http://hr.wikipedia.org/wiki/Nekreditni_novac

Nekreditni novacPojam nekreditni novac pojavljuje se osamdesetih godina prošlog stoljeća u krugu ekonomskih mislioca unutar jugoslavenskog samoupravnog socijalizma. Tada se sa okruglog stola na temu "Što su to ekonomske zakonitosti" kao refleksije na ideal moguće pravednijeg ekonomskog sustava, razvila javna diskusija, pa se javljaju članci u listu "Ekonomska politika". 22.prosinca 1980. godine list "Ekonomska politika" donosi članak Stojana Nenadovića (09. listopada 1942. - 21. svibnja 2011.) pod istoimenim nazivom "Što su to ekonomske zakonitosti" gdje Nenadović postulira ideju nekreditnog novca. Nekoliko mjeseci kasnije isti list donosi članak doktora ekonomskih znanosti i direktora Beogradske Banke, Srećka Urgina, pod nazivom "Putevi stvaranja nekreditnog novca" u kojem u osnovi izlaže kako se nekreditni novac stvara uvijek kada se otpisuju dugovi. 31. kolovoza 1981. "Ekonomska politika" donosi Nenadovićev članak "Teorijska priroda nekreditnog novca". Nedugo potom diskusija se prekida odlukom tadašnjeg političkog vrha.

Teorijska priroda nekreditnog novcaNenadović je svoju teoriju razvio analizom na opću filozofiju vrijednosti novca, postulirajući teoriju po kojoj se u svakoj robi opredmećuju tri različite vrijednosne dimenzije (troškovi, tržišna cijena i korisnost) za razliku od tradicionalne ekonomske znanosti koja u vrijednosti robe vidi u osnovi samo jednu kvantitativno određenu dimenziju. Ukazuje pritom na činjenicu da vrijednost nekreditnog novca ne zavisi od političkog sustava u kojem egzistira. Nenadović kreditni novac definira nominalnim novcem, pa su i računi koje takav sustav ima, izraženi u nominalnim iznosima. On predlaže formulu koja će pokazati koliki bi računi trebali bili u realnim iznosima. Tvrdi da u realnom iznosu korisnost (dohodak) mora biti veća od troška, jer inače u društvu ne bi bilo nikakvog napretka. Stoga tvrdi da se dogme ekonomske znanosti ostvaruju samo u nominalnim iznosima, a da se u realnim iznosima ostvaruju zakonitosti "viška korisnosti" za koje predlaže monetarni ekvivalent izražen nekreditnim novcem. Po Nenadoviću emisija nekreditnog novca po točno određenoj formuli (dM = kM ; k = (ponuda - potražnja)/potražnja) koja pokazuje koliki zapravo treba biti iznos realnog novca u sustavu, mora biti izražena kao nepovratni monetarni dar sustavu. Izvor nekreditnog novca leži u porastu ekonomske racionalnosti. Nekreditni novac predstavlja monetizaciju progresa. Tvrdi da zakonitosti tradicionalne ekonomije važe samo za slučaj da je višak korisnosti (odnosno nekreditni novac) jednak nuli, ali ako je višak korisnosti veći od nule, klasična ekonomija ne može objasniti ekonomske pojave, jer njeni zakoni više ne važe. Obrazlaže kako se nekreditni novac u sustavu, umjesto svjesno, stihijski stvara, kroz otpisivanje nenaplativih dugova ili prerušen u proračunskom deficitu.

Nenadović svoju teoriju šalje tadašnjem predsjedniku SAD-a Reaganu i njegovom ekonomistu Miltonu Friedmanu. Friedman odgovara Nenadoviću, u pismu se nalazi znakovita rečenica po kojoj se a priori ne prepoznaje paradigma Nenadovićeve teorije o višku korisnosti, Friedman kaže: "The fundamantal defect i all such reasoning is the failure to recognize that what is called a profit or an excess of receipts over expenditures is also a cost" ("Fundamentalna greška svih tih rezoniranja je nesposobnost da se prepozna da je ono što se naziva profit, ili višak prihoda nad rashodima, također trošak".) Reagan kasnije ipak vodi politiku proračunskog deficita, koja se tada smatrala neznanstvenom.

Svjetske refleksije na ideju nekreditnog novca

Nenadović smatra da se stvarna vrijednost novca izražava samo kao nekreditni novac, kao monetarni poklon sustavu, a da je pozajmljivanje novca, to jest kreditiranje, nešto sasvim drugo i da ta djelatnost ne smije imati veze sa stvaranjem novca. Na tragu iste ideje direktor Američkog Monetarnog Instituta, Stephen Zarlenga, napisao je knjigu "The lost science of money" gdje daje povijest novca. Tu se realni novac promatra upravo kao nekreditni novac, za razliku od kreditnog, koji je zajam. Zarlenga polazi od Aristotela, koji kaže da je novac vrijednost koju pravi država, a kreditni novac prave privatne banke. Zato kaže da je država dužna praviti novac, a ne privatne banke.

Biagio Bossone, koji je bio izvršni direktor Svjetske banke i MMF-a, određen za vođu radne grupe koja je pripremala prijedloge za Samit G-20 u Londonu, 2009. godine. 8. ožujka iste godine napisao je članak: "To solve this crisis, let's think out of the box" ("Kako bi riješili ovu krizu, moramo misliti izvan okvira"). U tom članku on kaže: "We propose a noncredit money system, where money creation is separated from lending".("Mi predlažemo nekreditni sustav novca, gdje je stvaranje novca odvojeno od kreditiranja"). Njegov prijedlog nije prošao, a sam je smjenjen sa svojih funkcija.

C.H. Douglas se donekle približava ideji nekreditnog novca, on je razvio doktrinu tkz. socijalnog kredita, čiji bi vlasnik bio narod pa tako dobijao i njegovu kamatu.

Slično razmišlja i američki kritičar, analitičar Richard C. Cook, koji obrazlaže da kamata na nacionalni dug SAD-a, treba biti ispaćena američkim građanima u obliku dividende.

Zanimljiv slučaj i svojevrstan znanstveni pokus s izdavanjem nekreditnog novca zbio se u Italijii. Profesor Giacinto Auriti, u svojstvu osnivača i tajnika sindikata SAUS, u svom je rodnom gradiću Guardiagrele stavio u opticaj novčanice SIMEC (SIMbol EConometrije) na kojima je pisalo da su vlasništvo onoga tko ih nosi, a da izdavatelj od novčanice nema nikakva profita. Novčana jedinica simec je po studiji profesora Auriti trebala poput metra u fizici mjeriti ekonomska dobra i usluge.

U mnogim javnim istupima Nenadović se trudi popularno razložiti ideju nekreditnog novca. Tako, npr., obrazlaže hitri uspon nacističke ekonomije upravo puštanjem u opticaj nekreditnog novca, također ukazuje na činjenicu da je Marshallov plan, koji je sa 5% GDP SAD-a u Europi povećao proizvodnju za 30%, i tako brzo otklonio strahovite posljedice rata, također bio dar, otpisani kredit, to jest nekreditni novac. Današnji streloviti uspon kineske ekonomije, u uvjetima globalne recesije, Nenadović obrazlaže izvjesnim postotkom emisije nekreditnog novca.

http://www.slobodanjovanovic.org/2010/12/29/stojan-nenadovic-drustveni-racuni-i-nekreditni-novac/

Стојан Ненадовић: Друштвени рачуни и некредитни новац

Ако смо увели некредитни новац, морамо увести и нови систем друштвених рачуна.

Стојан Ненадовић: "Ако друштво није толико богато да има довољно некредитног новца, оно мора неопходне друштвене потребе, надокнађивати порезима. Колоко се друштво више развија, смањује се потреба за порезима, јер се друштво све више финансира из некредитног новца."

Најважније нам је да знамо колики је GDP (gross domestic product), друштвени производ као збир тржишних цена.

Затим морамо знати колики су трошкови за производњу тог GDP. Трошкови за производњу тог GDP, могу бити једнаки вредности прошлогодишњег GDP (GDPex).

(GDP/GDPex)GDP = доходак

Доходак – трошак = некредитни новац

P = цене ; C = трошкови ; I = доходак ;

(P/C)P = I ; I – C = nekreditni novac

Ако знамо колико нам треба некредитног новца, онда знамо све што нам је потребно, да знамо да не би имали ни инфлацију, ни дефлацију, ни економску кризу.

Укупни доходак представља доходак који је зарађен из трошкова и доходак који је добијен као поклон из некредитног новца. Доходак зарађен из трошкова потребан је за надокнаду утрошених трошкова, а доходак који се добија као поклон из некредитног новца, служи произвођачима као профит из кога се финансира повећање производње а потрошачима служи за задовољавање потреба, на пример, за пензије, за дечије додатке, за социјална давања, или за просвету, здравство, итд.

Администрација и полиција ће још дуго бити финансирани порезима који представљају трошкове егзистенције друштвеног система.

Ако друштво није толико богато да има довољно некредитног новца, оно мора неопходне друштвене потребе, надокнађивати порезима. Колоко се друштво више развија, смањује се потреба за порезима, јер се друштво све више финансира из некредитног новца.

Јохан Фридрих Тинен (1783 – 1850) тражио је природну најамнину радника и утврдио да је она једнака квадратном корену из производа (умношка) трошкова егзистенције радника и вредности производа које радник ствара. Трошкови егзистенције радника су просто трошкови (C) а производ који радник ствара је просто корисност, приход или доходак (I), а најамнина је просто цена (P). Тиненова формула за најамнину је формула која важи за сваку цену уопште (појединачну, локалну, националну и светску).

Из те формуле ја сам извео формулу: (P/C)P = I.

Тако видимо да у свакој роби постоје три различите димензије вредности: трошак, цена и корисност. Корисност је приход или доходак који настаје коришћењем робе, тј. потрошњом.

Тинен је сматрао своје откриће толико значајним и био је толико поносан на њега да је дао да се уклеше на његовом надгробном споменику.

Био је у праву, али његови савременици нису схватали значај његовог открића. Маркс је мислио да радник ствара неки вишак рада, који капиталиста одузима од њега и тако га експлоатише и покренуо је раднике на класну борбу и револуцију. Маркс је знао да постоји употребна вредност, која је корисност, али је мислио да је она квалитет који се не може мерити. Маркс је видео да се робе размењују по некој вредности и нашао је да је та величина рад садржана у роби.

Тако је Маркс три димензије вредности робе свео на једну једину – рад који је само део трошкова. Употребна вредност, тј. корисност, тржишна цена и трошак сведени су на једну величину.

Највећи буржоаски економсиста, Алфред Маршал нашао је у вредности робе три цене: цену понуде (трошак), цену тражње (корисност) и тржишну цену, али је мислио да су у стању равнотеже, све три цене једнаке. Тако су и буржоаски економисти и марксисти у вредности робе видели само једну једину димензију и на њој засновали друштвене рачуне, који више не вреде.

Милтон Фридман је рекао да је основна грешка у мом резоновању, неспособност да схватим „да је профит такође трошак“. То значи да се ништа није променило од времена Маркса.

Али профит није део трошка. Трошак је мањи од корисности, а цена дели вишак корисности (изнад трошкова), на потрошачки вишак или добит потрошача, који остаје купцу (потрошачу) и профит произвођача који добије продавац као произвођач.

Не постоји закон вредности који размењује робе једнаке вредности, него се робе размењују тако да се даје мање да би се добило више, па сви добијају у размени, и купци и продавци.

Два су услова потребна да се реализује таква размена у којој сви добијају: некредитни новац и стабилан ниво цена. Из такве размене појављују се три друштвена рачуна: трошкови, тржишне цене и доходак. То су три различита друштвена рачуна. Рачуни који су потребни за срећнију будућност човечанства.

http://dzonson.wordpress.com/2008/06/15/sta-su-to-ekonomske-zakonitosti/

Шта су то економске законитости ?15. јун 2008. — Stojan Nenadović

Аутор: Стојан Ненадовић, писано 22.12.1980.

Већина економских теоретичара сматра да су перформансе наших системских решења толико лоше да је простор за деловање економских закона прилично сужен. Међутим, да би се конципирао И институционализовао систем у коме ће економске законитости моћи несметано да делују, потребно је претходно упознати те законитости, а то је управо задатак економских теоретичара. Теоретичари, такође, нуде практичарима, носиоцима економске политике, економско-политички инструментаријум и указују на могуће путеве и начине остварења жељених циљева. Неспособност политичара да остваре прокламоване циљеве, теоретичари су склони да припишу њиховој неспособности да правилно користе економско-политички арсенал којим их је наоружала теорија. Осим тога, економски теоретичари најчешће умишљају да су им познате економске законитости, али да политичка акција тече нежељеним током, односно систем лоше функционише, зато што политичари слабо уважавају мишљење и савет економских теоретичара.

Али, шта ће се десити ако економски теоретичари у ствари не познају реално владајуће објективне економске категорије и законитости?

Они тада не само да ће политичарима давати погрешне савете, него неће располагати ни ваљаним критеријумом за оцену перформанси система и политике. Управо је то данас случај, не само код нас, већ у читавом свету.

Економска наука је у кризи, јер је њен систем категорија и законитости дедукован из претпоставки анализе примерених једном ранијем ступњу развитка производних снага и производних односа, док данашњи ступањ развоја (и нарочито темпо тог развоја) ствара битно другачије претпоставке анализе, које теоријски артикулисати може само једна нова, револуционарна теоријска парадигма, тј. нови систем нових категорија и законитости.

Вишак корисности

Нова парадигма морала би, свакако, бити способна како да објасни постојећу стварност, тј. најдубље узроке постојеће кризе, тако и да укаже на путеве њеног превазилажења. Мислим да се та нова парадигма може развити ако се пође од следећих фундаменралних ставова класика (којима актуелна економска мисао није посветила дужну пажњу, јер је сматрала да се односе превасходно на сyстем натуралне комунистичке привреде) :

“У неком будућем друштву, у коме би нестало класних супротности, у коме више не би било класа, потрошња не би више била одређивана минимумом времена за производњу, него би време које би друштво посвећивало производњи разних предемета било одређивано степеном њихове корисности.” (К.Маркс: Беда филозофије). “Корисни ефекти различитих употребних предмерта упоређених међусобно и с количинама рада потребним за њихову израду, коначно ће одређивати тај план.”

(Ф. Енгелс: Анти-Духронг). Ако се, међутим, пође од претпоставке да се наведени фундаменти новог друштва могу реализовати и у условима специфичног типа робне производње, онда је очигледно:

Да у таквој робној производњи, аналогно категорији апстрактног рада (као мери трошкова), мора постојати (као категоријални еквивалент у сфери потрошње) категорија апстрактне друштвене корисности (као мера квантитативног аспекта употребне вредности).

Да се објективан апстрактан рад и објективна апстрактна корисност (тј. трошкови и корисност уопште) могу међусобно квантитативно (и новчано изражене) упоређивати и разликовати.

Према томе, у таквом друштву новац се јавља и у функцији мере објективне апстрактне корисности. Пошто се трошкови и корисност, опредмећени у роби, могу међусобно квантитативно (новчано) разликовати, то ће и тржишна цена, нормално, заузимати неки ниво између максимално (једнаке корисности) и минимално (једнаке трошковима) могуће цене. Разлику између апстрактне корисности и апстрактног рада називам вишак корисности.

Ниво тржишне цене одређује како ће вишак корисности бити подељен између купца и продавца (на потрошачки и произвођачки вишак).

Према новој парадигми, дакле, у свакој роби опредмећују се три квантитативно различите вредносне димензије (трошкови, тржишна цена и корисност), које се, такође, могу разликовати и на глобалном (националном и светском) плану, па тако:

Суму стварно уложеног рада називам производ културе. Збир тржишних цена – друштвени производ.

Збир објективних апстрактних корисности – производ цивилизације, док разлику између производа цивилизације и производа културе називам друштвени вишак корисности.

Традиционална економска теорија, која у вредности робе види, у основи, само једну квантитативно одређену димензију, заснива се, заправо, на имплицитној и експлицитној претпоставци да су ове три вредносне димензије квантитативно једнаке, па се тако појављују само као граничан, специјалан случај нове теорије, тј. традиционална теорија важи само за случај када је вишак корисности једнак нули (бар на глобалном плану). Другим речима, економска теорија уопште не познаје једну од фундаменталних економских законитости савременог друштва, па је зато неизбежно да и економска политика игнорише законитости постојања вишка корисности, што доводи до низа поремећаја и нерешивих противречности у реалном привредном животу.

Дефлација и Инфлација

Постојећи начин емисије новца у виду кредита конзистентан је са претпоставком о једнозначајно одређеној вредности друштвеног производа, али је у противречности са постојањем вишка корисности.

Кредитни новац реално репрезентује само вредност културе, тј. уложени рад, па ако се у друштву створи вишак корисности (наспрам кога не стоји уложени рад, већ рационалност потрошње), недостајаће монетарни еквивалент за његову реализацију, што ће у друштву изазвати дефлаторни проблем (који је у ствари најдубљи узрочник привредне кризе), сразмеран величини реално

створеног друштвеног вишка корисности. Дефлаторни проблем изазива отежану реализацију материјалног друштвеног производа – гомилање залиха, стагнацију, неискоришћеност капацитета и незапосленост; а модерма инфлација представља само инструмент превладавања (тј. покушај борбе против) овог основног дефлаторног проблема.

Инфлација, уз временску асинхронизацију прихода и расхода, чини заправо стихијски, спонтано настали механизам изражавања вишка корисности; тиме што омогућује истовремену номиналну равнотежу (потребну да би се удовољило догмама економске науке) и реалну неравнотежу друштвених рачуна (реализовану кроз стопу инфлације и временско кашњење прихода за расходима), потребну да би се реализовао бар део друштвеног вишка корисности, без кога нема стварног друштвеног напретка.

Наведени инфлаторни и дефлаторни проблем могу се превазићи само легализацијом емисије монетарног еквивалента друштвеног вишка корисности и инаугурисањем новог система друштвених рачуна, јер је очигледно да, прављени на основу теорије која уопште не познаје категорију вишка корисности, садашњи системи друштвених рачуна важе само за случај да је вишак корисности једнак нули, а и привредни системи су тако организовани да могу нормално функционисати само ако нема вишка корисности.

Треба нагласити да је апстрактна корисност потпуно објективна категорија (нема никакве везе са буржоаском теоријом субјективне корисности) и као што се величина апстрактног рада мери дужином радног времена, тако се апстрактна корисност мери дужином времена коришћења производа (наравно све у оквиру одређених друштвених стандарда коришћења). Ако су апстрактан рад и апстрактна корисност квантитативно (новчано изражено) једнаки, то истовремено значи да су једнаки и циклус репродукције (тј. период после кога се обнавља производња) и циклус реконзумације (тј. период после кога се нужно обнавља потрошња), па ће бити једнаки и фреквенција понуде и тражње. Ако се затим повећа рационалност било производње (повећањем продуктивности рада смањује се величина апстрактног рада садржаног у роби) или потрошње (продужењем времена коришћења увећава се супстанца апстрактне корисности) појавиће се вишак корисности, фреквенција понуде премашиће фреквенцију тражње и појавиће се проблем реализације ове (прекомерне) производње која је материјални супстрат друштвеног вишка корисности.

Ова производња може се реализовати само емисијом монетарног еквивалента друштвеног вишка корисности, а то је заправо емисија готовог, некредитног новца, који се мора поделити непосредним потрошачима, који имају реалну потребу за овим производима. Тиме се легитимишу њихове потребе и новац промовише у функцију мере апстрактне корисности и средство оживотворења комунистичког принципа расподеле према потребама. Комунистички систем расподеле према потребама може се, дакле, заснивати на комунистичкој робној производњи у којој су централне категорије апстрактна корисност и вишак корисности.

Друштвена својина и самоуправљање конзистентни су управо са оваквим (досад непознатим) моделом робне производње, док са постојећим моделом (у коме централну улогу имају тржишне законитости засноване на деловању закона вредности) све више долазе у колизију, при чему се колико ограничава деловање тржишних законитости овог модела, толико и дерогира сама суштина друштвене својине и самоуправљања.

Према потребама

У новом друштву, заснованом на новом типу робне производње (у којем законе вредности и вишка вредности замењују закони апстрактне корисности и вишка корисности), укупан збир доходака мора потицати из укупне суме апстрактних корисности (која, према предложеној терминологији, чини производ цивилизације) и њега чине како дохоци створени радом (тј. дохоци чији збир представља производ културе) тако и дохоци из друштвеног вишка корисности, који су, у ствари, надградња коју није потребно финансирати порезима који оптерећују привреду.

Укидањем суме пореза еквивалентне друштвеном вишку корисности, укида се противречност између привреде (базе) и непривреде (надградње). Део непроизводног становништва (нпр. пензионери, деца, ђаци и сл.), који ће са растом вишка корисности све више расти, добија новац (доходак) из друштвеног вишка корисности (са посебног рачуна централне банке, а према одлуци парламента), а привреда остварује експанзију продајући овима робу и присвајајући тиме новац из друштвеног вишка корисности као произвођачки вишак који представља екстраакумулацију готовог новца за самофинансирање проширене репродукције. Ако се емитује тачно потребна количина новца, цене не могу расти, али тиме се успоставља нови модел друштвених рачуна, у коме је укупан збир доходака, за износ емисије некредитног новца, већи од радне вредности друштвеног производа. Међутим, да је ова ситуација апсурдна са становишта традиционалне теорије, у ствари основна економска законитост новог друштва, доказује теорија о постојању вишка корисности.

Према томе, легализација дохотка из друштвеног вишка корисности, који се дели “према потребама”, није само етички захтев комунистичког друштва, већ услов нормалне репродукције сваке привреде и друштва који су достигли такав степен и темпо развоја на којем је незбежна појава вишка корисности.

Ако легализујемо монетарни еквивалент друштвеног вишка корисности, снабдећемо привреду и друштво неопходном количином новца (тј. решићемо кључни дефлаторни проблем) и тиме створити цондитион сине qуа нон нормалног функционисања тржишног механизма. Тада ће тек постојећа системска решења и друштвено-политичка опредељења показати и доказати, своју праву вредност, а економска политика снабдевена једноставним али адекватним економско-политичким (монетарним) инструментаријумом, ефикасно ће, и без сувишног администрирања, служити остваривању жељених циљева, стабилног и брзог развоја уз пуну запосленост.

http :// patriotpokret . com . hr /? page _ id =2027

Nekreditni Novac 2 Stojan Nenadović-Stole

Tajna novca

U stagnantnom društvu, bez promena u ekonomskoj racionalnosti, vrednost društvenog proizvoda (PQ), koja predstavlja ponudu, jednaka je tražnji, koja predstavlja proizvod količine novca u opticaju (M) i brzine opticaja novca (V):PQ = MV ; P = nivo cena = const. ; Q = količina proizvoda ; Količina novca u opticaju (M) jednaka je:

U dinamičnom društvu, u kojem raste ekonomska racionalnost, povećava se proizvodnja (dQ) i ponuda (PQ+PdQ), a smanjuje brzina opticaja novca (-dV) i tražnja (MV+MdV), a to zahteva dodatnu količinu novca u opticaju (dM), da bi se održala ravnoteža ponude i tražnje:

Potrebna dodatna količina novca u opticaju (dM) određuje se utvrđivanjem koeficijenta k:

Koeficijent k predstavlja stopu porasta količine novca u opticaju koja je potrebna da bi se realizovala povećana proizvodnja u uslovima usporene brzine opticaja novca. Dodatna količina novca u opticaju (dM), kao određeni procenat količine novca u opticaju (kM), mora da se emituje kao nekreditni novac, odnosno poklon, u obliku penzija i dečijih dodataka.

Delom ovog novca, u iznosu , realizuje se povećanje proizvodnje i taj deo završava kao profit proizvođača, a delom, u iznosu  , kompenzuje se usporenje brzine opticaja novca i taj deo predstavlja potrošački višak odnosno dobit potrošača.

Zbir troškova je: novi društveni proizvod – profit

Zbir dohodaka je: novi društveni proizvod + potrošački višak:

Danas se novac pušta u opticaj u obliku kredita.

U sistemu kreditnog novca, zbog usporenja brzine opticaja novca, pojavljuje se nestašica novca, koja izaziva krize hiperprodukcije ili nedovoljne potrošnje.

Od sredine dvadesetog veka ovaj se problem rešava beskrajnom ekspanzijom kreditnog novca i inflacijom. U uslovima inflacije kreditnog novca ostvaruje se istovremena nominalna ravnoteža društvenih računa, kojom se udovoljava dogmama tradicionalne ekonomske nauke, i realna neravnoteža (pri kojoj je zbir dohodaka veći od zbira troškova), kojom se ostvaruje teorija o postojanju viška korisnosti i nekreditnog novca (jer se u formi kredita emituje, bar delimično, realno nekreditni novac).

Utvrđivanjem sistema emisije nekreditnog novca ostvaruje se poklapanje nominalnih i realnih veličina, obezbeđuje beskrajna stabilnost cena, bez inflacije i deflacije, maksimalni profiti i zadovoljenje potreba neproizvodnog dela stanovništva iz emisije nekreditnog novca (tj. bez opterećenja privrede). To je neophodni uslov normalne reprodukcije društva u kojem raste ekonomska racionalnost. Na tom osnovu treba da se zasniva novi svetski ekonomski poredak.

Milton Fridman je empirijski utvrdio da se brzina opticaja novca neprestano usporava, ali nije zapazio da je uzrok tome porast racionalnosti potrošnje. Predložio je da se monetarna politika ograniči na dolivanje novca u opticaj po konstantnoj godišnjoj stopi ali nije primetio da taj novac mora biti – nekreditni novac.

Misterija novca

U stagnantnom društvu, dok nema promena u ekonomskoj racionalnosti, nacionalni proizvod, koji predstavlja ponudu (PQ), jednak je tražnji (MV), koja je proizvod količine novca u opticaju (M) i brzine opticaja novca (V):

PQ = MV ; P = nivo cena = const. ; Q = količina proizvoda;

U dinamičnom društvu, dok ekonomska racionalnost raste, nacionalni proizvod, tj. ponuda (PQ) raste (povećava se za PdQ) kako raste proizvodnja (dQ), dok je tražnja smanjena (za -MdV), zbog smanjenja brzine opticaja novca (-dV) i zato je potrebna dodatna količina novca u opticaju (dM), za izjednačenje ponude i tražnje:

Dodatna količina novca u opticaju (dM) je određena pomoću koeficijenta k:

Koeficijent k predstavlja stopu porasta količine novca u opticaju koja je potrebna za realizovanje povećane proizvodnje u uslovima usporene brzine opticaja novca.

Dodatna količina novca u opticaju (dM), kao određeni procenat količine novca u opticaju (kM) mora biti emitovana kao nekreditni novac, tj. poklon za decu i penzionere.

Prvi deo ovog novca realizuje povećanje proizvodnje i završava kao profit proizvođača, a drugi deo ovog novca nadoknađuje usporenje brzine opticaja novca (kao dobit potrošača).

Suma dohodaka u nekom društvu je sastavljena od dohodaka koji su ugrađeni u troškove i od dohodaka koji su dobijeni iz emisije nekreditnog novca, tj. iz porasta ekonomske racionalnosti a ne troškova.

Na ovaj način, suma dohodaka je veća od sume troškova.Danas, novac se emituje kao kreditni novac.

Zbog usporenja brzine opticaja novca, krediti ne mogu biti vraćeni bez kreditno-monetarne ekspanzije koja stvara inflaciju..

Skicirani model emitovanja nekreditnog novca garantuje stabilan i brz razvoj, bez inflacije i deflacije, jer su cene stabilne. To je model novog svetskog ekonomskog i monetarnog poretka.

Pokret za nekreditni novac

Danas se novac pušta u opticaj u obliku kredita.

Takvog, kreditnog novca, nikad nema dovoljno.

Povećanje novca u opticaju potrebno je kako zbog povećanja proizvodnje, tako i zbog nadoknade novca koji se izgubio usled usporenja brzine opticaja novca.

Potrebna dodatna količina novca u opticaju je definitivna (konačna), jer je namenjena da trajno ostane u opticaju. Nju ne može da čini kreditni novac, koji je u opticaju privremeno, jer se krediti moraju vratiti.

Ako je stopa porasta količine kreditnog novca u opticaju takva da stvara inflaciju, pri kojoj je stopa porasta količine kreditnog novca u opticaju veća od stope porasta cena, onda razlika između ovih stopa predstavlja realno nekreditni novac, koji vrši funkciju potrebne dodatne količine novca u opticaju.

Ako bi sva potrebna dodatna količina novca u opticaju odmah bila emitovana kao nekreditni novac, tj. poklon, inflacija bi isčezla.

Pokret za nekreditni novac predlaže da Narodna skupština Republike Srbije donese Zakon o novcu, sledeće sadržine:

1. Banke mogu odobravati kredite samo do iznosa prikupljene štednje.2. Zabranjuje se stvaranje novog novca odobravanjem kredita iznad iznosa prikupljene

štednje.3. Potrebna dodatna količina novca u opticaju, koja se štampa u Zavodu za izradu

novčanica, deponuje se na račun Fonda za penzijsko osiguranje.4. Novac se pušta u opticaj isplatom penzija sa računa Fonda za penzijsko osiguranje.

Ovakvim načinom emisije novca obezbeđuje se beskrajna stabilnost cena, bez inflacije i deflacije.

Ukidaju se doprinosi za penzijsko osiguranje i tako rasterećuje privreda.

Prodajom robe penzionerima, proizvođači obezbeđuju ostvarenje profita, kao čiste akumulacije za povećanje proizvodnje (bez obaveze zaduživanja).

Svetski poredak nekreditnog novca

Novac koji postoji u društvu često menja vlasnike, prelazi iz ruke u ruku, sa računa na račun. Njime se prodaju i kupuju dobra i usluge i vrše druge transakcije. On čini količinu novca u opticaju. Odnos (količnik) između vrednosti društvenog proizvoda (PQ), ostvarenog u društvu neke godine, i količine novca u opticaju (M) naziva se prosečna brzina opticaja novca (V)….Primećeno je da se sa razvojem društva smanjuje odnos između ostvarenog društvenog proizvoda i količine novca u opticaju, tj. smanjuje se brzina opticaja novca. Da bi se održao

dostignuti nivo proizvodnje, potrebna je dodatna količina novca u opticaju, da bi se nadoknadila nestašica novca izazvana usporenjem brzine opticaja novca.

Još jasnije se vidi da, sa razvojem društva, raste proizvodnja i vrednost društvenog proizvoda, za čiju realizaciju je takođe potrebna dodatna količina novca u opticaju.

Ako je zbog porasta proizvodnje potrebno postojeću količinu novca u opticaju povećati za 2%, a zbog usporenja brzine opticaja novca samo za 1%, ukupno povećanje količine novca u opticaju mora biti 3%.

Najpoznatiji monetarni stručnjak sveta XX veka, Milton Fridman, koji je, proučavajući statističke podatke raznih zemalja, a pre svega SAD, konstatovao opštu pojavu usporenja brzine opticaja novca, takođe je utvrdio da su mere monetarne politike najčešće kontraproduktivne, pre svega zbog vremenskog kašnjenja dejstva monetarno-političkih mera.

Milton Fridman je zaključio da bi najbolji ambijent za spontano odvijanje ekonomskih aktivnosti bio onaj u kojem bi količina novca u opticaju rasla po konstantnoj godišnjoj stopi od 2% ili 5%, čime bi se izbegla negativna dejstva naizmeničnih, ekspanzivnih i restriktivnih, monetarnih udara.

Pokazalo se da je projektovana i emitovana, postojeća količina novca uvek nedovoljna, te da je uvek potrebna, nova i nova, dodatna emisija novca, kako bi se privredni mehanizam održao u pokretu. U društvu stalno postoji problem nestašice novca, problem deflacije. Ovaj problem potiče iz same prirode, suštine novca, kako se ona danas shvaća.

Od kada su ljudi počeli da prave novac od papira, uobičajilo se da se takav novac (takva vrsta novca) pušta u opticaj u obliku kredita. Smatralo se da je tako obezbeđeno pokriće za novac u ljudskom radu. Da bi vratili dug, dužnici su morali da nešto proizvedu i prodaju.

Međutim, zbog usporenja brzine opticaja novca, osećala se nestašica novca, smanjivala se tražnja, gomilale su se zalihe neprodate robe, rasla je nezaposlenost i neiskorišćenost kapaciteta. U vreme Velike svetske ekonomske krize, u SAD je nedostajalo više od 3o% količine novca u opticaju.

Zbog usporenja brzine opticaja novca, krediti se ne mogu vratiti iz količine novca koja već postoji. Potrebna je dodatna količina novca, koja se takođe daje u obliku kredita. Kreditne obaveze se uvećavaju i sve teže vraćaju. Sve veće zaduživanje daleko prevazilazi vrednost proizvodnje. Nastaje beskrajna inflacija kreditnog novca, koga je sve više a nikad dovoljno, za prevazilaženje postojeće deflacije.

Ako bi neka država potrebnu dodatnu količinu novca pustila u opticaj kao nekreditni novac, tj. kao poklon, bez obaveze vraćanja, proces bi bio zaustavljen. Inflacija bi isčezla. Uskoro bi se videlo kako vrednost novca te države raste u odnosu na dolar i druge valute.

Vladarima sveta dopalo se da vladaju svetom odlučivanjem o raspodeli kredita. Zato nisu blagonaklono gledali na pokušaje nekih zemalja da se oslobode dužničkog ropstva.

Upravljanje svetom, odlučivanjem o raspodeli kvota svetskog nekreditnog novca, koji niče iz opšteg porasta ekonomske racionalnosti i razvoja svetske trgovine, neće biti manje zanimljiv posao.

Udeo pojedine države u raspodeli svetskog nekreditnog novca, određivaće njen položaj u svetskoj razmeni, njenu sposobnost da izvozi i uvozi. Odobravanjem određene kvote nekreditnog novca, međunarodna zajednica pokazaće koliko je spremna da pomogne nekoj državi i narodu. Biće podstaknut rast svetske trgovine.

Unutar države nekreditni novac biće podeljen neproizvođačima što će povećati tražnju i profite proizvođača. Sve bez inflacije.

Svetski poredak nekreditnog novca biće uspostavljen kada svi budu shvatili da je on u interesu svih.

Pismo Reganu i Fridmanu

Pismo Reganu i Fridmanu dana 14. oktobra 1982. godine.Prevod:

Po mom mišljenju, zaista je to pogrešna ekonomska teorija koja igra dominantnu ulogu u nastanku savremene ekonomske krize. Iz tog razloga ja pretendujem da ponudim jednu novu ekonomsku paradigmu kao teorijsku osnovu za novu, efikasniju ekonomsku politiku, koja treba konačno da osigura kako harmoničan, stabilan i brz ekonomski i društveni razvoj, uz punu zaposlenost i bez inflacije, tako i realizaciju društvene sigurnosti i pravde. U ovom članku su ukratko dati glavni rezultati mojih istraživanja.

U tradicionalnoj ekonomskoj doktrini je potpuno pogrešno zaključeno da je vrednost robe, po definiciji, određena i regulisana samo jednom fundamentalnom dimenzijom (količinom rada, ili subjektivnom, marginalnom korisnosti).

Međutim, vrednost svake robe realno ima tri kvantitativno različite fundamentalne dimenzije: trošak, korisnost i tržišnu cenu.

Potrebno je odmah upozoriti da relevantna korisnost, isto kao i relevantan trošak nije subjektivna, nego objektivna ekonomska kategorija. Dok subjektivna korisnost nesumnjivo predodređuje ponašanje potrošača, objektivna korisnost neumoljivo određuje njegovu realnu sudbinu.

Po novoj paradigmi, ekonomski procesi, kao i dimenzije vrednosti inkorporirane u robama posmatrane su i analizirane na termodinamički način, pomoću koncepta ekonomski relevantne energije kao osnovne kategorije ekonomske termodinamike. Pod ekonomski relevantnom energijom se podrazumeva ne samo ljudska radna i životna energija nego i svaka prirodna energija relevantna za postojanje i život čoveka i društva.

Svaka roba je kontejner potencijalne korisnosti koja se definiše kao kapacitet (izvor) ekonomski relevantne energije, instaliran u robi, iz koje potrošač može apsorbovati ovu

energiju i tako realizovati stvarnu korisnost. Proizvodnja nije ništa drugo nego stvaranje potencijalne korisnosti, kroz potrošnju ekonomski relevantne energije faktora proizvodnje, dok je potrošnja transformisanje potencijalne u stvarnu korisnost.

Trošak se definiše kao ekonomski relevantna energija potrošena u proizvodnji robe, dok je realna korisnost ona koja je apsorbovana i realizovana iz potrošnje iste robe.

Kako se potrošnja i realizovanje ekonomski relevantne energije odvija u okviru određenog perioda i inteziteta proizvodnje odnosno potrošnje, upravo kroz pomenuti period i intenzitet, osnovne dimenzije robe se objektivno mere i pokazuju (manifestuju).

Nema sumnje da period i intenzitet proizvodnje može biti različit (tj. duži ili kraći, jači ili slabiji) od perioda i intenziteta potrošnje; prema tome, ekonomski relevantna energija potrošena u proizvodnji ne mora biti jednaka onoj koja je apsorbovana iz potrošnje. Sledstveno tome, trošak i korisnost sadržani u robi u opšte ne moraju biti u ravnoteži.

Količina korisnosti koja je ekvivalentna trošku (i koja ga tačno nadoknađuje) označava se kao potrebna korisnost, a količina korisnosti koja premašuje potrebnu korisnost označava se kao višak korisnosti. Termodinamički posmatrano, potrebna korisnost predstavlja ekonomski relevantnu energiju vezanu za potrebe proste reprodukcije vrednosti (jer mora nadoknaditi troškove), dok višak korisnosti čini višak slobodne energije – slobodne kako/ili za proširenu proizvodnju (kao realni proizvođački višak) tako i/ili za aktivnosti u društvenoj nadgradnji i uštedi vremena (kao realni potrošački višak). Prema tome, ukupna korisnost (kao ukupna ekonomski relevantna energija) je uvek sastavljena iz potrebne korisnosti (kao vezane ekonomski relevantne energije) i viška korisnosti (kao slobodne ekonomski relevantne energije).

Naravno, troškovi i korisnosti imaju sopstveni monetarni izraz. Monetarni izraz troška se predstavlja kao novčani rashod proizvođača za proizvodnju; monetarni izraz korisnosti se predstavlja kao novčani dohodak potrošača.

U saglasnosti sa odnosima jednakosti između troškova i potrebne korisnosti, svaki novčani rashod proizvođača, kao mera troška, istovremeno predstavlja novčani dohodak nekog potrošača, kao mera potrebne korisnosti, tako da globalni (društveni) zbir novčanih izraza individualnih troškova mora biti jednak globalnom (društvenom) zbiru novčanih izraza individualnih potrebnih korisnosti.

Međutim, dok, kako vidimo, novčani izraz individualnih potrebnih korisnosti prvobitno je izveden iz troškova proizvodnje (jer predstavlja novčane dohotke potrošača koji potiču iz realne potrebne korisnosti koja je jednaka trošku), novčani izraz viška korisnosti, po definiciji, ni na koji način ne može biti izveden iz njih. Za novčano izražavanje i realizovanje viška korisnosti potreban je dodatni iznos novca, kao dodatni dohodak potrošača, koji, kao dohodak posebne vrste, potiče iz viška korisnosti (ali o ovome – više kasnije).

Tržišna cena je određena kroz društveno-ekonomske tržišne odnose između proizvođača i potrošača. Prema nivou cene nominalni višak korisnosti se deli na nominalni potrošački i proizvođački višak koji konačno određuje i raspodelu realnih viškova.

Osnovna teza izložene ekonomske paradigme je da kvantitativni aspekti pomenute tri dimenzije vrednosti postoje takođe i na nivou makroekonomije. Globalni zbir individualne ukupne korisnosti je označen kao proizvod civilizacije (jer se pod civilizacijom podrazumeva način korišćenja vrednosti), globalni zbir individualnih troškova je označen kao proizvod kulture (jer se pod kulturom podrazumeva stvaranje vrednosti) a globalni zbir tržišnih cena kao nominalni društveni proizvod. Proizvod civilizacije je sastavljen od globalne potrebne korisnosti i globalnog (društvenog) viška korisnosti.

Novčani izraz proizvoda civilizacije (tj. nominalni proizvod civilizacije) je predstavljen od ukupnog zbira novčanih primanja stanovništva koje je sastavljeno od novčanih primanja kako iz globalne potrebne korisnosti (tj. iz proizvoda kulture) tako i iz društvenog viška korisnosti. Zavisno od iznosa društvenog proizvoda, društveni višak korisnosti se deli na ukupni proizvođački i potrošački višak.

Nepoznavanje kategorije viška korisnosti je tragična greška ekonomske nauke. Svaka tradicionalna ekonomska teorija samo je jedan granični slučaj izložene ekonomske teorije. Pojedinačna tradicionalna ekonomska teorija može biti korektna samo u slučaju ako je višak korisnosti jednak nuli, tj. u slučaju ravnoteže između korisnosti i troškova.

Danas, stvarno, ne postoje odnosi ravnoteže između troškova i korisnosti i, zato, tradicionalna ekonomska teorija ne može ni da objasni stvarne ekonomske pojave ni da preporuči odgovarajuću ekonomsku politiku.

Međutim, nasuprot tradicionalnoj ekonomici, čiji analitički modeli su statički sistemi opšte ravnoteže (analogni modelima tradicionalne, klasične termodinamike), analitički model nove ekonomske paradigme je dinamički sistem neravoteže (analogan modelima termodinamike nepovratnih procesa) saglasan neprestanim i brzim promenama u načinu proizvodnje i potrošnje, nauci i tehnologiji, tako karakterističnim za moderne ekonomije.

Samo iz takvog jednog modela rasute ravnoteže sa smanjenom entropijom, takva kategorija kao globalni višak korisnosti uopšte može biti dedukovana

Stvaran višak korisnosti, kao deo ukupne objektivne korisnosti, takođe je objektivna kategorija danas stvarno postojeća u društveno-ekonomskom životu; ona proizilazi kako iz naprekta u produktivnosti rada (tj. iz smanjenja troškova, odnosno potrebne korisnosti) tako i iz povećanja racionalnosti potrošnje (tj. iz realizovanja veće količine ukupne korisnosti).

Prirodno, povećanje organizacije društvenog sistema (kao takva alokacija rada i raspodela ekonomskih dobara, koja vodi minimumu troškova i maksimumu korisnosti) takođe doprinosi stvaranju viška korisnosti. U svakom slučaju, višak korisnosti je rezultat smanjenja entropije kako u organizaciji društvenog sistema tako i u individualnom ljudskom ponašanju.

Sa pojavom i rastom realnog individualnog viška korisnosti (koji proizilazi iz racionalnijeg ponašanja ekonomskih subjekata, na primer, iz produženja vremena korišćenja, ili iz skraćenja vremena proizvodnje), ciklus rekonzumacije (kao mera i funkcija korisnosti) postaje duži nego ciklus reprodukcije (koji je funkcija troška), frekvencija tražnje postaje manja od frekvencije ponude, tražnja manja od ponude, i zbog toga jedan deo materijalnog društvenog proizvoda ne

može biti realizovan, što prouzrokuje porast zaliha robe, neiskorišćenost kapaciteta, nezaposlenost, itd. Ovaj deo realnog društvenog proizvoda, kao materijalni supstrat potencijalnog društvenog viška korisnosti, može biti realizovan (tj. transformisan u realni društveni višak korisnosti) samo pomoću takve vrste i količine dodatnog novca koji tačno predstavlja novčani izraz realnog društvenog viška korisnosti.

Pošto izvor viška korisnosti nije direktno proizvodni rad, nego porast ekonomske racionalnosti, kao vrsta uštede rada, bez odricanja od potrošnje, u društveno-ekonomskom životu, novčani izraz viška korisnosti, se izražava ne kroz kreditni nego kroz nekreditni novac.

Danas, međutim, sav novac u opticaju je vrsta kreditnog novca. Kreditni novac, naravno, saglasan je sa tradicionalnim jednodimenzionalnim konceptom vrednosti, ali ne može izraziti novčani aspekt viška korisnosti.

Nestašica nekreditnog novca izaziva problem deflacije koji je najdublji uzrok savremene ekonomske krize. Sigurno, ni beskrajna ekspanzija modernog kreditnog novca ne može eliminisati postojeći problem deflacije. Samo odgovarajuća emisija nekreditnog novca, tačno saglasna realnom iznosu nominalnog društvenog viška korisnosti, može kompenzovati postojeći problem deflacije. Postojeća beskrajna ekspanzija kreditnog novca, samo, neizbežno, stvara inflaciju, ne rešavajući osnovni problem deflacije.

S obzirom da samo kroz zadovoljenje ljudskih potreba (za socijalnom sigurnošću, obrazovanjem, zdravljem, itd.), višak korisnosti može biti apsorbovan i realizovan, da bi predstavljala njegov novčani izraz, emisija nekreditnog novca mora biti korišćena za finansiranje određenih društvenih službi.

Ovo nije besmislenost. Ovo je ekonomski zakon. Zaista je moguće finansirati izdržavanje neproduktivnog dela stanovništva putem novca a bez oporezivanja ekonomije, bar delimično, tj. u saglasnosti sa realnim iznosom društvenog viška korisnosti. Zasnovana i izgrađena na materijalnoj društvenoj proizvodnji, moderna društvena nadgradnja je sastavljena kako od aktivnosti i procesa (službi) koji predstavljaju troškove egzistencije društvenog sistema (kao administracija, vojska, itd.) i zato mora biti finansirana pomoću fiskalnih dažbina uključenih u troškove proizvodnje, tako i od službi koje predstavljaju realizaciju društvenog viška korisnosti i zato moraju biti finansirani ne pomoću dažbina nego pomoću emisije nekreditnog novca koji, po definiciji, ne može biti uključen u troškove proizvodnje.

Sadašnje fiskalno finansiranje ovih kasnijih službi (koje, su, u stvari, društvena nadgradnja posebne vrste) predstavlja tragičnu zabludu moderne, ortodksne ekonomske teorije i politike. Zbog pomenutih nepotrebnih, apsurdnih dažbina, koje, kao sve dažbine, su uključene u cene, višak korisnosti je poništen na veštački način (tj. kroz knjigovodstvo) tako da dok potrošači moraju platiti maksimalnu cenu (jednaku korisnosti), proizvođači dobijaju samo minimalnu (jednaku troškovima), što, prirodno, smanjuje kako potrošnju tako i proizvodnju. Međutim, ako ove dažbine budu poništene, potrošači bi plaćali cene umanjene za iznos potrošačkog viška, proizvođači bi dobijali uvećan za iznos proizvođačkog viška, što bi vodilo uvećanju kako potrošnje tako i proizvodnje. U svakom slučaju svi učesnici u ekonomskom životu bili bi u dobitku.

Dakle, potpuno je jasno da zbog ekonomske teorije i politike koje ne uzimaju u obzir postojanje viška korisnosti, u savremenoj ekonomiji, umesto izvora napretka i blagostanja, realni višak korisnosti postaje izvor nerešivih protivrečnosti i konfuzija u društvenom i ekonomskom životu, u stvari, glavni uzrok ekonomske krize.

S jedne strane, pošto ekonomski sistem zasnovan (organizovan i vođen) na principima tradicionalne ekonomske doktrine može normalno funkcionisati samo pod uslovom ako je višak korisnosti jednak nuli, neizbežno, takav istem mora spontano stvarati snage i ponašanja karakteristična za tzv. potrošačku civilizaciju koja, smanjenjem vremena i intenziteta korišćenja robe, uništava višak korisnosti. S druge strane, s obzirom da nema napretka bez viška korisnosti, upravo isti ekonomski sistem neizbežno stvara elementarne mehanizme nekreditnog načina emisije novca, pomoću kojih se spontano izražava i realizuje bar deo potencijalnog društvenog viška korisnosti datog društva.

Pošto realizacija dohotka iz društvenog viška korisnosti zahteva da zbir dohodaka (odnosno zbir korisnosti) bude veći od zbira troškova, svi takvi elementarni mehanizmi moraju biti zasnovani na deficitu u nacionalnim računima, tj. da bi se realizovao društveni višak korisnosti, javni rashodi, kao zbir potrošačkih dohodaka, moraju biti veći od javnih prihoda koji, kao sastavni deo cena, predstavljaju zbir troškova. Prema tome, budžetski deficit kao i nacionalni i spoljni dug nisu ništa drugo do takav elementarni mehanizam u koji je u stvari prerušena emisija nekreditnog novca.

Naravno, pošto povremeni ili periodični društveni višak korisnosti zahteva povremeni ili periodični deficit, permanentni višak čini to stalno. Otuda se pojavljuje nužnost za politikom stalnog deficita.

Međutim, mora se imati na umu da deficit u nacionalnim računima ne mora uvek biti vidljiv iz postojećih nominalnih cifara. Štaviše, nema sumnje da u uslovima inflacije baš isti ekonomski računi (uključujući globalne nacionalne račune) ne samo da mogu nego baš moraju biti u realnoj neravnoteži upravo kod nominalne ravnoteže.

Naravno, samo realne ekonomske veličine mogu biti relevantne za objektivno istraživanje. U stvari, dok se realni ekonomski zakoni realizuju isključivo po realnim veličinama, to je samo uobraženi sjaj teoretskih dogmi koji se manifestuje po nominalnim. O izloženom postoje brojni primeri. Analiza pokazuje:

- kod kredita centralne banke državi za finansiranje javnih rashoda, jedan deo realnih dažbina (poreza i doprinosa) se poništava u stvari (tj. zbog stope inflacije i kašnjenja budžetskih prihoda iza javnih rashoda, realni rashodi su uvek veći od realnih prihoda, tako da baš nominalna ravnoteža u budžetu prikriva reaan deficit u njemu);

- kod kreditiranja komercijalnih banaka (preduzeća i stanovništva), u uslovima inflacije, deo realnog duga se ne otplaćuje od dužnika ni kad je nominalni otplaćen u celosti;

- da kod preterane inflacije, upravo realna kamatna stopa može biti negativna, itd., itd., što sve ukazuje da određeni iznos nominalno kreditnog novca, kao realno nekreditni novac, je zaista dat slobodno, i da, prema tome, društveni višak korisnosti, odnosno čista emisija nekreditnog

novca, uistinu postoji. Kako vidimo, savremena inflacija igra bitnu ulogu u funkcionisanju pomenutog elementarnog mehanizma spontanog novčanog izražavanja društvenog viška korisnosti.

Dakle, potpuno je jasno, da neravnoteža nacionalnih računa (kao izrazpostojanja društvenog viška korisnosti) je objektivni ekonomski zakon, regularnost koja se realizuje u svakom slučaju – ili prema planu (uz pomoć svesno organizovane emisije nekreditnog novca, uključujući kako odgovarajući institucionalni okvir i delotvorne instrumente potrebne za vođenje ekonomske politike), ili, kao danas, spontano i haotično, kroz inflaciju kreditnog novca, budžetski deficit, nacionalni i spoljni dug, neusklađenost prihoda i rashoda i druge haotične ekonomske procese.

Iz tog razloga, bez izazivanja potpune stagnacije u ekonomskom razvoju, tj. bez potpunog poništenja društvenog viška korisnosti, nijedna moderna vlada koja vodi tradicionalnu ekonomsku politiku, ne može eliminisati postojeću inflaciju i budžetski deficit.

S druge strane, iz istog razloga, ali na osnovu nove ekonomske paradigme, rešenje za problem inflacije, i izlazak iz ekonomske krize, može biti vrlo jednostavno.

Pošto je realizacija viška korisnosti uslov bez koga nema normalne savremene društvene reprodukcije, samo je potrebno legalizovati ustanovu dohotka iz emisije nekreditnog novca. To je izvodljivo odmah i po jednostavnom scenariju.

Odlukom parlamenta, potreban iznos nekreditnog novca trebao bi biti emitovan u obliku gotovine koja se deli (direktno sa računa centralne banke) neproizvodnom delu stanovništva (takvima kao što su penzioneri, invalidi, deca, učenici, studenti, umetnici, naučnici, domaćice, itd.).

Prodajom svojih proizvoda ovim primarnim nosiocima nekreditnog novca, poslovni ljudi će dobijati iznos novca koji je potreban za reprodukciju, bez plaćanja kamata i apsurdnih fiskalnih dažbina. Konačno, deo primarnog nekreditnog novca završiće u rukama proizvođača kao proizvođački višak (tj. ekstraakumulacija za proširenu reprodukciju), dok će drugi deo ostati u rukama potrošača kao potrošački višak.

Jasno je da cene ne mogu rasti ako centralna banka emituje tačno potreban iznos nekreditnog novca.

Prema tome, ako društveni višak korisnosti već realno postoji, njegova realizacija postaje osnovni institucionalni preduslov za izgradnju optimalnog ekonomskog poretka, saglasnog dostignutom stepenu i ritmu razvoja moderne kulture i civilizacije, načinu proizvodnje i potrošnje. Nije previše reći da bez ustanovljenja emisije nekreditnog novca nema šansi za prevazilaženje kako nacionalne tako i svetske ekonomske krize.

Takođe, postoji svetski višak korisnosti (koji proističe iz međunarodne trgovine koja raspodeljuje robe prema maksimumu korisnosti, i potstiče proizvodnju prema minimumu troškova). Monetarni ekvivalent svetskog viška korisnosti mora biti podeljen (kao svetski nekreditni novac, sa računa Svetske banke, a po odluci Međunarodnog monetarnog fonda) siromašnim državama, tj. zemljama u razvoju (jer ove, odnosno, njihovo stanovništvo ima nezadovoljene potrebe i zato mogu realizovati dodatnu količinu potreba). Sa svetskim

nekreditnim novcem zemlje u razvoju će pokriti rashode njihovog dodatnog uvoza, pomažući, u ovom slučaju, izvoznu ekspanziju razvijenih industrijskih zemalja. Ako svetski višak korisnosti dakle postoji, sve države sveta mogu biti u dobitku u isto vreme.

Danas, jedan deo novčanog ekvivalenta svetskog viška korisnosti se spontano izražava (emituje) kroz svetsku inflaciju i svetski sistem kreditiranja. Zbog svetske inflacije, jedan deo spoljneg duga (kredita) siromašne zemlje realno ne vraćaju, tj. dobijaju ga kao poklon, u stvari kao realni svetski nekreditni novac.

Politika kao i nauka moraju prihvatiti ove činjenice. Sadašnji nekreditni monetarni haos mora biti modifikovan (transformisan) u nekreditnu monetarnu organizaciju. Rastuće teškoće u funkcionisanju modernih ekonomija zahtevaju hitnu akciju za legalizovanje mehanizma novčanog izražavanja društvenog viška korisnosti.

Apsolutno je jasno da što je veći društveni višak korisnosti u datom društvu, bolji su uslovi za rešavanje ekonomskih i društvenih problema. Prema ponuđenoj paradigmi, raspodela “ prema potrebama “ izgleda ne samo kao etički princip nego baš kao ekonomski zakon, osnovni uslov za normalnu reprodukciju svake ekonomije i društva u kojima se legalno stvara društveni višak korisnosti.

Po mom mišljenju, teorija viška korisnosti je jedina odgovarajuća teoretska osnova za stvaranje novog, kako nacionalnog tako i svetskog, ekonomskog poretka.

Vaš s poštovanjem

Stojan Nenadović

Odgovor FridmanaFridmanovo pismo od 5. novembra 1982. godine

Dragi gospodine Nenadoviću:

Vi me pitate, “Šta Vi mislite o ovoj teoriji? “

Govoreći sasvim iskreno, ja je smatram pogrešnom i lažnom teorijom pored toga što je sleđena od brojnih ranijih pisaca. U suštini kako sam ja sondirao nedostojno Vaše teze, Vi ponavljate greške Majora Daglasa i njegovih brojnih sledbenika u verovanju da ovako ili onako postoji razlika koja se može učiniti između zbira troškova i zbira vrednosti i da emisija novca koji se plaća neproizvodnim individuama je put da se reši problem. Nije tako. To bi jednostavno proizvelo više inflacije i manje inicijative za proizvodnju dobara i usluga. Fundamentalna greška u svim tim rezonovanjima je nesposobnost da se prepozna da ono što se naziva profit ili višak prihoda nad rashodima je takođe trošak.

Na nesreću ja ne mogu posvetiti vreme koje bi bilo potrebno za punu analizu Vašeg argumenta, a ja znam iz ranije korespondencije sa osobama sličnim Vama da Vi ne bi bili ubeđeni ovim komentarima. Međutim, Vi ste zahtevali iskren odgovor i ja Vam ga dajem.

Vaš odani

Milton Friedman

Drugo pismo Fridmanu

Dragi gospodine Fridman:

Hvala Vam na Vašem iskrenom odgovoru.

Vi ste u pravu. Ja nisam ubeđen Vašim komentarom.

Po mom mišljenju, osnovna greška u Vašem rezonovanju, i u rezonovaeu tradicionalne ekonomije uopšte, je nesposobnost da se prepozna da višak korisnosti ni na koji način ne može biti izveden iz troška. Razliku između zbira troškova i zbira korisnosti (Vi kažete zbira vrednosti!?) ja ne činim “ ovako ili onako “ nego na termodinamički način. Termodinamički pristup je osnova modernog naučnog istraživanja.

Termodinamički posmatrano, trošak (kao ekonomski relevantna energija potrošena u proizvodnji robe) i korisnost (kao ekonomski relevantna energija apsorbovana u potrošnji iste robe), sadržani u robi, su ekvivalentni samo u slučaju termodinamičke ravnoteže, tj. u statičkom ekonomskom sistemu opšte ravnoteže sa maksimalnom entropijom. Termodinamički definisano – svaka globalna ravnoteža je sistem sa maksimalnom entropijom. Na nesreću, takvi su svi analitički modeli tradicionalne ekonomije, i Vaš analitički model takođe. U stvarnosti, takav sistem – model odgovara stagnaciji u rastu ekonomske racionalnosti.

Analitički model moje ekonomske paradigme je sistem disipativne strukture (inspirisan od I. Prigožina, dobitnika Nobelove nagrade za hemiju, 1977.), tj. sistem neravnoteže sa smanjenom entropijom. U takvom sistemu, organizovanom i vođenom, korisnost je veća od troška, po definiciji. Napredak u ekonmskoj racionalnosti (tj. smanjenje entropije) vodi smanjenju troškova i povećanju korisnosti. Kako trošak i korisnost mogu biti ekvivalentni u dinamičnoj ekonomiji sa povećanjem ekonomske racionalnosti? Ljudi neprestano pokušavaju da smanje troškove i povećaju korisnosti. Otkud progres čovečanstva ako ovi pokušaji nisu uspešni?

Novac uopšte prvobitno je mera korisnosti, i novčani dohodak takođe je izveden iz nje. Pošto je globalna korisnost veća od globalnih troškova, ukupna količina novca mora biti veća od ukupne količine kreditnog novca (koji je prvobitno izveden iz troškova) a ukupni novčani dohodak mora biti veći nego novčani dohodak izveden iz troškova. Ovaj višak novca, kao novčani izraz globalnog viška korisnosti, prema tome, mora biti emitovan kao nekreditni novac, i, kao dohodak izveden iz globalnog viška korisnosti, mora biti raspodeljen neproizvodnim individuama.

Stopa rasta globalne ekonomske racionalnosti (koja stvara globalni višak korisnosti i, shodno tome, je mera kvantitativne razlike između globalnog zbira troškova i globalnog zbira korisnosti) je možda 2-5 % godišnje i sastoji se od napretka kako u produktivnosti rada (koji, pri nepromenjenim troškovima, rezultira u povećanju proizvodnje i ponude) tako i racionalnosti potrošnje (koja, pri nepromenjenim novčanim dohocima, rezultira u smanjenju

kupovina, tj. u usporenju brzine opticaja novca, sve kao rezultat produženja vremena korišćenja robe, tj. stvaranja viška korisnosti).

Kako za realizovanje uvećanja proizvodnje tako i za kompenzaciju usporene brzine opticaja novca, dodatna količina novca je svakako potrebna.

Vi ste takođe konstatovali sekularni trend u usporenju brzine opticaja novca. Ova stopa usporenja, u stvari stopa deflacije, može biti nadoknađena samo identičnom stopom inflacje, tj. identičnom stopom emisije nekreditnog novca. Ovaj novac mora biti podeljen neproizvodnim individuama jer baš proizvodne, mada proizvode, nedovoljno kupuju.Prema tome, ako rast globale ekonomske racionalnosti iznosi 5 % godišnje (tj. 3 % u produktivnosti rada i 2 % u racionalnosti poztrošnje), novo stvorena (emitovana) količina nekreditnog novca mora iznositi takođe 5 % godišnje i ni na koji način ne može izazvati inflaciju. Ona samo nadoknađuje deflaciju, tj. osigurava normalnu realizaciju nacionalne proizvodnje. U stvari, ja sam inspirisan Vašim programom za monetarnu stabilnost. Ja plediram takođe za stalan skroman godišnji rast količine novca, ali ja mislim da ova količina mora biti emitovana kao nekreditni novac. U vašem mentalnom eksperimentu helikopter baca novac sa neba. Ovaj novac, isto kao zlato, je takođe nekreditni novac. Danas, u stvarnosti, sav papirni novac se emituje kao vrsta kredita. Međutim, zakoni kreditnog i nekreditnog novca ne mogu biti isti.

Pošto je samo nekreditni novac izvorni novac, u navedenom primeru, 5 % emisije nekreditnog novca godišnje mora biti dovoljno za normalnu reprodukciju bez inflacije, dok 5 % emisije kreditnog novca u istom periodu ne može biti dovoljno.

Zašto? Ako je kreditni novac emitovan u obliku kredita proizvođačima, ovi krediti ne mogu biti plaćeni (vraćeni) u celosti, jer brzina opticaja novca se usporava (tj. tražnja potrošača čiji dohoci potiču iz troškova u koje su krediti inkorporirani je smanjena). Ako se kreditni novac emituje u obliku kredita državi (tj. kao dohodak neproizvodnih potrošača), cene moraju automatski porasti za ekvivalentni iznos poreza. To su porezi dakle koji automatski povećavaju cene, ne novac sam po sebi. Ako problem deflacije već postoji on ne može biti rešen, obim realnih transakcija ne može biti uvećan jer koliko su dohoci potrošača povećani toliko su i cene.

Otud se pojavljuje potreba za uvek novom i novom emisijom kreditnog novca. Zbog toga moderna inflacija. Zbog toga budžetski deficit. Međutim, u uslovima inflacije niko ne može otplatiti svoj dug u celosti – to je neto emisija nekreditnog novca, a kod budžetskog deficita, državni rashodi (kao dohodak potrošača) su veći od državnih prihoda (tj. poreza kao troškova proizvođača) – to je takođe neto emisija nekreditnog novca. Iz tog razloga niko ne može eliminisati modernu inflaciju i budžetski deficit. Ja mislim da sa organizovanom emisijom nekreditnog novca kako deflacija tako i inflacija moraju nestati. Molim Vas, pročitajte ponovo moj članak.

S poštovanjemStojan Nenadović

Drugo pismo Reganu

Dragi gospodine Regan!Pre dve godine Ja sam poslao Vama sažetak moje ekonomske teorije, ali Vi mi niste odgovorili. Zato, ja pretpostavljam da Vi niste upoznati sa mojim radom.

Ja sam čvrsto uveren da moja teorija uvodi revoluciju u ekonomsku nauku. Po mojoj teoriji, u modernim ekonomijama globalni (nacionalni i svetski) zbir korisnosti (vrednosti) je veći od globalnog zbira troškova, dok po tradicionalnoj teoriji – oni su uvek jednaki. Tako na primer, u svom komentaru moje teorije, gospodin Milton Fridman kaže da je fundamentalna greška u mom rezonovanju nesposobnost da prepoznam da svaki profit (višak) je deo nekog troška, i da, zato, ne postoji razlika između zbira troškova i zbira korisnosti. Ja mislim da sam ubedljivo dokazao neistinitost ove teze.

Pošto, po mojoj teoriji, zbir dohodaka proističe iz zbira korisnosti, a ne iz zbira troškova, zbir dohodaka je takođe veći od zbira troškova i, zato, deo poreza (ekvivalentan višku korisnosti iznad troškova, a danas, greškom ekonomske nauke, uključen u troškove) je potpuno nepotreban i mora biti poništen, Zbog ovih nepotrebnih poreza (potrebnih samo za zadovoljenje dogmi tradicionlne ekonomske nauke), potrošači plaćaju previše a proizvođači dobijaju premalo, što izaziva smanjenje kako potrošnje tako i proizvodnje. Prema tome, politika budžetske ravnoteže je najdublji uzrok moderne ekonomske krize.

Pomenuta neravnoteža u nacionalnim računima između troškova i korisnosti je osnovni ekonomski zakon svake uspešne ekonomije i ostvaruje se u svakom slučaju – danas u američkoj ekonomiji kroz budžetski deficit.

Dragi gospodine Regan, u suštini, kroz poslednje dve godine, Vi ste vodili ekonomsku politiku baš odgovarajuću mojoj ekonomskoj teoriji a potpuno suprotnu tradicionalnoj teoriji koja traži budžetsku ravnotežu. Međutim, ja pretpostavljam da je sadašnja podudarnost između Vaše politike i moje teorije samo slučajna a pošto ja čvrsto verujem u ispravnost moje teorije, ja očekujem da Vaše vraćanje tradicionalnoj politici mora voditi u novu krizu, naime, dok moja teorija upućuje na koji način sadašnji bum može biti nastavljen tradicionalna politika insistira na smanjenju deficita što mora ponovo izazvati kako stagnaciju tako i nezaposlenost. U sadašnjim uslovima za produženje ekspanzije ekonomije potrebna je beskrajna ekspanzija nacionalnog duga i budžetskog deficita koji izaziva duboku uznemirenost među teoretičarima i političarima. Srećom, postoji bolji način za realizovanje neravnoteže između troškova i korisnosti – prihvtljiviji za američke saveznike i treći svet nego što je preterani budžetski deficit, kamatne stope i uvoz evropskog kapitala u SAD. Prema mojoj teoriji ovaj način je način emisije nekreditnog novca kao novčanog izraza viška korisnosti.

Ja vidim moju teoriju kao teoretsku osnovu za Vašu ekonomsku politiku. Molim Vas, da li bi Vi pročitali moj rad i preporučili ga svojim ekspertima. Mogu li ja dobiti njihove adrese?

Vaš odani

Stojan Nenadović

Nekreditni novac kao poklon

Nekreditni novac kao poklon je jedini pravi novac. Nekreditni novac kao poklon ulazi u opticaj bez troška i meri realne troškove i cene.

Kreditni novac ulazi u opticaj kao dug koji se mora vratiti i zato se nalazi u troškovima i cenama koji se dodaju na realne troškove i cene i zajedno sa njima čini nominalne troškove i cene. Nominalni trošak (cena) = realni trošak (cena) + dug.

Koliko se emituje kreditnog novca toliko se emituje duga i zato se za njega može kupiti samo dug, odnosno prodati samo dug, a realni trošak i cena se ne mogu ni prodati ni kupiti. Prodaje se i kupuje samo nominalni proizvod a realni proizvod ne može biti ni kupljen ni prodat. Kad sav kredit uđe u opticaj, on se neko vreme ponaša kao poklon , dok ne počne otplata kredita i na kraju nestaje iz opticaja u trenutku otplate kredita. Dakle, novac se povlači iz opticaja kada se vraća kredit. Povlačenje novca iz opticaja ograničava proizvodnju i pojavljuje se kao zakonita ekonomska kriza. Ne sme bti povlačenja novca iz opticaja. Ako se novac kao poklon povuče iz opticaja, mora odmah biti zamenjen novim poklonom.

Da bi deo namenjen otplati duga bio što manji, određuje se što je moguće duži rok otplate. Ako je brzina opticaja novca u toku jedne godine jednaka 10, i ako je dužina roka otplate kredita 10 godina, za dest godina biće proizvedeno društvenog proizvoda koji je jednak 50 puta emitovanog kredita i isto toliko troškova pojaviće se u cenama. Ako je ista količina novca emitovana kao poklon (koji se ne vraća), za deset godina biće proizvedeno društvenog proizvoda koji je jednak 100 puta emitovanog novca, dakle dva puta više društvenog proizvoda, a i dalje se poklonjeni novac obrće i proizvodi novi društveni proizvod, i dalje nema troškova tog novca u cenama, i dalje nema inflacije.

Pošto se zbog razvoja društva povećava potreba za većom količinom novca u opticaju, to se svake godine dodaje po nekoliko procenata novca kao poklona (onoliko procenata kolike su potrebe razvoja društva) i tako se osigurava stabilan razvoj, bez mogućnosti da se pojave krize. Takođe, celo vreme nema inflacije, pa su cene stabilne i stabilna je vrednost novca. Novac kao poklon pojavljuje se zato kao realan novac.

Pored rasta kredita koji se otplaćuje a ustvari nije uopšte potreban, u nepotrebnim troškovima nalaze se i kamate i nepotrebni porezi (jer ih sada zamenjuje novac kao poklon), što sve uvećava nominalne cene i nominalni društveni proizvod.

Nominalni proizvod je mnogo veći od proizvoda koji se može kupiti (ili prodati) sa količinom novca sa kojom se raspolaže. Zato je potrebna nova količina novca, koji je opet kredit, pa opet nije dovoljan i tako u beskraj, što stvara beskrajnu inflaciju. Novac se stalno obezvređuje a realan novac mora da ima stalnu vrednost. Stalnu vrednost ima samo nekreditni novac koji ulazi u opticaj kao poklon. Novac dobijen kao poklon nema troškove koje treba dodati na realne troškove i realne cene. Oni ostaju takvi kakvi jesu i prodaju se po svojoj realnoj vrednosti (ceni).

Država može da poklanja penzije penzionerima i daje dečije dodatke i druga socijalna davanja. Ako je razvijenija može da plaća prosvetu i zdravstvo ili da ulaže u infrastrukturu. Ako je nerazvijena, može da ulaže u povećanje proizvodnje. Najbolje je da se polovina novca ulaže u povećanje proizvodnje a polovina novca u povećanje potrošnje.

Kako se ljudsko društvo razvija, tako raste proizvodnja pa je potrebno sve više novca u opticaju. Ali, kao raste proizvodnja tako raste i dohodak. Ljudi postaju bogatiji pa menjaju strukturu potrošnje, luksuziraju, a to vodi usporenju brzine opticaja novca i smanjenju tražnje. Novac kao da nestaje, pa je potreban novac koji bi nadoknadio nedostatak novca, koji je nestao zbog usporenja brzine opticaja novca i smanjenja tražnje.

Otprilike, koliki je porast proizvodnje, treba dva puta toliko više novca. Ako je porast proizvodnje 5%, porast količine novca u opticaju treba da je 10%. Za povećanu proizvodnju treba 5% novca, a 5% novca treba da kupi proizvodnju koja se ne bi mogla prodati zbog usporenja brzine opticaja novca i smanjenja tražnje. Sva proizvodnja biće prodata po nepromenjenim cenama. Neće ostati neprodatih proizvoda.

U cenama neće biti troškova koji se odnose na vraćanje kredita, kamate i neke poreze. Cene će biti manje za potrošače (kupce). Njima će ostati nepotrošen novac, kao njhova dobit, odnosno potrošački višak. Proizvođači (prodavci) će prodati po ceni koja će biti znatno viša od uloženog troška. Ostvariće profit, koji će biti mnogo veći od profita koji danas ostvaruju.

Potrošači će moći da štede iz potrošačke dobiti a proizvođači iz profita, ako neće da ulažu u povećanje proizvodnje. Od banaka će dobiti kamatu za uloženu štednju. Ko je zainteresovan za kredit, moći će da dobije kredit i da plati kamatu za dobijeni kredit. Ali i ušteđeni novac i dobijeni kredit potiču od novca koji je u opticaj ušao kao poklon.

Novac kao poklon može da daje samo najviša vlast u nekoj državi. Banke mogu da čuvaju štednju koju im neko poveri na čuvanje i mogu da daju kredite samo iz tako prikupljene štednje. Ako tako rade, nikad ne mogu doći u krizu u kakvoj se sada nalaze, a ni niko drugi ne može doći u krizu.

Postoje non-performing loans. To su najlošiji krediti koji su nenaplativi. Oni se ne vraćaju nego se otpisuju i brišu iz evidencije. Ali time se takvi krediti pretvaraju u nekreditni novac odnosno poklon. Dok se razvijala Kina je davala po 50% takvih kredita od ukupne količine kredita. Argentina koja je bila u najvećoj dužničkoj krizi, posle bankrota davala je preko 50% takvih kredita. Poljska je jedina zemlja u Evropi, koja nije pogođena ekonomskom krizom. Ali Poljska ima 18% takvih kredita. Da li su ove zemlje loše poslovake, kako se o njima misli u SAD, ili su namerno (da prevare SAD), ili slučajno (naterane nuždom), otpisivale kredite i pretvarale ih u poklon, tek bilo kako bilo, tajna uspeha ovih zemalja leži u tome što su poklanjale novac svom narodu. Druge zemlje treba samo da slede primer ovih zemalja.

Mnogi koji uviđaju štetan, i čak zločinački karakter postojećeg sistema kreditnog novca, daju predloge za reformu postojećeg sistema, ali smatraju korisnim postojanje kredita. Postoje političke partije i pokreti koji zastupaju projekat socijalnog kredita. Postoje predlozi digitalnog novca i čak predlozi u kojima čovek sam sebi izdaje kredit (self-issued credit). Ali ni najbolji krediti ne mogu zameniti nekreditni novac koji u opticaj ulazi kao poklon. Novac ne sme da uđe u opticaj kao kredit. Nekreditni novac se ne stvara pozajmljivanjem. Nekreditni novac se stvara samo poklanjanjem.

Društveni računi i nekreditni novac

Ako smo uveli nekreditni novac, moramo uvesti i novi sistem društvenih računa.

Najvažnije nam je da znamo koliki je GDP (gross domestic product), društveni proizvod kao zbir tržišnih cena.Zatim moramo znati koliki su troškovi za proizvodnju tog GDP. Troškovi za proizvodnju tog GDP, mogu biti jednaki vrednosti prošlogodišnjeg GDP (GDPex).

• (GDP/GDPex)GDP = dohodak• Dohodak – trošak = nekreditni novac• P = cene ; C = troškovi ; I = dohodak ;• (P/C)P = I ; I – C = nekreditni novac

Ako znamo koliko nam treba nekreditnog novca, onda znamo sve što nam je potrebno, da znamo da ne bi imali ni inflaciju, ni deflaciju, ni ekonomsku krizu.Ukupni dohodak predstavlja dohodak koji je zarađen iz troškova i dohodak koji je dobijen kao poklon iz nekreditnog novca. Dohodak zarađen iz troškova potreban je za nadoknadu utrošenih troškova, a dohodak koji se dobija kao poklon iz nekreditnog novca, služi proizvođačima kao profit iz koga se finansira povećanje proizvodnje a potrošačima služi za zadovoljavanje potreba, na primer, za penzije, za dečije dodatke, za socijalna davanja, ili za prosvetu, zdravstvo, itd.

Administracija i policija će još dugo biti finansirani porezima koji predstavljaju troškove egzistencije društvenog sistema.Ako društvo nije toliko bogato da ima dovoljno nekreditnog novca, ono mora neophodne društvene potrebe, nadoknađivati porezima. Koloko se društvo više razvija, smanjuje se potreba za porezima, jer se društvo sve više finansira iz nekreditnog novca.

Johan Fridrih Tinen (1783 – 1850) tražio je prirodnu najamninu radnika i utvrdio da je ona jednaka kvadratnom korenu iz proizvoda (umnoška) troškova egzistencije radnika i vrednosti proizvoda koje radnik stvara. Troškovi egzistencije radnika su prosto troškovi (C) a proizvod koji radnik stvara je prosto korisnost, prihod ili dohodak (I), a najamnina je prosto cena (P). Tinenova formula za najamninu je formula koja važi za svaku cenu uopšte (pojedinačnu, lokalnu, nacionalnu i svetsku).Iz te formule ja sam izveo formulu: (P/C)P = I.Tako vidimo da u svakoj robi postoje tri različite dimenzije vrednosti: trošak, cena i korisnost. Korisnost je prihod ili dohodak koji nastaje korišćenjem robe, tj. potrošnjom.

Tinen je smatrao svoje otkriće toliko značajnim i bio je toliko ponosan na njega da je dao da se ukleše na njegovom nadgrobnom spomeniku.

Bio je u pravu, ali njegovi savremenici nisu shvatali značaj njegovog otkrića. Marks je mislio da radnik stvara neki višak rada, koji kapitalista oduzima od njega i tako ga eksploatiše i pokrenuo je radnike na klasnu borbu i revoluciju. Marks je znao da postoji upotrebna vrednost, koja je korisnost, ali je mislio da je ona kvalitet koji se ne može meriti. Marks je video da se robe razmenjuju po nekoj vrednosti i našao je da je ta veličina rad sadržana u robi.

Tako je Marks tri dimenzije vrednosti robe sveo na jednu jedinu – rad koji je samo deo troškova. Upotrebna vrednost, tj. korisnost, tržišna cena i trošak svedeni su na jednu veličinu.

Najveći buržoaski ekonomsista, Alfred Maršal našao je u vrednosti robe tri cene: cenu ponude (trošak), cenu tražnje (korisnost) i tržišnu cenu, ali je mislio da su u stanju ravnoteže, sve tri cene jednake. Tako su i buržoaski ekonomisti i marksisti u vrednosti robe videli samo jednu jedinu dimenziju i na njoj zasnovali društvene račune, koji više ne vrede.Milton Fridman je rekao da je osnovna greška u mom rezonovanju, nesposobnost da shvatim „da je profit takođe trošak“. To znači da se ništa nije promenilo od vremena Marksa.

Ali profit nije deo troška. Trošak je manji od korisnosti, a cena deli višak korisnosti (iznad troškova), na potrošački višak ili dobit potrošača, koji ostaje kupcu (potrošaču) i profit proizvođača koji dobije prodavac kao proizvođač.

Ne postoji zakon vrednosti koji razmenjuje robe jednake vrednosti, nego se robe razmenjuju tako da se daje manje da bi se dobilo više, pa svi dobijaju u razmeni, i kupci i prodavci.Dva su uslova potrebna da se realizuje takva razmena u kojoj svi dobijaju: nekreditni novac i stabilan nivo cena. Iz takve razmene pojavljuju se tri društvena računa: troškovi, tržišne cene i dohodak. To su tri različita društvena računa. Računi koji su potrebni za srećniju budućnost čovečanstva.

Pismo profesoru Labusu

Naš dragi gospodin Stojan Nenadović, bio je retko uporan, dosledan i posvećen borac za svoje neprevaziđeno životno delo i projekat: Nekreditni novac. Verovao je, bio je istrajan, uporan, 30 godina… U februaru ove godine obratio sledećim pismom profesoru Miroljubu Labusu.

From: Stojan NenadovicDate: 2011/2/6Subject: nekreditni novacTo: miroljub.labus@ius.bg.ac.rs

Poštovani profesore Labus,

Ja sam Stojan Nenadović, iz Sremske Mitrovice. Pre više od trideset godina, položio sam usmeni magistarski ispit sa ocenom „položio jednoglasno sa odlikom“ i profesoru Maksimoviću, članu SANU, predao magistarski rad „Osnovi teorije viška korisnosti“. Dokazao sam da se korisnost može meriti i da postoji višak korisnosti, koji se izražava nekreditnim novcem, koji se emituje kao poklon a ne kao kredit kako se mislilo do tada. Profesor Maksimović nije znao kako da oceni rad, i, pretpostavljam da je dao Vama, kao asistentu, da to uradite. Vi ste napsali da sam rad napisao „napamet, bez korišćenja potrebne literature“. Nikakva literatura o nekreditnom novcu nije postojala na svetu. Dr. Srećko Ugrin, koji živi u Beogradu, napisao je knjigu na engleskom jeziku o nekreditnom novcu i poslao je na trideset najvažnijih adresa u svetu, i svi su se primerci knjige izgubili u putu. Pošta je platila odštetu za izgubljene knjige, ali, knjiga nema. Toliko su bili moćni ti vladari, koji su svetom vladali putem kreditnog novca i kod kojih ste Vi sticali svoje znanje o novcu. Ja sam bio uporan i uspeo da dobijem odluku o odbijanju rada, koja je doneta po preporuci profesora Maksimovića i docenta dr. Miroljuba Labusa. Profesor Maksimović mi je privatno rekao da sam ja u pravu, ali da

moram čekati najmanje dvadest godina da bi se stekli uslovi u kojima će biti moguće objavljivanje takve knjige. Prošlo je više od tridest godina i ti uslovi sada postoje.

SFRJ i SSSR su se raspali, jer nisu imali nekreditni novac. Kina se sada snažno razvija, ali Kina koristi nekreditni novac. Kina daje „non-performing loans“, a to su krediti koji se ne vraćaju, nego se pretvaraju u poklon. Kina otpisuje 45% svojih kredita i zato su kineske cene za toliko niže od američkih. Kina ima i male poreze, jer se nekreditni novac koristi umesto poreza.

U SAD kongresmen Dennis Kucinich podneo je Bill 6550 pod nazivom National Emergency Employment Act koji se zove i End the FED. Kongres će izdavati novčanice na kojima će pisati United States Note, umesto Federal Reserve Note, kako piše na novcu koji izdaje FED. To je američka verzija nekreditnog novca. Pogledajte http://monetary.org

U Velikoj Britaniji je poslanik Douglas Carswell podneo UK banking reform bill u kojem se daje britanska verzija nekreditnog novca koji se zove positive money. Reformu podržava i Mervyn King, guverner Bank of England. U SAD je Grinspen svedočio na saslušanju u Kongresu i priznao da je ceo život bio u zabludi.

Vi niste na položaju da to neko traži od Vas. Vi samo treba da priznate samome sebi da niste bili u pravu i da počnete da se zalažete za nekreditni novac. Vi ste autoritet koji najviše može doprineti da se u Srbiji promeni vladajuće mišljenje o novcu koje natura MMF.

U svetu danas postoji preko 2500 lokalnih valuta koje se sve zasnivaju na nekreitnom novcu. U Sloveniji se radi na uvođenju UTD (univrtzalni temeljni dohodak) kojim se predviđa da svaki stanovnik Slovenije dobije po 300 evra mesečno.

Svetski poredak kreditnog novca biće srušen do sledećeg Samita G-20. Biagio Bossone, bivši izvršni direktor Svetske banke i MMF-a, reakao je Samitu G-20 u Londonu:

„Mi predlažemo sistem nekreditnog novca, da se stvaranje novca odvoji od pozajmljivanja“. Novac se stvara kao nekreditni novac koji emituje država kao poklon i to je javni posao o kojem brine država. Štednja i odobravanje kredita iz prikupljene štednje je privatni posao banaka i njihovih klijenata. Ako samo država pravi novac, po formuli koju sam ja dao, nema ni inflacije ni ekonomske krize. Bosoneovu knjigu „Nekreditni novac u borbi protiv siromaštva“ objavili su Univerzitet u Mumnaju (Bombaju u Indiji) i Međunarodni centar siromaštva u Brazilu. Indija i Brazil, slede Kinu.

Milton Fridman je negativno ocenio moj rad, slično kao Vi, i rekao da ja nisam shvatio „da je profit takođe trošak“. Fridman je predlagao budžetsku ravnotežu i SAD su tonule u krizu. Regan je poveo politiku budžetskog deficita, koja je bila tako uspešna, da je dovela do pobede u hladnom ratu i uspostavljanja dominacije SAD u svetu. Sada su SAD preterale sa zaduživanjem i došli smo do sadašnje situacije. Sada se http://themoneymasters.com pozivaju na Fridmana i traže da SAD napuste Svetsku banku i MMF, da se porezi smanje za 30%, i da obavezna rezerva bude 100%. To je već korak do nekreditnog novca. Vi treba da se pozovete na Fridmana i Mervyna Kinga.

Ja sve ove pokušaje ocenjujem kao zdravorazumski pristup novcu, dok je jedino moja teorija prava naučna teorija, dokazana matematički i termodinamočki. U magistarskom radu ona je bila izložena na tadašnji marksistički način.

Ja sam pitao dekana Pravnog fakulteta da li mogu da sada branim rad koji mi nije bilo dozvoljeno da branim pre trideset godina. On mi je odgovorio da mogu, ali da treba da se o tome dogovorim sa odgovarajućim profesorom. Ja sam spreman da branim rad kojem sam posvetio čitav život i dobio praktičnu potvrdu toga rada. Ja ne moram braniti svoj rad. Bilo bi mi važnije da me obavestite da ste prihvatili koncept nekreditnog novca, i da ćete svoju političku aktivnost usmeriti na promociju nekreditnog novca. Ja Vam u tome pružam punu podršku, i mogu Vam dati koji savet, ako budete mislili da Vam je potreban. Ja sam penzioner, star 69 godina. Želeo bih da doživim da se uspostavi Svetski poredak nekreditnog novca.

Danas nedostaje gotovo 30% novca u opticaju. Tako je bilo i 1929. godine. U Srbiji to odgovara budžetskom deficitu od milijardu evra. Taj novac treba da se vrati u opticaj kao poklon. Kriza će biti rešena a inflacija se neće pojaviti. Kriza je nužna u sistemu kreditnog novca ali sa nekreditnim novcem neće biti ni inflacije ni ekonomske krize. Nekreditni novac je potrebna dodatna količina novca u opticaju (dM) kao procenat (k) od postojeće koliine novca u opticaju (M).

dM = kM ; k = (ponuda – tražnja)/tražnja ; k = 5% na primer.Moj sajt je http://noncredit-money.org

Srdačno Vas pozdravljam i nadam se da ste prihvatili borbu za nekreditni novac.

http://pokretpatriot.com/rjesenja/stojan-nenadovic/

Stojan Nenadović 

Stojan Nenadović (09.10.1942. – 21.05.2011.), penzioner iz Sremske Mitrovice, kako se skromno volio predstavljati, je prvi čovjek koji je izmjerio kvantitetu jedne kvalitete. Kvalitetu koju je Nenadović u svom teoretskom postulatu kvantitativno predstavio nazvao je NEKREDITNI NOVAC.

Stojan Nenadović je itekako bio svjestan značaja svoje teorije unutar ekonomskih znanosti. Uvidio je zasigurno kako je nekreditni novac ona, od elita ukradena realna vrijednost koja jedina može bez ostataka riješiti financijske devijacije koje stvaraju ekonomske krize, inflacije, deflacije i recesije. Nenadovićev Nekreditni novac je nova društvena metodologija koja vrši reformu monetarnog sustava. Novac se više ne pojavljuje kao sredstvo vlasti, on više nema gospodara i ne stvara se više posudbom već se stavlja u opticaj nekreditno, na opću korist.

Stojan Nenadović je unutar procesa monetarne regulacije otkrio neizražen energetski potencijal par excellence.

Nekreditni novac ulazi u ekonomski sustav s troškom = 0. Onoliko koliko je u cijenu proizvoda do sada bio uključen kredit i njegova kamata, toliko padaju i

cijene proizvoda. Onoliko koliko je nekreditnog novca stavljeno u opticaj, toliko se smanjuje i porezna presija. Nekreditni novac je prvi kvantitativno mjerljiv izraz slobodne energije. Društvene odnose oslobađa od robovanja piramidalnom principu. Svjetla moralna nastojanja diže na razinu sistema. Revolucionarne ideje diže na razinu održive društvene evolucije i nudi novi uzlet ljudske

civilizacije.

O svom otkriću pisao je i Ronaldu Reaganu i  Miltonu Friedmanu.

Iz pisma Friedmanu

…Apsolutno je jasno da što je veći društveni višak korisnosti u datom društvu, bolji su uvjeti za rješavanje ekonomskih i društvenih problema. Prema ponuđenoj paradigmi, raspodjela “prema potrebama” izgleda ne samo kao etički princip nego baš kao ekonomski zakon, osnovni uvjet  za normalnu reprodukciju svake ekonomije i društva u kojima se legalno stvara društveni višak korisnosti.Po mom mišljenju, teorija viška korisnosti je jedina odgovarajuća teorijska osnova za stvaranje novog, kako nacionalnog tako i svjetskog, ekonomskog poretka.

Iz pisma Reaganu

…Ja vidim moju teoriju kao teoretsku osnovu za Vašu ekonomsku politiku. Molim Vas, da li bi Vi pročitali moj rad i preporučili ga svojim ekspertima. Mogu li ja dobiti njihove adrese?

Objavljujemo dio Nenadovićevih razmišljanja na njegovom materinjem jeziku.Za više posjetite njegovu stranicu

Matematički dokaz nekreditnog novcaAko se saberu sve pojedinačne cene proizvoda koji se nude na prodaju pomnožene sa količinama tih proizvoda koji se nude na prodaju, dobije se ukupna ponuda roba u društvu koja odgovara ukupnoj proizodnji društva. Ta ukupna ponuda u društvu se može označiti kao PQ. P je nepromenjen nivo cena. Znači bez inflacije. Q je količina proizvoda. Znači proizvodnja.

Ako se saberu sve pojedinačne novčanice koje se ulažu na kupovinu roba pomnožene sa brojem obrta (prelazaka iz ruke u ruku) tih novčanica koje se ulažu za kupovinu tih roba, dobije se ukupna tražnja u društvu, koja odgovara ukupnoj potrošnji društva, koja se označava kao MV. M je količina novca u opticaju. V je brzina opticaja novca. Jednakost ponude i tražnje, označava se kao: PQ = MV. To takođe znači da su jednake proizvodnja i potrošnja u tom društvu.

Ako su ponuda i tražnja, odnosno proizvodnja i potrošnja, stalno jednake to znači da se stalno obnavlja prosta reprodukcija društva. Nivo racionalnosti u takvom društvu je stalno na istom nivou. Društvo je statično. Ono stagnira.

Ako u društvu raste ekonomska racionalnost, a nivo cena (P) ostaje isti, količina proizvoda (Q) i brzina opticaja novca (V) se menjaju kao nezavisno promenjljive veličine, a količina novca u opticaju (M) menja se kao zavisno promenjljiva veličina, od promena Q i V.

To se matematički može izraziti kao:

PQ = MV

P (Q + dQ) = (M + dM)(V + dV)

PQ + PdQ = MV + MdV + dMV + dMdV

PdQ – MdV = dM (V + dV)

dM = (PdQ – MdV)/(V + dV)

dM = promena količine novca ;

PdQ = promena (porast) proizodnje, uz nepromenjen nivo cena (P) ;

-MdV = količina robe koja se nije mogla prodati zbog usporenja opticaja novca (-dV) ;

V + dV = promenjena brzina opticaja novca. Po pravilu, usporena (-dV) ;

Ako se brzina opticaja novca ne menja (dV = 0), dM = PdQ/V ;

Ako su ponuda i tražnja jednake, nikakav dodatni novac nije potreban. k = 0.

k = koeficijent porasta količine novca u opticaju.

k = (ponuda – tražnja)/tražnja

Ponuda predstavlja novi društveni proizvod (PQ+PdQ) a tražnja je proizvod nove brzine opticaja novca i nepromenjene količine novca u opticaju (MV + MdV).

k = (PQ + PdQ) – (MV + MdV)/(MV + MdV)

kM = (PdQ – MdV)/(V + dV) = dM

Zbir troškova u društvu je društveni proizvod – profiti:

Zbir troškova = PQ + PdQ – PdQ/(V + dV)

Zbir dohodaka u društvu je društveni proizvod + potrošački višak:

Zbir dohodaka = PQ + PdQ + (-MdV)/(V + dV)

Zbir profita je: PdQ/(V + dV)

Zbir potrošačkih viškova je: -MdV(V + dV)

Zbir profita proizvođača i zbir potrošačkih viškova potrošača sačinjava nekreditni novac kao poklon u nekom društvu.

Zbir dohodaka u nekom društvu je veći od zbira troškova toga društva, za iznos nekreditnog novca koji se deli kao potrošački višak i kao proizvođački višak (profit) u nekom društvu. Društveni proizvod kao zbir tržišnih cena, je srednja veličina koja deli nekreditni novac na dobit porošača i dobit proizvođača (profit). To je sve što treba znati o novcu da bi se razvijali bez inflacije i krize. A onda će biti veći i proizvodnja i zaposlenost.

k je koeficijent (stopa) po kojoj treba da se uvećava količina novca u opticaju (kM = dM).

k = k1+ k2

k1 je koeficijent po kojem se uvećava proizvodnja ; k2 je koeficijent po kojem raste neprodata proizvodnja, zbog usporenja brzine opticaja novca ;

MA je količina novca u opticaju u vremenu A.

MB je količina novca u opticaju u vemenu B.

je proizvodnja u vremenu A. (PQ)B je proizvodnja u vremenu B.

VA je brzina opticaja novca u vremenu A.

VB je brzina opticaja novca u vremenu B.

Ako pretpostavimo da je, dugoročno i globalno posmatrano, k = const., kontinuirano dolivanje nekreditnog novca u opticaj teče prema diferencijalnoj jednačini organskog rasta:

dM/dt = kM ; (t = vreme), čije opšte rešenje glasi:

MB = MA ekt ; nekreditni novac u opticaju (MB), tokom vremena (t) u kojem se odvija progres čovečanstva (po stopi k), raste kao početni kapital (MA) koji se neprekidno ukamaćuje. To je sve što treba znati o novcu.

Društveni računi i nekreditni novacAko smo uveli nekreditni novac, moramo uvesti i novi sistem društvenih računa.

Najvažnije nam je da znamo koliki je GDP (gross domestic product), društveni proizvod kao zbir tržišnih cena.

Zatim moramo znati koliki su troškovi za proizvodnju tog GDP. Troškovi za proizvodnju tog GDP, mogu biti jednaki vrednosti prošlogodišnjeg GDP (GDPex).

(GDP/GDPex)GDP = dohodak

Dohodak – trošak = nekreditni novac

P = cene ; C = troškovi ; I = dohodak ;

(P/C)P = I ; I – C = nekreditni novac

Ako znamo koliko nam treba nekreditnog novca, onda znamo sve što nam je potrebno, da znamo da ne bi imali ni inflaciju, ni deflaciju, ni ekonomsku krizu.

Ukupni dohodak predstavlja dohodak koji je zarađen iz troškova i dohodak koji je dobijen kao poklon iz nekreditnog novca. Dohodak zarađen iz troškova potreban je za nadoknadu utrošenih troškova, a dohodak

koji se dobija kao poklon iz nekreditnog novca, služi proizvođačima kao profit iz koga se finansira povećanje proizvodnje a potrošačima služi za zadovoljavanje potreba, na primer, za penzije, za dečije dodatke, za socijalna davanja, ili za prosvetu, zdravstvo, itd.

Administracija i policija će još dugo biti finansirani porezima koji predstavljaju troškove egzistencije društvenog sistema.

Ako društvo nije toliko bogato da ima dovoljno nekreditnog novca, ono mora neophodne društvene potrebe, nadoknađivati porezima. Koloko se društvo više razvija, smanjuje se potreba za porezima, jer se društvo sve više finansira iz nekreditnog novca.

Johan Fridrih Tinen (1783 – 1850) tražio je prirodnu najamninu radnika i utvrdio da je ona jednaka kvadratnom korenu iz proizvoda (umnoška) troškova egzistencije radnika i vrednosti proizvoda koje radnik stvara. Troškovi egzistencije radnika su prosto troškovi (C) a proizvod koji radnik stvara je prosto korisnost, prihod ili dohodak (I), a najamnina je prosto cena (P). Tinenova formula za najamninu je formula koja važi za svaku cenu uopšte (pojedinačnu, lokalnu, nacionalnu i svetsku).

Iz te formule ja sam izveo formulu: (P/C)P = I.

Tako vidimo da u svakoj robi postoje tri različite dimenzije vrednosti: trošak, cena i korisnost. Korisnost je prihod ili dohodak koji nastaje korišćenjem robe, tj. potrošnjom.

Tinen je smatrao svoje otkriće toliko značajnim i bio je toliko ponosan na njega da je dao da se ukleše na njegovom nadgrobnom spomeniku.

Bio je u pravu, ali njegovi savremenici nisu shvatali značaj njegovog otkrića. Marks je mislio da radnik stvara neki višak rada, koji kapitalista oduzima od njega i tako ga eksploatiše i pokrenuo je radnike na klasnu borbu i revoluciju. Marks je znao da postoji upotrebna vrednost, koja je korisnost, ali je mislio da je ona kvalitet koji se ne može meriti. Marks je video da se robe razmenjuju po nekoj vrednosti i našao je da je ta veličina rad sadržana u robi.

Tako je Marks tri dimenzije vrednosti robe sveo na jednu jedinu – rad koji je samo deo troškova. Upotrebna vrednost, tj. korisnost, tržišna cena i trošak svedeni su na jednu veličinu.

Najveći buržoaski ekonomista, Alfred Maršal našao je u vrednosti robe tri cene: cenu ponude (trošak), cenu tražnje (korisnost) i tržišnu cenu, ali je mislio da su u stanju ravnoteže, sve tri cene jednake. Tako su i buržoaski ekonomisti i marksisti u vrednosti robe videli samo jednu jedinu dimenziju i na njoj zasnovali društvene račune, koji više ne vrede.

Milton Fridman je rekao da je osnovna greška u mom rezonovanju, nesposobnost da shvatim „da je profit takođe trošak“. To znači da se ništa nije promenilo od vremena Marksa.

Ali profit nije deo troška. Trošak je manji od korisnosti, a cena deli višak korisnosti (iznad troškova), na potrošački višak ili dobit potrošača, koji ostaje kupcu (potrošaču) i profit proizvođača koji dobije prodavac kao proizvođač.

Ne postoji zakon vrednosti koji razmenjuje robe jednake vrednosti, nego se robe razmenjuju tako da se daje manje da bi se dobilo više, pa svi dobijaju u razmeni, i kupci i prodavci.

Dva su uslova potrebna da se realizuje takva razmena u kojoj svi dobijaju: nekreditni novac i stabilan nivo cena. Iz takve razmene pojavljuju se tri društvena računa: troškovi, tržišne cene i dohodak. To su tri različita društvena računa. Računi koji su potrebni za srećniju budućnost čovečanstva.

Nekreditni novac kao poklonNekreditni novac kao poklon je jedini pravi novac. Nekreditni novac kao poklon ulazi u opticaj bez troška i meri realne troškove i cene.

Kreditni novac ulazi u opticaj kao dug koji se mora vratiti i zato se nalazi u troškovima i cenama koji se dodaju na realne troškove i cene i zajedno sa njima čini nominalne troškove i cene. Nominalni trošak (cena) = realni trošak (cena) + dug.

Koliko se emituje kreditnog novca toliko se emituje duga i zato se za njega može kupiti samo dug, odnosno prodati samo dug, a realni trošak i cena se ne mogu ni prodati ni kupiti. Prodaje se i kupuje samo nominalni proizvod a realni proizvod ne može biti ni kupljen ni prodat. Kad sav kredit uđe u opticaj, on se neko vreme ponaša kao poklon , dok ne počne otplata kredita i na kraju nestaje iz opticaja u trenutku otplate kredita. Dakle, novac se povlači iz opticaja kada se vraća kredit. Povlačenje novca iz opticaja ograničava proizvodnju i pojavljuje se kao zakonita ekonomska kriza. Ne sme bti povlačenja novca iz opticaja. Ako se novac kao poklon povuče iz opticaja, mora odmah biti zamenjen novim poklonom.

Da bi deo namenjen otplati duga bio što manji, određuje se što je moguće duži rok otplate. Ako je brzina opticaja novca u toku jedne godine jednaka 10, i ako je dužina roka otplate kredita 10 godina, za dest godina biće proizvedeno društvenog proizvoda koji je jednak 50 puta emitovanog kredita i isto toliko troškova pojaviće se u cenama. Ako je ista količina novca emitovana kao poklon (koji se ne vraća), za deset godina biće proizvedeno društvenog proizvoda koji je jednak 100 puta emitovanog novca, dakle dva puta više društvenog proizvoda, a i dalje se poklonjeni novac obrće i proizvodi novi društveni proizvod, i dalje nema troškova tog novca u cenama, i dalje nema inflacije.

Pošto se zbog razvoja društva povećava potreba za većom količinom novca u opticaju, to se svake godine dodaje po nekoliko procenata novca kao poklona (onoliko procenata kolike su potrebe razvoja društva) i tako se osigurava stabilan razvoj, bez mogućnosti da se pojave krize. Takođe, celo vreme nema inflacije, pa su cene stabilne i stabilna je vrednost novca. Novac kao poklon pojavljuje se zato kao realan novac.

Pored rasta kredita koji se otplaćuje a ustvari nije uopšte potreban, u nepotrebnim troškovima nalaze se i kamate i nepotrebni porezi (jer ih sada zamenjuje novac kao poklon), što sve uvećava nominalne cene i nominalni društveni proizvod.

Nominalni proizvod je mnogo veći od proizvoda koji se može kupiti (ili prodati) sa količinom novca sa kojom se raspolaže. Zato je potrebna nova količina novca, koji je opet kredit, pa opet nije dovoljan i tako u beskraj, što stvara beskrajnu inflaciju. Novac se stalno obezvređuje a realan novac mora da ima stalnu vrednost. Stalnu vrednost ima samo nekreditni novac koji ulazi u opticaj kao poklon. Novac dobijen kao poklon nema troškove koje treba dodati na realne troškove i realne cene. Oni ostaju takvi kakvi jesu i prodaju se po svojoj realnoj vrednosti (ceni).

Država može da poklanja penzije penzionerima i daje dečije dodatke i druga socijalna davanja. Ako je razvijenija može da plaća prosvetu i zdravstvo ili da ulaže u infrastrukturu. Ako je nerazvijena, može da

ulaže u povećanje proizvodnje. Najbolje je da se polovina novca ulaže u povećanje proizvodnje a polovina novca u povećanje potrošnje.

Kako se ljudsko društvo razvija, tako raste proizvodnja pa je potrebno sve više novca u opticaju. Ali, kao raste proizvodnja tako raste i dohodak. Ljudi postaju bogatiji pa menjaju strukturu potrošnje, luksuziraju, a to vodi usporenju brzine opticaja novca i smanjenju tražnje. Novac kao da nestaje, pa je potreban novac koji bi nadoknadio nedostatak novca, koji je nestao zbog usporenja brzine opticaja novca i smanjenja tražnje.

Otprilike, koliki je porast proizvodnje, treba dva puta toliko više novca. Ako je porast proizvodnje 5%, porast količine novca u opticaju treba da je 10%. Za povećanu proizvodnju treba 5% novca, a 5% novca treba da kupi proizvodnju koja se ne bi mogla prodati zbog usporenja brzine opticaja novca i smanjenja tražnje. Sva proizvodnja biće prodata po nepromenjenim cenama. Neće ostati neprodatih proizvoda.

U cenama neće biti troškova koji se odnose na vraćanje kredita, kamate i neke poreze. Cene će biti manje za potrošače (kupce). Njima će ostati nepotrošen novac, kao njhova dobit, odnosno potrošački višak. Proizvođači (prodavci) će prodati po ceni koja će biti znatno viša od uloženog troška. Ostvariće profit, koji će biti mnogo veći od profita koji danas ostvaruju.

Potrošači će moći da štede iz potrošačke dobiti a proizvođači iz profita, ako neće da ulažu u povećanje proizvodnje. Od banaka će dobiti kamatu za uloženu štednju. Ko je zainteresovan za kredit, moći će da dobije kredit i da plati kamatu za dobijeni kredit. Ali i ušteđeni novac i dobijeni kredit potiču od novca koji je u opticaj ušao kao poklon.

Novac kao poklon može da daje samo najviša vlast u nekoj državi. Banke mogu da čuvaju štednju koju im neko poveri na čuvanje i mogu da daju kredite samo iz tako prikupljene štednje. Ako tako rade, nikad ne mogu doći u krizu u kakvoj se sada nalaze, a ni niko drugi ne može doći u krizu.

Postoje non-performing loans. To su najlošiji krediti koji su nenaplativi. Oni se ne vraćaju nego se otpisuju i brišu iz evidencije. Ali time se takvi krediti pretvaraju u nekreditni novac odnosno poklon. Dok se razvijala Kina je davala po 50% takvih kredita od ukupne količine kredita. Argentina koja je bila u najvećoj dužničkoj krizi, posle bankrota davala je preko 50% takvih kredita. Poljska je jedina zemlja u Evropi, koja nije pogođena ekonomskom krizom. Ali Poljska ima 18% takvih kredita. Da li su ove zemlje loše poslovake, kako se o njima misli u SAD, ili su namerno (da prevare SAD), ili slučajno (naterane nuždom), otpisivale kredite i pretvarale ih u poklon, tek bilo kako bilo, tajna uspeha ovih zemalja leži u tome što su poklanjale novac svom narodu. Druge zemlje treba samo da slede primer ovih zemalja.

Mnogi koji uviđaju štetan, i čak zločinački karakter postojećeg sistema kreditnog novca, daju predloge za reformu postojećeg sistema, ali smatraju korisnim postojanje kredita. Postoje političke partije i pokreti koji zastupaju projekat socijalnog kredita. Postoje predlozi digitalnog novca i čak predlozi u kojima čovek sam sebi izdaje kredit (self-issued credit). Ali ni najbolji krediti ne mogu zameniti nekreditni novac koji u opticaj ulazi kao poklon. Novac ne sme da uđe u opticaj kao kredit. Nekreditni novac se ne stvara pozajmljivanjem. Nekreditni novac se stvara samo poklanjanjem.

http://infoport.co/?p=5339

Стојан Ненадовић: Стање равнотеже, доводи до престанка кретања и смрти система15/06/2012  |   : Анализе,Економија  |   inShare

Мислим да нећу погрешити ако овај оглед о друштву почнем једном општом констатацијом: савремено друштво је у кризи. При томе под друштвом подразумевам подједнако како човечанство уопште, тј. становнике планете као чланове једног друштва (тзв. глобалног села) тако и све мање људске заједнице, почев од породице, преко нације односно државе или групе ближе повезаних држава. Под кризом подразумевам да постоји, с обзиром на човекову тежњу за одржањем егзистенције и срећом, једно опште незадовољство постојећим стањем и начином на који се покушава да измени то стање.Нема сумње да је огроман развој природних наука и модерне технологије створио неопходне услове за процват људског благостања и среће али је очигледно да ти услови нису довољни. Тврдим да тај услов који недостаје проистиче из непостојања адекватне науке о друштву. Покушаћу у овом раду да идентификујем тај праузрок друштвене кризе, оносно да пружим фундаменталне теоријске основе за нову науку о друштву, која ће указати на путеве и начине превазилажења кризе.Али морам најпре да дефинишем неке основне појмове као усвојену парадигму за класификацију друштвених појава. Под друштвом подразумевам заједницу људи међу којима се одвијају одређене активности и успостављају одређени односи, који доводе и до настајања одређених процеса. Све ове активности, односи и процеси могу се поделити на четири основне апстрактне сфере друштвеног живота уопште: стварање вредности или културу, размену вредности или економију, расподелу вредности или политику и коришћење вредности или цивилизацију, при чему под вредношћу уопште подразумевам било шта што доприноси одржању човекове егзистенције и његовом благостању. Ове апстрактне сфере друштвеног живота налазе своју конкретизацију у некој конкретној сфери друштвеног живота, као што је на пр. привреда у производњи, размени, расподели и потрошњи материјалних добара односно вредности. Али, исто их тако можемо идентификовати и у било којој другој конкретној сфери друштвеног живота, на пр. у оним сферама које стварају нематеријалне вредности.Морам скренути пажњу да се кроз процесе размене врши прерасподела вредности и то би био предмет проучавања тзв. политичке економије. Расподела вредности путем (посредством)

ауторитета односно власти представља предмет политике у ужем смислу (на пр. економске политике). Осим цивилизације у ужем смислу, како је већ дефинисана, постоји и појам цивилизације у ширем смислу, под којом треба подразумевати укупност све четири наведене сфере друштвеног живота. Најопштија наука о друштву била би наука о његовој цивилизацији у овако схваћеном ширем смислу.Арнолд Тојнби је историју проучавао кроз посматрање рађања, развоја и пропасти двадесет и једне цивилизације. Цивилизација је у успону док њене вође успевају да на изазове околине или самог развоја, дакле на проблеме који се пред њих постављају, дају адекватне одговоре. У тренутку кад се на одређено пресудно питање да погрешан одговор долази до слома цивилизације и она креће странпутицом која је води пропадању односно самоуништењу.Цивилизација у којој ми данас живимо је тзв. западна цивилизација и она се у облику новог светског поретка намеће читавом човечанству. Ову цивилизацију карактерише досад у историји недостигнут ниво културе (стварања врености) али и очигледно неадекватан начин коришћења вредности, што се најчешће изражава синтагмама потршачко друштво или технолошко варварство. Нама је суђено да поделимо судбину ове цивилизације, али можда и дозвољено да и сами понудимо одговоре на њене изазове, те спашавајући ову цивилизацију и сами будемо спасени.Кључно питање на које духовне вође западне цивилизације, односно човечанства уопште, нису успеле да досад дају адекватан одговор је питње: шта чини супстанцу вредности које се размењују на тржишту или расподељују арбитражом државне власти. Понуђени су бројни одговори али ни један није сагледао целину и суштину проблема. Класични економисти сматрали су да рад садржан у роби чини супстанцу њене вредности. Маркс је, такође, сматрао да вредност робе представља апстрактан људски рад, тј. рад уопште, као трошење радне снаге својствено свим произвођачима, садржан у роби.Скрећем пажњу да теорије радне вредности схватају рад као објективну категорију, објективни трошак производње. Супротно томе буржоаски економисти, који тренутно славе победу, сложили су се да вредност робе треба дефинсати као субјективну корисност коју она има за потрошаче, Ове две школе мишљења се, међутим, не могу супротстављати јер објективан рад и субјективна корисност нису категоријални еквиваленти, наспрам објективног апстрактног рада, као објективног трошка производње, као категоријални еквивалент у сфери потрошње може постојати само објективна аптракктна корсност, као обнављање и унапређење човековерадне снаге и других способности, објективно реализовано кроз потрошњу, а што су буржоаски економисти потпуно превидели. С друге стране, насупрот субјективној процени корисности може да стоји само субјективна процена трошкова и обе су важне као психолошка мотивација за понашање потрошача и произвођача. Но независно од њихове субјективне процене, њихову судбину одредиће објктивни трошкови и корисности. Претпостављам да сви желе да су им трошкови што мањи, што се остварује кроз повећање продуктивности рада, а корисност што већа, што се реализује кроз повећање рацоналности потрошње, и претпостављам да су њихова настојања, обективно, успешна.С тога претпостављам, супротно традиционалним економистима, који су се трудили да дефинишу супстанцу вредности као једнодимензионалну категорију, да су у свакој роби опредмећене три равноправне димензије: трошак, корисност и тржишна цена. Постоји, дакле, укупна објективна апстрактна корисност, која се дели на потребну корисност, која је еквивалент уложених трошкова (апстрактног рада) и представља ону количину корисности коју треба апсорбовати из потрошње односно начина коришћења вредности да би се надокнадили трошкови производње и, ако је рационалност коришћења већа од оне неопходне да би се реализовала потребна корисност – вишак корисности, Тржишна цена је, по шравилу, већа од трошшка а мања од укупне корисности и омогућује да, приликом размене, обе стране буду на добитку. Она дели вишак корисности на произвођачки (профит) и потрошачки вишак, Ако је то тако онда међу овим димензијама мора постојати разлика и на глобалном плану: збир свих трошкова називам производ културе, збир свих корисности називам производ цивилизције а збир свих тржишних цена – друштвени производ. Друштвени производ је оно што се данас једино види јер је изражен новчано у виду тржишних

цена а настао је како деловањем закона политичке економије (размене) тако и економске политике као државног уплитања у привредне процесе.Интересантно је да је Маркс разликовао употребну вредност (у суштини корисност), за коју је сматрао да је квалитет који се не може мерити, разменску вредност по којој се размењују употребне вредности (у суштини тржишну цену) и радну вредност (трошак) за коју је мислио да је у основи прве две, сводећи тако, у квантитативном смислу, три димензије на једну основну димензију. С друге стране, највећи буржоаски економиста Маршал сматрао је да постоје цена понуде (одређена трошковима), цена тражње (одређена корисношћу) и тржишна цена, али да су у стању равнотеже понуде и тражње, тј. код постојања равнотежне тржишне цене, ове три цене једнаке.Аналогно квантној физици, сматрам да се у процесима стварања, размене, расподеле и коришћења вредности појављују кванти вредности, као најмање новчане јединице, којима се новчано могу изразити и израчунати величине производа цивилизације, производа културе и друштвеног производа.Сва досадашња економска теорија појављује се тако као граничан случај напред изложене теорије. Ако су трошак, корисност и тржишна цена једнаки односно ако су једнаки производ културе, производ цивилизације и друштвени производ важе закони традиционалне економске науке, али ако нису, ова наука једноставно није у стању да адекватно објашњава економске појаве па тиме ни да сугерише одговарајућу економску политику.Како је дошло до овако грубог и опасног превида економске науке. Мислим да је свему крива тзв. равнотежна економска анализа, што се да наслутити већ из наведеног Маршаловог примера равнотежне тржишне цене. Традиционални економисти су равнотежну анализу сматрали кључном за разумевање економских проблема и постављали је у средиште својих разматрања. Шумпетер је на пр. мислио да “оно што није равнотежа је хаос који измиче аналитичкој контроли“.До оваквог закључка може доћи само онај ко не познаје достигнућа савремене термодинамике односно ко не познаје законе ентропије.Ентропију је, као неку мистериозну величину, још средином XИX века, открио Клаузијус, проучавајући топлотне машине. Отада се овај појам проширио у готово све науке па и савремену информатику и кибернетику, Клаузијус је приметио да се неком цилиндру са клипом, испуњеним гасом, односно молекулима и атомима, може додавати топлота а да температура остане непромењена. Нешто се ипак морало променити и ту промену Клаузијус је назвао ентропијом, Утврђено је затим да је уствари ентропија величина која мери повећање хаотичности кретања молекула и атома у посматраном цилиндру. Запањујуће је, међутим, било откриће да у затвореном систему ентропија може само да расте и то до свог максимума, када је ово кретање молекула и атома максимално хаотично. Али овај максимум ентропије доводи глобални систем у стање опште равнотеже, када су температура и притисак у свакој тачки једнаки и тада је због непостојања разлике потенцијала сваки рад немогућ, јер је немогућ проток енергије, на пр. са више на нижу температуру. Термодинамика је утврдила да се унутрашња енергија система састоји из слободне енергије, из које се може добити рад, и ентропијом везане енергије, која се више не може искористити за добијање рада. Касније је ентропија дефинисана као вероватноћа стања па је констатовано да је хаос вероватнији од реда и да зато ентропија расте.Покушавајући да објединим све појмове ентропије из разних области науке, јер поставило се питање да ли је то у суштини иста појава, ја сам утврдио да би се општи појам ентропије могао дефинисати као логаритам из реципрочне вредности степена повезаности међу појавама; уколико су појаве више повезане (тј. организоване) ентропија је мања, ако су неповезане ентропија односно хаос расте. Постоји општа формула: организација + хаос (ентропија) = капацитет система који је одређен величином разноврсности елемената система.У сваком случају битно је да је онај систем који је у свим наукама оцењен као најгори од свих, тј. равнотежни систем са максималном ентропијом, од стране економске науке прихваћен као идеалан систем коме треба на сваки начин тежити. Није случајно равнотежна анализа изведена на моделу

тзв. потпуне односно атомистичке конкуренције либералног капитализма, где моштво предузећа, као атоми у Клаузијусовом цилиндру, доводе до стања равнотеже и равнотежне цене, када су све димензије вредности квантитативно једнаке. Али стање равнотеже, слично пат позицији у шаху, доводи до престанка кретања и смрти система.Из изложеног слледи да уместо равнотеже у друштвеним рачунима треба да постоје неравнотеже, али које не значе хаос, него су последица смањења ентропије и повећања рганизације и означавају одређене пропорције, пре свега однос трошкова и корисности.Новац, односно доходак, не потиче из трошкова (производа културе), нити друштвеног производа, него из производа цивилизације и троши се у износу потребне корисности на куповину материјалних добара из произода културе а делимично представља нематеријалне вредности чији је еквивалент друштвени (глобални) вишак корисности. После обављене размене друштвени производ (тржишне цене) може бити већи од производа културе (трошкова), остављајући тако произвођачима чисти профит за развој, а нижи од производа цивилизације, остављајући потрошачима потрошачки вишак за куповину нематеријалних вредности.Ако се новац емитује у облику кредита, као што се данас чини, онда би систем идеално функционисао само када би постојала равнотежа друштвених рачуна. Кредит централне банке пословним банкама, које овај деле предузећима, предузећа би враћала у целости и он би мерио величину тзв. друштвене базе, док би кредит централне банке држави, из кога она алиментира непривреду, тј. тзв. надградњу, био у потпуности враћен из пореза и доприноса. Али, у таквом систему друштвени вишак корисности је једнак нули.Према изложеној теорији, ако постоји друштвени (глоблни) вишак корисности један део дохотка трба да се, као еквивалент вишка корисности, у виду некредитног новца, као поклон који не треба надокнадити порезима и доприносима, директно подели по принципу “ према потребама“ примаоцима дохотка из надградње односно онима који из тог дохотка могу извући највише корисности. Тако се део досадашњих пореза појављује као заблуда економске науке и непотребно чини да потрошачи плаћају више а произвођачи добијају мање него што је то уствари потребно. Део пореза морао би, ипак, постојати у сваком систему, у којем постоји и државна организација и политика и тај део представља трошкове егзистенције друштвеног система.Повећање економске рационалности у сфери производње, тј. повећање продуктивности рада смањује време производње и циклус репродукције, тј. време за које се производња може обновити, што доводи до повећања понуде, с друге стране повећање економске рационалности у сфери потрошње доводи до повећања дужине времена коришћења производа, продужује циклус реконзумације, тј. време за које је потребно обновити потрошњу, што доводи до смањења тражње. Понуда премашује тражњу, што се назива криза хиперпродукцје (као 1929. године) или недовољне потрошње, и тоствара дефлаторни проблем у друштву, који се уочава кроз успорење брзине оптицаја новца, што је феномен који је уочио Милтон Фридман у свим системима које је проучвао, али није знао да да објашњење за ову појаву.Величина дефлације је у ствари мера вишка корисности и она се може неутралисати само одговарајућом емисијом некредитног новца као “дара који пада с неба“. Пошто данас свесне емисије новца из вишка корисности нема то се он стихијски изражава (односно дефлација компензује) кроз инфлацију, временску несинхронизацију прихода и расхода и буџетски дефицит. Номинално постиже се равнотежа друштвених рачуна и тако удовољава догмама економске науке, док реално постоји неравнотежа друштвених рачуна, али замагљена кроз наведене стихијске процесе, да би се реализовао бар део вишка корисности. Иначе, вишак корисности се уништава, односно покушава се непотребно створити подударност циклуса репродукције и реконзумације, односно фреквенције понуде и тражње, тако што се свесно прави роба лошијег квалитета, рекламом наводи купац на сувишну, нерационалну потрошшњу и сл. (због чега назив “потрошачко друштво“) а нарочито кроз трошкове наоружања. На крају део производа ипак остаје непродат и пропада.У стварности систем са легализованим вишком корисности функционисао би тако, на задовољство

свих, што би они који добијају дохотке од рада (тј. из производа културе) само део тих доходака трошили на реализацију производа културе (а део на нематеријалне вредности), омогућујући тако да вишак производње, дохотком из друштвеног вишка корисности, купе непроизвођачи. Величина друштвеног вишка корисности представљала би квантитативан израз достигнутог нивоа цивилизације.Пошто поред националних постоји и светски производ цивилизације и светски вишак корисности, јасно је да нови светски поредак не могу успоставити тенкови НАТО пакта, нити амерички председник, него само они стручњаци Међународног монетарног фонда и Светске банке, који, претходно упознати са теоријским достигнућима скицираним у овом есеју, буду у стању да правилно одмере потребну емисију светског некредитног новца за свакудржаву, и тако створе основни предуслов за процват светске трговине, која ће алоцирати светску производњу према минимуму трошкова а потрошњу према максимуму корисности, омогућујући тако оптималан развој свих, без инфлације и дефлације и уз пуну запосленост.Да закључимо: једну страну друштвених рачуна чини производ цивилизације као укупна корисност односно укупни новчани доходак друштва, другу страну чини производ културе као збир трошкова.Друштвени вишак корисности чини одређени проценат производа цивилизације и он стоји у одређеном односу према производу културе. Можемо замислити неку будућу цивилизацију у којој ће производ културе, као њена материјална база, чинити, новчано изражено, свега неколико процената од укупног производа цивилизације. Али таква цивилизација не може настати на основу садашњих друштвених рачуна, по којима је вишак корисности једнак нули а трошкови надградње у свему једнаки порезима и доприносима додатим на базу, да би две стране друштвених рачуна биле по сваку цену једнаке.Садшња економска теорија и на њој заснована политика, које полазе од непостојања вишка корисности и, сходно томе, равнотеже друштвених рачуна, не само да представљају главну препреку даљем развоју цивилизације, јер подстичу нерационалности у коришћењу вредности, него тиме доводе у питање и сам опстанак цивилизације. Ако не реши ову противречност између надградње и базе, укупне и потребне корисности, односно вишка корисности и производа културе, западна цивилизација доживеће слом.Очигледно је да тек са легализовањем дохотка из вишка корисности (тј. некредитног новца) стварамо институционалне претпоставке за реализовање могућег вишка корисности и тек тиме омогућујемо максимално рационално коришћење вредности, односно даљи развој и раст цивилизације у којој живимо.–Стојан Ненадовић (09.10.1942 – 21.05.2011.)Аутор је дипломирани правник, политичко-управног смера и последипломских студија друштвено економског смера на Правном факултету у Београду

http://serbon.info

http :// dzonson . wordpress . com /2011/05/26/ umro - je - veliki - covek - g - stojan - nenadovic /