Jovan Sterija P op ović

RODOLJUPCI

VESELO POZORJE U PET DEJSTVIJA

PREDGOVOR LICA DEJSTVO PRVO DEJSTVO DRUGO D E JS T V O T R E Ć E D E JS T V O Ĉ E T V R T O DEJSTVO PETO

PREDGOVOR

N astojeće pozorje nisam izm islio, nego sve što se u njem u nahodi, pak i sam e izraze i reĉi, pokupio sam koje iz ţivota, koje iz novina: i ĉitatelji će se iz gdekojih opština zaĉuditi kad svoje S m rdiće, Š erbuliće, Ţ utilove itd. u svoj istovetnosti naĊu. N išta m i, dakle, ne ostaje nego progovoriti koju reĉ zašto takovo delo, s takovim pogreškam a, na svet izdajem ; jer napred znam da će to svim a onim a nepravo biti koji narod ne inaĉe nego kao m ati svoje dete g ledaju, i sve bi ţeleli da se za njim a dobro govori.

D okle se god budem o sam o hvalili, slabosti i pogreške prikrivali, u povesnici uĉili koliko je ko od predaka naših junaĉkih glava odrubio, a ne i gde je s puta sišao, donde ćem o hram ati i ni za dlaku nećemo biti bolji, jer prostaci i mladi ljudi, koji se tako zapajaju, i ne misle da m oţe biti i pogrešaka u nas, pak sve što im se predlaţe, za ĉistu istinu i dobrodetelj sm atraju. B acim o pogled na najpoznatiju povesnicu našu. Š to je bilo luĊe, preteranije, nesm islenije, to je im alo više uvaţatelja, a glas um erenosti sm atrao se kao

nenarodnost, kao protivnost i izdajstvo; jer je svaki ĉovek sklonjen na ĉrezviĉajnosti, pa kad ne zna da m oţe biti nesreće, trĉi kao slep za tim , i srdi se na svaku pam etnu reĉ O tud nije ĉudo što nevaljali i pokvareni, a takvih ima svuda, pod vidom rodoljubija svaku priliku za svoju sebiĉnost upotrebljavaju, i najbezum nije sovete daju, ne m areći hoće li se tim e svojoj opštini ili svom e narodu kakva šteta naneti. S ebiĉnom je dovoljno kad je samo njemu dobro i kad prostaka m oţe na svoju ruku da preokrene, a za dalje se ništa ne brine.

Pozorije, dakle, ovo neka bude kao privatna povesnica srpskoga pokreta. Sve što je bilo dobro, opisaće istorija; ovde se samo predstavljaju strasti i sebiĉnosti. A da m oja nam era nije s otim ljagu baciti na narod, nego pouĉiti ga i osvestiti kako se u najvećoj stvari um eju poroci dovijati, svaki će blagorazum an rodoljubac sa mnom biti soglasan.

J. S. P.

LICA

Ţ U T IL O V , bivši nekada notaroš

N A N Ĉ IK A , njegova supruga

M IL Ĉ IK A , E D E N – njihova deca

Š A N D O R L E P R Š IĆ , m ladi stihodelja

G O S P O Đ A Z E L E N IĆ K A , njegova ujna

Š E R B U L IĆ , bankrotirani trgovac

S M R D IĆ , G A V R IL O V IĆ , N A Đ P A L – graĊani

S K O R O T E Ĉ A

V IŠ E R O D O L JU B A C A

Die Freyheit hat eine grosse Fastnachtsbuch aufgeschlagen, ein jeder kauft von ihren Larven, und verbirgt seine Leidenschaften dahinter. Der Eigennutz spielt auf zum Tanze.

August von Kotzebue

DEJSTVO PRVO

Pozorje prvo

Ţ U T IL O V , Š E R B U L IĆ , S M R D IĆ , G A V R IL O V IĆ I M N O G I D R U G I G R A Đ A N I

N a sredi vidi se zastava m adţarska

Ţ U T IL O V : Iljen a sabadšag!

SVI: Iljen!

Š E R B U L IĆ : D a ţivi petnaesti m art!

S M R D IĆ : V ivat!

Ţ U T IL O V : N ije slobodno vikati "vivat" U slobodi samo ima "iljen".

SVI: Iljen!

Ţ U T IL O V : N em eš, birger, prostak, jednaka prava im adu. S vi su polgartaršai.

SVI: Iljen!

Ţ U T IL O V Jeste li ĉitali onih dvanaest punktova?

S M R D IĆ : N am a nisu poznati.

Ţ U T IL O V : S ram ota je od našeg m agistrata što nisu dosad publicirati.

S M R D IĆ : P a zašto ih ne publiciraju?

Ţ U T IL O V : Jer su sam i konzervativ ci po sluţbam a.

Š E R B U L IĆ : T reba ih tuţiti.

Ţ U T IL O V : T reba s njim a dole

Š E R B U L IĆ : T ako je. Izdajstvo se ne m oţe trpiti. Je li tako, gospodine G avriloviću?

G A V R IL O V IĆ : O ni znadu šta treba da ĉine

Ţ U T IL O V : Š ta znadu? I ja sam bio u sluţbi, i ja znam šta je birodalom . K onzervativci, ništa nego konzervativci!

Š E R B U L IĆ : D a se zbace; sad je sloboda.

G A V R IL O V IĆ : M anite se toga, pa gledajte svoj posao.

Š E R B U L IĆ : K o gleda u slobodi svoj posao?

Ţ U T IL O V : I gospodin G avrilović je konzervativac.

G A V R IL O V IĆ : Ja znam da sam pošten ĉovek, a drugo ništa.

Ţ U T IL O V : K oji drţi konzervativcim a stranu, taj je orsag aruloja.

G A V R IL O V IĆ : Š ta je to?

Ţ U T IL O V : V idite, vi u M adţarskoj ţivite, a ne znate

m adţarski. T o je sram ota! Ĉ iji 'lebac jedete onoga jezik treba i da nauĉite.

G A V R IL O V IĆ : B ogm e, gospodine, ja jedem svoj 'lebac.

Ţ U T IL O V : A rulo, izdajica oteĉestva!

G A V R IL O V IĆ : Idite vi s m ilim bogom ! Ja izdajica oteĉestva što kaţem da jedem za svoje novce 'lebac!

Ţ U T IL O V : N ajm anje je ako vam se kaţe da ste konzervativac.

G A V R IL O V IĆ : T o je onda ţeliti da svi budu konzervativci.

Ţ U T IL O V : Š ta, šta? U slobodi konzervativci?

G A V R IL O V IĆ : Ja podrazum evam one koji jedu s v o j 'lebac.

Š E R B U L IĆ : O stavim o se toga; nego šta ćem o s m agistratom koji neće da publicira punktove?

SMRD IĆ : D a se zbaci. Im am o m i boljih patriota u varoši. E vo gospodin Ţ utilov bio je notaroš u varm eĊi; zašto ne bi m ogo biti birov?

Ţ U T IL O V : Ja sam donde sam o sluţio dok je vladala liberalna partija. K ako preoteše m a' konzervativci, zbogom ! Ţ utilov je pošten ĉovek.

Pozorje drugo

M IL Ĉ IK A vodi E D E N A , nakićena m adţarskom kokardom , P R E Đ A Š N JI

M IL Ĉ IK A : G ospodo m oja, ja se nadam da će vam biti po volji ovaj gost.

EDEN (pokazujući kokardu): L ásd édes atum !

SVI: Iljen!

Š E R B U L IĆ . (gladi Edena po obrazu): Ko ti je dao to?

Ţ U T IL O V : N e govori srpski.

S M R D IĆ : Ja m islim da je to posao frajle M ilĉike.

M IL Ĉ IK A (pokloni se).

Š E R B U L IĆ : A ! frajla M ilĉi, za ovo zasluţujete belobungs-dekret.

M IL Ĉ IK A : A ko zapovedate, gospodo, m ogu svakog posluţiti. (Otvori kutiju s kokardama).

Š E R B U L IĆ : Iljen!

SVI (uzimaju kokarde i sebi pridevaju, osim G avrilovića).

M IL Ĉ IK A (G avriloviću): Z ar vi nećete?

G A V R IL O V IĆ : Z ahvaljujem ; ja m rzim te stvari.

Ţ U T IL O V : N e banĉ, gospodin G avrilović, i tako je od konzervativne partije.

G A V R IL O V IĆ : Ja se trudim da budem od partije poštene.

Š E R B U L IĆ : Š ta vi tu sve o poštenju, kao da m i nism o pošteni!

G A V R IL O V IĆ : Ja to ne kaţem .

Ţ U T IL O V : O stavite. K ad se radi o slobodi, onda je poštenje neznatna stvar. K aţite, zašto se ne bi kokarde naĉinile iz opštinske kase, da svaki m oţe po jednu

dobiti? N e pokazuje li to da m agistrat ne drţi sa slobodom?

Š E R B U L IĆ : T ako je. D a se zbaci, da se zbaci! Im am o mi bolji' ljudi.

Ţ U T IL O V : S ad treba da doĊu u sluţbu samo liberalci.

Š E R B U L IĆ .: T ako je!

Ţ U T IL O V : D rugo: treba da se povisi plaća onim a koji su u sluţbi. S ad je sloboda, u slobodi se m ora slobodno ţiveti, a bez dosta novaca slobodno se ţiveti ne m oţe.

Š E R B U L IĆ : V rlo lepo!

Ţ U T IL O V : T reće: novci od desetka i od rabote, koji su za lanjsku i preklanjsku godinu skupljeni, da se podele izm eĊu pravi' patriota.

Š E R B U L IĆ : P rekrasno!

Ţ U T IL O V : L judi su batinam a bili naterivani da vuku kam en za kaldrm u. S ad je sloboda, niko se ni na šta naterati ne m oţe. D akle, da se kamen proda i novci da se takoĊe podele izm eĊu pravi' patriota.

Š E R B U L IĆ : V rlo pam etno!

G A V R IL O V IĆ (na stranu): Au, da lepe slobode!

Ţ U T IL O V : D oveĉe da pravim o ilum inaciju.

Š E R B U L IĆ : Iljen!

Ţ U T IL O V : K ad su m oji preci nem ešag dobili ...

S M R D IĆ : V iše nem a nem eša; svi sm o jednaki.

Ţ U T IL O V : T o i ja kaţem . N o m oje je pravo im e

Ţ utilaji, a ne Ţ utilov; zato hoću da se tako i zovem .

Š E R B U L IĆ : Iljen!

Ţ U T IL O V : Z ašto se i gospodin S m rdić. ne bi zvao B ideši? T o je lepše nego S m rdić; a gospodin Š erbulić ... ne znam otkud dolazi.

S M R D IĆ : Š erb znaĉi vlaški zm ija.

Ţ U T IL O V : D akle, K iĊoji.

Š E R B U L IĆ (Sm rdiću): Ja da znam da i jednu kaplju krvi vlaške im am , i tu bi' pustio da isteĉe.

P ozorje treće

L E P R ŠIĆ , P R E Đ A Š N JI

L E P R Š IĆ : Ţ ivilo slavjanstvo!

Š E R B U L IĆ : Iljen!

L E P R Š IĆ : K akvo "iljen" u slavjanskom carstvu? S lavjanski je narod najveći na svetu. U E vropi im a osamdeset miliona Slavjana, i Evropa mora biti slavjanska.

Ţ U T IL O V : Š ta se to nas tiĉe.

L E P R Š IĆ : Š ta se tiĉe? T o je greh protiv narodnosti; a greh protiv narodnosti veći je u sadašnje vrem e nego sm rtni greh. Š ta m islite, šta je S rbin? B istra kaplja u neizmernom moru Slavjanstva. Slavjanski je narod najslavniji narod u Evropi. Panslavizam je ideja koja zanim a najveće duhove.

Ţ U T IL O V : G ospodin L epršić, to ćete zadrţati kad bude crkvena skupština. S ad im am o posla praznovanjem slobode.

L E P R Š IĆ : Z ar vi m islite da S rbin nije sazreo za slobodu? D ajte astal, pak ćete se diviti. (D ovuĉe astal nasred sobe, pak se popne na njega.) G ospodo i braćo! V i znate šta su S rblji bili u staro doba. O d D ušana drhtale su stene samog Carigrada. No ova lepa slava naša pala je kao ţertva besom uĉne navale turske.

G A V R IL O V IĆ : Z bog nas sam i' i naše nesloge.

L E P R Š IĆ : S rbin, koji je roĊen za slobodu, ne hte biti robom , zato odluĉi preći u M adţarsku, na poziv cesara L eopolda. Ĉ etrdeset hiljada fam ilija prevede patrijarh Ĉ arnojević pod okrilje austrijsko, narod dobije lepe privilegije; imao je svoga vojvodu, svoga patrijarha, svoje m agistrate; sad nem a ništa. K o je tom e uzrok? Govorite ko je tome uzrok?

G A V R IL O V IĆ : M i ne znam o.

L E P R Š IĆ : N o dan i za nas sviće. G las slobode, koji se po E vropi ori, odziva se i u prsim a junaĉkog S rbina. Kad se svi bude, Srbin spavati ne sme. Skupština je odreĊena za prvi m aj; tu će se ponoviti naša stara prava, izabraće se vojvoda i patrijarh, i ustanoviće se Vojvodina srpska!

Š E R B U L IĆ : O ho!

L E P R Š IĆ : T a jedna reĉ "oho" zasluţuje da se u novine stavi; a teško svakom na koga poĉnu novine vikati.

G A V R IL O V IĆ : D obro, gospodine, teško svakom koji ne ţeli svom e rodu dobra. S am o, kako će to biti?

L E P R Š IĆ : E vo kako. S rblji su najviše krvi prolili za osloboĊenje M adţarske; upravo, oni su osvojili S rem , B anat i B aĉku, a u privilegijam a jasno stoji da sve zem lje koje S rblji zadobiju za sebe zadrţe; dakle, ove su zem lje naše.

G A V R IL O V IĆ : K ako naše?

L E P R Š IĆ : P ostavićem o našeg vojvodu, naše m inistre, naše vlasti i sudove, pa m ir. K ad je S rbin do velikog zvanija dolazio? N ego notaroš, jurasor, najviše solgabirov ili febirov.

Ţ U T IL O V : T u im ate puno pravo!

L E P R Š IĆ : U V ojvodini srpskoj ne sm e drugi biti ĉinovnik nego S rbin, od m inister-prezidenta do poslednjeg pisara.

Ţ U T IL O V : T ako treba!

L E P R Š IĆ : U V ojvodini srpskoj S rbin neće plaćati porciju ni druge dacije.

S M R D IĆ : T o, to!

G A V R IL O V IĆ : A kako će se izdrţavati?

L E P R Š IĆ : V ojvodina srpska im aće svoju finansiju, svoju narodnu kasu, i iz nje će se svi troškovi podmirivati.

G A V R IL O V IĆ : A kako će se puniti?

L E P R Š IĆ : T o je briga finans-m inistera, a ne vaša.

S M R D IĆ (pljeska rukama): Pravo, pravo! (P odm igujući se G avriloviću.) Pif jego po nosu!

L E P R Š IĆ : Jednim slovom : V ojvodina im a svoje sopstveno pravlenije; vojvoda postavlja ĉinovnike — samo Srblje. Nije li to lepo?

SVI: Zaista lepo!

L E P R Š IĆ : S luţba će toliko biti da ćem o m orati i iz

drugi' zem alja zvaniĉnike nabavljati.

Š E R B U L IĆ : Z ašto to? Z ar se ne m ogu upotrebit ljudi od trgovaĉkog reda?

L E P R Š IĆ : T o se razum eva.

Š E R B U L IĆ : S ad vidim da je pam etno ustrojena ta Vojvodina srpska.

L E P R Š IĆ : K o m oţe biti nezadovoljan tim e?

SVI: Niko, niko!

G A V R IL O V IĆ : Je li ovo već potvrĊeno, gospodine L epršiću?

L E P R Š IĆ : T o će se sve svršiti prvog m aja, u N ovom Sadu.

G A V R IL O V IĆ : 'O će li biti kakav carski kom esar?

L E P R Š IĆ : M i s kom esarim a nem am o n ikakva posla. N arod sad vlada; volja naroda više znaĉi nego svi komesari na svetu.

G A V R IL O V IĆ : T o nije dobro.

L E P R Š IĆ : M aĊaronim a nije, to verujem ; ali pravi rodoljupci drugojaĉe ĉuvstvuju.

Š E R B U L IĆ : S vi sm o m i S rblji.

L E P R Š IĆ : M aĊari prevarili cara i prisvojili svu vlast sebi. Sad je vreme da im otmemo i oteramo ih u Tunguziju.

G A V R IL O V IĆ : M i njih?

L E P R Š IĆ : Š ta, ţao vam je? H a, ha, ha! V idi se ko je

m aĊaron.

G A V R IL O V IĆ : Ja sam slušao da ste vi govorili m adţarski, a ne ja.

L E P R Š IĆ : D ok ih proteram o, urlikaće kurjaci njinim jezikom.

G A V R IL O V IĆ : A li kako ćete ih proterati kad nem am o oruţja, nem am o baruta.

L E P R Š IĆ : H a, ha, ha! Š ta se on brine. M i ćem o im topove oteti, pak ćem o ih biti njinim sopstvenim oruţjem .

G A V R IL O V IĆ : T o je sve lepo, ali bi trebalo da se najpre malo razmislimo.

L E P R Š IĆ : K ad je vrem e raditi, onda se ne m isli.

G A V R IL O V IĆ : T o je zlo.

L E P R Š IĆ : K ad M adţari zapovedaju, onda vam je dobro.

G A V R IL O V IĆ : Z apovedali su i dosad, pa vidim , vi ste se više oko nji' ulagivali.

L E P R Š IĆ : S ad je došlo vrem e da im za sve nepravde platimo.

G A V R IL O V IĆ : S am o da m oţem o.

L E P R Š IĆ : H e, he! A šta kaţu graniĉari i braća naša H rvati? R azneće ih u vozduh. P ak jošt dok otpadnu od nji' S lovaci, dok se sojuzim o s Ĉ esim a, M oravcim a, Poljacima! Eno, u Pragu se osniva slavjansko carstvo!

Š E R B U L IĆ : Istina?

L E P R Š IĆ : Z ar ne ĉitate novine? N a R akošu, ako bog

da, podelićem o s M adţarim a kolaĉe.

Š E R B U L IĆ : Ţ ivio!

L E P R Š IĆ : S vaki S rbin neka se napije vode iz ĉesm e 'ajduĉke, neka uzm e sablju M iloša O bilića i topuz Kraljevića M arka, pak će opet nastati carstvo D ušanovo.

S V I: Ţ iveli!

L E P R Š IĆ : D uh H ajduk -V eljka, M iloša P ocerca i Cincar-Janka nek obuzme prsi dostojni' potomaka, pak će se slava srpska opet obnoviti.

S V I: Ţ iveli!

L E P R Š IĆ : A li, šta ja vidim ? M adţarske ko'karde u V ojvodini srpskoj! A h, D ušan m ora u grobu suze prolivati!

Š E R B U L IĆ . (plaĉe): Oprostite, gospodine, mi za te novine nism o ništa znali; inaĉe proklet koji ne ljubi svoj narod!

S M R D IĆ : M i sm o se sprem ili da doveĉe slavim o slobodu.

L E P R Š IĆ : K ad S rblji izvojuju slobodu, onda ćem o slaviti. Sad nam nije do toga (peva): Ustaj, ustaj, Srbine. . itd

(P ri koncu svake strofe viĉu ostali) Ţ ivio! ...

P ozorje ĉetvrto

N A N Ĉ IK A , P R E Đ A Š N JI

N A N Ĉ IK A (pokloni se): Gospoda se vesele, kako mi se vidi.

L E P R Š IĆ .: E vo, gospoĊa N anĉika biće tako dobra da nam naĉini srpske kokarde.

Š E R B U L IĆ : D a, m i m olim o m i m olim o!

N A N Ĉ IK A : Iz drage volje.

L E P R Š IĆ : S vaka kokarda koju iz vaše ruke prim im o biće nam štit protiv neprijatelja naši'.

N A N Ĉ IK A : N o ja vidim u svakog gotovo po jednu kokardu; zar 'oćete da nosite po dve?

L E P R Š IĆ : O vo su kokarde m adţarske, a naša je ţelja imati srpske.

N A N Ĉ IK A : D obro. K akva je boja srpska?

Š E R B U L IĆ : Š ta, S rpkinja, pa ne zna ni kakva je boja srpska!

NANĈ IK A : Š to nisam dosad znala, to ćete m i kazati vi.

Š E R B U L IĆ : Ja ... ja ... oprostite, to m oj posao nije, nego evo gospodin L epršić, on je od uĉenog reda.

L E P R Š IĆ . (zbunjeno): Da! Silni Stefan imao je zastavu na kojoj je arhangel M ihail stajao, i pom oću ovoga tolike su pobede dobivene.

N A N Ĉ IK A : A ko će na kokardam a biti arhangel M ihail, to ja ne um em naĉiniti.

Š E R B U L IĆ : T o nije nuţno; sam o srpske boje, pa m ir. Ja m islim to je dosta, gospodine L epršiću.

L E P R Š IĆ : V idite, gospodo m oja, kako je ţalosno naše stanje bilo u M adţarskoj. K ad su naši preci ovam o prešli, im ali su svoje sopstvene barjake i svoje sopstvene boje; no malo-pomalo sve se zaboravilo i

izgubilo što je god narodno. P a bi najposle izgubili bili i im e, kao što su i po crkvam a uveli bili m adţarske protokole kreštajem i'.

Š E R B U L IĆ : T o je zaista najbezboţnije delo što su m ogli uĉiniti.

L E P R Š IĆ : O ve su N ovosaĊani nasred pijace spalili.

S M R D IĆ : P ravo su im ali.

N A N Ĉ IK A : Ja ĉujem da je na više m esta to uĉinjeno.

L E P R Š IĆ : A m i? D okle ćem o trpiti da nam deca budu P ište i Janoši?

G A V R IL O V IĆ : M olim , gospodine L epršiću, ovi m adţarski protokoli uvedeni su od nekoliko godina, je l' te?

L E P R Š IĆ : D a su m ogli, oni bi ih uveli pre potopa.

G A V R IL O V IĆ : V erujem . N o, kaţite m i, kako je to da je vaše im e Š andor, ovoj gospoĊi N anĉika, njenoj kćeri M ilĉika, a sinu E den, kad onda kad ste se vi rodili nije bilo protokola m adţarski'?

L E P R Š IĆ : N em ojte vi uzim ati što roditelji s decom iz m ode rade, nego gledajte šta M adţari s nam a ĉine. Ja sam Š andor, to je istina, al' sam bolji S rbin nego makar koji drugi.

G A V R IL O V IĆ (sm eši se): A zar takav ne m oţe biti i P išta?

L E P R Š IĆ : P išta je im e varvarsko, koje su M adţari preneli iz A zije, a Š andor se m oţe pretvoriti u Skender.

G A V R IL O V IĆ : S kender je turski.

L E P R Š IĆ : N išta zato, i fes je turski, al' je opet naša narodna nošnja.

Pozorje peto

Z E L E N IĆ K A , P R E Đ A Š N JI

Š E R B U L IĆ : A , evo gospoĊe Z elenićke, i ona će znati što kazati.

Z E L E N IĆ K A : Jeste li ĉuli, gospodo, da je D ištrikt sav u plamenu?

GA V R IL O V IĆ : Š ta, izgoreo?

Z E L E N IĆ K A (sm eši se): Jošte nije, nego sam o bukti; no njegov dim osećaju M adţari ĉak u B udapešti.

L E P R Š IĆ : P ravo, gospoja ujna! O vaj izraţaj zasluţuje da doĊe u novine.

G A V R IL O V IĆ : Š ta znaĉi to, gospodine L epršiću?

L E P R Š IĆ : Z ar ne ĉujete da su se u D ištriktu pobunili?

Z E L E N IĆ K A : I potukli sve koji su protiv narodnosti.

G A V R IL O V IĆ : T o je zlo.

Z E L E N IĆ K A : S ad je vrem e da se feniks iz pepela slave srpske podigne. S rpstvo ne m oţe biti veĉito senka tuĊe svetlosti, nego treba sam o da postane sunce, i još i drugim a pozajm i svetlosti.

Š E R B U L IĆ : B adava, tek frau fon Z elenić, pa frau fon Z elenić!

Z E L E N IĆ K A : F rau fon? N e vidite li da je ova reĉ tuĊa? S rbin im a dosta cveća u svom e vrtu, zašto da od drugih ukrase traţi? A li, naravno, gospoda s

m adţarskim kokardam a ...

L E P R Š IĆ : M i sm o već zakljuĉili da naĉinim o srpske kokarde, samo dok se izvestimo koja je srpska boja.

Z E L E N IĆ K A : D akle jošt i to ne znate? L epi S rblji! A l' tako m ora biti kad ljudi ne ĉitaju narodne knjige.

Š E R B U L IĆ : Z ar vi znate?

Z E L E N IĆ K A : Ja bih se stidila kad ne bih znala u ĉem u se sastoji ĉuvstvilo narodnosti. P lava je boja otliĉna ĉerta narodnosti srpske, kojoj se crvena i bela kao dve m ile sestrice pridruţuju.

Š E R B U L IĆ : P lava, crvena i bela. Ţ ivila rodoljubica srpska!

S V I: Ţ ivila!

Z E L E N IĆ K A : I svi m aĊaroni sa m adţarskim kokardama!

Š E R B U L IĆ : P roklet S rbin koji se njim a ţeli diĉiti! (Skida svoju kokardu i baca je na zemlju.)

S M R D IĆ : I ja um em osećati šta je S rpstvo (to isto uĉini).

Ţ U T IL O V (isto tako) : S ovim se odriĉem svake m aĊarštine!

Š E R B U L IĆ : Jeste li zadovoljni, gospoja Z elenićka?

L E P R Š IĆ : N e, nego da se za spom en spale.

Z E L E N IĆ K A : M oj nećak još najbolje oseća ţar rodoljubija. N arodnost, gospodo m oja, jest najveće blago na svetu; narod bez narodnosti nije ništa drugo nego telo bez duše, srce bez svetlosti, sveća bez

plamena.

Š E R B U L IĆ : Izrjadno!

Z E L E N IĆ K A : M oje je im e Z elenićka, no budući da je zelena boja m adţarska, zato ga trpiti ne m ogu. Z akljuĉila sam , dakle, obratiti ga u plavetno.

Š E R B U L IĆ : T o je lepo. T ako je lepo. T ako se m oţete zvati P lavetnićka.

Z E L E N IĆ K A : Ili P lavićka, od plave boje.

Ţ U T IL O V : H elješen. I m oje će im e biti Ţ utilović.

G A V R IL O V IĆ : A ne Ţ utilaji?

Ţ U T IL O V : T o je bilo, pa prošlo.

Z E L E N IĆ K A : T ako, gospodine Ţ utilo vić tako. N am a se jasna zora otvara. Još je nuţno poderati sve one 'aljine koje su stranonarodne boje.

Š E R B U L IĆ : E vo i gospoja N anĉika im a zelenu.

Z E L E N IĆ K A : Ja se nadam od njenog rodoljubija da će je odm ah pocepati.

N A N Ĉ IK A : M eni ova lepo stoji.

ZELENIĆ K A : N ajlepše nam , slatka m oja, sada stoji rodoljubije; zato je pocepajte uprkos svima neprijateljima.

N A N Ĉ IK A : K ako bi' ja najlepšu m oju 'aljinu pocepala?

Z E L E N IĆ K A : A h, slatka N anĉika ... A li nije nikakvo ĉudo što tako govorite kad vam je i im e tuĊe.

N A N Ĉ IK A : Ja znam , vaše je bilo ruţno, pak ste ga

lako m ogli prom eniti, a ja bi' se m orala sam o naruţiti.

Z E L E N IĆ K A (klone na stolicu): O , seni D ušanova, ĉuješ li? Š to je naše, to je ruţno!

L E P R Š IĆ : G ospoja ujna, nism o vam saopštili što je najvaţnije. M i sm o zakljuĉili m adţarske protokole iz crkve izneti i spaliti.

Z E L E N IĆ K A (ustane radosno): Ko je na tu veliku m isao došao, dostojnu velikoga D ušana?

L E P R Š IĆ : S vi kojim a vri srpska krvca u ţilam a.

Z E L E N IĆ K A : L epo, izrjadno, veliĉanstveno! S ad nam više ništa ne ostaje nego srpske kokarde.

L E P R Š IĆ : G ospoja N anĉika obećala je da će nam naĉiniti.

Z E L E N IĆ K A : N e N anĉika, nego A nka. T o je lepo srpsko narodno ime. — N a kokardam a će se ĉitati zlatnim slovima: rat.

G A V R IL O V IĆ (uplašeno): Š ta, rat?

Z E L E N IĆ K A : S am o rat, gospodo m oja.

L E P R Š IĆ : T o je i m oja poslovica.

G A V R IL O V IĆ : A li će se krv prolivati!

Z E L E N IĆ K A : H a, ha, ha! G di ste vi vidili rat bez krvi?

G A V R IL O V IĆ : N aš je narod m ali.

Z E L E N IĆ K A : D osta je velik da M adţare pobedim o.

L E P R Š IĆ : I da ih oteram o u T unguziju.

G A V R IL O V IĆ : S am o da ne poĉnu oni nas terati!

Z E L E N IĆ K A : H a, ha, ha! O ve godine rodio je dobro duvan.

L E P R Š IĆ (peva): 'A jd', braćo, u im e boga, Tri smo na jednoga.

Z E L E N IĆ K A : V idite, gospodine G avriloviću.

G A V R IL O V IĆ : L ako je pevati; a da doĊe do boja, ĉini m i se, ne bi bilo od nas nijednoga.

L E P R Š IĆ : Š ta? Ja ću prvi ići u stan.

Š E R B U L IĆ : S vi, svi!

Z E L E N IĆ K A : Ţ iveli rodoljupci! ...

ZAVESA

DEJSTVO DRUGO

Pozorje prvo

M IL Ĉ IK A sam a

M IL Ĉ IK A : M oj se otac dao u rodoljupce, nadajući se da će dobiti sluţbu. T o je dobro, nego je m oja partija propala. Ĉ udo m i je s kim se pom ešao ... s kojekakvim bankrotim a i trgovcim a, a najpre su m i sam o nem eši pravili kur. Ah, pa sadne smem govoriti madţarski ... to je ţalosno! A l' kad on m isli da je dobro, m oram da ćutim .

Pozorje drugo

ŠE R B U L IĆ I SM R D IĆ stupe sa srpskim kokardam a , M IL Ĉ IK A

Š E R B U L IĆ : Je l' kod kuće Ţ utilov?

M IL Ĉ IK A : N ije. Z ašto tako hitno?

Š E R B U L IĆ : Im am o vaţna posla.

M IL Ĉ IK A : V i ste se pri cepanju protokola baš pokazali.

Š E R B U L IĆ : D a, protokola, protokola. 'O će li skoro doći?

M IL Ĉ IK A : Ja m islim da 'oće. Izvol'te sesti.

Š E R B U L IĆ : T o je Ċavolski posao.

M IL Ĉ IK A : N ijedan se tako nije pokazao kao vi.

Š E R B U L IĆ .: M anite bestraga, m oţe m i presesti.

M IL Ĉ IK A : K ako?

Š E R B U L IĆ : Ĉ ujem o da će biti inkvizicije; pa, bogam i, m oţe se Ċavo izleći.

M IL Ĉ IK A : V i ste radili za narodnost.

Š E R B U L IĆ : M ari ko za narodnost. K ad m ene obese, naĉast vam narodnost! H m , hm ! T o je Ċavolski posao .

S M R D IĆ : Ja kanda sam znao, te sam bio um eren.

Š E R B U L IĆ : Š ta, um eren? N iste li m i jedno parĉe iz ruke istrgli? O , ako doĊe do ĉega, sve ću redom iskazati.

S M R D IĆ : Ja se m ogu zakleti da nisam ni ruku metnuo.

Š E R B U L IĆ : I ja bih se zakleo kad bi m i ko hteo

verovati. A li od toga nem a ništa, nego svi na sredu.

M IL Ĉ IK A : Z ar biste vi odali vaše društvo?

Š E R B U L IĆ : N ego? D a m ene sam og obese? L epo m i i vi govorite.

M IL Ĉ IK A : Z a narodnost treba da se jedan ţertvuje.

Š E R B U L IĆ : P a baš ja da se ţertvujem ? F ala vam!

M IL Ĉ IK A : A kako ste preĊe govorili?

Š E R B U L IĆ : O stavite se, m olim vas, vi ne znate šta je to.

P ozorje treće

L E P R ŠIĆ s velikom kokardom srpskom , P R E Đ A Š N JI

L E P R Š IĆ (peva): N a noge, S rblji braćo, Sloboda zove!

Š E R B U L IĆ : Ţ alosna nam sloboda!

L E P R Š IĆ : Š ta, i vi ste S rbin? N ije li vam sram ota!

Š E R B U L IĆ : 'O će da bude inkvizicije za protokole.

L E P R Š IĆ : H a, ha, ha! Š ta vam pada na pam et!

S M R D IĆ : C ela istina.

L E P R Š IĆ : Inkvizicija za m adţarke protokole u Vojvodini srpskoj? ... Znate li vi da je Vojvodina potvrĊena?

Š E R B U L IĆ : K ako?

L E P R Š IĆ : U K arlovcim a bila je skupština. Izabrali su patrijarha i vojvodu ... Š to ne viĉete "ţivili"?

Š E R B U L IĆ : A ko nas, m eĊutim , ovde okupe M adţari za protokole?

L E P R Š IĆ : H a, ha, ha! T rideset hiljada S rbijanaca dolaze nam u pom oć, i sedam m iliona dukata.

Š E R B U L IĆ : S edam m iliona dukata?!

L E P R Š IĆ : E , kako sad stojim o? V idite da je tu politika rusijska. S lavjansko carstvo, i ništa drugo!

Š E R B U L IĆ : A ko se R usija um eša, onda je dobro.

L E P R Š IĆ : V i jošt sum njate? K aţite da li bi smela S rbija pom oć šiljati da R usija nije zapovedila?

Š E R B U L IĆ : S ad sam m alo utešen.

L E P R Š IĆ : Ja vam kaţem , slavjansko carstvo.

Š E R B U L IĆ : I treba da bude. S am o da ne iziĊe otkud inkvizicija.

L E P R Š IĆ : Š ta vi tu snevate o inkviziciji? V ojvodu im am o, V ojvodina je potvrĊena, sad jošt barjak na crkvu, pa gotov posao!

Š E R B U L IĆ : K o 'oće, neka ga diţe; ja znam da se neću više u takve stvari m ešati.

L E P R Š IĆ : Š ta, šta?

Š E R B U L IĆ : P reseli su m i i protokoli.

L E P R Š IĆ : T o je izdajstvo protiv narodnosti!

Š E R B U L IĆ : N eka je m akar šta, tek ja jedan neću.

L E P R Š IĆ : O , M iloš O biliću, ĉuješ li ga? S rbine, S rbine, ne vreĊaj pepeo tvojih praotaca!

Š E R B U L IĆ : A li im ate li svesti? D a diţem barjak, pa posle da me obese!

L E P R Š IĆ : N išta zato; za narodnost nikakva ţertva nije skupa.

Š E R B U L IĆ : H vala vam lepo ...

S M R D IĆ : B ogm e i ja se ne bi' odvaţio.

L E P R Š IĆ : O droĊeni sinovi praotaca svoji', ja ću ga podići!

S M R D IĆ : V i i m oţete, zašto ste uĉili prava, pa se umete i odbraniti.

L E P R Š IĆ : Ja hoću D ušanovo carstvo, a po ovakvim rodoljupcima propalo bi srpstvo.

Š E R B U L IĆ : Ja sam zaista pravi S rbin, i vidićete kako ću raditi, sam o dokle doĊu S ervijanci.

S M R D IĆ : D ok se m alo dodam o, gospodine L epršiću, dokle se malo naviknemo. Vidite, i Servijanci ne bi bili junaci da nem aju ĉesto bune.

L E P R Š IĆ : I to je istina.

P ozorje ĉetvrto

Ţ U T IL O V s m adţarskom kokardom , P R E Đ A Š N JI

L E P R Š IĆ : A šta je to? H a, ha, ha!

Š E R B U L IĆ : Z ar je to rodoljubije?

L E P R Š IĆ : G ospodin Ţ utilović! S rbin! H a, ha, ha!

Ţ U T IL O V : Š ta je, gospodo m oja?

L E P R Š IĆ : N e stidite se m etnuti m adţarsku kokardu?

Ţ U T IL O V : M etnućete je i vi.

S M R D IĆ : D a bog saĉuva!

L E P R Š IĆ .: P re bih dao ruku odseći.

Ţ U T IL O V : Z nate li vi da vojska sutra dolazi?

L E P R Š IĆ : N o, to je dobro: bar će biti šićara za Servijance.

Ţ U T IL O V : O stavite S ervijance, bogzna kad ćedu doći, a ovi su sutra kod nas. D rugo: 'oće da se ispituje i za protokole; zato da se manemo narodnosti.

L E P R Š IĆ : Š ta, tako podlo? N ipošto, nego barjak srpski da se diţe!

Ţ U T IL O V : V i, ako ćete dizati, m oţete na vašu riziku. N o ja bih rekao da se pretrpim o, dok nam ne doĊe pom oć.

Š E R B U L IĆ : I ja sam tako kazao.

L E P R Š IĆ : D akle, niko neće sa m nom ?

S M R D IĆ : A šta je vajde danas da m etnem o, sutra će ga skinuti.

Š E R B U L IĆ : B arjak nek se vije zasada u Granici, gde su svi soldati.

S M R D IĆ : A nas m ogu potući batinam a.

L E P R Š IĆ : D a se uverite kako ljubim slogu, evo pristajem na sve, i za ljubav vašu skidam i kokardu.

Š E R B U L IĆ : T o je vrlo pam etno, jer bi se M adţari našli jako uvreĊeni.

S M R D IĆ : I ja tako velim .

(Poskidaju kokarde.)

Š E R B U L IĆ : N e bi li bilo dobro da m etnem o m adţarske kokarde, kao gospodin Ţ utilov? T a m i sm o i tako S rblji; a M adţari, kad vide svoje kokarde, m oţe biti da neće ni istraţivati za protokole.

L E P R Š IĆ : T o ide m alo dalje, ali rodoljubije sve dopušta. Z ato ćem o ovako uĉiniti: ispod 'aljine da se postave kokarde srpske, jer naša srca srpski dišu, a spolja m etnućem o m rske kokarde m adţarske, za znak kako su nas gnjavili!

Š E R B U L IĆ : Ţ ivio gospodin L epršić! Z aista pam etan deĉko!

L E P R Š IĆ (pridevajući kokardu):Ĉ ekajte dok bude D ušanovo carstvo, pa ćete viditi.

Pozorje peto

G A V R IL O V IĆ , P R E Đ A Š N JI

S M R D IĆ : E vo i gospodina G avrilovića.

G A V R IL O V IĆ : D obar dan ţelim .

Š E R B U L IĆ : Jeste li i vi ĉuli da dolazi

G A V R IL O V IĆ : Jesam .

S M R D IĆ : P a gdi vam je kokarda m adţarska?

Š E R B U L IĆ : E , on nije pridenuo ni srpsku.

G A V R IL O V IĆ : Ja to drţim za budalaštinu.

L E P R Š IĆ : B udalaštinu? V am a je narodnost

budalaština?

G A V R IL O V IĆ : N arodnost nije budalaština; ali da ĉovek nije narodan ako ne m etne kokardu, to je budalaština.

Š E R B U L IĆ : P a zašto M adţari nose?

G A V R IL O V IĆ : M i valjda nećem o od M adţara pam et traţiti.

L E P R Š IĆ : D akle, narodna boja vam a nije ni šta?

G A V R IL O V IĆ : O pet vi! B oja je za narod odliĉni znak, kao i za ĉoveka 'aljina. A li ja, bogme, zbog 'aljine neću se tući ni poginuti.

L E P R Š IĆ : Z ašto nem ate ĉuvstva za narodnost.

G A V R IL O V IĆ : M oţe biti. Ja drţim sreću narodnu u jeziku i zakonu, u veliĉini i napretku, a ne u kokardama i bojama. Ove, kako su danas izabrali. tako se mogu sutra prom eniti, pak niko neće osetiti nikakvu štetu.

Š E R B U L IĆ : D a se m anem o toga; nego, kaţite m i, šta ćem o raditi kad doĊu soldati?

G A V R IL O V IĆ : D aćem o im kvartir i 'ranićem o ih. Š ta znamo.

Š E R B U L IĆ : A ko se ispita za protokole?

G A V R IL O V IĆ : Ja m islim da neće. A i šta znadu ĉiniti? N arod se ogorĉio, pa pocepao. T o je plod slobode. Da ih nisu ni uvodili, to bi bolje bilo. Ali ko će protiv ludosti!

Š E R B U L IĆ : E vo N aĊ P ala; dobro bi bilo da ga na svoju ruku privedemo.

Ţ U T IL O V : T o je konzervativac.

Š E R B U L IĆ : T im bolje.

P ozorje šesto

N A Đ P A L , P R E Đ A Š N JI

Ţ U T IL O V : Jo napot, P ali pajtaš!

N A Đ : S luga, gospodo. K ako ste?

Š E R B U L IĆ : E vo se razgovaram o kako luduju naši Srblji.

N A Đ : Z aista luduju. (Izvadi novine.) Gledajte, molim vas, ko tako piše: "M i ćem o M adţare u T unguziju, m i ćem o ih istrebiti. S rblji su veseli, kupuju duvan na listove." Š ta, opet da seku duvan na glavi? S ram i stid da bude vašim uĉenim a, tako narode ogorĉavati! Z ar M adţari ne um u posle vraćati, kao što je i bilo svirjepstva preĊe sto pedeset godina. Ištite vaša prava, pišite, dokazujte, a nem ojte da se grdim o i ruţim o. Z ar posle nećem o opet ţiviti zajedno?

G A V R IL O V IĆ : Ja sam uvek govorio da se tako ne piše. Z aboga, sve se m oţe na lep naĉin kazati.

Š E R B U L IĆ : P reteran i, gospodine; mladi, pa preterani!

N A Đ : A li tim e škodu ĉine. "S rblji su junaci!" K o o tom sum nja? A li valjda neće i M adţari leći da im seku duvan na glavi!

S M R D IĆ : Ja ne znam : m i se hvalim o kako sm o tukli Turke i druge narode, pa sve mi propadali.

N A Đ : I mora tako biti kad nemate razbora i kad svaki o svojoj glavi radi.

Š E R B U L IĆ : Jest, srpski je narod lud narod.

Ţ U T IL O V : Ja ne znam šta su ti graniĉari naum ili. N am a je svim a oteĉestvo M adţarska, zato se i zove M adţarorsag.

Š E R B U L IĆ : T ako je; kad ljudi mladi i ludi upravljaju narodom , onda m ora naopako ići.

N A Đ : Z nate li šta karakteristiku S rbalja najbolje pokazuje? V aše svadbe. P re venĉanja i o venĉanju "ihuhu; ihuhu!", a posle "jao i lele!"

S M R D IĆ : T ako je. S rpski je narod neprom otren.

Ţ U T IL O V : S rpski je narod lud.

Š E R B U L IĆ : B re, srpski je narod pokvaren. U zm ite vi fibirove i solgabirove koje smo imali; Srblji su uvek bili najgori.

N A Đ : K oliko ja srpski narod poznajem , on je dobar, osobito prost; sluša svoje starije i daje se navesti i na zlo i na dobro; ali vaši uĉeni ljudi, vaše nadriknjige, trgovĉići i gdikoji m ajstorĉići, to su takvi ljudi kakve ja 'nisam video. N išta ne zna, a 'oće sve da zna, razm eće se, viĉe i rad je da se svi okreću po njegovoj glavi. — K ad ste vi još videli da S rblji poklone poverenje jednom ĉoveku koji je inaĉe, razum an i pošten, nego kako se ko podigne, svi gledaju da ga obore.

L E P R Š IĆ : T u im ate pravo. Ja kad sam prve stihove izdao, pet je kritika najedanput izišlo. S ad, je li vredno da ĉovek što napiše?

N A Đ : S vuda se pišu i ĉitaju knjige da se narod pouĉi; kod vas, m islim , da je to parada. U vašoj istoriji drugo nema nego koliko je ko ljudi poseko; i potukao i gdi je narod pogrešio, ĉega treba da se kloni, o tom se slabo

brinete.

S M R D IĆ : Z ato i napredujem o tako.

Š E R B U L IĆ : L udi su oni u K arlovcim a, pa m ir.

S M R D IĆ : Š to im drago onim a u granici, m i u provincijalu bili sm o pod M adţarim a i ostajem o pod M adţarim a.

Š E R B U L IĆ : M i ćem o za oteĉestvo naše i sam u krv proliti

N A Đ : D osta zlo kad sm o do toga došli da krv prolivamo.

S M R D IĆ : A šta znam o. Je li istina da nam dolazi m adţarska vojska?

N A Đ : T ako se govori.

S M R D IĆ : N o, treba da ih lepo doĉekam o.

Ţ U T IL O V : Ja ću im pokloniti jednu kravu

Š E R B U L IĆ : Ja tri akova vina.

S M R D IĆ : Ja dva.

N A Đ : T o je lepo

Š E R B U L IĆ : A šta vi dajete, gospodine L epršiću?

L E P R Š IĆ : Ja ću im sastaviti odu kad odrţe pobedu.

Š E R B U L IĆ : A vi, gospodine G avriloviću?

G A V R IL O V IĆ : V idiću.

S M R D IĆ : V i, najbogatiji od nas sviju, pa ništa.

Š E R B U L IĆ : P okazuje se da ih radosnim srcem ne

doĉekujete.

Ţ U T IL O V : E , gospodin G avrilović uvek je bio konzervativac.

G A V R IL O V IĆ : K ad bi' um eo preokrenuti koţu, kao vi: Ţ utilov, Ţ utilaji, Ţ utilović, ja bi' bio svašta.

Ţ U T IL O V (srdito): Vi ste reakcioner, pa mir.

N A Đ : N e treba vreĊati, gospodo, ne treba vreĊati. Gospodin G avrilović je pošten ĉovek, a poštenje im a cenu u svakom narodu i u svakom zakonu.

Š E R B U L IĆ : Š ta se ĉuje za protokole?

N A Đ : G ovorilo se da će doći neka kom isija; no ja to ne bi' nikad ĉinio. B udalaština je na svaki naĉin bila: i uvoditi i cepati. Zato treba da se zaboravi.

S M R D IĆ : Z aista su M adţari velikodušni.

Š E R B U L IĆ : P ošteni ljudi.

Ţ U T IL O V : K am o sreće da su S rblji takovi.

S M R D IĆ : E , S rbin je lud od postanka.

Š E R B U L IĆ : S avetuj ti njega, uĉi ti njega, m oli ga, kumi ga, on ostade pri svom. Miloš O bilić ne m ari da propadne carstvo, samo da istera inat.

N A Đ (sm eši se): Š ta ćete, kad vam je to praoteĉeski greh N o ja sam se pozadugo ovde zadrţao. R ad sam m alo u kafanu da ĉujem im a li šta novo. H oćete li i vi"'!

Š E R B U L IĆ : S ad ćem o, dok sam o svršim o neke raĉune.

N A Đ : D akle, ja se preporuĉujem .

Ţ U T IL O V : A la solgaja!

N A Đ (odlazi).

G A V R IL O V IĆ : A li tako grditi svoj narod pred stranim ĉovekom !

Š E R B U L IĆ : P ak, šta, m i opet više ljubim o narod nego vi

G A V R IL O V IĆ : O to m e će vam N aĊ dati svedoĉanstvo

Š E R B U L IĆ : Š ta N aĊ? — Ĉ ekajte sam o dok doĊu Servijanci.

S M R D IĆ : K ao bajagi, M adţari su bolji od nas!

L E P R Š IĆ : U pravo, što S rblji im aju rĊavoga, to su prim ili od M adţara.

Š E R B U L IĆ : Z acelo.

G A V R IL O V IĆ : P a zašto ste njih on ako falili, a naš narod kudili?

Š E R B U L IĆ : T o je drugo, jošt nisu prešli S ervijanci.

G A V R IL O V IĆ : V iše je N aĊ uvaţavao naš narod nego vi kao Srblji.

L E P R Š IĆ : D abogm e, zašto se boji. A zašto ne spom inje naše privilegije? Ĉ ekajte sam o dokle ih zaokupe graniĉari, pa će traţiti i on T unguziju

G A V R IL O V IĆ : M eni se dopada kako on govori.

Š E R B U L IĆ : V am a se uvek dopada što M adţari kaţu

G A V R IL O V IĆ : N o nisam im obećao ni kravu ni vina.

Š E R B U L IĆ : T o je ništa.

S M R D IĆ : D a nije za protokole, videli bi šta bi dobili

G A V R IL O V IĆ : N iko nije ništa iskao

Š E R B U L IĆ : E , pa nije iskao! M aĊaroni bi se radovali kad bi ko od rodoljubaca bio obešen

G A V R IL O V IĆ (sm eši se): O , N aĊ će zaista o vašem rodoljubiju pripovedati

L E P R Š IĆ : D oći će vrem e kad ćem o drugojaĉe s njim a govoriti Ĉ ekajte sam o dok nastane D ušanovo carstvo.

G A V R IL O V IĆ : V eć ako ga vi ne podignete,drugi neće.

L E P R Š IĆ : I 'oću i um em . A po m aĊaronim a propali bi' odavno.

Š E R B U L IĆ : D a ţive pravi S rblji!

S M R D IĆ : Ţ iveli!

(Odlaze)

ZAVESA

D E JST V O T R E Ć E

Pozorje prvo

M IL Ĉ IK A ĉita novine, N A N Ĉ IK A stupa

M IL Ĉ IK A : A h, m am i! K ako su se S rblji u S rbobranu drţali!

N A N Ĉ IK A : S toji li već i u novinam a?

M IL Ĉ IK A : T e kako stoji! K osa m ora da vam se diţe. Š est hiljada, nije šala; a u šancu nije više bilo od dve hiljade šajkaša. Z nate li koliko je palo M adţara? Pogodite.

N A N Ĉ IK A : V aljda je palo jedno tri hiljade.

M IL Ĉ IK A : O ho! P etnaest. M esaroš skoĉio je od jeda i ţalosti u vodu da se udavi, i jedva su ga spasli.

N A N Ĉ IK A : V idiš, pa srdiš se što ti otac drţi sa Srbljima.

M IL Ĉ IK A : Meni je bilo zbog partije

N A N Ĉ IK A : A ko S rblji dobiju, prvi će u varoši biti Ţ utilov; a kod M adţara znaš da je m orao ostaviti sluţbu.

M IL Ĉ IK A : K ad su ovih dana m adţarski oficiri davali bal.

N A N Ĉ IK A : M i sm o zato išle da ne podozrevaju.

M IL Ĉ IK A : Jedan m i je tako lepo pravio kur.

N A N Ĉ IK A : P st! M i sm o rodoljubice.

M IL Ĉ IK A : Z ar vam a nije po volji kad vašoj kćeri kur prave?

N A N Ĉ IK A : M i m oram o na M adţare da m rzim o

M IL Ĉ IK A : P a zašto ste vi s onim obrlajtnantom toliko razgovarali se?

N A N Ĉ IK A : O n se ĉudio kako znam lepo m adţarski.

M IL Ĉ IK A : T o je i m eni m oj reko.

N A N Ĉ IK A : Ja ti kaţem , m oraš se nji' ĉuvati.

M IL Ĉ IK A : A li da nism o u neprijateljstvu, je l' te da su vrlo uĉtivi?

N A N Ĉ IK A : T o je istina.

M IL Ĉ IK A : N aši m ladići nikad ne um eju tako kur da prave.

N A N Ĉ IK A : O ni su m alo drvenasti

M IL Ĉ IK A : G ledala sam kako vam je ĉisto m ilo bilo gdi s vam a onako uĉtivo govori.

N A N Ĉ IK A : Z ar ti nisi im ala druga posla nego u m ene da gledaš?

M IL Ĉ IK A : N isam vas skoro tako raspoloţenu vidila.

N A N Ĉ IK A : M orala sam , zašto ti je otac poznat kao veliki rodoljubac.

M IL Ĉ IK A : D a vas je Z elenićka ĉula govoriti!

N A N Ĉ IK A : I ona m i 'oće da je neka rodoljubica, kao da ljudi ne znaju njene tragove.

M IL Ĉ IK A : A li je baš fad.

N A N Ĉ IK A : K ao i to m i nešto vredi što ĉita srpske knjige.

MIL Ĉ IK A : M ene je strašno jedilo kad je navalila bila da promenite ime.

N A N Ĉ IK A : D abogm e, kad je njeno ruţno

M IL Ĉ IK A (gledi na pendţer): Jao, mami! Eno je sokakom , sigurno će k nam a

N A N Ĉ IK A : N eka ide k vragu!

Pozorje drugo

EDEN, P R E Đ A Š N JI

E D E N : E deš anjam ...

N A N Ĉ IK A (na njega): E reĊ pokolba!

EDEN (pobegne)

N A N Ĉ IK A : T reba da ga ĉuvaš od Z elenićke, jer će upaliti varoš što dete ne zna srpski.

M IL Ĉ IK A : T ako nam zam eraju što drţim o E rţi u sluţbi.

N A N Ĉ IK A : I nju m oram o otpustiti.

M IL Ĉ IK A : D obra devojka.

N A N Ĉ IK A : Š to m u drago. (Kucanje na vrata) Herajn!

P ozorje treće

Z E L E N IĆ K A , P R E Đ A Š N JI

Z E L E N IĆ K A : "S lobodno", slatke m oje, ili "izvol'te, zapovedajte", to je lepše nego "herajn".

N A N Ĉ IK A : V i im ate pravo, ali sm o se tako navikli.

Z E L E N IĆ K A : A h, dim tuĊeg elem enta davio nas je m nogo godina! N o danica je i našoj narodnosti svoje bagrjanošarno lice pom olila, sam o ne treba ni m i da spavam o I koliko god m uški za srpstvo rade, toliko triput više našem polu ova duţnost na srcu leţati m ora.

N A N Ĉ IK A : M i se ne m oţem o tući.

Z E L E N IĆ K A : T ući? T o niko od nas ne zahteva;

prem da ţar rodoljubija m oţe potpaliti i njeţne persi krasnoga pola. Primera ima dosta u istoriji Vama valjda nije poznato opredelenije amazonkinja.

M IL Ĉ IK A : Š najder L ist najbolje pravi takve 'aljine.

Z E L E N IĆ K A : K rojaĉ L ist . . da, no istorija amazonkinja pokrivena je tavnilom drevnosti One su nosile oruţje i išle u boj, kao svaki vojnik.

N A N Ĉ IK A : T o sad nije u m odi.

Z E L E N IĆ K A : S ad je najveća m oda, draga m oja, rodoljubije. I koja se srpska kći sm e toga odricati? Ja bi' sam a uzela na sebe nekoliko bataljona ţenske vojske organizirati, da se nije druga ideja u meni porodila. Mi moramo, draga moja, da osnujemo "O dbor rodoljupkinja" kojega će cel biti. rasprostirati narodnost. Ja sam već tri dana na štatutim a radila, i biću ovi' dana gotova.

N A N Ĉ IK A : T o je lepo. N o m islim da će biti opasno dok su ovde M adţari.

Z E L E N IĆ K A : Š ta, m i da se bojim o? B ez ţertve ne m oţe biti. I m i treba da pokaţem o svetu kako S rpkinja poginuti ume za svoju narodnost ... M eĊutim , m i um em o i predostroţne biti, da niko ne prim eti kud se naša nam era kloni, a za bolji uspeh pozvaćem o u naše društvo pogdikog od oficira, koji su m laĊi, jer ovi m anje prave prim jeĉanija o politiki, i tako m oţem o naše blagodetelno zavedenije um otati nevinošću soarea.

N A N Ĉ IK A : A ko je tako, onda je vaš plan vrlo m udar.

M IL Ĉ IK A : M am i, i ja ću da stupim u to društvo.

Z E L E N IĆ K A : S vaka koja im a ĉuvstva narodnosti m ora, i stupiće rado u našu sredinu. A jošt dokle vidite

plan!

N A N Ĉ IK A : O n mora dobar biti kako je od vas.

Z E L E N IĆ K A : O , ja sam vam sada u velikoj zabuni, jer sam, osim toga, obratila vnimanije da postignem kako se prave barikade Jedva sam malo neko ponjatije dobila.

M IL Ĉ IK A : Ja to ništa ne razum em .

Z E L E N IĆ K A : V erujem , draga moja, tu treba razm išlenija.

M IL Ĉ IK A : Ja sam ĉitala kako su kod S entom aša davali krajcfajer, ali ne znam šta je to.

Z E L E N IĆ K A : B itka sentom aška biće najlepši predm et našim stihotvorcim a. I sam a sam poĉela jedan spev, tako m e je voshitilo. K oji hoće da predstavi sebi uţasnost ove bitke, m ora u um u voobraziti ceo predel (Izvadi kredu i poĉne po astalu šarati) Vidite, ovde leţi S entom aš, ovde T urija.

M IL Ĉ IK A (materi lagano): M am i, az ištenirt, politirat astal!

Z E L E N IĆ K A : O vako stoje šancevi prvi, drugi, treći.

P ozorje ĉetvrto

G A V R IL O V IĆ , P R E Đ A Š N JI

G A V R IL O V IĆ : S luga sam ponizan.

N A N Ĉ IK A : S luţbenica.

Z E L E N IĆ K A : P rvi je dubok po fata, drugi ĉitav fat, i fat i po širok.

G A V R IL O V IĆ : M olim , je l' kod kuće gospodin

Ţ utilov?

Z E L E N IĆ K A : G ledajte, kako ovi šancevi idu sik-sak. O vde su nam ešteni topovi, ovde, i ovde. S ove je strane rit i blato.

G A V R IL O V IĆ : Je l' te, m olim , je li gospodin Ţ utilov kod kuće?

N A N Ĉ IK A : N ije.

Z E L E N IĆ K A (G avriloviću): I vi bi' mogli malo paziti, a ne prekidati bitku u najvećoj vatri.

G A V R IL O V IĆ : O prostite, m eni gospodin Ţ utilov nuţno treba.

Z E L E N IĆ K A : B itka sentom aška tako je velika stvar za nas da svaki mora sve poslove svode na stranu ostaviti. D akle, dalje. S ad su M adţari stajali ovde, ovde su se prostirali konjanici, a odavde su jurišali. Vidite, odavde topovi biju ovamo, a odavde onamo, i tako dalje. S ad m oţete m isliti kako su M adţari stradali. U ovom šancu im ali su S rblji sakrivene topove i iz njih su karteĉi sipali kao kiša.

G A V R IL O V IĆ : B ogam i, vi baš lepo tolkujete, ne tamo, ovamo!

Z E L E N IĆ K A : S ad se m oţe lako znati da će S rblji pobediti svoje neprijatelje.

G A V R IL O V IĆ : B adava, ljudi m nogo stradaju! K oliko je sela propalo, koliko nji' ostalo bez dobra, bez pokrivaĉa! S rce m i u utrobi plaĉe.

Z E L E N IĆ K A : H a, ha, ha! S rblji bi hteli nešto, a neće da reskiraju. Nek propada ne samo koliko je dosad pogoreno i opustošeno nego i dvaput još toliko! V i ţalite srpska sela, a kako je u Italiji propala najlepša

varoš, M antua.

G A V R IL O V IĆ : Ja ţalim što je naše, i što ljudi stradaju.

Z E L E N IĆ K A : S ve nek propadne, pak će opet za neko vreme procvetati kao feniks . . Zar mislite da se tako lako kupuje sloboda? O , m oj G avriloviću, kuće padaju i diţu se, a narodnost ţivi.

G A V R IL O V IĆ : D a ste vidili kako je jedna m ati za sinom plakala, a opet jedna ţena za m uţem .

Z E L E N IĆ K A : H a, ha, ha! A plaĉu li kad im inaĉe ko pogine ili um re? V idite: ţena... ona će dobiti drugog m uţa, ili će se diĉiti što je udovica za narodnost poginuvšeg junaka; m ati... ona bi, kao S rpkinja, morala plakati kad bi joj sin na postelji umro.

G A V R IL O V IĆ : T ako govoriti kao vi, to je retkost kod ţenskih.

Z E L E N IĆ K A : Z ašto svaka ne oseća što je nacionalni ponos.

Pozorje peto

L E P R ŠIĆ , P R E Đ A Š N JI

L E P R Š IĆ (peva): U ra, eto ploda, došo nam je vojvoda!

Z E L E N IĆ K A : N ećaĉe, nećaĉe, zar sam doĉekala, da m e zm ija iz ruţe narodnosti ujede, da m i sunce potavni onda kad sam m islila da najlepše svetli?

L E P R Š IĆ : Š ta je vam a, gospoja ujna?

Z E L E N IĆ K A : Š ta je? T a m rska kokarda sm e li diĉiti prsa Srbina prvog?

L E P R Š IĆ : O vo je zbog narodnosti, gospoja ujna.

Z E L E N IĆ K A : U h, uh! N arodnost i m adţarska kokarda! M ene će poraziti kaplja, to jest šlog. Ja moram pasti u nesvest!

L E P R Š IĆ (odgrne haljinu i pokaţe srpsku kokardu): G ospoja ujna, gledajte šta je ovo.

Z E L E N IĆ K A : K okarda srpska! K ako se m oţe S rbin i M adţar sloţiti? T o je neĉuveno.

L E P R Š IĆ : Ja vam kaţem da se sve ĉini iz ljubavi k narodnosti.

Z E L E N IĆ K A : A li kako kad se prim eĉava m aĊarština?

L E P R Š IĆ : S am o, m olim , razm islite u kakvom otnošeniju. D o srca nam leţi kokarda narodna, jer naša srca dišu duhom narodnosti; a spolja vidi se kokarda m adţarska, da se zna da jošt nije zatrt neprijatelj i da treba tući se. V irginiju nisu hoteli saraniti, da se mrzost naroda protiv tirana ne ugasi, a to je cel m adţarski' kokarda.

Z E L E N IĆ K A : P riznajem da sam i ja jedanput pogrešila. A li onaj je tek pravi filosof koji priznaje svoju pogrešku. S vi da pridenem o m adţarske kokarde.

G A V R IL O V IĆ : E to ti sad opet.

Z E L E N IĆ K A : K oji ne m etne m adţarsku kokardu, taj je m adţaron, taj je izdajica. (G avriloviću) Ja znam, vi nećete.

G A V R IL O V IĆ : P re ste vikali da je m aĊaron koji m etne, a sad, opet, koji ne m etne. N ajposle će postati onaj m aĊaron koji ne ushte pom adţariti se.

L E P R Š IĆ : V eć vaša su nam ĉuvstva dobro poznata,

boljega dokazatelstva ne potrebujemo.

G A V R IL O V IĆ : K oliko sam ja za S rpstvo ĉinio i koliko je drugi, to svet najbolje zna, a vi sudite kako 'oćete.

Z E L E N IĆ K A : A li, m olim vas, ispitajte se sam i; vi se neprestano teškate što ljudi ginu i što nam se sela pale. N ije li to oĉevidno protiv narodnosti?

G A V R IL O V IĆ : K ako bi to bilo protiv narodnosti?

Z E L E N IĆ K A : T o, drugim reĉim a, znaĉi: što S rblji ginu i što im se sela utam anjuju, to ne valja, dakle: ne valja ni što se s M adţarim a biju i što svoju narodnost traţe.

G A V R IL O V IĆ (sleţe ramenima).

Z E L E N IĆ K A : V idite! D akle, odbacite od sebe sve protivnarodne m isli i m etnite m adţarsku kokardu, da se svet o vašem rodoljubiju uveri.

G A V R IL O V IĆ : Ja kokardu ne m ećem ni srpsku, a kam ol' m adţarsku.

Z E L E N IĆ K A : D obro se prom islite.

G A V R IL O V IĆ : Ja sam se promislio. Aratos vam i takve narodnosti i takve slobode! (Srdito otide.)

Z E L E N IĆ K A : Jeste li ga ĉuli?

N A N Ĉ IK A : P ravi m aĊaron.

L E P R Š IĆ : S ad je već jasno.

Z E L E N IĆ K A : G ori od sam og M adţara.

L E P R Š IĆ : K ad i m adţarsku kokardu odbacuje

Z E L E N IĆ K A (N anĉiki): N e, društvo, ništa nego društvo; to je od neophodim e potrebe.

L E P R Š IĆ : K akvo društvo?

Z E L E N IĆ K A : V eć sad ne pitajte. Z a nekoliko dana tako će vam i ovaj G avrilović i drugi m aĊaroni postati rodoljupci, te će i turske kokarde poreĊati. Jeste li ĉitali novine, nećaĉe?

L E P R Š IĆ : E , novine su nam zabranili.

Z E L E N IĆ K A : N ek se m iri sad s njim a ko m oţe. P reĊe je baš stajalo kako su varvari, i sad su delom to osvedoĉili. K o jošt zabranjuje narodu pisati i ĉitati.

L E P R Š IĆ : O svanuće i njim a crni petak, jer je prispeo vojvoda.

Z E L E N IĆ K A : Š upljikac došo? P a nem a ni iluminacije!

L E P R Š IĆ : Ĉ ini m i se, slabo sm o i s njim pogodili. H teli su ga sjajno doĉekati, kao što se pristoji, ali on doĊe inkognito, i jošt ih je karao što troše novce na takve stvari, za koje, kaţe, m oglo bi se baruta kupiti.

Z E L E N IĆ K A : Š ta, šta? T o nije vojvoda!

L E P R Š IĆ : K o je kupovao barut dosad, kupovaće i odsad. A vidimo da iz Rusije sve ide; zato nije trebalo ljudima volju kvariti.

Z E L E N IĆ K A : Š upalj je taj Š upljikac.

L E P R Š IĆ : D a ĉujete šta je jošt radio: neki rodoljupci ispregnu m u konje i nam este se da ga vuku u varoš. P a znate l' šta je reko? D a on nije došo da bude vojvoda konjma nego ljudma.

Z E L E N IĆ K A : Š ta? N ajveći rodoljupci — konji?

L E P R Š IĆ : E to tako nam stvari stoje. V olio je sići s kola i ući peške u varoš nego da ga sjajno vuku.

Z E L E N IĆ K A : Je li to sve istina, zaboga?

L E P R Š IĆ : P rava, cela istina.

Z E L E N IĆ K A : T a to je m aĊaron!

L E P R Š IĆ : I ja sam kazao. D a vidite kako je psovao što su spalili D ebeljaĉu.

ZELEN IĆ K A : D ebeljaĉu, m adţarsko selo! O , boţe, kad ćeš nas m aĊarona oprostiti!

P ozorje šesto

Ţ U T IL O V , P R E Đ A Š N JI

Ţ U T IL O V : N ovine, preko novina!

Z E L E N IĆ K A : B olje da ih i nem am o.

Ţ U T IL O V : M islim da se m i drţim o M adţara.

Z E L E N IĆ K A : Š ta, kako?

L E P R Š IĆ : K ad m oţe srpski vojvoda, zašto ne bi' i m i?

Z E L E N IĆ K A : G otovo im ate pravo.

Ţ U T IL O V : B ilo je bitke.

Z E L E N IĆ K A (ţivo): Je li? Gdi?

Ţ U T IL O V : N a m logo m esta; no nije najbolje ispalo.

Z E L E N IĆ K A : A zar m oţe bolje biti kod tolikih m aĊarona?

Ţ U T IL O V : K od A libunara su se ţestoko tukli. M adţara je palo nebrojeno, ali su naši m orali reterirati.

Z E L E N IĆ K A : N išta, sam o ako je m nogo M adţara palo.

Ţ U T IL O V : P alo ih je, te se broja ne zna. Z ato od jeda i ţalosti svo selo spale.

L E P R Š IĆ : V arvari!

Z E L E N IĆ K A : N išta zato; platiće se sve to iz dobara buntovnika.

L E P R Š IĆ : B ogam i, pravo kaţete. D a gledim o da i druga sela popale, bar će posle lepše biti.

Ţ U T IL O V : P re toga bila je bitka na T om aševcim a, gdi ih je vrli K nićanin strašno potukao. N o bitka alibunarska porem etila je srpsku hrabrost. M adţari ponovo poĊu na T om aševac i doĊu u Jarkovac na konak. S rblji to doĉuju i napadnu noću na nji'. Š ta je M adţara tu izginulo, kaţu da je za prepovest. S ve su im topove bili oteli. No kako se to dogodi, dogodi, tek naši reteriraju i ostave im sve topove.

Z E L E N IĆ K A : Izdajstvo!

Ţ U T IL O V : K aţu, no ko će to znati? S ad se M adţari vrate u selo, i ne sam o što ga popale nego i sve što su našli, m alo i veliko, potuku.

L E P R Š IĆ : O , varvarskog naroda!

Z E L E N IĆ K A : D obro je to: sad će se tek S ervijanci ogorĉiti, pa će biti trista jada od nji'!

Ţ U T IL O V : Ja bih reko da se sloţim o s M adţarim a. O d S rbalja, vidim , neće biti ništa.

Z E L E N IĆ K A : Š ta, gospodine Ţ utilove, vi koji ste bili ogledalo rodoljubaca!

Ţ U T IL O V : A šta pom aţe kad sm o slabi?

L E P R Š IĆ : M i slabi? T ri sm o na jednoga.

Ţ U T IL O V : T ri je nji' na nas jednoga.

L E P R Š IĆ : A B an i V indišgrec?

Ţ U T IL O V : D ok oni doĊu, ovde nas m ogu sve istrebiti.

Z E L E N IĆ K A : N ek istrebe. S otim će se više sam i istrebiti.

L E P R Š IĆ : M eni je svejedno ako ne m oţe biti srpsko, biće slavjansko carstvo.

Pozorje sedmo

SM R D IĆ , ŠE R B U L IĆ , P R E Đ A Š N JI

S M R D IĆ : Z nate li šta je novo?

Ţ U T IL O V : D a ĉujem o.

S M R D IĆ : B ila je bitka kod P anĉeva; tu su M adţari potuĉeni do noge. N o to je ništa.

Z E L E N IĆ K A : N išta? K ad S rbin slavnu pobedu odrţi, to je ništa? O , nebo!

S M R D IĆ : Im a vaţniji' novina.

Z E L E N IĆ K A : N išta nem a vaţnijega od srpske pobede.

S M R D IĆ : P ala P ešta.

S V I: Š ta, šta?

S M R D IĆ : V idim ja gdi se nešto uzm uvali, pa zapitam mog honvida, koga inaĉe lepo 'ranim , što je to? E j, uram , rekne m i, nije dobro; izgubili sm o i P eštu i B udim , i sad m oram o da m arširam o gore.

Z E L E N IĆ K A : T a je li to istina, zaboga!

S M R D IĆ : T ako m i soldat kaţe. N o um ro nam je vojvoda.

Z E L E N IK A : S laba šteta kad nije rodoljubac da valja. P ešta i B udim vaţnija je za nas vest.

L E P R Š IĆ : Jesam li ja kazao da m oraju propasti.

Z E L E N IĆ K A : O , hvala bogu, kad sm o doĉekali da i naša vlada bude!

L E P R Š IĆ : O dm a' da se odbor uredi.

Ţ U T IL O V : T o se razumeva. Mi potrebujemo narodne vlasti.

L E P R Š IĆ : M aĊarone nipošto u sluţbu.

Š E R B U L IĆ : Š ta? M aĊarone treba potući kao skotove.

Ţ U T IL O V : D osta sm o od nji' stradali.

S M R D IĆ : Ja sam se više bojao nji' nego sam i' M adţara.

Ţ U T IL O V : A , oni su m nogo opasniji bili.

Š E R B U L IĆ : D a se svi popišu, pa da pošaljem o Servijancima.

S M R D IĆ : K ako je P avlović jednom prilikom u kafani

reko: da su Srbi ludi.

Ţ U T IL O V : M aĊaron da se zapiše.

Š E R B U L IĆ : A M inić je jedanput javno govorio da se sami bankroti i kojekakve protuve naĉinili rodoljupcima.

Ţ U T IL O V : T reba ga zabeleţiti.

Š E R B U L IĆ : O ni koji su išli da m ole za K uzm ana P erkića treba da se popišu, zašto da nisu m aĊaroni, kako bi im M adţari m olbu uvaţili?

Ţ U T IL O V : T o se razum eva.

S M R D IĆ : A M ilić, što m e nazvao rodoljupskom huljom.

Z E L E N IĆ K A : O , i on, i Jelkić, i svi koji su se usudili protiv srpstva sogrešiti!

Pozorje osmo

M IL Ĉ IK A , P R E Đ A Š N JI

M IL Ĉ IK A : Z nate li šta je novo? M adţari odlaze.

Ţ U T IL O V : D akle zacelo?

M IL Ĉ IK A : E no puna pijaca ljudi. P ešta je pala.

Š E R B U L IĆ : H ajdete da gledam o kako će da beţe.

L E P R Š IĆ : N a noge, S rblji braćo, S loboda zove!

ZAVESA

D E JST V O Ĉ E T V R T O

Pozorje prvo

Ţ U T IL O V sam

Ţ U T IL O V : O pet je pam etno bilo sa S rbljim a drţati. P od M adţarim a nisam ni za deset godina toliko dobio koliko sad za ovo kratko vrem e. A još da m i G avrilović toliko ne sm eta!

Pozorje drugo

N A N Ĉ IK A , P R E Đ A Š N JI

N A N Ĉ IK A : N eki te N em ci traţe.

Ţ U T IL O V : Š ta će?

N A N Ĉ IK A : D ošli da m ole za P etra G rinentala.

Ţ U T IL O V : N e m oţe da bude.

N A N Ĉ IK A : D ali sto forinti srebra.

Ţ U T IL O V : N e m oţe da bude.

N A N Ĉ IK A : Ja sam novce prim ila.

Ţ U T IL O V : Jesi li luda?

N A N Ĉ IK A : T i si m i kazao da sve prim am .

Ţ U T IL O V : Z a G rinentala sto forinti? H iljada je m alo. N ek m u se sekvestira im anje, koliko će izgubiti?

N A N Ĉ IK A : Je li u takvoj m eri kriv?

Ţ U T IL O V : O n je N em ac, pa m ir. N em ci su bili protiv nas.

N A N Ĉ IK A : P a šta ćem o raditi?

Ţ U T IL O V : N ovce im baci natrag. D anas nem am kad s njima govoriti.

N A N Ĉ IK A : N eka doĊu predveĉe, onda si sam (odlazi).

Ţ U T IL O V: Gledaj im ti posla! Predsedatelju odbora sto forinti!

N A N Ĉ IK A (vrati se): S nuţdili se kad sam im novce vratila.

Ţ U T IL O V : Jesi l' im dala na znanje?

N A N Ĉ IK A : V eć uredila sam . S am o kad bi se više takovi' pozatvaralo.

Ţ U T IL O V : O vi su naši nesreće.

N A N Ĉ IK A : O naj F ric kaţu da je bogat.

Ţ U T IL O V : T aj je već ureĊen.

N A N Ĉ IK A : Š ta je s Ĉ ivutim a?

Ţ U T IL O V : T reba da se proteraju, ali nem aš s kim .

N A N Ĉ IK A : S m rdić m isli da je bolje ovako da ih cedite nego da im se dobra sekvestiraju, zašto bi došlo u narodnu kasu.

Ţ U T IL O V : S m rdić je m agarac. K akva kasa? M i sm o narod a ne drugi, i što je narodno, to je i naše.

N A N Ĉ IK A : T ako je. K akvi su oni' pet stotina forinti što si juĉer doneo?

Ţ U T IL O V : T o je od ĉoje što sam na licitaciji prodao.

N A N Ĉ IK A : N e znam , no ĉini mi se da ovi narodni kom isari dobro prolaze. K od M ilošića toliko se vuĉe da svim a već pada u oĉi.

Ţ U T IL O V : T aj m nogo pljaĉka.

N A N Ĉ IK A : Z ašto i ti ne gledaš to?

Ţ U T IL O V : Ja sam zadrţao za se spa'iska dobra.

N A N Ĉ IK A : S am o da ti odbor ne stane na put.

Ţ U T IL O V : S vaki od nji' im a svoje, a G avrilovića, koji jednako reţi, m i ćem o napolje.

N A N Ĉ IK A : I tako je m aĊaron! ... P oslao ti je šnajder kontu.

Ţ U T IL O V : K akvu kontu? U V ojvodini se ne plaćaju dugovi m adţarski.

N A N Ĉ IK A : K aţe da m u trebaju novci.

Ţ U T IL O V : A zna li on da je m aĊaron? ... S utra se m ora u odboru zakljuĉiti da sve što je pod M adţarim a raĊeno nikakve sile nem a. P rocesi se uništavaju. U m ladoj V ojvodini treba sve iznova poĉeti.

N A N Ĉ IK A : D obro bi bilo kad bi pocepao ona pismena po kojima smo duţni za arendu.

Ţ U T IL O V : S va će se arhiva pocepati. K o m oţe trpiti m adţarske protokole u V ojvodini srpskoj?

N A N Ĉ IK A : A šta ćem o s onom obligacijom kod N aĊ Pala?

Ţ U T IL O V : Ja sam ti kazao da je m adţarski jezik kasirat. S ve što je njim e pisato, ništa ne v aţi.

P ozorje treće

SM R D IĆ , P R E Đ A Š N JI

S M R D IĆ : A ko je pustio H um la iz zatvora?

Ţ U T IL O V : Ja sam .

S M R D IĆ : K ako ste to m ogli uĉiniti bez znanja celoga odbora. Nije se stvar, kako valja, ni ispitala; ... sve kao preko bundeva.

Ţ U T IL O V : Ja sam našao da je nevin.

S M R D IĆ : K ako bi on bio nevin kad je celoj varoši poznato šta je radio? K od nas se baš naopako radi.

Ţ U T IL O V : Ja sam predsedatelj odbora.

S M R D IĆ : P redsedatelj odbora m ogu biti i ja, i m islim da im am m alo više zasluga nego vi. Jer, kad su se cepali protokoli, vi ste gledali kroz prozor, a ja sam napred išo.

Ţ U T IL O V : Z ar vam nije dosta što ste ĉlen?

S M R D IĆ : K ao po kom pravu predsedatelj nešto više znaĉi nego drugi ĉlenovi? A ko se što na licitaciji proda, te novce niko ne vidi; ako se marva zakolje, od koţe i loja nigde raĉuna. K oga 'oćete, zatvarate; koji vam što da, onoga puštate. M ene ste odredili za kvartire i da vam polja ĉuvam , a gdi se m oţe što dobiti, tu su drugi. Kako su ti ljudi pametni.

Ţ U T IL O V : H oćete li da budete komesar u kakvom srezu?

S M R D IĆ : D abom ', kad su drugi sve opapoljili.

Ţ U T IL O V : V i znate da je V ojnović bio bolestan, niti je m ogo svoj srez obići.

S M R D IĆ : V idićem o. P a onda za m oga sinovca obećali ste m u sluţbu, pa ništa! A drugi m ogu vući

plaću.

Ţ UTILOV: Zaboga, nudio sam ga da bude podsekretar, pa kaţe da nije za to. Š ta ću da radim ?

S M R D IĆ : D ajte m u što je za njega. Je li pravo da on, kao poznati rodoljubac, ništa ne dobije; a drugi, koji su dvoliĉili, ili koji su poznati kao m aĊaroni, plaću beru?

Ţ U T IL O V : B iće sve, biće, sam o se m alo pretrpite. Z nate li da ne spavam više od sedam sati? O vaj ono, onaj ono, aratos ti i sluţbe! E no, ni Ĉ ivuti nisu proterani.

S M R D IĆ : Š to se Ĉ ivuta tiĉe, neka jošt m alo postoji.

Ţ U T IL O V : Z nate li vi da V ojvodina m ora biti ĉista; znate li?

S M R D IĆ : M i je ĉistim o koliko je m oguće; no što se Ĉ ivuta tiĉe, ovako je bolje.

Ţ U T IL O V : B adava, kad se ljudm a ne m oţe dokazati; pa onda im je kriv predsedatelj. "'O ćem o V ojvodinu ĉistu, da se m aĊaroni proteraju", a kad ĉovek poĉne raditi, oni ne dadu.

S M R D IĆ : I osim Ĉ ivuta im a se dosta raditi. U zm ite koliko nji' ima bez brkova, i to Srbalja. Srbin bez brkova ne m oţe biti S rbin, dakle je m aĊaron.

N A N Ĉ IK A : I M adţari nose brkove.

S M R D IĆ : Jeste; ali N em ci ne nose, a oni su poznati kao m aĊaroni; dakle i S rblji bez brkova jesu m aĊaroni. Dalje, mnogi nose brade. Kad je Srbin nosio bradu? T o je za honvide. D akle, i ove treba privući.

N A N Ĉ IK A : A li gdekom baš lepo stoji brada.

S M R D IĆ : U V ojvodini stoji lepo što je narodno.

P ozorje ĉetvrto

ŠE R B U L IĆ , P R E Đ A Š N JI

Ţ U T IL O V : E vo i gospodina Š erbulića. D obro došli!

Š E R B U L IĆ : Ja verujem da je vam a dobro. N am estili ste se lepo u odboru, pa punite kesu, a drugi neka ĉaĉkaju zube.

S M R D IĆ : E , šta se vi, opet, ljutite?

Š E R B U L IĆ : Š ta se ljutim ? D ok su bili M adţari, ko se više s njim a m ešao i drugovao nego vi. Ĉ astili ste ih, vaše ţene i kćeri išle na bal i s honvidim a igrale, pa vi u odboru, a ja, koji sam protokole cepao, ništa.

Ţ U T IL O V : N e brinite, gospodine Š erbulić, biće sluţbe i za vas.

Š E R B U L IĆ : T o ste m i još prvi put kazali, pa na tom je i ostalo. R odoljupci, vi rodoljupci! Š ta ste za narod uĉinili?

S M R D IĆ : A šta ste uĉinili vi?

Š E R B U L IĆ : V iše od vas. K o je po kafanam a javno govorio da Srblji moraju dobiti, nego ja; ja se ĉudim kako su m e M adţari trpili.

S M R D IĆ (sm eši se): Z nali su da niste vredni ništa uĉiniti.

Š E R B U L IĆ : Ja nisam ? N ego vi, koji ste tolike ljude prevarili i bankrotirali?

S M R D IĆ : O pet nisam nosio prange kao vi.

Š E R B U L IĆ : N e prange, jer prange m ogu i pošteni

ljudi nositi, nego ste drugo što zasluţili za vaša nevaljalstva.

Ţ U T IL O V : P st, pst!

Š E R B U L IĆ : N ije to "pst" nego 'oću sve da kaţem . Kad je trebalo za narod raditi, vi mi niste vikali "pst", nego "hajde, ludi Š erbuliću!"

S M R D IĆ : V eć ako V lasi ne podignu narod srpski, neće niko.

Š E R B U L IĆ : Ja V la'? E j, zašto sad nem a S ervijanaca, da m u pokaţem kom e će se podsm evati.

S M R D IĆ : A kako m e vi m oţete nazvati bankrotom ?

Š E R B U L IĆ : T o je istina.

S M R D IĆ : P a istina je da ste i vi V la'. N ije li vam otac govorio: "Lepa je vremja!"

Š E R B U L IĆ : M oj se otac vas ne tiĉe ništa.

Ţ U T IL O V : A z ištenirt! V i ste inaĉe dobri prijatelji bili, pa sad da se svaĊate.

Š E R B U L IĆ : N e znam za to; ja hoću sluţbu, pa kraj. K ad m ogu kojekakvi bankroti i m aĊaroni širiti se, valjda treba i ja što da steĉem , koji toliko zasluge imam.

Ţ U T IL O V : Z nate li šta je, da isteram o G avrilovića iz odbora, koji je i tako m aĊaron, pa da nam estim o vas mesto njega.

S M R D IĆ : T o bi dobro bilo.

Ţ U T IL O V : I tako nam m logo koješta kvari.

Š E R B U L IĆ : V eć ako on nije m aĊaron, onda niko nije.

Ţ U T IL O V : O tom nem a sum nje. I oni su m agarci bili koji su ga izabrali.

S M R D IĆ : T a znate, što je naĉinio crkvu o svom trošku, pa ljudim a ostalo to u glavi.

Š E R B U L IĆ : D abom '! L ako je praviti crkve kad m u se presipa.

Ţ U T IL O V : N eka i pet crkvi sazida, kako se zna da je m aĊaron — ki! Ali Srbin je kukavica.

S M R D IĆ : I ja kaţem .

Ţ U T IL O V : K ad nas sam a reĉ "m aĊaron" ne dira u srce, onda teško narodnosti!

Pozorje peto

L E P R ŠIĆ , P R E Đ A Š N JI

Ţ U T IL O V : E vo i gospodina sekretara. Z ašto tako snuţdeni, gospodine L epršiću?

L E P R Š IĆ : N ije dobro; kvare nam odbore.

Ţ U T IL O V : K o sm e dirnuti u narodnu zenicu?

L E P R Š IĆ : N aši prijatelji. N i barjake nam ne trpe.

Ţ U T IL O V : V eć za barjake m oţe i proći, ali u odbor dirati, šta je S rbinu najsvetije ...

L E P R Š IĆ : E to tako! N arod se tukao i krv prolivao, pa zašto? — N i svoje vlasti da ne m oţe im ati.

S M R D IĆ : A li kako to sm e biti?

L E P R Š IĆ : I ja se ĉudim . S rblje uvrediti — uvrediti

zmije ljute!

Š E R B U L IĆ : T ako nam treba kad nism o drţali s M adţarim a.

L E P R Š IĆ : M nogi nam se sm eju i nazivaju nas fantastama.

Š E R B U L IĆ : T ako nam treba.

L E P R Š IĆ : N ašem novoustrojenom pravitelstvu rugaju se i kaţu da je to od nas ludost. Š taviše, i sam o naše popeĉiteljstvo finansije ne priznaju, nego sva dobra kameralna koja Vojvodini pripadaju uzeli su natrag i naše ĉinovnike teraju.

S M R D IĆ : M oţe li što gore biti od ovoga?

L E P R Š IĆ : K od nas m oţe, jer i sam i buntovnici dobijaju zaštitno pism o, i dobra koja sm o im kao rebelima sekvestrirali ili prodali treba da se vrate natrag.

Ţ U T IL O V : T o ne sm e da bude!

L E P R Š IĆ : T ako je. N o i zasluţili sm o, jer nem am o ljude. U zm ite sredotoĉno pravlenije, koje je ovih dana ustanovljeno: kakvi su ĉinovnici?

Ţ U T IL O V : T o je istina; nijednog od nas.

L E P R Š IĆ : N aše pravitelstvo nem a enerţije, nem a duha, odvaţnosti, plana; jednim slovom : nem a pam eti, pak nam naopako ide. Ja da sam u glavnom odboru! A li sad se u sluţbu uvlaĉe koji se znadu većm a ulagivati!

Ţ U T IL O V : T reba naĉiniti protestaciju, treba naĉiniti plan kako se prava V ojvodine ĉuvaju, i one u glavnom

odboru osramotiti.

P ozorje šesto

G A V R IL O V IĆ , P R E Đ A Š N JI

Ţ U T IL O V : D obro kad ste došli, gospodine G avriloviću, vam a je dobro poznato kad je naš odbor ustrojen ...

G A V R IL O V IĆ : O stavite se sad toga, im am o drugu nevolju. S entom aš je pao.

SVI (uplašeno): Š ta?

G A V R IL O V IĆ : P atrijarh je u ponoći ostavio B eĉkerek i otišao u Z em un. S va je B aĉka i B anat u velikom stra'u.

S M R D IĆ : B rzo da preteram o m arvu u S erviju.

L E P R Š IĆ : I S rbobran pao, kaţete vi?

G A V R IL O V IĆ : T ako je.

L E P R Š IĆ : T o je laţ, to je izm išlenije!

G A V R IL O V IĆ : D a bog da, no bojim se da ne bude istina.

L E P R Š IĆ : P re će K om oran pasti nego S rbobran, srpski Gibraltar! I pomisliti to, sramota je za Srbina, a kamoli verovati!

Š E R B U L IĆ : O , već. je dokazano da je G avrilović m aĊaron!

S M R D IĆ : Z aista.

Ţ U T IL O V : T akav S rbin koji jednako proriĉe S rbljim a

zlo ne m oţe se više trpiti u odboru.

Š E R B U L IĆ : I ne m oţe! M i trebam o ĉestite ljude.

G A V R IL O V IĆ : V i znate da se ja nisam ni otim ao.

Ţ U T IL O V : O tim ali ili ne otimali, vi ste kasirati, pa kraj.

Pozorje sedmo

SK O R O T E Ĉ A stupi i preda Ţ U T IL O V U pismo, potom izlazi. Ţ U T IL O V ĉita u sebi

Š E R B U L IĆ (G avriloviću): Da su svi rodoljupci kao vi, teško bi narodu bilo!

S M R D IĆ : V iše ste nam kvarili u odboru nego pomagali.

Ţ U T IL O V : E vo buletine od sam og patrijarha: Komoran je pao; Otinger dolazi s jednom brigadom nam a u pom oć; P uhner dobio vest da će toliko R usa preko O ršave doći koliko je nuţno. (G avriloviću) No, kako sad stojimo?

G A V R IL O V IĆ : M eni je to m ilo; ali ja sam onakovo dobio pismo.

Ţ U T IL O V : V i sve druge korešpodente im ate, zašto ste protiv Srpstva.

Š E R B U L IĆ : O vo je izdajnik, treba ga prim erno kazniti.

S M R D IĆ : P ravo kaţete.

Š E R B U L IĆ : Isterati ga iz odbora, to nije ništa; no treba mu dobro konfiscirati, kao svakom drugom buntovniku.

S M R D IĆ : N išta nego pravo.

G A V R IL O V IĆ : A li, m olim vas, to nije iz m oje glave izašlo. E vo pism a.

Ţ U T IL O V : N e pom aţe vam ništa.

Pozorje osmo

SK O R O T E Ĉ A , P R E Đ A Š N JI

S K O R O T E Ĉ A : M olim 'oću li kakav odgovor dobiti?

Ţ U T IL O V : O dm ah. V i dolazite iz B eĉkereka?

S K O R O T E Ĉ A : Iz B eĉkereka.

Ţ U T IL O V : Š ta je novo tam o?

S K O R O T E Ĉ A : N ije najbolje. S entom aš je pao.

Ţ U T IL O V : Je li to istina?

S K O R O T E Ĉ A : Z acelo.

Ţ U T IL O V : A li, evo u buletini drugojaĉe stoji.

S K O R O T E Ĉ A : N e znam , tek kod nas je veliki stra'.

Š E R B U L IĆ : Z aboga, kud ćem o sad?

L E P R Š IĆ : A li kako m oţe S entom aš pasti?

S K O R O T E Ĉ A : Ĉ ujem o da su m alo topova im ali.

L E P R Š IĆ : D akle, izdajstvo!

Ţ U T IL O V : Ja nem am šta pisati; jer kad je S entom aš pao, ni m i ne m oţem o biti sigurn i.

S K O R O T E Ĉ A : S am o da se nije toliko pljaĉkalo!

(Odlazi.)

Ţ U T IL O V : Š ta ćem o raditi?

S M R D IĆ : Ja m islim da potuĉem o sve Š vabe i m aĊarone, jer će nam ovi najviše škoditi ako se M adţari vrate.

Pozorje deveto

M IL Ĉ IK A , P R E Đ A Š N JI

M IL Ĉ IK A : Jeste li ĉuli novinu?

Ţ U T IL O V : Š ta, lelkem ?

M IL Ĉ IK A : D a M adţari dolaze.

S M R D IĆ : Je l' istina, zaboga?

Š E R B U L IĆ : E j, teško nam a!

Ţ U T IL O V : Š ta ćem o raditi!

S M R D IĆ : D a beţim o.

G A V R IL O V IĆ : K ud znam o beţati?

S M R D IĆ : V i ste i tako m aĊaron, vi m oţete ostati.

Š E R B U L IĆ : K ako bi bilo da zovem o N aĊ P ala?

Ţ U T IL O V : V i znate šta je bilo s N aĊ P alom , i da nam on ne m oţe oprostiti. N ego da podelim o kasu, pa da beţim o u S rbiju.

G A V R IL O V IĆ : Z aboga: kako će se kasa deliti kad nije naša!

Ţ U T IL O V : Ja znam , vi bi' voleli da padne M adţarim a u ruke.

Pozorje deseto

Z E L E N IĆ K A , P R E Đ A Š N JI

Z E L E N IĆ K A : G di je taj odbor? Š ta se ĉini to?

L E P R Š IĆ : Š ta, gospoja ujna?

Z E L E N IĆ K A : Z nate li vi da se M adţari vraćaju?

Ţ U T IL O V : T o je nam a poznato.

Z E L E N IĆ K A : P a šta ste skrstili ruke? Š ta se ne spremate?

S M R D IĆ : A šta znam o ĉiniti?

Z E L E N IĆ K A : Š ta znate ĉiniti. Š to ne kopate redute? O tkad ja viĉem da se kopaju reduti! G di su barikade? S vi na noge, pa se oruţajte!

Š E R B U L IĆ : M i ne um em o tući se.

S M R D IĆ : M i sm o u odboru.

L E P R Š IĆ : Ja bi', ali šta jedan ĉovek m oţe ĉiniti.

Z E L E N IĆ K A : S ram i stid! V i potom ci D ušanovi? Odite, rodoljubice, da mi operemo obraz narodnosti! (U zm e pušku koja je u uglu visila.) M i ćem o spasti srpstvo.

N A N Ĉ IK A : P ravo kaţete. (Iznese iz druge sobe sablju koju pripaše, a M ilĉika uzm e dva pištolja.)

Z E L E N IĆ K A : S ad vi beţite kuda znate, m i ćem o ostati.

L E P R Š IĆ : Š ta, S rblji! O vaj sram da podnosim o? N e, u kom vri srpska krv, na oruţje!

Š E R B U L IĆ : N a oruţje, m akar svi izginuli!

S M R D IĆ : T ako i jeste. Š ta se im am o bojati?

L E P R Š IĆ : G di su ti M adţari, neka doĊu sam o!

S M R D IĆ : D ajte ovam o N aĊ P ala da m u seĉem o duvan na glavi.

Š E R B U L IĆ : P ravo, dajte ga!

Z E L E N IĆ K A : G di je barjak? B ez barjaka ne m oţe se vojevati!

Š E R B U L IĆ : T ako je! (O trĉi i donese barjak.)

Z E L E N IĆ K A : Na ovu svetu zastavu svaki da se zakune! Ĉ uje se top.) Š ta je to?

S M R D IĆ (uplašen): M adţari!

Š E R B U L IĆ : E j, naopako!

Z E L E N IĆ K A : K ud ćem o sad?

Ţ U T IL O V : Z aboga, propali sm o!

L E P R Š IĆ : B rţe da se pošalje pandur da vidi šta je. (Istrĉi napolje.)

S M R D IĆ : L epo sam ja govorio da beţim o u S erviju. (M eĊutim m u ţenske pobacale oruţje, Z elenićka pobegla pod krevet. N anĉika i M ilĉika šćućurile se u jednom uglu sobe.)

Ţ U T IL O V : K ud se znam okrenuti? V rag da nosi i Vojvodinu i sve!

S M R D IĆ : U bio bog koji je prvi zapo ĉeo!

Š E R B U L IĆ : N esreće, kad nisu bili vredni da nisu ni

ustali.

L E P R Š IĆ (vrati se): M adţari su tri štacije daleko. Dakle, sutra ako stignu.

S M R D IĆ : B rzo da se beţi.

Ţ U T IL O V : N anĉika, brzo sprem aj što im aš.

Z E L E N IĆ K A (ispod kreveta): Zaboga, povedite i mene.

L E P R Š IĆ : G ospoja ujna, brzo da se tovari! (Pobegne.)

Š E R B U L IĆ : E j, naopako, ej, naopako! (U m eteţu svi, osim G avrilovića, razbegnu se.)

G A V R IL O V IĆ : K ud sam ja pristao? A ko s njim a poĊem , oni će vikati da sam m aĊaron a sm em li, opet, ovde ostati, gdi su toliko globili i otimali? Bedni narode, na koga ti spade da se za tvoju sreću brinu! O ni koji su se na raĉun tvoj obogatili beţe; a što će biti s onim a koji ne m ogu beţati, koji su stari, slabi ili bolesni, o tom se niko ne brine. T eško tebi, narode: ti stradaš, a oni se raduju; ti propadaš, a oni se bogate! — N o, sudbina je naša od K osova da prošlost oplakujem o. Idem u beli svet da ne gledam nesreću naroda' idem da ne ĉujem kako ubice svoga roda, ljudi nevaljali, koji su prange nosili, bez svakoga stida sebe rodoljupcima nazivaju (odlazi).

ZAVESA

DEJSTVO PETO

(U Beogradu)

Pozorje prvo

ŠE R B U L IĆ , m alo potom S M R D IĆ

Š E R B U L IĆ (broji cvancigere u ruci): Da ti vrag nosi i takvu zem lju i takvu braću!

S M R D IĆ . (stupi): Š ta vi radite?

Š E R B U L IĆ : E to, već se plaća ĉetiri cvancika na pet forinti. A ko ustraje ovako, ostaćem o prosjaci.

S M R D IĆ : Ja nisam m islio da su S ervijanci takvi ljudi. A m a ĉašu vina da m i je ko pruţio.

Š E R B U L IĆ : K o je to vidio? D ošli strani ljudi u Serviju, begunci, kod nji' da se sklone, a oni ištu po ĉetiri-pet cvancika pride na banku od pet forinti, um esto da svakom dadu fraj kvartir i kost, i da m u jošt plate što je volio pobeći nego ostati pod M adţarim a.

S M R D IĆ : V idim ja, rodoljubije se ne uvaţava.

Š E R B U L IĆ : Jošt ste vi dobro; zagrabili ste kad ste bili u odboru, pa vam ja sad lako.

S M R D IĆ : K oliko sam zagrabio? Ĉ ujem da su m i iz kuće odneli sve.

Š E R B U L IĆ : P latila je kasa odborska. A li ja ni sluţbe ni vraga, pa da m i odnesu dvesta m erova ţita i sto akova vina.

SMR D IĆ : Ĉ ujem da je zato što su vas tuţili oni koje ste opljaĉkali.

Š E R B U L IĆ : Š ta sam pljaĉkao? L aţu.

S M R D IĆ : G ovore za onaj šm uk što vaša supruga nosi.

Š E R B U L IĆ : T o sam dobio od jednog M adţara što sam ga iskupio od Servijanaca. Ali ako ovako potraje, te se ne vratim o kući, otići će bez traga i šm uk i sve.

S M R D IĆ : T aj R us kao da na puţevim a ide.

Š E R B U L IĆ : V idim ja, od nas neće biti ništa.

S M R D IĆ : N aši su kukavice; 'oćedu V ojvodinu, oćedu ovo, 'oćedu ono, a kad tam o — m ućak! Š ta su l poĉinjali kad nisu b ili vredni izraditi.

Š E R B U L IĆ : L agali po novinam a sad ovo, sad ono, a nigdi ništa, nego su nam ostale kuće da ih upropaste.

S M R D IĆ : T rebalo bi potući sve one koji su zapoĉeli.

Š E R B U L IĆ : I ja kaţem : D a sm o se drţali M adţara, nikad bolje. Ali oni "ne, ne", dokle nas ne doteraše u Serviju.

S M R D IĆ : D a gubim o na banknotam a.

Š E R B U L IĆ : I da m e zovu Š vabom .

S M R D IĆ : Jest, sad sam m u Š vaba! A šta je dolazio da nas diţe!

Pozorje drugo

G A V R IL O V IĆ , P R E Đ A Š N JI

S M R D IĆ : A kad ste vi došli?

G A V R IL O V IĆ : K ad i svi; nego sam se zadrţao u Grockoj.

S M R D IĆ : V i ste m ogli ostati kod kuće, ne bi vam M adţari ništa uradili.

G A V R IL O V IĆ . T a — da se nije toliko pljaĉkalo.

Š E R B U L IĆ : V am a je sve pljaĉka u glavi. V aljda vam je ţao M adţara i Š vaba.

G A V R IL O V IĆ : Ţ ao m i je svakoga koji strada nevino.

S M R D IĆ : N evino! D akle M adţari i Š vabe su nevini?

G A V R IL O V IĆ : K ako koji.

S M R D IĆ : O ni zar nisu pljaĉkali i zla ĉinili?

G A V R IL O V IĆ : Jesu, ali naši nisu gledali koji je kriv, nego koji je bogat.

Š E R B U L IĆ : Neka pamte kad je bila srpska Vojvodina!

G A V R IL O V IĆ : A ko sm o zato ustali traţiti V ojvodinu da se pljaĉka i otim a, bolje da je nism o ni traţili.

Š E R B U L IĆ : V am a je bolje, jer ove godine niste m ogli trgovati ni profitirati po vašem obiĉaju N arod tako ne govori.

G A V R IL O V IĆ : Ja vidim narod pišti po obalam a i propada. Z aboga, da se skupim o i dam o štogod na sirotinju. Nije pravo da izgine.

Š E R B U L IĆ : B ogm e, niko ne daje ni m eni

S M R D IĆ : O d tolikog vrem ena sedim ovde na trošku; na banknotama moram da gubim, pa otkuda ću?

G A V R IL O V IĆ : N ije li griota da naša braća um iru od gladi?

Š E R B U L IĆ : E e, što im drago, ja im pom oći ne m ogu.

G A V R IL O V IĆ : L judi ostali bez kuća, bez m arve, bez svega.

S M R D IĆ : N ek ĉekaju dok se prodadu m adţarska dobra, pa će prim iti naknadu.

GAVR IL O V IĆ : A donde da skapaju od gladi?

S M R D IĆ : Š to im drago! E no kod patrijarha narodne kase; nek ištu od njega.

G A V R IL O V IĆ : A gdi je naša opštinska kasa?

S M R D IĆ : Š ta znam ja gdi je. T reba i nam a ţiviti; zato sm o bili ĉinovnici V ojvodine

G A V R IL O V IĆ : A li vi ţivite u izlišiju, a tam o sirotinja nem a ni što je najnuţnije. K olera udarila, ljudi iz nuţde jedu nezrelo voće i krastavce, pa će svi poumirati.

S M R D IĆ : P a gdi su ti doktori? Z ašto ne kazuju ljudima da je to nezdravo?

G A V R IL O V IĆ : Jest, ali treba im ati što drugo. 'A jde da nakupim o izm eĊu nas jedno sto forinti, pa da podelim o m eĊ' sirotinjom .

S M R D IĆ : S to forinti! Š ta vi govorite?

Š E R B U L IĆ : N i sto krajcara ne m ogu dati.

G A V R IL O V IĆ : V i, koji se toliko rodoljubijem ponosite!

Š E R B U L IĆ : V idim kako se rodoljubije uvaţava. V i ste bili ĉlen odbora, a ja ništa.

G A V R IL O V IĆ : N ism o vukli nikakvu plaću.

Š E R B U L IĆ : V eć ja znam . S vaki je lud koji se za srpstvo zauzima.

G A V R IL O V IĆ : Z ato što ne m oţe da globi.

S M R D IĆ : V am a je sve to u glavi. D ok su M adţari

globili, bilo je dobro.

G A V R IL O V IĆ : P a m i sm o zato i ustali da se toga oprostimo.

S M R D IĆ : K oješta. M i sm o ustali za narodnost, a nigdi nije stajalo da će ĉinovnici V ojvodine sluţiti badava, nego će jošt veću plaću im ati.

G A V R IL O V IĆ : O stavim o sad to; nego dajte što na sirotinju.

S M R D IĆ : Idite vi s bogom , ja ne m ogu dati ništa.

Š E R B U L IĆ : Z ašto nisu svi ustali na oruţje, pa ne bi ni m orali beţati.

S M R D IĆ : T ako je; negde 'oće ljudi V ojvodinu, a neće da se biju.

G A V R IL O V IĆ : O ni m isle da bi m ogli i vi oruţje nositi.

S M R D IĆ : A na koga bi ostavili odbor?

G A V R IL O V IĆ : O , za odbor bi se našlo ljudi i suviše, nego za logor trebalo bi da ste se brinuli.

S M R D IĆ : Z a nas bi griota bila poginuti, koji narod ljubimo, jer će opet da tog stanja doći da m u posluţiti m oţem o; a m aĊaroni da izginu svi, pa nikakve štete.

P ozorje treće

L E P R ŠIĆ , P R E Đ A Š N JI

G A V R IL O V IĆ : E vo, gospodin je L epršić bar vatreni rodoljubac; on će dati što na sirotinju.

L E P R Š IĆ : Ĉ ekajte dok bude slavensko carstvo, pak

ćete onda viditi slave.

Š E R B U L IĆ : 'O će li biti?

L E P R Š IĆ : V i jošt sum njate? R us. valjda, nije došao zabadava.

S M R D IĆ : N o, fala bogu, da i to doţivim o.

L E P R Š IĆ : Jedno m e sam o obespokojava što se nam eštaju strani ljudi za ĉinovnike u V ojvodini.

S M R D IĆ : Š ta, šta? G di je glavni odbor? Š to ne protestiraju?

L E P R Š IĆ .: T rebalo bi drugojaĉe, al' su S rblji kukavice.

Š E R B U L IĆ : P ravo kaţete da su kukavice. A li tako je kad nema pravog rodoljubija.

G A V R IL O V IĆ : A šta bi vi radili?

L E P R Š IĆ : P ostavili bi m aĊarone za ĉinovnike.

S M R D IĆ : T o m oţe jošt i biti.

Š E R B U L IĆ : V rlo lako.

L E P R Š IĆ : K ako se poĉelo raditi, zacelo.

S M R D IĆ : T o je naopako!

Š E R B U L IĆ : B olje da sm o i s M adţarim a ostali.

G A V R IL O V IĆ : P a zašto niste?

S M R D IĆ : Z nam da bi vam a po volji bilo.

G A V R IL O V IĆ : Z ašto m eni? M eni je svejedno m a ko došo u sluţbu.

S M R D IĆ : I stran?

G A V R IL O V IĆ : A ko je pošten, bolje i stran nego svoj, a nevaljao.

S M R D IĆ : Jeste li ga ĉuli?

Š E R B U L IĆ : N ije li to izdajica?

L E P R Š IĆ : T reba podići tuţbu. V i ste svedoci.

G A V R IL O V IĆ : A šta vam pom aţe kad nem a odbora, a neće više ni biti.

L E P R Š IĆ : Š ta, i vi kvarite odbore, izdajnik jedan. (Udalji se.)

S M R D IĆ : M aĊaron!

Š E R B U L IĆ : N e zasluţuje da ţivi m eĊu S rbljim a, nego da se protera kao svaki drugi M adţar.

G A V R IL O V IĆ : K ad bi svi S rblji bili kao vi, i sam ne bi' ţeleo biti S rbljin.

S M R D IĆ : Jeste li ga ĉuli?

Š E R B U L IĆ : L epo sam ja govorio da se svi m adţaroni pobiju kao skotovi.

G A V R IL O V IĆ : I da im se kuće sekvestriraju na polzu rodoljubaca.

Š E R B U L IĆ : P latićete vi nam a sav ovaj trošak.

G A V R IL O V IĆ (sm eši se): 'O ću, 'oću. Idem odm a' da prepravljam (odlazi).

Š E R B U L IĆ : E , jeste li ga vid'li?

S M R D IĆ : T ako nam treba kad nism o im ali pam eti. —

K ud se dede L epršić?

Š E R B U L IĆ : E no ga gdi se razgovara s nekim stranim.

S M R D IĆ : 'A jdem o.

Š E R B U L IĆ : V eć m i se dosadilo bez posla biti (odlaze).

P ozorje ĉetvrto

Ţ U T IL O V I N A N Ĉ IK A stupe

Ţ U T IL O V : N o, šta si htela otoiĉ kazati?

N A N Ĉ IK A : O vu našu prose.

Ţ U T IL O V : M ilĉi?

N A N Ĉ IK A : Ja sam odavno sm otrila gde jedan ĉesto prolazi pored pendţera i uvek baca oĉi gore. S ve sam m islila da l' se nje tiĉe, i sad vidim da je istina.

Ţ U T IL O V : Je li to zacelo ili kao što vi ţene im ate obiĉaj?

N A N Ĉ IK A : P oslao je jednoga da je prosi.

Ţ U T IL O V : Š ta je on?

N A N Ĉ IK A : D oktor; ĉovek vrlo fini. Ja sam se s njim razgovarala, i svi kaţu da će biti fizikus ovde.

Ţ U T IL O V : T o je dobro. N ovaca valjda ne traţi.

N A N Ĉ IK A : M islim da ne traţi.

Ţ U T IL O V : Š ta kaţe devojka?

N A N Ĉ IK A : N isam joj jošt spom injala, jer nešto vaţno stoji na putu. K aţu da je M adţar.

Ţ U T IL O V : P ak? O na zna m adţarski kao M adţarica.

N A N Ĉ IK A : A li šta će svet reći?

Ţ U T IL O V : B olondšag! S vet ja neću pitati šta ću raditi u m ojoj kući.

N A N Ĉ IK A : A li ovi ljudi, rodoljupci?

Ţ U T IL O V : P ak šta? K ad njega trpe u S rbiji, zašto ga ne bi trpili u Vojvodini? Mi, valjda, nismo bolji od Servijanaca?

N A N Ĉ IK A : P ravo kaţeš. T a m i sm o bolje ţivili s M adţarim a nego i sa S rbljim a.

Ţ U T IL O V : G ledaj ti sam o da devojka poĊe.

N A N Ĉ IK A : N e verujem da će se zatezati, zašto joj se momak dopao.

Ţ U T IL O V : 'A jde, dakle, da ne bude dockan.

N A N Ĉ IK A : M oţe biti da m u je zato po volji što znam o dobro m adţarski (odlaze).

Pozorje peto

SM R D IĆ napred, potom Š E R B U L IĆ , stupe

S M R D IĆ : Š ta ste se toliko s tim razgovarali?

Š E R B U L IĆ : Ĉ isto m i je sram ota kazivati.

S M R D IĆ : Z ar je tako zlo?

Š E R B U L IĆ : Z lo nije, nego ...

S M R D IĆ : Š ta je, dakle?

Š E R B U L IĆ : Ĉ udna stvar. R adi se da prodam o

Vojvodinu.

S M R D IĆ : K akav bi bio taj nevaljao ĉovek koji bi svoju Vojvodinu izdao.

Š E R B U L IĆ : I ja tako kaţem .

S M R D IĆ : Z ar sm o m i zato krv prolivali?

Š E R B U L IĆ : T ako je.

S M R D IĆ : I toliko stradali.

Š E R B U L IĆ : V eć to bog jedan zna!

S M R D IĆ : P a kako vam doĊe ta podlost do ruke?

Š E R B U L IĆ : S am ne znam šta ću o tom e da m islim . T aj što sam s njim e govorio iz S om bora je, i kaţe da od naše V ojvodine neće biti ništa.

S M R D IĆ : T o sm o odavno m ogli znati.

Š E R B U L IĆ : K aţe da se jedno prošenije na cara potpisuje, u kome Srblji sami priznaju da nas je malo i da za nas nije Vojvodina.

S M R D IĆ : E , gledaj ti šta kod nas neće biti! I S rblji to potpisuju!

Š E R B U L IĆ : K o potpiše, dobije pedeset dukata u zlatu.

S M R D IĆ : Š ta, šta? O tkud toliki novci?

Š E R B U L IĆ : K aţe da se unapred plaća.

S M R D IĆ : A li toliki ljudi! T o će m nogo izneti!

Š E R B U L IĆ : E , svim a se ne daje potpisivati, nego samo koji su bili u odboru.

S M R D IĆ : N o, tako je već m ogućno.

Š E R B U L IĆ : P a šta m islite?

S M R D IĆ : Ja m islim , ako to car 'oće, ono će i tako biti; zato je bolje potpisati.

Š E R B U L IĆ : T ako i ja m islim . N eka donese, dakle, da potpišem o.

SM R D IĆ : V i ne m oţete potpisivati.

Š E R B U L IĆ : Z ašto?

S M R D IĆ : K ad niste bili u odboru.

Š E R B U L IĆ : V am a je poznato da sam bio naimenovan.

S M R D IĆ : A li nije došlo u protokol.

Š E R B U L IĆ : R eĉ predsednikova vredi kao i protokol.

S M R D IĆ : Ja ne znam da li je to tako?

Š E R B U L IĆ : B aš i kad ne bi bilo, ko će raspitivati jesam li ja bio ĉlen, kad m oje im e m eĊu tolikim a stoji?

S M R D IĆ : T o je istina, ali znam o m i.

Š E R B U L IĆ : P ak zar bi vi m ene izdali? M i stari prijatelji!

S M R D IĆ : D obro, samo da ne okrive nas.

Š E R B U L IĆ : Ja ću potpisati nasam o, pak posle neka traţe kad izvuĉem novce.

S M R D IĆ : Z akrpa je lepa.

Š E R B U L IĆ : K ako da nije, osobito sad gde sm o toliko

stradali od prokleti' M adţara.

S M R D IĆ : 'A jde da saopštim o Ţ utilovu, da vidim o šta će on reći.

Š E R B U L IĆ : E , on će jedva doĉekati, kako je lakom .

S M R D IĆ : B ogm e, on se dobro pokrpi.

Š E R B U L IĆ : K ad ga pre tri godine isteraše iz sluţbe, m al' ne skapa od gladi; ţena i deca rĊavo odeveni. A sad, jeste li videli kako se nose?

P ozorje šesto

G A V R IL O V IĆ , P R E Đ A Š N JI

G A V R IL O V IĆ : M i tam o -onamo, pa opet zajedno. T ako je kad se nem a šta raditi.

Š E R B U L IĆ : S vam a i jest prijatno sastajati se.

G A V R IL O V IĆ ,: E , ne treba sve opet m ak na konac uzim ati. N m eni se ĉini, vi im ate nešto tajno izm eĊu sebe.

Š E R B U L IĆ : Š ta bi im ali tajno? (Namiguje na Sm rdića.)

G A V R IL O V IĆ : T a izdaleka gledam kako ste se nešto zabunili.

Š E R B U L IĆ : Z abunili sm o se što ti R usi jedanput ne svrše, nego sedim o na trošku.

G A V R IL O V IĆ : Ja ĉujem da će se svakom platiti dijurna koji je izbegao.

Š E R B U L IĆ : I treba da se plati. N ism o m i besni da se potucamo.

G A V R IL O V IĆ : N o ovu će dijurnu sam o oni dobiti koji se odreknu Vojvodine.

S M R D IĆ : K ako bi to bilo?

G A V R IL O V IĆ : T ako se govori.

Š E R B U L IĆ : P a 'oćete li se vi odreći?

S M R D IĆ : K ao da tu treba m nogo sum nje.

G A V R IL O V IĆ : Ja ću onako postupiti kao što ĉine rodoljupci. V aljda ću i ja doći u ĉislo njihovo.

Š E R B U L IĆ : N ikad ni doveka. K oji je bio lane m aĊaron, taj će se kao takav i poderati.

G A V R IL O V IĆ : A koji je rodoljubac, taj m oţe ĉiniti što 'oće, je l' te?

S M R D IĆ : R odoljubac ne m oţe drugo raditi nego što je rodoljubivo.

G A V R IL O V IĆ : K ad bih vas o protivnom uverio? ... A li evo naših zem ljaka. N ešto je L epršić veseo.

Pozorje sedmo

Ţ U T IL O V , N A N Ĉ IK A , M IL Ĉ IK A i L E P R ŠIĆ stupe, P R E Đ A Š N JI

N A N Ĉ IK A (L epršiću): P a zašto nam ne kaţete šta je novo?

L E P R Š IĆ : Š ta vam im am kazivati? M adţari će biti pobeĊeni, pa m ir.

G A V R IL O V IĆ : A šta će biti s nam a?

L E P R Š IĆ : D obićem o i m i, ne ono što su neke

preterane glave traţile, nego što je pravo .

G A V R IL O V IĆ : 'O će li biti D ušanovog carstva?

L E P R Š IĆ : B udalaština! N em a nas dvadeset m iliona.

G A V R IL O V IĆ : A li bar slavjansko carstvo.

L E P R Š IĆ : I od toga nem a zasad ništa.

G A V R IL O V IĆ : T a vam a je to neprestano bilo u ustima.

L E P R Š IĆ : M oralo se tako govoriti da narod ustaje.

G A V R IL O V IĆ : T o će reći: vi ste lagali.

L E P R Š IĆ : E , tako je, drugaĉije nije m oglo biti.

G A V R IL O V IĆ : N aravna stvar, rodoljubije sve dopušta. N ego, m olim , kako sad stojim o?

L E P R Š IĆ : N e m oţem o ni m i zahtevati da sm o bolji od drugi'. Dobili smo ravnopravnost sviju naroda, dobili sm o patrijarha, dobićem o i vojvodu, pa kud ćete više!

S M R D IĆ : B re; sam o da se jedanput svrši, pa m akar kako bilo!

Š E R B U L IĆ : I ja kaţem : dosta sm o od kuće.

M IL Ĉ IK A (sm eši se): Ja ne m arim m a jošt toliko trajalo.

G A V R IL O V IĆ : V erujem , jer se ovde udajete.

S M R D IĆ : Je l' istina?

Š E R B U L IĆ : S m em o li ĉestitati.

N A N Ĉ IK A : Jest nešto u stvari, no nije baš svršeno.

Š E R B U L IĆ : N o, to m i je m ilo.

S M R D IĆ : V i ste najbolje profitirali u beţaniji.

L E P R Š IĆ : Je li prilika dobra?

G A V R IL O V IĆ : O , fini m ladić, ja ga dobro poznajem . Istina, nije Srbin ...

L E P R Š IĆ : Š ta, šta?

Š E R B U L IĆ : K ako bi S rpkinja za stranoga pošla?

S M R D IĆ : T o baš nije lepo.

Š E R B U L IĆ : P redsedatelj odbora!

Ţ U T IL O V : T o su ţenski poslovi, u to se ne m ešam .

Š E R B U L IĆ : M akar kako, tek ja ne bi, dopustio.

L E P R Š IĆ : D akle je m ladoţenja V la'?

G A V R IL O V IĆ : N ije nego M adţar.

L E P R Š IĆ : Je l' m oguće?

S M R D IĆ : Ja ne m ogu verovati.

N A N Ĉ IK A : G ovori se tako, no upravo ne zna se.

G A V R IL O V IĆ : A zacelo! Ja ga dobro poznajem!

L E P R Š IĆ : I vi se m oţete tako zaboraviti da M adţara uzmete za zeta?

S M R D IĆ : T o je preko jego.

L E P R Š IĆ : O dm a' idem da stavim u novine; neka se svet ĉudi postupku najvećega rodoljupca.

Ţ U T IL O V : O n će se posrbiti.

L E P R Š IĆ : P osrbiti? V i ćete se pom adţariti, kao što ste i bili polak M adţari! ... S ram ota!

Š E R B U L IĆ : I ja kaţem da je sram ota.

L E P R Š IĆ : N e, to m ora doći u novine; sve zabadava.

G A V R IL O V IĆ : 'O ćete li staviti kako ste i vi dobili sluţbu izvan V ojvodine?

Ţ U T IL O V : K akvu sluţbu?

G A V R IL O V IĆ : S ekretar kod vladinog kom esara.

S M R D IĆ : Je l' to istina?

L E P R Š IĆ : B ila je reĉ.

G A V R IL O V IĆ : Z ašto je "bila reĉ" kad ste zacelo primili, a nije nikakvo zlo.

Ţ U T IL O V : K ako bi S rbin inaĉe sluţiti m ogo nego kod Srbina?

Š E R B U L IĆ : T o je istina.

S M R D IĆ : N em a od nas ništa kad nas i najveći rodoljupci ostavljaju.

Ţ U T IL O V : Ja sam sluţio kod M adţara, pa sam ih taki napustio kako se srpstvo podiglo.

L E P R Š IĆ : D abogm e, kad su vas iz sluţbe izbacili.

Ţ U T IL O V : M ene iz sluţbe izbacili? Vi, bezobrazan m ladić, što ste izneverili vaš narod.

L E P R Š IĆ : K ao vi, što dajete kćer za M adţara.

Ţ U T IL O V : V i ste fantasta.

L E P R Š IĆ : A vi rodoljubac što ste napunili dţep od kraĊe.

G A V R IL O V IĆ : N em ojte, gospodo, tako vikati, sramota je od strani'!

L E P R Š IĆ : Š ta "nem ojte vikati"! N eka svi ĉuju!

Ţ U T IL O V : T reba staviti u novine takve rodoljupce koji narodu viĉu da ustaje, a sam i bi se poturĉili.

Pozorje osmo

Z E L E N IĆ K A , P R E Đ A Š N JI

Z E L E N IĆ K A : Š ta je to? K akva je to vika?

G A V R IL O V IĆ : E to šta je: gospodin Ţ utilov udaje kćer za M adţara, a gospodin L epršić postao je ĉinovnik izvan V ojvodine, pa se sad prepiru koji je veći rodoljubac.

Z E L E N IĆ K A (osvrće se): Nema nigde stolice da mogu pasti u nesvest. Je li to istina, zaboga?

G A V R IL O V IĆ : Z asad je tako.

Z E L E N IĆ K A : O seni M iloša O bilića, H ajduk -Veljka i drugih junaka, ĉujete li? U V ojvodini srpskoj diĉi se M adţar ljupkostiju braka najdiĉnijom S rpkinjom ; u V ojvodini srpskoj neće S rbin da sluţi rodu nego tuĊinu! N ećaĉe, nećaĉe, vratite se u njedra vaše domovine, duhom vas narodnosti preklinjem, vratite se rodu vašem u, kojega ste bili potpora i otrada!

G A V R IL O V IĆ : K ad tako lepo dišete za srpstvom , evo i vam a jedno pism o od vašeg starog prijatelja N aĊfaludija (pruţi joj pism o).

S M R D IĆ : Š ta je to?

G A V R IL O V IĆ : Ĉ isto rodoljubije. G ospoja Z elenićka ili, po srpski, P lavićka im ala je odavno poznanstva s jednim M adţarom , N aĊfaludijem , koga svi poznajete. I ovaj joj sad piše kako ona vrlo dobro ĉini što m rzi na M adţare.

Š E R B U L IĆ : S M adţarim a korešpondirati, to baš n ije lepo!

L E P R Š IĆ : G ospoja ujna, zar tako treba?

Ţ U T IL O V : C udaršag! P a jošt im a m eni da prebacuje!

Š E R B U L IĆ : Ja bih se stidio takovo što uĉiniti.

S M R D IĆ : T eško nam a kad sm o do toga došli!

Š E R B U L IĆ : I ja kaţem teško nam a.

S M R D IĆ : R odoljubica, koja je tako silno za narodnost disala; ah, srce mi se cepa!

G A V R IL O V IĆ : A vi, jeste li potpisali prošenije da nam ne treba Vojvodina?

L E P R Š IĆ : K om ne treba V ojvodina?

G A V R IL O V IĆ : E vo, Š erbulić i S m rdić pogodili se s jednim stranim za pedeset dukata da će potpisati prošenije kako je izlišna V ojvodina.

S M R D IĆ : E , m islite ne znam o m i da je to vaše m aslo bilo?

Š E R B U L IĆ : S am o sam tako rekao da vam uĉinim radost.

G A V R IL O V IĆ : Ja znam da ste ga te tako m olili da

vam prošenije i dukate donese.

Ţ U T IL O V : N o, to je još najgore.

L E P R Š IĆ : T o znaĉi besavesno izdati svoj narod.

G A V R IL O V IĆ : V idite, gospodo! G ospodin Ţ utilov udaje kćer za M adţara; gospodin L epršić prim io je sluţbu izvan V ojvodine; gospoĊa Z elenićka dobija pisma od svog prijatelja M adţara, a S m rdić i Š erbulić hoće da prodadu V ojvodinu. K aţite m i, koji je najveći znak rodoljubija?

S M R D IĆ : S ve je to vaše m aslo, no razgovaraćem o se dok se vratim o kući.

G A V R IL O V IĆ : K ad nem a odbora.

Ţ U T IL O V : Š ta, šta? V i se usuĊujete kvariti odbore?

S M R D IĆ : T ako nam jednako preti.

Ţ U T IL O V : M rav jedan, da se usudi u odbor dirati!

G A V R IL O V IĆ : B oţe saĉuvaj! Ja ću nastojati da i vaš zet bude ĉlen.

Z E L E N IĆ K A : A li šta ga trpite ovde, m olim vas!

N A N Ĉ IK A : I ja se ĉudim .

G A V R IL O V IĆ (Z elenićki): Zar je to blagodarnost što sam vam doneo pism o od vašeg starog prijatelja.

Z E L E N IĆ K A : D alje od nas!

S M R D IĆ : D a se ne usudite k nam a pristupiti!

Ţ U T IL O V : K oji narodne ĉinovnike oporoĉava, taj vreĊa sav narod.

N A N Ĉ IK A : M aĊaron jedan!

Z E L E N IĆ K A : R azvratan S rbin!

L E P R Š IĆ : K oji nem a jedne iskre rodoljubija u sebi.

G A V R IL O V IĆ : O rodoljupci, rodoljupci, idem pripovedati svetu šta ste radili, da vidim 'oće li se naći koji će reći da po ovakvim a m oţe narod procvetati.

ZAVESA