SONJA ATANASIJEVIĆ (Lebane, 1962) ob-javila je romane: Oni su ostali (1995), Crve­ni krug (1997), Bekstvo iz akvarijuma (2003, nagrada „Zlatni Hit Liber”, uži izbor za NIN--ovu nagradu), Narandže za Božanu (2004, nagrada „Zlatni Hit Liber”), Ko je ubio Alfija (2009), Vazdušni ljudi (2013, Nagrada „Bran-ko Ćopić” Srpske akademije nauka i umetno-sti, najuži izbor za NIN-ovu nagradu), Velika laž (2016) i zbirku priča Krilata tuga (2005). Priče su joj zastupljene u nekoliko antologija, a njena proza prevođena je na francuski, en-gleski, bugarski, rumunski i makedonski jezik. Živi u Beogradu.

edicijaKIRKA

uredništvo, lektura, korekturaAnja MarkovićTijana PetkovićAleksandar Šurbatović

fotografija na koricama Dragana Udovičić

© Sonja Atanasijević

Sonja AtanasijevićSPAVAJ, ZVERI MOJA

9

posmatrač

U sta nu Neve ne Dani lo vić tre nut no je pri lič no mrač-no, što ne tre ba shva ti ti kao pri med bu, jer mi odlič no vidi mo i u pot pu noj tami. Samo želi mo da svoj zada tak valja no oba vi mo. Da sni mi mo i saop šti mo. Neve na oči-gled no ne želi da upa li sve tlo. Njenu silu e tu zati če mo na tro se du, iz pro fi la ble do iscr ta nu osve tlje njem iz par ka, kao kad sli kar sve sno, nemar nim pote zom olov ke, nači-ni prvu ski cu. Sedi na ivi ci leža ja, bla go pogu re nih leđa, obo re ne gla ve, žbu na ste kose. Na fote lji uoča va mo još jed nu pri li ku čije se crne oči cakle u mra ku, u kojoj naša meha nič ka, ali savr še na čula, detek tu ju neži vu pri ro du, tač ni je, veli kog pli ša nog medve da. Vla da viso ko kon cen-tro va na tiši na kroz koju jedva čuj no i oma mlju ju će teče zvuk Neve ni nog kom pju te ra, dok je izvana povre me no reme ti lavež pasa, grak ta nje gavra na, poko je vozi lo. Čuju se i pri gu še ni zvu ci tele vi zo ra i ljud skih gla so va iz sused-nih sta no va. Vazduh je zasi ćen par fe mom u kojem pre o-vla da va miris lavan de, i toplo tom koju oda je radi ja tor, ali i nape to ljud sko telo – Neve ni no, narav no, medve da ne raču na mo, tako da se komot no može kon sta to va ti pri su-stvo dva ju grej nih tela. Grad ska topla na, kao i mi, valja no oba vlja svoj posao. Mesec novem bar, godi na 2027.

Naša oštra čula hva ta ju i šum Neve ni nog disa nja, dubo kih uzdi sa ja i šište ćih, dužih izdi sa ja, što će potra ja ti

S O N J A ATA N A S I J E V I Ć

10

još neko li ko minu ta. Podi že ruku ka pro zo ru i baca po-gled na svoj ruč ni sat. Tač no je 19 časo va i 26 minu ta. – Str pi se, Voji sla ve, još malo – kaže Neve na kroz šapat, gle da ju ći u medve da. Sad usta je, i kori ste ći ulič no sve tlo, pro na la zi raču nar, i Jutjub kanal, sa kojeg će se u naš pro-stor, u nared nim minu ti ma, sli va ti pri jat ni zvu ci fran cu-ske šan so ne. Vra ća se i seda na tro sed, pono vo pogle dav ši na sat. Sada zna mo da naša juna ki nja čeka pomak vre me-na. Čeka 19 časo va i 30 minu ta, uobi ča je ni poče tak pozo-ri šnih pred sta va, a ujed no i poče tak tele vi zij skog dnev ni-ka, naj va žni jih vesti iz zemlje i sve ta. Do kojih je Neve ni u ovom času sta lo kao do lanj skog sne ga. Da se poslu ži mo omi lje nom ljud skom izre kom.

Usta je i pali sto nu lam pu na komo di, usme riv ši sve tlo ka sebi. Obu če na je u halji nu od zele ne svi le, našu šu re-nu od stru ka nani že, koja otkri va uši lje na kole na i mrša ve listo ve; oko vra ta ima crve nu ešar pu, na gla vi ruži ča stu peri ku. Za medve da ne može mo reći da je obu čen, pošto na sebi ima samo crve nu lep tir-mašnu oko debe log vra ta. Krzno mu je ble do sme đe boje. Neve na na noga ma ima crve ne cipe le s tan kim pot pe ti ca ma, koje upra vo zapo-či nju šet nju po par ke tu, pro iz vo de ći ljup ke zvu ke kao ukra se kom po zi ci ji iz zvuč ni ka: Tu t’en vas, Com me un soleil qui disparaît, Com me un été com me un diman che, J’ai peur de l’hiver et du froid, J’ai peur du vide de l’absen­ce, Tu t’en vas, Et les oise a ux ne chan tent plus, Le mon de n’est qu’indifféren ce.

Ali, dosta opi sa! Mi i nema mo nika kvih spi sa telj skih pre ten zi ja, da to odmah bude jasno, a ljud ske zli ce koje ne vole veštač ku inte li gen ci ju, ovde bi nam odmah odbru si le da nema mo ni lite rar nog dara. Zato ne može mo u ovom

spavaj, zveri moja

11

času da ne spo me ne mo našu naj vi šu instan cu, obič no je nazi va ju „odmet nu tom veštač kom inte li gen ci jom”, za koju tvr di mo da može sve što čovek može, i više od toga, pa pre ma tome i da kom po nu je, sli ka, reži ra, piše. Opet, skep tič ni ljud ski stvor reći će da nema umet no sti bez duše, što mi nika da neće mo ima ti ni na jed nom nivou. Dakle, ni ta vaša famo zna odmet nu ta veštač ka inte li gen-ci ja dušu nika da dobi ti neće!, zava pi će zaje dlji vo, tako da o tome ne vre di dalje ras pra vlja ti. O umet no sti i duši. Mi sada ima mo važni ja posla. I već se kaje mo što smo uop-šte i spo mi nja li lite rar ne ambi ci je, bolje da smo se malo osvr nu li na šan so nu, šta nam tom pesmom naša doma-ći ca poru ču je? Sun ce koje je nesta lo, strah od zime, od hlad no će i samo će, pti ce koje više ne peva ju, i rav no du šni svet – ništa tu ne slu ti na dobro. Ali da čuje mo sada našu Neve nu. Pre toga, samo još da pita mo onu sum nja li cu ljud sku da li može da se zaku ne da u bli skoj buduć no-sti... Ne, nema mo više vre me na za takve jalo ve ras pra ve, jer Neve na se zau sta vi la i sto ji nasred pro sto ri je, popra-vlja nabo re svo je halji ne, uz fini šum tka ni ne, i pro či šća va grlo, pa, da je čuje mo.

– Neve na Dani lo vić potro ši la je svoj život sa 55 godi-na. Pita te se kako? Da li je Neve na bila ala va, pro ždr lji va, da li je glu po vero va la da je on nepo tro šiv sve do čove-ko vog fizič kog kra ja? Kao u onom pozna tom vicu, seća te se? Kad dok tor kaže paci jen tu da mu je srce osla bi lo, a ovaj pita: Ma, dok to re, hoće li ono mene slu ži ti dok sam živ? Tako je, gospo do, sa srcem... Slu ži dok ste živi. Ali sa samim živo tom stva ri sto je dru ga či je! Evo mene na sce-ni, skoc ka na, kao što vidi te, još zano sna, još poželj na, jel-da Vojo? – pita, gle da ju ći u medve da. Sa vrata odmotava

S O N J A ATA N A S I J E V I Ć

12

ešar pu, sa koje se širi miris par fe ma, i baca je medi u kri lo. Voji slav uzvra ća tupim pogle dom. – A unu tra... Unu tra pot pu no pra zna! Kao stan u kome su sva sve tla poga še na, iz kojeg su se sta na ri ise li li. Zami sli te takav stan. Zami sli-te zgra du iz koje su ljudi pobe gli od neke poša sti, zara ze, pod zem nih voda... Zami sli te čitav grad napu šten. Zami-sli te zemlju iz koje su svi sta nov ni ci emi gri ra li, beže ći od rata ili ko zna čega. Gra ni ce su tu, zido vi su tu, ali nema vazdu ha ni sve tlo sti. Eto, to je Neve na Dani lo vić.

Čuje se zvo no na vra ti ma. Neve na ski da peri ku, odla že i nju u kri lo medve da, i upu ću je se ka izla znim vra ti ma. Kroz špi jun ku vidi krup nu, viso ku ženu sred njih godi na koja u ruci drži tran spa rent s nat pi som „Ludi lo, bra te”. Otva ra vra ta.

– Gospo đo, da li vi za svo ju depre si ju kri vi te sistem ili ima te lič ni raz log? – govo ri žena u rav nim, dubo kim cipe la ma koje zau zi ma ju sko ro celu povr ši nu Neve ni nog malog oti ra ča. Jed na per tla je odve za na i raz vla či se kao gli sta.

– Vi ste već tre ća osoba koja mi dola zi iz te stran ke, i već sam rekla...

– Ali ako biste ima li samo neko li ko minu ta.– Sad zai sta nemam. Možda neki dru gi put. Sla žem se

da zvu či te neka ko... avan gard no, Ludi lo, bra te, zani mlji-vi su vam i rekvi zi ti, pogo to vu one kapi ce... Ali nemam name ru da se učla nim u vašu stran ku, to sam više puta pono vi la.

– Ne mora te da se učla ni te, za poče tak je potreb no...– Pa, uđi te, ipak, na minut, da ne sto ji te u hod ni ku –

pre ki da je Neve na.

spavaj, zveri moja

13

Dubo ke cipe le napu šta ju oti rač, dok per tla puzi podom. Neve na se povla či neko li ko kora ka una zad i zau-sta vlja, daju ći ženi do zna nja da će raz go vor zavr ši ti u pred so blju.

– Hva la vam – kaže ona. – Dakle, kao što kazah, tre ba samo da mi odgo vo ri te na pita nje da li za svo ju depre si ju okri vlju je te sistem.

– Već sam vašem kole gi rekla da o tome ne želim da raz go va ram... A ne znam ni otkud vam to da sam u depre si ji.

– Pra ti mo vas, dra ga – doda je žena uti ša nim, pover lji-vim gla som. – Naši akti vi sti se meša ju s naro dom i bele že smrk nu ta lica. Sve ih je više. Naš narod je već duže vre me tužan.

– Zna te... mene je poli ti ka košta la bra ka. Zato moram biti opre zna.

– Zai sta?– Pa, dobro, ne baš bukval no, ali ima isti ne... Da li se

seća te onih nesreć nih deve de se tih kada smo u ovo vre me, vre me dnev ni ka, lupa li u šer pe pored otvo re nih pro zo ra?

– Da, narav no da se sećam. I ja sam lupa la, gospo đo – kaže žena odma hu ju ći slo bod nom rukom. – Cela moja poro di ca je lupa la. I posle pro lu pa la, ha! Ne baš svi, ali ima ih, boga mi... Ujak, sestrić, moja nesreć na maj ka... Posle smo lupa li leka ri ma za vre me one koro ne, pa opet malo u šer pe... Ide nam to lupa nje, i bog!

– Dobro, za leka re je bio apla uz, ne lupa nje – ispra vlja je Neve na.

– Ups, tač no, sad sam ja lupi la – kaže žena, prekrivši usta šakom.

S O N J A ATA N A S I J E V I Ć

14

– U šer pe sam i ja lupa la, deve de set sed me – kaže Neve na – i to sa sto ma kom do zuba, i tako istra u mi ra la svo ju bebu. Svi se mi rađa mo s tim stra hom, to je pozna-to, ali ona se uner vo zi i kad neko govo ri suvi še gla sno, zacr ve ni se u licu, pri ti ska uši...

– A brak?– A, da, brak. Pa, te šer pe... čitav kom plet... Dobi li smo

ih od moje sve kr ve za Mla den ce. Moj muž nije bio mog poli tič kog mišlje nja, bio je pro tiv lupa nja u šer pe... I onda me je otpu žio da sam ih namer no polu pa la zato što su poklon od njego ve, tada već pokoj ne, mame. Čak je i suzu pustio... Tako je poče lo... Tako je poče la sva đa...

– Da, uvek neka ko poč ne. Naj če šće od neke glu po sti... I, raz vod, zna či?

– Da... Ma, nisam ga ni vole la dovolj no... Nema veze. Sad, zai sta, žurim, izvi ni te, za koji minut doći će jedan moj pri ja telj po mene, ide mo na neku veče ru...

– Da, vidim da ste se spre mi li za izla zak, lepo se pro-ve di te!

– Hva la vam... Nego, raz ve za la vam se per tla.– Uh, baš vam hva la, mogla sam da se saple tem – kaže

žena, odla že tran spa rent uza zid, sagi nje se i vezu je per tlu. Da ovde samo časkom pri me ti mo koli ko je ljud sko

biće krh ko. Da je Neve na nije opo me nu la, žena je mog-la negde usput, do nared ne adre se, da se saple te, pad ne i uda ri gla vom o zid, o ste pe nik... i pogi ne. Teo ret ski, a vidi mo i prak tič no, pri pad ni ka ljud ske vrste može da ubi-je jed na per tla.

Neve na se vra ća u dnev nu sobu, seda na tro sed i izu va se, jed nu cipe lu spu šta na pod, dru gu zadr ža va u ruka ma.

spavaj, zveri moja

15

Pre ko lica joj je sen ka koje nije bilo do ovog časa. – Izla-zak – kaže set no, zagle da na u cipe lu, laga no kli ze ći kaži-pr stom pre ko šti kle, zadr ža va ju ći se na mesti ma gde je koža ogu lje na, dok joj se usne raz vla če u gor ko- i ro nič ni sme šak.

16

nevena

Potro šen život. Možda zato što si se pre vi še tru di la oko njega. Posta vlja la viso ke stan dar de. Zah te va la pre vi-še, pa ti se uvek čini lo da dobi jaš pre ma lo. Možda smo za sva ku zablu du – kao vla sti tu kon struk ci ju u koju se uzi-da mo i tu osta ne mo sve do njenog ruše nja – sami kri vi. Nika da nisi bila lenja, Neve na, ali ni dovolj no bez bri žna. Nika da ništa nisi pre pu šta la slu ča ju, ni kosmo su. Da li je to bilo pogre šno? Da li je makar jedan mali, naj ma nji deo živo ta uvek tre ba lo osta vlja ti da neko dru gi ure di? Pa, kako bude. Jesi li kuka vi ca, Neve na, ili nar ci so id ni opse-siv ni per fek ci o ni sta? Ili si samo bila odgo vor na, što se, eto, nije ispla ti lo.

Iden tič ne idi ot ski-roze jak ne za sestri ce, sećaš li se? Ili kari ra ne halji ni ce i bele doko le ni ce čiji se rub use ca u kožu pot ko le ni ce, osta vlja ju ći rozi ka sti trag – za kojim sigur no lude izo pa če ni umo vi. I još crne lako va ne cipe le. Tebi je možda 13, njoj 10. Poro dič na šet nja pored reke, koju ne pod no siš. Reku voliš, ne voliš šet nju. Vas dve ste u sre di ni. Maj ka i otac raz go va ra ju, oda ši lju ći jed no prema dru gom gla so ve, koji pre le ću pre ko vaših lica. Nije dan raz go vor nije opstao u tvom seća nju. Nemaš poj ma o čemu su pri-ča li. Sre di na osam de se tih, još mir nih godi na.

Šeta te do Save, kejom, i natrag. Dra ga na sva ki čas izla-zi iz reda i na neko li ko kora ka od vas izvo di svoj ska ku ta vi

spavaj, zveri moja

17

hod – koji pre zi reš. Ne pod no siš njenu demon stra ci ju rado sti, raz dra ga no sti, i apso lut ne bez bri žno sti. Sma traš da glu mi. A glu ma je tvoj teren. Tu su pohra nje ni tvo-ji ozbilj ni pla no vi za buduć nost, o koji ma još ne pro go-va raš. Tvo ju ško lu glu me rodi te lji ne shva ta ju ozbilj no, dodu še, ne sma tra ju je ni samo zaba vom, već poželj nom van škol skom aktiv no šću kakvu psi ho lo zi pre po ru ču ju, koja će te oslo bo di ti tre me za bilo kakve dru ge nastu pe u buduć no sti, jer sam život je, šta dru go, nego nastup? Tvo ji časo vi glu me su funk ci o nal ni doda tak na ško lu, ali ništa više od toga, nika ko pri pre ma za budu ću pro fe si ju. Pred-o se ćaš da će se pro ti vi ti kada im to budeš saop šti la, ali i ne veru ješ da će ti odu ze ti pra vo izbo ra, jer Sla vi ca i Milan su rodi te lji kakvi se samo pože le ti mogu, goto vo nevi dlji vi, kao dobra vlast čijim izvr ši o ci ma i ne znaš ime na. Zato još ne otkri vaš svo je pla no ve, uži va ju ći u slat koj taj ni, glu-me ći da je ško la glu me za tebe samo zaba va. Gle da ju ći s gađe njem Dra ga nin ska ku ta vi hod, sva ki put si bila ube-đe na da se zapra vo dodvo ra va rodi te lji ma. Zabo ga, oni su je stvo ri li takvu. Rado snu i zado volj nu. Oni su zaslu žni za njenu bez bri žnost.

A, opet, kad ras teg nem naše živo te kroz vre me, sve do ovog pora ža va ju ćeg časa u sumor no nedelj no popod ne, u ave tinj ski tihoj zgra di bez ijed nog dete ta koje bi mo-glo da reme ti mir, dok gle dam kroz pro zor u naše malo brdo, sivo nebo i ogo le lo gra nje koje se pokor no povi ja pod biče vi ma koša ve, shva tim da mi je možda bilo bolje da sam i ja ska ku ta la s Gagom tih veče ri čiste nai ve, u idi ot ski-roze jak ni, tamo na oba li Save koja je tiho tek-la u susret Duna vu, kao što to čini i ovog časa. Možda bih na vre me uve žba la radost, ume sto što sam se mršti la

S O N J A ATA N A S I J E V I Ć

18

i vežba la pre zir. I hala plji vo guta la mrak. Nagu ta la si se mra ka, Neve na, sad vidi šta ćeš s njim. On tra ži pažnju, hra nu, ljubav.

Dodu še, u to doba, bila mi je potreb na i sigur na dis tan-ca od sestre, da poka žem kako sam odra sla, dok je ona još bala vi ca. – Mama, jesam li ja ika da ska ka la ova ko kao kre-ten? – pitam našu mati koja oko sebe širi kok tel miri sa – miris laka za kosu pome šan s par fe mom na bazi mošu sa, i pod njim, nikad pora žen do kra ja, miris njene zubar ske ordi na ci je. – Ne sećam se, Neve na – odgo va ra posle krat-ke pau ze. – Mislim da nisi... A Gaga sva ka ko nije kre ten zato što tako trč ka ra. Šta fali tome, vese lo dete... – odgo-va ra moja maj ka, uz bla gi pre kor.

Potro šen život. Sa 55 godina. Možda si ti, Neve na, pra-va žrtva potro šač kog dru štva! Tro ši la si hra nu, kozme ti-ku, gar de ro bu, pro iz vo de moder nog doba, iz kata lo ga, sa tele vi zij skih rekla ma, sa Inter ne ta. A potro šač ko dru štvo pro iz vo di šta? Neu ro ti ke. Koli ko ner vno rastro je nih ljudi je dosad pro iz ve lo? Oko dve mili jar de. Nije malo. I ti si iz potro šnje skli znu la u neu ro zu, oda kle je sve mogu će, pa i širo ko otvo ri ti vili cu i kao gla dan ker, osta vljen od svih, zagri sti vla sti ti život. Sad si otpa dak potro šač kog dru štva. Više niče mu ne dopri no siš. Niko me nisi potreb na. Sad žde reš samu sebe.

Neve na, ne fan ta zi raj, potro šnja živo ta teško da ima veze s potro šač kim dru štvom, to je jef ti na kon struk ci ja. Kao da je sada i važno zašto se to dogo di lo. Potro ši la i tač ka. Kao što se potro ši šećer, ulje, bra šno. Mama, nema više šeće ra u kuti ji, kaže Tara. Eto vas u vašoj lepoj kući na Zve zda ri, u kojoj se dnev no sve tlo baška ri lo od prvih

spavaj, zveri moja

19

sun če vih zra ka, pa sve do zala ska. Vidi tamo u osta vi, ču-jem sebe. Nema ni tamo, kaže Tara. Onda sta vi na spi sak.

Sad se vra ćaš u svoj novo be o grad ski stan u pri ze mlju, sa gvo zde nim rešet ka ma na pro zo ri ma, otva raš svo-ju unu tar nju osta vu... Vidi, molim te, nema više živo ta! Potro šen do kra ja. Možda si zahva ta la pre vi še, ili ti se pre ma lo nudi lo. Bilo kako bilo, tre ba vide ti šta dalje. Da li se pomi ri ti s tim, nema, pa, šta? I odle pr ša ti. Pret hod-no sleg nu ti rame ni ma, kao što je to Jova na čini la celog živo ta, toli ko često da joj se taj pokret ugra dio u karak ter, ili je upra vo bio njego va mani fe sta ci ja. I još reći u kame-ru: Bože moj, 55 godina, čak godi nu dana više od Joke, mah nu ti i nesta ti sa ekra na. Ele gant no. Ili posta ti Stvar u sada šnjo sti, što već iona ko jesi, pa teh nič ki nasta vi ti život, a duh pre se li ti u pro šlost, što sva ka ko neće biti lako, sva-ka selid ba pod ra zu me va fizič ki i men tal ni napor. Pritom, tre ba obez be di ti opti mal ni inten zi tet seća nja koji uvo di u pro šlost, a sada šnjo sti osta vlja dovolj no čist um da izvr-ša va zah te ve tela.

Pre ma tome, Neve na, isklju či se iz stvar no sti koja te je iona ko odba ci la, sada ti njoj okre ni leđa. Od sutra više ne kupu ješ novi ne, ne gle daš tele vi zi ju. Odja vi se sa dru štve-nih mre ža, napi ši da odla ziš u pro šlost kako bi pro ve ri la da li zbog nje vre di žive ti. I sta vi smaj lić da misle kako je to šala. Naža lost, jedi no moraš da zadr žiš skajp, zbog Tare i Gage. Dobro je da si posta vi la kame ru, moći ćeš da gle daš sebe kad god pože liš. Sećaš li se, Tara, kako si mi jed nom rekla, tek si bila oti šla u Nemač ku: Mama, pri la-go di se već jed nom ovom sve tu. Evo, mila, pri la go đa vam se! Dajem svoj dopri nos vir tu el noj stvar no sti, otu pe lo sti, izve šta če no sti, otu đe no sti, izo pa če no sti – pri la žem ništa

S O N J A ATA N A S I J E V I Ć

20

manje nego sebe. Oči sti ću se od mržnje, od zavi sti, biću pozi ti van lik u koma du koji sama reži ram, lik koji voli život, voli svet, ljude, ima osmeh, zami sli, ima osmeh! Osme hu je se po čitav dan. Znaš kako je rekao Pika so, Umet nost je laž koja nam poma že da spo zna mo isti nu. Znaš li, Tara, i da struč nja ci tvr de da, kada se nasme ši-mo, mozgu šalje mo poru ku da smo sreć ni? Ti si lekar, to bi mora la zna ti. Tada se u našem telu oslo ba đa sero to nin, hor mon sre će. Ne ispla ti se iskre nost u ovom sve tu, čak ni pre ma sebi, konač no sam shva ti la! Uve če ću pone kad pro ve ra va ti kako napre du jem. Ako mi i taj pro je kat pro-pad ne, sta vljam kapi cu i idem na uli cu. Kakvu kapi cu?, pitaš... Ma, nije važno... Kapi cu.

Da, da, Neve na, od sutra se posve ću ješ sebi. Imaš ide al-ne uslo ve, sama, bez posla, ne bri neš se ni o kome. Nisam vam više potreb na, direk to re? Teh no lo ški višak, kaže te? Tako, dakle. A stu dent gene ra ci je, a pro sek 9,59, to više ništa ne zna či, jelda? Ništa ne kaže te, samo sle že te rame-ni ma. A, dobi ću otprem ni nu? O, pa to je fan ta stič no! Dovolj na je za dve godi ne živo ta i nera da. Čist luk suz!

Hra ni ćeš se i poji ti, Neve na, kao i dosad, ali bez alko-ho la, molim te, za seća nja je potreb na tre zve nost, ona iona ko vrlu da ju. Kupa ćeš se redov no, za slu čaj da se zagli biš tamo negde u pro šlo sti, pa te pro na đu... Ne smeš da se obru kaš. Znaš kako je mama govo ri la, higi je na je na prvom mestu. Sećaš li se... U ovom istom sta nu, u kupa ti-lu... Koli ko je pro šlo od onda? Pereš joj kosu neko li ko sati pre nego što će izdah nu ti. Sa sve žim miri som šam po na od kopri ve. Pozva la si hit nu pomoć. Taman ima mo vre-me na da mi ope reš kosu pre nego što dođu, rekla je.

Izdavač: Blum izdavaštvo, Nova VarošSedište redakcije: Trgovačka 14/26, Beograd

Dizajn korica: Jelena Lugonja Mail: redakcija@blumizdavastvo.rs

ISBN: 978-86-6070-005-8 Štampa: F.U.K.

Tiraž: 500

COBISS.SR-ID 16773897

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд

821.163.41-31 АТАНАСИЈЕВИЋ, Соња, 1962-

Spavaj, zveri moja / Sonja Atanasijević. - Nova Varoš : Blum izdavaštvo, 2020 ([Beograd] : F.U.K.). - 252 str. : ilustr.

; 20 cm. - (Edicija Kirka) Tiraž 500. - Sonja Atanasijević: str. 1.

ISBN 978-86-6070-005-8 COBISS.SR-ID 16916745