JOVAN DUI (1874 - 1943)

J. D. je roen u Trebinju 1874. godine. Uio je najpre trgovaku kolu u Mostaru, a zatim uiteljsku u Sarajevu i Somboru. Radio je kao uitelj u Bijeljini i u Mostaru.

Preokret u D. ivotu nastaje 1899. kada naputa Mostar i odlazi na studije prava u enevu. Po zavretku studija (1906) doao je u Srbiju i stupio u slubu u Ministarstva unutranjih dela.

1910. uao je u diplomatiju. Do 1. sv. rata i izmeu 2 sv. rata vrio je razne funkcije: atae, sekretar pslanstva, konzul, otpravnik poslova, ambasador (Sofija, Atina, Rim, Madrid, eneva, Budimpeta ). Nakon izbijanja 2. sv. rata i pada Jugoslavije preao je u Ameriku, gde je u krugovima nae emigracije sve do smrti delovao kao ogoreni protivnik NOB-a.

Za vreme ivota u Mostaru sa A. . i Sv. . ureivao je asopis Zora.

Pisao je pesme, putopise, filozofske eseje, knjievne kritike i eseje, istoriografske radove, umetnike kritike, publicistiku.

Prvu zbirku pesama tampao je 1901. god. Zatim su dole zbirke:

- 1908.

- 1911.

- 1914.

Od pesnikih ciklusa najpoznatiji su:

- CARSKI SONETI- DUBROVAKE POEME (nastale izmeu 1900. i 1901; 9 narativnih pesama)

- JADRANSKI SONETI (deskriptivne; parnasosimbolistik faza; nastale izmeu 1900. i 1901)

- SENKE PO VODI (parnasosimbolistika faza: nastale izmeu 1900. i 1901)

- DUA I NO- JUTARNJE PESME (postsimbolistika faza)

- SUNANE PESME (postsimbol. f.)

- VEERNJE PESME (postsimbol. f.)

- PESME LJUBAVI I SMRTI- LIRIKA (1943)

- PLAVE LEGENDE- MOJA OTADBINA- Od proznih radova najistaknutiji radovi su mu:

- GRADOVI I HIMERE (1930), zbirka putopisa

- MOJI SAPUTNICI, kritiki ogledi i Stankoviu, ipiku, Koiu, antiu, Vojinoviu, Vidriu

-BLAGO CARA RADOVANA, knjiga eseja o ljubavi, eni, mladosti, srei, prijateljstvu, novcu

U stvaranju J. D. razlikujemo 3 faze:

1. parnasovsku (vojislavljevsku):

do 1900/1901. (uticaj romantizma, Ljermontova, Pukina) (mostarska faza)

2. paranasosimbolistiku:

1900. odlazi u Pariz, a ve 1901.objavljuje zbirku, dosta heterogenu (uticaj parnas., romant., ali i zaokret ka simbolizmu)

- JADRANSKI SONETI, SENKE PO VODI (JABLANOVI) - SENKE PO VODI - povezanost lirskog subjekta sa prirodom:

- JADRANSKI SONETI - deskriptivne pesme o prirodi koje su dvojako zanimljive:

a) na planu forme (sonet)

b) na planu motiva - prvi put se opeva Jadran - odsustvo lirskog subjekta;

- 1908. nova zbirka pesama u koju e ui konane verzije ova dva ciklusa

3. postsimbolistika:

JUTARNJE PESME, VEERNJE PESME, SUNANE PESME;

- LIRIKA 1943. Dui naputa 11-erac i 12- erac i vraa se pesmama kratkog metra;

- deskriptivne; objektivan opis prirode:

- JUTARNJE PESME: PRIA , NAPON , UM buenje sunca, rast i razvoj prirode;

- VEERNJE PESME: zalazak sunca, opadanje, umiranje prirode (SUNCOKRETI);

- SUNANE PESME: sunce u zenitu, snaga mikrokosike drame u prirodi;

- Sve pesme su uznaku jednog simbola - sunca;

- LIRIKA 1943. - nastavak VEERNJIH PESAMA,

- PLAVE LEGENDE- PRIA O JAKOM - priroda ne zna za pravdu nego za silu;

- SEME - izmeu njega i celog sveta stajala je otrovna (?) njegovog sna;

I parnasizam i simbolizam, pa i Bodler predstavljaju jedno suavanje romantiarske formule poezije, svi su oni jedna specijalizacija romantiarskih pesnikih pronalazaka.

Veina Duievih lirskih pesama po svojoj organizaciji vie lii na retke subjektivne pesme parnasovaca nego na lirske izlive tipinih, autentinih simbolista. Ipak, ostaje najsliniji kasnijim naslednicima obeju tradicija.

vrstoa Duievog izraza, preciznost njegovog opisa, mimoilaenje savremenog ivota i kolokvijalnog, ivog i ulinog govora, ljubav za 12-erac i karakteristino odsustvo smisla za ironiju i humor, dovode ga sasvim u blizinu ranih, a pogotovo kasnih parnasovaca.

Duieva sklonost ka eksplicitnom filozofiranju odvaja ga i od simbolista i od parnasovaca: u tom pogledu on je blizak zauvek pomraenoj veliini pesnika Sili Pridoma, filozofa po obrazovanju i vodeeg refleksivnog pesnika.

Dui sa glavnom trijadom francuskog simbolizma (Verlenom, Remboom, Malarmeon) nema mnogo zajednikog. Kult muzike, sugestivnih slika i fluidnih atmosfera, oivljavanje emocije u boleivom vidu i subjektivizam, sasvim su opte zajednike crte meu njima, kao i upotreba neparnih metara. Sklonost simbolista ka traenjima u oblasti forme on nije preuzeo, i tim odbijanjem pribliio se Samenu.

Paradoks je u tome to je Dui hteo da bude dobar sledbenik francuskih uitelja poezije, parnasovaca i simbolista, a najvie onih koji su se nali izmeu njih, koristei iskustva obeju kola, kao to su bili Sili Pridom, Anri de Renje. Dui je u tome uspeo, ali j uspeo i mnogo vie: u svojim kasnijim pesmama on prevazilazi okvire simbolistike kole, prevazilazi njene konvencije i ograde, i staje u red pesnika koji i u evropskoj knjievnosti predstavljaju drugu generaciju, i drugo razdoblje. To razdoblje i tu generaciju uspeno je definisao i izdvojio Moris Baura u jnjizi Simbolistiko naslee. Re je o pesnicima koji su pre svega velike stvaralake individualnosti, prema tome ne sainjavaju nikakvu grupu ili pokret, ali im je zajedniko to to su proli kroz iskustvo simbolistike kole i to su nekim premisama simbolistike poetike dali najbolju moguu primenu.

Simbolizam, koji se esto naziva i neoromantizam, doao je usled razoaranja i u naturalistike knjiebne pokuaje, i u raniji liberalizam i naprednjatvo. U ideologiji simbolisti su se trgli unazad: vraali su se larpurlartizmu, istorizmu, srednjem veku, melanholinom filozofiranju, pevanju u samoi, aristokratizmu, religiji, jednom politikom konzervatizmu; a poveli su poeziju napred u prefinjavanju forme, s naroitom muzikom, sa naroitom interpretacijom. U D. pesnitvu se vide neke od tih karakteristika.

Parnasovstvo: vrstoa izraza, preciznost opisa, 12-erac, mimoilaenje savremenog ivota, odsustvo smisla za ironiju;

Simbolizam: kult muzike, sugestivnost slika, oivljavanje emocije, subjektivizam;

Tek sa tridesetak svojih pesama Dui se propeo van okvira, koje je sam sebi postavio svojim ambicijama i svojim obrazovanjem. Tim pesmama J. D. se pribliava ostalim naim pesnicima koji takoe pripadaju postsimbolistikim strujama, kao to su Momilo Nastasijevi i Milan Dedinac.

J. D. je ljubavnu liriku negovao naroito u prvoj i drugoj fazi. Ljubav je nekad u sprezi sa istorijom, nekad sa prirodom, nekad s pesnikom meditacijom.

Duieva ljubav je uvek elegina, nesrena i melanholina (on ezne za njim, ali je svestan njene prolaznosti i bola koji ona uvek ostavlja za sobom). ena u D. poeziji nije stvarna, ulna i fizika ena. To je vie njegov san o eni i vie jedna iluzija o njoj.

U svojim pesmama o ljubavi i eni D. se sluio sasvim novim, modernim slikama, simbolima i poreenjima da bi izrazio rafiniranost svojih oseanja i doivljaja. Takva poreenja i slike naroito su lepi u pesmi POZNANSTVO (A14).

O emu god pisao, D. pie zaljubljeno. Slikama, dikcijom, nainom rezonovanja, njegove vrste sugeriu da je ljubav izvor vaskolike poezije. Svi pravi liriari pevaju o eni. D. joj podie kult i rtvenik. To nije vie dragan, ve boginja, vaseljensko naelo, kob.

U prvoj polovini 90-ih dragu zove anelom, cvee moje.

1896. ova idila iezava. Dolazi razdoblje glumake retorike. Ostavlja dragu da bi se borio za slobodu. Ova ga eka u vizijama. Ima jedna topla pesma POSLE MNOGO GODINA iz 1897. To je krik svesti na grobu ostavljene. Veoma je karakteristian za opte duhovno stanje pesnikovo u ono vreme. To je kao neki unutranji obraun ili prelom.

Po dodiru sa inostranstvom D. se doteruje po evropskim merilim, ogre se skepsom, suzvija oseanje, pravi se hladan i tragino dostojanstven. Preanji ton, topao kao krv, tada se hladi i zatamnjuje. Strast se pretvara u filozofiju srca i ljubav se vidi kao princip suprotan smrto, koja ga svugde prati kao senka.

Ali to je samo trenutno. 1901. javlja se pesma ZALAZAK SUNCA(A7), D. najosobenija ljubavna pesma. Tu vie draga nije ni ova ni ona ena, nego ideal ene, himera o kojoj se samo sanja. D. ljubav dekorie pomalo teatralno (jo neizleen od patetike), zaodeva u ar sjajne vizije. Koliko god lapih ena zavoli, one e mu sve izgledati kao varljiva privienja one jedne. Prisutna u svakom snu, nedostina, izjednaena s idejom lepote i ljubavi, ona ne puta da se ostane dugo, a kamoli doivotno, kod jedne, nego ga zove dalje, ka drugoj, i uvek drugoj, a da se nikad ne oseti puna srea i ne zaeli poinak.

Desio se jo jedan potres, jo jedna recidiva stvarne zaljubljenosti, igra od romantinog snatrenje, 1910. Naalost, ova dama je pesniku nesuena za trajniju sreu: on se ali na svet i na intrige. To moe da bude i maskiranje bekstva. Na toj putnoj stanici svaljuje, izbacuje, iskaljuje se sva stara, balkanska mrska mrnja na protivnike.

A onda ta epizoda prolazi. U unutranjem svetu granulo je sunce koje se zove Himera. Veita draga ovladae sada svom duom mirno i neprikosnoveno. Ona nije vie slutnja ni privienje, nego saznanje. Uzgredne, konkretne ljubavi nisu vie tune, ne znae vie njenu antitezu, nego njenu afirmacju i slavu.

Nema na srpskom jeziku sjajnijih pesama o eni. U njima ljubav umori. Lepe su. To je ljubav bez ljubomore i bez straha.

Ne izgledaa da je ijedan susret ostavio sam po sebi monog traga. Time Duieva ljubavna pesma dobija svoju eterinost, ali i gube dra sone i materijalne istine.

Dui je bio suvie trezven da bi pevao dalekoj dragoj kao Gete.

U Duievim pesmama ena je Venus Uranija, veita enstvenost - sa crvenim kikotom! Ako ima ironije u D. erotici, ona je u tome: na himnu boginja odgovara kikotom!

D. nikad ne peva poetak ljubavi, ni njeno trajanje, no samo njen kraj.

D. izriito kae da njegova veita draga niti postoji, niti je postojala. Ona nije jedna ena, nego jedno naelo. U neelo se moe verovati, ali je udno biti u njega zaljubljen itavog ivota. Srea moe biti (za Duia) samo u iluziji, u himeri. D. vena draga slina je Muzi poezije, kojoj se zavetava ceo ivot.

D. sklonost ka paradoksu izvire iz toga to ga jaka ulnost i groznica tera. Otuda on peva o ulnoj ljubavi, a najee se ne vidi u njoj nita do mimogredne strasti.

D. kae da ovek treba da bei od ljubavi, no kad mu onovi budu od olova, on je pobeen, a ene ne vole pobeene. Sam taj paradoks kod pesnika je jedno sveto ludilo.

D. ljubavne pesme opevaju enju za nepoznatom enom: misao na dragu koja u samotnoj vili, u nonoj tiini, ita pesme; ar, crveni oganj ljubavi i njena vekovenost; kajanje nevernoga ljubavnika; poznanstvo s novom enom: zamor, rastanak i ponovno vraanje: tuga i oaj to jedna ljubav zatvara puteve svim ostalim; surevnjivost ene koja voli, na svoje nepoznate prethodnice: nemogunost pravog zaborava; mistino oboavanje ene i njene lepote

(D. nikada ne peva o nekom konkretnom doivljaju nego uvek o eni kao takvoj, o ljubavi kao takvoj. Iz njegove poezije iezava jedan od glavnih likova ranije i tadanje nae poezije, lik idealne drage. Umesto nje pojavljuje se ena, boginja ohola i preka, koja nosi u sebi vie zakon sveta nego zakon srca. U pesniku ona pobuuje misli o ljubavi ivotu i smrti, a ne oseanja. Ljubav je kod njega nestvarna, apstraktna, esto izmiljena, mondenska, pre literarno nego stvarno oseanje, vie velika tema nego lini doivljaj.)

M. Pavlovi tvrdi da D. ljubavna poezija, esto hvaljena, spada u slabiji deo njegovog stvaranja. Njegova ljubavna lirika obiluje plaevnim grimasama, enterijerima iparkovima mondenskih pseudoaristokratskih vila.

D. je u treoj fazi svog pevanja manje pisao ljubavne pesme, ali gotovo sve koje su tada nastale odlikuju se zrelom, sublimnom lepotom i dubinom misli i oseanja. Takve su npr. PESMA LJUBAVI (173), PESMA SUTONA (169), PESMA TIINE (171) (iskustva dublje patnje i dublje refleksije), PESMA UMIRANJA (173) (retorino-aforistina).

(Motiv mrtve drage: kod J. D. mrtva draga je povezana sa vrbom, uvelom ruom; ona je nestvarna, trubadurska, eterina: vie je to ena koja se sanja, satkana od eterinog, a ne ulnog)

Po D. miljenju liriar moe postati velikim pesnikom samo onda kada bude kazao velike istine o trima najveim i najfatalnijim motivima ivota i umetnosti: o Bogu, o Ljubavi, o Smrti. Svakako, filozofski najambicioznije su D. pesme o velikim stvarima njegovog kosmosa: PESME BOGU, PESME SMRTI, PESME ENI;

Svoj stav prema zadaciima umetnosti i poezije, svoja shvatanja o njjoj J. D. je otvoreno iskazao u pesmi MOJA POEZIJA (a28) (poetak je par asovski, a kraj pesme je simbolistiki). Sa aristokratskim prezirom prema obinom i svakodnevnom ivotu, D. tu opeva svoje asocijalno shvatanje poezije (1. strofa). Po njegovim reima mora da bude uznesena nad stvarnim ivotom i da se nikad ne spusti do prozainosti i problema tog ivota (2. strofa). D. je u ovoj programdskoj pesmi izrazio svoja shvatanja o prirodi i smialu poezije.

M. Pavlovi smatra da su D. istorijske pesme najmanje dobar deo njeogv pesnikog stvaranja.

Tenja ka velelepnom i izuzetnom ispoljila se i u pompeznoj retorici D. rodoljubivih pesama (ciklusi MOJA OTADZBINA i CARSKI SONETI). Tu su osnovni motivi: slava, pobeda, zastave, car i carstvo).

Ciklus MOJA OTADZBINA (i) pokazuje njegovu sklonost prema dalekoj prolosti, retorici rapsodija. Tu su unekoliko dati glavni motivi srpske istorije. D. retko i samo retorino doziva nekog u pesmama. On ostaje usamljen. Njegova poezija je bila i ostala meditacija. D. ostaje u stavu gordosti. Ne slavi rat kao posledicu neke nae ratobornosti, no samo kao veliinu u nevolji. Njegov ideal je mir.

Njegova je glavna rodoljubiva pesma Himna pobedniku (I228).

U ciklusu CARSKI SONETI (3) ne peva se vojna, nego se, povodom nje, u nizu slika, izaziva nekadanji sjaj i gospodstvo Duanove Srbije. Ima tu i poneki sreni motiv iz narodne pesme. Gordost je prisutna u osnovnom tonu. D. ne uvaava istorijski realizam. On daje prednost legendi o narodu.

Njegov glavni nacionalni junak je car Duan, imperator, osvaja, zakonodavac. U pesmama o njemu pokazao je da mu je srednji vek dalek, te je samo u retkim trenucima uspevao da uspostavi prisniji dodir s njim (soneti ZAPIS (Z209), VLADIICA (Z212)).

Mnogo blii od srednjovekovne Srbije bio je Duiu renesansni Dubrovnik. Ciklus DUBROVAKE POEME, nastao izmeu 1902. i 19011., predstavlja najvei domet druge, parnsovske, faze J. D. To je skupina od 9 narativnih pesama, svaka po 4 katrena u kojima su, s izvanrednim oseanjem za ambijent, dati dogaaji, prizori, likovi iz starog Dubrovnika. U njima ima leernosti u tonu, ironije, humora, to se kod D. retko sree. One otkrivaju D. smisao za objektivnu, narativnu poeziju. (D. C. pisan je bez tuih uticaja).

Narativna komponenta najvie je prisutna u PLAVIM LEGENDAMA () , pesmama u prozi koje najee nisu nita drugo nego kratke poetsko-simbolike pripovetke.

Vie nego ljubavni i rodoljubivi pesnik J. D. je pesnik prirode. Njeogv razvoj na tom podruju ide od deskriptivnog ka misaono-simbolikom naelu. Deskripcije ima najvie u pesmama ranije nastalim, a najpotpunije je izraena u JADRANSKIM SONETIMA (b) koji su napisani u toku 1900. i 1901. godine. Iako j uz svaki od 13 soneta naznaio mesto na koje se odnosi, D. zapravo ne tei toliko da opie zbiljske predele koliko da pomou slika iz prirode izrazi odreena stanja due. U njima preovlauje spokojno, pomalo melanholino raspolojenje: more je ubek tiho, usnulo, nebo najee nono, ali vedro, zvezdano; meseina obasjava usamljene predele, bez ljudi: sjaj i prostranstvo to se otvaraju pogledu izazivaju misao o beskraju i venosti. Pred nekim slikama stoji pesnik, zamiljen, upitan, druge su date objektivno, bez uplitanja pesnikog subjekta.

Veina JADRANSKIH SONETA (b), kao i JABLANOVI (a18) predstavljaju zrele trenutke jednog odreenog pesnikog izraza kod nas.

Simbolisti (kao i parnasovci pre nih), poneseni gospodstvom, kad kazuju oseanja radije uoptavaju nego to konkretizuju pojedinane bolove, a najradije daju impresije iz prirode. Priroda kod simbolista nije neto mirno i plastino. kao kod realista i parnasovaca, nego je sve raspoloenja. Poto je raspoloenje mijrno i melanholino, more nema svojih provala i nemira. Jo vie su odraz D. raspoloenja bile ume, reke, oblaci.muzikalno, sve je u toku, sve u bekstvu trenutka, sve proeto tajanstvojm.

U D. delu kao da se iza materijalnih pojava deava uvek neto duhovno to se samo nasluuje. U J. SONETIMA more nije dato kao slobodna, udljiva, opasna stihija nego kao odraz i pozadina pesnikova

D. slike iz prirode jasne su i doreene. Stalno su obrubljene svetlacima misli. Niko kod nas nije tako bogat u slikama i metaforama. On je branitelj doterivanja.

D. pesme o prirodi nekad su vezane za siee ljubavnih odnosa i atmosfere, nekad sa tihom ili himninom meditacijom ili sa drhtajima subjektivne usamljenosti i individualnog susreta sa postojanjem i njegovim kosmikim okvirom, nekad za istorijske reminiscencije (dosta dekora i dosta konvencionalnog);

Njegova poezija prirode raznolika je i razuena. Nekoliko pesama imaju dodirnih taaka sa Vojislavljevim realistikim pejzaima, mada obilno donose odreenije poente, ne uvek u najtenjoj vezi s slikom koja j u pesmi data (poetak ZALASKA SUNCA, 2. strofa U SUMRAKU , NOVEMBAR , ZIMSKI PASTEL ).

U jednom nizu pesama D. nastoji da pojaa tajanstvenost pejzaa i napre se da se pribliji anru simbolistike rafinovasti. Takva jedna pesma je SAT (a24) sa dobrom arhitekturom akcenta. M. Pavlovi ipak smatra da SAT ne spada u najbolje D. pesme: u svoje 3 strofe ona sadri i nekoliko poetskih stereotipa. Atmosferom prvog stiha: Dan bolestan, lmutan, nebo neprozirno kao da poinje svaka druga D. pesma u ciklusima SENKE PO VODI (a) i DUA I NO. Rue kod D. preesto umiru: i asovnici kod D. preesto umiru: i asovnici kod D. esto izbijaju, zvona odjekuju; poenta sa poslednjim otkucavanjem sata naivno je hiperbolisana. TIINA (a16) sadri naivnosti koje ni u prolom veku nisu spajale u dobru poeziju.

Bolje su neke D. pesme gde je pesnik, mada najee sasvim pritajeno, prisutan u pesmi kao subjekat (npr. AKORDI (a12)).

Pesma PODNE (a30) sainjena je u blistavom kaleidoskopu povrina, tvrdina, agregatnih stanja, boja i vrelina. U njoj otra i zbijena sveina jezika doarava otri miris guste morske vode.

Docnije, priroda izrasta iznad pesnikove linosti kao zaseban svet. U poznim pesmama kratkog stiha dogaanje je skoro svakodnevno, obino. Ni figure nisu neobine, ali je sugestivnost jaka. U takvim pesmama osea se ljubav prema najsitnijim vrstama i dogaajima u prirodi.

U pesmama prlirode kakve preovlauju u poslednjoj fazi D. pevanja ima manje i deskrioptivnih i emocionalnih elemenata. U njima su u prvom planu misli i simboli. Te pesme su verovatno D. najbolja ostvarenje (ciklusi JUTARNJE PESME (v), VEERNJE PESME (g), SUNANE PESME (d)).

Ovaj, da ganazovemo trei stupanj D. pesama o prirodi ponovo je objektivan, bez prisustva pesnikog subjekta. Istiu se pesme PRIA (b53), NAPON (b54), UM (b55). SUSRET (b56) je secesionistiki laan.

U veernjim pesmama (g) su remek-dela i interesantna je injenica da je Dui svoju poslednju zbirku, objavljenju 1943., oglasio ba produenjem ovog ciklusa, to nam govori da je njom bio obuzet i verovatno najvie zadovoljan, mada veina tih pwsama nisu na visini prvobitnih 7. MEA (g67), ima egzistencijalni drhtaj; PESMA (g) - ispunjena je tragikom; zazvuala je i icom narodne poezije;

SUNANE PESME (d) su objektivne, homogene. Reaju se pesme najkompletnijih umetnikih trenutaka nae poezije.

Niko u naoj knjievnosti nije oduhovio prirodu koliko D. Tu njene pojave izgledaju kao pojave neke kosmike drame i sve je zato velianstveno i tajanstveno.

Kod D. simboli predstavljaju ponekad prave line i ljudske drame, plastika njegovih opisa prirode slae se u jedan poseban svet, rustian i metafizian istovremeno.

Meu bolje pesme-simbole izdvajamo: MRAVI (d 85), NEPRIJATELJ (163), SUNCOKRETI (g60), pa i one o prirodi kao BUKVA (d84), BOR (d80), JABLANOVI (a18), MORSKA VRBA (a23) i dr. Taj tip pesama nalazimo i kod francuskih pesnika, i to ee kod parnasovaca nego kod simbolista.

Misaonost je bitna komponenta D. pevanja, najjae izraena u pesmama treeg perioda. Neke su pesme apstraktne, pretenciozne po pristupu i tenjama, s dosta sentencioznih uoptavanja, one su vie izraz neke svetskee mudrosti nego subjektivne misaone uznemirenosti pesnikove. Takvih je pesama najvie u drugoj, parnasovskoj fazi. Kasnije se D. gotovo sasvim oslobaa toga i tei da izrazi najdublje metafizike treptaje ovekove. Od pomodnog, svetskog pesnika preobraava se u pesnika filozofa.

Meu misaonim pesmama ima takvih koje su vezane za subjektivnu, intimnu, doivljajnu vibraciju, i drugih koje su nainjene u bezlinom, oratorskom maniru. Takva je npr. pesma SETA (g62), koja suoava vrednosti srca sa neumitnom pretnjom trajanja. Majstorstvo u konkretizovanju misaonog prostora nalazimo u poetku pesme MEA (g67).

Pesma NAA SRCA (145) ima dra intimnog optenja: naalost, saplie se o banalnost svoga kljunog pitanja, pitanja da li srca mogu biti srena ili ne.

Puna dramatske napetosti je pesma NEPRIJATELJ, zasnovana na odnosu koji je mogao nekad izgledati bizarno, a koji danas moe jo da deluje kao prototipkasnoromantine retorike.

Jedna od najlepilh je pesma KRILA (165), izraz nostalgije za visokim prostorima i istotom svetlosti. Po svom smislu ona je antiteza SUNCOKRETIMA.

Gorinom i zrelou i manjim insistiranjem na umetnikim paradama osvajaju kasnije D. pesme koje nisu ule u izdanje Sabranih dela. Tako se pesnik smireno predaje smrtil u svom NATPISU (e261). U nae najlepe misaone pesme spada il SENKA (e262). Visoki su dometi i pesama KOB (e265), posveena Milanu Rakiu, SLUTNJA (e255).

U pesmi U SUMRAKU u zavrnom stihu reene su 3 pesnike i ivotne misli: jedna da je ivot kratak, druga da ovek odlazi na onaj svet golih aka trea da dok sve stvari imaju svoje vreme, jedina od svih stvari smrt nema svog vremena ili ima uvek svoje vreme.

U PESMAMA SMRTI (PESMAMA LJUBAVI I SMRTI) (195) problem je dublje zahvaen, pesnik je naroito mislio o smrti (logino!). Te misli su pesnike, gromko optuuju, s mislenom i verbalnom invencijom koja se u njenoj duhovitosti ne moe prevazii.

U pesmi HAJDMO, O MUZO (283) (nije u Sabranim delima) ui da istinu ne moemo nai, da je gorka kad je naemo i da zato S tekom kotvom ne srljaj duboko!

U SUNCU (Plave legende) (z18) nalazi da je sva poezija ivota u mladosti, da stvari nemaju svoga izgleda, da sve imaju samo onaj izgled koji im da naa dua.

U MIRNOJ PESMI (Pesme ljubavi i smrti) (159) oni koji nemaju prolosti ni porekla nee mu dati za pravo da je od prolosti sve napravljeno.

U SAPUTNICIMA (92) (Dua i no) iznosi nau duhovnu zavisnost od naih prethodnika i saputnika - misao duboku i tanu - i kae tu misao slikom:

Dok traim svoje puteve

oseam tue kaiprste.

U pesmama (Pesme ljubavi i smrti) NOMADI (152), SRCA (118, 127), ZAVET (131), KRILA (165), ZABORAV (180) izrazio je ovekovu usamljenost, ljubav, traenje vere, pomirenost sa smru.

U pogledu forme D. poezija je predstavljala veliku novinu i napredak u razvitku nae pesnike rei. Ona je za itav niz godina bila prava kola koja je ivo uticala i delovala u ondanjem knjievnom ivotu.

Niko do J. D. nije sa toliko estetske skru (?) birao i nijansirao rei. Njegovi simboli i metafore pesniki su najee uspeli. Forma D. pesama je odnegovana i skoro savrena Otuda je u D. pesmama toliko sklada, melodije, boja, ukusa.

U D. stvaranju ima mnogo aristokratskih manira i jedne gotovo salonske istote i uznesenosti. To nije bila poezija ivota, niti poezija o ivotu. Bio je to krajnje subjektivan izraz jednog posebnog sveta u kojem je D. zaboravio na ivot stvarnog oveka.

D. pesma u celini ima gotovo uvek jasnu strukturu logikih deonica, usmerenost od koje se ne odstupa, i poentu koja je tako dobro naena da deluje kao iznenaenje.

D. izraz je jasan, precizan, eksplicitan, kompozicija logina. Kod D. nem nedoreenog, ali nema ni nagovetaja, slutnji, neizrecivog. On se nikad ne predaje do kraja neobuzdanoj fantaziji niti bujici oseanja nego nastoji da gospodari njima, da ih podredi svojim umetnikim ciljevima.

D. dikcija je precizna i logina, puna stilistike invencije i svetlih pojedinosti, melodije, ritmikog poleta.

D. stih je ekspresivan, zvonak, logian, slikovit, vie li manje povienog tona. On nikad nije prezasien, ali je retko prazan. U njemu se gotovo nikada ne luta za smislom: ono to u jednom nagovesti, u sledeem ostvari. Njegov jeziki fond ima retku homogenost.

Stih oko koga se najvie trudio bio je 12-erac, ali svoje najbolje pesme nije u njemu napisao (osim 2-3 izuzetka).

(Na 12-erac nije isto to i francuski, ne samo zbog raznovrsnosti akcenta i vrste fonetskog materijala, ve i zbog razliitog semantikog naboja naeg i francuskog stiha pri istom broju slogova.)

D. 12-erac, znai (pored Bojievog na najbolji 12-erac), ima za model francuski aleksandrinac u spoljnem pogledu, i moe da podsea na njega muzikom, cezurom i kadencom. Sadrajno on je najee obuhvatan koliko francuski 11-erac ili neto manje. Znai, onaj ko jestarao aleksandrinac kod nas, stvarao je zapravo jedan novi, do tada nepostojei stih.

I kod nas D. je radi dobrog stiha i slika sadraj morao da trpi manje ili vee mutacije. Potrebom da se ispuni ceo metriki obrazac obljanjavamo D. sklonost da bude patetian i sentimentalan i onda kada ga sadraj na to obavezuje u manjoj meri, da deklamuje i onda kada je rekao ta ima da kae (M. Pavlovi to naziva metrikom patetikom.)

Mekoa D. stihova ogleda se u izbegavanju odve tvrdih konsonatskih grua, u kombinovanju vokala razne boje, u isticanju drgih vokala, koji time daju vie rezonancije.

D. omiljeni pesniki oblik bio je sonet, tvorevina ronanska, renesansna i mediteranska, stih koji je najvie koristio 12-erac, pozajmljen iz francuske poezije, iako razliit od francuskog aleksandrunca. U poslednjoj fazi kod D. se javljaju i tradicionalni oblici stiha: 8-erac, 9-erac, 7-erac i 10-erac u kojima je ispevao neke od svojih najboljih pesama (Lirika - nastavak Veernjih pesama): KOB (265), SLUTNJA (255), NO (269).

D. se obraao svim osnovnim pesnikim temama, no nije ih varirao u posebnim pojavnim oblicima: o eni je pisao kao o eni, o ljubavi kao o ljubavi, o prirodi kao o prirodi. Na jednostavan nain D. pesme mogli bismo podeliti na:

- istorijske

- ljubavne

- pesme o prirodi

- misaone pesme;

Ono o emu D. nije pevao, to je savremeni ivot, moderna istorija, naa narodna kulturna tradicija i nae balkansko tle.

D. je meao razne anrove. Pesme mu nisu tematski jednostruke.

D. pesme najveim delom jesu samoanalize rafiniranih duevnih stanja, do krajnositi subjektivistike (i drutveno angaovane). On je pesnik lepote, oseanja prirode i ljubavi, najsnanijih oseanja ljudskih, i mislilac u isto vreme.

Daleko od ideala lepote koji je negovala lirska narodna pesma, D. poezija ima uzor u otmenoj, bledoj devojci to sneva. To je graanski, aristokratski ideal pesnika koji smatra da je dobar ukus povlastica viih stalea. Preputa poeziji drugih da se bavi socijalnim (ulinim) temama, a svojoj ne preporuuje da se svia svakom, ve samo odabranim (Budi odve lepa da se svia svakom,/odve gorda da bi ivela za druge.).

Suprotno htenjima veine pesnika da svojim stihovima u drugima probude saoseanje, D. se opredeljuje za larpurlartistiko shvatanje umetnosti prema kome ona nema svrhe izvan sebe same. D. je suvie teio aristokratizmu i zbog toga, ma koliko da je usavrio svoj izraz, nije mogao uvek postii puno jedinstvo sadrine i forme. Ta tnja ga je ponekad odvlaila u manir, odvajala od ivotnih nadahnua, te dobar deo njegovih stihova ini, u stvari, traganje za formalnim savrenstvom.

I u ljubavnoj i u deskriptivnoj i u rodoljubivoj poeziji D. pokuava da se oslobodi epskog naslea, d aiskae sloenija, raznovrsnija i tananija oseanja. Njemu je tue svako oseanje koje se ne bi dalo ukrotiti strogim normama aleksandrinca i oseniti eleginim tonovima. Leksiki probranije, metafiziki gue, versifikacijski oblomljeno, D. pevanje ne uzda se previe u snagu iskrenosti i neposrednosti. Blie su mu umetnost i uglaenost.

Poezija J. D. je produhovljeno i eterino umetniko stvaranje. Najveim delom je otuena od stvarnog, obinog ivota. Zato je ona u svojoj osnovi i tematski i idejno, asocijalna i nestvarna. To je poezija jednog intimnog i subjektivnog sveta, poezija jednog intimnog i subjektivnog sveta, poezija snova i melanholije. Najbolja karakteristika idealistike subjektivnosti D. poezije bila bi ona poznata njegova misao - da stvari imaju onakav izgled kakav im daje naa dua.

Kod D. su teme prevashodno pesnike. D. je pesnik toplih oseanja, ljubavi i tuge, i njegove teme, iako raznovrsne, uvek su samo utisci koje pesnik prima od lepih i dragih stvari od lepoga u prirodi, od lepoga i znaajnoga u ovejem ivotu i naroito utisci ljubavnih doivljaja.

Tako se priroda, ovek, ena mogu grupisati u 3 iroke teme J. D., ali su motivi u pesmama mnogostruko isprepletani, i dekoracija prerode esto prosijava kroz redove u kojima se pevaju druga oseanja.

Kod D. je saetost (kod dobrih pesama) primerna. On po dva, tri utiska pokupi u jednom stihu.

U Plavim legendama () sreeno, aliu takve koji su ili van morala, olienje puste snage, ili odvie delikatni, ili se ne raspoznaju od teglee marve: ljudi svi van ljudske zajednice.

U D. pesmama se suvie esto deavaju sudbonosne stvari, suvie esto su neki mali drhtaji - pitanja ivota i smrti: preaesto sve umire, ili ima tragian smisao koji inherentnim znaenjem simbola nije opravdan.

I u leksici i u frazeologiji on je izbegavao hrapave i grube rei.

D. je pesnik ljubavne igre, ne ljubavnih srea i nesrea.

D. je pagan, pesnik ivota i osvajanja, zaljubljen u nomadsko osloboenje od svih veza uopte, aristokrata, ljubitelj Dubrovnika. Svoju glavnu menu doiveo je u prvom dodiru sa inostranstvom. U njemu se javlja ogromna radoznalost. Najstariji sjaj D. poezije je deaki, turoban, familijarno milostiv.

Od 1891. javljaju se pesme o ljubavi, koje kasnije sasvim dominiraju. Od 1896. D. ulazi u novu menu, u fazu velikog unutranjeg previranja, koje se odraava u patetici koju e negovati sve do inostransva.

D. zazire od mase. Ostavljajui zemlju odbija se od drutva. Posle (kroz pesmu) naivnost, fantastiku bez plana, jezik i naroito svoju preanju glagoljivost.

D. rediguje svoju 1. zbirku pesama, no ona ostaje bombastina. Misaonih pesama, osobenih za D., jo nema. D. guta parnasovce, dekadente, simboliste. Sumnja je ranije imala vid ljubomore, a sad filozofije. On odbacuje deklamacju.

Prevod Infantkinje od Samena (1901) uzrok je njegovih pesama u prozi, Plavih legendi (295), koje se pojavljuju 1903. Jezik mu se bogati novim metaforama. Stihove od 1902. zainjava simbolima: zvuci klavira su crni.

1904. istie filozofiju ivota, po kojoj, makar i prolazna, srea ne moe doi spolja, iz stvarnosti, ve samo iz srca, iz umutranjeg sveta. Ova misao postepeno vlada u poeziji do kraja. 1904. izlazi mu programska pesma MOJA POEZIJA (a28). Tada se uvlai sumnja u mogunost trajne jubavi, osim izmiljene.

1905. dolazi dosada i gleda sa praga.

1906. pie PISMO IZ ALPA iz serije Putopisa koji se javljaju do 1940. D ses otima od krize i staje na svoje noge.

1907. zapoinje Oglede ogledom o B. Stankoviu.

Njegov umetniki uspon je pravo udo (za 5-6 godina).

1908. u zbirci Pesme vidi se potpuno izgraen pesnik. Tu se D. odrie 1. zbirke. Tuga je ostala i u drugoj zbirci, ali je drugaija. nemir srca upregnut je mirom forme.

Ciklus himni (o Bogu (1923), o Smrti, o eni (1925)) donosi 3 osnovne teme njeogve poezije. Sumnja dobija pozitivnu ulogu. D. ima unutranju borbu protiv pesimizma.

1929. rediguje neto za svoja Sabrana dela. To tree reetanje svojih dela inio je u 57. godini. D. sastavi nisu reani hronoloki, ve po sadraju.

Pesme je doterao u poslednjoj fazi koja poinje za vreme izlaenja Sabranih dela. D. daje vie proze nego stihova, filozofira o najraznovrsnijim temama. Primeuje se i u stihovima i u prozi kako se smiruju stari nemiri i kako umesto afekta dolazi staraka simpatija.

D. je bio najbolji kozer koga smo u knjievnosti ikada imali. U slobodnom razgovoru bolje je govorio srpski, no to je pisac. Ali bilo bi runo njegovu reitost svesti na samu duhovitost.

D. filozofija ivota je: biti to sreniji. I na tom putu ii kroz san. ivot je pun rastanka. Snaga obamre. Srea je jedna topla i lepa himera. Taj san je pribeite misli. Bolje je sauvati taj mali kutak u sebi, samostalan, makar i natopljen suzama, nego pustiti da vas spoljanji svet razbija kao vodu o bregove. D. se uasava smrti, a ivot je njeno nalije. Jedino u srcu ne vlada njen zakon.

Pozadina D. poezije se veoma crni. U poetku je on bio naivno-alostan, zatim turobno patetian, pa onda (po knji. modi) otrovan sumnjom u sve. Taj sumorni ton vladao je u naoj poeziji krajem 90-ih i poetkom 20-ih. Bol je njegovim pesmama literarna i filozofski vie nego lian. Sve je to bila pusta moda i literatura - epidemia romantica.

Docnije njegova slika ostaje u osnovi ista, ali se menja dranje. ivot je merilo svih vrednosti, a vedrina je na dug prema kulturi. U njegovoj poeziji ostae tim vie bola im ima vie misli, bola lilnog ili drutvenog.

D. je u svojim poecima uio iz narodne poezije pa onda i od Vojislava. Uticaj su imali i njegovi prevodi u Zori (zajedno sa antiem), Pukina i Hajnea. D. je prevodio ruse niz godina. Ali D. je podseao na Hajnea: balade sa traginim i mistinim zavretkom, uno osuivanje hrianstva uz hvalu grkog paganstva, ironika crta u prvim putopisima, moda i stavljanje zvezdica mesto naslova.

Kasnije se, kad ulazi u sferu misaone lirike, kod njega osea uticaj Francuske. ak i neka antika imena transkribuje po francuskom izgovoru iako u naem jeziku to ne zvui dobro (Seres umesto Cerera, u Samotrasi umesto Samotraki, o Pitagoru..). Njegovi jeziki pronalasci kao ljubav bez sutradana, glas nejednakom su prevodi francuskog obrta.

Izgleda da je D. u mladosti jako voleo Bodlera, jer se esto sreu mutne uspomene na njega. Ima primera gde je tu motiv slabije ili bolje obraen od originala.

D. stav u ivotu bio je estetski.

D. je kao pesnik iskljuivo liriar. Njega zanima sudbina oveanstva i kosmosa vie no ivoti i sukobi pojedinaca. I kad daje istorijsku pojavu, on i nju stilizuje pesniki i filozofski. Neobian epitet i figura, veliki broj metafora su karakteristine za njega.

U optem stavu D. je razliit od dekadenata. D. put je iao iz bespua i dosade u radoznalost i polet.

Najveim brojem crta D. je tipian predstavnik simboliaral, ali se izdvaja bitnom osobinom: on je nomad, jer bei od pesimizma; on sve vie nastoji da potvruje ivot.

Njegova misaonost ne upada u oi odmah, zbog njegovog stava i dopadljivog estetizma. Po raskoi emocija nijedan na pesnik nije vie misaon od D. (posle Njegoa). D. poseduje vitalnost i plodnu raznovrsnost.

Kod D. muzikalan jezik sam nema velikog melodijskog raspona dinamike.

D. poezija prepuna je metafora - obeleje idealizma, simbolinosti, intuicije;

Jedan od argumenata kojim je D. bio omalovaavan bio je: D. je, uei od francuskih pesnikal, uinio lo izbor; obratio se Sili Pridomu, dErediji, u vreme kada je franc. i svetska poezija ve imala Remboa, Tristana Korbijera, Malarmea, Laforga, Lotreamona. Prema tom argumentu on je kasnio u odnosu na razvoj pezije u svetu - za to je D. najmanje kriv. Zaboravlja se da je D. pesnik koji je pisao na srpskom jeziku., te nije imao Remboa kao svoga prethodnika.

Najotrije je D. bio napadan u pogledu sadraja svojih pesama. Govorilo se o snobizmu njegovih pesama, o jeftinom mondenstvu, o malim princezama, o naparfemisanim vrtovima, o idilinim vilama, salonima, perikama...

D. poezija, ako se zanemari 1. knjiga stihova tampana u Mostaru 1901., u velikoj meri je koherentna, kako u svom izrazu, tako i u pogledu svojih tema.

Duhovna formacija D., sudei po njegovim pesmama i putopisima, u dobroj meri izraava Evropu i njenu knji. kulturu s kraja prolog veka. Ona izraava njene najoptije tendencije, ili bar onekoje su udvema poslednjim decenijama bile karakteristine u Francuskoj, Engleskoj i Nemakoj (francuski pesnici i literati s kraja veka i njihovi bogatiji pandani u viktorijanskoj Engleskoj oboavali su kulturu i kulturnu tradiciju, imali jedan kult, kako prema antici, grkoj i rimskoj, tkao i prema mediteranskim kulturama: nisu mnogo cenili svoje vreme i nisu se udubljivali u probleme drutva).

Blie odredbe bi bile da je on, iskljuivije od ostalih, ak francuske knji. tradicije, i najvie njenog 19. veka.

D. je teko svesti na neku od osnovnih filozofskih orijentacija: njegovo poklonitvo kulturi bilo je suvie svatarsko da bi peredstavljalo ozbiljni misaoni program, mada je on izrekao niz sasvim zanimljivih misli o filozofiji kulture.

Prizvuk naivnosti i folklora bilo je ono od ega je beao sa uspehom, to ga je odvojilo od itave jedne jake struje simbolistikog pokreta, to je reducivilo njegov jeziki raspon: izbegavajui oblik napeva, on se liio prizvuka konvencionalnog i idiomatskog, narodnog izgovora, kojim nijedan na pesnik tog razdoblja nije vladao osim rakievih nekoliko pokuaja graanske frazeologije u pesmi.

Igoova pesma JUNSKE NOI mogla bi biti prototip veem broju Sunanih pesama Duievih.

Slina D. medaitativnim pesmama po upotrebi simbola i nainu izlaganja, pesmama koje mi inae ne volimo: PESME BOGU, PESME SMRTI, PESME ENI jeste Igoova Avel, Dea; mortus te salutat;

Sve vee i manje slinosti sa francuskim pesnicima ne dovode u pitanje D. originalnost.

Niz pesama D. je napisao smatrajui da takve pesme treba da pie veliki pesnik, a ba on umanjuju njegovu pesniku veliinu.

Za konkretnije slikanje ulne stvarnosti, koje je sasvim lako mogao da naui od Vojislava Ilia, D. je oigledno po nekim ranijim pesmama imao dara, ali on je takav cilj iskljuio iz svoga neto previe filozofskog i hiperpoetinog pesnikog programa.

J. D. je glavni pesnik srpske moderne:

Prvu pesmu objavio je 1886.

Svoje najbolje pesme napisao je na kraju svoje pesnike karijere; misaono i umetniki dostigao je vrhunac u svojoj poslednjoj pesnikoj knjizi Lirika (1943).

Pesma PUTI (= EKSTAZA iz 1908) sva je u oduevljenju promenom, nestalnou, neverstvom kao jedinim ivotnim naelom.

U pesmi PUT (1906) vraa se pesmi d bi ta enja u pesmo POBEDILAC iz 1911. (= ZVEZDAMA) dobila ime lepote.

D. pesme u prozi su neoromantiarske, apstraktne, dekoraterski stilizovane, na osnovu literarnih motiva pravljene legende po uzoru na parnasovce; alegorijski su objektivne i neutra

- 1886. obj. 1. pesmu

- 1901. Pjesme

- 1903. Plave legende (pesme u projzi; poetsko-simbolike pripovetke)

- 1908. Pjesme (Jadranski soneti i Senke po vodi)

- 1908. Pesme u prozi

- 1911. Pesme

- 1914. Pesme

- 1929. Sabrana dela

- 1932. Blago cara Radovana (zb. filozofske proze)

- 1940. Gradovi i himere (zb. putopisa)

- 1943. Lirika

- 1943. Jutra sa Leotara (zb. eseja o moralnim temama)

- Moji saputnici (niz ogleda o savremenim srpskim i hrvatskim piscima);

- J. D. je pagan, pesnik lepote, ivota, osvajanja, aristokrat;

- sat = simbol prolaznosti, samoe, tajanstvenosti (SAT)

- Preraivao je svoje pesme (npr. ZALAZAK SUNCA)

- Ima mnogo pesama pod naslovom LJUBAV i PESMA;

- ISTOKU ulepano sanjari o istoku

- Na J. D. utiu Pukin i Ljermontov;

- Objavljuje knji. oglede, eseje. Esej negoje iz otpora prema zvaninoj kritici i iz ljubavi prema odabranim savremenicima.

- Ogled SPOMENIK VOJISLAVU je preren proglas nove kole: o lepoti oblika kao glavnom, o srodnosti meu pesn. bez meusobnog uticaja (Vojislav i francuski parnasovci).

- U zbirku iz 1901. unosi krug d 5 rodolj. pesama MOJA OTADBINA, a kasnije stie odvratnost prema patriotskom pevanju.

- Dui je u po. bio naklonjen Samenu.

- Ugledanjem na parnaso-simbol. nain uobliavanja, J. D. obraa panju na stilske oblike, metar, punou slikova, sklad sastava, preutkivanje linog, poentu.

- Vaspitanik je Popovievog estetizma.

- Jedini pesnik tog perioda koji je uvek pisao i razvijao se.

- U Delu 1895. ima pesmu PRED JEDNOM STATUOM, ali to je izraz gneva: ljudi su podigli spomenik onome koje ratovao protiv asti i potenja, pa pesnik zove statuu da se gorko nasmeje ljudima. 1901. u SKG-u naao se pred nagom Venerom u vrtu (ENJA), ali ovoga puta to je ista lepota simbol. predela i pesn. slikanja.

- Ironija i sumnja prisutne su u njegovim pesmama.

- 1901. zb. pesama, 1908. zb. pesama ova druga prolazi uglavnom bez otpora i pohvala jer je modernizam ve primljen.

- 2 Duieva oprena stava:

1. da je lirika najvii stepen metafizike, a lirski pesnik filozof koji ide do krsajnje granice transcedentnog i opteg;

2. da je lirski pesnik kabinetski radnik i ueni zanatlija na tekom poslu rime i ritma;

- Pokuaj su Duiev:

1. usaglaavanja sopstvene slabosti prema uglaenoj poetici parnasovaca

2. oseanje da su pravom pesnitvu mnogo blie prodorne sumnje simbolista;

- Programske pesme:

1. HAJDMO, O MUZO (1901): Sva je u prelazu izmeu stare ispovednosti i nove uzdranosti, izmeu parnas. povrja i okretanja unutranjem svetu, da bi se na kraju opredelila za gordu uzvienost i samou, ravnodunja prema pohvalama ili pokudama;

2. MOJA POEZIJA (1904): Prekid sa sredinom i nasleem, sa teenjem stradalnika i voenjem gomila to nagle; nije sluajno da je poetak parnasovski, a kraj simbolistiki;

3. PESMA (1909): Pesnik vie nije gordo ni oholo izdvojen u kulu od slonovae; on je po prirodi stvari odvojen od obinog sveta i zagledan u sebe;

- Jedan od estih prideva na poetku veka je stari; ali ne ali za starim;

- Mrtve rue ili umirue rue su stalni pratioci njegovih pesama u SKG-u sa poetka ovog veka; knjike, zaista uvele i mrtve, dolaze iz pesama Altera Samena i njegove kole; ali, u D. pesmama sa poetka veka umire ili je ve mrtvo i lie, svetlost, ume, vrtovi, aleja, reka, dani, jesenje popodne, vee,no, minuti, vreme, ljubav. Ovo nije stvar slulaja, ni mode, ve izvesnog osobenog oseanja kraja veka;

- Prolena no u Tami (1905) je daleko od starinske idile;

- Voli jablanove, vrbe, primorsko rastinje, dotle nepoznato u srpskom pesnitvu.

- Omiljena tema mu je o prisustvu prolosti.

- Retki su primeri jefnostavnosti, slikovito upotrebljenih narodnih rei.

- Objavio je niz pesama naslovljenih tuicama i koristi strane izraze u stihovima.

- Prvi srpski pesnik nijanse.

- Voleo je strog red, ravnomernost, ujednaenost; otuda 12-erac jer mu je izgledao pravilniji, tj. simetriniji, a to je i stih koji odgovara slavnom francuskom aleksandrincu;

- Nema ni pesme, ni strofe krunog oblika; sav je okrenut napred, u tenji ka novom, drugaijem;

- Strofa od 4 stiha ostala mu je omiljena: olienje reda, srazmere, jasnosti i odlaenja;

- Ima vie opkoraenja od Rakia.

- Tri etvrtine pesama su u noi, a osnovni ton Duieve poezije ima neeg maglovitog, mutnog, dalekog.

- Uveo duu, tj. duhovnost, to znai i samoposmatranje u srpsko pesnitvo.

- Njegova filozofija due u osnovi je filozofija prolosti.

- Njegovi Saputnici najpotpunije predstavljaju bolnu rastrzanost modernog oveka izmeu napora d abude svoj i zamki prethodnitva i udesa.

- Sagledanje eninog bia D. istie kontrastnim slikama (MOJA LJUBAV, OI, SIMVOL).

- Predstavnik ljubavne mrnje i mrzne ljubavi (mrzim i volim).

- Jesen se kao simbol opteg uplie u lino i utie presudno na ovo. U D. pwsmama s poetka veka jesen caruje i njene tamne senke padaju i na pesnika i na njegovu draganu (JEDNE VEERI U SUTON, POZNANSTVO). Jesenje su i POVRATAK, STAT, NOSTALGIJA, DOSADA.

- Dotie se teme mrtve drage (POSLIJE MNOGO GODINA), ali kod njega je malo izraen, no sva njegova ljubavna filozofija na neki nain j eiskustvo umrle drage: sve je u snu, u nepostojeem, i najlepeg, osim sna, nema;

- U vie pesama govori o jednolikosti idosadi, ali uoptenije, ne vezujui se za vreme i sredinu (SNOVI, SLUTNJE, NAPOR).

-sve do zbirke PJESME iz 1901. ima romantiarskih odlika, a kasnije izbijaju samo u CARSKIM SONETIMA.

- Duieva priroda je suvie stilizovana. Tanjegova ljubav osea se posebno u otkriu mora koje e kao svea tema postati pravo otkrovenje. Ona se nije mnogo trudio za lokalnom bojom, videi vie prirodu uopte nego odreene krajeve.

- U D. ljubavi prema Pukinskoj slobodnoj stihiji ima neeg od romantike i njoj svojstvene sumorne samoe (NONI STIHOVI, SLUANJE).

- PESMA ENI ena kao olienje svega najvieg u ivotu i prirodi.

- Ne uputa se u ratnu guvu, slavi samo pobedu (LSGIJA, BREGALNICA, VARDAR; CARSKI SONETI).