jednu bodlju. Kad nije bilo

više ni jedne, bočnu ga vrhom igle u prst i tobože smušeno pokuša da se izvini.

- Oh, nisam htela...

Njegove usne munjevito se spustiše na njeno uho i ugrizao je tako jako da su

joj suze pošle na oči.

- O, da, htela si, veštice mala. Jedva sam čekao trenutak da ti uzvratim sve

današnje pakosti. Igraš se vatrom, mala. Takvim ponašanjem me samo još više

izazivaš...

Kratka pauza, a onda se njegova ruka začas našla pod Moninom majicom.

Obuhvatio je punačku dojku gnječeći je i izazivajući jezu u njoj.

- Pusti me... Gas, majka... -zacvilela je zaprepašćeno.

- Oni će se najaviti kad krenu ovamo, makar će kašljucnuti, jer znaju da ti ja

ovde nešto radim. Ako ne znaju, potrudiću se da ubrzo saznaju - uživao je u

njenom otimanju.. A pošto voliš da me izazivaš, obećavam ti da ću te imati i

voditi ljubav s tobom, zapamti. Hoću da osetim čuveni šarm i seksualno

iskustvo Mone Milton. Biće to pravi događaj za oboje. Ti ćeš uživati, siguran

sam, a ja ću proceniti da li je istina sve ono što se priča.

Bila je sigurna da se ne šali.

- Ti si licemer i pokvarenjak koji se igra tuđim osećanjima, eto šta si ti. Nikad

me nećeš imati, nikad! Već sutra neću više biti ovde - izlanula se.

- A, bežiš! To i liči na tebe. Čim se pojavi neko ko ne svira po tvome taktu,

napuštaš bojno polje. Znaš šta si ti? Kukavica. Gde je ona tvoja poznata

arogancija i neumoljivost? Gde je prkos celom svetu? Hoćeš da ti kažem nešto..,.

Ti se bojiš sebe, Mona, zbog toga i bežiš. Bojiš se ljubavi koju nikada nisi

upoznala...

Rukama je zapušila uši jer joj je istina koju je izrekao zvučala okrutno.

- Dosta, dosta! Neću pobeći, proklet da si. Pokazaću ti, dokazaću ti da nisam

ono za šta me smatraš. I ti, i svi ostali. Dokazaću vam - Nakon tih reči pobegla

je mimo njega u kuću. Nije se zaustavljala do svoje sobe. Krevet joj je bio jedino

izbavljenje tog trenutka. Utonula je u jastuke i dala oduška svom besu i bolu.

Grčevito je zaplakala udarajući pesnicama u jastuk.

Posle otprilike pola sata, Džesi je pokucala na vrata Monine sobe, pozivajući

je da siđe dole. Nije se odazvala. Džesi uđe u sobu, kad ugleda Monino uplakano

lice spusti se na krevet. Lagano je milovala njene blede obraze drhtavom rukom

zabrinute majke.

- Ako ti je iole stalo do njega, onda ne smeš da se ponašaš tako, draga.

Verujem da želiš da mu pokažeš da nisi ono za šta te smatraju. To možeš samo

smernošću i lepim ponašanjem, Mona...

- On je kao i svi drugi: sebičan, sujetan, uobražen... Šta treba da radim da bih

mu pokazala da sam u redu? Ne veruje mi, to je - jecala je Mona u majčinom

naručju.

- Ali, mila, on je naprosto divan. Pokaži mu da umeš da budeš prava dama.

Ono sa kaktusom i sosom si namerno učinila, zar ne? Vidiš, to je vrlo pogrešno.

To nije pravi put do ljubavi i poverenja. Put do ljubavi je katkad veoma težak.

Seti se samo mene... - Džesi je blago korila kćerku.

- Ljubav, ljubav! Stalno mi pominješ tu glupu reč. Ne želim nikakvu ljubav,

ponajmanje od tog arogantnog rančera. Jedino želim da mu dokažem da sam

normalna, inteligentna, a ne glupa guska kakvom me smatra. I dokazaću mu,

neću pobeći dok mu ne dokažem, da znaš... - besnela je.

- Takvu te volim. To i liči na tebe. Uvek si se borila protiv ljudi, samo sada bi

mogla tu borbu da okreneš u svoju korist. Ne želim da te vidim povređenu,

Mona. Den Kameron je pravi čovek za tebe. Vreme je da osetiš šta je pravi

muškarac i koje su sve vrednosti takvog muškarca. Suviše si dugo bila u lošem

društvu, Mona. A sigurna sam da te samo ljubav može izlečiti od svega. Veruj

svojoj mami.

Džesi ugleda neku novu vatru u Moninim očima i to je razveseli. Deni će biti

barem dobar izazov za Monu, ako ništa drugo. Nije znala da je izjavio da će i

Mona biti za njega izazov.

Mona je odbila večeru koju joj je majka uveče donela u sobu. Ležala je još

uvek u, mraku onako kako ju je i ostavila. Nije znala da li je još uvek ljuta ili

planira kako da pobedi u ratu sa Denom.

Mona je, nešto kasnije, ustala i provirila iza zavese. Muzika sa stereo-uređaja

dopirala je iz Denove kuće. Mogla je jasno da ga vidi kako iz frižidera uzima

limenku sa pivom. Prozor je bio otvoren. Presvukao se, sada je na sebi imao

izbledele farmerke i belu majicu bez rukava.

„Gospode, kako je muževan”, pomisli i uzdrhta. Neka jeza je obuze po celom

telu i ona se strese kao od udara struje. Svakog trenutka je sve više osećala da joj

se dopada. Odbijala je to saznanje delićem svesti od sebe, ali nije bilo pomoći.

Njeno telo je žudelo za njegovim dodirom, zagrljajem, poljupcem. Bilo je to

potpuno novo osećanje. Nikad do sada nije osećala toliku magičnu privlačnost

nekog muškarca.

Den je već odavno nestao iz njenog vidokruga, a još je osećala njegovo

prisustvo. Zamišljala ga je kako mirno sedi, sa limenkom u ruci, i opušteno sluša

muziku. Nežni zvuci „Očaravanja” plovili su kroz vrt, gubeći se negde u

vrhovima tamarisa. U kući je bio mrak. Gas je bio u radnoj sobi, a majka

verovatno već u krevetu. Zvuk telefona šuplje odjeknu kroz kuću. Mona otrča

bosa do hola, pitajući se ko bi u to doba mogao da zove. Možda otac? Uopšte

nije imala želju da ga čuje.

- Hm, tako sam i mislio. Gospođica ne spava. Nisu li u pitanju neki jadi? -

grleni Denov glas natera je da se ukoči.

- Šta hoćeš? - upita kratko, pa se tek onda priseti da je odlučila da bude

pristojna. - Mislim, zašto zoveš tako kasno?

- O, postaješ pitomija, draga. Nije moguće da si već smislila taktiku.

Priznajem da ima efekta, lepo je čuti te krotku i umiljatu. Pa... hteo sam da te

pozovem da mi praviš društvo na tremu. U kući je prilično sparno.

Bila je to zamka, znala je.

- Slušaj, Dene, ja sam u spavaćici i...

- Kako moje ime divno zvuči kad ga ti izgovoriš. Što se mene tiče, možeš

doći i bez spavaćice, bilo bi mi mnogo draže.

- Pivo ti je udarilo u glavu i ne znaš šta govoriš - izlanula se. -

- Aha, špijuniraš me, je li? Divno, to znači da ti je stalo do mene. Ne moraš da

se mučiš i gledaš me iza zavese. Dođi, Mona. Videćeš me i osetiti...

Glas mu je zvučao veoma seksi i čežnjivo. Umalo nije podlegla iskušenju i

pošla ali tada bi sve otišlo bestraga. Njen plan i smišljena taktika više ne bi imali

efekta. Popustila bi brzo u blizini tako muževnog muškarca koji je privlačio kao

magnet.

- Neću. Zamke su ti vrlo providne i podmukle. U svakom slučaju, hvala na

pozivu. Laku noć!

- Dobro... Znači odustaješ za večeras. Vidimo se ujutru na plaži. Lepo spavaj,

Mona. I ne špijuniraj me više... - poslednje reči propratio je tihi smeh.

Spustila je slušalicu i otrčala u sobu. Primorala je sebe da ne gleda u Denove

prozore. Sedela je u polumraku i četkala kosu snažnim pokretima. Dobro je

videla da je blesnulo svetlo u njegovoj spavaćoj sobi. „Ne, ne, ne smem”,

opominjala je sebe. Međutim, njena čula reagovala su drugačije. Teško je mogla

odoleti iskušenju da vidi Dena u intimnosti svoje sobe kako se sprema za

spavanje.

Polako, kao da će je čuti, krete prema prozoru, proklinjući prozirne, tanušave

zavese. Samo je trunčicu provirila, Den je stajao na prozoru nalakćen, polunag i

smešio se. Nije mogla da izdrži. Nagla se što je više mogla i zavitlala četku za

kosu u njegovom pravcu. Znala je da nije daleko dobacila, ali je barem pokušala.

Veseli smeh propratio je tupi udar četke o betonsku stazu u vrtu.

„Poen za pjega”, pomisli. Moraće više da se obuzdava ako želi da dobije

barem jednu bitku. Den neće birati sredstva da joj dokaže da je bio u pravu u

odnosu na nju i njeno ponašanje.

Mona se teško budila iz sna. Jedan kosi zrak sunca padao joj je tačno na lice i

smetao joj. Protegla se u krevetu kao mačka. Bilo joj je već jasno da je zakasnila

za ranu jutarnju šetnju plažom. Lenjo pogleda na mali ručni sat optočen

dijamantima. Sedam sati. Skočila je i otrčala u kupatilo. Samo nekoliko minuta

kasnije već je trčala putem prema plaži. Den je sigurno već tamo. Trebalo je da

bude vrednija ukoliko je želela da mu dokaže da je ranoranilac, ali eto, uspavala

se baš kad ne treba. Sinoć nije dugo mogla da zaspi posle onako izazovnog

razgovora. Opsedao je Denov glas obojen strašću. Sve je u njoj vrilo i komešalo

se kao vrtlog. Telo joj je gorelo. A tada, kad je konačno usnila, počela je da

sanja. Vrlo erotski. Jasno se sećala svakog detalja.

Bila je u Denovom naručju. Nosio je pustom morskom obalom i ljubio je

toliko čulno i strasno da ga je na kraju molila da je uzme odmah tu, na pesku.

Spuštao je polako, diveći se njenom nagom, prelepom telu. Nagnuo se nad

njom, dok su mu se mišići zatezali i podrhtavali od nagomilane strasti. U

trenutku kada se spustio na nju, kad je osetila njegovo telo uz svoje - probudila

se. San je odlepršao, ali je zato ostao intenzivan osećaj njegovih dodira. I

čežnje...

- Ponašaš se kao neka frustrirana žena, Mona promrmljala je u sebi.

Korak joj je postajao sve brži što se više približavala plaži. I - najzad. Ugledala

ga je. Sedeo je s nogama umočenim u vodu i bacao kamenčiće praveći krugove

na mirnoj vodi. Usporila je. Htela je da što duže zadrži tu idiličnu sliku u

sećanju.

Den je naslonio bradu n. kolena i zagledao se negde daljinu. Nije je čuo, baš

kao ni ona njega prošlog jutra. Zbunila se onog trenutka kad mu je već prišla iza

leđa. Kako da ga oslovi i šta da mu kaže?

Den joj je olakšao muku. Napravio je samo blagi okret glave u njenom pravcu

i pogledao je od vrhova prstiju na bosim nogama, preko vitkih nogu i grudi, do

očiju. Uronio je pogledom u njene oči, kao da je hteo da oseti neku promenu u

njima. Kakvu ni sam nije znao.

- Kasnim jutros... - Mona je jedva uspela da protisne te dve reči kroz stisnuto

grlo. Odjednom se setila sna. Plamenovi joj krenuše od grudi ka licu, preko

mlečnobelog vrata.

- To nije razlog da crveniš, Mona. Mora da dugo nisi mogla da zaspiš - gledao

je kroz napola spuštene kapke. Znala je da aludira na sinoćne događaje.

- E pa varaš se ako misliš da sinoć nisam odmah mogla da zaspim. Ničim

nisam bila opterećena - krenula je u otvorenu borbu, oči u oči, smatrajući da će

tako najlakše zbuniti protivnika. Prevarila se. Denov smeh odjeknuo je pustom

plažom. Opet se smejao njoj.

- Neke žene posle onakvog razgovora zaspe kao bebe. To je pravi stimulans

za nerve, Mona. Pretpostavljam da si htela da kažeš da nisi bila nimalo

uzbuđena. Pa tvoje reči te odaju, ludice. Onaj ko se brani obično je i kriv.

Kažem obično, jer to nije uvek tako, ali u tvom slučaju je sigurno. Ako sam ja

bio uzbuđen, onda si morala biti i ti. Zašto bi me, u protivnom, špijunirala? - još

više je stisnuo oči i gledao je kroz uske proreze dok mu je brada podrhtavala od

navale smeha.

,,Do đavola, opet sam zabrljala”, proklinjala je svoju brzopletost. Morala je

znati da s njim neće izaći nakraj verbalnim duelom. Ali, kako drugačije? Šta da

učini?

- Čuj, Mona, kako bi bilo da priznaš poraz? Pružićemo jedno drugom ruku, i

gotovo. Tada ćeš moći da se ponašaš onako kako si navikla. Slaba si glumica,

priznaj...

Bio je tako lep i šarmantan u tom trenutku. Ili je to još jedna zamka? Shvatila

je da ga voli do bezumlja. Zaljubila se u Dena uprkos svemu.

- A, ne. Nikad neću pristati na primirje s tobom, Dene Kamerone. Rekla sam

ti da nisam onakva kakvu me smatraš i to ću ti i dokazati... Išla je protiv sebe i

svojih osećanja kojih je bila svesnija nego ikad.

- Da li će biti vredno truda, Mona? O tome nisi razmišljala. Pa, šta misliš? -

izazivao je.

- Nije važno. Nisi mi važan ti, već ono što misliš o meni. Nemoj umišljati

stvari, Dene...

Bila je na ivici suza. On ne sme nikako da primeti da se zaljubila u njega i da

ga je toliko želela da je to osećala kao fizički bol.

Stajala je nedaleko od njega, očajna i prelepa u tom svom očajanju, a da toga

nije bila ni svesna.

Den je prikovao pogled za njene grudi koje su se ubrzano dizale i spuštale

ispod tanke majice. Bilo je očigledno da su slobodne, što su potvrđivala dva

blaga ispupčenja na njihovim vrhovima. Oble i čvrste, mamile su svojom

raskošnom oblinom i lepotom. Den se samo pridigao na jednu ruku. Drugom je

zgrabio Moninu nogu i povukao je prema sebi. Našla se na njemu za čas. Bez

ikakvog uvoda povukao joj je majicu naviše i spustio obe šake na čvrste,

omamljujuće dojke.

- Ovo sam sve vreme želeo, Mona...

Ljubio je strasno, naslađujući se lepotom i podatnošću njenih dojki. Ona se

obeznanila. Konačno predaja. Zavukla je prste u njegovu gustu kosu i privila

njegovu glavu bliže sebi. Htela je da ga potpuno upije u sebe. Bila je u stanju da

mu potpuno svesno pripadne, tu, na pesku. To bi bio i kraj njenog mučnog

dokazivanja. Tako bi saznao da je bila u pravu.

Oštar zvižduk prenu ih i oboje otrezni. Dečak sa ogromnim dobermanom

trčao je u njihovom pravcu. Den je ispusti iz zagrljaja. Osetila je da je ljut što su

tako drastično prekinuti.

- Idi, Mona... I ne zaboravi da sam samo čovek od krvi i mesa. Mrzim sebe

što sam podlegao tvojim čarima... poput mnogih. Pošlo ti je za rukom da me

dovedeš u stanje kad više ne vladam sobom. Zabeleži sebi u korist još jednu

pobedu. Ovog puta ću priznati poraz, no biće još prilika... Idi i likuj, Mona... -

okrenuo je glavu od nje.

Oteturala je nekako dalje, pokušavajući da se sabere. Nije osećala slast

pobede, samo gorčinu povređene osobe. Den je i ovoga puta mislio da je htela

da ga zavede. A ona je samo htela da ga voli.

Dugo tuširanje pod jakim mlazom vode pomoglo joj je da dođe sebi. Ovako

više ne ide. Moraće da se bori za Denovu ljubav svim sredstvima Prvom

prilikom će voditi ljubav s njim. Ako ni to ne pomogne, onda će se povući i

sama podnositi svoju patnju. Jedini adut kojim raspolaže je njena čednost. A

osećala je da nije imun na njene čari. Malopređašnji događaj govorio je da ju je

želeo kao muškarac ženu, a ne kao Monu Milton koju pola države zna kao

razmaženu, bogatu i raspusnu. Možda će jednom ipak shvatiti da ona u suštini

nije takva.

Čika Gase, imam jednu molbu - rekla je za doručkom, a majka je pogledala

začuđeno preko šoljice kafe. - Molim vas da mi nađete bilo kakav posao. Želim

nešto da radim, i to ovde, makar i privremeno. Bilo šta, samo da radim.

Iznenađenje starijih nije se dalo opisali. Zabezeknuto su gledali u nju kao da je

čudo.

- Ali, Mona, šta ti pada na pamet! Šta će tvoj otac reći? -zgranula se majka.

- To se njega ne tiče, mama. Ionako ga ne zanima šta radim. Prema tome,

moja je stvar hoću li negde raditi kao konobarica, ili ću trošiti Česove pare.

Hoću da radim i -tačka - rekla je odlučno.

- Slažem se s tobom, Mona, ali ne znam šta bi volela da radiš, odnosno šta bi

mogla i umela da radiš - mirno je odgovorio Gas, dajući očima znak Džesi da

ćuti.

- Bilo šta. Mogu da radim kao sekretarica. Znam da kucam na mašini.

- To nije jedino što treba da znaš da bi bila sekretarica. Trebalo bi da budeš

upućena u taj posao koji nije nimalo lak. A ti, koliko znam, nikad nisi ništa

slično radila - Gas je pokušao da joj na lep način da do znanja da nije iskusna ni

u jednom poslu, izuzev lenčarenju.

- Mogu da naučim brzo ono što treba da znaju dobre sekretarice, ne brini.

Samo mi pomozi da nađem posao - molila je kao da joj od toga zavisi život.

- Hm, pokušaću. Na Floridi letuju bogataši. Često im je i za vreme letovanja

potrebna sekretarica. Možda se nešto nađe, videćemo...

„Majka zna zašto tražim posao”, pomisli Mona. Ali ona, i ako je znala ničim

to nije pokazala.

- Možda bi i bilo dobro, draga - složi se i ona. Tako bi saznala kako je teško

zaraditi novac radom i ko zna šta još o životu običnih smrtnika... -Džesi je rekla

zamišljeno, aludirajući na kćerkin dosadašnji život bogate naslednice. Mona

nikad ništa nije radila zahvaljujući bogatstvu svog oca. Ni u školi se nije mnogo

trudila, ali je posedovala fantastičan dar zapažanja i verovatno bi brzo učila. Ono

čega se Mona bojala nije bio rad. Bojala se da se njeno ime ponovo ne veže za

neku aferu. Tada bi sve palo u vodu i zauvek bi izgubila naklonost onog kog je

volela svim srcem. Dokazala bi da je sve ono što se o njoj znalo istina i Den bi

za nju bio izgubljen. Ipak, mora pokušati.

Celo popodne nije nijednom izašla pred kuću. Pomagala je majci u kuhinji i

provela deo vremena u svojoj sobi pokušavajući da čita. Tada bi uhvatila sebe da

bulji u jednu te istu stranicu, ne povezujući radnju. Izbaciti Dena iz misli bilo je

skoro neizvodljivo.

Pogledala je kroz prozor. Iz njegove kuće nije dopirao nikakav zvuk. Žena

koja je dolazila da sprema kuću već je odavno otišla. „Šta li sada radi?“ pitala se

Mona, Toliko je želela da ga vidi, da čuje njegov duboki, senzibilni glas. A on se

borio protiv nje, protiv njene nežnosti i lepote.

Bilo joj je teško. Da ona nije Mona, Den bi se ponašao sasvim prirodno.

Sledio bi svoje želje i poklonio joj svoju naklonost bez ustezanja. Baš je život

okrutan. Nikada do sada nije osetila grižu savesti zbog nečeg što je učinila.

Obično se ponosila svojim ponašanjem, uvek sračunatim da povredi druge. Tek

sada, otkako je i sama okusila ljubav, zgražavala se nad svojim prošlim životom i

glupostima kojim ga je ispunjavala. Nije ostavila mesta za ljubav. A to je sada

bolelo. Njena su osećanja prema Denu bila toliko jaka da se bojala.

Predveče više nije mogla da izdrži. Obukla je šorc i majicu, uzela Gasovo

crevo za polivanje vrta i izašla pred kuću. Drhtavom rukom otvorila je hidrant i

pustila mlaz vode. Polivala je vrt, prvo ispred kuće, potom u delu do Denove

zgrade. Zamišljeno je usmeravala vodu u gredice ružičastih azaleja, ne gledajući

kuda gazi.

- Ostavi to divno cveće da živi... Opet gaziš po tuđim životima... - Den je

stajao uz ogradu i smešio se.

Zatečena i uzbuđena, nije znala šta da mu kaže. Zar moguće da je tako brzo

prešao preko incidenta na plaži?

- Reklo bi se da si vredna. Mogla bi da zaliješ malo i vrt, ali bolje nemoj. Ne bi

želeo da ujutru nađem uvelo cveće. Verovatno bi uginulo od tvoje ruke... -

izazivao je.

- Cveće ne bi sigurno, ali tebe bih najradije otrovala... - besno mu je uzvratila,

gledajući negde ispred sebe u nakvašene azaleje.

- To ti verujem. A, ko zna možda ti je već pošlo za rukom da me otruješ,

mada na drugačiji način. Nego, ostavimo se toga. Hteo sam nešto da ti

predložim, ako si spremna na kompromis. Hoćeš li da večeraš sa mnom? Ne

volim da jedem sam? - glas mu je zazvučao namešteno umiljato.

- Hm, s tobom biti spreman na kompromis... Mogu da večeram u tvom

društvu, pod uslovom da pođem u neki restoran - čim je to izgovorila shvatila je

da je pogrešila.

- Računao sam na tako nešto. Bojiš se, Mona. Plašiš se da ostaneš nasamo sa

mnom. Ne misliš valjda da će te spasiti to što ćeš biti među ljudima. Grešiš,

Mona, ali ću ispoštovati tvoju želju. Spremi se...

Oblačila se s posebnom pažnjom. Srce joj je radosno podrhtavalo što će veče

provesti s Donom, ma kako se ponašao prema njoj. Bila je rešena da sve otrpi,

samo da bude u njegovoj blizini. Nežno ružičasti svileni komplet, bluza i

pantalone, meko je obavijao njeno lepo telo, neupadljivo naglašavajući njegovu

rafiniranost. Kosu je samo četkala dok nije zasijala i pustila je da slobodno

padne u vatrenom slapu. Bez napadne šminke, ličila je na srednjoškolku.

Džesi i Gas su sedeli pored televizora. Zacrvenela se do korena kose kada im

je rekla da izlazi.

- Samo ti izađi, mila. Uzmi ključ i lepo se provedi - majka se nasmešila

zagonetno, ali je ipak nije upitala s kim izlazi. To se samo po sebi

podrazumevalo. Malo je ljutio majčin stav, jer joj je ličio na nešto unapred

izrežirano. Naravno, znala je da joj ona želi sve najbolje. A to najbolje je Den

Kameron.

Stavila je ključ u torbicu i izašla. Den je čekao kod kapije. Naslonio se

nonšalantno na stub odeven u bele pantalone i sako boje duvana. Izgledao je

neodoljivo.

- Kola su tu, izvoli...

Uzeo je pod ruku i poveo prema tamnoplavom „poršeu”. Galantno je otvorio

vrata i pomogao joj da uđe. Tokom vožnje gledala je strogo ispred sebe, bojeći

se njegovog komentara.

- U koji bi restoran želela da odemo? - pitao je mirno, bez ikakvog drugog

prizvuka u glasu.

- U bilo koji. Ne poznajem ovdašnje restorane. Ti odaberi - mirno je

odgovorila, nastojeći da uguši u sebi uzbuđenost zbog njegove blizine.

- Zar ovde nisi izlazila? Čudno - ipak nije odoleo da ne prokomentariše.

- Ne, nisam. Ovde dolazim samo da se odmorim i opustim. I šta je tu uopšte

čudno? - obrazi su joj već goreli. Pogledala je njegov muževni profil. Načas je

okrenuo glavu i pogledi su im se sreli. Učinilo joj se da u njegovom vidi

divljenje. A možda joj se ipak samo učinilo.

- Ništa, samo sam naglas razmišljao. Voliš li kinesku kuhinju?

- Volim - kratko je odgovorila.

- Onda te vodim u jedan mali, ali vrlo prijatan kineski restoran. U njemu

nema gužve i što je najvažnije, bićeš tamo najprimamljiviji specijalitet -nasmejao

se grleno.

- Možda bi polomio zube na meni, Dene... - prihvatila je šalu. Odjednom je

njegovo raspoloženje prešlo na nju.

Od tog trenutka sve do kraja večeri ponašala se opušteno. Naravno, Den je

umnogome doprineo tome, pričajući joj šale i šarmirajući je do maksimuma.

Shvatila je da je pametan i da ume da bude drag. Gledala ga je s ljubavlju dok joj

je sipao hranu iz zdelica, nutkajući je da jede.

- Obećaj da ćeš još neki put večerati sa mnom, obećaj... - bio je tako mio da

nije odolela.

- Obećavam, Dene. Izaći ćemo ponovo...

- Ali ja nisam rekao da ću te izvesti. Čim nisam, znači večeraćemo kod mene, i

to već sutra. Nemam mnogo vremena, Mona. Posao zove, za koji dan ću morati

da odem.

Presekla se od njegovih reči. On će otići... Izgubiće ga sada kada ga je tek

našla i kada je među njima krenulo na bolje. Kao da je čitao njene misli.

- Naravno, to ne znači da se više nećemo videti, Mona. Ja ne napuštam bitku

u jeku, to treba da znaš. Moraću da osetim slast pobede, kad – tad.

- Dotle ću ja biti daleko - tužno je rekla, ne trudeći se prikrije svoju tugu. Bilo

joj je svejedno.

- Čekaj, što to govoriš? Nigde ti nećeš biti. Čekaćeš me ovde, jesi li razumela!

Pogledala ga je kao da pred sobom vidi priviđenje. Zar je moguće da mu je

stalo do nje? Zašto bi je, u protivnom zadržavao?

- Možda ću i ostati, ko zna, Ali ne zbog tebe, Dene. Volela bih da ostanem

zbog mame. Čika Gas mi je obećao da će mi potražiti posao.

Na njegov glasan smeh nekoliko gostiju se radoznalo okrenulo.

- Izvini, ali nisam mogao da se uzdržim. Rekla si da tražiš posao? Jesam li

dobro čuo? Ti tražiš posao? To je najbolji vic koji sam čuo u poslednje vreme.

Mona Milton, bogata naslednica, traži posao! Pa to je zaista neverovatno.

Mada nije bilo podsmeha u njegovim rečima, Mona se osećala duboko

povređenom. Zar je smatrao toliko beskorisnom?

- Baš me briga kako zvuči. Ja ću naći posao i radiću, videćeš - podigla je

prkosno glavu.

- Da li je tvoja odluka zbilja čvrsta? - odjednom je pogledao ozbiljno.

- U svakom slučaju. Ovoga puta mi možeš verovati na reč, Dene.

Polako je prelazio očima preko njenog lica, grudi, struka. Nešto je razmišljao,

primetila je to po odsutnom izrazu, pitajući se šta li sada smera.

- Da li je tvoja odluka isključivo vezana za Fort Pirs, ili ne?

Nešto se u njoj prelomilo. Ako joj sada kaže da pođe s njim bilo gde, onda

sigurno će pristati. Volela ga je toliko da joj je bilo svejedno kuda će poći. Bilo

kuda, samo da bude u njegovoj blizini.

- Pa... ne znam, zavisi od ponude. Možda na neko vreme i da odem -

otegnuto je rekla.

- Kakav bi posao volela? - smešio se vragolasto.

- Recimo, mogla bih da radim kao sekretarica.

- Onda nema problema. Ja mogu da ti ponudim posao. Na mom ranču ima

dovoljno posla za dve sekretarice. Pošto se Medž udaje, nemam nikog da mi

vodi knjige. Uz to, pravila bi društvo mojoj majci kad ja nisam tu. Šta misliš, da

li je ponuda dovoljno valjana?

,,O, Dene, hvala ti, poći ću s tobom nakraj sveta, samo da li dokažem koliko

te volim”, kliktala je u sebi. Naglas je rekla: - Moram da razmislim, ponuda je

malo iznenadna. Nemam ništa protiv posla na tvom ranču, to će biti dobro

iskustvo. Jedino strepim kako ćemo se slagati.

- Koliko se sećam primirje je u toku, osim ako nemaš ponovo želju za

borbom. Hajde, Mona, ne budi dete. Vreme će pokazati ko je od nas dvoje bio u

pravu. Nudim ti posao, iskustvo i... još mnogo toga. Šta bi više htela, devojko? -

lice mu je imalo ozbiljan izraz i to je začudi. Obično je sve svodio na šalu ili

podrugljiv smeh. Ona je već donela odluku i najradije bi uskliknula od sreće da

je ceo svet čuje.

- Ranč je ogroman, Mona, i ima toliko posla da nećeš moći glavu da digneš. O

provodu nema ni govora. Klarkston je blizu, ali to nije grad koji bi odgovarao

tvojim kriterijumima za zabavu. Tako. Sad znaš gde bi provodila vreme. Još

nešto: dobro razmisli. Ne bih želeo da se posle tri dana predomisliš i pobegneš.

Našao bih te, a onda teško tvojoj koži... oči su mu sevnule opasnim sjajem.

Znala je da bi učinio ono sto kaže. Odjednom joj je imponovala njegova

odlučnost, prijala joj njegova snažna ličnost. Očigledno, s Denom nije bilo šale.

Potpuno se razlikovao od muškaraca koje je do sada sretala. Zbog toga ga je,

verovatno, i zavolela.

Njegove preplanule ruke mirno su počivale na ivici stola. Sad joj je bilo jasno

otkud ona tamna boja njegove kože. Radio je na rancu i bio izložen suncu, a ona

je mislila da je boju dobio izležavajući se po plažama.

- Otkud to da si mi ponudio posao? - upita ga naglo. -1 otkud ti ideja da bih ja

bila dobro društvo tvojoj majci, uprkos...

Prekinuo ju je u pola reći.

- Uprkos čemu? Ako misliš na tvoju reputaciju, pa i najgori kriminalac se

izmeni u zatvoru. Zašto ne bi i ti? Vidiš, Mona, rešio sam da ti ipak pružim

šansu koju si toliko tražila. Ja ti dajem samo šansu, ne zaboravi, sve drugo zavisi

od tebe. Neću prstom mrdnuti da ti pomognem i proklinjaćeš dan kad si krenula

sa mnom. Još imaš vremena da odustaneš. Neću ti zameriti.

Začudila je njegova velikodušnost. Zašto je odjednom rešio da joj da takvu

šansu? Šta stoji iza toga? Ljubav sigurno ne, možda samo onaj izazov koji ga od

samog početka vuče ka njoj. I to je nešto - bila je sigurna da je želi kao ženu.

Ona mu ne bi odolela. Predala bi se, bez obzira što to on do sada nije iskoristio.

Zašto onda?

- Želim još nešto da raščistimo; ne vodim te tamo da bih te fizički iskoristio.

To sam mogao i ovde. To će se dogoditi tek onda kad budemo ravnopravni

protivnici. Nudim ti fer-plej, zar to nije lepo od mene? - nasmešio se njenoj

zbunjenosti.

- Nije. Mi nikad nećemo biti ravnopravni protivnici, Dene. Ne dok misliš da

sam onakva kakva nisam. Znam i činjenice mi ne idu u prilog, ali sve dok mi ne

budeš verovao, ničega ne može biti među nama. Tačno je da me privlačiš, ali sve

dok mi ne budeš verovao neću dozvoliti sebi da ti se predam i nemoj misliti da

ću poći na tvoj ranč da bih s tobom vodila ljubav... - slagala je.

- Čuj, Mona, ti si normalna žena i to je normalna reakcija. Dobro znaš da si

upravo na to mislila. U svemu ovome je jedino tačno da se uzajamno

privlačimo. Želim te ovde, želeću te i tamo, mada nemam poverenja u tebe.

Međutim, ono mi nije potrebno da bih osetio koliko te želim. Mogao bih ovog

trena da vodim ljubav s tobom, ali to nije fer, rekao sam ti.

Osećala je kako joj žmarci uzbuđenja kolaju telom, ali je nastojala da ih

potisne. Ako može on da se uzdrži, može i ona.

- Znaš, ne mogu da ne primetim da si strahovito samouveren. No, naći ću

načina, u stvari već ga imam da te spustim na zemlju! Tada ću ti vratiti sve ovo

što mi činiš, budi uveren.

- Otrpeću, ne brini za mene. Pazi samo da se ne povrediš u tom svom

nastojanju, jer ja sam oduvek čvrsto stajao na zemlji. Ti si ta koja si lebdela u

oblacima.

- Čini ti se... - samo se ljutito ujela za usnu. - Ja bih da pođemo.

- Samo pod jednim uslovom: da me ne špijuniraš iza zavese. Važi? - nasmejao

se mangupski. Munjevito ga je udarila ispod stola nogom u cevanicu i on

prigušeno jauknu.

- Mala veštice, opet počinješ... Zar primirje koje smo sklopili više nije na

snazi? Ili ono samo važi u toku dana, a noću ponovo izlazi na površinu tvoja

agresija.

- Ovo je bila samo mala opomena. Primirje još važi, ali ti si prvi počeo. I

upamti: nemam nameru da te špijuniram, ne više...

- Hteo sam samo da te upozorim, Mona. Moglo bi da se desi, ako i dalje

budeš virila u moju sobu, da vidiš više nego što bi trebalo... dok se skidam...

Brzo je povukao svoje noge van domašaja njenih i nasmejao se onim

zvonkim smehom koji joj se toliko dopao.

- Ja bih kući. - procedila je kroz zube.

- Kukavico!...

Ustao je da pridrži njenu stolicu, dok je ustajala i blago joj pomilovao vrat.

Naježila se od dodira njegovih prstiju.

Za vreme vožnje oboje su ćutali, osećajući naboj među sobom, naboj koji je

pretio da eksplodira. „Zašto ne sada”?, pitala se. „Zašto čekati? Čemu mučenje

kad ga tako očajnički želi? Kakvu to igru igra Den? I zašto?

Stigli su pred Gasovu kuću i Mona htede da pritisne bravu na vratima.

Denova vrela ruka je spreči u tome. Okrenuo je prema sebi i zarobio joj usne.

prvo grubo, polom sve nežnije i strašnije. Nije se bunila. Predala se poljupcu

celim svojim srcem. Denova ruka je polako klizila niz njen vrat, do uzdrhtalih

grudi i tu se zaustavila. Kroz tanku tkaninu bluze osećala je toplinu i ježila se od

miline. Njegov jezik je gurao njenom usnom dupljom izazivajući u njenom telu

pakleno uzbuđenje.

Zagrlila ga je, čvrsto se pripijajući uz njegova mišićava prsa. „Sad je pravi

trenutak da se dogodi,.. ” pomislila je, osećajući neizmernu sreću tog trenutka.

Denova ruka smelo je kliznula naniže. Nije mu smetao pojas njenih pantalona

da mu se ruka nađe na zategnutom stomaku, tačno nad buketom mekih dlačica.

I dalje... Jeknula je. Vrhovi njegovih prstiju pritiskali su nežni pupoljak koji se

otvarao, spreman da ga primi. Mona se grčila pod njim, grčevito stežući Denovu

mišicu. Osećala je vreli Denov dah na vratu, podizala se koliko joj je to prostor

dozvoljavao, samo da mu bude što bliže, da se tog trena pretoče u jedno. Bio bi

to kraj svih borbi među njima. Ili bi tek počela velika borba za nju, borba kako

da ga zadrži pored sebe zauvek.

- Dene, oh, Dene... - zajecala je nemoćno.

- Ne, Mona. Ne... ne ovako ne ovde...

- Zašto? - sve u njoj se bunilo protiv njegovih reči.

- Zar želiš da napustiš bitku? - nastavio je da je miluje.

- Sve, Dene, sve bitke želim da napustim.

- Ne, Mona imam s tobom druge planove. Pored toga još uvek ti ne verujem

toliko da bih sada popustio pred tvojim čarima. Seks nije prva i jedina stvar u

životu, ima i drugih, važnijih...

Odvojio se od nje i prošao rukom kroz kosu. Ostala je sa ispruženim rukama,

postiđena i povređena. Nekoliko trenutaka nije mogla da se sabere, da ugasi u

sebi svu onu strast koja je buktala. Svaka njegova reč je pogađala kao u ranu.

Njen mozak je uporno odbijao da shvati da se sve završilo, da je Den odbio, da

mora nastaviti dalje da se dokazuje. A bila je tako blizu cilja.

Sporim pokretima namestila je bluzu i zagladila kosu. Okrenula se u nameri

da izađe.

- Stani, Mona. Možda ti za ovo dugujem izvinjenje, a možda i ne. Ne znam...

znam samo da sam maločas izgubio glavu za tobom.

- Zar? - ironično ga upita.

- Jesam, Mona, i to ne samo sada. Nadam se da si to dosad primetila, ti

sasvim dobro znaš kad te neki muškarac želi...

- Misliš da si ovim to dokazao, Dene?

- Ne ironiši, znaš da jesam, rekao sam ti, ne sada i ne ovde. Možda ću ti još

koji put reći kad me opiješ kao večeras, a ja ne budem spreman da te uzmem.

Moraš se na i to naviknuti...

- Znači li to da sam postala igračka u tvojim rukama?

- Ne, a to isto tako ne znači da bih ja mogao postati igračka u tvojim rukama.

Zbog toga ovo i radim. Moj odbrambeni mehanizam još uvek dobro

funkcioniše.

- Veoma laskavo... Znači li to da se braniš od mene?

- Možda, mada sve ovo upućuje na to da se branim prvenstveno od sebe

samog. I suviše me privlačiš, Mona, mnogo više nego što ja to želim u ovom

trenutku. Bojim se da ne podlegnem tvojim čarima poput svih onih nesrećnika

kojima si slomila srce.

Uhvatio je grubo za bradu i okrenuo je tako da je gledala pravo u njegove oči.

Videla je u njima strast i želju, pomešanu sa besom što je tako.

- Znaš šta, Dene, da slučajno ne želim da ti dokažem da grešiš u odnosu na

mene, nikada ti ne bih dozvolila da se ovako igraš sa mnom. Niko se sa mnom

nije igrao...

- To ti verujem. Ali ne zaboravi ni to da ja nisam jedan od onih koje sam

maločas pomenuo, na koje i misliš. Zato sad lepo pođi na spavanje i budi

spremna na nastavak…

- Čega? - tiho upita.

- Ovoga maločas... I još koječega - smešio se nadmoćno, dok je ona u

nemoćnom besu stiskala pesnice. Nikad se nije osećala toliko povređeno kao

večeras. I to od jednog kauboja! Razlika je bila u tome što je ona volela upravo

tog arogantnog kauboja, koji se svojski trudio da joj slomi srce. Znala je i zašto.

Zato da Mona Milton jednom u životu oseti šta znači voleti ludo nekog ko je

smatra samo za lepu igračku.

Izletela je iz kola, jedva nazirući put od suza koje su joj zamaglile oči. „Uspeo

si, prokletniče. Sve što si hteo da se dogodi, već se dogodilo...”, mislila je dok je

pokušavala da otključa vrata. Trčala je stepenicama do svoje sobe, ne trudeći se

nimalo da bude tiha.

Uletela je u sobu i bacila se na krevet. Bežanje od njega se ponavlja, vraćanje

takođe. Šta bi to još moglo da se dogodi što već nije? Priznanje, poverenje? Od

njega sigurno ne. Ljubav još manje. Čuda se ne događaju, ne njoj. Pridigla se na

lakat i provirila malo kroz prozor. U sobi je bio mrak i Den nije mogao da je

vidi. On je stajao kraj prozora i gledao u pravcu njenog, očekujući da se pojavi.

E pa, neće! Ne može mu baš sve želje ispuniti. Brzo je spustila glavu. Posle

nekoliko trenutaka vide kako nestaje svetlosti iz pravca njegove sobe.

Pitala se posle svega večeras, šta joj bi da pristane da pođe s njim. Maločas

zamalo nisu vodili ljubav u kolima. No njega je nešto odbijalo, sprečavalo ga da

je uzme. Ko zna koliko će se puta ponoviti isto, a ona to neće moći da izdrži.

Suviše ga je volela da bi mogla da otrpi njegovo odbijanje. Ili je ovako možda,

bolje. On mora uvideti njene vrednosti kao žene, ukoliko želi da ga zadrži za

sebe. Mora znati da nije praznoglava i bezvredna, da nije parazit koji samo živi

na tuđ račun. Mora da izdrži. Ta misao se uporno ponavljala u njenoj glavi sve

dok nije zaspala.

Probudila se prilično kasno za jutarnju šetnju plažom. Možda je tako i bolje.

Tamo bi mogla da sretne Dena, a posle svega sinoć nije baš bila oduševljena da

ga vidi. U stvari nije znala kako bi podnela susret i kako bi se ponašala. Odavno

je već nestao onaj osećaj sigurnosti i arogantnosti u njoj. Otkako ga je prvi put

ugledala. Uspelo mu je da je promeni više nego iko do sada.

- Odlazim sa Denom u Montanu. Radiću na njegovom ranču kao sekretarica -

bubnula je za vreme doručka. Ako je očekivala otpor od strane majke i Gasa,

prevarila se. Njih dvoje su bili potpuno solidarni. „Šta čine ljubav i poverenje”,

pomisli dok ih je ispod oka posmatrala, očekujući reakciju. Majka je samo

zbunjeno pogledala u Gasa, mada joj se na licu nije videlo iznenađenje. Kao da

su oboje očekivali baš ovo što je rekla.

- Lepo... - oboje su izrekli u glas. Mona se nasmešila u sebi.

- Verovatno ću krenuti s njim za koji da, zavisi od njega kad. Imaću puno

posla i malo vremena za razmišljanje, a to je baš ono što mi treba. Uz to, pošto

je Den često odsutan, praviću društvo njegovoj majci. Sestra mu se udaje za

mesec dana. Ovde mi je zbilja lepo, ali rekla sam vam već da želim nešto da

radim, I eto, šansa za to je tu... - osetila je kako je nešto steže u grlu. Kako joj je

samo bilo lepo ovde sa njima dvoma. I mirno. Upravo kreće u lavlju jazbinu. .

- Lepo, dušo - oglasi se majka. - Biće to velika promena u tvom životu. Piši

nam redovno o svemu. Želeli bismo da znamo kako ti je tamo i da li ćeš se

navići na takav život.

Nije usledio nikakav komentar na Denov račun i na njihov zajednički put.

Znači li to da su unapred znali kako će se odvijati stvari među njima? Mona se

seti onog majčinog: ,,videćemo” pa potom Denovog. Sve sami zaverenici oko

nje. „Bože, a našta li će sve to da liči?”, pomisli zbunjeno.

Mona je celo popodne sređivala garderobu. Ništa od elegantnih, izazovnih

haljina nije spremila za put. Sve su ostale u ormaru. Odvojila je uglavnom

sportsku garderobu: farmerke, majice, košulje...

Dugo je okretala u rukama crnu večernju haljinu, razmišljajući da li da je

ponese. Bila je to prelepa haljina od organdina, sa ne previše dubokim

dekolteom. Ipak će je poneti, neka se nađe. Tada se seti svadbe Denove sestre i

odvoji žutu svilenu haljinu, oivičenu čipkom ručne izrade. Kupila je jednom u

Parizu i nikada je nije obukla, iako je koštala čitavo bogatstvo.

Još uvek je odvajala garderobu kad je majka pozvala da siđe. Imala je

telefonski poziv.

- Nadam se da si razmislila o mom predlogu. Voleo bih da čujem tvoj

odgovor pošto za dva dana putujem, sam ili sa tobom. Pa, Mona... - Den je

čekao njen odgovor.

- Prihvatam. - rekla je kratko.

- Samo toliko? Zar nemaš više ništa da mi kažeš ili pitaš, Mona? Nemaš

nikakav uslov? Obično postoje uslovi pri sklapanju posla. Vidi se da do sada nisi

radila... - navodio je na tanak led, polako i sigurno. Sve što je rekao nije se

odnosilo na posao.

- Čemu uslovi? Umem sama sebi da budem čuvar. Zar si mislio da ću u

ugovor uvesti kako ne želim da spavam s tobom? Zbilja nema potrebe. Ako to

ne želim, onda to neću ni učiniti. - žustro mu je odgovorila, mada je u svakom

slučaju drugačije mislila.

- Gle ti nju... Pa to je prilično jednostran ugovor. Gde je tu poslodavac? -

odgovorio je dok je ona u njegovom glasu osećala navalu smeha. - Dosta šale,

Mona. Najbolje je da sve prepustimo vremenu i okolnostima. Mene lično

nikakve klauzule neće sprečiti da vodim s tobom ljubav kad to budem poželeo.

Ti samo treba da se spremiš i kreneš u borbu, prsa u prsa. A pre toga pozivam te

na večeru... da proslavimo. Pripremiću roštilj u vrtu, tako da možeš pozvati

svoje u pomoć, ako zatreba. Ovde imaš koga da zoveš, a na ranču...

Tresnula je slušalicu da ne bi slušala neobuzdani smeh koji je već provaljivao

iz njega. Obrazi su joj bili vreli. E, pa, nećemo tako. „Pokazaću ti ja”, mislila je

ljutito. Podvaliće mu barem večeras, makar joj to bilo poslednji put,

- Mama, čika Gase, Den nas je pozvao na roštilj u vrtu, večeras. Želi da

proslavimo moj novi posao i odlazak. Putujemo za dva dana.

- O, baš lepo od njega... Pa, neka ti je srećan početak, mila... - cvrkutala je

majka, gledajući je očima punim suza.

Gas je samo zaštitnički bacio ruku preko Moninih ramena, podrške radi. I te

kako joj je bila potrebna podrška i mnogo, mnogo hrabrosti za ono što je čeka.

Trenutno je likovala u sebi, zamišljajući Denovo natmureno lice kad ih bude

video večeras u punom sastavu. Računao je da će biti samo njih dvoje i da će

moći da je izaziva i muči, izluđuje i uzbuđuje. Pa, za sada će mu to biti

uskraćeno, barem večeras. A posle? Posle će se naći u vučjoj jazbini iz koje neće

moći tako lako da pobegne. Ne, šta joj je, biće to beskrajno lepo. Ona i Den će

živeti u istoj kući. Sretaće se svakog jutra, posle sna. Jahaće zajedno i deliti mirna

predvečerja u njegovoj kući. Biće to doživljaj vredan svake žrtve.

Mona je uspela da zaspi posle ručka uprkos uzbuđenju koje je obuzelo.

Probudila se tek kad je napolju već bio mrak. Brzo se obukla i doterala.

Farmerke, tesne na bokovima toliko da bi zaludela i jednog evnuha, upotpunila

je pamučnom košuljom bledozelene boje. Kosu je povezala vrpcom i navukla

niske sandale. Nasmešila se svom liku u ogledalu.

„Da vidimo dokle će izdržati”, prošaputala je.

Majka i Gas su je čekali na tremu, spremni da krenu. Pošli su na Denovu

kapiju, ne kroz vrt. On je već poslovao oko roštilja, trudeći se da raspiri vatru. I

sam je bio neobavezno obučen u izbledele farmerke i košulju kratkih rukava.

Onog trenutka kad su prišli da se pozdrave, pogledao je Monu. Prostrelio je

očima kao da je hteo da je ubije. Samo mu se široko nasmešila, sedajući

graciozno u vrtnu stolicu. Na stočiću je bilo postavljeno samo za dvoje. Džesi

ništa nije primećivala, ćeretajući sa Denom, ali je zato Gas sumnjičavo zavrteo

glavom, optužujući pogledom Monu. Namignula mu je zaverenički. Gas je u

čudu neprimetno slegnuo ramenima, verovatno se pitajući šta joj sve to znači.

Naviknut na Monino ekscentrično ponašanje, pitao se za razlog.

- Baš mi je drago što ste došli, pogotovu što se rastajemo za dva dana. Mona

vam je sigurno rekla da sam joj ponudio posao - progovorio je Den mirno. -

Rekla mi je da traži posao. Malo čudan prohtev, ali svakome treba pružiti šansu.

- O, Dene, vi ste tako razumni i dragi - zacvrkutala je Džesi. - Znam da će

moja Mona biti u dobrim rukama. Imam puno poverenja u vas. Ona je, znate...

- Mama! - oštar Monin glas prekinuo je Džesi usred reći. Ova je samo

nedužno pogledala i slegla ramenima. Htela je da kaže ono što se njenoj kćerki

ne bi dopalo: ono što pokušava da dokaže Denu od samog početka. Rešila je da

mu to kaže i dokaže i to na jedini pravi način.

- Ne brinite, Džesi, Moni će biti dobro na mom ranču. Neće biti sama. Moja

majka je vitalna žena i duhovno veoma mlada. Medž će se uskoro udati, pa će

Mona bili pravo osveženje za majku.

Dok je govorio gledao je prodorno u Monu.

Den je spretno prevrtao meso i istovremeno razgovarao sa Gasom o

poslovima. Večera je protekla u prijatnoj atmosferi, ako se izuzme Monina

ćutljivost. Malo je govorila i bila je napeta. Nije pomoglo ni to što je Den s

vremena na vreme izazovno posmatrao.

Gas i Džesi su, kao po komandi, ustali da pođu. Kad je i Mona pokušala da

krene s njima, Denova ruka se čvrsto spustila na njeno rame.

- Mona će ostati još malo da mi pomogne da ovo pospremimo. Napokon, ja

sam joj poslodavac... nasmešio se nadmoćno. Ljubazno je ispratio dvoje ljudi do

kapije i vratio se. Ispružio je duge noge i odahnuo.

- Zašto si me zadržao protiv moje volje? - ljutilo mu se obratila.

- Protiv volje? Ha, htela si da zbrišeš. Zar misliš da bih ti dozvolio da odeš tek

tako, i to nekažnjeno. Namerno si ih dovela, zar ne? - konstatovao je bez ljutnje

u glasu.

- Jesam, pa šta. Barem sam uspela da ti pokvarim planove, a to ću i ubuduće

činiti. Računaj na to, Dene.

- Varaš se. Večeras ti je plan uspeo samo delimično. Na kraju je bilo po

mome. Za kaznu, opraćeš sudove, a ja ću ih brisati. Uzgred ću ti ponešto

ispričati.

Mona je poslušala bez reči. Pred njim se lomio svaki otpor. Prala je revnosno

sudove, a Den je stajao tik do nje i vešto ih brisao. Dok se naginjao da uzme

čiste tanjire, tela su im se dodirivala. Mona je svaki njegov dodir doživljavala kao

vrelinu koja je žarila.

- Dobro radiš za početak, Mona. Možda će ti se pružiti prilika da ponešto i

skuvaš tamo na ranču. Stara Besi je često ukočena od artritisa, nekoliko dana

sami kuvamo Znaš li ti uopšte nešto da pripremiš? - upitao je sladeći se unapred

njenim negativnim odgovorom.

- Ne tako mnogo, ali ponešto znam. Koliko ljudi radi na ranču?

- Dvadeset, ali oni žive u svojim stanovima i skoro su svi oženjeni. Žive

sasvim pristojno.

Monu začudi broj koji je pomenuo. Mora da je ranč dosta veliki.

- Ranč mi nije nikakav izvor prihoda, naprotiv. Kupio sam ga samo zbog

majke, oduvek ga je želela. Potiče iz rančerske porodice i nikad se nije navikla na

grad. U stvari, i meni prija boravak na ranču. Tamo jedino imam priliku da se

odmorim od posla i jurnjave. I ovde je lepo, ali ne volim što sam sam. Kad

budem imao decu, ovde će da vri - poslednje reči izgovorio je s posebnom

dozom topline. Mona oseti jezu. Denova deca.

- Voleo bih da imam najmanje petoro. Uvek sam patio što nemam više braće i

sestara. A ti?

- I te kako sam patila što sam sama. I uopšte, mnogo sam patila u detinjstvu...

Nije mogla dalje. Nešto je gušilo u grudima. Den je uzeo nežno za ruku i

poveo do sofe. Seo je do nje i okrenuo joj lice svome. Nije smela da ga pogleda,

jer bi se tog trenutka odala.

- Zašto si patila, Mona?

Koliko ga je volela tog trena dok joj je vrhovima prstiju podizao bradu

terajući je da ga pogleda. U njegovim očima je prvi put videla razumevanje i

nežnost.

- Zato što su se majka i Čes razveli. Patila sam zato što sam mislila da me

niko ne voli. Još uvek mislim da će me neko voleti samo zbog Česovih para, a

ne zbog mene same. To je sve... - oči su joj bile pune suza.

- Žao mi je, Mona zaista mi je žao. Potrudiću se da promeniš mišljenje -

vrhom prsta prelazio je linijom njenog lica, usana, brade. Njegove usne zarobile

su njene u dugom, nežnom poljupcu. Zagrlila ga je tako čvrsto se privijajući uz

njega da su je grudi zabolele. Svu silinu osećanja slila je u taj zagrljaj.

Denove ruke našle su se na njenim grudima i ona jeknu od zadovoljstva.

Ljubio je po licu, vratu, grudima. Obnažio je njene čvrste dojke i prolazio vrhom

jezika po njima dok su se njoj promukli jecaji otimali iz grla. Denovo mrmljanje

još više je pospešilo navalu strasti.

- Mona... Mona... Šta mi to radiš?

Zavukla je ruke pod njegovu majicu i milovala mu leđa.

„Vodićemo ljubav’’, kliktalo je u njoj. Sve će tada bili jasno, No Den se već

sledećeg trenutka odvojio od nje. Odmahivao je glavom, prolazeći rukama kroz

kosu. Blagim pokretom povukao je Moninu košulju preko grudi. Sedela je

nepomično i gledala ga. Gorčina joj se skupljala u ustima.

- Ne, Mona, još ne... - samo je rekao i ustao. Nasuo je sebi piće i okrenuo se

da i njoj ponudi. Odmahnula je glavom. Osećala se ojađenom i tužnom. Njene

su se muke nastavljale. Hoće li izdržali do kraja i gde će biti kraj njenim

mukama?

- Kažnjavaš me? - pitala je promuklo, dovodeći u red kosu i odeću.

- Ne. Nije to u pitanju. I sam sam bio u iskušenju, veruj mi, ali nisam to hteo

tek tako, nisam planirao...

- Ti obično sve planiraš, pa i ljubav. Da li ti se planovi uvek ostvare, Dene?

- Uglavnom - nije bilo nadmoćnosti u njegovom osmehu.

Mona je osećala da se jedva uzdržao, ali nije znala zbog čega.

Pred Moninim očima je pukao vidik unedogled preko blago zatalasane

ravnice Montane. Vozila se u kamionetu sa Denom. Iza njih je ostao veći deo

puta. Den je sve vreme bio izuzetno pažljiv i nežan saputnik, ali se na tome sve

završavalo. Pričao joj je o svom životu, poslu i pojedinostima vezanim za ranč.

Dok je gledala tamnozelene pašnjake i krda goveda, - nešto je steže u grlu. Bila

je veoma hrabra kad se osmelila da krene u nepoznato. Ali, Den je tu.

Velika kapija sa nazivom ranča delovala je impozantno. Vozili su se još čitavu

milju kad se pred njenim očima ukazala kuća. Bila je okružena tamarisima i

travnjakom. Potpuno bela i veličanstvena u toj belini naspram tamnozelenog

drveća. Odisala je lepotom i toplinom.

- Nadam se da će ti se dopasti ovde, Mona... Den je pogleda zainteresovano.

- Ovde je naprosto predivno. Već osećam da ću zavoleti ovu kuću i njene

stanovnike. - Bilo je kasno da se ispravi. Dokazao je to i Denov smeh.

- Lepo je što tako misliš, ali ipak budi oprezna. Možda će te brzo proći

oduševljenje.,. Mislim, kad budeš počela sa radom.

- Ne verujem... jedino ako u kući ne živi neki „modrobradi”... svojim rečima

je dala namerno šaljiv ton da bi se izvukla.

- „Modrobradi” mogu da budem samo ja, zar ne? Mmmm, možda ipak...

Nije saznala šta je hteo da kaže, jer su se utom vrata bučno otvorila. Devojka

duge crne kose i u lepršavoj beloj haljini pretrčala je travnjak. Ličila je na vilu.

Cičeći od sreće, bacila se Denu u naručje.

- O Dene, mislila sam da nikad nećeš stići. Da znaš koliko si nam

nedostajao...

Bila je to Medž.

- Ludice mala, kako si smela tako nešto i da pomisliš? Zar da propustim

svadbu jedine sestre? Medž, doveo sam nekog…

Devojka je gledala u Monu preko Denovog ramena i njene tople smeđe oči su

je već ispitivale.

- Medž... strogi Denov glas je opomenu - pozdravi se sa Monom.

- Mona. Kako lepo ime. Vi ste Denova nova devojka? Nikad ovde nije

dovodio devojku, a to znači...

- To znači da odmah zavežeš. Mona će raditi kod nas kao sekretarica. I ne

ogovaraj svoga brata, ili ću te preko kolena...

Mona se zarumene od devojčinih reči i spusti pogled. Medž se odvoji od brata

i pruži joj ruku. Otvoreno se divila Moninoj lepoti.

- Imaš divnu kosu, uopšte, prelepa si... rukom je dotakla Moninu kosu.

- Hvala ti, Medž. I molim te, zovi me Mona. Nadam se da ćemo biti

prijateljice.

Već je osećala da će zavoleti Denovu sestru. Ljubav između brata i sestre bila

je toliko očigledna da je Mona osetila radost. Sama nikada nije bila okružena

ljubavlju, ako se izuzme majčina, pa su je ovi izlivi ljubavi zbunili. Den je zagrlio

Medž i tako su svi ušli u kuću.

Posluga se iskupila da pozdravi svoga mladog gazdu. Den je sa svima bio

srdačan i neposredan. Predstavio je svima Monu uz neizbežnu napomenu da će

od sada ona tu raditi. Mona odjednom pomisli kako bi bilo divno da je došla u

ovu kuću ljubavi i poštovanja kao njegova žena. Istog trena oseti njegovu ruku

na svojoj. Blag stisak trebalo je da znači podršku i ohrabrenje. Ili još nešto...

U salonu je bilo prilično sveže. Lep viktorijanski nameštaj krasio je prostoriju

i činio je pomalo tajanstvenom. U velikoj naslonjači sedela je starija žena. Njena

potpuno bela kosa činila je kontrast njenom dosta mladolikom licu. Obučena u

tamnoplavu svilenu haljinu elegantnog kroja, izgledala je dostojanstveno i

nadasve lepo. Denova majka.

- Mama, evo me... Ovo je Mona...

Negovana ruka s velikim dijamantskim prstenom lagano se podiže.

Začuđujuće čvrst stisak te ruke odavao je energičnost.

- Drago mi je, Mona. Zovi me Debora, tako je jednostavnije.

Imala je iste Denove oči, tamne i duboke. Dopustila je sinu da je zagrli i

poljubi u obraz.

- Dobro je što si se vratio, Dene. Medž je nepodnošljiva kad ti nisi tu. Skoro

da jedva čekam njeno venčanje... - smešila se nežno sinu.

- A to ti ne verujem, mama. Već sada te hvata panika. No, ne brini. Ja ću

smiriti tu malu divljakušu. Jadan Tom:, kako li će mu poći za rukom da je ukroti?

Znaš, Mona, Medž je pohađala najskuplje internate ali, ipak nije postala dama.

Više voli da jaše kao da je na rodeu i baca laso na sve živo oko sebe.

- Da li to neko nešto govori o meni? - ona o kojoj su pričali upravo se

pojavila odevena u tesne farmerke i košulju.

- Izvini Mona, nisam mogla više da izdržim. Haljinu sam obukla samo zbog

Dena - spontano je rekla i Mona je tog trenutka osetila da joj je zbilja simpatična

ova vragolasta i neposredna devojka.

- Nismo te ogovarali, ali, Medž, moraš da shvatiš neke stvari. Udaješ se za koji

dan, a ti sve vreme provodiš u štalama. Znaš da toliko toga moramo da uradimo

- glas Debore Kameron bio je samo naizgled strog. Iz svake njene reči i pogleda

izbijala je nežnost.

- Mama, molim te... Pusti još malo da uživam u slobodi. Moja Lusi treba

svakog časa da oždrebi i moram da joj pomognem. A to da li ću se venčati u

haljini od svile ili čipke, malo je važno.

Denov smeh je odjeknuo prostorijom.

- Ti s nepopravljiva, Medž. Upravo sam malopre žalio Toma. Imam utisak da

će, kad se oženi tobom, celog života sedeti na buretu baruta.

Mona se i sama smešila maloj čarki. Ponesena osećanjima, nije primetila dug

ispitivački pogled Denove majke.

- Dene, donesi devojkama piće. A ti, Mona, sedi ovde pored mene i pričaj mi

o sebi. Volim kad sam okružena mladima, to me podmlađuje.

Mona se smesti na sofu i poče da priča. Govorila je polako i tečno, sve od

početka, pitajući se da li je i Debora, kao i njen sin, čitala sve ono po časopisima

što je pisalo o njoj. Ako jeste, pokušaće sve to da ublaži svojom pričom. Nije

štedela sebe, ali je njena iskrenost bacala drugačije svetlo na celu priču.

Den je netremice gledao u nju. Primetila je neku čudnu svetlost u njegovom

pogledu. Možda je to bilo priznanje o njenoj hrabrosti. Pred starijom ženom,

koju je tek upoznala, iznela je sve svoje tajne i otvorila dušu.

- Žao mi je, dete moje. Mnogo si pretrpela u životu. Kad bi samo ljudi znali

kako se deca osećaju posle razvoda svojih roditelja, nikad to ne bi učinili, ti si

hrabra devojka, Mona, a uz to i veoma lepa - Debora je pružila ruku i

pomilovala je po kosi. - Nadam se da ćeš se ovde osećati kao u svom domu. U

meni već imaš prijatelja više.

Mona se zahvalila. Bila je dirnuta pažnjom i razumevanjem koje zaista nije

očekivala. Medž prekide ozbiljan razgovor vedrom upadicom.

- Moram da te naučim kako se baca laso, Mona. Ko zna, može ti nekad

zatrebati - vragolasto je pogledala u brata. Svi su se nasmejali, a Den zapreti

sestri prstom.

- E, pa, odoh ja. Moram da dežuram pored Lusi. Izvini, Mona, vidimo se

kasnije. Tvoja je soba pored moje, imaćemo vremena da popričamo i bolje se

upoznamo.

Izletela je napolje kao da se bojala da će je zaustaviti.

- Dene, povedi gošću u njenu sobu, - obrati mu se majka. - Sigurno želi da se

osveži i presvuče za večeru.

Den je poslušao. Odveo je Monu na sprat i ispratio je sve do njene sobe.

- Ovo će biti tvoja soba. Drago mi je što si osvojila Deboru. Zašto nisi bila

tako iskrena i sa mnom, Mona? Niko od rata nije mnogo dobio, pogotovu ne

gubitnici. Upamti to kad budeš odlučila da ponovo ratuješ sa mnom. Samo, ja

sam ovde na svojoj teritoriji, malena... - stajao je nasred sobe, ne pokazujući

nameru da pođe.

- O, to ću svakako upamtiti. Da li bi sada izašao i pustio me da se presvučem?

- Pa, moraću po svoj prilici, mada bih radije ostao. Ali, ima vremena. Odlazim

samo zbog majke, znaš ona ima prilično puritanska shvatanja... - polako je izašao

smejući joj se u lice.

Mona odahnu. Previše toga se dogodilo za jedan dan. Bila je zadovoljna

barem za početak. Den više nije bio podrugljiv i neprijatan, a to je veliki uspeh.

Njegovi su bili više nego dragi.

Ona pogledom obuhvati sobu. Veliki krevet od sirovog drveta s lepim ručno

tkanim pokrivačem. Toaletni sto u istom stilu i prostrani ormar rađen u

duborezu činili su prostoriju toplom i prijatnom. Na stočiću je stajala vaza puna

poljskog cveća. To je samo Medž mogla da stavi tu. Ta devojka je očigledno

volela prirodu i životinje. Šteta što će se uskoro udati, izgubiće društvo mile i

izuzetno vedre osobe.

Okupala se i obukla jednostavnu crvenu haljinu širokih rukava. Nije želela da

razočara Deboru, jer ona je očigledno vodila računa o etikeciji. Kosu je pustila

da joj slobodno pada na ramena. Vezala je samo crnom somotskom vrpcom.

Priđe prozoru. Ravnica se prostirala dokle joj je pogled dopirao. Iza kuće,

okružen ukrasnim šibljem, svetlucao je mali bazen. „Čudno”, pomisli, „ova kuća

izgledom i luksuzom potpuno odudara od okoline. Pre bi pristajala nekom

luksuznom predgrađu Vašingtona ili Njujorka”. Den je sve podredio udobnosti i

želji svoje majke. Bio je vrlo odan sin i brat. Hoće li biti tako odan i kao muž?

Nešto je štrecnu u grudima. Ona to verovatno nikad neće doznati.

Do večere je preostalo još skoro čitav sat. Krenula je napolje u nameri da se

prošeta. staza je vodila kroz grmlje. U daljini ugleda grupu kuća i pored njih

štale. Tamo je verovatno Medž. Ubrzala je korak i krenula prečicom preko

livada.

Kuće radnika bile su prave male vile. Nekoliko dečaka i devojčica igralo se

između kuća. Veselo im je mahnula na šta su je deca pogledala sa

interesovanjem. Jedna devojčica od oko osam godina odvojila se od grupice i

krenula prema njoj.

- Tražite nekog?

- O da, tražim Medž... - Mona je pomilova po svilenkastoj kosi.

- Aha. Pa onda ću vas ja odvesti do štale. Ona je, znate, pored Lusi...

I devojčica je znala da se Lusi ždrebi. Mona sa žaljenjem pomisli kako dosad

nikad nije bila na nekom ranču. Sav kontakt sa konjima svodio se na

iznajmljivanje u skupim ergelama.

- Kako se zoveš? - upita devojčicu koja je trčkarala ispred nje.

- Lusi...

Mona zausti nešto da kaže, ali je mala prekide.

- Znam šta ste hteli da kažete. Kako to da se zovem isto kao i Merdžorina

kobila? Ja sam bila kuma toj kobili; Toliko mi se svidela da sam joj dala svoje

ime. I čika Den se smejao tome - dodade i veselo odskakuta dalje.

Ubrzo je Mona za malom ušla u polumračnu štalu.

- Medž! Traži te neko... - Lusi je pokazala u pravcu jednog od boksova za

konje.

- O, to si ti, Mona. Ne prilazi suviše blizu. Lusi je upravo počela da se ždrebi,

a nemirna je... Šta ćeš ti tu? Briši! - viknula je na malu. Devojčica pobeže napolje.

Hoćeš li da gledaš?

- Nikad nisam videla nešto slično. Baš me zanima - Mona je pogledala preko

Medžinog ramena. Devojka je stajala čvrsto razmaknutih nogu i vukla nešto.

Smeđa kobila je teško disala. Ubrzo je Mona ugledala noge ždrebeta. Medžina

ramena su se napinjala od napora.

- Jadna Lusi... Ždrebe je dosta veliko i to joj pričinjava teškoće. Neću moći

sama da joj pomognem. Hoćeš li poći do kuće po pomoć? Pitaj decu za

veterinara. Pogrešila sam što sam mislila da mogu sama.

Mona se odjednom oseti korisnom. Pride Medž i bez reči počne da vuče

zajedno s njom.

- Hej, a tvoja haljina. Den će me ubiti... Pridrži ovde...

Posle pola sata na slami se zakoprca potpuno crno ždrebe, sa belom mrljom

na glavi.

- Ura, ždrebac! Ti si sjajan pomagač, Mona - Medž je zagrli veselo. - A sad

beži. Već si zakasnila na večeru, i to na početku. Den će biti ljut. Meni ionako ne

gine grdnja, ali tebi... Požuri, s malo sreće proći ćeš neopaženo do sobe da se

presvučeš.

Međutim, Mona nije prošla neopaženo. Pred kućom je stajao Den,

namrgođen i ljut. Prilazila mu je u izgužvanoj i prljavoj haljini. Čak i ljut, bio je

neodoljivo privlačan.

- Znaš li koliko je sati? Mislio sam da si se izgubila. Zaboga! - ugledao je njenu

umrljanu haljinu, - Šta ti se to dogodilo? - upitao je odjednom zabrinuto.

- Ništa, ovaj... Lusi se oždrebila i pomagala sam Medž... Ždrebe ima belu

zvezdu... mucala je poput deteta.

- Ti pomagala dok se Lusi ždrebila?! Mogao sam to i da očekujem od svoje

sestre. Idi presvući se, majka čeka...

Promakla je pored njega kao krivac. Nikad se ranije nije tako brzo presvukla i

dovela sebe u red.

Debora je sedela u pročelju velikog stola i smešila se.

- Den mi je sve ispričao. Odsad si Merdžorin dužnik za ceo život, ne

zaboravi. Ta kobila joj mnogo znači.

Den je povremeno bacao prema njoj poglede u kojima se naziralo čuđenje.

To je značilo da je dobila još jedan poen u svoju korist. Odlučila je da prvom

prilikom zamoli Medž da je nauči veštini bacanja lasa. Nasmešila se Debori, a

Denu je uputila jedan nadmoćni osmeh.

Večera je protekla u vrlo prijatnoj atmosferi. Razgovor je tekao spontano i

neobavezno sve dok se na vratima nije pojavila Medž. U prljavim farmerkama i

sa slamom u kosi, izazvala je zgražavanje svoje majke.

- Mama, Dene, ovo je divno. Je li vam Mona već rekla da je preslatko?

- Merdžori! - strog majčin glas je zaustavi i ona samo sleže ramenima i

pobeže. Ispratio je Denov smeh.

Samo što su pojeli desert, Medž im se pridružila lepa kao slika. Presvukla se u

čiste farmerke i belu pamučnu bluzu. Izvinula se svima reda radi, mada nije

mnogo brinula zbog zakašnjenja.

- Dene, tvoja prijateljica je strašan drug. Ko bi rekao da je u stanju da

pomogne pri ždrebljenju... Mmm, ovo je ukusno... - govorila je preko zalogaja.

Tamanila je hranu neverovatnom brzinom. Mona naježi na ono „tvoja

prijateljica”, i pogleda Dena.

- Stidim se zbog tebe, sestrice. Još uvek nisi naučila da se ne govori punim

ustima, a udaješ se... preskočio je vešto onu bolnu opasku.

Da li je ona zaista Denova prijateljica, pitala se Mona. U stvari, ona to jeste,

zato je i doveo svojoj kući.

- Baš me briga. Ako me Tom zaista voli, onda mu kod mene ništa neće

smetati - Medž zaverenički namignu Moni, a ova se trže kao da je nešto ubolo.

Nije moguće da zna. Ili je samo izrekla prave reči u pravom trenutku! Den je na

to samo okrenuo glavu, praveći se da gleda kroz prozor. Debora je spasila

situaciju raspitujući se o prinovi.

- Da li bi htela malo da prošetaš, Mona? - Denov glas je zvučao više kao

poziv, a ne pitanje i ona ga srećno prihvati. Ustala je i izvinila se Debori.

- Samo vi idile, deco, ja ću se povući. Biće vam ugodnije napolju, veče je kao

stvoreno za šetnju.

Medž je pogleda i promrmlja opet preko zalogaja pudinga od malina.

- Svrati u moju sobu kad se vratiš, hoćeš li?

Na bradi je imala malo pudinga i ličila je na dete. Mona se nasmeja i obeća da

će je obavezno posetiti.

Noć je bila prelepa. Začudo, Mona nije osećala umor i pored toga što je bilo

puno uzbuđenja tog dana. Verovatno je u tome umnogome doprinelo Denovo

prisustvo i sva ta lepota oko nje.

- Umorna?

- Nimalo - lakonski je odgovorila i nastavila da ga prati stazom između leja sa

cvećem. Vazduh je opojno mirisao na borovu smolu, travu i cveće. Kakva

lepota. Ipak, najlepše od svega je to što je Den drži za ruku.

Hodali su bez reči jedno uz drugo i tela su im se povremeno dodirivala.

Nijedno nije želelo da pokvari čar tog trenutka. Upijali su u svoja mlada tela

lepotu noći. Možda su im i misli bile slične, ali to nije slutilo nijedno od njih.

Mona je mislila o tome kako bi ceo život mogla da provede ovde na ovom

čarobnom mestu uz Dena.

Vrhovi tamarisa bacali su svoje tajanstvene senke okolo. Samo je

veličanstvena belina kuće odudarala od tamne okoline. Den je poveo do bazena.

Posadio je do sebe na jednu ljuljašku okačenu o drvo. Ruka mu se našla na

njenim ramenima. Blago je zaljuljao stolicu i naslonio glavu na Monino rame.

- Dajem dolar za tvoje misli... - prošaputao je na njeno uho.

- A ja dajem sto dolara za tvoje...

- Prvi sam ponudio, nisi fer... - po glasu je osetila da se smeši.

- Dene, da li sam zaista tvoja prijateljica? - osmelila se da aludira na reči

njegove sestre, mada se bojala onog što je mogla čuti.

- Da, u svakom slučaju. U protivnom te ne bih doveo ovde. Čula si šta je

Medž rekla. Do sada nisam dovodio devojke na ranč.

- Zašto, Dene? - Mona se osećala dosta opušteno i mirno posle onog što je

rekao.

- Iz prostog razloga što nijedna od njih nije bila prava... Naravno, nemoj ovu

moju izjavu pogrešno da protumačiš, ti si došla ovde da radiš. Za sve drugo...

Brzo se otreznila. Pokušala je da ustane i odmakne se. Pošto se stolica još

ljuljala, umalo nije pala. Denovo

Čvrste ruke vratile su je na mesto.

- Šta onda, do đavola, radiš ovde pored mene, Dene Kamerone? Sutra

počinjem s radom i preporučila bih ti da mi ne staješ mnogo na put.

- Žao mi je, Mona. I da hoću, to nije izvodljivo. Moram te uvesti u posao, a i

potom ćeš dugo tražiti moju pomoć. A odgovor na tvoje pitanje je: tako želim.

Želim i tebe. I neću se zaustaviti na držanju za ruku. Utuvi jednom sebi u glavu

da želim da znam šta dobijam, Mona... tako je uvek u poslu - opet je u njegovim

rečima osetila prizvuk smeha.

Pokušala je da se savlada, da mu ne pokaže koliko je vređa ono što govori.

- Mogla sam i misliti. Ja sam za tebe samo deo posla i ništa više. Pa, imam i ja

malo ponosa, da znaš. Neću ti dozvoliti da se poigraš sa mnom... - grlo joj se

steglo od bola i besa.

- Čekaj, Mona, čemu bes? Nisam mislio baš tako. Još uvek mi ništa nisi

dokazala time što si pristala da radiš za mene. Tvoje vreme tek dolazi. Možda ću

na kraju ja biti taj koji će potpisali bezuslovnu predaju, ko zna..

Da je bio ozbiljan dok je govorio, možda bi mu i poverovala. Ovako, on se

samo smejao i poigravao s njom.

Sledećeg momenta uzeo je zagrljaj. Usne su mu pronašla njenu ušnu školjku.

Ljubio lagano, dovodeći je do ludila,

- Ostavi me, prestani! To ništa ne dokazuje - branila se nemoćno. On je

osećao njenu nemoć i obilato je koristio.

- Dokazuje. Kako da ne. Ovo dokazuje da te želim... Za početak je to ipak

nešto. Mnogo, ako sve uzmeš u obzir... Idemo!

Naglo je ustao i povukao je za sobom. Već je bila navikala na njegove

iznenadne promene raspoloženja. Pratila ga je bez reči.

Pred vratima njene sobe , stao je i naslonio se na zid.

- Lepo sanjaj. Ako ideš kod Medž, njena soba je desno. Moja je levo od tvoje,

pripazi da ne pogrešiš...

Poletela je unutra i zalupila vrata pred njegovim nosom. Stajala je nasred sobe,

crvena i zbunjena kao devojčica. Den proviri unutra i slatko reče: - Bilo bi

dobro da zaključaš vrata. „Modrobradi" ti je preblizu, tu iza zida. Prijatno,

Mona... Ujutru te očekujem tačno u sedam u radnoj sobi na kraju hodnika u

prizemlju.

Nestao je. Iza njega je ostala pustoš u Moninoj glavi. Umila se i obukla svoju

tanku batistanu spavaćicu svu u volanima od ručno izrađene čipke. Preko je

ogrnula svoju jutarnju haljinu i krenula kod Medž.

Devojka je ležala i čitala. Raspuštene kose, u plavoj pamučnoj pižami, ličila je

na devojčicu.

- Sedi, Mona, očekivala sam te. Kako je bilo u šetnji?

- O, vrlo prijatno. Prosto sam opijena ovim mestom. Da li ti je žao što

napuštaš sve ovo, Medž?

- Ne, zašto bi. Tom ima slično imanje i štale. Ima i malu ergelu čistokrvnih

konja. I znaš šta kaže? Kaže da u meni ima besplatnog štalskog radnika! Ha, ha,

ha... - smejala se veselim zdravim smehom. Mona joj se pridruži. U Medžinom

društvu je načas zaboravila deo onog što je mučilo.

- Medž, da nemaš slučajno budilnik? Obično se budim rano, ali ujutru ne

smem da zakasnim ni po koju cenu - bila je toliko ozbiljna da devojka ponovo

pršte u glasan smeh.

- Moj brat želi samo da te iskuša. Pa ni on neće ustati pre osam, ne ovde na

ranču. Ako hoćeš, probudiću te rano i popićemo kafu. Ja moram da obiđem

Lusi.

- Hvala ti, baš si drugar. Veoma mi je važno da ne kasnim.

- Ti voliš mog brata, zar ne, Mona? - pitanje je došlo tako naglo da se Mona

zaprepastila. Gledala je u devojku otvorenih usta, a potom spustila pogled.

- Nemoj me pitati otkud znam, Mona. Pa to bi i slepac video. Možda delujem

nezrelo, ali ljubav prepoznam na kilometar. Šta nije u redu?

- Ništa nije u redu.

Ispričala joj je svoju priču.

- Mislim da ne poznaješ Dena. - Progovori Medž pošto je saslušala. - Da

nešto ne oseća prema tebi, ne bi te doveo ovde. Moraš se boriti, Mona. Dokaži

mu da ga voliš, ne stidi se.

- Obećaj da mu nećeš reći, nikada. Molim te, Medž...

- U redu, mada ne znam šta ti to treba. Neću mu ništa reći, ne brini. Ali šta

ćeš učiniti ako Den ne oseti tvoju ljubav i rastanete se? Patićeš! Žestoko ćeš

patiti. Ja ne bih preživela kad bi me Tom ostavio... mada više znam o konjima

nego o ljubavi. Da si me pitala da li ću ujutru naći Lusi na nogama, to bih ti

rekla. Ali zato ne znam kako se vodi ljubav...

- O znaš ti dovoljno da bi bila srećna s tvojim Tomom. Uzgred, kad ću ga

upoznati?

- Već sutra. Doći će da se dogovori sa mamom o broju zvanica. Mene u to ne

mešaju, sva sreća. Baš me interesuje da li će ti se dopasti.

- Medž, reci mi još nešto: kako znaš da li te Tom voli? - Mona je u tom

naizgled jednostavnom pitanju unela svu sebe, kao da je očekivala čudo iz

devojčinih reči.

- Kako znam? Hm... jednostavno osećam. Tom je tako nežan i mio. Od

njegovog pogleda mi se zamuti u glavi, eto tako znam. Jedino me brine da li ću

umeti da ga usrećim.

Mona zagrli spontano devojku i privi je uz sebe.

- Ti ćeš biti najbolja žena, Medž. Pustićeš osećanjima da te vode i tako ćeš

usrećiti Toma.

- Zašto ti ne učiniš isto? -upitala je Medž jednostavno. Toliko je bila

bezazlena i naivna, nevina i draga. Mona požele da se isplače.

- Ne mogu. Sa mnom je sve drugačije. Den nikad neće prihvatiti moju ljubav.

Pusti to, Medž, misli na sebe i svoje venčanje. Idem sada.

Lagano kucanje na vratima trže Monu iz košmarnog sna. Bunovno potrča ka

vratima i otvori ih. Medž se smešila na nju, vedra i odmorna. Nju nisu mučili

teški snovi.

- Skuvaću kafu, obuci se, čekam te u kuhinji...

Kad se vratila sinoć od Medž, Mona nije dugo mogla da zaspi. Osluškivala je

šumove iz Denove sobe.

Zamišljala ga je usnulog, toplog i privlačnog. Toliko blizu, a ipak daleko.

Mučila se hvatajući nejasne zvuke. Umorna i izmrcvarena, ko zna kad je zaspala.

Jutros su joj podočnjaci krasili lice. Trudila se da ih koliko-toliko pokrije.

Navukla je na telo svilenu haljinu strogog kroja za prvi radni dan. Pokupila je

kosu vrpcom i krenula u kuhinju. Medž je upravo sipala mirišljavu tečnost u

velike šolje.

- Hoćeš li pecivo? Posluži se. Jutros izgledaš kao učiteljica. Namerno si tako

obučena, zar ne? Uzalud, Mona, to ne umanjuje tvoju lepotu.

- Ovo je moj prvi radni dan, htela sam da izgledam u tom duhu - otpila je

poslednji gutljaj i ustala. - Pokaži mi radnu sobu.

Medž je povede do jednih vrata u dnu hodnika.

- Pa, srećno, Mona. Izgleda da ti je sreća jutros potrebna. Videćemo se za

ručkom... - i odlepršala je hodnikom.

Mona uđe u veliku prostoriju. Ceo jedan zid prekrivale su police s knjigama.

Ogroman pisaći sto dominirao je prostorijom. Jedan manji nalazio se u uglu. Na

njemu je stajala pokrivena pisaća mašina.

„Gospode, otkad nisam kucala”, pomisli prestrašeno. Skide navlaku i uvuče

papir. Prvo je malo razgibavala prste, a potom postavi ruke u pravilan položaj.

Tada su prsti sami poleteli. Nije to bila neka brzina, ali, sve u svemu, nije bilo ni

loše. Bila je zadovoljna za početak. Den barem neće prigovoriti kucanju.

Mona baci pogled na mali časovnik. Sedam i trideset. Još jedan poen u njenu

korist. Čemu? Svi ti poeni padali su u vodu čim bi se Den pojavio i pogledao je

onim očima u kojima se utapala kao davljenik u vodi. Naslonila je glavu na ruke.

Den je tog trenutka ušao i stao ispred nje.

- Dobro jutro, Mona. Tačna si. To me raduje. Uzgred... srećan početak.

Seo je za svoj sto i udubio se u neke spise. Sve što se kasnije događalo bilo je

fluid. Mona je bila svesna samo toga da je leđa neizdrživo bole, a da ruke ne

oseća. Den je diktirao, pregledao, ponovo diktirao. Prošli su sati otkako su

počeli, a on nije imao nameru da prestane. Svetlaci su joj igrali pred očima, a u

stomaku joj zavijalo. Proklela je sebe što nije barem pojela pecivo uz kafu.

Mozak joj više nije radio, pa je počela da greši.

- Ovo nije dobro. Prekucaj ponovo - mirno je opomenuo.

- Gonič robova... - Promrmljala je poluglasno.

- Nešto si rekla, Mona? - smešio se nadmoćno.

Samo je odmahnula glavom, nemoćna da se pokrene ili progovori. Ponovo je

prekucala tekst.

- Sada je u redu. Dosta za danas, ne bih želeo da se onesvestiš. Gladna si?

- Ne. I neću se onesvestiti, ne pred tobom! - Ustala je naglo zaboravljajući na

svoje utrnule noge. Ponovo je sela jauknuvši. Panterskim skokom je stigao do

nje i podigao je. Stajala je uz njega, ali samo dok joj je krv proradila. Odgurnula

ga je i poravnala suknju.

- Mogu i sama, nije mi potrebna tvoja pomoć - polako je krenula prema

vratima. -Smem li da odem? - podrugljivo je upitala.

- Naravno, Mona. Samo ti se učinilo da ličim na goniča robova. Rekao sam ti

da će biti teško. Sve što se radi prvi put, teško je, posle ide mnogo lakše.

Izletela je iz kancelarije i potrčala kroz hodnik, zaboravljajući na bolove u

leđima i nogama. Iza nje je ostao da lebdi Denov smeh koji joj je dugo još

odzvanjao u ušima. Bacila se na krevet u svojoj sobi i zarila pesnice u meki

jastuk. Znala je da će biti teško, ali da će se Den ponašati prema njoj kao prema

bilo kojoj na njenom mestu, to nije znala.

Od umora je zaspala. Kad se probudila, sunce je već bilo zašlo. Mona se

pridiže na laktove. Dobro se sećala da je legla u haljini. Sad je na sebi imala svoju

spavaćicu i bila je pokrivena. Ručak je odavno prošao. Želudac joj se grčio od

gladi. Moraće da sačeka večeru. Utom na stočiću u vazi ugleda banane i ananas.

Pravi dar sa neba. Pitala se ko li je presvukao i ostavio voće. A ko bi drugi nego

Medž?

Jela i banane sve dok glad nije uminula. Haljinu je našla uredno složenu preko

stolice. Obukla je drugu i doterala se tako joj je od sopstvenog izgleda zastao

dah. Pustila je kosu. Njena haljina nije bila nepristojna, ali je bila i te kako

izazovnija od one koju je imala jutros na sebi.

Mona je neodlučno zastala pred vratima salona. Čula je glasove. Ipak se

osmelila i ušla. Debora je gledala zabrinuto i zadivljeno u isto vreme. Den je

stajao pored prozora.

- Bila si umorna, draga, i Den nije dozvolio da te bude za ručak. Kako se

osećaš? - pitala je Debora brižno.

- Izvanredno. Naspavala sam se i odmorila.

Tek tada opazi da u uglu sedi mladić najplavljih očiju koje je ikad videla. Imao

je kosu boje peska i široka ramena.

- Ovo je Tom, Medžin verenik... - Debora predstavi mladiću Monu kao

njihovu gošću. Nije spomenula da radi za Dena i Mona joj je bila zahvalna.

- Hoćeš li šeri? - upitao je Den, čim je Tom pustio njenu ruku koja se

naprosto izgubila u njegovoj ogromnoj šaci.

- Da - potvrdi Mona i opet skrete pogled na Toma. Toplina i nežnost zračili

su iz njegovih očiju. Medž će biti srećna pored njega, zaključi.

Polako je ispijala šeri, osećajući se kako joj se ugodna toplina širi celim telom.

Den je sve vreme čudno posmatrao preko ruba čaše. Kao da se divi i

istovremeno nešto pita. Verovatno mu nije bilo jasno kako joj polazi za rukom

da izgleda tako neodoljivo posle onako napornog prepodneva. „Neka se pita,

tako mu i treba”, pomisli Mona.

Debora i Tom su razgovarali o predstojećem venčanju, pa je Mona mogla

neometano da posmatra Dena, koji se trenutno zabavljao listanjem časopisa.

Nije znala da je to činio samo zato da bi skrenuo oči sa nje. Večeras ga je previše

privlačila da bi mogao mirno da je gleda.

Medž se pojavila u salonu obučena u jednostavnu plavu haljinu.

- Hej, Mona, ala si ti spavala danas! Ovaj moj brat te pošteno umorio već

prvog dana.

Sela ja na naslon Tomove stolice i zavukla ruku u njegovu kosu, potpuno

nevino i spontano. Nije je povukla ni na prekoran majčin pogled.

- Upoznala si Toma? – bilo je prikrivenog značenja u njenim rečima.

- Da, upoznali smo se... -Mona joj očima dade znak da joj se Tom dopada, na

šta je devojka nagradi najlepšim osmehom, a potom joj namignu u Denovom

pravcu. Na sreću, niko nije primetio njihovu malu igru očima.

- Nisam ja kriv za Monin umor, Medž... - Den kao da se probudio. - Sama je

tražila, mada sam je opomenuo da će u početku biti vrlo teško. Sutra će joj biti

još teže. To je zbog toga što nije navikla na rad. Uostalom, ovde je da bi radila -

dopunio je arogantno.

„Zašto”, pitala se Mona. Zar samo zato što večeras izgleda lepo i sveže

uprkos njegovom nastojanju da je slomi odmah na početku?

- Zar je neko čuo da sam se žalila? - upitno pogleda u njega, pa u Medž.

- Naprotiv. Ti si izuzetno čvrsta - Denova sestra je i dalje bodrila.

- O čemu to pričate, Medž? - Debora se uplete u razgovor.

- Ništa, naročito, mama. Koliko zvanica će biti na našem venčanju, Tome? -

Medž ne samo što je mnogo znala o konjima, već je znala kad treba promeniti

temu i mudro okončati spor između Dena i Mone.

- Do sada ih ima osamdeset. Verujem da će se Tom prisetiti još nekog. Ili,

možda, Den...

Den se opet trgao iz razmišljanja, a Mona se pitala šta li mu je.

- Hm, da... pa videćemo još.

- Da li bi htela da mi budeš deveruša, Mona? - iznenada je upitala Medž.

Svi su za trenutak zanemeli iznenađeni neočekivanom ponudom.

- Da, zbilja, Mona, ti bi bila prelepa pratnja za Medž - složi se Debora.

- Ali, ja... Ne znam. Zašto baš ja? - Mona je bila zbunjena i zatečena

Medžinim pitanjem.

- Molim te, zaista bih volela. Hoćeš li? Dogovori se sa mamom oko prigodne

haljine, znaš da ja o tome nemam pojma... - smejala se ljupko kao da se izvinjava

Tomu.

- Moja verenica jedva čeka da se ova ceremonija završi i da pobegne sa

mnom. Međutim, neće moći tako lako da napusti Lusi i ždrebe. Ako nas neko

bude tražio, bićemo u štali... - Tom se nasmejao, a oči, pune ljubavi i topline

počivale su mu na Medžinom licu. Svi su se pridružili Tomovom smehu, samo

je Mon bolelo. Nije bila zavidna, ali bi dala sve na svetu da sličan pogled Den

uputi njoj.

Tom se ubrzo pozdravio i Medž je pošla da ga isprati. Imao je posla i nije

mogao da ostane na večeri.

I za vreme večere Den je bio neuobičajeno ćutljiv. Progovorio je po koju reč

sa majkom i Medž, a Monu je potpuno ignorisao. Čim su završili večeru,

povukao se u radnu sobu.

Tek kad je otišao, Mona oseti kako pritisak u njoj popušta. Ćaskala je sa

njegovom majkom i sestrom trudeći se da ne misli na njega.

- Nadam se da prihvataš da budeš deveruša, Mona. Pošto će Medž biti u

belom, moj predlog je da tvoja haljina bude nežno roze. Divno će ti pristajati.

Sutra dolazi krojačica. Znaš kako sam sve zamislila? Biće puno cveća, svuda

mnogo cveća po celoj kući. Salon ćemo delimično osloboditi za ples. Pošto će

prava zabava biti tek uveče, u vrtu se mogu postaviti lampioni i još jedan bife.

Mladima će tu biti prijatnije.

- Tom kaže da se zabava nastavlja već sledeće noći na njegovom ranču.

Zaboga, ko će sve to izdržati? - požali se

Molim te Medž, ne pričaj gluposti. Ti barem ne moraš niočemu da vodiš

računa. Tvoja briga je da lepo izgledaš i deliš osmehe gostima. Sav teret pada na

druge - Debora je bila kategorična što se organizacije tiče. Uglavnom je sve sama

rešavala uprkos svom nežnom zdravlju.

- Dosta za večeras, devojke. Umorna sam. Prijatno.

Čim joj se majka udaljila, Medž huknu.

- Poludeću od svega ovoga. Kad se budeš udala, beži s njim glavom bez

obzira, ne slušaj nikoga. To ti je moj savet, Mona. Mama je počela s planiranjem

čim smo se Tom i ja verili. A od tada ima već dva meseca. Gospode dva meseca

misliti na tričarije. Kako samo može?

- Nisu to tričarije, Medž. Svaka devojka želi na venčanju belu haljinu i cveće

uz svadbeni marš. Uz to ide i sve ono ostalo što prati takvu ceremoniju. Treba

da budeš srećna. „Kako bih ja bila srećna da sam na tvom mestu”, pomislila je

setno.

- Hm, pa dobro. Ali proćićeš i ti kroz iste muke. Volela bih da budem u

blizini da te pitam kako ti je. Znaš - za trenutak se uozbiljila - volela bih da te

vidim srećnu. Samo da bi moj šašavi brat bio upola... - nije uspela da završi jer se

Den utom oglasio s vrata. Mona se ukoči u mestu, ne pokušavajući da se okrene.

- Šta bi trebalo da uradi tvoj šašavi brat, devojčice? - stajao je naslonjen na

dovratak i smešio se. Medž samo prevrnu očima.

- Ništa, osim da budeš pristojan i ne prisluškuješ ženske razgovore, pogotovu

ne razgovore jedne buduće mlade. A uši si mi probio učeći me pristojnosti -

pokušala je da bude ljuta.

- Nisam namerno, niste me čule kad sam došao. Dobro, izvinjavam se.

- Treba da se izviniš i za svoje ponašanje večeras - prigovori Medž aludirajući

na njegovo ćutanje za vreme večere.

- Bio sam u pravu kad sam rekao da si bure baruta - okrenuo se i nestao.

- Ne brini, nije ništa čuo - blago je stegla Moninu ruku. - Uostalom i da jeste,

vreme je da mu neko otvori oči. Potpuno je slep kad ne vidi taj izraz na tvom

licu kad god ga pogledaš.

- Pusti to, Medž. Možda i vidi. ali ga ne zanima.

- Videće jednom Mona, osetiće... Ako budeš istrajna i boriš se.

- Ne znam koliko ću izdržati. Beznadežno je to što činim, i to što sam uopšte

pristala da dođem ovde. Samo me više boli.

Ono što je potiskivala sve vreme isplivalo je iz nje. Osetila je da posustaje, i to

baš danas kad je mislila da će sve krenuti nabolje. Den nije cenio njene napore

da se dokaže, da dokaže koliko vrede. Ako nastavi i ubuduće da je ignoriše,

pokupiće se i otići. Bolje je i tako, nego da svakoga dana doživljava poraz. I

njegova izjava da je želi. Želi samo njeno telo, ali ne i ljubav.

- Nemoj otići, Mona. Ne sada. Želim da budeš na mom venčanju. Možda će ti

to doneti sreću, ko zna. Ljudi se razneže u takvim situacijama. Možda će i Den

shvatiti da si stvorena upravo za njega.

- Draga Medž. Ti si najbolje stvorenje koje sam ikad upoznala... posle moje

mame. I srećna sam što sam te upoznala, makar već sutra morala da odem. Ali,

neću. Ostaću i radiću sve do tvoje svadbe, obećavam. Ništa me neće sprečiti da

ne idem iza tebe na venčanju, pa ni Den.

Zagrlila je devojku i odjednom su joj u očima zaiskrile suze.

- Ne plači, Mona. Bila bih čini mi se u stanju da zadavim onog mog brata...

- Pusti me, odavno nisam plakala, to je dobro za mene... - Mona se već

smešila kroz suze. - Idemo gore.

Krenule su ruku pod ruku na sprat. Prolazeći pored vrata Denove sobe, Medž

isplazi jezik. Mona se nasmeja tom gestu i već oseti da joj je bolje. U njenoj sobi

su posedele još malo, sve dok se Medž nije uverila da joj je dobro.

- Idem sad, a ti pokušaj da zaspiš.

- Hvala ti na svemu. Nego... reci mi da li si me ti danas svukla i pokrila?

- Ja?! Ne, nisam. Den je bio u tvojoj sobi i rekao je da te pustimo da spavaš.

Ne misliš valjda da je on... O, bože... - stavila je ruku preko usta da bi prigušila

smeh i istrčala napolje. Mona se ukoči. Den je svukao...

Preplavi je talas toplote. Zamišljala je kroz kakvo je iskušenje morao proći

gledajući je polunagu i usnulu pred sobom. Da ne bi dozvolila mislima da se

raspale, ona energično odmahnu glavom, kao da ih odbacuje, i poče da se

rasprema.

Rano ustajanje i ispijanje kafe u intimnoj atmosferi kuhinje činilo je Monu

manje nervoznom. Tog jutra Den im se pridružio u kuhinji, izuzetno ljubazan.

Kao da se ništa nije dogodilo. Mona, naprotiv, nije mogla da se oslobodi

zbunjenosti.

- Ima li i za mene malo kafe, devojke? Vas dve ste baš vredne. Kako Lusina

prinova, Medž? - mirno se raspitivao prihvatajući šoljicu iz njenih ruku.

- O, prelep je. Ne znam kakvo ime da mu dam, još mi nijedno ime nije palo

na pamet. Imaš li ti neki predlog, Mona? - upita je Medž smejući se, mada je

mislila ozbiljno,

- Hajde Mona, budi ti kuma.

U protivnom postoji mogućnost da ždrebe dobije moje ime, kao što je kobila

dobila ime male Lusi - nagovarao je ovoga puta Den.

- Oh, kako se ranije nisam toga setila. Pa, „Den” bi mu baš odgovaralo.

Taman, tvrdo - i još uvek ne „vidi dobro”...

Mona pritisnu šakom usta, da bi prigušila i sama navalu smeha. Samo je Den

mračno gledao u jednu, pa u drugu.

- Lepo, tako mi i treba. Ždrebe da nosi moje ime! Čime sam to zaslužio,

sestrice? - upitao je Den praveći se ljut. Istovremeno je počeo da shvata poruku.

- Mnogo čime, dragi brate, mnogo čime... Medž nije odustajala.

Mona se uplaši od Medžine impulsivne prirode i požuri da spase situaciju.

- Neka se zove Zvezdani. Slažeš li se? - okrenu se devojci.

- Sviđa mi se. Lepo je, mada bi mu više odgovaralo ono prvo.

Istog trenutka pobegla je napolje, van domašaja Denovih ruku i njegovog

pretećeg pogleda.

- Idemo li? - obrati se zvanično Moni. Pratio ju je hodnikom do radne sobe,

dok je ona intenzivno osećala njegov miris i toplotu. Ruke su im se istovremeno

našle na bravi. Trgla se kao da se opekla.

-Šta ti je, Mona? Pa ništa ti nisam uradio?! Ne preti ti nikakva opasnost,

naravno... sve dok se budeš branila - za trenutak je ćutao a onda dodade:

- Osvajaš, Mona. Ovde si sve oko sebe osvojila. Sve izuzev…

Znala je da on na spada u one koje je uspela da osvoji svojim šarmom.

- Ljubomoran? - osmelila se.

- Naprotiv, to će mi samo olakšati neke namere. Nećeš otići sve dok budeš

uživala ovdašnje simpatije. Nećeš otići dok ne dokažeš da nisam bio u pravu u

odnosu na tebe, a to može da potraje. U međuvremenu će se nešto već

promeniti.

Seo je za svoj sto i zadubio se u papire. Odsutno joj je dao neka uputstva,

tako kratka da je jedva razumela i spustio brdo papira pred nju.

- Doručkovaćeš na vreme, ne želim da se ponovi ono od juče. I još nešto -

mislio sam da imaš na sebi barem donje rublje...

Na vreme je izbegao jednu fasciklu u letu i izleteo napolje smejući se

gromoglasno.

Mona spusti glavu na sto. Zašto je takav? Ne želi je, maltretira je na najgori

način, odbija je od sebe. Ko bi to izdržao? Onaj ko voli, bezumno i bez

presedana. Da li je to način da je iskuša, da ispita njenu moć samosavlađivanja ili

da je natera da pobegne?

- Ne Dene, ostaću dok budem mogla da izdržim - prošaputala je odlučno.

Pažljivo je proučila sve papire, trudeći se da logički dođe do zaključaka.

Ubrzo je vredno radila, ne dižući glavu. Brojevi su se nizali u duge kolone.

Uradila je dosta toga pre nego je stara Besi ušla u sobu gegucavim korakom.

Mona je zavolela ovu dobru ženu, koja je radila u kući još od Denovog rođenja,

i volela ga kao majka.

- Dosta posla, pojedi sad nešto - spustila je poslužavnik na sto. Bilo je tu od

svega pomalo, sendviča s piletinom, kafe i jedna velika jabuka.

- O, Besi, hvala vam, ali ovo je zbilja mnogo - toplo je pogledala staricu.

- Mnogo? Ne pričaj gluposti, Pojedi to i bićcš čila i sposobna za rad. Znam ja

današnju mladež, A vidi Medž, nju nikad nisam mogla da nahranim, Znaš li

zašto? Zato što jurca napolju po ceo dan. Uvek govorim Denu, barem kad je

ovde da izađe iz ove sobe i ode na jahanje. Jednom će se razboleti od svih ovih

papirčina - starica odgega napolje gunđajući.

Mona se osmehnu i prihvati se jela.

Besi je bila u pravu. Posle doručka radila je udvostručenom snagom. Prestala

je sa radom tek kad je bol u leđima opomenuo da je vreme za pauzu.

Zadovoljno je pogledala hrpu papira pred sobom. Završeno. Uredno je sve

složila i izašla.

Pošto nikog nije srela na putu do vrata, izađe napolje. Baštovan je rezao

precvetale ruže. Bio je to mladić prijatne spoljašnosti i toplih smeđih očiju.

Pozdravio je naklonom i pozvao da priđe bliže. Brzo je odrezao jedan prelepi

žuti pupoljak i pružio joj ga, široko se osmehujući. Mona mu zahvali i krenu

stazom u pravcu štala. Kod prvog drveta sudari se sa Denom. Bio je u jahaćim

pantalonama, a košulja na grudima bila mu je razdrljena.

- Nikad kraja tvom osvajanju, Mona. Upiši i Bena na listu tvojih obožavalaca.

Da li je to tračak ljubomore u njegovim rečima?

- Zašto, poklonio mi je samo jedan pupoljak? - mirno je odgovorila.

- To ne bi bilo ništa čudno da Ben ne čuva ruže kao oči u glavi. Ne pamtim

da je nekom ubrao cvet. Medž jedva uspe da mu izmoli koji cvet za kuću. Ti si

očito povlašćena.

Ona se samo osmehnu.

- Gde si se uputila? Verovatno ti nešto nije jasno u onim računima, pa si pošla

da me pozoveš u pomoć?- smešio se nadmoćno. Bio je siguran da ništa nije

uradila.

- Misliš? Moraću da te razočaram. Posao je završen, na tebi je samo da

pregledaš. Po onome koliko si se trudio da mi pomogneš ne bi bilo čudo da

nisam maknula s mesta. Ali jesam, na tvoju žalost, Dene...

Den se nije dao zbuniti.

- Odlično . To znači da umeš da misliš.

- A ti si očigledno bio na jahanju. Gospodari uživaju, a neiskusni početnici se

muče da sami savladaju knjigovodstvo - ironično je primetila.

- E, vidiš dušo, to je tvoj način razmišljanja. Ti bi tako uradila, ili si tako

radila. A ja sam sve vreme pomagao momcima. Šta kažeš na to?

- Ništa, zar je to važno?

- Jeste, ako ne mislimo na iste stvari. Tebi je rad teret, a meni zadovoljstvo.

Nikad nećeš naučiti da budeš od koristi.

Zaprepašćeno ga je pogledala, a onda potrčala stazom, očiju punih suza. Nije

obraćala pažnju na štalskog momka koji je začuđeno posmatrao.

Medž je timarila Lusi u boksu. dok joj se ždrebe motalo oko nogu. Čim je

ugledala Monu, videla je da opet nešto nije u redu.

- No moraš mi ništa reći. Znam, opet je bio nemoguć. Bože, što ne mogu da

ga isprašim. Sedi ovde. sad ću ja.

Mona sede na jednu prečku boksa. Pored Lusinog imena na tabli je pisalo i

„Zvezdani”.

- Mnogo je lakše sa konjima, zar ne? Ja čak i razgovaram sa njima, a ponekad

mi se čini da me bolje razumeju od ljudi. Moj brat je tvrdoglaviji od mazge. Šta ti

je sad uradio? - Medž se nasloni na Lusi i sasluša Monu.

- Samo te izaziva - rekla je kad je sve čula. - Ti uopšte nisi beskorisna osoba.

Ne bi me nateralo ni sto đavola da sedim u onoj sobi i kuckam po mašini. Mora

da ga mnogo voliš kad sve to podnosiš. Strpi se, uskoro nećeš morati da radiš

kad počnu intenzivne pripreme oko mog venčanja. Neću da izgledaš iscrpljeno i

jadno tog dana.

Radiću dok mi Den ne bude rekao da sam slobodna. Nego, znaš šta, kako bi

bilo da me naučiš da bacam laso?

- Opa! Takvu te volim. Čas može odmah da počne.

„Bela zemlja” nije bio ranč već pravi luksuzni dom, kakav je Mona ovde

najmanje očekivala. Ježila se od pomisli da bi Den mogao da dovede neku drugu

ženu ovde, a dobro je znala da ni ova nikad neće biti gospodarica ove prekrasne

kuće.

Majci je pisala duga topla pisma, ali joj nije pominjala svoje čarke sa Denom.

Naprotiv, činilo se da je sve u redu između njih dvoje. Radila je sve bolje i

pedantnije. Den bi ujutru samo spustio na njen sto račune i ostali materijal i

odlazio napolje da pomaže radnicima. Poslednjih nekoliko jutara nije ni

navraćao u radnu sobu. Za vreme obeda bio je ljubazan i kao da se trudio da joj

ugodi. Ali, sve se među njima svodilo samo na setne ljubaznosti, pokoji osmeh i

ništa više.

Do Medžine svadbe ostalo je samo još nedelju dana.

- Zamisli, još samo jedna nedelja - Medž je nervozno prošla rukom kroz

neposlušnu kosu dok su pile kafu u kuhinji. - Jedva čckam da se sve ovo završi i

najzad odahnem. Već je postalo"vruće", ali kroz koji dan ova kuća će ličiti na

ludnicu!

- I zbog čega jedva čekaš da se završi? Smeta ti gužva, ili jedva čekaš da što

pre postaneš Tomova žena? - zadirkivala je Mona.

- I jedno i drugo - vragolasto je namignula Medž. - Nego, kako ti i Den? Čini

mi se da je ovih dana bio nešto ljubazniji.

- O da, ali sve se na tome završava. Mislim da me ljubazno izbegava, to je to.

Posle tvog venčanja ću najverovatnije otići.

- A, ne. Nećeš. Ako te pusti da odeš, on je zaista lud. Ipak imam osećaj da će

se za ovih par dana nešto izmeniti. Kad te bude video u onoj haljini deveruše,

srce će mu iskočiti, ne brini. U njoj si kao vila. Mozak ćeš mu zavrteti, pazi šta ti

kažem.

Monina haljina je bila predivna. Debora se posebno trudila da pomogne oko

izbora modela. Kad je Mona obukla, ushićeno je uskliknula:

- Gospode, kako si lepa, dete.

Držala je Monu za ruku i okretala je, gledajući ja zaneseno. Nije primećivala

Moninu ravnodušnost. Bilo joj je neprijatno što ne može da pokaže više

oduševljenja za haljinu, i, uopšte, za srećan događaj koji sledi. Medž to nije

zaslužila. U trenutku je odlučila da glumi veselu osobu dok sve ne prođe.

Zavolela je Medž i ne bi bilo lepo da na njenom venčanju deveruša ima

mučenički izraz lica, skoro bolestan. A tako se osećala.

Sve joj je polako izmicalo. Den nije obraćao na nju pažnju više nego što

zahteva obzir domaćina, ili bolje, poslodavca. Tretirao je upravo kao službenicu.

Čudila se zašto je odjednom prestao da je zadirkuje i muči svojom ironijom.

Možda je pripremao nešto još gore? A to gore može da bude samo jedno - da je

otpusti.

- Od danas si slobodna, što se posla tiče, Mona - obratio joj se kasnije, za

vreme ručka. Majka je izričito zahtevala da te oslobodim obaveza, pošto si se

ponudila da pomogneš u kući oko priprema.

- Zbilja, Mona, mnogo će mi značiti tvoja pomoć ovih dana. I sama vidiš da

se od Medž ne može ništa očekivati, stalno nešto prigovara i vešto se izvlači.

- Ne zamerite joj, ona je sada ne devetom nebu. Od nje i ne možemo mnogo

očekivati - nežno je pogledala u devojku, koja je jela s nesmanjenim apetitom.

Odjednom joj se pogled ukrsti s Denovim. U njegovom je bilo iznenađenja,

nečeg čudnog. Podiđoše je žmarci i ona s mukom nastavi da jede.

- Ti si pravi prijatelj, Mona. Došla si kao poručena... da me spaseš - Medž je

kao i obično govorila, punih usta, ne obraćajući pažnju na prekorne majčine

poglede.

- Hoćeš ti izjahati sa mnom na pašnjake, Mona? Sad si na odmoru, pa možeš

da odvojiš vremena za svež vazduh - naglo je upitao Den.

Samo je klimnula glavom, mada je bila više nego iznenađena pozivom i

istovremeno ljuta na sebe što je tako naglo pristala. Nije primetila smešak

odobravanja na Deborinom bledom licu.

- Odmori se malo, poćićemo za jedan sat. Zadržaćemo se do večeri, voleo bih

da ti pokažem ranč. Ništa još nisi videla...

- Kako je mogla da vidi kad si je pretvorio u radnu sobu? - prekide ga Medž. -

Juče su me pitale žene naših radnika za nju. Kažu da je nikako ne viđaju, a Lusi

im je pričala da je jedna lepa devojka u kući.

- Da možda i ti ne misliš da sam „Modrobradi”? Niko joj nije branio da izlazi

- odgovorio je smešeći se i pogledao i Monu direktno u oči.

- Ha, još pitaš! A ko je terao da radi po ceo dan?

- Pa sestrice, ja tu nisam kriv. Mona je početnik na poslu. Još uvek se ne

snalazi dobro i radi sporo. Iskusna sekretarica bi to završila za nekoliko sati.

Naravno to ne znači da i Mona neće postati takva za izvesno vreme. - Jedva je

obuzdavao smeh gledajući Monine obraze crvene od besa.

Debora se umešala. - Zaboga, čemu takav razgovor? Mona je vredna devojka

i brzo uči. A tebe Dene, dobro znam kad je posao u pitanju - zapretila mu je

prstom.

Razgovor je krenuo drugim tokom, ali je Mona i dalje ključala od besa.

Osvetiće mu se za ove reči, ma koliko koštalo.

Odahnula je tek kad se našla iza zatvorenih vrata svoje sobe. Bes je već

minuo, ostavljajući mesta drugim planovima. Obukla je tesne farmerke i majicu

bez rukava. Obula je meke mokasine i kosu vezala vrpcom . Oko čela je stavila

šarenu pamučnu traku, pa joj je samo ten bio za nijansu tamniji, ličila bi na

Indijanku. Izgledala je vrlo privlačno, najviše zbog čudnog sjaja u očima koji je

odjednom oživeo njeno lice. Poslednjih dana izgledala je beživotno i bledo od

jada koji je razdirao. Napustila je volja da se bori, da ratuje sa Denom. Shvatila je

da gubi. A možda još nije kasno? Moraće makar da mu dokaže da nije uspeo da

je slomi.

Nije htela da čeka Dena u holu kuće, već se odmah uputila ka štalama.

Ljubazno se obratila štalskom momku, uz neodoljiv osmeh.

- Jahaću sa gospodinom Kameronom, pa bih vas molila da mi odaberete

nekog konja... pod uslovom da ne bude mnogo miran.

- Hm, videćemo. Sonija vam ne smem ponuditi, gazda bi se ljutio, to je

previše vatren konj za vas. Možda „Ledi”.

Vratio se vodeći za uzdu lepu, smeđu kobilu dugih gracioznih nogu. Mona joj

priđe i nežno je pomilova. Kobila je prvo oprezno onjuši, proveravajući je, a

zatim očeša glavu o njenu ruku. Prihvatila je prijateljstvo.

- Molim vas, dajte mi i laso, pokušaću da uhvatim neko mirno tele, vežbe radi.

Laso je začas visilo zakačeno za sedlo. Bila je spremna da krene. Den se

približavao stazom bez ikakvog izraza na licu.

- Dobar izbor. „Ledi” je kao stvorena za tebe. Uglavnom krotka kao jagnje,

ali često nemirna i nepredvidiva. Nadam se da ćete se složiti.

Samo ga je pogledala. Denov konj je bio crn, veličanstveno lep pastuv. Frktao

je i nemirno kopao prednjim nogama, jedva čekajući da jurne livadama. Zvao se

„Boj”.

- Idemo... - rekao je kratko i vinuo se u sedlo. Nije se potrudio da joj

pomogne oko uzjahivanja. Ili je možda mislio da ona to ume...

Dala je sve od sebe da uzjaše što gracioznije. Izgleda da je uspela, sudeći po

njegovom podizanju obrva.

Začas su napustili naselje i uputili se ka pašnjacima. Den je vodio, ali na

pristojnom rastojanju. Gledala je u njegova široka ramena i napete mišiće ispod

tanke tkanine košulje. Držao se u sedlu uspravno, dostojanstveno. Mona se

trudila da što više razgleda okolinu, ali joj se pogled uvek iznova vraćao na

njegova moćna pleća. Osećala je Denovu blizinu još intenzivnije u ovom

zelenom prostranstvu. Nigde nikog, samo ona i on.

Den je poterao konja nešto brže. Ona učini isto. „Ledi” je slušala bez

protesta. Pašnjaci su bili mestimično osuti stablima kedrova u čijoj hladovini se

odmarala stoka. Krda šarenih goveda uživala su u izobilju trave i vode. Rečica je

tekla po sredini ranča, čineći ga pogodnim i bogatim. Den je pritegao uzde i stao

u senci jednog drveta. Mona uspe da zaustavi kobilu tik uz njegovog konja.

- Ovo je severna ograda - pokaza na žicu. Ona je najbliža kući, ali moglo bi se

reći da tek odavde počinje ranč. Poći ćemo duž ograde dok ne sretnemo

radnike.

Jahali su još tri milje pre nego što su naišli na tri čoveka koja su popravljala

ogradu. Den im se ljubazno javi i popriča sa njima. Nije je predstavljao. Gledali

su je sa interesovanjem i divljenjem u očima. Den je odjednom ošinu pogledom

i grubo naredi: - Idemo dalje - kao da su ga naljutili pogledi otvorenog divljenja

njegovih radnika. Jahali su uporedo.

- Još uvek zaluđuješ sve gde god se pojaviš, Mona. Trebalo je da te ostavim sa

mojim ljudima, odmah bi batalili posao...

Nešto gorko skupi joj se u ustima. On nju da ostavi njegovim ljudima. Kao da

uličarka! U trenutku kad je okrenuo glavu od nje, munjevitim pokretom dohvati

laso.

Verovatno se Den mnogo kasnije pitao kako je bio tako neoprezan ili je

mislio da je postala krotka pod njegovim uticajem, čim nije komentarisala. To je

bilo manje važno od onoga što se desilo.

Nabacila je vešto laso preko njegovih grudi i poterala konja iz mesta. Za tren

oka se koprcao na travi, pokušavajući da se izvuče. Zaustavila je „Ledi” i vratila

je malo nazad, samo toliko da vidi izraz Denovog lica. Bio je besan, iznenađen...

Nije čekala da se povrati, već je ubola kobilu i jurnula napred, što dalje od njega.

Pošto je imala izvesnu prednost, računala je da je neće skoro stići. Kosa joj se |

razvezača i vijorila na vetru. „Hvala ti, Medž. Nadam se da sam ga dobro

tresnula o zemlju”, kikotala se u sebi.

Radost je na žalost bila kratkog daha. Denov „Boj” ubrzo stigao kobilu i tako

vešto zaobišao da je ubrzo stala. Uzde su začas bile istrgnute iz Moninih ruku.

Jednim zamahom svukao je s konja nimalo nežno bacio na travu. S rukama na

bokovima, u raskoraku, mrk i preteći, stajao je iznad nje. Trudila se da se skupi,

da izbegne oganj koji je plamteo u njegovim očima. Vrteo je bič u ruci očigledno

smišljajući osvetu.

„Gospode, još će me i udariti”, zgranuto je pomislila. Njen trijumf začas je

splasnuo i sada je sa strepnjom očekivala kaznu.

Međutim, Den je učinio nešto sasvim suprotno njenom očekivanju. Spustio

se na kolena, polako otkopčavajući dugmad na svojoj košulji. Činio je to vrlo

sporo, kao da uživa u što dužem odlaganju kazne koju joj je namenio. Pri tom je

fiksirao pogledom kao zmija žabu.

Zbacio je košulju sa sebe i Mon vide kako mu se mišići napinju. Potpuno

paralisana pratila je svaki njegov pokret, osećajući istovremeno kako i njena čula

počinju da se bude. Njegov magnetni pogled učinio je da svaki delić njenog tela

počne da treperi. Neki čudan osećaj smestio joj se u dnu stomaka i odatle se

nezadrživo širio čitavim telom.

„Došlo je vreme”, pomislila je pre nego što joj se zamutilo u glavi od strasti i

želje koja ju je potpuno preplavila.

Den je naglo strgnuo njenu majicu. Učinio je to grubo, skoro divljački. Njene

grudi blesnuše pred njim, bele i čvrste. Nije se zaustavio. Vrlo brzo je ležala pod

njim potpuno naga. I prelepa. Gledala ga je zamagljenim pogledom koji je jasno

poručivao da je samo njegova. Ali, Den ništa od toga nije video. Nije shvatao

njene poruke.

- Bio sam lud, potpuno lud! Sve vreme mi je ovo bilo nadohvat ruke, a ja sam

izbegavao da uzmem... Koliko njih je gledalo ovo telo, Mona? Koliko njih je

ljubilo ove grudi?

Grubo je pritisnuo usne na njene da bi zatomio krik bola. I sama je želela da

krikne iz sve snage da njeno telo do sada niko nije imao. Nije mogla.

Zarobio joj je usne dugim poljupcem koji kida dah i muti svest. Osećala je

njegove ruke po celom telu. Gnječio joj je grudi, butine, stezao mišice s

očiglednom namerom da joj nanese bol. A ona ga je tako očajnički želela.

Žudela je da ga oseti u sebi, da već jednom postane njen gospodar. Prvi i jedini

gospodar njenog tela. No, ubrzo će i to osetiti.

Međutim, Den je nastavio da je muči, namerno odlažući trenutak magičnog

spajanja. Ljubio ju je pomamno, dodirujući svaki delić njenog tela. Nije to bilo

ono tanano istraživanje pri prvom kontaktu, bilo je to isključivo dokazivanje

posesivnosti, osećanja potpunog gospodaranja lepim i poželjnim telom. To je

želela ali ne ovako. Otkako ga je srela sanjala je o ovom trenutku. Sanjala je da

će to biti najlepši trenutak u njenom životu, a on ga je pretvorio u kaznu.

Zagrlila ga je čvrsto, isprva bojažljivo, potom sve slobodnije i opuštenije. Ipak

će shvatiti. Mora!

Njegove usne klizile su spoljnom stranom njenih butina, vraćale se

unutrašnjom paleći sedefastu kožu. Rukama joj je razmaknuo butine i smestio

svoju glavu među njih. Nestvarni osećaj izluđujućeg sladostrašća natera je da se

za momenat ukoči od dodira njegovih usana na osetljivom mestu. Bio je to

neopisiv osećaj, osećaj da lebdiš, gubiš se, beskrajno lagano padaš. Strast je

potpuno uzela pod svoje i ona grčevito zari prste u njegovu kosu. Toliko ga je

konačno želela u sebi, a on je stalno iznova izluđivao novim nadražajima. Taj je

zbilja umeo da kažnjava...

Vratio se njenim grudima i počeo da kruži jezikom oko napetih bradavica,

dok je rukom dražio njen stomak, butine, vlažnu i uzavrelu intimu. Činilo joj se

da će eksplodirati od siline naboja koji je osećala u sebi, od strasti koja je

potpuno zarobila. Noktima je parala Denova leđa, samo se podsvesno pitajući

da li mu nanosi bol. Ali neka. Bol za bol. Međutim on ga nije osećao. Znala je da

je i sam beskrajno uzbuđen, jer je njegova napeta i čvrsta muškost žarila po

stomaku.

Kad će već jednom skratiti njene muke i uzeti je?

Den je konačno rešio da usliši njene neme molbe. Naglim pokretom joj je

raširio butine i smestio svoje telo između njih. Za trenutak se ukočila od siline

njegovog prodiranja. Osetila je reski bol, a iz grudi joj se oteo mukli uzdah.

Potom se potpuno predala uživanju sjedinjavanja.

Učinilo joj se da je zastao. Kao da okleva, ali samo za tren. Znala je i zašto.

Upravo tog trena uvideo je svoju grešku, besmislenost svih kazni i optužbi.

Nastavio je da prodire u nju, ali mnogo nežnije i osećajnije. Međutim, nije bilo

mnogo vremena za nežnost. Razumna strast je zahvatila njihova tela koja su

sada žestoko izvodila vekovni ljubavni ples.

U trenutku eksplozije učinilo joj se da je nebo neverovatno blizu, da je

pokriva plavetnilo. Bila je to prva ekstaza u njenom životu, oslobođenje,

pobeda...

Den je nije ispuštao iz zagrljaja. Nastavio ja da je ljubi kao sumanut. U

svakom poljupcu je osećala trag krivice. Volela je njegove poljupce, volela je

njega, volela je ovaj trenutak nemog dokazivanja da je shvatio da je pogrešio.

No, i pored svega, jedan deo njenog bića bio je povređen. Njen ponos se opet

javio, preteći da pokvari lepotu tih trenutaka.

Iskoristila je predah između poljubaca i izvukla se ispod njegovog tela.

Pokupila je razbacanu odeću i počela polako da se oblači. Toliko polako kao što

se on svlačio. Temeljito je vadila travčice iz kose i uklanjala ih sa odeće, čineći to

skoro ritualno.

Pogledala ga je krajičkom oka. Podigao se na lakat i posmatrao je. U

njegovom pogledu više nije bilo razjarenosti. I sada je u njemu bilo ljutnje, ali na

sebe. I iznenađenja. I bola...

Prvi put je učinila nešto protiv svoje volje. Umesto da mu se baci u naručje,

što je neodoljivo želela, bacila je i poslednju travku iz kose i ustala. Okrenula se

od njega i zagledala u beskrajnu ravnicu pod sobom. Pogled joj je bio zamagljen

od suza koje su joj se skupljale u uglovima očiju. Zar da se na ovome sve završi?

Čula je kako Den ustaje i oblači se. „Okreni se, Mona, zagrli ga”, nagovarao ju

je neki unutrašnji glas. Nije to učinila. Ostala je da stoji uspravno i ponosno

podignute glave.

- Pa, dobro, do đavola, reci barem da sam idiot, mazga, budala, reci bilo šta!

Kako možeš da budeš tako mirna posle svega što sam ti učinio?!

- Upravo ti si me naučio mnogo čemu, pa i tome da se uzdržavam. I sada ću

se uzdržati od bilo kakvih komentara. Uostalom, nije li red na tebe da nešto

kažeš? - gorko je upitala.

- Na mene?- zbunjeno je prošao rukom kroz razbarušenu kosu i tog momenta

joj je izgledao neodoljivo. Ja... Dobro. Mona, evo... izvinjavam se... - bilo je

očigledno da su mu nedostajale prave reči. Nije joj verovao, a sada je to morao

da prizna. Očekivao je sve drugo osim njene nevinosti. Koliko je malopre uživao

u svojoj nadmoćnosti toliko je sada bio zatečen. I bilo mu je teško da to prizna.

- Ti se izvinjavaš! Gospode, pa to je smešno - pogledala ga je prezrivo,

osećajući nadmoć nad njim - ti koji me danima mučiš, zbog koga sam potegla na

ovaj ranč! Zar samo zato da bi mi se posle ovoga što se maločas dogodilo,

izvinio? Žao mi je, Dene, ali više mi nije stalo do tvog mišljenja o meni, ni do

tvog izvinjenja. Suviše gorčine je bilo među nama da bih mogla da prihvatim

bilo kakav kompromis. Odlazim odmah posle Medžinog venčanja. Otišla bih i

pre, ali ne želim da uvredim tvoju divnu sestru. I tvoju majku...

- Nikuda ti nećeš poći, Mona, ne barem dok se ne objasnimo. Pre toga..

Divlje je zgrabio i povukao na travu. Njegove usne su pritisle njene tako jako

da je mislila da će je povrediti. Ali nije. Bio je to samo agresivni početak koji se

za čas pretvorio u nežnost. Ljubio je nežno i žudno. Da li treba da shvati da je

to ono objašnjenje o kojem je govorio. Ili je želeo da nastavi sa mučenjem? Nije

odolela njegovim poljupcima. Predala se nemoćno želji koju je budio u njoj.

Ljubio joj je vrat, kosu, očne kapke, uzimao njeno lice u šake, tražio njen pogled.

Ruka mu je pošla ka njenoj odeći.

- Moram još jednom da osetim blaženstvo uz tebe, moram da budem siguran

da nisam bio u pravu... - oči su mu sijale pomamnim sjajem, dok je pokušavao

da je razodene. Otrgla se.

- Znači li to da još uvek nisi siguran da si mi ti oduzeo nevinost?! Pobogu ti si

van pameti! Kako možeš tako nešto uopšte da izgovoriš...? Ne, dragi moj, nećeš!

Bila sam budala što sam na trenutak pomislila da zaista nešto osećaš prema

meni...

Čudila se otkuda joj tolika hrabrost da rizikuje da ga zauvek izgubi. Ili je tek

sada bila sigurna u sebe i svoju nadmoć? Ili se zaista toliko gorčine skupilo u njoj

proteklih dana da joj više nije bilo ni do čega? Ni sada kada je konačno pobedila.

Zahvaljujući tom nemogućem čoveku ni malo nije osećala slast pobede.

-Mona, moramo ozbiljno da razgovaramo. Ne možeš tek tako da odeš... posle

svega.

- Da razgovaramo? Ha, sada želiš da razgovaramo. Zar nismo sve već rekli,

Dene? Rekla sam da ću otići i tu nema više šta da se kaže. Prvo si me prezirao,

posle si bio zaintrigiran da me popraviš, sada bi hteo... Ne zanima me više šta bi

hteo... - naglo je uzjahala ne čekajući da i on to učini.

Kiselog lica, pošao je za njom.

Pred štalom se zadržala samo toliko koliko da preda konja momku, a onda je

potrčala putem ka kući.

- Mona, stani, molim te! Moram ti nešto teći... - zvao je.

Ostala je gluva za njegove pozive i utrčala je u kuću. Okrenula je ključ na

vratima svoje sobe. Uzalud je Den kucao, lupao, molio, vikao...

Drhtala je na ivici kreveta, dok su joj suze lile niz lice. Nije sišla na večeru. To

je bio povod da se Medž energično umeša. Otišla je pred njena vrata i pokucala.

- Otvori mi, Mona. Ja sam, Medž... - Mona je otvorila i Medž je ušla pažljivo

je zagledajući. - Ha, mala, čim se zaključavaš to već nešto znači! Pokušao je da te

napadne?

- Nije to što misliš. Gotovo je, Medž. Između nas je zauvek gotovo.

Spustila je glavu na devojčino rame i zaplakala. Jecala je nezadrživo, dajući

oduška svojoj gorčini.

- Zaboga, on te je baš dobro povredio. Pokazaću mu ja... Hajde, budi dobra,

umiri se...

Potom se vrata otvoriše i Den uđe u sobu, gledajući preteći u obe. Pokretom

glave dao je znak sestri da izađe.

Ova je prošla pored njega i besno mu isplazila jezik.

- Dobro, šta je sad, Mona? Zašto plačeš i dižeš uzbunu? Sama si tražila da se

ono dogodi, zar ne? Pogrešio sam, izvinio se, šta još hoćeš?!

- Od tebe ništa! - obrisala je oči rukavom i pogledala ga ljutito. - Zar sam ikad

nešto tražila od tebe? Sam si mi ponudio posao ovde, nisam te molila. Sada

tražim da me ostaviš na miru. Priznajem da sam želela da se ono dogodi, ali

samo da ti dokažem da nisam spavala sa svakim muškarcem, kako si ti mislio.

Prilazio joj je polako, smešeći se. - Zar samo zbog toga? Ne verujem ti.

Uživala si u svakom mom dodiru, baš kao i ja dok sam vodio ljubav s tobom.

Želeo sam to od našeg prvog susreta, ali nisam hteo da probam ono što su drugi

probali pre mene. Tako sam tada mislio... Posle ovog danas, stvari se menjaju -

ruka mu se našla na njenoj bradi. Podigao joj je glavu, primoravajući je da ga

pogleda u oči. Upila je oči u njegove kao hipnotisana.

- Želim te ponovo, Mona... danas nam je bilo lepo, voleo bih da se ponovi još

koji put... barem dok ne odeš.

- Ti si najpokvareniji tip koga sam srela! Neće biti drugog puta, Dene

Kamerone! A otići ću kao što sam rekla. A do tada mi se sklanjaj s puta! -

dograbila je bočicu parfema i zavitlala je u nemoćnom besu na njega. Izmakao

se. Bočica je udarila u zid i rasprsla se u komadiće, puneći sobu jakim mirisom.

Tražila je oko sebe još nešto čime bi ga gađala, ali on je zamakao kroz vrata.

- Ne brini, Mona, neću te više dirati - dobacio je i izašao.

Ponovo je zajecala. Cele noći nije mogla da zaspi od osećanja koja su navirala.

Celo telo bi joj obuzimala vatra pri pomisli na njeno prvo ljubavno iskustvo na

pašnjaku. A Den joj je predlagao samo zadovoljstvo koje bi moglo da se ponovi.

Nije ni pomišljao na trajniju vezu, ili možda brak. Kako je mogao posle svega?

Kako je mogao kad zna koliko je žrtvovala zbog njega? Ostavila je sve i došla s

njim ovde. Nije moguće da ne oseća da ga voli. Ili možda zna, ali želi da je kinji.

Otići, to je jedino moguće rešenje. Ali, kako ga zaboraviti?

Zaboraviti?! Ne, to nikada neće moći.

Dan je već zabeleo kad je, potpuno izmučena zaspala. Probudila se tek pred

ručak. Sve je bolelo, a plavi kolutovi su joj krasili lice. Kako se naći oči u oči sa

Denom posle jučerašnjeg dana? Jedva je nekako skupila hrabrost da siđe dole.

Debora je sedela u salonu i nešto pisala.

- Uđi, Mona, i sedi. Htela bih da razgovaram s tobom - ton joj je bio

zapovednički i Mona zadrhta. Sela je na ivicu sofe i prekrstila ruke u krilu, čvrsto

ih stiskajući kako bi sakrila drhtanje.

- Sve znam, ništa mi ne moraš reći. Primetila sam od samog početka. Slušaj,

Mona, ako neko poznaje mog sina. onda sam to ja. Čim sam primetila da

zanemaruje poslove, znala sam da nešto nije u redu.

Znaš li ti da on nikad ovde nije bio duže od tri dana! Neću da kažem da ne

dolazi često, ali on sam vodi svoje poslove. Iako ima verne saradnike, nikad im

ništa ne prepušta. Ovog puta je odsutan skoro mesec dana od svih zbivanja, sem

što kontaktira telefonom. Znači da ga ovde nešto vezuje, a to si ti. Znam sve o

glasinama koje su te pratile, ali sam se lično uverila da si divna devojka. Imala si

teško detinjstvo i zaista mi je žao, Mona. Den te voli... - htela je da nastavi, ali je

Monin uzvik prekide.

- A, ne, varate se. On me mrzi...

- Ne budi toliko slepa. Ako te mrzi, zašto te je pozvao ovamo zašto je jutros

rano odjurio za Klarkston i dalje za Vašington? Svađali ste se juče, zar ne?

- O da, ali to nema veze... - mucala je.

- O da, ima veze. Rekao je da će se vratiti dan uoči svadbe. Zašto?

- Rekla sam mu da odlazim odmah posle venčanja. Ne vidim nikakvog

razloga da otputuje zbog mene... - borila se za dah.

- Ti ga voliš, to je očigledno. Zašto ne popustiš, Mona? Vas dvoje ste divan

par i ja ti želim sreću s mojim sinom - Debora je bila uzbuđena ništa manje od

Mone.

- Hvala vam, ali to ništa neće izmeniti. Den nijednom nije rekao da me voli.

- Verovatno nisi ni ti njemu. Zar je to tako važno? To se zna, oseća... Budi

dobra i nežna prema njemu kad se vrati, hoćeš li? - pomilovala je devojčinu ruku

u znak prijateljstva.

- Hoću, biću uvek nežna i dobra prama njemu, ukoliko mi dozvoli.

„On me voli, voli me... ”, kliktalo je u njoj. Otišao je da joj ne bi smetao, baš

kako je i tražila. Dragi, dragi Den. Tako bi želela da je sada tu, da mu potrči u

zagrljaj i kaže mu koliko ga voli i koliko žudi za njegovom ljubavlju.

Ništa joj više nije bilo teško. Letela je po kući potpuno preporođena.

Pomagala je u svemu i svakome, ko god bi je zamolio za pomoć.

Debora je posmatrala i samo se filozofski smeškala, pripisujući sebi tu zaslugu

što je Mona oživela. Nadala se da će sve biti u najboljem redu kad se Den vrati.

- Koje cveće da stavimo u salon, Mona? Šta misliš o ružičastim gardenijama?

- Slažem se, a Medžin bidermajer, šta ste za njega planirali?

- Den je obećao bele orhideje. Nadam se da neće zaboraviti da ih pošalje.

Pri samom pomenu Denovog imena Mona zadrhta. Trudila se da što više

bude angažovana u kući, samo da bi zakratko skrenula misli od njega i onoga što

je očekuje kad se vrati. Den je prokleto ponosan. Šta ako je odbije i ponizi?

Bukvalno ga je oterala, mada sebe nije krivila, jer joj je samo predlagao kratku

fizičku vezu. Posle razgovora sa Deborom sve se promenilo. Medž je i dalje bila

uz nju i tešila je da će sve biti u redu.

- I šta kažeš, dobro si ga tresnula, ha, ha, ha... - smejala se do suza, sedeći u

Moninoj sobi do kasno u noć. - Tako mu i treba. Dobro je što sam te naučila

bacanju lasa. Den je odmah shvatio da je to moje maslo. Čudim se što te nije

isprašio po turu, kao što je mene kad sam mu usula celu kašiku soli u jutarnju

kafu. Bilo je to prošle godine. Molila sam ga da mi dozvoli da pomažem

momcima na pašnjaku, ali njemu je to bilo smešno. Osvetila sam se žestoko,

iako sam osetila težinu njegove šake po turu - razveselila je Monu pričom. Medž

inače nije dozvoljavala da bilo ko u njenoj blizini bude tužan. Delovala je kao

melem na Moninu ranjenu dušu.

- Znaš šta, Mona, ako ovog puta Den ne otvori oči i ne zaprosi te, reći ću mu

pred svima da je magarac, makar me ponovo izlupao. Učiniću to, možeš mi

verovati na reč.

- Taman posla.....To nikako. On mora sam da se odluči. Rekla sam mu da

odlazim posle venčanja i to ću zaista i učiniti, ukoliko se nešto ne promeni.

Obećala sam Debori da ću ga dočekati raširenih ruku. Ali ja to zaista ne mogu,

ne posle svega što mi je učinio. Ponašaću se samo korektno prema njemu i ništa

više. Ne mogu da dozvolim sebi nikoga da molim za ljubav.

- Pusti sad to. Videćeš, biće krotak kao jagnje kad se vrati. Juče je zvao iz

Vašingtona. Čula sam kako mu majka priča da ne zna šta bi bez tebe. Posle toga

se veselo nasmejala. Sigurno joj je nešto rekao u vezi tebe. Zato budi mirna i

čekaj. Oh, Mona samo da se ovo završi i da ti i Den nađete svoju sreću. Znaš

koliko bi mi to značilo?

Devojke su se zagrlile, i Mona po ko zna koji pul oseti zahvalnost. Ipak nije

bila sama, a to je bilo važno, veoma važno u ovoj borbi za ljubav. Vraćala joj se

snaga i volja.

Ostao je samo još jedan dan do Medžinog venčanja. Sve je bilo spremno,

ostalo je samo da se pripreme još neke sitnice. Pod budnim Deborinim okom

sve se odvijalo kako treba i nije bilo propusta. Odabrala je osoblje za rad u

kuhinji, konobare i muziku. Ben je već postavio lampione u vrtu, strepeći za

ruže. U kući se osećala svadbena atmosfera. Debora je, uprkos svemu, izgledala

začuđujuće sveže.

- Večeras stiže Den - odjednom je rekla mažući maslac na zemičku. Nije

pogledala u Monu da je ne bi zbunila, ali zato joj je Medž zaverenički namignula

preko stola. Mona je za tren promenila boju lica. Tek sada je osetila strah.

- Eto, Merdžori, sutra odlaziš od nas. Nisi mnogo uzbuđena, draga moja.

Tebe je uopšte teško uzbuditi... - U majčinom glasu srećna nevesta oseti tugu i

blagu žaoku.

- Ali, mama, odlazim samo nekoliko milja dalje, a to nije nakraj sveta, Viđaćeš

me možda još češće.

- To si dobro rekla, dete. Po ceo dan si u štalama, sem za vreme obeda, a to

traje otkako smo kupili ovaj ranč. Zaista sam te malo sretala. Kad se udaš,

verovatno ćeš više vremena posvetiti svojoj staroj majci...

Sve tri su se nasmejale, a Medž je zvučno poljubila majku u obraz.

- Da nismo nešto zaboravili, Mona? Moraš mi oprostiti, ne pamtim više kao

nekad. Nadam se da je sve u redu.

- Da, zahvaljujući ipak vašem pamćenju. Sve je na svom mestu, ostaje još da

ujutru aranžiram cveće. Roze gardenije, kao što ste rekli.

Aranžiranje cveća je prepušteno njoj, ukoliko ujutru bude imala snage za to.

Sve je zavisilo od toga kako će se Den ponašati večeras. Utrnula je od

iščekivanja.

Da bi prekratila muke, otišla je na jahanje. Terala je kobilu nešto žešće,

puštajući da joj vetar hladi vrele obraze. Vratila se brže nego što je računala. Ni

jahanje nije pomoglo da skrene misli od predstojećeg susreta.

Povukla se u svoju sobu. U maloj vazi na noćnom ormariću našla je belu

ružu. To je Benovo delo. Bela ruža, Šta li je hteo da kaže ili je slučajno izabrao

baš tu boju? Možda se mladiću učinila nevinom poput belog pupoljka. Bilo bi

dobro da zna govor cveća, tada bi shvatila poruku. Istuširala se i legla. Zaspala

je gledajući u beli pupoljak.

Sunce je već zalazilo kad se trgla iz sna. „Bože, možda je već došao”, pomisli

u magnovenju. Navukla je na sebe svilenu haljinu boje višnje i pažljivo se

našminkala. Nije vezala kosu, samo je dobro iščetkala. Trud se isplatio, izgledala

je zanosno.

Salon je bio pust i u polumraku. Kroz veliki prozor videla se tamnocrvena

rumen zašlog sunca. Sela je u naslonjaču okrenuta prozoru. Misli joj poleteše.

- Zdravo, Mona. Lep prizor, zar ne? - trgao je dubok glas, tako da je

poskočila. - Iznenađena?

Den je stajao pred njom u beloj košulji kratkih rukava i tamnim pantalonama.

U polumraku je izgledao tajanstveno i nadasve lepo.

- Pomalo. Nisam te čula kad si ušao. Kako je bilo na putu? - jedva je protisla.

- Ne mnogo zanimljivo. Imao sam prilično posla. Čujem da si ovde bila

maksimalno angažovana ovih dana - govorio je mirno, bez nekog posebnog

prizvuka u glasu.

- Ništa posebno. Tvoja majka je ta koja je podnela ceo teret. Mislim da će

Medžino venčanje biti veličanstveno - trudila se da sakrije drhtaje u glasu.

- Drago mi je što tako misliš. Moja sestra je zaslužila svu sreću ovog sveta, a

uz Toma će je sigurno imati. Oni se izvrsno dopunjuju. No ostavimo njih. Da li

si ti promenila svoju odluku?

Znala je dobro na šta misli. Ćutala je. Osećanja su je savladala i nije mogla ni

reč da progovori.

- Pitao sam te nešto, Mona... - ponovio je tiho.

Deborin ulazak u sobu Mona je doživela kao spas.

- Vama dvoma je sigurno lepo da sedite u mraku, ali za mene je to vreme

odavno prošlo. Smetam li? - lukavo je pitala.

- Samo uđi, majko, Mona mi je upravo pričala o svemu što ste radile ovih

dana - u trenu je postao stari Den, hladan i racionalan.

- Da, bila je to teška nedelja, ne znam da li bih sve to stigla da nije bilo Mone

- ponovo je Debora potencirala devojčine zasluge.

- Znači da bih trebalo da joj budem zahvalan? - smešeći se pogledao je u

Monu.

- Lepo je od tebe što si se napokon setio. Da, morao bi da joj budeš

zahvalan... - posebno je naglasila poslednje reči, koje su zvučale dvosmisleno.

- Pa, hvala ti, Mona, za sve što si uradila. - Činilo se da je to rekao iskreno i

bez ironije.

- Ništa posebno nisam učinila da biste mi toliko zahvaljivali. Pre bih ja morala

biti zahvalna tvojoj majci i Medž na gostoprimstvu i toplom prijemu - njega nije

pomenula. Po Deborinom blagom mrštenju shvatila je da je pogrešila. Nije

postupala onako kako je obećala.

- A gde sam ja tu? Mene niko ne pominje - upita dok mu je smeh vrcao u

glasu. Mona porumene i pogleda negde u stranu.

- Izvini, ti si moj poslodavac.

- Koliko se sećam, jednom smo učvrstili i neko prijateljstvo... Naravno,

prijatelji se ponekad raziđu u mišljenjima...

Ponovo je Debora spasila situaciju.

- Da li si doneo orhideje za Medžin svadbeni buket?

- Naravno, kako bih to mogao da zaboravim. Moja sestra će biti divna

nevesta.

- Ko, zar ja? - Medž je upravo uletela i poljubila brata. -Eto, već sutra ćeš me

ispratiti iz kuće Dene. Pitam se hoće li ti nedostajali moji mali nestašluci -

šeretski ga je izazivala.

- Nimalo. Barem ću biti miran kad odeš, jer nikad ne znam šta si mi

pripremila. I dalje žalim Toma... - komično je stavio ruke ispred sebe kao da se

brani.

- Neću ti ništa, brate, za tu izjavu. Bolje bi bilo da razmišljaš kako će i tebe

kad - tad zadesiti Tomova sudbina.

Niko više ništa nije rekao. Den je samo popreko pogledao sestru i zabavio se

svojom čašom skoča.

Za večerom su svi bili neobično tihi. Atmosfera je bila puna nekog naboja

koji je pretio da eksplodira. Debora se povukla odmah nakon večere,

preporučujući kćerki da učini isto.

- Sutra moramo rano da ustanemo. Ti Medž, bi sutra trebalo da izgledaš

posebno sveže. Moni još ostaje cveće i da uredi sebe.

- Kad ja to nisam izgledala sveže, mama? - veselo se nasmeja nevesta. Ali u

redu, poslušaću te ipak. Idem.

Uspela je ponovo da namigne Moni, tako da je to samo ona mogla da vidi.

Den je šetkao nemirno salonom, kao da nešto iščekuje. Mona je ćutala,

zagledana u vrt obasjan mesečinom. Nešto je treperilo među njima.

- Nisi mi odgovorila na pitanje, Mona - naglo je razbio tišinu. - da li se nešto

promenilo za ovih nekoliko dana dok me nije bilo?

- A šta je to trebalo da se promeni? Šta si učinio da bih promenila mišljenje?

Samo si otišao...

- Zato što si ti tako htela. Tražila si da te ostavim na miru. Pa, ima li to nekog

efekta? - vešto je uvlačio u zamku.

- Čudno da si udovoljio mom zahtevu, obično to ne činiš. Ti si bio taj koji je

zahtevao sve ovo vreme. Pošlo ti je za rukom da me slomiš. Samo zaboravio si

da u meni ima još malo ponosa, Dene. Neću ti više ni jednog trenutka dozvoliti

da me maltretiraš - bila je ljuta i to više nije krila. - Pobedio si.

- Niko nije pobedio. Još uvek je nerešeno. Zar više ne želiš pobedu? Toliko si

želela da pobediš, otkud sada ta malodušnost? To ne liči na tebe Mona - bio je

ozbiljan.

- Ne znam na koju Monu misliš. Onu koju si upoznao na Floridi, ili ovu za

koju misliš da si je prevaspitao u neporočnu devojku?

- Ne izazivaj, Mona. Ne volim da se ponavljam. Jednom sam priznao grešku i

neću to da činim celog života. Priznao sam ti da me privlačiš više nego ijedna

žena do sada. Mislim da je to dovoljno.

- Dovoljno, za šta?

Očekivala je da će joj nešto reći, ali on nije imao nameru da bilo šta više kaže

od onog što je već znala.

- Za to da ne odeš - bilo je sve što je rekao.

- Žao mi je, Dene, mišljenja nam se ne slažu. Idem da spavam. Umorna sam.

Nije je zadržavao. Ostao je da stoji i gleda za njom, bez reči. Jedva je nekako

stigla do sobe. Skinula se i legla, prisiljavajući sebe da misli na napor koji je sutra

očekuje. Opet je bila na samom početku, baš kao i onda kad je srela Dena u Fort

Pirsu. Uzaludna je bila sva žrtva.

Odavno joj nije bio potreban budilnik da bi se ujutru rano probudila. Jedna

od navika koju je stekla uz Dena. Ustala je i žurno se obukla. Betsi je već

poslovala u kuhinji.

- Evo kafe i svežeg peciva. Uzmi dete, trebaće ti... Ovo je srećan dan za

mene... - šmrkala je brišući oči keceljom.

Na brzinu je popila kafu i pojela kiflu, samo da ne bi razočarala Betsi.

Cveće je već stiglo. Gomila ružičastih gardenija stajala je u holu. Radila je

pažljivo i vešto. Prelepi cvetni aranžmani su uskoro krasili svaki ugao kuće.

Posebno je bio lep jedan u uglu salona na stilskom stočiću sa krhkim, tankim

nogama. Zanesena poslom, nije primetila sva tri člana porodice Kameron na

vratima salona. Okrenula se kad je čula dubok uzdah.

- Gospode, ala je to lepo. Gde si to naučila, Mona? - pitala je Debora

zadivljeno.

- Pohađala sam kurs japanske ikebane. Naučiću vas, ako budete hteli.

Kasno se ugrizla za usnu. Pa ona je rekla Denu da odlazi. Nešto je blesnulo u

njegovim očima koje su začas ponovo postale hladne kao glečer.

- Više nego divno. Gosti će biti oduševljeni.

- Hej, pa ti bi zaradila gomilu para radeći ovako nešto - Medž je kao i obično

bila neposredna.

- Zaboravljaš da Mona ionako ima gomilu para i da nema potrebe da

zarađuje, sestrice... - progovorio je konačno Den upućujući je na pravo mesto i

začas sve pokvario.

- Dene, dosta! - oštro ga prekide majka. - Ne želim da mi svojim zajedljivim

primedbama vređaš goste. Mona je danas ovde gost...

- Izvini, mama. Nisam ništa loše mislio, Mona... - tobože skrušeno se izvinio

samo da bi umirio majku.

- Mona, sada si slobodna. Obavila si svoj posao izvanredno, kao pravi

profesionalac. Gotovi aranžmani ne bi ni izdaleka tako lepo izgledali. Za sve je

potrebna ljubav, pa i za cveće... To neki ne umeju da shvate... - sad je žaoka bila

upućena njenom sinu.

Mona nije sačekala da vidi reakciju. Popela se u svoju sobu. Na krevetu je

ležala prelepa haljina. Prvo se okupala i oprala kosu. Oblikovala je lepu frizuru i

podigla kosu na vrh glave. Meki plameni uvojci padali su joj po vratu i jedan na

čelo. U kosu je zadenula nekoliko cvetova roze gardenije. Cvetovi su bili iste

boje kao haljina. Od onog što je videla u ogledalu i samoj joj je zastao dah.

Odmah se oraspoložila. Obula je roze satenske cipele i uzela tašnicu. Bilo je

vreme da siđe u salon. Po buci koja se dole čula, shvatila je da su gosti već počeli

da dolaze. Venčanje je trebalo da se održi u deset časova.

Silazila je lagano stepenicama, pitajući se koga će prvo sresti. U holu, tik

ispred stepenica, stajao je Den, elegantan, lep, neodoljiv. Na sebi je imao tamno

odelo i belu svilenu košulju sa leptir mašnom. Ona namerno uspori korak, dajući

mu vremena da je posmatra. A on je gutao. Ponirao je u njene oči, klizio

pogledom preko obnaženog vrata do grudi i dalje niz bokove. Ispružio je ruku

ka njoj. Prihvatila je i zastala tik pred njim.

- Čekao sam te, Mona. Uživaš li u utisku koji si izazvala? Naređujem ti da se

uzdržiš kad te drugi budu gutali očima, jer - ti si moja. Zapamti to... - oči su mu

preteći sevale.

- Nisam tvoja. Zaboravi da si me imao. Radiću sve ono što mi se bude

svidelo, Dene. Nikakvo pravo ne polažeš na mene, niti danas, niti ikad više...

Videćemo... - samo je tvrdo procedio kroz zube.

Suprotno rečima, nežno je uzeo pod ruku i poveo u salon. Tihi uzvici

divljenja i uzdasi ispuniše prostoriju. Debora se samo nadmoćno smeškala iz

svoje stolice. Bila je lepa i elegantna, kao i uvek.

- Ovo je Mona, Medžina deveruša... - Den je predstavio gostima koji su stigli.

Predstavljanje se nastavilo unedogled. Kako je koja grupa dolazila, tako je Den

upoznavao sa svima, ne ispuštajući njenu ruku. Tom je stajao s jednom

grupicom, nestrpljivo čekajući da se pojavi njegova nevesta.

- Ostaviću te malo samu, moram da izvedem Medž. Pazi šta radiš... - šapnuo

joj je Den i izašao.

Nekoliko trenutaka kasnije pojavio se na vratima vodeći Medž pod ruku. Bila

je divna nevesta, sva u vazdušastoj čipki i sa cvetovima narandže u kosi. Bila je

nasmejana, kao i uvek. Nastao je opšti žagor i pljesak.

Mona je stajala iza Medž i pridržavala njen nevestinski veo.

Ceremonija venčanja se odužila. Iza nje je stajao Den i njegov dah je osećala

na svom vratu. Najednom je približio glavu tik uz njenu i prošaputao joj u samo

uvo, vrlo tiho, da samo ona čuje.

- Ti ćeš biti najlepša nevesta na svetu.

Mona se samo naježila.

Sve što se posle događalo Moni je ličilo na ružičastu maglu. Čestitanje,

muzika, žagor. Poljubila je mladence. Neko je nju poljubio, iznenada, lako kao

dah lahora. Den je poljubio ono mesto na vratu, onaj pregib gde je počinjalo

rame.

- Izluđuješ me... muklo je prošaputao.

Vrhunac je bio kad je Medž bacila svoj buketić pravo Moni u ruke. Nije se

nadala, bila je zatečena, ali ruke su se mahinalno podigle uvis i uhvatila orhideje

uvijene u beli til.

- Bravo, Mona! Nadam se da znaš šta to znači - nasmejala se Debora.

- Kako ne bi znala, mama, pa ona će ionako biti sledeća nevesta... - dobacio je

Den i ponosno se okrenuo gostima kojih je bilo svuda: u salonu, holu, na tremu.

Svi radnici sa ranča su bili pozvani. Bilo je tu i nekoliko Denovih poslovnih

prijatelja i saradnika.

Gde god da bi stala, Mona je izazivala divljenje. Ali ona je osećala samo

Denov pogled koji je pekao i opominjao.

Bila je uz Medž sve do ručka, a posle je tu ulogu preuzeo Tom.

Kako se bližila noć, slavlje je uzimalo maha. Muzika je svirala bez prestanka.

Mona se presvukla i raspustila kosu. Izašla je s čašom šampanjca u ruci na trem,

da se malo rashladi.

Vreme je za ples ... - saopštio joj je Den iza leđa. i poveo je u vrt. Nežna

svetlost lampiona, topla noć, muzika i šampanjac, pogotovu Denova blizina -

učinili su svoje. Opustila se u njegovom naručju i uživala kao nikad. Nije htela

da misli na to da li će već sutra biti daleko od njega. Osećala je uz sebe svaki deo

njegovog tela i žudela je više nego ikad da je to telo opet poseduje i bezumno

voli.

- Sećaš li se Floride? Meksikanskog kaktusa, one večeri uz roštilj u mom vrtu.

Sećaš li se kako si me lasom bacila na zemlju? Ko je kome povredio ponos,

Mona? Ti si prošla potpuno nekažnjena... Moraću da te kaznim i za sve to i još

mnogo toga. Izluđuješ me, mala... toliko te želim... - strastveno je šaputao,

izazivajući jezu u njenom telu.

Oboje su žalili kad se muzika završila. Mona je plesala čitavo veče, bukvalno

idući iz ruke u ruke. Partneri su se menjali, ali njene oči su uporno tražile Dena.

I on je menjao partnerke, smejao se, razgovarao, ali nijednu ženu nije držao

onako prisno kao nju. Pitala se šta je to što im ne dozvoljava da se zauvek spoje?

Da li je sama krivac, ili su oboje! Tako mali korak do sreće, a ipak,.

Plesala je uz bazen s jednim momkom. Vatreno joj je delio komplimente, na

šta se ona samo smeškala. Nije mu dala nimalo povoda za dalju akciju u

udvaranju. Mladić je obeshrabreno napustio. No, tu je bio Den. Sledeći ples je

bio njegov.

- Opomenuo sam te, čini mi se, a ti sluđuješ sirotog Rona. Znam dobro kako

to izgleda kad nekog uhvatiš u mrežu. Ti si puna zmijskog otrova, Mona, opiješ

svoju žrtvu, pa je onda odbaciš... - siktao je poluglasno, tako da su ga neki parovi

čuli.

Odjednom joj nešto puče u glavi. Odgurnu ga i podboči se pred njim. Nije

obraćala pažnju na ljude koji su se već radoznalo okretali.

- A ti, šta si ti, Dene Kamerone? Umišljena i sujetna budala! Sebičan, i

narcisoidan… Sam sebi dovoljan. Koga sam ja to zavolela?! Monstruma!!!

Ispružila je obe ruke i snažno ga gurnula pravo u bazen. Parovi su se

razdvojili. Začas je zavladala tišina, a onda se prolomio smeh. Mona je tek tada

shvatila šta je učinila. Skupila je haljinu i pružila Denu ruku da izađe iz vode.

Sledećeg momenta pljesnula je komično i sama u vodu. Den ju je čvrsto uhvatio

u zagrljaj i počeo sumanuto da je ljubi. Skandiranje i pljesak oko bazena privuče

pažnju gostiju ispred kuće i iz kuće. Začas se oko bazena okupila gomila zvanica.

Tiskali su se da bolje vide par u vodi koji se ponašao kao da je sam na svetu.

Smeh je prerastao u uzvike odobravanja.

Mona se prva osvestila i uspela da se odvoji od Dena. Neko im je pružio ruke.

Stajali su jedno uz drugo, dok se voda cedila niz njih.

- Mama, Medž, da li primate za snahu najlepšu i najdražu devojku koju znam?

Volim je i oženiću se njome... prolomi se bura oduševljenja.

Debora pruži ruke i Mona joj polete u zagrljaj. Deborina haljina je začas bila

mokra.

- Neka, nije važno, vredelo je... - odgovori ona na Monino izvinjenje.

Medž je pljeskala oduševljeno rukama ne znajući šta pre da kaže.

- Rekla sam ti, zar ti nisam rekla?! Znala sam dobro kome treba da bacim

buketić... Dene, Mona, hvala bogu da ste se osvestili.

- Da dušo. Zar nisi i ti pomalo učestvovala u mom otrežnjenju? Koliko se

sećam, stalno si bacala otrovne strelice na mene kad bih kinjio Monu. Možeš biti

mirna, volim je... - uštinuo je sestru nežno za obraz. Okrenuo se majci i uzeo

njene ruke u svoje. - Majko!

- Ništa ne govori. Da si samo malo bio pametniji, uštedeo bi i Moni i sebi

mnogo mučnih trenutaka. No sve je dobro...

Den je prekide sa osmehom. ... Što se dobro svrši. Znao sam da ćeš to reći.

Trudiću se da se iskupim za sve. Zar ne dušo?- obratio se Moni grleći je . Mislim

da treba da se presvučeš, pre nego što se razboliš mojom krivicom... -

Rekao je to namerno glasno, da svi čuju. Šeretski je namignuo i povukao

svoju ljubljenu. Pratilo ih je odobravanje gostiju koji su sasvim dobro znali

razlog njihovog odlaska, jer je bilo toplo i Mona se ne bi razbolela od kupanja u

mlakoj vodi bazena.

Denova čvrsta ruka obavijala je Monina ramena dok su se penjali na sprat.

Pred vratima sobe podigao je u naručje i preneo preko praga, dok se sa nje još

uvek cedila voda.

- Hej, šta ovo znači, pa nismo mi upravo venčani.

- Aha, upravo venčani. Jesmo Mona. Mi smo upravo venčani par, samo malo

mokar.

Spustio je: nežno, tobože gledajući u svoje lepo odelo, koje je sada jadno

izgledalo. No i u mokrom, bezobličnom odelu izgledao je neodoljivo.

- Moraš mi nešto reći - ozbiljno se zagledao u nju.

- Neću - odmahnula je glavom.

- Hoćeš…To mi je veoma važno.

Ponovo je odmahnula glavom. - I meni je mnogo toga bilo važno.

- Nemoj o tome, molim te. Kriv sam, priznajem, šta još hoćeš?

- Kaznu... dosta si ti mene kažnjavao, sad sam ja na redu.

- Važi, prihvatam kaznu ma kako izgledala, samo mi kaži kad si osetila da me

voliš?

- O bilo je to davno... nasmešila se vragolasto. Još dok si me kinjio tamo na

Floridi, kad si vešto smišljao kako ćeš me što bolje povrediti. Nisam ni sanjala

da mogu da zavolim svog mučitelja. Ipak to se dogodilo. Moja majka mi je rekla

da je put do ljubavi ponekad veoma težak. Mislim da je bila u pravu...

- Oprosti mi, Mona, zaista sam bio pravi tiranin. Možeš li mi oprostiti?-

spustio se na kolena i rukama obuhvatio njene noge.

- Pa... videću. Zavisi od toga koliko ćeš biti dobar ubuduće.

- Toliko, ljubavi, da te više nikad neću mučiti.

- Ipak ti moram vratiti, makar malo... Želiš li da počnem odmah, ili tražiš

odlaganje kazne?

- Odmah, počni odmah ... Tvoja kazna će za mene biti užitak...

- Dobro, počinjemo. Prvo me oslobodi ove mokre haljine.

Stajala je mirno dok je on brzo skidao haljinu sa njenog prelepog tela. Bio je u

pravu kazna se pretvorila u užitak! Njeno telo se pojavilo pred njim u svoj svojoj

lepoti.

- Oh, Mona, ljubavi.

Rukama je hteo da je obuhvati celu u jednom trenu. Ljubio je svaki delić

njene kože, milujući je toliko nežno kao da je figura od najfinijeg porculana.

- Možemo li da zakasnimo? Mislim neće nam zameriti, s obzirom na prirodu

kazne... Ljubavi... - podigao je pogled ka njenim očima, tražeći potvrdu ljubavi,

sreće.

- Možemo. Mislim da nam neće zameriti - filozofski je odgovorila, jedva

čekajući da ga oseti uz sebe. Prvo na šta je pomislila bilo je da javi majci i Gasu.

Znala je koliko će biti oboje srećni. Majka je bila u pravu, ono najdraže se često

dobija po cenu bola. Ona je dobila ono najdraže u životu. Dobila je Dena.

Žedno se privila uz njega, prepuštajući se da je vodi u carstvo ljubavi i sreće.

-KRAJ-

Briseida Akelei

&

Marta