1

Sulejman II Zakonodavac (1520-1566)

Deseti osmanski sultan vladao državom čak 46 godina. Sklon poeziji i filozofiji, govorio i

srpski jezik

Sultan Sulejman Veličanstveni

1.

KADA je 1520. godine, posle smrti sultana Selima I, na presto stupio njegov sin Sulejman, jedan

savremenik je rekao "Lav umre, dođe nam jagnje". Naredne decenije pokazaće koliko je

pogrešio.

Sulejman, sin Selima i Hafse, rođen je 1494. godine u Trapezuntu, gde je njegov otac u to vreme

bio namesnik. Sa sedam godina započinje školovanje u palati Top kapi u Istanbulu, gde uči jezike

(smatra se da je pored osmanskog turskog, govorio arapski, persijski, čagatajski i srpski),

filozofiju, matematiku, osnove vojne strategije, ali stiče i borbene veštine (mačevanje i slično).

Prema nekim svedočanstvima, oduševljavao se delom Aleksandra Makedonskog, nadahnjujući se

idejom da i on postane car "Istoka i Zapada". U ovom periodu se verovatno upoznaje i sa

Ibrahimom, Grkom iz Parge, koji je dankom u krvi doveden u carsku palatu, gde je započeo

proces njegovog obrazovanja kao paža i "sultanovog roba". Ovo prijateljstvo će obeležiti prve

decenije Sulejmanove vladavine.

O poreklu Sulejmanove majke postoje izvesne nedoumice. U istoriografiji preovladava mišljenje

da je bila Tatarka sa Krima, kćerka hana Mengeli Giraja, mada se to u novije vreme osporava.

Postoje čak i mišljenja da je bila srpskog porekla, ali to nije naučno dokazano.

Sulejman je jedini osmanski vladar u periodu od Murata I (1362) do Ahmeda I (1603), koji je na

presto stupio mirnim nasleđivanjem, bez sukoba sa braćom. U trenutku smrti, Selim je, čini se,

imao samo jednog sina. Ne zna se šta se dogodilo sa njegovim drugim muškim potomcima, ali se

pretpostavlja da je odlučni i okrutni Selim to pitanje rešio još za života, ostavljajući olakšan put

odabranom nasledniku. Sulejman je imao sestre Hatidžu i Bejhan, udatu za Ferhad-pašu, jednog

od visokih dostojanstvenika Porte.

Kao mladić od 15 ili 16 godina, još za života svoga dede Bajazita II, Sulejman je najpre dobio na

upravu sandžak Bolu, ali je njegov stric Ahmed smatrao da je time učinjen ustupak

Sulejmanovom ocu, a Ahmedovom bratu Selimu, tj. da su otac i sin preblizu, te da to Selimu daje

prednost u borbi za presto u odnosu na njegovu braću. Ahmed je uspeo da izdejstvuju da mladi

2

Sulejman bude iz Bolua poslat u Kafu, na Krim. Ipak, to nije zaustavilo Selima da se odlučno

razračuna s braćom, a na kraju i ocem, te da iz borbi oko prestola izađe kao pobednik.

PLAMEN IZ SABLJEU uvodu svojih zvaničnih akata Sulejman je pisao: "Ja, sultan i padišah

Sredozemlja, Crnog mora, Rumelije i Anadolije, zemlje Ruma i Karamana, zemalja Zulkadra,

Dijarbekira, Kurdistana i Azerbejdžana, Persije, Damaska i Alepa, Egipta, svetog Jerusalima,

slavne Meke i svetle Medine, svih arapskih zemalja, Jemena i Džede, tatarske teritorije, kao i

brojnih drugih zemalja osvojenih nesavladivom silom mojih svetlih predaka i mojih velikih

prethodnika, kao i velikog broja zemalja koje je osvojila moja sablja iz koje izbija plamen".

Selim stupa na osmanski presto 1512. godine, a mladi Sulejman, kao prestolonaslednik, odlazi

kao namesnik u Manisu, što je u to vreme bila uobičajena praksa kod Osmanlija.

Vest o smrti svoga oca Sulejman prima kao namesnik u Manisi. Kao što je to bio običaj, vest o

smrti sultana Selima, koji je umro na putu između Istanbula i Jedrena, držana je u tajnosti dok

prestolonaslednik stigne do prestonice i preuzme vlast. Preuzimajući kormilo, novi sultan

pokazao se promišljeno izdašnim u darivanju janičara (tzv. poklon za stupanje na presto).

Takođe, bio je dovoljno mudar da kao velikog vezira zadrži starog Piri Mehmed-pašu, Selimovog

poverenika od 1518. godine, koji je bio odlično upućen u sve državne poslove i na koga se novi

vladar mogao apsolutno osloniti.

Sulejman dolazi na čelo osmanske države 1520. godine, kao deseti osmanski sultan, čija je

vladavina od 46 godina najduža u šestovekovnoj istoriji Osmanskog carstva. Osmanska tradicija

ga uvažava ne samo kao ratnika, koji je proširio granice Carstva od Atlantskog do Indijskog

okeana, već i kao vladara rešenog da izvrši kodifikaciju osmanskih svetovnih zakona (kanuna).

Otuda i njegov turski nadimak Kanni - Zakonodavac.

Nadimak Veličanstveni (Magnifiljue) stekao je, u prvom redu, zaslugom francuskih putopisaca,

koji su bili oduševljeni savršenom disciplinom u osmanskoj vojsci, u čijim logorima, kako su

tvrdili, nije bilo opijanja, kockanja, svađa i tuča, kao što je to bio slučaj u onovremenim vojnim

logorima na Zapadu. Ne sme se izgubiti iz vida ni činjenica da upravo za vreme vladavine

Sulejmana Zakonodavca Francuzi i Turci postaju čvrsti saveznici u borbi protiv cara Svetog

Rimskog carstva, Karla V, a to će savezništvo opstati i u potonjim vekovima.

Mladi Sulejman je ispravno procenio da svoj autoritet mora potvrditi na bojnom polju, te tako

uveriti vojsku, vezire i narod da je dostojan osmanskog prestola. Odrastao je u senci oca Selima,

kome je turska tradicija dodelila nadimak Grozni (Yavuz), čoveka koji je u jarosti svojeručno

davio nepoćudne vezire i osvajača koji je pokorio istočnu Anadoliju i stavio tačku na postojanje

Mamelučkog sultanata u Egiptu. Time je postao i zaštitnik muslimanskih svetih mesta Meke i

Medine, kao i baštinik titule halife.

Sulejman, prema svedočenjima savremenika, nije bio ratničke prirode. Sklon filozofiji i poeziji

(ostao je poznat pod pesničkim pseudonimom Muhibi), stupivši na presto znao je da mora

potisnuti taj deo svoje ličnosti, te iskazati odlučnost i hrabrost ratnika. Mletački izaslanik na

Porti, Danijele Ludovizi, opisao je sultana Sulejmana sledećim rečima: "On je visok stasom,

mršav, orlovskog nosa, zemljane boje kože, zdrav, prgav, potišten, više sklon dokolici nego

poslu, pravoveran kao musliman i u svojim navikama nepokvaren. Njegov duh nema živosti,

razboritosti, kreposti, koje bi odgovarale onolikom carstvu". I on je pogrešio.

3

Silom na ugarsku kapiju

Darko Tanasković i Ema Miljković | 13. april 2012. 20:20 | Komentara: 3

Samo nekolicina najodanijih sultanovih saradnika znala je za konačni cilj pohoda -

osvajanje Beograda, "kapije Ugarske"

Umetničko viđenje opsade Beograda

SVESTAN teškoća koje nosi pohod na Istok, usled teškog terena s jedne, i naročitih problema

koje je sa sobom nosilo ratovanje protiv muslimana šiita, a ne sunita što su bili Osmanlije,

Sulejman se, pri odabiru cilja za svoj prvi ratnički pohod, okreće onima koje su muslimanski

vladari smatrali "prirodnim" neprijateljima - hrišćanima u Evropi.

Moćna ordija napustila je prestonicu i zaputila se ka evropskim provincijama Carstva sredinom

maja 1521. godine. Samo nekolicina najodanijih sultanovih saradnika znala je za konačni cilj

pohoda - osvajanje Beograda, "kapije Ugarske".

HroniČari su zabeležili da se Sulejman, još kao mladić koji stiče znanja iz istorije sveta, zarekao

da će povesti svoju vojsku na "Beograd, Rodos, Maltu i Jajce", što su mu njegovi preci ostavili u

amanet. Prva osmanska opsada Beograda odvijala se 1440. godine, nakon prvog pada

Despotovine Srbije (1439), dok je drugi put pod zidinama Beograda poklekla vojska moćnog

vladara Mehmeda II Osvajača (1456). Sulejman je bio na putu da ostvari cilj nedostižan njegovim

prethodnicima.

KARAVAN OD 3.000 KAMILAFERHAD-PAŠA, jedan od vezira kupole i carski zet, uspešno

ugušivši pobunu u Siriji, došao je na evropsko ratište vodeći karavan od 3.000 kamila. Na

beogradsko ratište bio je doveden i najmanje jedan slon. Hroničar Sulejmanovog pohoda

zabeležio je da su pod noge ovog slona bacani zarobljenici, da ih izgazi.

Nije poznat tačan broj vojnika u osmanskoj vojsci koja se otisnula put Beograda. Neki izvori

pominju 200.000, ali je taj broj svakako preteran. Čini se da su procene iz mletačkih izveštaja,

koje govore o 30.000 vojnika i još 70.000 neregularnih jedinica (zaduženih za pljačku, razaranja,

pustošenja, ali i poslove poput teglenja i održavanja topova, čišćenje puteva i izgradnje mostova,

potkopavanje bedema, brige oko provijanta, itd.), najpribližniji stvarnom stanju. Ostalo je

zabeleženo i da je epidemija koja je zavladala u osmanskom logoru uzela svoj danak, te da je broj

na kraju bio i nešto manji. Kopnenu vojsku, regrutovanu iz svih provincija Carstva, pratilo je i 40

brodova koji su preko Bosfora i Crnog Mora uplovili u Dunav.

4

SvedoČanstva savremenika govore da se činilo kako se sultanu nikud ne žuri. Jahao je polako, sa

čestim prekidima radi odmora i lova, kao da je u mislima bio negde daleko. Verovatno je u tim

trenucima još smišljao odgovarajući plan napada. Brižljivo je vođen i dnevnik, kao da sultan

Sulejman nije želeo da prepusti zaboravu ni najsitniji detalj svog prvog pohoda. Pomenuti

dnevnik je odoleo vekovima i danas predstavlja dragoceno svedočanstvo o padu Beograda.

Bilo je potrebno gotovo mesec dana da moćna osmanska vojska stigne do Sofijskog polja. Tu su

se već mogli nazreti prvi obrisi taktike kojoj je Sulejman rešio da pribegne radi ostvarenja svog

glavnog cilja. Još ranije je upućena prethodnica od dva odreda akindžija, čiji je zadatak bio da

svojim brzim upadima pripreme teren za osvajanje. Jedan odred je krenuo put Vlaške, odakle su

upadali na teritoriju Erdelja, dok je drugi imao zadatak da pustoši po Sremu.

POKLON DESPOTU STEFANUPRIHVATIVŠI vazalne obaveze prema kralju Žigmundu,

despot Stefan Lazarević početkom 1404. od Ugara dobija na upravu Beograd. Posle smrti despota

Stefana 1427, njegov naslednik, despot Đurađ Branković, morao je da, prema prethodnom

dogovoru, vrati Beograd ugarskom kralju. Despot Đurađ posle toga započinje gradnju svoje nove

prestonice, Smedereva.

UnutraŠnja situacija u Ugarskoj bila je tada veoma teška. Usled nesloge velikaša, gde je najžešću

opoziciju mladom kralju Lajošu II predstavljao erdeljski vojvoda Jovan Zapolja, kao i nedostatka

finansijskih sredstava, odbrana južnih granica bila je potpuno zapostavljena. Ni pomoći nije bilo

niotkuda: car Svetog rimskog carstva Karlo V bio je zaokupljen protestantskim pokretom u

Nemačkoj i ratom protiv Francuza u Italiji. Austrijski nadvojvoda Ferdinand bio je suviše slab da

odbrani i sopstvenu zemlju, a papa Lav Dž zaokupljen kako potresima u Crkvi, tako i Italijanskim

ratovima. Mlečani nisu bili voljni da se upuste u skup i neizvestan rat sa Osmanlijama. Jedino je

bilo realno očekivati da poljski kralj Žigmund, stric Lajoša II, priskoči u pomoć Ugarskoj. Da bi

tu nameru osujetio, Sulejman šalje protiv njega snažan odred Tatara.

Napredujući od Sofije prema Nišu, sultan je naredio rumelijskom beglerbegu Ahmed-paši da prvi

krene sa svojom vojskom. Njegov cilj bio je grad Šabac (Zaslon), koji su Osmanlije osvojile u

pohodu 1459, da bi ga ugarski kralj Matija Korvin preoteo 1476. godine. Ubrzo zatim, hiljadu

janjičara, na čelu sa smederevskim begom Husrevom poslato je da zauzmu Zemun, radi lakšeg

pristupa Beogradu.

Još pet dana se nije znalo kuda će krenuti sam sultan s glavninom vojske. Početkom juna, u selu

Ramaći, u Gruži, naredio je velikom veziru Piri Mehmed-paši da sa 20.000 konjanika i 50 topova

pođe u opsadu Beograda, dok se on sam, s ostatkom trupa, uputio ka Šapcu. Nije putovao ni četiri

dana, kad mu je 7. jula stigla vest: "Grad Bujirdelen (turski naziv za Šabac) je pao".

"Po zauzeću grada", čitamo u dnevniku Sulejmanovog pohoda, "sto nevernika na broju bili su

hrana sjajnom maču". Kako navode ugarske hronike, više branilaca nije ni bilo. Ostala su

sačuvana svedočanstva o njihovoj rešenosti da se ne predaju do poslednjeg čoveka, te su pre

sopstvene pogibije ubili sedam stotina osmanskih vojnika. Sultan je u šabačku tvrđavu uveden

kroz špalir glava poginulih branilaca, pobodenih na koplje.

Prvi cilj je tako ostvaren. Došao je red i na Beograd.

5

Pred zidinama Beograda

Darko Tanasković i Ema Miljković | 15. april 2012. 20:00 | Komentara: 1

Pomoć iz Ugarske nije stizala, a padom Zemuna branioci bez izlaza. Lukavstvo gospođe

Jelene, gospodarice zemlje Srema

Sultan Sulejman sa pratnjom

SULEJMAN se pod Šapcem zadržao narednih deset dana. Odmah posle osvajanja tvrđave,

naredio je da se započne izgradnja mosta preko Save. Hroničar pohoda je zabeležio kako je sultan

od jutra do večeri sedeo u čardaku nad vodom i posmatrao radove. Na drugu obalu reke prebacili

su se rumelijski beglerbeg Ahmed-paša sa spahijskom konjicom i hiljadu janičara, da obezbede

gradnju mosta. Husrev-beg, koji će posle osvajanja Beograda biti poslat na dužnost bosanskog

sandžak-bega, dobio je naređenje da zauzme Zemun.

U dnevniku pohoda dalje piše da su 10. jula pred sultana stigli izaslanici gospođe Jelene,

„gospodarice Srema“. Oni su mu preneli njenu poruku: „Srem zemlju, nad kojom gospodarim, sa

svim njenim gradovima predajem sultanu. I moj sin neka dođe da pred njegovim nogama padne

licem u prašinu. I ja da dođem da ga licem dotaknem. Gde god da mi odredi mesto, tamo da

sedim. Zemlja je careva, a narod je njegovo roblje. Samo da se zemlja ne pustoši...“

SKRIVANJE NA FRUŠKOJ GORIPOSLE pada Srpske despotovine pod osmansku vlast 20.

juna 1459. godine, preživeli potomci despota Đurđa Brankovića, kao i veliki broj krupnije srpske

vlastele, prelaze na teritoriju južne Ugarske, gde su se stvarali novi centri srpskog političkog

života, kao i duhovnosti. Oni naseljavaju prostore između Zemuna, Kupinika, Mitrovice, Iriga,

Kamenice i Slankamena. Skriveni među fruškogorskim brežuljcima, nastaju novi manastiri, koji

čuvaju kulturu i tradiciju prvih Nemanjića. Najistaknutije mesto među njima pripadalo je

manastiru Krušedolu, zadužbini despota Đorđa Brankovića, u monaštvu nazvanog Maksim i

njegove majke, despotice Angeline, izgrađenom u periodu 1509-1512. godine.

Na ove reči, koje su ga morale obradovati, sultan uputi u Jelenin dvor u Kupiniku tumača sa

fermanom, kojim joj obećava zaštitu. Ali nedugo potom primi vest: Kupinik je prazan, a

6

gospodarica Jelena je pobegla sa pratnjom i dragocenostima. Protumačivši njen postupak kao

lukavstvo da dobije na vremenu, kako bi se sklonila dublje u unutrašnjost Ugarske, sultan naredi

svojim najljućim krajišnicima da odmah počnu pustošenje i pljačkanje. Gradovi su paljeni, a

narod odvođen u roblje.

Jedan srpski letopisac je te događaje opisao sledećim rečima: „Turci prelažahu reku Savu kao po

suhu, to jest po mostu na onu polu Srema, a i drugi lađama preplivaše, tako da nije bilo moguće

ni tim silnim rekama zadržati Izmailćane... I opkoliše odasvud slavni Beograd i druge susedne

gradove i letijahu kao krilate zmije paleći sela i gradove.“

Vest o padu Zemuna u ruke Husrev-bega stigla je već 12. jula. Utvrđeni Zemun se, posle

očajničke i hrabre borbe, predao moćnijem neprijatelju. Branioci su pobijeni, a stanovništvo

doživljava istu tragičnu sudbinu kao i u drugim gradovima u Sremu. Beograd je opkoljen sa svih

strana.

Sultan Sulejman, koji stiže pod Beograd sa zemunske strane poslednjeg dana jula, naređuje da

napad počne jurišom na Donji grad, najslabije utvrđen deo nekada moćne beogradske tvrđave.

Broj branilaca Beograda procenjuje se na svega nekoliko stotina (zajedno sa pomoćnim trupama).

Nijedan od dva beogradska bana (Franjo Hedervari i Valentin Terek) nije bio tu da brani grad,

pomoć iz Ugarske nije stigla, a šajkaši Petra Ovčarevića više od dve godine nisu primili platu.

Posle prekida snabdevanja sa sremske strane, situacija za branioce postala je bezizlazna.

Odlučujući napad na Donji grad, u kome su uglavnom bili Srbi, izvršen je 8. avgusta. Šajkaši su

od prvog dana avgusta izloženi artiljerijskoj paljbi sa 11 topovskih mesta. Sa savske strane

osmanskom vojskom je komandovao stari veliki vezir Piri Mehmed-paša. Desna ruka sultanova,

Husrev-beg, koji će upravo pod Beogradom steći svoj nadimak gazi (osvajač za veru Alahovu),

prema vestima osmanskog hroničara Ibrahima Pečevije, čije delo nastaje sredinom 17. veka,

zapovedao je vojskom od „deset hiljada odabranih anadolskih azapa, smederevskih vojnika,

martolosa i hiljadu janičara“. S dunavske strane napadao je vezir Mustafa-paša sa svojim

odredima carigradskih janičara. Ahmed-beg se, po sultanovom izričitom naređenju, prebacio na

Veliko ratno ostrvo, držeći Donji grad pod pritiskom topova dovučenih iz Smedereva.

Uprkos tolikoj sili, branioci su se herojski držali. U Sulejmanovom dnevniku je ostao zapis o

tome kako se drugog dana bitke „gradski šanac napunio leševima“, a „od pet do šest stotina ljudi

mučenički je izginulo za veru“. Četvrtog dana bitke počeo je ramazan, što je učinilo da turska

vojska napada sa još većim žarom i revnošću. Poslednjeg, osmog dana bitke za Donji grad,

bespoštedna borba trajala je čitav dan.

Sultanov hroničar zabeležio je: „...Nekoliko odreda janičara stiglo je najzad u svom naletu do

gradskih zidina i stalo prodirati kroz velike breše što su ih bili napravili topovi, bez straha

izlažući svoje grudi čitavim oblacima metaka i strela... I tako je ovde oborena zastava krive vere.

Janičari neumorno zabadahu britke sablje u grudi nevernih, te u dugoj borbi otpraviše u pakao

mnoge junake ovih protivnika prave vere. Oni, pak, koji preživeše, videvši da se neće moći

održati i da će najzad i sami poginuti od mača ratnika za pravu veru, umakoše u tvrđavu... čija

visina para oblake.“

Šajkaši, suočeni s opštom izgibijom, zapalili su svoj deo grada i sklonili se u teže osvojivi Gornji

grad. Iako je napadačka vojska bila mnogostruko brojnija i snažnija, bitka za Beograd potrajaće

još pune tri nedelje.

(Nastaviće se)

7

Milost umesto mača!

Darko Tanasković i Ema Miljković | 16. april 2012. 20:55 | Komentara: 4

Stanovnici pokorenog Beograda i Srema pod stražom proterani u Carigrad. Izdaja

"imućnog nevernika" ubrzala pad Beograda

Osmanska vojna muzika

MLADI kralj Lajoš se sredinom jula uputio ka Beogradu, sa pratnjom od svega 200 ljudi. Ni

posle mesec dana nije uspeo da okupi značajniju vojsku. Jovan Zapolja, kao najmoćniji ugarski

feudalac u tom trenutku, nije poslao nijednog svog čoveka, dok je pomoć Austrije i Češke bila

nedovoljna da bi se značajnije oduprlo Osmanlijama. Jedna ugarska lađa, sa posadom

preobučenom u tursku odeću, pokušala je da se probije Dunavom do Beograda, ali je otkrivena i

posečena. Beograd je bio prepušten sam sebi.

Osvojivši Donji grad, osvajači su približili svoje topove tvrđavi u Gornjem gradu. Bacane su

zapaljive naprave od smole i sumpora, a lagumdžije su neprestano kopale podzemne kanale kako

bi minirale bedeme. Jedna po jedna kula se rušila. Zamak Celjskog u Gornjem gradu obrušio se

pre vremena, pa su stradali i vojnici koji su bili u njemu, a i oni koji su ga minirali.

Trupe Ahmed-paše 16. avgusta pokušavaju direktan proboj. Vodile su se žestoke borbe prsa u

prsa. Branioci, među kojima se naročito istakao zapovednik jedne od kula na severoistočnoj

strani, Jakov Utješinović, žestoko su odgovarali, želeći da veruju da će pomoć stići ako uspeju da

odole još neko vreme. Posebnu pažnju privlači podatak da je Ahmed-paša motivisao svoje ratnike

govoreći im da je tog dana Vidovdan. To navodi na zaključak da su Ahmed-paša, kao i ostali

osmanski zapovednici, za glavne neprijatelje u tvrđavi smatrali Srbe.

Narednog dana je završen most preko Save, koji je olakšao turskim trupama prelazak na drugu

stranu. U taboru branilaca počinje da se razmišlja o predaji. Nije prošlo ni nedelju dana, a prvi

prebezi napuštaju opsednuti grad. Dok jedna grupa branilaca zagovara trenutnu predaju, još ima

onih koji to odbijaju, radije prihvatajući mučeničku smrt. Grad potresaju eksplozije, požari su na

8

sve strane, nema više hrane... Tih poslednjih dana avgusta 1521. godine već je svim braniocima

jasno da pomoć neće stići.

Razgovori o predaji počinju 24. avgusta. Branioci traže rok od nekoliko dana za predaju, što

Osmanlije smatraju neprihvatljivim. Borbe se nastavljaju 25. avgusta, te narednog dana kreće

sveopšti turski napad. Ključni događaj predstavlja bekstvo iz grada u noći 28. avgusta jednog

"imućnog nevernika", koji donosi u osmanski logor vesti o očajnom stanju branilaca.

U tim uslovima, jedan od zapovednika odbrane Beograda, mađarski podban Mihail More je, 29.

avgusta 1521. godine, poslao poslanstvo sa ponudom da grad preda sultanu, uz samo jedan uslov:

da se posada slobodno povuče. Sultanovim pristankom započinju vekovi istorije Beograda kao

značajnog turskog uporišta za prodore u srednju Evropu.

Uz zvuke zurli i veselje, janičari su prvi ušli u Beogradsku tvrđavu. Sultan Sulejman ušao je u

Beograd 30. avgusta 1521. godine, deleći borcima dukate kao nagradu. Beograd biva proglašen

prestonicom Smederevskog sandžaka (ali mu se ne menja ime), a Crkva Uspenja Bogorodice

biva pretvorena u džamiju.

Posle zauzimanja Beograda, u skladu sa zaključenim sporazumom, ugarska posada je napustila

tvrđavu u roku od jednog dana, a Srbi su ostali u Donjoj tvrđavi. Osim toga, omogućen je odlazak

ugarskom stanovništvu Beograda koje je želelo da se vrati u svoju zemlju. Oni koji su

svojevoljno ostali i prihvatili plaćanje harača, kao izraza svoje pokornosti, nisu uznemiravani.

Sasvim drugačije su, međutim, Osmanlije postupile sa zatečenim srpskim stanovištvom. Sultan je

9. septembra 1521. godine naredio da se "ratnici iz Beograda proteraju u Carigrad pod stražom".

Beograd su tada napuštale čitave porodice. Tom prilikom, osim izgnanika iz beogradske tvrđave,

prognano je i pokoreno stanovništvo iz tvrđava u Sremu: Kupinika, Bareša, Zemuna i

Slankamena. Prilikom njihovog raseljavanja vođeno je računa o ranijem statusu i zanimanjima

prognanika, pa je gradsko stanovništvo naseljeno u samom Istanbulu. Seljaci-zemljoradnici

naseljeni su u Beogradsko Selo (tur. Belgrad ky), dok je stanovništvo Srema naseljeno u

unutrašnjosti, nedaleko od Istanbula.

Čak i pred strahotama progonstva, srpski narod nije zaboravio svoju veru i svoje svetinje. Tako

su prognanici, noseći sa sobom ono što se moglo poneti, poneli i svoje svetinje, tj. mošti Svete

Petke, mošti carice Teofane i ikonu Bogorodice. Sultan svoju "milost" iskazuje dozvolom da

stanovništvo iz naselja duž puta sme da izađe na drum i celiva ikone, ali pod uslovom da za to

plati. Ove svetinje su i u Carigradu svečano dočekane, uz veliko poštovanje.

Koliko je centralna vlast u vreme Sulejmana Zakonodavca vodila računa o pravnoj utemeljenosti

i izvesnoj vrsti legalizacije mera koje je sprovodila, govori i podatak da se nastojalo da se

pronađe i šerijatsko tumačenje i utemeljenje ovog progona. Tako se u beogradskoj fethnami iz

septembra 1521. godine, upućenoj svim kadijama u Osmanskom carstvu, iznosi stav da "svaka

loša osoba može postati dobra". Naime, "iako su zaslužili mač", ukazuje im se milost, jer

"istaknuti pravnici" ne odobravaju ubijanje onih koji traže milost. Oni se stoga proteruju u

"islamsku sredinu".

9

KRALj OKRIVIO BANOVE

UGARSKI izvori iz 16. veka predaju Beograda uvek dovode u vezu sa Srbima, ističući njihovu

brojnu premoć u gradu. Po njima su Srbi izdali hrišćansku stvar, dok su Ugri predstavljeni kao

neustrašivi borci opsednutog grada. Međutim, istina je sasvim drugačija, što dokazuje i sudbina

srpskog stanovništva Beograda. I sam ugarski kralj je za pad Beograda okrivio beogradske

banove, koji nisu ni bili u gradu tokom opsade. On je naročito zamerio Franji Hedervariju što je

za svog zamenika postavio Mihaila Moru. Pretpostavlja se da je "imućni nevernik" koji je došao

u osmanski logor u noći 28. avgusta bio sam Mihail More, podban Beograda.

Robinja postala carica

Darko Tanasković i Ema Miljković | 17. april 2012. 20:42 | Komentara: 16

Protinu kći oteli Tatari i prodali je na pijaci robova u Istanbulu. Rodila petoricu sinova i

stekla silan uticaj na sultana

Aleksandra Lisovska, nazvana Hurem sultanija

ISTORIJA vladavine sultana Sulejmana Zakonodavca ne može se u potpunosti sagledati bez

priče o njegovoj robinji i životnoj saputnici, koja će mu, van ustaljenih osmanskih dinastičkih

običaja, postati i zakonita supruga, Rusinki Aleksandri (ili Anastasiji po nekim izvorima). Ova

žena koju će Istok nazvati Hurem sultanijom (od persijske reči hurram, što znači vedra, vesela), a

zapad Rokselanom, ostala je zapamćena kao jedna od moćnijih žena 16. veka, te kao jedna od

onih koje su svojim postupcima značajno uticale na tok istorijskih zbivanja.

Aleksandra Lisovska, kći pravoslavnog sveštenika, rođena je na samom početku 16. veka, u

zapadnoj Ukrajini, koja je tada bila deo Poljske. U prepadu Tatara na njen rodni kraj,

petnaestogodišnja Aleksandra je odvedena najpre u Kafu, na Krim, a odatle u Istanbul, na pijacu

robova, gde je kupljena za carski harem. Može se samo naslućivati kakvu je unutrašnju dramu

morala da preživi devojka, dovedena u jedan potpuno strani svet, gde ne poznaje veru, jezik,

ljude, običaje...

MAJKE U PRATNjI PRINČEVAČIM bi rodila sina, konkubina bi sticala poseban položaj, ali

više nije odlazila u sultanovu ložnicu. Ovo pravilo je uvedeno da bi se sprečilo da se oko prestola

10

bori više sinova iste majke. Svaka majka princa bila je zadužena za podizanje i vaspitavanje svog

sina. Kad bi stekli punoletstvo (što se po odredbama šerijatskog prava poklapa sa sticanjem polne

zrelosti), mladi prinčevi bi dobijali na upravu sandžak u anadolskom delu Carstva, gde su se učili

veštini vladanja. U pratnji prinčeva koji su odlazili u te provincijske dvorove, obavezno su se

nalazile i njihove majke.

Kada stupa na osmanski presto, Sulejman sa svojom konkubinom Mahidevran (poznatom pod

nadimkom Gulbahar, Prolećna ruža) ima tri sina i kćer. Kao pravi izdanak svoje loze, gde je

višeženstvo prvenstveno bilo u funkciji obezbeđivanja potomstva i opstanka dinastije, a ne

emotivnog ili seksualnog uživanja, i on se prepuštao čarima najlepših devojaka u njegovom

haremu. Ipak, činjenica da je sa Mahidevran (koja je bila čerkeskog porekla) imao više sinova,

suprotno pravilu "jedna konkubina-jedan sin", koje je od vladavine Mehmeda II Osvajača (1451-

1481) vladalo u dinastiji Osmanlija, svedoči da je još u ranoj mladosti rešio da sledi sopstveni

put.

Iako malobrojni, izvori svedoče da je Sulejman bio veoma odan majci svoje dece. Voleo je da

vreme provodi u krugu porodice, okružen nežnošću, ljubavlju i pažnjom. Međutim, upravo kad se

pobedonosno vraćao sa beogradskog ratišta, stizale su mu jedna po jedna vest da je epidemija u

prestonici odnela živote njegovo troje dece u svega mesec dana. Preživeo je samo jedan sin,

Mustafa, u to vreme šestogodišnji dečak.

Vrativši se u Istanbul, obuzet nesrećom koja se obrušila na njegovu porodicu, Sulejman zatiče

Mahidevran slomljenu i neutešnu. I negde baš u tom trenutku, kako to samo život može da

izrežira, zapaža robinju sitne građe, jarko crvene kose, čiji je osmeh, čim bi se pojavila,

obasjavao sve prisutne. Savremenici svedoče da Aleksandra nije bila lepa, ali je sultanu u tim

teškim trenucima prijala njena vedrina, njen zvonki glas i nežne reči koje mu je šaputala.

Mahidevran je pala u zaborav, a nova miljenica dobija ime Hurem.

Sa Hurem će započeti nova epoha osmanske istorije, koju će potonji istraživači nazvati

"sultanatom žena". Malo po malo, reč po reč, korak po korak, Hurem je gradila svoj položaj i

svoj uticaj, brižljivo i ženski vešto.

MURAT I PRINCEZA MARAPRVI osmanski sultani sklapali su dinastičke brakove sa

hrišćanskim i muslimanskim princezama iz država u njihovom okruženju. Poslednji takav brak

sklopljen je 1435. godine između osmanskog sultana Murata II (1421-1451) i srpske princeze

Mare, ćerke despota Đurđa Brankovića. Murat tada kao miraz uz Maru dobija oblasti Toplice i

Dubočice.

U narednih deset godina, Hurem će Sulejmanu roditi petoricu sinova: Mehmeda (1522), Selima

(1524), Abdulaha (1525), Bajazita (1526), i Džihangira (1531), kao i kćer Mihrimah (1523).

Pošto 1533. godine, sultanija Mahidevran odlazi u Manisu, kao pratnja svom sinu

prestolonasledniku Mustafi, koji tamo postaje namesnik, Hurem uspeva da carski harem prebaci

iz Stare palate, u kojoj se do tada nalazio, u Top Kapi Saraj, tj. Novu palatu.

PoŠto je zauzeo Carigrad 1453. godine, sultan Mehmed Osvajač gradi palatu na mestu današnjeg

Istanbulskog univerziteta (na trgu Bajazit), da bi se 1467. godine preselio u Novu palatu,

izgrađenu na obali Zlatnog roga, nazvanu Top Kapi saraj. Tom prilikom ženski harem ostaje u

Staroj palati, dok su u novu palatu dovođene samo odabrane miljenice. I u Sulejmanovo vreme,

harem na čijem je čelu bila njegova majka Hafsa (koja prva nosi titulu valide sultanije, što bi u

zapadnoj terminologiji odgovaralo tituli kraljice majke), ostaje u prvo vreme u Staroj palati.

11

Verovatno je, u skladu sa ondašnjim običajima, u Staroj palati boravila i sultanija Mahidevran sa

sinom Mustafom.

Hurem uspeva da izbori svoje stalno mesto u palati Top Kapi, čime je svakako porastao i njen

uticaj na sultana. Pošto 1534. godine umire sultanija Hafsa, Hurem postiže još jedan uspeh, te

postaje zvanična Sulejmanova supruga. Brak je sklopljen po svim šerijatskim propisima, uz

veliko slavlje u prestonici.

Savremenici su zabeležili da je Hurem bila omražena, kako u haremu i u carskoj palati, tako i

među stanovništvom prestonice. Zamerali su joj prevelik uticaj na sultana, te tvrdili da ga je

omađijala seksualnim činima i ljubavnim napicima i da mu podriva autoritet. Nema pouzdanih

podataka o odnosu između nje i valide sultanije, ali se na osnovu nekih posrednih vesti naslućuje

da joj Hafsa nije bila sklona, ali isto tako ni dovoljno moćna da je ukloni iz života svoga sina.

Kada je Hafsa umrla, Hurem je imala potpuno otvoren put da postigne svoj cilj: apsolutnu

dominaciju nad sultanom i Carstvom

Carica prvi savetnik

Darko Tanasković i Ema Miljković | 18. april 2012. 20:52 | Komentara: 1

Hurem nije pratila sinove u provinciju već je ostala pored muža. Moj Stambole, moj

Karamane, moja zemljo rimskih careva

Sultan Sulejman s ružom

HAREM osmanskog vladara, koji je imao strogu hijerarhiju i predstavljao vrstu škole za devojke

koje su tamo dovedene, predviđao je stroga pravila ponašanja, koja su sve konkubine, do

Rokselaninog vremena, poštovale.

Međutim, crvenokosa Hurem odlučila je da mnoga pravila izmeni. Ona je prva majka jednog

princa koja ne odlazi sa svojim sinom kada on biva postavljen za namesnika u provinciji. Princ

Mehmed je 1542. postavljen na službu u Manisi, ali Hurem, za razliku od njenih prethodnica, a

verovatno pod izgovorm da je njenom najmlađem sinu, princu Džihangiru potrebna stalna

lekarska nega, jer je rođen grbav, ostaje u prestonici, pored Sulejmana.

Ni kada su narednih godina u svoja mesta službovanja poslati Selim i Bajazit, njihova majka ne

odlazi sa svojim sinovima. Hurem je, međutim, često posećivala sinove u gradovima gde su bili

12

na službi. Tako je 1543. bila u poseti kod Mehmeda u Manisi, kao i kod Selima u Konji. Godinu

dana kasnije, zajedno sa kćerkom Mihrimah i zetom Rustem-pašom odlazi u Bursu, gde je Selim

pozvan na porodično okupljanje koje je trajalo četrdeset dana. U martu 1547. Hurem i Džihangir

provode mesec dana u Manisi, kod Selima, koji je tamo premešten na službu posle smrti svoga

brata. Verovatno je odlazila i u posetu kod Bajazita, u mesta njegovog službovanja, Kutahju i

Amasju.

OBNOVA ZEMALjA VEREU JEDNOM od svojih pisama upućenih Sultani, sestri safaviskog

vladara, Hurem naglašava da raniji pohodi na safavidsku teritoriju nisu vođeni da bi se "razorile

zemlje islama", već da bi se "obnovile zemlje Vere, i da bi se okitila kuća Božjeg zakona", što se

odnosi na Sulejmanovo osvajanje Bagdada (1534), koji je bio prestonica sunitskog Abasidskog

halifata, kao i na to da je on naredio da se izvrši restauracija groba Abu Hanife, osnivača jedne od

četiri kanonske versko-pravne škole u islamu, i to one koju je sledila dinastija Osmanlija.

Činjenica da je ostala u prestonici, omogućila je Hurem da svom suprugu bude ne samo oslonac i

izvor ljubavi i nežnosti, već i njegov glavni savetodavac, kao i osoba od poverenja koja ga je

izveštavala o svim značajnim događajima za vreme njegove odsutnosti sa dvora. Verovatno je

prvobitno ulogu pouzdanog informatora imala sultanova majka, sultanija Hafsa, a Hurem je

preuzima posle njene smrti (1534).

Protoku vekova odolela su pisma koja su Sulejman i Hurem razmenjivali kada bi on odsustvovao

iz prestonice. Prva Huremina pisma, iz treće decenije 16. veka, pisana su učenim, kićenim stilom,

koji nije mogao odgovarati njenom znanju osmanskog turskog jezika u tom periodu. Izvesno je

da ih je, po njenom nalogu, a svakako poštujući njene želje i pretvarajući njene misli u zvučne

rečenice, pisala učena osoba, verovatno jedna od viših haremskih službenica, koja je bila u

sultanijinoj ličnoj službi.

Kako je vreme odmicalo, pisma postaju ličnija, te je očigledno da je sama Hurem u dovoljnoj

meri savladala kako jezik, tako i arapski alfabet, kojim se osmanski jezik pisao.

Prva sačuvana Huremina pisma potiču iz 1526. godine, iz perioda kada je Sulejman boravio na

ugarskom ratištu, pre i posle Mohačke bitke. "Dušo moje duše, moj gospodaru", pisala je

sultanija, "pozdravi onome koji daje slast usnama zaljubljenih; hvala njemu koji ispunjava žarom

glas voljenih; želje onome koji pali kao reči žudnje; beskrajna vernost onome čija je prilika kao

anđeoski uvojci; ... slava onome koji pred vojskom drži barjak pobede; onome čiji je poklič:

'Alah, Alah' prihvaćen na nebu; njegovom veličanstvu mome padišahu kome Bog pomaže"...

ZABAVA DO MILE VOLjEJEDAN dobro obavešteni zapadni savremenik opisao je Sulejmanov

harem sledećim rečima: "Tu on drži veliki broj mladih robinja, hrišćanki koje su prevedene u

islam ili su ostale u svojoj veri. One su neprekidno zatvorene, a nadgledaju ih naročite čuvarke od

kojih se svaka brine za po deset devojaka. Sultan uzima onu koja mu se dopadne i dva meseca je

drži odvojenu, pa se s njome do mile volje zabavlja. Ako neka od njih ostane trudna, uzme je za

ženu, a onu kojoj se to ne desi uda za nekog od svojih ljudi na položaju i obdari je bogatom

odećom. Robinje, pak, koje mu se ne svide car razuda ne obeščastivši ih. Gotovo svi prethodni

sultani držali su se ovog običaja. Sadašnji sultan, međutim, sve svoje robinje odreda udaje kao

device da bi ostao veran svojoj ženi".

U drugom pismu iz istog perioda, takođe se iskazuje njena ogromna ljubav i čežnja prema

sultanu, ali se iz poslednje rečenice pisma naslućuje da je ono pored ljubavnog, imalo i još poneki

cilj. "Moje Jusufovo lice, moj šećerni govoru, milosrdni, osećajni sultanu, Ti koji znaš kako je to

13

biti daleko od svoje ljubavi, treba da pročitaš suru o Jusufu (biblijskom Josifu). Kada je Tvoje

časno pismo bilo pročitano, tvoji robovi Mir Mehmed, Tvoj sin i Mihrimah, Tvoja kći, počeli su

da plaču. Njihove suze su me obuzele, kao da ima razloga za žalost u porodici. Tvoj sin Mir

Mehmed, Tvoja kći Mihrimah, Selim Han i Abdulah šalju Ti svoje pozdrave i ljube prašinu po

kojoj hodaš. Ti me pitaš zašto sam ljuta na Ibrahim-pašu. Čućeš sve o tome kada nam dobri Bog

omogući susret. Zasada isporuči paši naše pozdrave. Nadamo se da će ih prihvatiti".

U jednom drugom pismu, napisala je: "Volela bih kad ne bi sledio ničije savete i kad ne bi

zaboravio svoje odane sluge." U pojedinim pismima, Hurem bi dozvolila sebi i izlive strasnih

emocija. "Kunem se Bogom", pisala je, "da dan i noć izgaram u vatri za Tobom".

Gotovo svi Sulejmanovi biografi se slažu da je najbolji dokaz njegove ogromne ljubavi prema

Hurem sadržan u njegovoj poeziji, koju piše pod nadimkom Muhibi.

"Moja intimna družbenice, moje sve na svetu, moja ljubavi, moj sjajni mesecu,

Moja bliska, prisna prijateljice, moje sve na svetu, kraljice lepotica, moja gospodarice,

Gospodarice mog Egipta, moj Josife, moje sve na svetu, kraljice moga srca

Moj Stambole, moj Karamane (vilajet u Anadoliji), moja zemljo rimskih careva,

Ako umrem, Ti si moj ubica, o bezdušna, neverna ženo.. .", pevao je Sulejman svojoj dragoj.

Džamija mudroj Hurem

Darko Tanasković i Ema Miljković | 19. april 2012. 20:30 | Komentara: 6

Sultan svojoj supruzi podigao zadužbinu na Ženskom trgu. Za mir sa Poljskom zaslužna i

sultanija

Hurem i Sulejman

SULEJMAN je svoju ljubav prema Rokselani, osim ljubavnim stihovima, iskazao i kroz iznos

apanaže koja joj je bila odobrena. Sve žene u haremu od valide sultanije do najniže džarije

(robinje) primale su dnevne novčane iznose (mevadžib), namenjene za njihove lične potrebe.

Sultanija Hafsa je tokom Sulejmanovog boravka kao namesnika u Manisi primala iznos od 200

akči dnevno. Taj iznos je, izvesno, povećan kada je Sulejman zauzeo osmanski tron, ali tačan

iznos nije zabeležen. Pedesetih godina 16. veka, Sulejman je svojoj voljenoj ženi odobrio iznos

apanaže od 2.000 akči, što je do tada nezapamćena suma (sultani su primali iznos od 1.001 akče

dnevno, a uobičajeni iznos koji su primale konkubine koje su rodile prinčeve bio je 30 do 40

akči). Ovaj visoki iznos je u narednom periodu, posle Sulejmanove smrti, bio rezervisan samo za

pojedine valide sultanije, dok su supruge i konkubine potonjih sultana uglavnom primale iznos od

14

1.000 akči dnevno. To je samo još jedna u nizu potvrda Sulejmanovog posebnog odnosa prema

Hurem i njegove želje da joj na sve načine udovolji.

Pored ličnog uticaja na sultana, Hurem je imala udela i u delu državnih poslova, i to u domenu

diplomatije. Iako lično nije bila ni u jednoj diplomatskoj misiji, ona je vodila diplomatsku

prepisku u sultanovo ime. Često je razmenjivala pisma sa poljskim kraljem Žigmundom I, kao i

sa njegovim sinom i naslednikom Žigmundom II. Smatra se da je mir koji je vladao između

Osmanskog carstva i Poljske u Sulejmanovo vreme najvećim delom rezultat njenih diplomatskih

napora, te da je sultan pregovore o miru, i to ne samo sa Poljacima, vodio uglavnom preko svoje

supruge (i u ranijim periodima određene uticajne žene su sudelovale u mirovnim pregovorima).

SULTANIJE U DIPLOMATIJIHUREM nije jedina žena iz dinastije Osmanovića koja se istakla

u diplomatskim poslovima. Mara Branković je po nalogu svog posinka, sultana Mehmeda II

Osvajača pregovarala o miru sa Mlečanima nakon osmanskog zauzimanja Skadra 1479. godine.

Nurbanu sultanija, supruga Sulejmanovog i Hureminog sina i naslednika prestola Selima II, inače

Venecijanka poreklom, bila je u diplomatskoj prepisci sa Katarinom Mediči, dok je sultanija

Safija (pretpostavlja se arbanaškog porekla), majka Mehmeda III bila u prepisci sa engleskom

kraljicom Elizabetom I, sa kojom je razmenjivala i poklone. Ostalo je zabeleženo da je Elizabeta

Safiji poslala svoju sliku optočenu dijamantima, dok je Safija uzvratila sa dve raskošne, svilene

haljine. Osmanske sultanije su bile i u kontaktu sa stranim izaslanicima na Porti, preko svojih

službenica, koje su vršile posredničku službu. Te službenice su uglavnom bile jevrejskog porekla.

Hurem sultanija je vodila prepisku i sa sultanom, sestrom safavidskog vladara šaha Tahmaspa. Ta

prepiska je naročito intenzivirana nakon sklapanja mira u Amasiji (1555. godine), koji su, kako se

može zaključiti na osnovu pisama koje ove dve žene razmenjuju, obe strane želele da održe.

Hurem je igrala značajnu ulogu i u darivanju safavidskog princa, Elkas Mirze, brata šaha

Tahmaspa, koji je 1547. godine potražio utočište na osmanskom dvoru. Deo poklona je bio

izrađen sultanijinom rukom, čime se iskazivala naročita počast i velikodušnost Osmanlija prema

"gostu". Elkas Mirza je Osmanlijama, koji su se u to vreme spremali u novi pohod protiv

Safavida, bio veoma značajan, i kao izvor obaveštajnih podataka i kao potencijalna pretnja vlasti

šaha Tahmaspa.

Hurem sultanija je trag u istoriji Osmanskog carstva ostavila i svojim zadužbinama. Ona je prva

žena u čije ime je izgrađena jedna džamija u prestonici (džamija Haseki Sultan u Istanbulu), a za

čiju je izgradnju bio zadužen slavni osmanski arhitekta Sinan. Džamija Haseki Sultan je prvo

delo neimara Sinana posle njegovog postavljenja na položaj glavnog carskog arhitekte 1538.

godine.

Pored džamije, kompleks izgrađen u ime sultanije Hurem (završen 1551) obuhvata i mekteb,

medresu, imaret, bolnicu i fontanu. Ovo je u svoje vreme bio najveći zadužbinski kompleks u

Istanbulu, posle zadužbina Mehmeda II Osvajača i Sulejmanovog kompleksa (džamija

Sulejmanija sa pripadajućim objektima).

Zanimljivo je da kompleks nije izgrađen u centru prestonice, već u kraju koji se naziva "Ženskim

trgom" (verovatno je prva namena džamije bila da u nju odlaze žene iz tog dela grada), gde u

blizini nije bilo nijedne carske džamije. Smatra se da je ova lokacija pažljivo odabrana radi

kreiranja njenog "imidža" u javnosti, kao i slike koju je čitava dinastija želela da stvori o sebi.

Ako se u prvim decenijama Sulejmanove vladavine mnogo polagalo na javne ceremonije i

raskošan život na dvoru, drugi deo njegove vladavine obeležen je nastojanjima da se bogatstvo i

moć dinastije iskažu kroz bogougodna dela, kao što je izgradnja zadužbina.

15

U prestonici je, u sultanijino ime, izgrađen i hamam, koji se za razliku od džamije nalazi u

neposrednoj blizini Hipodroma, na liniji Carska palata, džamija Aja Sofija (kao prva carska

džamije u Istanbulu) i Hipodrom (At Mejdani), gde su se, u Sulejmanovo vreme, odvijale sve

značajnije ceremonije i proslave u prestonici. I ova građevina imala je cilj da pokaže koliko je

sultanija bila odana veri, s jedne strane, i koliko su ona sama, kao i drugi članovi carske porodice,

vodili računa o svojim podanicima. Sultanijina posebna briga za podanice sultana iskazana je

strukturom samog kupatila, koje se sastoji iz dva dela: ženskog i muškog.

Pored zadužbina u prestonici, Sulejman je u Huremino ime izgradio i zadužbine u Meki i Medini,

dok je ona sama naložila gradnju velikog zadužbinskog kompleksa u Jerusalimu.

Ibrahim rob i gospodar

Darko Tanasković i Ema Miljković | 20. april 2012. 20:26 | Komentara: 2

Sin ribara sa grčkog ostrva Parge postao veliki vezir. Ženidba sa Hatidžom ojačala uticaj

na Porti

Deca sakupljena dankom u krvi u dvorištu carske palate

DVE ličnosti, ili dvoje miljenika, kako Sulejmanovi biografi vole da ih nazivaju, obeležili su prve

decenije vladavine sultana Zakonodavca. Pored njegove žene Hurem, čiji će se uticaj osećati i u

potonjim decenijama, značajna ličnost u sultanovom životu, kao i u državi i na dvoru, bio je

Ibrahim-paša, sin siromašnog ribara iz grčkog mesta Parga, na Jonskom moru, koji je postao

carski zet, a dostigao i najviše položaje u osmanskoj državi.

Osmanski hroničari su zabeležili da je Ibrahim imao drugačiji razvojni put od većine dečaka

dovedenih u osmansku državu dankom u krvi. Iako je iz rodnog mesta odveden na isti način kao i

mladići koji će se kasnije obrazovati na sultanovom dvoru, dvorovima provincijskih namesnika

ili, oni najmanje srećni ili sposobni, na seoskim imanjima u Anadoliji, Ibrahima, izloženog na

tržnici robova u Manisi, odmah je zapazila i kupila neka bogata udovica. Pružila mu je dom i

najbolje obrazovanje.

Ibrahim se upoznao sa delima grčkih filozofa, arapskih astronoma, lekara i matematičara, naučio

je strane jezike (govorio je persijski, grčki, italijanski i srpski jezik). Bio je izuzetno nadaren

muzičar, koji je svojom violinom mamio oduševljenje, osmehe i uzdahe.

SVADBA DEVET DANAPREMA opisima Mlečana koji su u to vreme boravili u Istanbulu,

svečanost kojom se proslavljala svadba Ibrahima i Hatidže trajala je punih devet dana. To je bila

16

prilika ne samo za veselje, koje je odisalo raskošom, pa čak i rasipnošću, već i da se pokaže snaga

i moć osmanske dinastije. Veselju je prisustvovalo i 8.000 janičara, koji su svi dobili novčane

darove. Sulejman je naredio da mu se na Hipodromu podigne drveni čardak pokriven olovom

kako bi mogao neprimećen da posmatra svadbeno veselje.

Legenda dalje navodi da je mladi Sulejman, pošto je došao na mesto namesnika u Manisi, jednom

prilikom šetao gradom i ugledao mladića svojih godina, kako božanstveno svira violinu. Princ je

nadarenog muzičara odmah uzeo u službu, i tako započinje prijateljstvo koje će potrajati naredne

dve i po decenije.

Sulejman svom novom štićeniku i prijatelju poverava službu glavnog sokolara na dvoru u Manisi,

a posle Sulejmanovog stupanja na presto Ibrahim postaje nadzornik Sulejmanove lične odaje (has

oda baša), osoba od najvećeg poverenja i najbliža sultanu. Istakao se prilikom zauzimanja

Beograda i Rodosa, te se kasnije sultan za gotovo sve važne državne poslove prvo konsultovao sa

Ibrahimom.

Kada je posle povratka sa pobedonosnog, ali krvavog pohoda na Rodos u zimu 1522/23,

Sulejman odlučio da je vreme da se, u zasluženu penziju, povuče stari Piri Mehmed-paša,

dotadašnji veliki vezir, Ahmed-paša, drugi vezir Porte i najglasniji među članovima Divana,

smatrao je da po svim pravilima i zaslugama to mesto pripada njemu.

Međutim, sultan se rešio na neočekivani potez: mesto velikog vezira dodeljuje svom prijatelju,

čoveku sa kojim je proveo mladalačke dane, u koga je imao puno poverenje i koga je nazivao

svojim bratom: Pargaliji Ibrahim-paši.

Svoje čvrsto uverenje da je Ibrahim najpouzdaniji od svih ljudi kojima je bio okružen Sulejman

iskazuje time što, pored titule velikog vezira, svom miljeniku dodeljuje i zvanje beglerbega

Rumelije, koje je imalo poseban ne samo vojni, već i simbolički značaj. Titula gazije, islamskog

borca za veru mogla se steći samo na evropskim ratištima protiv hrišćana, a u kojima je jedan od

glavnih aktera bio upravo rumelijski beglerbeg.

SAFAVIDI TRN U OKUSAFAVIDI su dinastija turskog porekla koja je početkom 16. veka

zavladala prostorima današnjeg Irana i Azerbejdžana. Ideološka osnova države Safavida bio je

šiitski islam (za razliku od sunitske osmanske države). Dve države su u periodu 16-18. veka bile

u gotovo neprestanim ratnim sukobima, promenljivog ishoda.

Svoje veze sa carskom porodicom Ibrahim će učvrstiti venčanjem sa Sulejmanovom sestrom,

sultanijom Hatidžom 1523. godine. Iako ima istoričara koji smatraju da identitet njegove supruge

nije poznat, kao i onih koji navode da je u trenutku dobijanja položaja velikog vezira, već bio

oženjen i to kćerkom baš defterdara (ministra finansija) Skender-čelebije, većina istraživača

smatra mletačke izveštaje o venčanju Ibrahima i Hatidže apsolutno verodostojnim.

Sultanova sestra je bila poznata po svojoj lepoti, obrazovanju, duhovitosti... Sem što je dobio za

suprugu izuzetnu ženu, Ibrahim-paša je ovim brakom dobio još uticajniju poziciju na Porti, a što

je možda probudilo u njemu neke nedosanjane ambicije. Posebno blizak odnos imao je sa

Sulejmanovim najstarijim sinom, princom Mustafom, koji će se uz Ibrahima učiti i ratničkim

veštinama i državničkim poslovima. Iako obojica izuzetne ličnosti, splet istorijskih okolnosti, ali

verovatno i njihovi postupci, dovešće do toga da obojica tragično završe, po naređenju čoveka

koji je bio gospodar njihovih života i smrti.

Ibrahim-paša je bio poznat po svojim dobrim vezama i bliskim odnosima sa evropskim

izaslanicima na Porti. Mletački poslanici nazivali su ga „Ibrahim Veličanstveni“. Istorija beleži

njegovo prisno prijateljstvo sa bogatim trgovcem Alvizom Gritijem, najuticajnijim članom

17

mletačke zajednice u osmanskoj prestonici, vanbračnim sinom mletačkog dužda Andrea Gritija.

Alvizo, kome je majka bila Turkinja, u vreme velikog vezira Ibrahim-paše postaće jedan od

najuticajnijih ljudi na Porti.

Alvizo Griti će krajem treće i početkom četvrte decenije 16. veka biti jedan od najistaknutijih

osmanskih diplomata, da bi čak bio postavljen i za sultanovog namesnika u Ugarskoj. Njegovo

ubistvo u močvarama Erdelja 1534. godine označiće i početak kraja „Ibrahimove ere“.

Svilen gajtan veziru

Darko Tanasković i Ema Miljković | 21. april 2012. 20:28 | Komentara: 0

Sultan postao svestan velike ambicije svog štićenika i naredio ubistvo. Ibrahim-paša

sahranjen u dvorištu tekije bez obeležja

Sultan Sulejman i podanici

IBRAHIM će u prvoj deceniji svog vezirovanja ugušiti pobunu u Egiptu, a zatim će pratiti

sultana na Mohaču (1526), prilikom neuspele opsade Beča (1529), kao i u pohodu na „južnu

Nemačku“ (1532), okončanom neslavnom opsadom Kisega. Kada su, posle osmanskog

pljačkanja i pustošenja po Austriji, izaslanci Karla V i Ferdinanda I Habzburškog došli na Portu

da pregovaraju o miru, Ibrahim-paša ih je primio u punom sjaju, ističući svoj značaj u vođenju

državnih poslova, kao i svoj lični uticaj na sultana.

Pišući o ulozi Ibrahim--paše u ovim pregovorima, akademik Radovan Samardžić prenosi, na

osnovu sačuvanih mletačkih izvora, sledeće pašine reči: „Šta ja učinim, dobro je učinjeno.

Običnog konjušara mogu postaviti za pašu. Mogu po miloj volji deliti zemlje i kraljevstva, a da

se moj gospodar ne usprotivi. Ako on nešto zapovedi, a ja se s tim ne saglasim, to se neće ni

ispuniti; ako, pak, ja nešto zapovedim, a on drugačije odredi, izvršiće se po mojoj, a ne njegovoj

volji. Mir i rat su u mojoj ruci“.

PAŠINO BOGATSTVOKADA su poreznici plenili Ibrahim-pašino imanje u korist države,

popisano je: „815 seoskih dobara i kuća; 476 vodenica; 2.000 dukata; 32 velika dijamanta; 5.000

bogato vezenih kabanica; 8.000 turbana; 1.100 kapa vezenih čistim zlatom; 2.000 pancir-košulja;

2.000 oklopa; 1.100 konjskih sedala optočenih zlatom i draguljima; 2.000 šlemova; 130 pari

mamuza; 760 sabalja; 1.000 kopalja; 800 zlatom okovanih i draguljima ukrašenih Kurana; 1.700

robova i robinja; 2.000 konja i 1.100 kamila“. Ostavio je i brojne zadužbine širom carstva.

18

Nije moguće precizno utvrditi u kojoj je meri Hurem-sultanija imala udela u smaknuću Ibrahim-

paše. Izvesno je da je njihov odnos od početka bio obeležen netrpeljivošću i rivalitetom. Oboje su

se borili za padišahovu naklonost, oboje su želeli da njihova reč bude poslednja, da njihov savet

bude poslušan, da njihovi ljudi budu postavljeni na visoke položaje. Hurem je, kao voljena

sultanova žena, svakako bila u boljem položaju. Mnogo toga se moglo rešiti „šaputanjem na

jastuku“.

Ibrahim-paša je sve do zlehudog pohoda na istok (1533) čvrsto držao svoju poziciju. Ipak,

savremenici beleže da se i pre toga nešto promenilo u odnosima vladara i njegovog štićenika, da

više nije bilo one topline i prisnosti koje su krasile njihovo višedecenijsko prijateljstvo.

Na pohod protiv iranskih Safavida, prvi pohod na istok od Sulejmanovog stupanja na presto,

Ibrahim-paša kreće u proleće 1533. godine. Sultan ga je naimenovao seraskerom, naloživši vojsci

da Ibrahimova naređenja izvršavaju kao da su njegova lično. Da li je to bilo preveliko iskušenje

za velikog vezira, te je pomislio da je od roba postao gospodar? Čule su se i neke vesti da je

spremao zaveru protiv sultana.

Sultan mu se na pohodu pridružio u proleće 1534. godine. Teški uslovi ratovanja, kao i

neprijateljstvo defterdara Skender-čelebije, sa kojim je Ibrahim-paša bio u stalnom sukobu, uzeli

su svoj danak. Iako je taj pohod doneo osvajanje Bagdada, najveći uspeh Sulejmanove vladavine

nakon osvajanja Beograda, sudbina miljenika bila je zapečaćena. Ibrahimovom rukom je

napisano pismo u kom se on potpisuje kao „serasker (vrhovni vojni zapovednik) - sultan“...

Sulejman, postavši svestan štićenikovih prevelikih ambicija, na Huremim nagovor, ili bez njega,

nije imao mnogo izbora. Naredio je, sigurno teška srca, Ibrahim-pašino ubistvo, obezbedivši

prethodno fetvu kojom se za to delo iskupljuje podizanjem džamije u Carigradu. Fetva mu je bila

potrebna da bi osigurao svoj unutrašnji mir: u jednoj ranijoj prilici, bio je, naime, obećao svom

„bratu“, prijatelju i robu Ibrahimu da nikada neće stradati od njegove ruke.

Sulejmanovi biografi navode da je nekoliko večeri pre ubistva provodio sa svojim nekadašnjim

štićenikom, ostavljajući mu mogućnost da pobegne ili da čak prvi digne ruku na sultana. Iako

Ibrahimova pisma svedoče da je bio potpuno svestan sudbine koja ga čeka, nije ni pokušao da

izbegne neminovno. Ubijen je jedne večeri, sredinom marta 1536. godine, kada je po običaju

došao u saraj da večera sa sultanom i da prespava sa njim u istoj sobi. Ujutru su ga našli

zadavljenog.

Ibrahim je sahranjen u dvorištu jedne tekije u Galati, bez ikakvog obeležja.

Makbul (miljenik) postao je maktul (pogubljenik).

MUZEJ U PALATI Palata Ibrahim-paše na Hipodromu (At mejdani), koja je jedan od najlepših primera osmanske

civilne arhitekture 16. veka, jedina je palata nekog visokog dostojanstvenika carstva koja je bila u

rangu carskih rezidencija. Posle ubistva Ibrahim-paše služila je najpre kao škola za janičare, a

zatim i kao rezidencija drugih visokih službenika Porte. Danas je u njoj smešten Muzej turske i

islamske umetnosti.

19

Konjušaru careva kći

Darko Tanasković i Ema Miljković | 22. april 2012. 19:55 | Komentara: 11

Sulejman je imao petoricu sinova koji su preživeli rano detinjstvo Jednog sa Čerkeskinjom

Mahidevran i četvoricu koje je rodila Hurem

Osmanlije opsedaju Rodos

SULEJMAN je imao petoricu sinova koji su preživeli rano detinjstvo: najstarijeg Mustafu,

rođenog u Manisi, iz veze sa Čerkeskinjom Mahidevran, dok je sultan Zakonodavac tamo boravio

kao namesnik, kao i četvoricu koje je rodila Hurem-sultanija - Mehmeda, Selima, Bajazita i

Džihangira. Peti Huremin sin, princ Abdulah umro je kao dečak.

Princ Mustafa je po uhodanom dinastičkom običaju, čim je stekao godine za to, poslat kao

namesnik u Manisu. Manisa je u osmanskoj tradiciji bila RELImesto koje su na upravu dobijali

potencijalni prestolonaslednici, jer je bila najbliža prestonici. Princ Mustafa je bio obrazovan,

inteligentan, vešt ratnik, omiljen među janičarima. Činilo se da je novi vladar Osmanlija izabran.

Ne može se pouzdano utvrditi kakvi su zaista bili Sulejmanovi planovi za budućnost njegovih

sinova. Pojedini savremenici smatraju da je sultan bio naklonjeniji Mehmedu nego Mustafi, dok

su drugi mišljenja da je Mustafa bio njegov miljenik.

Izvesno je da je Hurem-sultaniji bilo od prvorazrednog značaja da njen sin bude naslednik

prestola. Njena netrpeljivost prema Ibrahim-paši najčešće se objašnjava podrškom koju je ovaj

uvek pružao princu Mustafi.

DžAMIJE ZA POKOJ DUŠEPored kompleksa džamije Sulejmanije, Sulejman Zakonodavac je

gradio džamije za dušu svojih voljenih pokojnika, oca Selima, sinova Mehmeda i Džihanigira, ali

i, još za njihova života, za ženu Hurem i kćerku Mihrimah. Njegov dvorski arhitekta, mimar

Sinan, tvorac najreprezentativnijih građevina iz ovog perioda, sahranjen je u neposrednoj blizini

svog dela, Sulejmanije.

Od Ibrahim-pašinog dolaska na mesto velikog vezira (1523), car je pored njega držao još dvojicu

vezira. U jesen 1539. na Porti se ponovo pojavio četvrti vezir. Bio je to Rustem-paša Opuković

koji je po narodnosti bio Srbin iz sela Butmira kraj Sarajeva. Najpre je bio carski konjušar, a

zatim je zadobio naklonost dvorskih krugova. Jedno vreme je bio namesnik u Dijarbekiru, da bi

20

se u prestonicu vratio kao četvrti vezir. Istovremeno kad i vezir, paša je postao i carski zet, jer mu

je sultan dao za ženu svoju jedinu ćerku, mezimicu Mihrimah (Sunčani mesec). Venčanje je

objavljeno za vreme velike svetkovine koja je priređena u Carigradu povodom sunećenja

prinčeva Bajazita i Džihangira. Rustem je poznat i po tome što je bio omrznut i kao čovek i kao

državnik.

Kada je za službu u provinciji stasao i prestolonaslednik Mehmed, on dobija na upravu Manisu,

dok Mustafa biva poslat u Amasiju, što se smatralo sigurnim znakom da je Mehmed predodređen

za prestolonaslednika. Međutim, Mehmed ubrzo umire (1543), čime se zaoštrava, u početku tiha i

zakulisna, borba za presto.

Od te turobne jeseni Sulejman se sve više povlačio i dugo samovao, a kad bi se pojavio među

vezirima najčešće je ćutao. Na ratišta nije izlazio pet godina, mirovne pregovore je pratio preko

volje, kako ne bi nastala kakva veća šteta. Hurem-sultanija se prva pribrala, jer je imala još tri

sina (Selima, Bajazita i Džihangira), a njena najveća nada postao je Rustem-paša, pogrdno

nazvan Damad (zet). I pored svih ružnih stvari koje su o njemu izrečene i s kojima je dočekan,

paša je ipak pokazivao izvesne državničke sposobnosti, ali sve što je znao i umeo on je stavljao u

službu sultanije Rokselane i njenih intriga.

Za Rustem-pašino vreme se obično vezivalo bujanje korupcije i rast uticaja haremskih žena na

javne poslove u osmanskoj državi. Rustem-paša postaje veliki vezir carstva u martu 1544.

godine.

Rokselana je počela da smišlja plan. Navela je Sulejmana da 1547. godine ponovo zarati sa

Safavidima, kako bi njen zet Rustem pokazao svoje vojničke sposobnosti, a najstariji sin Selim

vladarska svojstva dok bude zamenjivao oca u Carigradu. Car je dve godine uspešno ratovao,

osvojivši trideset i jedan grad, razorio trinaest naseobina i sagradio dvadeset i osam tvrđava.

Kada se decembra 1548. vratio, Rokselana se našla pred novom nevoljom, jer mu se nije mogla

čuvstveno približiti, kao što je to ranije činila. Preostalo joj je jedino da pokrene vrtlog događaja i

pokuša da predodredi njihov ishod. Da bi uništila princa Mustafu i oslobodila mesto sultana

jednom od svojih sinova, sultanija je pripremala i čekala zgodnu priliku.

Od svog stupanja na presto 1521, pa do 1548. godine, Sulejman je jedanaest puta vodio ratne

pohode, ali je sada sve češće popuštao pred sultanijinim molbama da ostane kod kuće i vođenje

vojnih i državnih poslova prepusti zetu Rustemu.

PISMA HUREM SULTANIJE

DOK je Sulejman 1547-1548 godine boravio na istočnom ratištu, Hurem-sultanija mu stalno šalje

pisma, u kojima se brine za njegovo zdravlje i moli ga da se što pre vrati u prestonicu. Na

poleđini jednog od pisama, napisala je: "A posle, moja srećo, kojoj sam žrtvovala oba oka moja,

vaš rob Rustem-paša je vaš rob, ne odbacujte ga od svog časnog pogleda. Moja srećo, ne radite ni

po čijim rečima radi one vaše robinje Mihrimah, moja srećo, moj padišahu, radi vaše svete glave,

za hatar meni, Tvojoj robinji, moj srećni padišahu".

21

GRAMZIVI PAŠA

Rustem-paŠa Opuković ostao je zapamćen kao omražen i gramziv čovek. Nakon njegove smrti, u

zaostavištini je bilo: 1.700 robova, 2.900 konja, 1.106 kamila, 700.000 zlatnika, 5.000 kaftana,

kao i bezbroj predmeta od zlata i srebra, kao i drago kamenje.

Presuda surovog oca!

Darko Tanasković i Ema Miljković | 23. april 2012. 19:39 | Komentara: 14

Pogubio sinove Mustafu i Bajazita da bi Selim nasledio presto. Sultan teško podneo gubitak

voljene Hurem 1558. godine

Scene iz života na sultanovom dvoru

CARSKA ordija 1552. ponovo kreće na Iran. Iz logora u severnoj Anadoliji, sultanu je upućen

poverljivi izaslanik Rustem-paše koji ga izveštava da njegov najstariji sin Mustafa kuje zaveru

protiv svoga oca, a da ga vojska u tome ohrabruje i podržava. On čak sultanu prenosi reči koje se,

navodno, čuju među trupama: "Sultan je prestar i nesposoban da predvodi vojsku, presto treba da

preuzme njegov zakoniti baštinik, čemu se protivi jedino Rustem-paša. Zbog toga bi valjalo

skinuti veziru glavu, a starog sultana poslati u Dimotiku da se odmara".

Sultan potom kreće na Persiju, u svoj dvanaesti pohod, okružen velikom svitom, i u pratnji svojih

sinova Selima, Bajazita i Džihangira, da na krvavoj pozornici do kraja izuče nauk vladanja.

Sulejman se ulogorio u blizini grada Ergeli, stare Arhelaide, gde mu se pridružio i princ Mustafa.

Princ je na očev poziv 6. oktobra 1553. došao pod njegov šator, praćen vezirima i uz glasno

klicanja janičara. Kad je bez pratnje stupio u sultanski šator, mutavci su ga zgrabili i zadavili.

Princ je uzalud prizivao očevu milost. Pobijeno je i nekoliko vojnih starešina odanih Mustafi.

Kako bi se sprečila pobuna janičara, za prinčevu smrt okrivljen je Rustem-paša. On pada u

sultanovu nemilost, pa mu je oduzet carski pečat. Svrgnuti Rustem, ogorčen i zaprepašćen, nije

razumeo igru koja mu je nameštena. Međutim, vešta i moćna Rokselana, uspela je 1555. da svoga

zeta vrati na položaj velikog vezira koji je on zadržao sve do smrti, 1561. godine.

22

SVI SULTANOVI POHODITOKOM svoje četrdesetšestogodišnje vladavine, sultan Sulejman

Zakonodavac predvodio je trinaest pohoda, od toga osam u srednjoj Evropi, dva na Sredozemlju i

tri na Istoku, protiv Safavida. Turski istoričari su izračunali da je 2.745 dana svoje vladavine (oko

7,5 godina) proveo izvan prestonice na pohodima, te da je prešao 43.000 kilometara. Osmanska

teritorija je sa 6.557.000 kvadratnih kilometara, koliko je iznosila u vreme njegovog oca Selima I

(1512-1560) uvećana na 14.839.000 u Sulejmanovo vreme. Sredinom 16. veka, Osmansko

carstvo bilo je podeljeno na 21 pašaluk i 250 sandžaka.

U surovom nadgornjavanju za presto sad su ostali samo Huremini sinovi, Selim i Bajazit.

Bolešljiv i osetljiv, Džihanigir je odmah posle Mustafinog ubistva pao u postelju i više nije ustao.

Umro je krajem 1553. godine.

Od dvojice potencijalnih prestolonaslednika, Bajazit je bio sposobniji, obrazovaniji, veštiji u

vojnim stvarima i ophođenju sa ljudima. Selimu je na upravu bila poverena Manisa, a Bajazitu

Kutahija. Oba grada se nalaze na jednakoj udaljenosti od prestonice, što znači da u prvo vreme

posle Mustafinog ubistva, Sulejman ne daje prednost nijednom od dvojice sinova. Hurem-

sultanija, pak, svu svoju umešnost i veštinu usmerava ka novom cilju: da Bajazita ustoliči kao

naslednika osmanskog trona. U tom cilju je i izdejstvovala povratak Rustem-paše Opukovića na

mesto velikog vezira.

Dok je Rokselana bila živa, dva princa nisu, makar otvoreno, ulazila u sukobe. Međutim, ona

umire 1558. godine, najverovatnije od vodene bolesti, i ostavlja Sulejmana skrhanog od bola, a

sinove u bespoštednoj borbi za prevlast.

Otvoreni sukob između pretendenata započeo je 1559. godine. Oko njih su se odmah okupile

grupe visokih dostojanstvenika i begova, koji su sebi stvarali pozicije, nadajući se pobedi jednog

ili drugog kandidata za presto. Selimovi ljudi su, čini se, bili veštiji u plasiranju pogrešnih

informacija, koje su neprestano stizale do Bajazita. Ovaj, pak, verujući u svoju premoć, upustio

se u otvoreni sukob sa bratom, a kada je video da gubi na bojnom polju, utočište traži na

safavidskoj teritoriji. Šah Tahmasp, večiti rival Osmanlija, jedva je dočekao ovakav razvoj

događaja. Nesrećnog princa, u prosjačkom ruhu, za nekoliko tovara blaga vraća kući. Bajazit je u

očima svoga oca i čitave vojske postao izdajnik, a sa izdajnicima se postupalo na jedini mogući

način.

Tako, sultan Sulejman u novembru 1561. godine naređuje pogubljenje ne samo Bajazita, nego i

sve petorice njegovih sinova, od kojih je najmlađi imao svega tri godine. Selim ostaje jedini

naslednik loze Osmanovića.

Sultan Sulejman na Zapadu poznat kao Veličanstveni, na Istoku kao Zakonodavac, preminuo je

na svom trinaestom "uzvišenom pohodu", tokom opsade Sigeta, na ugarskom ratištu u jesen

1566. godine. Za sobom je na prestolu ostavio sina Selima (1566-1574), u osmanskoj tradiciji

nazvanog Sarhoš (Pijanica), čije je vladavinu snažnim pečatom svoje moćne ličnosti obeležio

poslednji Sulejmanov veliki vezir, Mehmed-paša Sokolović.

Sulejman je sahranjen u svojoj velelepnoj zadužbini, džamiji Sulejmaniji, istoj onoj u kojoj je u

za nju sagrađenom posebnom turbetu sahranjena i njegova voljena Hurem sultanija. Za sobom je

ostavio Carstvo koje se prostiralo na tri kontinenta, ali u kome već u tom trenutku, u drugoj

polovini 16. veka, počinju da se primećuju prvi znaci krize i opadanja.

Na prestolu se smenjuju nesposobni sultani, zavisni od svojih žena, majki ili vezira. Osmansko

carstvo nikada više neće doseći snagu iz vremena Mehmeda Osvajača (1451-1481) i Sulejmana

Zakonodavca. "Veličanstveno stoleće" bilo je završeno.

23

Sva vlast Mehmed-paši

Darko Tanasković i Ema Miljković | 24. april 2012. 19:31 | Komentara: 15

Veliki vezir iz Sokolovića bio stvarni vladar posle smrti sultana Sulejmana. Planirao

gradnju vodenog puta od Dona do Volge i Sueckog kanala

Mehmed-paša Sokolović

SULTAN Sulejman Zakonodavac umire samo jedan dan pre zauzimanja Sigeta, u noći između 5.

i 6. septembra 1566. godine. Veliki vezir, Mehmed-paša Sokolović čuvaće vest o smrti sultana u

tajnosti narednih nekoliko dana, obmanjujući i najviše dostojanstvenike Carstva kako sultan,

"nateklih nogu i bolestan", sedi kraj prozora u čadoru i posmatra sve šta se dešava. Čak su ispred

čadora i vojna banda, mehteri, svirali svom padišahu u čast pobede pod Sigetom.

U vojsku se polako uvlačio nemir, osmanskim logorom počele su da se šire glasine. Moralo se

brzo delovati. Objavivši da će "njegovo veličanstvo padišah" prisustvovati džumi (grupna

muslimanska molitva petkom), ako do petka 13. septembra bude preuređena džamija, Sokolović

je dobio još nekoliko dana da dobro pripremi teren za stupanje na presto novog sultana.

Pošto se Sulejman nije pojavio ni na džumi, stvari su počele da bivaju jasnije. Mehmed-paša je

poverio tajnu nekolicini najbližih saradnika iz redova vezira, dok je glasnik upućen Selimu za

neverovatnih osam dana stigao u Kutahiju, u daleku Anadoliju. Veziri su bili svesni da bi

objavljivanje vesti o smrti sultana moglo da izazove janičarsku pobunu u stranoj zemlji. Stoga

Sokolović uzima na sebe da "u ime sultana" razdeli janičarima bakšiš i poklone i umiri ih, da bi

mesec i po dana posle osvajanja Sigeta 21. oktobra 1566, sa glavninom vojske krenuo prema

Beogradu, kome se približavao i princ Selim. On će početkom novembra te godine upravo u

Beogradu postati sultan Selim II.

Dešavanje pod Sigetom predstavlja samo uvod u blistavih 14 godina suštinske vladavine

Mehmed-paše Sokolovića kao velikog vezira Osmanskog carstva, što je i najduži period koji je

neki pojedinac proveo na toj funkciji. Mehmed-paša je bio stvarni vladar Osmanlija, čovek čije

će ideje i umešnost obeležiti čitavu vladavinu Selima II, kao i prve godine vladavine njegovog

sina i naslednika Murata III.

Mehmed-paŠa Sokolović, rođen kao Bajica (Bajo), potomak je sitne srpske vlasteoske porodice

iz istočne Bosne (sela Sokolovići kraj Ruda). Obrazovan je u manastiru Mileševi, gde je,

neposredno pred odvođenja u janičare, služio kao čatac. Njegov najpouzdaniji biograf, akademik

24

Radovan Samardžić, navodi da je Bajo odveden u jedrenski saraj sa punih 18 godina, upravo

negde na početku vladavine sultana Sulejmana Zakonodavca. Učestvovao je u Mohačkoj bici

(1526), osmanskoj opsadi Beča (1529), da bi 1546. godine došao na čelo osmanske flote.

Na mesto begler-bega Rumelije postavljen je 1551, gde se istakao osvajanjem Banata. Njegove

uspehe zapazio je sam sultan, te se od tog trenutka brzo uspinjao ka samom vrhu hijerarhijske

lestvice Carstva (1561. drugi vezir Porte, 1565. veliki vezir). U zaslugu mu se pripisuje obnova

Pećke patrijaršije (1557), na čije čelo sultanskim beratom biva postavljen njegov rođak Makarije.

Svoj položaj na Porti učvrstio je i ženidbom sa Ismihan (Esmom), ćerkom, u to vreme

prestolonaslednika Selima.

BATINE OD STRICAU NARODU je ostala zapamćena priča da je Sokolović, kao veliki vezir,

posetio manastir Mileševu, u kome je kao kaluđer služio njegov stric. Tom prilikom upitao je

strica da li se seća kako ga je tukao u detinjstvu, na šta mu stric odgovori: "Da te nisam tukao, ne

bi sedeo tu gde sediš".

Porodične veze visokih dostojanstvenika Carstva i ženskih potomaka Osmanlija stvorile su

moćnu mrežu uticaja, u kojoj su centralne ličnosti bile, kao što je već ukazano na primeru Hurem

sultanije i velikog vezira Rustem-paše Opukovića, valide sultanije i njenog zeta (damad).

Pojedine princeze, poput Mihrimah, i same su učestvovale u državnim poslovima, dok su se

ostale samo povinovale odlukama svoje braće, majki i supružnika. Mihrimah je, uostalom, ta koja

je birala saradnike svome bratu, prestolonasledniku Selimu, pošto je, najvećim delom

zahvaljujući vojsci kojom je komandovao Mehmed-paša Sokolović, poražen carević Bajazit.

Veliko svadbeno veselje, povodom svadbe princeze Ismihan i Mehmed-paše, održano je u

osmanskoj prestonici 1561. godine. Sokolović je bio četrdeset godina stariji od svoje mlade. U

vreme kada se oženio, imao je dvojicu sinova koji su već bili zakoračili u državne službe u

Carstvu, ali se ne zna ko su im bile majke. Izvori beleže da se vremenom mlada sultanija iskreno

zaljubila u svog muža, te da mu je često priređivala ljubomorne scene. Znajući da je pozicija

carskog zeta najava položaja velikog vezira, Mehmed-paša je trpeo hirove svoje supruge,

smatrajući to cenom koju je morao da plati da bi bio deo kuće Osmanovića.

Sultanija Esma želela je poput svoje tetke Mihrimah da se otvoreno meša u državne poslove, ali

izgleda da odlučni Mehmed-paša to nije bio spreman da dopusti. Dobro obavešteni Mlečani

izveštavali su da paša radije podnosi nezadovoljstvo svoje žene, nego da joj prepusti poslove

"koje je žensko moglo samo da pokvari". Ipak, Esma je uspevala da preko svoje majke,

Venecijanke Nurbanu, kao i preko Mihrimah, nametne svoju volju po pojedinim pitanjima.

Tokom službe velikog vezira, Sokolović je zauzeo Kipar (1571). Imao je u planu izgradnju

kanala Don-Volga, kao i probijanje Sueckog kanala. Smrt ga je preduhitrila u ostvarenju tih

dalekosežnih nauma. Za vreme njegove vladavine uveden je namet na srpske crkve i manastire,

poznat kao "prodaja crkava i manastira". Naime, sve srpske crkve i manastiri bili su dužni da se

"otkupe" ili su njihova imanja, kao i blaga iz riznica, davana onima koju su tu taksu mogli da

plate. Od materijala sa dve beogradske crkve koje nisu mogle da se "otkupe", Mehmed-paša

Sokolović izgradio je svoju beogradsku pobožnu zadužbinu (džamiju, bezistan i karavan-saraj).

Mehmed-pašu Sokolovića ubio je 1579. godine jedan fanatični derviš

25

Večna robija u haremu

Darko Tanasković i Ema Miljković | 25. april 2012. 19:24 | Komentara: 24

Uvedeno pravilo da novi sultan zatvara braću u harem do kraja njihovog života.

Pogubljeno 19 prinčeva u strahu od konkurencije

Scena iz turskog harema

HUREM sultanija je otvorila novu stranicu osmanske istorije, koju će karakterisati sultani bez

snage i volje, a ponajmanje sposobnosti da vode carstvo na tri kontinenta. Umesto njih će kroz

čitavu drugu polovinu 16. i prvu polovinu 17. veka vladati njihove majke, žene i konkubine. Ovaj

period obeležile su četiri žene, različitog porekla, koje je spojila ista zla sudbina - postale su

zatočenice sultanovog harema, ali su uspele da se nametnu kao istinske vladarke, uprkos

uvreženom mišljenju da su žene u osmanskom društvu imale isključivo ulogu ljubavnice i majke.

Selim II (1566-1574), sin Sulejmana Zakonodavca i Hurem sultanije, došao je na presto kao

četrdesetogodišnjak. Njegova majka, koja je sve učinila da jedan od njenih sinova dođe na čelo

države Osmanlija, nije poživela dovoljno da zauzme uticajnu poziciju valide sultanije. Po ugledu

na svoga oca, Selim se po svim šerijatskim propisima ženi konkubinom, Nurbanu sultanijom,

majkom svoga sina i naslednika Murata III.

Sultanija Nurbanu, rođena Sesilija Venije Bafo, bila je vanbračni izdanak članova dveju

mletačkih plemićkih porodica. Za vreme Sulejmanovog ratovanja s Venecijom u Sredozemlju

(1537-1540), osmanski admiral Hajrudin Barbarosa oteo je Sesiliju, koja je tada imala 12 godina,

s jednog broda u mediteranskim vodama i odveo je u sultanov harem. Selim i Nurbanu imali su

sina Murata, koji će 1574. naslediti osmanski presto, kao i ćerke Ismihan, Šah i Gevherhan, koje

su bile udate za visoke dostojanstvenike carstva.

Tokom službovanja u Konji, Selim je bio veran Nurbanu. Sama činjenica da je ona najpre rodila

tri kćeri, a tek 1553. i sina, svedoči da je Selim želeo da dobije muškog potomka baš sa njom.

Posle stupanja na presto, Selim je održavao veze i sa drugim konkubinama, koje su mu rodile još

petoricu sinova (poštujući princip jedna konkubina - jedan sin), ali je on za života odredio

Murata, Nurbaninog sina, kao svog naslednika.

Selim II je prvi osmanski sultan koji je umro u prestonici. Ostalo je zabeleženo da je Nurbanu

naredila da se njegovo telo stavi na led, dok u Istanbul ne stigne Murat, koji je u to vreme bio

namesnik u Manisi. Istovremeno, po drevnom dinastičkom običaju, ubijena su četvorica

maloletnih Selimovih sinova (peti je umro pre oca).

DIVAN NAJVIŠI ORGANDIVAN je predstavljao najviši organ izvršne vlasti u Osmanskom

carstvu. Ovo ministarsko veće činili su veliki vezir, 2-5 kube vezira, defterdar (ministar

26

finansija), dvojica vrhovnih vojnih sudija (jedan za Rumeliju, drugi za Anadoliju), kao i

nišandžija (carski sekretar). Član divana bio je i beglerbeg Rumelije, kada je boravio u

prestonici.

Do vremena Mehmeda Osvajača, sultan je redovno predsedavao sednicama Divana, da bi od

sedamdesetih godina 15. veka bila uvedena praksa da sednice vodi veliki vezir, dok je sultan

mogao da prati šta se dešava kroz prozor na sali. Pored izvršne, Divan je imao i sudsku, kao i

protokolarnu ulogu.

Uticajnija kao valide sultanija nego kao sultanova supruga, Nurbanu je bila veoma aktivna tokom

vladavine svog sina Murata III (1574-1595). Iako se nije otvoreno mešala u državne poslove,

ostala je sačuvana njena korespondencija sa francuskom regentkinjom Katarinom Mediči.

Razumljivo je, s obzirom na poreklo, da je imala odlične veze sa mletačkim izaslanicima na

Porti.

Takođe, Nurbanu je kao valide sultanija vodila brigu o dobrobiti i održanju dinastije, te je bila

ozbiljno zabrinuta što se njen sin vezao za jednu konkubinu, izvesnu Albanku iz dukađinskih

planina, zvanu Safije, sa kojom je imao samo jednog sina. Izgleda da sultana Murata III žene nisu

zanimale, čak se govorkalo da je imao problema s muškošću.

Majka mu je dovodila najveće lepotice iz harema, ali uzalud. Opstanak dinastije neočekivano je

spasla njegova sestra Ismihan, koja mu je poklonila dve ruske robinje, od kojih je jedna uspela da

zainteresuje vladara. Od tada, on se prepuštao haremskim uživanjima, te je posle stupanja na

presto dobio čak 19 muških i neutvrđen broj ženskih potomaka. Ipak, Safije (sa kojom nikada nije

sklopio šerijatski brak) je i dalje je zauzimala izuzetno značajno mesto na dvoru. Slično kao što je

to bio slučaj sa Nurbanu, Safijin uticaj će porasti kada njen sin Mehmed stupi na osmanski presto

kao sultan Mehmed III (1595-1603).

Prva naredba novog sultana Mehmeda bila je da se ubiju devetnaestorica njegove maloletne

braće, koja su predstavljala potencijalnu opasnost za njegovu vladavinu. Njihovi tabuti bili su

izloženi ispred palate Top kapi, da bi mogla da ih vidi čitava prestonica. Taj čin je izazvao oštru

reakciju stanovništva, te je jedan hroničar zabeležio da se tog dana „nebo nad Istanbulom

otvorilo, usled žalosti za mladim prinčevima“.

To je ujedno bio i kraj primene zakona o bratoubistvu, da bi se prešlo na sistem „kafesa“. Naime,

po stupanju na presto, novi sultan bi svoju braću zatvorio u haremske odaje, koje neki, „živi

sahranjeni“, nisu napuštali sve do smrti. Oni su tu živeli okruženi pažnjom svojih majki, kao i

robinja u haremu, ali pod strogim nadzorom sultanove garde. Neki od njih su usled takvog načina

odrastanja stekli ozbiljna psihička oštećenja, koja bi izbijala na videlo u slučaju njihovog stupanja

na presto.

(Kraj)